По писању Милорада Радојчића “Здравствено задругарство у ваљевском крају” сазнајемо да је зачетник идеје о здравству код нас, као облик уједињавања ситних и развијених снага, у овом случају сељака, био Светозар Марковић, оснивач социјалистичког покрета у Србији.
Тако је на иницијативу “Друштва за унапређење и улепшавање Белановице” и уз помоћ житеља околних села основана  9. маја 1926. године Качерска здравствена задруга СОЈ позната као Здравствена задруга “Качер” са седиштем у Белановици. Здравствена станица (амбуланта) ове задруге почела је да ради 15. новембра 1927. године и имала је сопствену апотеку из које је локални лекар једино могао дозволити узимање лекова. Захваљујући добром раду већ 1927. године имала је 507. задругара из девет бивших општина и 14 насељених места.   Престала је са радом 1937. године када је избрисана у суду Чачак.

Први лекар у Белановици био је доктор Стаменковић који је дошао одмах по формирању варошице

У почетку је радила у старој кући Драгише Ћосића а потом у кући Јована Ђукнића, белановачког свештеника где је у приземљу била апотека и амбуланта а на спрату стан за лекара. Тада је набављен и рентген апарат који је био у употреби до 1947. године када је пренет у Љиг. У марту 1928. године амбуланта је имала 148 пацијената. Од тога 41 боловао је од акутне заразе, 29 од унутрашњих болести, 42 од туберкулозе, 13 од кожно венеричних болести, 8 од болести уха, носа и зуба, 6 гинеколошкиких оболења и порођаја, 6 хирушких и 3 од других болести.

Здравствена установа у Белановици данас
Здравствена установа у Белановици данас

Здравствена задруга “Качер 1936. године решила да подигне свој дом и оснује ветеринарски одсек. Управу Задруге чинили су:

  • Ивко Томковић,
  • Михаило Мирић,
  • Владимир Поповић,
  • Живко Петронијевић
  • Драгић Лакић.

У Задрузи је радио по један лекар а међу првим су били др Иван Иванов Погорелов  (касније извршио самоубиство и сахрањен је на белановачком гробљу) и Стаљников (по неким подацима Стабњиков) обојица белоруски емигранти. Њих је заменио др Милан Глигоријевић, а затим1925. године,  др Томанија Мишић-Бркић, коју су мештани лепо примили јер је била добар стручњак и савесна радница али је убрзо почетком  1937. преминула. Заменила ју је млада др Љубица Младеновић а њу др Валеријан Вања Крижановски рођен у Краснодарској покрајини  Русије.

 

 

 

 

 

Валеријан са супругом и сином
Валеријан са супругом и сином

Школоваље је започео у Русији а Медицински факултет завршио у Београду 1931. године. Прво запослеље било је код Димитрограда где упознаје будућу супругу Станојлу, учитељицу и са њом долази у Белановицу. Бавио се и сакупљањем лековитог биља   и справљао је разне лекове којим је лечио суграђане. У браку није имао деце већ је прихватио двоје деце супругине сестре да школује. У Љиг прелази да ради 1954. године. Преминуо је у болници у Горњем Милановцу 1969. године. Важио је за вредног, хуманог, доброг стручњака и радо виђен међу мештанима  са којм је живео.

Службовао је десетак година а 1947. одлази у Љиг, где је радио до краја свог живота.

Др Љубица Младеновић
Др Љубица Младеновић

Др Крижановског је заменио др Боривоје Павловић из Козеља (ожењен Бранком, ћерком Јеремије Боровњака из Шутаца).

Током Другог светског рата, извесно време као други лекар, радио је др Цирил Полекар, рођен 1900. године у Хуму код Птуја који је био учесник Првог светског рата а у Другом је сарађивао са партизанима на терену пружајући им прву помоћ. Ухапшен је у новембру 1941. у Аранђеловцу и изведен на стрељање али је неким чудом преживео и дочекао крај рата.

Здравствена задруга у Белановици развила се добрим делом и захваљујући масовном окупљању  и органозовању Одељка задружне омладине. На иницијативу бугарског инжењера агрономије , емигранта Петра Васиљева и уз помић   абаџијског радника Стевана Марковића Сингера 1938. године, осниван  је Одрљак задружне омладине у Шутцима 1938. године.

Некада су болесне превозили запрегом
Некада су болесне превозили запрегом

За председника је изабран Стеван Марковић (али не Сингер), секретара Милинко Ломић. Управни одбор је чинио:

  • Слободан Станишић,
  • Драгиша М. Симић,
  • Љубинко Јовичић,
  • Радојко и Миломир Дражић,
  • Василије и Светозар Марковић.

Формирању Одељка присуствовао је Ивко Томковић, председник Здравствене задруге у Белановици. Овај Одељак је имао тридесетак активних чланова који су већином били чланови КПЈ и СКОЈ-а. За кратко време успели су да организују многе разне активности на унапређивању пољопривредне производње, здравственог просвећивања, организовања културно-забавних програма и других напредних акција. Приказан је и пропагандни филм, у кући Живојина Јовичића, о пољопривредној производњи у Данској.

На годишњој скупштини Савеза здравствених задругаваљевског краја, одељци из Шутаца и Пољаница добили су, као награду за успешан рад прскалицу, и заставу дугиних боја. Организација је радила све до 1941. године када је почео рат.

Захваљујући живој и разноврсној активности Одељка задружне омладине у Шутцима, слични одељци су основани и у  Ивановцима, Живковцима, Калањевцима и Пољаницама

У Калањевцима Одељак заружне здравствене омладине   имао је 30 чланова а председник је био Радојко Сарић, секретар Божидар Лукић а у Управном одбору био је Радослав Мирић . Својим активностима истицали су се: Војислав и Живомир Гавриловић, Живомир и Милован Радосављевић, Раденко Ђорђевић, Живорад Сретеновић. Сви су били ангажовани на унапређењу пољопривредне производнје и подизању хигијенских услова.

У Калањевцима је активно радио и  Одељак жена задругарки где су се посебно истицале. Дана Николић, Катарина Десивојевић, Вера и Јелка Сарић које су обучавале женску омладину бољем вођењу домаћинства.

.

У Калањевцима био је и Задругарски одељак омладинки који је обучавао женску омладину бољем вођењу домаћинства. Истакле су се Дана Николић, Катарина Десивојевић, Вера и Јелка Сарић.

На челу Одељка задружне омладине у Пољаницама основаног 1939. године  био је Миломир Павловић. Њима у госте је долазио делегат из Египта са жељом да упозна организацију и рад омладинских одбора те да искуства пренесе у своју земљу. Сваки омладинац морао је да створи своју башту, да гаји поврће које се тада није гајило. Пошто у селима није било клазета свако је морао поред куће да ископа и озида клозетску јаму. У том послу било је обухваћено 20 омладинаца. Прављена су и ђубришта. Свако је морао имати компостну јаму за ђубриште где се ђубре мeшало

Женски одељак у Пољаницама је први одбор у Србији који је имао Контролни одбор који је редовно подносио извештаје надлежним. Чланице одбора Љубица Радовановић, Полка Стевановић и Радмила Миловановић прегледале су све куће и о том подносиле исцрпан узвештај Савезу здравствених задруга. Организован је и кројачки курс којије похађало 55 омладинки и тајао је шест месеци.

Пољанчани су имали читаонички одељак и своју библиотеку са орманом за књиге пољопривредног и здравственог садржаја. Одељак су често обилазили доктори Драгић, Шнајдер и Вукасовић, који је донео микроскоп на задовољство свих чланова.

У Живковцима је такође постојао Одељак којим је руководио Љубиша Петровић.

Девојке и младићи, окупљени око ових Одељака широм Качера повремено су организовали изложбе својих производа и предавања на разне теме , заједничке излете, филмске пројекције и гостованја познатих личности.. Чланови су били обавезни да стално раде на подизању хигијенских ђубришта, живинарника и других привредних објеката. Награде на изложбама биле су: радио апарати, звучници и биоскопи.

Раније је у овој згради била здравствена станица
Раније је у овој згради била здравствена станица

Пошто је Белановица већ имала сталног лекара помоћ њему у просвећивању становништва пружале су екипе за здравствено просвећивање из Ваљева. На тим предавањима је учествивао велики број сељачког становништва а на једном од њих крајем 1953. године предавање је одржао и белановачки лекар Валериј Крижановски после кога је приказан краткометражни филм о давању и примању крви, после ког је доста грађана уписано у добровољне даваоце крви. Након тог филма приказан је уметнички филм „Дечак Мита“.

Здравствену станицу у Белановици основао је Народни одбор општине Белановица 2. јула 1956. године, као установу са самосталним финансирањем чији су задаци били: указивање амбулантне помоћи становништву и пружање хитне помоћи код куће, упућивање болесника у болницу и на специјалистичка лечења, предузимање санитарних мера против епидемија, пријављивање заразних болесника и извора заразе, пружање здравствене заштите трудницама, мајкама и деци и друго.

На иницијативу Народног одбора општине Белановица, почела је градња 1958. године дома народног здравља. Према плану дом ће имати: лекарску ординацију, зубну амбулантну, рентген кабинет, просторије за апотеку и стационар од шест лежајева. У дому ће бити и два стана за породична домаћинства и један самачки. Вредност зграде је процењена на 11 милиона динара. Грађани су прикупили грађевински материјал, камен, песак и дрва за печење цигле. Садашње две просторије су недовољне и неподесне и налазе се у приватној кући, а иста је ситуација и за апотеку.

Вакцинисање школске и предшколске деце против великих богиња, дифтерије и тетануса извршено је 1959. године. Вакцинацију је вршио лекар здравствене станице у Белановици уз помоћ наставнице домаћинства из школе која је све време била уз ученике. Стоматолошка ординација почела је са радом 1960. године.

Надлежност Здравствене станице протезала се на Белановицу и околна села, а услуге су користили и мештани неких села младеновачког и чачанског среза. Станицом је управљао Управни одбор, као колективно тело од пет чланова, док је управник непосредно руководио установом, постављан и разрешаван дужности од стране оснивача.

Oсобље здравствене станице 1975.године :Др Љиљана , Топлица Михаиловић- зуб.техничар, Павле Матић-мед.техничар, Марија Миленковић -мед. сестра, Љиља Јеленковић -апотекар, Мирослав Матијевић -стоматолог, Мара Даниловић- службеник
Oсобље здравствене станице 1975.године :Др Љиљана , Топлица Михаиловић- зуб.техничар, Павле Матић-мед.техничар, Марија Миленковић -мед. сестра, Љиља Јеленковић -апотекар, Мирослав Матијевић -стоматолог, Мара Даниловић- службеник

Међутим, испоставило се да нису баш сви поштовали лекарски кодекс понашања па је 1961. године поднета оптужница против једног лекара, зубара и медицинског техничара. Оптужницу је заступао Радован Ђермановић а судија Милан Стефановић  је пред већем Окружног суда на лицу места испитивао многе сведоке и оптужене др Михаила Михаиловића, Зорана Станковића,фарм.техничара и Бориса Иванчевићазубара. Др Михаиловић је био приправник али је са овлашћењем Управног одбора  постављен са овлашћењем управника пола месеца а друга половина месеца да иде на стажирање у Аранђеловац. Оптужен је за малверзације са путним налозима, препродаја лекова у здравственој станици.

Народни одбор општине Љиг донео је, 17. јуна 1961. године, решење о престанку рада Здравствене станице у Белановици са 30. јуном 1961. године.  Имовину  станице преузео је Народни одбор општине. Истог дана донето је решење о ликвидацији, затим и решење о оснивању Прве здравствене станице у Белановици. Она и данас ради али са великим проблемима које јој чини матична установа у Љигу.

Доктори Слободанка и Миша Јовић
Доктори Слободанка и Миша Јовић

Од 1981. године у Белановици раде два лекара да би 2003. један био премештен у Љиг. У објекту постоји и апотека и стоматолошка служба са зубаром који од 2000. године ради приватно и службено у истој ординацији. Из Трстеника 1981. године долази у Белановицу др Слободанка Јовић а касније 1982. њен супруг др Миодраг – Миша који поред радног времена добровољно и са успехом, на задовољство грађана, обавља све интервенције и у широј околини јер не постоји хитна служба који би те услуге обавила, да би 2003. др Миша био премештен у Љиг а 2005. одлази у пензију. Слободанка одлази 2014  у пензију а грађани овог краја ће остати без својих лекара. Касније Љиг шаље лекара у Белановицу.

Данас 2018. године Белановица има  два стоматолога и један лекар опште праксе који пружа само основне услуге а све остало је прешло у Љиг.

У Драгољу није било лекара и народ се лечио у Горњем Милановцу, Аранђеловцу, Белановици или Јеловику. Касније  је радила као лекар др. Зага Дугалић која после пензионисања у Војно медицинској академији у Београду долази у Драгољ и доприноси развоју здравствене службе. Изграђује здравствену амбуланту 1983.године где до данас ради један лекар, додуше само један дан у недељи.

Државна ветеринарска служба данас не постоји али услуге пружају приватни ветеринари. Један од незаборавних ветеринара био је Ненад Пурић Неша.

Ветеринар Неша Пурић
Ветеринар Неша Пурић

Рођен је 01.03.1924. године у Клитаревчу код Горњег Милановца где је завршио гимназију. Рат га затиче у школи и Нешу са групом својих вршњака мобилише Љотићева војска. Убрзо успева да побегне од потраге Љотићеваца који већину његових другова хватају и стрељају.

Неша је био љубитељ политике Милана Грола и после рата комунисти га хапсе и смештају у дисциплинску чету на робији. По завршетку студија запошљава се у државну ветеринарску станицу Љиг чији је директор био Антун Вебер, а 1954. године долази у Белановицу и ту остаје до смрти. Одмах по доласку Неша организује ветеринарску службу и уз помоћ мештана почиње зидање зграде за ветеринарску станицу у коју се усељава 1958.године. У организаторском послу и изградњи станице доста му је помагао Милош Антонијевић руководилац тадашње кланице ’’Србокоп’’.

Тада се од стоке доста  гајила свиња: моравка и ресавка, овце: цигаја и праменка а говеда су била расе буша. Почиње рад на евиденцији и картотеци  стоке и живине  а посебно на терминирању за осемењавање. У Козељу и Шутцима је имао пунктове за осемењавање. Са болничарима Милојем Поповићем, Будом Стојановићем и Љубом Јовчићем успео је да телад II и III класе временом одгаји у првој класи.

Орден заслуге за народ добија 1977. године а у Умагу исте године добија награду за најуспешнијег ветеринара за осемењавање сточне расе у Србији. Једини је у околини радио осеменавање коња. Хирургију није специјализирао али је успешно обављао већину операција.

Тих, ненаметљив, вредан и стручан био је омиљен у целој околини. Никада није одбијао да дође и помогне, била зима и велики мраз или невреме. Уз љубазну реч у сваку кућу  је био добродошао.

Умро је 29.09.2008. године и сахрањен на белановачком гробљу. Син Зоран је такође завршио ветерину и остао је у здравству.

Ове ветеринарске станице више нема
Ове ветеринарске станице више нема

Ветеринарска станица у времену приватизације продата је на тендеру али купац није успео да продужи рад већ је поново враћена у надлежност општине Љиг.

У међувремену ресорно министарство  је извршило рејонизацију службе и реон Белановице је доделио ветеринару Милану Миленковићу Миши који у својој амбуланти прво почиње да маркира стоку и издаје разна потребна документа, поред ветеринарског посла. Касније, 2006. године  Миленковић отвара приватну ветеринарску станицу „Марин Гај која има пет ветеринара и три техничара.

Станица обавља и матични посао у којој број грла износи 800. Брине се о здрављу 1650 мужних крава а на терену који он покрива има око 4.000 говеда. Станица пружа услуге у белановачкој околине која припада љишкој општини и местима Бранчићу, Дићима, Штавици и Доњим Бањанима. Делатност им је и промет стоке од инспекцијског надзора и преглед острељене дивљачи. У станици се могу добити и основне услуге у лечењу кућних љубимаца.

Ветеринарска станица је опремљена савременим просторијама за преглед стоке. Ветеринарска инспекција из Љига контролише рад на терену а тренутно белановачки инспектор је Милан Туцић.

Разни прилози

 11.децембар 1953- Белановица- Здравствено просвећивање

Ових дана је једна екипа за здравствено просвећивање из Ваљева боравила у Белановици. После предавања које је одржао др Крижановски, приказан је краткометражни филм о давању и примању крви. После овог филма- журнала, приказан је уметнички домаћи филм „Дечак Мита“

На предавању је било доста сељака. После његовог приказивања већи број људи уписао се у добровољне даваоце крви.

Остале вести

Ваљевски лист “Напред” објавио је:

  1. јул 1961. – Како се газдовало у Здравственој станици у Белановици
    Шта је показало тродневно суђење здравственим радницима
    Лекар и управник станице без решења
    Неправилне одлуке управног одбора станице да би се сачували здравствени радници
    Приватно дућанче у здравственој станици

    Тродневно суђење здравственој екипи из Белановице, које је одржано на лицу места пред већем Окружног суда коме преседава Милан Стефановић и које је прекинуто да би се саслушали још неки сведоци, открило је занимљиве чињенице које прелазе оквире личне одговорности једног лекара, једног зубара и једног медицинског техничара. Оптужница коју је заступао Радован Ђермановић, саслушањем двојице оптужених др. Михаила Михаиловића и Зорана Станковића ( јер је суђење Борису Иванчевићу одложено због болести оптуженог) и изјаве стотину сведока, показале су какве су све тешкоће малих места која немају лекаре, њихова довијања да их добију или сачувају и као поједини несавесни појединци искоришћавају или могу да искористе те околности.

    Скраћено стажирање једног лекара

    На пример, др. Михаило Михаиловић у правном и формалном смислу речи није био самостални лекар када је априла прошле године “добављен” у Белановицу.Он је дотле имао само шест месеци приправничког стажа, али се са надлежним договорио (тај споразум је касније санкционисао и управни одбор здравствене станице) да буде лекар са овлашћењима управника, а да шеснаест дана у месецу одлази на редовно стажирање у Аранђеловачку болницу и да за тако скраћено стажирање добија поред основне  и допунске плате и 16 дневница уз редовне путне трошкове. У таквој ситуацији он је у Белановици имао одрешене руке, јер су га мештани морали пазити као мало воде на длану да не би отишао као и они многобројни пре њега. Право је чудо онда да се нису десиле и много веће малверзације него што се у оптужници износи.

    Шта каже одбрана

    Млади лекар Михаиловић цело то време док је био у Белановици( непуних шест месеци) није имао било какво решење о постављању ни за лекара, а камо ли за управника станице, по свој прилици зато што није испуњавао формалне услове за самостални лекарски рад. У таквој ситуацији није јасан ни основ по коме је примао месечне принадлежности. Управо то је основа и за његову одбрану пред судом, коју заступа београдски адвокат Милан Николић, а која тврди како све оне службене злоупотребе које му оптужница ставља на терет на могу тако да се третирају, јер он није имао овлашћење за такве послове (на пример злоупотреба кола за хитну помоћ, потписивање фиктивних путних рачуна, задржавање једног дела новца од лекарских прегледа, препродавање лекова у здравственој станици итд.). Биће свакако занимљиво какву ће одлуку донети суд о таквој оцени одбране, поготову што она тврди како овде није постојао ни фактички  радни однос који је могућ само са лицима која испуњавају услове за рад по Закону о јавним службеницима, а такав случај, наводно није овде. Али ако се таква одбрана прихвати лако је уочити да лекар Михаиловић није смео овлашћено ни лечити болеснике, ни узимати им новац, па чак и оне редовне месечне принадлежности од здравствене станице, и питање је колико ће то олакшати његов положај.

    Приватни сервис у апотеци

    У таквој ситуацији и неки поступци управног одбора здравсвене станице ако се и могу разумети, не могу се оправдати. Тако је, према речима сведока Драгише Ћосића, иначе председника управног одбора станице, на једном састанку “дискутовано” да се при станици оснује приручна апотека са лагером лекова од преко 100.000 динара. Том апотеком управљао је лекар Михаиловић иако лицу који тај посао ради дозвољено је да зарачунава неку маржу за овај посао, као неку врсту сервиса у угоститељству, и то 10 динара по једном преписаном леку. У таквој ситуацији лекар Михаиловић није рекао да то није његов посао, да то пре личи на неко приватно дућанче него на приручну апотеку здравствене станице, и да,  ипак уколико то треба радити уз неку маржу, она треба да иде у благајну здравствене станице.

    Слично је било и са колима хитне помоћи.
    Суђење се са великим интересовањем прати у месту и околини.