Белановица од постанка има добре природне услове за живот. Плодне долине реке Качер, само су део великог природног богатства. Становништво се раније углавном бавило пољопривредом и занатима. Економска структура становништва показивала је да је ово насеље претежно било пољопривредно – занатско. Током времена, политика државе и индустријализација учинили су да се становништво опредељује за послове у индустриском окружењу. Поготово су упорне младе девојке и жене да раде за врло мале плате само да не остану код куће.

Оживљавање пољопривредне и занатске делатности је само поштапалица политичким структурама да остваре власт. Село нагло пропада, млади беже или у градове или што је чешћи случај у иностранство. Инфраструктора и локални путеви су у очајном стању а већина је тек пробијана 2009. године разумевањем рударског басена “Колубаре“ из Лазаревца, електрична енергија се још увек на дрвеним стубовима преноси до потрошача, а интернет је још далек за многе.

Индустријски крај Белановице
Индустријски крај Белановице

Белановица је тек 2008. године повезана асфалним путем правцима ка Лазаревцу и Г.Милановцу преко Рудника.Телефонска мрежа стара је преко 60. година а телевизијска  је на најнижем нивоу.

У таквим условима села нам замиру. Тужно је сетити се многих домаћинстава која су се раније међусобно такмичила, које ће имати већи број стоке, веће површине под житарицама, ко је обрао више воћа, коме ће башта са поврћем да буде богатија, а овце дати више вуне. Сада су сеоска домаћинства остала старачка и сведене на једну, или без краве , пар свиња и нешто кокошака.

Више се зими не види дим из оџака код многих кућа, нити се осећа мирис лепиња из хлебне фуруне и из које излазе распукли хлебови и расечене уздуж по средини вруће лепиње у које је грех не ставити млад жућкасти кајмак који се нигде лепше не топи као у њеној беличастој утроби. Укус тих лепиња се осећа још увек када се сетимо нашег детињства и боравка код наших мајки на селу. Некад су куће мирисале на млеко и погачу и свако огњиште ватру је имало. Данас гледамо улегле кровове кућа, на које ни птице немају више где гнезда да савију.

Млади , свој нови свет траже у градовима где живот има други темпо и где се време броји од викенда до викенда или годишњег одмора, да би се скокнуло до своје родне куће у којој су остали погрбљени остарели родитељи огрубелих руку које по правилу све миришу на сено и стају али нежних дланова када те помилују. Те руке су нас одгајиле, храниле, лечиле разним мелемима и травама а не разним цилинима, золинима и слично. Училе да држимо лопату и мотику а да се не појаве жуљеви,  правиле нам играчке од зовиног дрвета што смо ми звали пуцаље и штрцаљке, и које су нас училе разне занате; како се сече цигла и како се од ње куће зидају.

Млади се не задржавају превише у тој кући правдајући се послом, због кога се морају што пре вратити. Важно је да напуне гепеке половног аутомобила храном коју ће растезати до следећег викенда или док не скупе мало новца за гориво, купе нешто мало да понесу својима, обично 100. грама кафе, сок у тетрапаку и кутију неког кекса. Ако деда или стриц пуше онда и пола бокса обично јефтиних цигарета  које су упаковане у чврште шарене кутије завијене у целофан , са називима  која ћирилицом не можеш написати а онај који их пуши изговара назив како само њему одговара а само мали број зна како се оне зову, а не као раније када се пушила  Нишка Морава, Дрина, Зета, Ибар и Драва.

Привреду Белановице данас чине три хладњаче од којих једна не ради, три трговинске прехранбене радње, две продавнице грађевинског материјала, две пољопривредне и једна гвожђара и једна пекарска продавница. Од приватних занатлија има три столара, један механичар, два зубара од којих један ради приватно у државном објекту. Али зато има девет угоститељских објеката – кафића.

 

ЗАНАТСТВО И ТРГОВИНА

Занатство и трговина су увек имали значајно место у привреди Белановице. Белановица је због свог повољног полижаја врло рано преузела улогу трговачког посредника између неколико околних насеља и осталих суседних и даљих области Србије.            

Трговци: Васа Ломић, Јова Плескоњић, Љубиша Колаковић, Светолик Миловановић "Кекеш"
Трговци: Васа Ломић, Јова Плескоњић, Љубиша Колаковић, Светолик Миловановић “Кекеш”

После пољопривреде, занатство је била друга по значају привредна грана везана за развој Белановице. Прве занатске радње биле су: терзијске, опанчарске и ковачке. Касније је било и колара, абаџија (абаџија је мајстор- занатлија који од грубог сукна шије народна одела. Грађанску одећу у XIX веку шио је терзија), ковача, поткивача, столара, шнајдера, бојаџија, лончара, бербера, пекара, месара, вуновлачара, сајџија, фотографа, содаџија, каменорезаца, клонфера (бравара), циглара, лимара, металостругара, воденичара, млинара, кафеџија, водоинсталатера, електроинсталатера и трговаца.

У 1974. години Белановица је имала 24 занатлије и то: 2 каменоресца; 3 бојаџије; 1 поткивач; 1 пекар; 1 сајџија, 2 берберина; 2 обућара; 2 ковача; 2 лимара; 3 бравара; 1 фотограф; 1 водоинсталатер; 1 вуновлачар; 1 кројач народног одела и 1.електроинсталатер. Међутим занатство је временом у Белановици замрло. Данас се по негде може наћи услуга од радника који раде у РБ “Колубари“.

Од занатлија присутни су столари, женски фризери, месар, воденичар, кафеџије и трговци .

Занатлије су били:

Опанчар
.: Срећко Симић, Богољуб Симеуновић, Белановица, Колаковић  Душан, Иван Павловић, Обрад Николић са сином Милићем, Драгић Гавриловић, Драгољуб Илић, Десивојевић  Драгослав и Радојко Калањевци , Колаковић Микаило Кал.Столар. Данојлић Михаило и Догањић Милан, Микаило, Миленко и Стојан, Сртетеновић Миодраг, Бариловац Велимир, Ломић Стеван, Томић Стеван, Јоксимовић Томислав, Миловановић Миливоје, Десивојевић Радојко, Колаковић Живко сви из Калањеваца, Богојевић Драган, Живановић Милисав, Јаковљевић Михаило , Ђорђевић Миливоје и Рајко- Живковци. Стојановић Драгољуб и Милинко Шутци, Гавриловић Радојко Жи, Стојановић Срећко Шу, Марковић Никола Бел. , Миловановић Велимир Жи. , Ракић Тикомир Бе. ,

Ковача
 је било  више а најпознатији је био Драгослав Обрадовић-Ђорђевић  са његовом ковачницом која се налазила у самом центру Белановице и имала је малу дрвену клупу на којој су седеле све досадашње генерације Белановчана. Драгослав је занат учио код мајстора Богољуба Ђурића а Живојин Ђорђевић га је посинио. Он је био ковач код којег се могла клепати мотика, секира, будак, направити гвоздени клин, део за воловска кола и много чега.

Савкова ковачница у центру
Савкова ковачница у центру

Ковачницу је иначе подигао трговац Савко, отац легендарног Белановчанина, пуковника Милована Гавриловића. Уместо клупе и ковачнице, а на том месту саграђена је велика зграда без намене у којој је била пекара а сада кафић.

Ковачким занатом још су се бавили : Раденко Ћосић, Драгомир Богдановић,  Душан Јовчић а Обрад Ракић из Драгоља још увек одолева годинама и има радионицу за своје потребе и још увек помаже и другима. Ковачи Драгослав, Раденко и Драгомир су када заврше израду кола и када их офарбају стављали и своје иницијале на задњу страну ишараних кола како би се знало ко је кола направио. Следе ковачи: Петровић Драгољуб Шутци, Ћосић Раденко, Војиновић Јован, Богдановић Драгомир, Обрадовић Драгослав – Белановица,  Ђорђевић   Радивоје Живковци., Недељковић Рајко Жи., Проковић Живорад Жи. , Павловић Милутим Жи. , Стојановић Милоје Жи. ,

Поткивач
: Љубиша Гавриловић. Био је хуман са животињама и често је враћао немарне сељаке којима је стока имала толоко излизане папке или копита да су морали да чекају да их регенерише па онда поткују, следе Гавриловић Сретен и Глишовић Душан – Живковци,

Колар
 је био Драгомир Богдановић  који је радио у подруму кафане Душана Ђукнића и који је цртао најлепше шаре на колима које су вукла говеда и коњи.

Лимар
: Десивијевић Драгиша, Антонијевић Радомир, Пајевић Микаило сви из Белановице ,

Бојаџија
: Ђукнић Драгојло, Ђукнић Љубиша и Петар- из Белановице

Бојаџиска радњ "Ђукнић"
Бојаџиска радњ “Ђукнић”


Бравар
: Антонијевић Радомир, Пајевић Михаило, Јовановић Милош из Белановице,  Гавриловић Браниса и Миленко Живк.. Јовановић Миленко Живк, Павловић Богољуб Шут.

Берберин
: Живковић Милан, Јовановић Миодраг Белан.

Абаџија
: Стојановић Драгиша, Марковић Миодраг  и Гојко Шутци, Старчавић Миленко Жи. , Ненадовић Драгиша Шу. ,  Десивојевић Радојко Ка. ,   Марковић Гојко Шу. ,

Бонбонџија:
Поповић Светолик-Белановица, Павловић Светислав Шутци

Фотограф : Милан Мирић који је оставио бројна сведочанства за фото историју Белановице.  Нажалост те слике су уништене и многа сведочанства из развоја места тако су нестала

Млинар
је био Ивко Томковић а кад му је млин, после Другог светског рата, национализован у млину је радио и Иван Павловић који је иначе био опанчар и од оца наследио радњу.  Сада су то Мирићи са  воденицом поточаром на реци Качер.

Пекар: Срећко Поповић
 је имао фирму „Пекара- Месара- Кујна“. Он је довео молера Живомира који је живописним бојама споља и унутра исписао све услуге који су се ту пружале: вруће лепиње, печење на пању које ако остане непродато они претварају у паприкаш. Следе: Славко Станковић, Никола који је радио до 2007.године. Правио је најбољи хлеб и бурек у околини а пекао је и прасиће и јагњиће. Пре њега били су Срећко Поповић и. Пекарски занат није више интересантан јер модернизација је са мини пекарама учинила своје. Сада Белановица има пекару ’Средојевић’’где се хлеб и пецива довозе и пеку у електричној мини пекари. Прасе и јагње ту свакако не могу да се пеку.

Зидар
: Војиновић Живорад , Јовчић Милутин, Јовановић Драгослав, Ђукнић Тихомир, Станимир и Михаило, Догањић Живко и Радојко, Војновић Андрија и Живорад, Максимовић Душан, Јовчић Периша – сви из  Калањеваца., Ђукнић Станимир ,

Колар
:  Мирић Обрад и Миленко Калањевци, Стојановић Радосав, Старчевић Живота Жи. , Ђорђевић Радован Жи. ,

Вуновлачар
: Ломић Драгиша, Ристовић Миодраг

Пинтер:
Марковић Јован ,

Бунарџија:
Радовановић Љубиша Шу. , Јефтић Радомир и Живорад Шу. ,

Црепар, цигларским 
послом се бавио  Влаја Колаковић који је имао црепану у којој су циглари секли циглу и правили цреп. Измешано блато су ређали у калупе из којих су истискивали циглу и цреп, сушили и пекли у циглани. и  Милић Драгомир

Котлар- казанџија
: Јевремовић Борисав

Кројач
. Лазић Загорка- Белановица, Сретеновић Даринка Ка. , Стојановић Косара Шу. , Петровић Лепосава Жи., Миловановић Миланка Ка. , Ђукнић Милијана Ка. ,

Касапницу је први отворио Душан Ђукнић са Павлом  Десивојевићем месарем, који му је био помоћник, а коga је касније наследио. Данас касапницу држи Милан Ненадовић  у којој увек има квалитетног и свежег меса. Заједно са супругом Милицом и децом увек су љубазни и насмејани. Поред квалитетног и свежег разноврсног меса код Милана и Милице увек се могу наћи поред свежег меса и димљене

Миланова касапница
Миланова касапница

Берберске радње и фризерске услуге су од увек постојале у Белановици и служиле су за улепшавање не само мештана већ и гостију. Иначе раније се знало да су наши очеви и дедови недељом обавезно ишли на бријање код Раке Ненадовића који се доселио из Шутаца. Рака је имао помоћника „Мују брицу“ досељеника из Босне а вешто је руковао са бријачем и маказама као и клештима за вађење зуба.

Занатом се бавио и Јовановић Миодраг Мика брица. Милан Живковић –Мика је сада у пензији као и Љиљана која је била женски фризер. Данас раде Мирослава Симић, преко пута школе, Поповић Мира и Душанка Стефановић са својом радњом у центру. Ту су  још Милојка Јованчевић и Милунка Лазаревић .
домаће кобасице и изврсни чварци  а често и одлично јагњеће и прасеће печење.

Стоматолошке услуге данас приватно пружају Вера Ломић у својој ординацији“Вивадент“  и Мирослав Јованчевић који приватно ради у државној ординацији. Иначе раније је зубе вадио Мика брица.

Оснивањем  Друштва за унапређење Белановице 1924. године,  оно је окупљало мештане у заједничкој акцији за изградњу водовода, купатила,  одржавање чистоће, библиотеку, да би после рата, када је делатност Друштва престала, осећала се потреба да неко преузме те послове, па је месна заједница, када је 1961. основана, створила Комунално предузеће са задацима одржавања и реконструкције водовода, пијаце, чишћења улица и расвете. Истовремено ово предузеће оснива и неколико услужних занатских радионица ( столарску, браварску, кланичку, угоститељску, обавља и нешто грађевинских радова ..) . Комунално предузеће упошљава 18 радника .             .

И ако по броју становника, Белановица је врло рано преузела улогу трговачког посредника између неколико околних насеља других области у Србији

У Белановици је увек било добрих трговаца нарочито свињама и другом стоком. Један од трговаца извозио је свиње и дебеле волове у Беч. Трговци су били већином чланови еснафа у Горњем Милановцу: Душан Ђукнић, Михајловић, Мирић, Башкаловић, Јован Плескоњић, Светолик Миловановић, Чедомир Гавриловић Лувр , власник гвожђаре, Периша Марковић, Љубиша Колаковић, Љуба Богићевић, Бранислав и Милинко Марковић  Дода, Василије Ломић (трговао мешовитом робом).

Продавци у једном објекту "Шумадије"
Продавци у једном објекту “Шумадије”

Пошто су радње предратних трговаца национализоване, први представник социјалистичке трговине у Белановици и околини била је Земљорадничка задруга која је носилац трговине све до 1959. године када се од постојећих продавница Задруге формира трговинско предузеће  ’’ Шумадија’’ у друштвеном власништву. Предузеће је добро радило и број продавница је растао; тако је 1960. било 18  а 1971 – 21. Имали су 3 продавнице у Београду и 2 у Аранђеловцу. Циљ ове одлуке о раздвајању је да се Задруга квалитетније бави задругарством а да трговину обавља предузеће ’’Шумадија’’ како би  становништво Белановице и околине било добро снабдевено кућним потребама. Народни одбор општине изгласао је одлуку о додели 10. милиона динара кредита „Шумадији“за обртна средства и набавку основних средстава.

Ваљевски лист Напред“ у то време пише (15.мај 1959):

Задруга је имала   продавнице, сем у Белановици, у свим околним селима: Калањевцима, Шутцима, Живковцима, Пољаницама, Драгољу и Трудељу и  градовима: Аранђеловцу – три продавнице, Жаркову и Београду четири, Лазаревцу, Вреоцима,  Великим Црљенима, Венчанима и Сремчици. У Белановици су поред колонијала постојале продавнице текстила, гвожђаре, грађевинског материјала, намештаја и обуће. Постојао је и централни магацин. „Шумадија“ је имала укупно 67 запослених радника.

Промет робе у њима је био изванредан и доносио велики приход трговинском предузећу.  За разлику од ње, љишке трговине „7.јули“ и „Пољопроизвод“ и „Занатско набављачке задруге“ имали су мале приходе и нису се територијално ширили као „Шумадија“.

У то време „Шумадија „ је имала добар пословни однос са трговином „Партизан“ из Чачка која је била једна од највећих у Србији. Због те сарадње и доброг пословања они су понудили „Шумадији“ интеграцију , где би „Шумадија“ била ООУР „Партизана“ а они би изградили робну кућу у Белановици. Поред „Шумадије“ која је у Белановици имала 5 продавница ( две колонијалне робе, 1 текстилна, 1 гвожђара и грађевинског материјала и 1 обуће) било је  и других продавница: „Агротехна“ из Лазаревца са продајом грађевинског материјала, Колектив“ из Аранђеловца са мешовитом робом, пољопривредна апотека.

Љиг је био среско место и власт су држали комунисти који су желели да се Шумадија“ интегрише са љишким трговинама како би њихово лоше пословање побољшали. Формирана је иницијативна група 1972. године од представника из предузећа: 7 јули“ из Љига, „Пољопроизвод“, Занатско набављачке задруге из Љига и Трговинског предузећа „Шумадија“ из Белановице, да уради предлог да се интеграција спроведе у три делатности и заједничку службу. Референдум је заказан за децембар 1972. на коме су за интеграцију били сви сем радника „ 7 јула“ из Љига где је 30 радника било „за“ а 73 „против“ те референдум није успео.

Други покушај удруживања „Шумадује „ и „7 јула“ покренут је крајем 1976.године где су љижани били спремни. Радници у Белановици били су огромном већином против, јер су се плашили да ће и њих, као љижане, снаћи лоше пословање. Међутим, разним притисцима и кадровским манипулацијама успели су да Свету Ћосића који је био управник приволе и поставе за председника Социјалистичког савеза општине Љиг, а на његово место поставе Брану Балтића а Милорада Војиновића који је био шеф рачуноводства преместе  у Белан“  на место директора. Тако су разбили одлично белановачко руковоство те је референдумом 1977.године Шумадија“ ушла у састав новоформираног трговинског предеузећа „Рајац“са седиштем у Љигу.

У жељи да својим потрошачима омогући брже и лакше снабдевање појединим производима, РО „Рајац“ је 1980. године, отворила истурено оделење љишке робне куће у Белановици у коме се могло  купити подни прекривачи :итисон, синтелон, тепих. Продавница има и машине за сечење и обраду подних материјала. Тако је 1989. године отворен први друштвени објекат у трговини , самоуслуга површине 120 квадрата .

Врло брзо се показало да љижани нису били у стању да одрже добру пословну политику и почела је јефтина продаја објеката „Шумадије“ у Београду, слаба снабдевеност продавница робом и затварање једне по једне све до стечаја предузећа.

Први директор “Шумадије” био је Јован Плескоњић, трговац а после њега комунистички активиста Света Ћосић.

Затим долази ратно време, па време санкција, демократска револуција тако да од  2010.години трговином се баве :

’’М&М’’
 Братислава Башкаловића на простору бивше аутобуске станице, коју је он купио и  држи велики избор мешовите робе и добро снабдевено грађевинско стовариште. Скоро је отворио  и мали бифе.

Трговина и бифе " М & М" Башкаловића
Трговина и бифе ” М & М” Башкаловића

Агропренера’’ пољопривредни и други производи Радоша Јовановића и његовог сина Пеђе са продавницом и „Маркет који је био снабдевен свим потребним асортиманом мешовите робе. Обе продавнице су затворене 2015. године. У истом простору отворила је нова продавница мешовите робе СТР“ Саник“, Сандре Јаћимовић.

СТР "Саник" Јаћимовића
СТР “Саник” Јаћимовића
Трговина "Д & Г" Кулизића
Трговина “Д & Г” Кулизића

Душко Кулизић са својом продавницом мешовите робе Д & Г, код моста на речици Белановица, снабдева у малом објекту велики број грађана.

Гвожђара и стовариште "Палома" Радивоја Ломића
Гвожђара и стовариште “Палома” Радивоја Ломића

’Палома’’, гвожђара и грађевинско стовариште Радивоја Ломића располаже солидним асортиманом грађевинског материјала и пољопровредним семенима, вештачким ђубривом и другим репро материјалом за пољопривреду .

"Качер коп" Миће Догањића
“Качер коп” Миће Догањића

Качер коп’’ је пољопривредна апотека Миће Догањића.

Гвожђара " Васиљевић"
Гвожђара ” Васиљевић”

Гвожђара’’-Адама  Васиљевића држи санитарију, боје, водоводни и канализациони материјал .
          

" Љубичица - текстил" Љубице Туцић
” Љубичица – текстил” Љубице Туцић

’’Текстил’ Љубице Туцић- Љубичице, у својој кући, једина продаје текстилну галантерију и метражну робу и најстарија је продавница у Белановици.

 

ПРИВРЕДНА УДРУЖЕЊА

Занатска удружења, раније еснафи, оснивани су са задатком да унапређују занатство, да се старају о опшем стручном образовању својих чланова и њихових помоћника, да координирају са органима власти у вези бесправног рада или уколико занемарују обавезе својих чланова.

Да би се образовао еснаф, према Уредби о еснафима из 1847. године,  било је потребно 12 чланова. Еснаф су чиниле занатлије једног рода заната или трговаца, али је поменута Уредба допуштала могућност оснивања мешовитих од сродних заната и трговаца сличном робом.

Њихов рад је био у надлежности Министарства унутарњих дела и Министарства финансија, а од 1882. године, Министарства народне привреде. Контролу над сваким еснафом вршила је надлежна полицијска власт. Ееснафска скупштина, као највиши орган, сваке године је бирала старешину и његовог помоћника који су представљали, неку врсту, извршног органа еснафа.

Скупштина се одржавала једном годишње, по потреби и чешће, а председавао јој је полицијски комесар.

Осим еснафа, у последњим деценијама 19. века, оснивана су и друга занатлијска и трговачка удружења. Свој рад су обично почињала као хуманитарна друштва

 

ЗАДРУГАРСТВО

Поред свих услова у привреди и  туризму, главна привредна грана овог подручја је пољопривреда. Њиве се у Качеру налазе по долинама, косама, странама и врховима до 300 метара висине, а на њима се још раније сејао јечам, овас, кукуруз и пшеница. Сточарство, које је некад  било најважнија грана пољопривреде и користило шумовите испаше, утрине и ливаде, опадало је временом под утицајем сталног повећања обрадивог земљишта на рачун шумског и пашњачког. Тако се и број гајених грла рогате стоке и свиња смањивао.

Заузимајући све веће површине на рачун шума и испаша, воћарство је било дуго времена значајан извор прихода. Нарочито се много гајила шљива у густим шљивицима који су се обично налазили око кућа. У прво време се прерађивала у ракију, касније сушила или се од ње правио пекмез и тако извозила.

Задруге су биле ослонац развоја села и пољопривреде и имале су увек позитиван утицај на развој пољопривреде и побољшање услова живота на селу.

Задружни покрет у Србији почео је значајније да се развија у Србији крајем XIX века, када долази и до већег прилива капитала из иностранства. Организације овог типа заснивале су се на устаљеним начелима: самопомоћ, солидарна одговорност, уношење добитка у резервни фонд, ограничавање територије делатности због могућности међусобног познавања задругара и друго.

Задруге су основане и пре доношења Закона о земљорадничким задругама, од 1898. године. Развој задругарства привремено је заустављен за време балканских и Првог светског рата, али је у првим поратним годинама започео њихову интензивну обнову и оснивање нових. Од тада свака задруга, осим кредитних, има право да се бави свим пословима који увећавају приход или смањују расход својих чланова.   

Радикалном променом система насталом после 1945. године промењени су и принципи, циљеви, задаци, улога и организациона форма задругарства. Послератни период бележи углавном два основна облика – земљорадничке и градске. Закон о земљорадничким задругама, из 1946. и 1949. године, дали су правну основу за оснивање сељачких радних задруга.

У оквиру земљорадничког задругарства посебно су значајне специјализоване и опште задруге. Специјализоване су се заснивале на заједничким средствима за производњу и колективној преради и продаји производа. У свом развоју пролазе кроз више етапа да би се на крају трансформисале у радну заједницу пољопривредних  произвођача.

Временом задруге су се интегрисале и повезале са укупним процесом друштвене репродукције. Неке су постале предузећа, а друге су промениле своју улогу и првобитни задатак. Улазак у чланство задруге је добровољан, а власт је стимулисала колективизацију на селу. Сва лица која су навршила 16 година, а да им је пољопривреда главно занимање, могла су постати чланови задруге. У задругу се уноси земља, осим окућнице, али с тим да она и даље остаје у власништву појединца који је уноси.

Остала имовина као: економске зграде, стока, сточна храна, семе, пољопривредни алат и друго, самим уносом постојала је својина задруге, али је она била у обавези да то исплати првобитним власницима у период од 10 до 15 година.

Задруге су имале скупштину, управни и надзорни одбор. Надзор над њиховим радом вршио је народни одбор среза којем су припадале.

Скупштина калањевачке задруге 1944. године
Скупштина калањевачке задруге 1944. године

У белановачком крају  прва, основана 29.3.1905. године, задруга била је  Калањевачка земљорадничко – кредитна и имала је 17 задругара. Председник задруге и њеног управног одбора био је Владимир М. Мирић, земљорадник који је потом био бански већник, председник општине у свом селу и радикалски првак из качерског краја. Чланови Управног одбора били су: Радојко Илић, учитељ( убијен 1941 од Немаца у Крагујевцу), Милоје Максимовић, Урош Сарић, Владимир Десивојевић. Секретар и благајник био је учитељ Никола Сретеновић. Председник Надзорног одбора Радивоје Колаковић и чланови Милорад Јовичић, Драгомир Мирић, Милован Максимовић и Љубусав Сарић.

Слична задруга постојала је у Шутцима али се не зна кад је тачно основана као Шутачка земљорадничка задруга. Остало је забележено да је један од највреднијих задругара био Милан Марковић  а задругари Владимир Т. Поповић, Адам Дражић, Драгић Јованчевић, Милисав Симић, Живан Марковић, Миленко Пантић, Милосав Поповић, Михаило Ломић, Владимир Стојановић, Марко Николић, Андрија Стојановић, Милисав Јованчевић, Василије Максимовић и Чедомир Ломић. Сви су дали по динар добровољног прилога за подизање Задругарског дома у Београду

У регистру Главног савеза српскиг земљорадничких задруга од 1908. године вођена је Пољаничка земљорадничка задруга која је при оснивању имала 22 задругара. Први председник Управног одбора био је Богољуб Јовановић а чланови Војислав Ђорђевић, Милован Радовановић, Милован Васиљевић и Младен Марковић. Секретар и благајник био је земљорадник Милорад Г. Ђорђевић. У Надзорном одбору били су: Рајко Јовановић-председник, чланови : Драгомир Ђорђевић, Милорад Минић, Светозар Миловановић и Јован Минић

Најстарији и најраширенији облик удруживања земљорадника биле су Земљорадничке кредитне задруге. Оне су настале када су се сељачка домаћинства морала да под притиском новчане привреде, прилагодити новим условима и када се управо због тога осетила велика потреба за јефтиним кредитом. То се дешавало деведесетих година XVIII века.

Тако је у Калањевцима 1923. године, објављено у листу „Земљорадничка задруга“ да су задругари Калањевачке земљорадничко – кредитне  задруге у току 1923. године прикупили и у фонд за покретање издавања Омладинског задружног листа, уплатили 51 динара својих добровољних прилога.

У регистру Главног савеза српских земљораднићких задруга под редним бројем 4280. вођена je Живковачка земљорадничко набављачка задруга која је имала 55 задругара. Њен први Управни одбор чинили су: Петар Гавриловић, Обрад Арсенијевић, Милинко Недић, Грујица Плескоњић и Димитрије Петровић. У први Надзорни одбор бирани су: Петар Арсенијевић, Живота Милинковић, Светолик Гавриловић, Сретен Радовановић и Милоје Петрoнијевић. Први задружни благајник био је учитељ Радојко Ђукановић, сарадник НОБ-а, а након рата вишегодишњи дописник листа „Политика“ из Аранђеловца. Дужност првог  књиговође обављао је Новак С. Николић а магационер је био Живан Гавриловић.

Шутачка земљорадничко набављачка задруга опслужуивала је само село Шутце, а основана је 1938. године када је и учлањена у Главни савез српских земљорадничких задруга. Управни одбор чинили су: Милоје Т. Ђорђевић, председник, Живојин Степановић, Тихомир Дражић, Светозар Дражић и Младен Јованчевић. Надзорни одбор имао је чланове : Живојин С. Ристић-председник, Михаило Ј. Стојановић, Никодије Стојковић, Предраг Минић и Александар Цветковић .

Драгољска землорадничко- набављачка задруга основана је 10. фебруара 1929. а брисана из регистра 25.9.1940. године. Имала је 21 задругара. Председник је био Павле Живановић а чланови управног одбора: Неша Ћосић, Светозар Радојичић, Драгић Јосиповић и Милош Ристовић. Чланови Надзорног одбора: Спасоје Радојичић, Михаило Живановић, Спасоје Ћосић, Радојица Ломић, Вељко Јовановић. Књиговођа је био Тихомир Радојичић а благајник Вељко Ристовић. Магационер је био Љубисав Живановић. Имала  је 21 задругара.

У Белановици је 1926.основана Среска здравствена задруга“Качер а укинута 1930. године.

Затим   је основана 1931.године  Сточарско приплодна задруга и радила је све до Другог светског рата. Ближи подаци о њој не постоје.

На иницијативу бугарског емигранта Петка Василева у Шутцима 1938. године формиран је одељак Задругарске омладине од 30 чланова са председником Стеваном Марковичем (није реч о Сингеру) и секретаром Милинком Ломићем. Одбор су чинили: Слободан Станишић, Драгиша М. Симић, Љубинка Јовичић, Радојко Дражић, Василије и Светозар Марковић и Миломир Дражић.

Овај Одељак је врло брзо развио бројне активности на плану унапређивања пољоприврене производње, здравственог просвећивања, организовања културно- забавних програма и других акција. Слични Одбори формирани су у Белановици, Пољаницама, Калањевцима, Живковцима и другим селима. У Калањевцима председник је био Радојко Сарић, секретар Божидар Лукић  и чланови: Радослав Мирић, Војислав и Ђивомир Гавриловић, Живомир Радосављевић, Раденко Ђорђевић, Живорад Сретеновић, Милован Радосављевић. Поред њих постојао је одељак омладинки где су се истицале Дана Николић, Катарина Десивојевић, Вера и Јелка Сарић.

У Пољаницама на челу Одбора био је Миломир Павловић и овај одбор окупљао је мушку и женску омладину. Њихов гост је био један делегат из Египта кога  су довели представници Задрушног савета из Београда, како би се упознао са радом нашег Одбора.

У послератном комунистичком  периоду почиње формирање задруга те тако у марту 1944. године постоји Драгољска земљорадничко-продавачка задруга са председником Перишом Јовановићем а 1946. првом  Оснивачком скупштином од ње настаје Земљорадничка народна задруга са председником Раденком Ћосићем а чланови управе су: Радован Ломић, Радиша Јовичић, Драгић Јовановић и Радојко Јовановић. Задруга је 1948 имала 207 чланова. Имала је своје одборе за: сточарство, кулуру и просвету.

Затим је1949. године председник био Радован Ломић који је у марту 1950. године на збору “оптужио Раденка Ћосића да носи штоф из магацина и даје по селу, те да је дао снаји Милорада Перкића штоф за хаљину и исто снаји Милутина Радојичића носио штоф и давао га”. После њега 1951. године  председник  је био Периша Јовановић а затим Драгослав Ћосић. Скупштина задругара 1956. године гласа за спајање са задругом “Качер” из Белановице чији је управник био Момир Јосиповић.

После рата  решењем   Окружног привредног суда у Чачку основана је 21. јуна 1946. године  Белановичка абаџијско-кројачка прерађивачка задруга С.О.Ј. Задругу је основало седам чланова- занатлија на основу приступних изјава и оснивачког удела.  Вршила је прерађивачко-услужну делатност за Белановицу и околину, јер на том подручју није било радњи тог типа. Примљена је у Главни задружни савез Србије 2.6.1947. Управник задруге био је Љубиша Петронијевић

У Управном одбору били су: Драгомир Старчевић, Стојан Догањић, Миодраг М. Марковић, Илија Лукић, Михаило Сарић

У Управном одбору задруге 1948. године  били су: Радојко Догањић, Радојко Ракић, Милан Михајловић, Раденко Ћосић, Будимир Величковић, Љубиша Петронијевић

Радници су 1960. године били: Љубиша Петронијевић, Драгомир Богојевић, Милан Михаиловић, Бранко Марковић, Илија Лукић а књиговођа је био Бранислав Балтић.  Радионица је била у стану Стане Симеуновић, Љубише Колаковића, Милорада Јованчевића.

По извештају финансијског ревизора савеза занатских задруга НР Србије Јосипа Жанка стоји: да је Задруга основана у марту 1947. године и да има 7 запослених. Пословањем задруге руководи пословођа Љубиша Петронијевић изабран на Скупштини у мају 1958. године.
Магационер задруге и благајник је Драгомир Богојевић. Књиговодсво задруге врше хонорарни службеници Божидар Лукић и Станимир Стевић.

Просторија задруге 1947. године  била је у кући Милорада Јованчевића, Карађорђева 24 уз закуп (кирију) од 4.800 динара. Тај простор је коришћен и 1959. године. Радионица задруге била је 1948. године у локалу Стане Симеуновић све док Месни народни одбор није донео решење о премештању радионице у локал Љубише Колаковића, због потребе магацинског смештања откупа жита. Једно време била је у кући  Љубисава Молеровића.

Овлашћењем Среског народног одбора у од 4. јуна 1951. године, Задрузи се одобрава даљи рад и она мења назив уБелановичку абаџијско-кројачку прерађивачку задругу. У свом раду суочавала се са проблемима недостатка посла, бесправног рада, лоше организације и другим, па је, током 1955, закратко укинута. Већ од 1. јануара 1956, њен рад је обновљен са мотивацијом да је она једина те бранше у околини и да је  као таква неопходна. Престала је са радом 1962. године.

Затим, решењем Среског народног одбора у Белановици 28. децембра 1946. године  основана је Среска пољопривредна станица  у Белановици као пољопривредно предузеће од локалног значаја за Срез  качерски. Станица није имала на свом земљишту никаквих зграда већ је Министарство пољопривреде  узело у закуп  приватну кућу коју је користио бивши “Воћни расадник“. Мада није одговарајућа ипак се налази најближа имању станице. Међутим, на захтев Отсека унутрашњих послова у Белановици,  Месни народни одбор донео је решење да се станица са целокупном имовином исели у другу кућу која нема ни основне услове за смештај поготово, што су мразеви почели и летина се не може премештати.

Бавила се узгајањем воћних садница, држањем приплодне стоке и производњом сточне хране. Оснивала је депое за семена, набављала средства за заштиту биља, вештачко ђубриво, справе, алате, машине и друго. Вршила је проширену делатност Државног воћног расадника у Белановици. Годишњи производни план за 1947. годину био је:

Биљна производња: озима пшеница 791. кг, овас 2.460. кг, кукуруз у клипу 8.500. кг ;
Поврће: Пасуљ 550 кг, кромпир 600 кг, купус 200 кг, парадајз 100 кг, зелен 70кг ;
Сточно крмно биље: сено 8.000кг, слама 2.340 кг, шаша 1.000 снопа ;
Воћне саднице: дудових 1.500 ком ;
Сточарска производња : продаја стоке (бикова и нераста) 14.500 динара, биковска такса 4160 дин, стајско ђубре 15 кола 1.500 дин ;

Финансијски исказано,  укупно 77.078 динара

Управник станице био је Драгован Богдановић. Надничари у станици обично су били: Милоје Јоксимовић, Матија Јовчић, Периша Јовчић, Радован  и БудимирЂукнић-  из Калањеваца; Мара Грујичић, Стеван Колаковић, Влајко Живковић из Белановице; Тихомир Дражић, Живко Миловановић, Милинко и Милка Ђиласовић из Шутаца ; Милош и Тихомир Марковић из Живковаца; Престала је са радом у првој половини 1949. године.

Школа за образовање пољопривредних произвођача
основана је 1953. године и бележила је одличне резултате те се афирмисала као једна од најбољих школа те врсте на територији среза. Среска пољопривредна станица налазила се под административно-оперативним руководством Среског народног одбора у Белановици.

 

ЗЕМЉОРАДНИЧКА ЗАДРУГА „КАЧЕР“

Организације овог типа заснивале су се на устаљеним начелима: самопомоћ, солидарна одговорност, уношење добитка у резервни фонд, ограничавање територије делатности због могућности међусобног познавања задругара и др.

Задруга је била главни носилац пољопривредне производње у Белановици и њеној околини и настојала је да   неке од већ развијених грана пољопривреде на овом подручју унапреди.

Поред основне делатности задруге  су имале задатак да снабдевају грађане животним намирницама и другим потребама (гас, шећер, уље, со, брашно, текстил, обућа и друго). Одлуком Регионалног задружног савеза удружују се мале задруге из Шутаца и Драгоља и Скупштина задругара на седници 13.05.1956.године доноси одлуку да   та задуга носи назив ’’Пољопривредна задруга „Качер’’ са седиштем у Белановици.

Упрабник задруге био је Јосиповић Момир са службеницима: Колаковић Момчило,пољопр. стручњак,Ракић Бранислав, Даниловић Нада, Милановић Превислав, Ракоћ Владислав, благајник; радници су били: Радовановић Вељко, млинар, Марковић Михаило, тракториста, Радоичић Љубомир, тракториста, Јаћимовић Мирослав, физички радник, Јованчевић Александар, шофер, Благојевић Љубивоје, чувар и Петровић Милорад, откупљивљч.

Зграда управе задруге " Качер"
Зграда управе задруге ” Качер”

Задруга је 1958. имала велику кооперацију и бавила се углавно узгојем стоке те је дато у тов 72 свиња расе “моравка” и нераст „корнвол“-3 ком. Воће је такође засејано на 4 хектара са око 38.000 стабала. Делатност задруге била је: трговина, економија,  млин, откуп, машински парк (камион и трактор) и ресторан који 1958. године излази из Задруге и улази у састав Месног народног одбора.

На иницијативу Пољопривредне коморе НРС, у 1957. години почела је изградња воћног расадника за производњу садница шљиве „пожегаче“ у Белановици средствима из Фонда за унапређење  пољопривреде Народног одбора Ваљева. Упорним радом изграђена је управна зграда са три канцеларије, два стана и учионица за школу пољопривредних произвођача. Уз њих изграђене су и економске зграде и штала. Засађено је 25.000 изданака шливе „маџарке“ и 50.000  сејанца “џенерике”  на које ће се калемити „пожегача“. Уз то расадник се бави и ратарском производњом на 50 хектара земљишта. Стручну контролу радова врши Воћарски институт из Чачка. Расадник послује као производна установа са самосталним финансирањем, без икаквих дотација.

Следеће, 1958.године формиран је Воћно- лозни расадник  капацитета 100.000 садница годишње који је био и огледно поље полазницима ниже  Пољопривредне школе  чији је директор био Раде Матић. Матић је организовао, и био предавач за тромесечни пољопривредни течај воћарског карактера на којим је учествовало 65 омладинаца полазника. На течају су се нарочито истакли Гојко Ломић из Драгоља и Драгомир Ђукнић из Калањеваца.

Међутим 1965.године показало се да поднебље у Белановици није погодно за развој    неког великог воћњака те је потекао предлог  да се Воћно-лозни расадник припоји Земљорадничкој задрузи ’’Качер’’. Интеграција је извршена 1. маја а за директора Задруге постављен је Чедомир Даниловић.  Касније 1970. за директора је изабран Раденко Јованчевић а Даниловић  је постављен за руководиоца пољопривредне  производње. Задруга тада броји око 60 радника.

Савет за привреду општине Љиг 1958. године расправљао је о пословању задруга и констатовао да је пословање лошије од планираног. Недостаје стручни кадар, од шест управника само један има нижу пољопривредну школу, књиговодство је неажурно и непоуздано, ни једна задруга није имала добит од пољопривредне производње  већ од трговине и откупа. Задруга тада први пут прима високо образоване стучне кадрове пољопривредне струке.

Крајем 1960. године Основна организација “Качер”доноси  одлуку о организовању пословних јединица: продавнице у Калањевцима, Белановици;  магацини у Белановици, Шутцима, Живковцима и Пољаницама; откуп стоке и млека у Белановици. Задруга убрзо издваја трговинску делатност, а 1961. године  формира своје економије- откуп и млин. Исте године дат је предлог да се гради сушара за шљиву. Задруга је имала низ организационих транснформација и 1964. године   је пословала по економским јединицама: транспорт, откуп и складиштење, транспорт и мељава и заједничке послове.

Задруга “Гај” из Живковаца, која је настала 1959. спајањем калањевачке и живковачке задруге са управником  Живаном Војиновићем, улази у састав ЗЗ“Качер1962. године. Месна задруга “Козељ” примљена је тек 1980. године)

Задруга је добро пословала нарочито у сточарској производњи те су 1970 у сарадњи са „Коопродуктом из Новог Сада  утовили преко 1.000 телади која су у просеку тежила по 200 килограма. Било је произвођача који су држали преко 50 телади у тову: Новак Лукић, Родољуб Раковић, Владимир Павловић, Драгоје Догањић ..

Касније се јавља проблем у пласману товљеника и ликвидности „Коопродукта“па се тов полако смањује. Задруга је поред тих проблема 1971. пустила у рад, за оно време, модерну кланицу капацитета, вагон меса дневно. Сама Задруга је уложила 600 хиљада динара. Кланица је снабдевала велике потрошаче у окружењу. Реновирање кланице и доградња хладњаче трајало је до 1983. године када је изграђена, за оно време, модерна кланица, производне површине 3.750 м2 и складишног простора 1.400 м2  ,  која је своју производњу осим за домаће обављала за инострано тржиште.

Исте године, због неповољног кретања цена калемарског воћа на тржишту, у свом расаднику од 2 хектара  посејаних шљивом „пожегачом“, решили су да поваде 17 хиљада садница како губитак од ње не би повећавали а површину да препарцелишу и спреме за продају плацеве за индивидуалну градњу, који доносе већи приход од расада.

У 1973. години Пољопривредна задруга формира Основну организацију удружених задругара Качер“  у договору са са педесетак својих пољопривредних произвођача. Тако удружени задругари имали су предност у свим видовима пословања: у продаји својих производа и у набавкама, услугама и друго.

У то време, друштвено самоуправљање хватало је замах, па 5. априла 1975. године формира се Пољопривредно предузеће „Качерса делатношћу производње и промета  пољопривредних производа, репроматеријала, промет трговачке робе и услуга те постаје Основна организација удруженог рада Качер” са директором Раденком Јованчевићем.

Они настављају производњу јунади и те године на крају трећег тромесечја, пошто није имала коме да их прода 800,  исказује губитак од 800.000 динара а годину завршила са губитком од 2 милона динара. Решење је делимично пронађено у пласману меса у радне организације Рашке,Чајетине, Ниша и Београда.

Укрупњавањем привреде  врши се интеграција и у земљораничким задругама, и  1977. године Качерса 107 коопераната заједно са задругом „Рајац“из Кадине Луке и земљорадничком задругом „Љиг“ из Љига удружују се у Радну организацију пољопривредно предузеће “Слога” из Љига са директором Раденком Јованчевићем. Исте године директор нове  Организације коопераната Качер постаје Радиша Балтић а затим се смењују Момир Јосиповић,Чеда Даниловић, Раденко Јованчевић и на крају остаје Јован Марковић а први шеф рачуноводства постаје Марко Мирић. Делатност је била : производња и промет производима, репроматеријалом, трговинском робом и услугама.

Потписивањем Споразума о удруживању рада и средстава обављено је 20. марта 1977. године. Ново предузеће је учествовало у реконструкцији белановачког водовода са 70.000 динара. А за потребе Спортског друштва Качер“  један магацин је адаптиран у купатило.

Задруга је на земљишту расадника изградила кланицу  и отпочела са клањем крупне стоке. Раније се једно време  клањем стоке бавила Станбено комунална заједница– Белановица . Овом делатношћу Задруга се бави све до 1975.године када је ова радна јединица исказала велики губитак и у разговорима са ’Србокопом’’ из Београда склапа се Уговор о пословно техничкој сарадњи,   када јој се припаја кланица, по ком долази до уступања кланице. Тим споразумом ’Србокоп’ је осим  кланице преузео и 15 радника. Запослено је 69 радника локалног становништва што је омогућило многима да се дошколују и стекну искуства у кланичној индустрији.

Задруга је добро пословала и 1977. године  јер на крају године доходак увећан у односу на 1976. за 85 одсто и износио је 4,5 милона динара. Број пољопривредних произвођача био је 103. Испоручено је тржишту око 815.000 литара млека, 2.200 товљеника и 520 грла јунади. За расподелу средстава удруженим земљорадницима намењено је 149.000 динара а право на њих стекло је 58 земљорадника. Тако је Петроније Стојановић из Шутаца добио 13.340 динара. Планирана је набавка механизације за бербу кукуруза, изградња кошева за смештај кукурузаи да се први пут засеју површине пшеницом.

Задруга је добро радила и имала велики број пољопривредника који су са својим фармама остварили добре приходе. Тако је Драгослав Ђукнић из Калањеваца у своју стају увео, још 1967. године, расне краве и почео прозводњу млека. Изграђује сило спремишта, товилишта капацитета 240 јунади у тромесечном товном периоду. Средствима зеленог плана обезбедио је потребне машине и у сарадњи са ООУР“Качер“ и љишке задруге „Слога“ чији стручњаци воде технологију, омогућили су му успешну производју. За свој рад добио је Септембарску награду општине.

Сличан резултат пословања био је и у 1980. години где је  утовљено 4500 јунади и откупљено преко милион литара млека. Произвођачима је подељено 300.000 динара а најбољи су били Драгослав Стојановић из Белановице, Драгослав Ђукнић из Калањеваца, Момчио Ивановић и Слободан Пантић из Шутаца.

Хладњача ранијег " Србокопа"
Хладњача ранијег ” Србокопа”

Кланица „Србокоп“  ООУР Београд“ у Белановици солидно ради и одлучује да изгради нову кланицу . Пошто месарски занат у белановачком крају нема традицију то је и мање кадрова, те из тог разлога  решава да, у сарадњи са школским центром из Љига, упише за школовање потребног кадра месарске струке. Уписано  20 полазника који ће добити посао кад се оспособе, те ће укупан број запослених бити 300 радника.Такође се врши преквалификација постојећег кадра који је претежно неквалификован и полуквалификован.

У Ваљеву марта 1980. године политичке структуре одлучују да се формира   Сложена организација удруженог рада  АИК “Ваљево”. У њеном саставу улази пољопривредна радна организација Слога” са седиштем у Љигу  која је покривала подручје  качерских месних заједница Калањеваца, Живковаца, Шутаца, Пољаница и Белановице . Тако је и Основна Организацуја Коопераната “ Качер која обухвата око 850 домаћинстава  постала део великог СОУР-а АИК “Ваљево”.

Она је у поседу имала преко 4.000 хектара обрадиве земље, од чега је више од половине било под вештачким ливадама, а 1.100 хектара под кукурузом, 900 ха. под пшеницом, природним ливадама, и са неколико хектара воћњака, штоје био разлог да је задруга изгради индустријску сушионицу  за шљиву.  Шљива се јако много гајила те је 1974. године било око 60.000 родних стабала а Задруга је откупљивала 50-70 вагона свежих шљива. Настојало се, у тежњи за модернизацијом, да се  старе пушнице за шљиве замене новим модерним сушарама. Подигнуте су две, једна у Белановици а друга у Живковцима али су оне радиле смањеним капацитетом јер је сува шљива налазила тежи пут ка купцу. Осим шљива, гајила се јабука, вишња, дуња и малина (на око 50 хектара) за којом је била једно време потражња.

Нестабилност тржишта, ниске откупне цене воћа и продор вештачких пића, разлог је да се број родних стабала смањивао те сам крај губи одлике воћарског краја.

Делатност  Задруге „Качер развијала се кроз  производњу у сопственој економији и кроз кооперацију са индивидуалним произвођачима. Међутим економија је пословала са губитком, нарочито у ратарској производњи, па се Задруга окреће сточарству. Губитак у марту 1976. године износио је 2 милиона динара

“Качер” је у говедарској производњи био  познат далеко изван белановачког подручја. Подручје које покрива  одгајало је 2.500 приплодних крава и обезбеђивало 2.000 телади за тов. Захваљујући матичном запату крава, 95 осто су краве „домаће шарено“ у типу „сименталца“  Задруга од пољопривредних произвођача откупљује до милион литара млека годишње, кроз уговоре о сарадњи са 500 домаћинстава, што је највећа количина у целом систему АИКа .

Да уз добар рад могу се постићи добри резултати види се 1981. године кад се извози на европско тржиште 1500 утовљених јунади. Извозу  товних јунади се даје посебан значај тако се, у сарадњи са „Генексом који је Задрузи главни извозник, извезе 95 осто годишњег извоза у износу од 1.600.000 долара.

У том периоду изграђено је око сто објеката за тов код пољопривредних коопераната уз помоћ Задруге. Скоро сва домаћинства су изградила и објекте за силажу

За добар рад “ Качерје добио низ друштвених и привредних признања од Повеље задружног савеза Југославије и Септембарске награде  општине Љиг за 1977. и 1985. годину до значајних награда на Новосадском сајму за изложену телад у тову и Ордена рада са сребрним венцем.

Вест да је ООК“Качер“ у првој половини 1985. године постигла веома добре резултате звучала је невероватна јер је сточарска производња била у великој кризи. Качер је извозио месо у Грчку, Јордан и Италију што је било на нивоу на остварења у целој 1984. години. Ово је остварено стимулишући квалитетно сточарство. Добри резултати постигнути су вештачким осемењавањем расне стоке и матичном запату 160 крава. У то време „Качер никада није био приморан да судски плаћа своје обавезе. Кадровски је био јак јер је имао четири пољопривредна стручњака и једног студента ветерине, стипендисту.

Задруга је помагала и месне заједнице кроз изградњу савремених складишта и кошева за кукуруз у Пољаницама, Белановици и Калањевцима. Све је то могло да се уради јер је Задруга у 1984. години  извезла на светско тржиште 5.000 утовљених јунади.

Производња млека је такође веома значајна за остваривање доброг прихода. „Качер“ спада у највеће произвођаче млека  у систему АИК „Ваљева“ са годишњом производњом од преко милион литара млека. Поред млека откупљивани су и други млечни приоизводи –кајмак и сир у квалитетном хигијенском паковању.

Ратарство и ратарска производња овде је мање заступљена услед природних услова који нису баш најбољи. Производи се кукуруз, пшеница, соја и сено. Исто је и са воћарском произодњом. Тако је ООК“Качер 1985. годину завршио са чистим доходком од 62 милиона динара. Просечан лични доходак био је 41.600 динара.

Нову зграду од 300 квадрата Задруга„Качер“ завршила је у јулу 1986 године јер је до тада стално била подстанар у згради старе основне школе. Извођач радова је био „Стандард“ из Аранђеловца.

У организацији Задруге одржавана је 1987. године у Белановици Смотра приплодних крава и јуница уз присуство Завода за пољопривреду Ваљева, Института за примену науке у пољопривреди из Београда и матична служба Задруге. Проглашено је за најбоље грло у области крава , грло „Ђина“ одгајивача Слободана Панића из Шутаца који је награђен са 70.000 динара. Награђени су још и одгајивачи Градимир Марковић и Радојица Томић, Михаило Марковић, Милојко Николић, Јован Дражић сви из Шутаца и Бранко Аџић из Белановице. На подручју ЗЗ“ Качер постоји велики сточни фонд са преко 2.500 плоткиња од којих је 300 уматичено што се може добити добар приплодни материјал за даљу репродукцију.

Пошто је Задруга Качер“ најстабилнија организација у ПРО „Слога из Љига  1989. године и да постоји добра сировинска база за производњу малине, купине, јагоде, вишње и рибизле донета је одлука за градњу расхладног центра  у Белановици  . Градиће се средстима Фонда за подстицај недовољно развијених подручија, „Беобанке“,  Интерне банке „Воћаркоопа“ као и извођача радова. „Агробанке“ и „Унион“ банке из Београда. Банке су понудиле произвођачима повољан кредит од 2% камате и враћање кроз производе, за набавку пољопривредне механизације

Расхладни центар завршен је и пуштен у рад  19. августа, на Преображење Господње 1993. године, капацитета 2.000 тона охлађене масе. Изградња хладњаче је трајала непуне две године. Вредност објекта износила је око 5. милиона немачких марака а део средства је обезбедила сама Задруга а део пословне банке уз коришћење средстава за Привредни препород Србије и Међународног зајма за реинтеграцију.

Сву потребну опрему, путем лизинга, испоручио је Шведски бизнисмен Џерерд Алинка. Објекат је био намењен пре свега чувању јагодичастог воћа-малине, јагоде и купине за производе са територије Љига, Лазаревца и Аранђеловца. Тада је запошљено 10 радника уз 20 сезонских.

А онда долази време санкција уведених држави, гашења великих пољопривредних комбината због слабог пласмана на тржишту те криза захвата и  ЗЗ „Качер  те излази из АИК  Ваљево, 10 августа 1994. године она  се удружује са фирмом „Агроекономик “ из Београд створивши нову фирму АЕК „Качер“ са директором  Илијом Ракићем и председником  скупштине  Јованом Марковићем.

Успостављена  сарадња са научним институцијама и „Агроекономиком“ помаже им у изградњи хладњаче са којом ће смелије ући у воћарску производњу поред већ традиционале сточарске. Тако подижу нових 30 хектара малине и даље помажу произвођачима да најбоља расна говеда сачувају за приплод. Добро пословање омогућило је да могу помагатии месним заједницама кроз изградњу путева, увођењу телефона, електрификације и фудбалском клубу ФК“Качер“, тако да млади неће одлазти ван ове средине.

 

Изложба стоке 1994. године у Белановици
Изложба стоке 1994. године у Белановици

У октобру 1994. године на новој изложби крава победила је крава „Цица“ власника Јеремије Томића из Шутаца. Победница у категорији јуница је „Дивна“ власника Радована Ненадовића из Шутаца. Код млађих крава најбоља је била“Емилија“ Милојка Николића.

Доброј сточарској производњи потребне су и ветеринарске услуге које државна станица није могла да пружи већ је то радила приватна ветеринарска фирма Макс“ у Белановици власника, ветеринара Миливоја Ђошића која води бригу о здрављу стоке домаћинстава која сарађују са Задругом .

У то време у држави долази до нестабилних условаза пословање. Период инфлације је био погубан када се дугогодишњи остварен капитал полако истопио. Од раније испоручиваних 8.000 јунади годишње преко ноћи се губило по 500 бикова. Распадом Југославије губи се велики део тржишта, банке условљавају повећане камате 15-20 %  што сточарска производња није могла да носи. Нови директор Слободан Радованопвић је покушавао да повеже покидане нити у тову јунади и да сачува колико толико матично стадо крава.

Последња традиционална изложба крава била је 1999. године са 60 изложених крава и јуница где је најбољу оцену ван конкуренције, на изложби добила крава Рајице Томића а  за победницује проглашена крава, Бранка Аџића из Белановице.

Једна од најуспешнијих земљорадничких задруга Качер није могла да сервисира дугове из кредита за изградњу кланице и хладњаче и бива принуђена да иде у стечај. И кланица и хладњача мењају власника а Задруга из те трансформације излази све слабија. Првог августа 1997. године АЕК „Кацер“ мења у привредном суду у Ваљеву име у „Фригофрути“. У медувремену је  председник ОО Нове демократије за општину Љиг, упутио обичан допис СО Љиг и затражио да се целокупна имовина бивше земљорадницке задруге „Качер“ преведе на нову фирму. То је учињено у општини Љиг без уговора и без надокнаде те је земљорадницка задруга у Белановици   фиктивно остала без имовине док суд то није контатовао и досудио општини да то плати пољопривредницима.

Сељаци којима су комунисти отели имовину после Другог светског рата и дали Земљорадничкој задрузи у Белановици, покренули су поступак за поврацај имовине. Земљорадничка задруга се бранила да нема никакву имовину што није била  истина. По закону о повраћају имовине уколико земљорадничке задруге нису у могуцности да врате имовину или немају новца – то су дужне да ураде скупштине општине на чијој се територији налази предмет. Општинска власт у Љигу није ништа предузела да се ова малверзација заустави и сељаци исплате из имовуне коју је задруга поседовала.

У мају 2000, године одржан је састанак о проблемима Белановице на коме су учествовали : Драган Марковић, савезни посланик, Милан Обрадовић Трле, директор РЕИК “Колубаре“ и савезни посланик, Миодраг Старчевић председник СО Лиг и велики број задругара. На састанку је много обећано а није ништа урађено.

 

ИНДУСТРИЈА

Индустријске производње у Белановици није било све до 1959. године кад је  решењем Народног одбора општине Белановица  4.маја регистровано  код ОПС у Београду,Предузеће за производњу и промет грађевинског материјала „Грајска Гора“ („ Напред“ 20.2.59)

Делатност предузећа била је производња и промет грађевинског материјала, пре свега експлоатација црног мермера у Трудељу и Калањевцима. Предузеће је, по оснивању, производило камене коцке. За почетак рада средства је обезбедио оснивач НОО Љиг са 550.000 и Народни одбор среза Ваљево са 2. милиона динара оснивачког улога, уз зајам од Комуналне банке од 2 милиона. Органи управљања у предузећу били су Раднички савет и Управни одбор. Директор је био Драгутин Јаћимовић а књиговођа Јеврем Миловановић из ЗЗ „Качер“ Запошљавало је на почетку 10 а на крају  40 радника.

Закупљен је пословни простор за канцеларију у Белановици од Радомира Јовановића у Ломиној улици 10. Запослени су били: Јаћимовић  Драгутин, Адамовић Србољуб, Ђоковић Момчило, Богојевић Вера, Петровић Боривоје, Борисављевић Љубисав, Глишовић Богдан, Богојевић Радомир, Ломић Гојко, Аџић Радојко, Никитовић Рајко, Богојевић Сретен, Никитовић Светозар, Младеновић Јездимир, Младеновић Станимир, Дамјановић Драгиша, Кондић Милорад, Ђорђевић Славиша, Ђорђевић Раденко, Петровић Драган, Петровић Владан, Николић Станислав, Николић Бранко, Миловановић Радован, Јовановић Милисав, Никитовић Боривоје, Никитовић Станимир, Никитовић Раденко, Богојевић Радивоје, Лазаревић Властимир, Богојевић Станимир, Богојевић Радојица, Кондић Станимир, Миловановић Михаило, Богојевић Драгослав, Живановић Милован, Радовановић  Драгомир, Милићевић Милорад, Милошевић Војислав, Андрић Максим, Кондић Радојица, Богојевић Милорад

Већ наредне,  године почели су проблеми око експлоатације камена у откривеном каменолому који је требало да буде главно радилиште предузећа, као и проблеми око транспорта камена, јер је требало изградити пут. Услед лошег економског положаја предузећа и отсутности радника честим боловањем ради обављања посла у свом домаћинству, Народни одбор општине Љиг започео је  поступак ликвидације предузећа, после само годину дана рада, 14. маја 1960. године, када је престало са радом. Поступак ликвидације окончан је, 27. фебруара 1964. године.

Других предузећа није било али је приватних иницијатива било доста. Тако су се по селима поред пољопривреде сељани бавили и занатима. У Козељу и Трудељу мештани су производили дрвени угаљ, а из камених мајдана се вадио камен  у Драгољу, Шутцима и Калањевцима и од њега правило воденичко камење или се израђивали надгробни споменици.

Гашењем задругарства престаје развој села а белановачко  становништво било је у сталном опадању због  пресељавања у веће центре, јер развоја овде није било. Тако, по попису из 1961. године у Белановици је било 344 становника, 1971. године 371 становника,1981. године 336 становника, 1991 -259 становника, а 2002. године 266 становника.

Са оснивањем Месне заједнице у Белановици 1960. године, потребе варошице за наведеним занатским услугама условиле су, између осталог, обављања и  делатности – одржавања водовода, пијаце, чистоће места, расвету  и слично.  Занатлије су видели свој интерес и почели су  удруживање појединих занатлија (столара, абаџија, бравара, кланичара и угоститеља).

Бравари:  Милош Јовановић Бунтула;
Столари: Тикомир Ракић, Милован Ракић Прота, Петроније и Живорад Стојановић из Шутаца;
Кројачи: Милан Михајловић Азањац, Љубиша Петронијевић
Кланичар: Душан Ђукнић
Угоститељ: Душан Ђукнић
Ковач: Раденко Ћосић

Они формирају Станбено комуналну заједницу.

Нешто касније, из оквира Месне заједнице, одвојена је и  придодата   и комунална делатност, те се код Привредног суда региструје предузеће под називом:  Занатско комунално предузеће „Белановица“. Касније  предузеће често мења делатност а самим тим и назив. Тако је једно време имало и своју кланицу која је била примитивна и инспекција ју је извесно време и затворила јер није испуњавала санитарно- ветеринарске услове. Седамдесетих година из предузећа комунална делатност прелази у новоформирано предузеће Комуналац“ у опшини  Љиг. Оно у својој делатности има и своју пекару која снабдева и Белановицу .

Историјски камион за смеће КП "Шумадије"
Историјски камион за смеће КП “Шумадије”

Грађани Белановице били су често незадовољни лошим комуналним услугама из Љига те је 1974. године Скупштина општине донела одлуку да комуналну делатност врати у надлежност Месне заједнице Белановица која је за кратко време изградила уз помоћ мештана гвоздени мост на Живковачкој реци и проширила пут у делу насеља  Ковиљача .

Занатско – комунално предузеће
 „Белановица , без комуналне делатности, нагло развија грађевинску оперативу из које је исказан велики доходак. Предузеће мења назив у Занатско – грађевинско предузеће „Белановица“. Директор постаје Драгиша Ћосић и оно својим развојним програмом поред обраде дрвета, осваја производњу металних подлошки за железницу и монтажу јапанских делова за радио апарате за моторна возила а нарочито за аутобусе за купца „ 11 Октомври Скопље. Известан број радника дошао је из  Електрона’ Краљево . У овом метало-прерађивачком погону  производила се опрема за нужна светла по објектима а постојала је и галванизација за металне делове. Испоставоло се да ова производња преовлађује у физичком обиму а самим тим и дохотком, предузеће, 1975. године, мења назив  у Метало-техничко предузеће – Белан“. Својим новим програмима стичу се услови за подизање кредита код пословних банака за изградњу пословног простора и набавку нове опреме.

Поред “Белана који је остао дуго у друштвеној својини, нагло су отварана приватна предузећа. Тако је власник  Милован Догањић основао јепредузеће „Качер кооп,  које се бавило  производњом минералних додатака за сточну храну и трговином сточном храном и репро материјалом за пољопривреду. Основано је 1991.године са шест да би 1997 имало 18 радника. Изграђен је производни погон површине 1160 м2 у који је уложено само у опрему преко 280.000 динара. Укупна вредност улагања износи два милиона динара.

Финансирано је од приватног капитала и малим учешћима Републичког завода за тржиште рада и кредитом “Кредитне експортне банке” Београд. Касније су на овај погон утицале санкције државе тако да је и он престао са радом. Данас послује његов “Агро-кремен” који се бави трговином производима  за  пољопривреду. Изграђена хала стоји празна и по некада се користи за складиште.

 Марк-ком“ се бави пословима у грађевини и производњом опреме за пчеларство .

“ Apicase honey“ је заједничка фирма власника и пчелара Душана Мирића са италијанским партнером Lucio Ragazzi-нијем.

Компанија је основана 2011. године када је почела са радом.Бави се откупом свих врста меда са територије Србије. Асортиман је претежно багремов мед, који је најтраженији на тржишту, затим сунцокретов, липов, ливадски и од уљане репице. Компанија броји преко 2.200 чланова пољопривредних газдинстава са оствареном сарадњом на обострано задовољство.
Иначе Душан је са својим великим бројем кошница и савременим начином пчеларења један од највећих произвођач.

 

ПРЕДУЗЕЋЕ ’’БЕЛАН’’

Октобра 1956. додине Метално-техничко предузеће – „Белан” се усељава у нове просторије са машинама за примарну обраду дрвета. У марту 1977. године за директора предузећа постављен је Милорад Војиновић.

Како је највећи обим производње остварен у дрвопрерађивачкој производњи, то је и пререгистрација назива била неминовна те настаје  Предузеће за прераду и израду производа од дрвета „Белан“. Организација рада била је по обрачунским јединицама: дрво-прерађивачка, електро-машинска и грађевинско-занатска. Грађевинска је све мање имала посла те је угашена а радници су распоређени у дрвно-прерађивачку јединицу јер се ту повећавао обим послова, нарочито набавком сушаре за дрво и изградњом мање производне хале.

 

" Белан "
” Белан “

Грађевинска јединица је добар део посла обављала на доградњи производних простора „Србокопа“ и на проширењу мостова и пропуста од Лајковца до Ваљева. Конкуренција на тржишту за грађевинске послове била је сувише јака за малени „Белан те је из тог разлога ова радна јединица угашена.

Електро-машинска радна јединица успешно је пословала те је као кооперант „Цимоса“ из Копра израдила и испоручила 100.000 издувних грана за возила Citroen.  За лечилиште у Пјештанима из Чехословачке испоручивана су нужна светла. Белан је био кооперант „Електрону“ из Београда са којим је остварена пријатељска веза и пословна сарадња. „Електрон је имао у плану велике послове у иностранству и планирао изградњу пословног објекта у Белановици те је сарадња завршена   уступањем „Електрону“ пословног простора у Белановици уз њихово прихватање свих радника метало-прерађивачке јединице и два радника из режије.

Производну халу “Електрон  је започео  1989. године и изграђена су два стана за кадрове. Те године „Електрон“ је имао 20 запослених радника. На несрећу изгубио је доста послова те је након извесног времена ушао у стечај и угашен. Производна хала још стоји незавршена преко пута основне школе у Белановици. Касније је ту халу купио нови власник из Пољаница са фирмом из Италије али и он није успео да је заврши.

Детаљ из производње палета
Детаљ из производње палета

Тако је „Белан“ сву своју делатност посветио преради дрвета те је било у плану куповина копирних машина за дрвну галантерију као и производња дрвених брикета и пелета. Директор Војиновић је осмислио нове програме и проширио капацитет изградњом још једне производне хале 1976. године а вредност инвестиције је износила 2,5 милона динара.

Предузеће је изузетно добро по­словало и купује нову опрему, гради сушару за дрво капацитета 40 кубних метара грађе. Располаже са две производне хале за резање и прераду дрвета и отвара  кухињу за раднике. Дневни капацитет пр­ераде дрвета је 20 метара кубних резане грађе. Рад се обављао двосменски а роба шаље на домаће тржиште и извози у иностранство. Сировину набавља широм Србије а највише по Војводини.

Војиновић покушава да модернизује производњу и даје акценат на квалитет производа те привлачи велики број купаца. Испоручује палете по европским стандардима за : „Гас- бетону“ у Вреоце у количини 150.000 комада годишње, штампарији „БИГЗ“ у Београд, Лепенки“ Умка, „Матрозу“ Сремска Митровица, „Божа Томић“ Чачак, „Металац“ Горњи Милановац, ливнициКикинда“. Извози у „Bajer“ из Леверкузена у Немачку.

Поред палета производи велики број држалица за алате и оруђе, разне врсте сандука за паковање, мердевине и друго. За Зимске Олимпијске игре у Сарајеву производи 100.000 држалица за лопате, држалице „Ватроспрему“, РЕИК Колубари, „Заштити рада” Београд …

Увек позитиван, завршава године са оствареном добити, води рачуна и о стандарду својих радника. Помаже Синдикату и води раднике на излете у Румунију, Бугарску, Турску, Италију, Грчку и на Јадранско Море. Тако је “Белан 1984.годину завршио са 80 запослених радника и остатком доходка од милијадру динара те су  финансирали у уређење погона и осавремењавање производње. Просечан лични доходак је био 41.869 динара. И поред добрих резултата  у “Белан ипак неће стручни и креативни радници. Расписивани су конкурси за технолога и КВ раднике али се нико није јавио чак је обезбеђен  и стан али без успеха.

У развој и модернизацију производње улаже се доста. Због доброг пословања, у 1986. години увећан је обим производње за осам одсто, набављене су модерне и функционалне машине за обраду дрвета те је ручни рад радника доста смањен. Од отпадног дрвета и опиљака набављена је сушара за сушење дрвета савременом технологијом. Изграђена је, у рекордном року сопсвеним радом, производна хала од 310 квардата за производњу дрвне галантерије и мердевина.

Међутим, одласком Војиновића нова хала никада није пуштена у погон нити су набављене нове машине. Директор постаје Милош Дражић који наставља са производњом палета и он остаје све до све до преласка у Електрон“. Пошто је прерада дрвета била главна делатност мења се поново назив у  ’’Предузеће за прераду и израду производа од дрвета “ Белан’’. Долази до честих промена директора После Радивоја Ломића долезе Драгиша Томић возач, Раде Хаџић, Бошко Тадић па ___ Црногорац који ставља тачку на Белан  који све више пропада, долази до стечаја 1995. године.

Престаје са производњом и 2012. године  Белан из стечаја купује Иван Николић из Аранђеловца са својом фирмом MAGIC WOOD . Тако столарски занат поново налази место у Белановици. Овог пута од просте производње палета власник Иван који је у исто време и пројектант и дизајнер производње за дечији програм и намештај, започео је озбиљну производњу у радионичком простору од 700 +300 м2

Производна хала "Магик вуда"
Производна хала “Магик вуда”

Од постојећих Беланових машина задржане су „брента” за резање грађе и два „бансека“ а осталим машинама које је наменски купио употпуњен је програм потребан за нову производњу. Машине су углавном са нумеричким CNC управљањем. Ту је и сушара за дрво капацитета 20 м3 дрвета тако да погон поседује око 50 машина за грубу и фину обраду дрвета. Полуаутоматска фарбара и лакирница, оштрилице за алат и пакирница у кутије, заокружују машински парк.

Излазак на тржиште започет је 2013. године на сајму у Новом Саду приказом дечије опреме за играонице и део намештаја по систему „ Уради сам“. Производња је остваривана сходно капацитеу у радној снази и из године у годину је расла. Уговором са „Формом идеале“ почиње озбиљнија призводња на задовољство купца у смислу поштовања квалитета, количине асортимана и рокова испоруке.

Цео асортиман производње израђује се од најквалитетнијег дрвета и по свим европским  стандардима и налази се широм Србије у око 30 салона намештаја. Изложен је и у Црној Гори која је већи потенцијални купац.

Речима  власник Илија, супруг и отац двоје деце, уједно и руководиоц, радник и добар  колега у колективу исказује своју девизу

Волим ово што радим, и остварујем своје снове кроз производе који се свиђају нашим купцима. Желим да купци буду задовољни а онда смо и ми срећни са жељом да нам предузеће успе.“

 

ХЛАДЊАЧА “ФРИГО ГРАНД“

Поред Белана” ту је и модерна хладњача  “Фриго Гранд” купљена је од „Беобанке“ у стечају укупног капацитета 5.000 т замрзнутог воћа, а  пуштена у рад 1993. године, лоцирана у региону са дугогодишњом воћарском традицијом. Са 60 обучених радника и  мрежом од око 1.000 фармера, добављача свежег воћа, “Фриго Гранд је у могућности да добије, преради и понуди најбоље воће из Србије. У понуди су малине, вишње, купине, јагоде, боровнице, шљиве, као и разне врсте воћних миксова

Поред два проточна тунела за замрзавање капацитета до 6.000 кг воћа на сат, хладњача је опремљена са 4 машине за искоштичавање вишње, као и линијама за прераду свих врста јагодичастог воћа. Поседује и просторију за дозревање воћа или лагеровање јабука капацитета 180 тона. Компјутерско вођење технолошких процеса производње и  мониторинг систем, омогућавају да је производ врхунског квалитета са становишта безбедности хране. Хладњача је   сертификована  од овлашћених институција и Фриго Гранд” је био оријентисан на извоз у земље ЕУ, како замрзнутог воћа за индустрију (индустријско) тако и за комерцијално паковање робних марки.

Бивша хладњача "фриго гранд" сада "Лукова"
Бивша хладњача “фриго гранд” сада “Лукова”

У децембру 2008. године Фриго Гранд” преузима производњу, паковање и дистрибуцију робне марке FIRST FRUIT, чиме излази и на домаће тржиште. Возни парк од фриго возила различитих капацитета омогућује уредну доставу на целој територији Србије и околних земаља.

Пословни промашаји и власничка трансформација негативно је учинила да ова модерна хладњача престаје са радом 2013. године.

Нов власник Александар Савановић  са фирмом „Lukowa food AG“ из Луцерна и погоном у Белановици, обнавља производњу у хлађењу јагодичастог воћа и поврћа. Компанија је значајни  тржишни партнер у индустрији пића и хране широм света. Цертификована је по IFC HASSP стандардима квалитета.

Придржавајући се девизе  да је најбоље да се обрада воћа и поврћаврши тамо где се гаји отворили су производне капацитете  локацује у градовима Србије у  Шапцу, Драгинцу и Белановици , укупног капацитета 9.500 тона .

Хладњача " Фриго Бел "
Хладњача ” Фриго Бел “

Поред ове велике хладњаче на изласку из Белановице ка Лазаревцу изграђена је и мања хладњача Предузеће за производњу и промет Фриго Бел“д.о.о коју је 2009. године купио „Горапром Интернационал“ власника Горана Шутановца, која такође има проблема у пословању, те више година не ради.

Сада је хладњача у закупу пчелара Душана Мирића.

 

ДРУГЕ БЕЛАНОВАЧКЕ ФИРМЕ

У бившим просторијама земљорадничке задруге Качер оснива се 1997. године привредно друштво за производњу, промет и услуге са основном делатношћу у узгоју домаћих животиња „Агро Бел“. Вођењем матичне евиденције осемењивања говеда Предраг Марковић и Душко Сарић доприносе развоју квалитетних раса на овом подручју, продужавајући започети посао који је ветеринар др Неша Пурић 1985 године устројио када је било евидентирано око 39 грла “сименталске” расе да би 1993. имало око 300 грла, 2005 много више 1500 а 2011 око 1700 грла. Данас је евидентирано у матичну књигу и око 150 грла оваца расе” виртенберг”. Ова матична евиденција је потребна пољопривредницима да остваре субвеције које држава даје за потстицај гајења стоке тако да је годишњи приход од субвенција око 200.000 евра.„Агро Бел је престао са радом 2016. године а матичење ради ветеринарска станица „Маринин Гај“.

Прва приватна млекара „Качерка“ у ваљевском крају отворена је 1992. године у Калањевцима власника Љубомира Јовчића која је производила кисерло млеко, јогурт, пуномасни сир и 300 литара млека дневно. Отац Љубомиров, Радиша прича да је са сином основао предузеће   са само шест квалитетних крава а верује да ће проширити са још 26 квалитетних крава. Поред млека својих крава откупљује 1.000 литара од домаћина из качерског краја и сваког дана пастеризује и прерађује. Поседује хладњаче, лактофризе, машине за преради млека и транзитна возила.

Бивша " Качерка "
Бивша ” Качерка “

Главни производи су: пастеризовано млеко, јогурт, кисело млеко и пуномасни сир. Производима снабдевају тржиште Љига, Лазаревца и Аранђеловца. Освојили су велики број медаља као и „меденицу“ трофеј освојен на сајму крава у Лајковцу. Иначе Радиша је био дугогодишњи кооперант белановачке задруге „Качер“. „Качерка“ је нажалост радила само пар година, али није могла да се избори са конкуренцијом која је владала на тржишту и врло брзо је затворена.

Шумадија“ приватна фирма Илије Ракића која је регистрована 1991. године са намером да прави пакете меса од кланице „Србокоп“ за потребе синдикалних организација, међутим тај посао није успео због стања у држави која се распала. Уз савет тадашње „Беобанке“ усвојен је програм за израду казеинских боја, за потребе кожарске индустрије, чија је основна сировина млеко. Производња је кратко трајала јер су и кожари били у проблемима те је погон почео производњу казеинских лепкова за етикете потребне дестилеријама. И тај програм је угашен доласком „Хенкелла у Србију.

Хладњача Илије Ракића
Хладњача Илије Ракића

Пошто је млеко основ за производњу то „Шумадија постаје 2005. године млекара малог капацитета која није могла подмирити количине потребне „Колубара Угоститељству“ те је тржиште са малим продавницама било неисплативо.

Данас власник се враћа послу хлађења воћа у свој “Фриго Фрути” хладњачи, којим је и стекао искуства радећи са хладњачама .

Купљена је 2016. године савремена опрема и почео је рад са хлађењем јагодичастог воћа: малина, купина, шљива, боровница, вишња. Циљ је да се произвођачи из Качера и околине усмере на најближу хладњачу капацитета 500 тона. Купци су већином Пољаци и Немци.
Хладњача је сертификована Хасап стандардом.


 
„ПРИМА БОРОВНИЦА“

Основана је 2008 године као удружење узгајивача култивисане боровнице да би сада постала  задруга. Она је највећа и најозбиљнија организација у Србији која се бави производњом  и пружа све што је потребно за успешно гајање овог воћа.

Директор задруге и власник  Иван Ђукнић  међу првима се осмелио да гаји ово корисно воће а од   2008 године задруга је почела гајење и бруснице. Ради могућности извоза  у Холандију уведен је „Global – Gap“ светски познат стандард квалитета.  Задруга је учествовала на сајму воћа и поврћа „Фруит Логистика“ у Берлину и на сајму прехране „Foodex“ 2011 у Токију. Увозник је веома квалитетних садница, оних сорти које су дале најбоље резултате у условима гајења у Србији. Задруга ради и на едукацији својих чланова организовањем низа предавања из ове области уз учешће стручњака из Јапана, Шведске и САД који су потенцијални купци производа.

 

ОСТАЛЕ ИНСТИТУЦИЈЕ

Јавно комунално предузеће „Шумадија“, чији је оснивач Општина Љиг, обавља основне активности из своје делатности: чишћење улица и јавних површина, снабдевање грађана водом за пиће, управљање и одржаване базена за пливање, одношење смећа на депонију и одржавање водоводне инсталације. Белановачки водовод  датира од 1926. године и поред изграђене нове водоводне мреже, стамбени објекти нису прикључени, јер Општина нема слуха и новца да, и онако слабо снабдевање грађана водом, реши како би велики мрежни губици били смањени.

Депонија за одлагање смећа је удаљена око 4 километара од центра и представља еколошки слабу тачку. Смеће прикупља малобројна а вредна  посада прастарог исторјског камиончића.

Од новембра 2018. године Комунално предузеће “Шумадија” престаје да постоји и спаја се са љишким комуналним предузећем  “Комуналац”.

Белановица, данас 2019. године, нема органозован и уређен простор за пијац где би сеоски производи били приступачни за набавку. И онај мали број који се понуди са села налази се разбацан по путу око моста на речици Белановици.

Раније се пијац највише времена налазио на тезгама око Спомен чесме, затим на простору бивше аутобуске станице, да би се опет домаћи производи нашли на мостићу.

Средом је у Белановици пијац
Средом је у Белановици пијац

Истна је, да сваке среде када је пијачни дан и вашер, вредан пољопривредник из Уба са својим малим камиончићем нуди на продају производе и цвеће око кога се увек нађе доста домаћица.

Прва пошта отворена је у Белановици 1906. године и мењала је локацију да би сада радила у самом центру још увек разносећи по неко писмо(дописница и разгледница више не постоје) и бавити се исплатом пензија и разним уплатама. Опслужује 8 околних села Живковце, Шутце, Калањевце, Пољанице, Козељ, Трудељ, Драгољ и Босуту..

Пошта
Пошта

У Белановици је постојала бензијска пумпа у власништву Нафтне индустрије Србије “НИС на раскрсници путева за Рудник, Аранђеловац и Љиг испод црквеног плаца. Највише  је снабдевала горивом пољопривреднике са тракторима и другим пољопривредним машинама. На пумпи је било и основних асортимана горива и најосновнији резервних делови за возила обзиром да Белановица нема продавницу за њих. Године 2012.  НИС  је затворио пумпу због слабог промета а отворио је поново приватник.

Бензиска станица
Бензиска станица

Репетитор за мобилну телефонију ’’ Теленор’’ подигнут је 1998. године  а 2005 .године репетитор мобилне телефоније ’Телеком’на кога су накачени и предајници слабе снаге   који снабдевају Белановицу са само пар ТВ програма. Кабловска телевизија је уведена у оближња села али не и у Белановицу. Грађани се сналазе уграђивањем сателитске телевизије. Залагањем мештана лазаревачка телевизија ГЕМ” поставила је свој предајник 2012. године. Увођење дигитализације 2015. године ограничио је пријем програм са  предајника Рудник који покрива, за разлику од Авале, већину територије из околних места.

Сточни вашар установљен је давне 1893. године. Данас постоји пар вашара на којима је све мање стоке за продају или куповину.

Савремена аутобуска станица, после дугих преговора са општином Љиг коначно  је изграђена 1997. године. На свечаности отварања станице председник општине Миодраг Старчевић је нагласио:
да је ова аутобуска станица још једна победа на прагу новог века и да су гласове које сте дали на изборима овим оправдани.

Изградња аутобуске станице
Изградња аутобуске станице

Нову аутобуску станицу освештали су и свештеници уз пригодни културни програм. Станица никада није прорадила а у изграђени простор усељено је Јавно комунално предузеће ’’Шумадија’’ а затим је 2006. продата за трговину Бобану Башкаловићу.

Отварање аутобуске станице 1997. године
Отварање аутобуске станице 1997. године

Електрична енергија се добијала дане 1950. године из генератора, који се налазио у млину за жито власника  Ивка Томковића да би касније генератор био премештен у двориште Срећка Поповића пекара. Покретао га је преко дугог каиша, парни мотор ’’Аран’’ који је имао строгу сатницу рада.

Касније 1955. године  Белановица је повезана далеководом прво преко Љига а после од Лазаревца је изграђена трафо станица 35/6 КВ. Трафо станица  нема сталног уклопничара и у случају нестанка струје мора из Љига да дође уклопничар да би оспособио станицу.Овај проблем је 2017. године превазиђен аутоматском регулацијом.

Електро мрежа је по околним селима дотрајала услед стрих дрвених стубова који често доводе до хаварија.

Сама Белановица је стидљиво осветљена уличним светлима али не у потпуности тако да  је тек крајем 2010. године осветлељен пут од школе до центра. Више су осветљени путеви ка сеоским кућама него улице у Белановици.

Дрвени мост
преко реке Качер замењен је 1972. године бетонским.

Биоскоп не постоји али је међу првим местима још давне 1954. године Белановица имла путујући биоскоп који је довозио хром биоскопџија Срба из Љига. Филмови су приказивани у Колаковића кафани а гледаоци су седели за кафанским столовима . Обавезно је прво приказиван журнал који је садржао све актуелне тренутне у држави. Представу су пратиле две или три паузе да се промени ролна филма и да се премота а за то време могло се освежити у поменутој кафани.

Први радио апарат инсталиран је 1921. године и донео га је Милан Вемић, студент метеорологије.

Прва кафана саграђена је у Белановици 1840. године.

Сточни вашар установљен је 1893.

Гробље је засновано 1875.

Стални лекар постављен је 1904.

Изградња пута низ реку Качер била је 1906.

Прва разгледница Белановице штампана је 1909

Водовод 1926.

Земљорадничка задруга 1935.

Дечији дом отворен 1940.

Ветеринарска станица саграђена 1959.

Здравствена станица грађена 1958 а отворена 1960.

Базен за купање саграђен 1960.

Зграда нове школе 1961.године

Далековод Љиг-Белановица пуштен је 1953.

Пут Белановица – Даросава први пут је поправљен 1958.