Формирањем 1910. године “Друштва за унапређење Белановице” које је радило под надзором Министарства просвете, на чијем челу су дуго били официр и велики заљубљеник у тај крај Лазар Матијевић и један од оснивача варошице Димитрије Ђукнић свештеник, почињу интензивне иницијативе у развоју места.

Друштво је пре свега, било друштвено-хуманитарна организација која је имала за циљ да се Белановица и њена околина, са око десет мањих општина, развијају у културном, хигијенском и сваком другом погледу.

Тако је дошло до иницијативе Друштва за куповино плаца на коме ће бити изграђен неки туристички објекат.

Дом који је градила краљица Марија
Дом који је градила краљица Марија 1936. године

У Белановици, пред Други светски рат 1935. године, становала је са својим родитељима, братом и његовом породицом  у кући Драгића Гавриловића и радила у Дому здравља докторка Wајss. Када је рат почео преселила се са мужем у Црну Гору а касније је прешла у Београд.

У Београду је руководила здравственом заштитом београдских општина и својим познанством омогућила да две групе болешљиве и слабо развијене београдске деце 1934. године  бораве у Белановици како би се опоравили. Деца су била смештена у тадашњој школи а храну су им спремали у кући Васе и његове супруге Виде Ломић . Васин брат, Арсеније Ломић је имао салаш поред реке Качер у коме су се деца хранила.

Београдске новине1935. године у тексту Београдска општина послала је овог лета 1200 сиромашне деце на лечење и   опоравак :

Београдска деца на опоравку у Белановици
Београдска деца на опоравку у Белановици


… Осећајући тежак и безизлазан положај својих сиромашних грађана, као и потребу за физичко и здравствено подизање нараштаја, Градско поглаварство града Београда у границама могућности, сваке године обезбеђује летовање и добру исхрану овим малишанима….

Игра деце на црквеном плацу
Игра деце на црквеном плацу

. Пета група од 100 дечака и девојчица са једним лекаром и шест социјалних сестара упућена је 4 јула на летовање у романтичну варошицу Белановицу, у срезу Качерском. То је чисто и лепо климатско место, на огранцима Рудничких планина, са свежим планинским ваздухом, бистром речицом Качером, заклоњено од ветрова са свих страна шумовитим бреговима. Ова деца су под сталним надзором лекара г-це др. Јанковић и соц. сестара.
Исхрана све деце послате на опоравак и летовање је обилна и  квалитативно одлична. Састоји се од 5 оброка дневно.
када је истекао 30- дневни боравак појединим групама, полазе нове групе малишана и то : у Кошутњак, Белановицу, у Селце на мору а 30 шкрофулозне и реуматичне  деце упућено је у бању Бадању под Цером…

Краљица Марија
Краљица Марија

Познанство докторке Wајss са краљицом Маријом, ћерком румунског краља Фердинанда Хоенцолерна и румунске краљице Марије принцезе од Велике Британије и Ирске, синовице енглеског краља Едварда VII и унуке краљице Викторије, супруга краља Александра Карађорђевића, подиже своју задужбину 1936. године; објекат на површини од 1.056 квадратних метара земљишта, који има 46 лежаја у основној згради. Ту су требала да се у летњем периоду опорављају деца имућнијих родитеља Београда али је рат омео ову активност.

Почетком јула 1941. године дом заузимају снаге режима, затим четници Косте Пећанца где лоцирају своје јединице. Деца која су се ту већ налазила била су најчешће штит за нападе партизана или обратно.Услед борби инвентар Дома је јако оштећен. Једним од напада партизана на Дом, четници су се повукли а деца су пребачена у Аранђеловац. Једно време је ту била и партизанска болница за смештај рањеника. Зграда Дома на крају 1944. године остаје без прозора са великим оштећењима.

Долази рат, окупација земље и у Дом се смештају избегличка деца те он постаје социјална установа

После рата нова Народна власт конфисковала је овај прелепи објекат и у њега смешта ратну сирочад чији су родитељи настрадали током Другог светског рата. У Дому је боравило близу 700 ратних сирочића из свих крајева Југославије. То су углавном била деца жртве фашистичког терора без једног или оба родитеља. Овде су започели нова детињства, стицали другове и пријатеље, а особље дома им је замењивало родитеље. Њих укупно 246 започело је и завршило у Белановици основно образовање, док су други после извесног времена одлазили у друге домове или усвајана од нових родитеља.

Дом који је купила "Београдска конфекција" после рата
Дом који је купила “Београдска конфекција” после рата

Ту се завршава истина о изградњи Дома јер се тадашња комунистичка власт потрудила да се име и сваки податак о легату и учешћу краљице Марије у власништву за увек заборави.

На Спомен-плочи која је са петокраком утиснутој у чеону фасаду зграде стајала је до недавно, али ју је неко незнан скинуо. Натпис је гласио:

У овој згради ваљевски и шумасијски партизански одред више пута је опкољавао и тукао домаће издајнике, које су само ови чврсти зидови могли спасти од заслужене казне народних бораца. Смрт фашизму – слобода народу ! 14. октобар 1951. године. Савез бораца среза љишког !.

Други подаци казују да је дечји дом, назван „Стеван Марковић Сингер“, по партизанском активисти из овог краја, основан 1946. године, када је 80-оро деце палих бораца и жртава фашизма из Крагујевца добило у њему смештај. У почетку, састав деце у дому био је мешовит, да би касније, у дому била смештена само мушка деца.

Зграду Дома ( како је после комунистичке револуције писано) подигла је општина града Београда 1940. године и била је намењена за летовање београдске деце. Када је почео Усанак 1941. у дом  су примљена избегличка деца без родитеља. За прве године постојања, нема података о начину финансирања, а од 1948. године Дом финансира Срески народни одбор Љиг. Материјалну помоћ пружала су и надлежна министарства. У пролеће 1948. године у Дому је боравило 200 деце из Грчке. Били су ту извесно време, те су их преместили у Чехословачку.

 

Партизанска јединица 1944. године испред Дома
Партизанска јединица 1944. године испред Дома

Коначним ослобођењем земље 1945. године Савет за народно здравље шаље своје стручњаке да утврде оштећења те је извршена генерална адаптација Дома да би 1946. он био опремљен и прва деца, њих 80, су из Крагујевца отворила ову хуманитарну установу у којој није било у прво време све до 1947. године васпитача. Управник морао посветити највише времена и пажње организацији материјалног пословања. Особље дома у почетку, било је малобројно и неквалификовано те је било и анархије у васпитању јер су се управници често мењали.

Дужност управника вршили су: Драгиша С. Јовановић до новембра 1949, Миланко Ж. Стојчевић 1949, Марта Ћерамилац 1950, Јован Нренадовић 1951, Милорад Катић 1951-вд, Драгиша Ћосић и Стојан Гимиша од 1955. године до краја. Управни одбор једно време чинили су: Радовановић Момчило, Јосиповић Момир, Гавриловић  Драгослав, Ивановић Ангелина, Гавриловић Ружа и Оташевић Милисав.

Домски лекар највише је био др Валеријан Криженовски а Министарство здравља послало је студента медицине Живана Пејића који су вршили периодичне прегледе деце .
Службеници Дома у мају1948. године били су: Јовановић Драгиша, управник; Јовановић Периша, економ; Јокић Десанка, васпитач; Ћерамилац Марта, књиговођа благајник; Ћосић Вера, домаћица дома; Петровић Жарко, спољни момак; Тодоровић Живка, здравствана сестра; Ђукнић Миодраг, шофер; Ђукнић Наталија, куварица; Јовановић Катица, пом. Куварица; Јовчић Милевка, праља, Вилиновић Милојка, праља, Колаковић Олга, праља.

Честе промене управника и васпитача стварали су једну врсту хаоса код штићеника који нису васпитавани у социјалном духу те па било много недисциплине и оштећења имовине дома.

Стање се почело мењати 1951. године доласком за управника Драгише Ћосића и Стојана Гимиша који започињу систематски рад, прво на сређивању дечије евиденције а затим и васпитним мерама код штићеника.

Касније се стање у упави дома побољшало, сређена је докумантација од штићеника и о сваком је вођено рачуна. Од послератног војничког васпитања где је труба била главни оглашивач за дужности, уведен  је колективни принцип васпитања где учествују и сама деца кроз разна секције. У дому који није имао канализацију а вода се доносила са градске чесме, управници су муку мучили обраћајући се Савету за здравство помоћ коју нису добијали.

Дружење са мештанима
Дружење са мештанима

Деца дома се дружила са вршњацима из Белановице кроз разне кућне посете  и у белановачкој школи. Један Пионирски савез чинили су: Стојан Радичевић-председник и задужен за дисциплину; Вера Јанковић секретар; Милица Јаблановић за учење; Бисерка Здујић-за хигијену; Госпава Продановић-култуа и просвета; Драган Петровић-политички рад.

Штићеници су похађали су школу у Белановици тако су 1948. њих 80 завршили годину са општим успехом –добар. У 1958 у школу је ишло 56 штићеника а успах су показали на крају године: одличних 4, врло добрих 22, добрих 21, са једном слабом оценом 4, са две 4 и један је понављао.

Санкање поред белановачке цркве
Санкање поред белановачке цркве

Слободно време деца су проводила по секцијама: музичка, драмска и фолклорна које су биле веома активне у припремању приредби са којима су гостовали по околним селима а од прдатих улазница добијали су свој џепарац. Од часописа на располагању су били: Борба, Спорт, НИН, Црвана Звезда, Младост, Пионир, Полетарац, Дуга, Змај. Коришћена је библиотека са 600 наслова разних књига. Играо се стони тенис, фудбал, одбојка, бавило се атлетским дисциплинама и др.

Организована су летовања па је 49 штићеника летовало у Трогиру код Сплита а смештај је био у осмогодишњој школи, где су се и хранили. Осим летовања на мору деца су боравила у јулу и августу код породица у срезу где су тако стицала радне навике.

Од 31. маја 1955. године, решењем Народног одбора љишког среза Дом добија својство правног лица и самостално се финансира. Задатак дома, као социјално васпитне установе, био је да пружа смештај, исхрану и одевање; обезбеђује школовање и задовољава културне и васпитне потребе штићеника до 15 година старости. То се првенствено односило на штићенике без родитеља и оне којима је била потребна помоћ из економских, социјално-здравствених или васпитних разлога. Дом је могао да прими 60 штићеника.

Дом зими
Дом зими

Особље Дома једно време чинили су: управник Миланко Стојчевић; васпитачи- Дренка Максимовић, Љубица Ђурић; књиговођа- благајник Ћерамилац Марта; економ Војин Сарић,  магационер Богољуб Симеуновић, домаћица Вукосава Миловановић; куварица Наталија Ђукнић; праље Милојка Војиновић и Милојка Јовчић; здравствена сестра Видосава Милошевић; спољни момак Драгиша Мирковић ишофер Миодраг Ђукнић,.

После укидања  љишког Среза, Дом је 1956. године, прешао у надлежност Народног одбора среза Лазаревац. Новом територијалном променом, укидањем среза Лазаревац, Дом је преузео, 30. августа 1957. године Народни одбор среза Ваљево. Затим је срез, маја 1959. године, предао је Дом са свом покретном и непокретном имовином, Народном одбору који је донео решење, 28. децембра 1960. године, о престанку рада Дечјег дома „Стеван Марковић Сингер“ у Белановици са 31. децембром 1960. године , а као разлог затварања наведена је нерентабилност Дома, јер је радио са половином капацитета. Месечне губитке које је Дом бележио, оснивач, општина Љиг, није могао да покрије.

Силазак из Дома
Силазак из Дома

То је била лепа превара. Ликвидација дома извршена је   децембра  1961 са комисијом у којој су били:Александар Станковић из општа управе Љиг, Јеврем Јовановић из земљорадничке задруге „Качер и Светислав Мирић из „Воћног расадника“. Комисија је разрешила дужности: Ивановић Момира, пом.референта; Симеуновић Богољуба, магационера; Колаковић Олгу, куварицу; Марковић Десанку, радницу; Ћосић Веру, неговатељицу; Антонијевић Десанку, радницу; Стевић Станимира, благајника; Недељковић Зорку, чистачицу.

Дечији дом је престао са радом 31. децембра 1960. године

Драгиша Божић, хроничар из Мораваца описује у ваљевској „Ревији Колубара”,
један од сусрета домаца и мештана  октобара 1996 под називом  Једна кућа а две приче :  

Дружење старих домаца са домаћима 1995. године
Дружење старих домаца са домаћима 1995. године

Последњег дана августа у Белановици је био по мало необичан скуп. Повод је био присећање на 50 година од оснивања Дечијег дома у овој качерској варошици. На окупу су се нашли бивши домци- штићеници који су ту провели детињство и сада живе по по разним местима широм Југославије. Били су дирљиви сусрети одраслих људи, који су као деца и ученици основне школе заједно проводили дане, ноћи и распусте а сада су годинама и километрима веома удаљени.

Дечији дом је радио петнаест година од 1946 до 1961. а у њему су се најчешће налазила ратна сирочад, а затим сиромашна деца без родитеља и она чији су родитељи  једино били богати у броју деце. Рецимо Видан Јанковић из Палица код Бајине Баште био је једно од деветоро деце сиромашних родитеља. Свој радни век завршио је у Белановици и Љигу где сада са породицом живи у својој кући. Занимљив је и случај Петра Пеперка, данас породичног човека, пензионера у Љигу, који уопште није сигуран да ли је Словенац, Рус или нешто треће што му вели, баш и не смета.

По подацима рођен је 1938. године. Убеђен је  да је још као дете, докле му сежу најранија сећања био у неком дому у Швајцарској. Било је, каже, лепо. Увек му се враћа слика земље са безбој различитих заставица. Према подацима просветног радника из Белановице Момчила Радовановића, кроз дом је прошло 246 деце.

Дом је имао своје васпитаче а у основну школу су ишли ту, у варошици, са осталом децом из места и околних села. Зато  је на скупу и било скоро више те околне деце, стрих другара и другарица. Из Аранђеловца је дошао Момир Ивановић, чика Миша, који је у Дечијем дому био економ пуних 10 година.

„Кад је требало, рецимо, набављати обућу-сећа се Момир- ја сам узимао штапиће и мерио деци стопала. Једне године скоро 150 деце имало је укупно 7 величина ногу. 300 ногу а 7 штапића и сви добију пасент патике или ципеле. Кад је 1961. године Дом расформиран и требало затечену децу предати срезовима одакле су дошла, било је тужно и тешко. Оставим шесторо у Ваљеву, троје у Шапцу, двоје у Лозници… Плачу кад се растају, плачем и ја са њима. На послетку остане ми само мали Илија, њега одведем у његов Зворник.

Преноћимо заједно у неком хотелу, а сутрадан треба да остане сам док у срезу не знају шта ће са њим. Хотел пун вашки па су ногаре од кревета постављали у конзерве напуњене водом да се инсекти не пењу са патоса. Једва смо се сутрадан растали. Ја сам плачући ушао у аутобус, а Илију су држали јер је све наглас кукајући покушавао да им се отме и крене замном. И дан данас кад се тога сетим прође ми нека туга кроз срце и душу. Шта ли је са Илијом ? „ 

Елем, довде би отприлике била та прва прича, уствари – само делић стотине судбина, туга, радости, другарства, силидарнисти, људског сећања, поштовања…


Прича друга је, у неку руку, наличје прве.

Уочи заједничког ручка одржано је неколико топлих говора, подељено повише плакета и захвалница Савезног, Репулбличког Црвеног крста Општинском одбору, СУБНОР- а Љиг, Општини Љиг, Фудбалском клубу Качер… Краљица Марија Карађорђевић је поменута у једниј реченици, ваљда је толико заслужила што је још далеке 1936. године подигла у Белановици Дом за сиромашну децу Београда, а који је све време после рата носио име качерског партизанског првоборца Стеве Марковића Сингера. На послетку је 1961 предметни Дом, за који је краљица Марија дала паре а партизан Сингер име , продат ( или предат као основно средство) конфекцији БЕКО из Београда. 

Данас на тој згради нигде нена имена краљице Марије. Ваљда зато да не ремети склад о коме сведочи спомен-плоча са петокраком и натписом: У овој згради ваљевски и шумасијски партизански одред више пута је опкољавао и тукао домаће издајнике, које су само ови чврсти зидови могли спасти од заслужене казне народних бораца. Смрт фашизму – слобода народу ! 14. октобар 1951. године. Савез бораца среза љишког !.


Да Марија Карађорђевић није направила Дом од чврстог матерујала већ, рецимо, од ћерпича, домаћи издајници не би извукли живу главу а Краљица би, можда, добила неку плакету – посмртно. 

Списак штићеника дечијег дома „Стеван Марковић Сингер“ у Белановици на дан 1. новембра 1948. године који похађају школу. Управник дома је Драгиша С. Јовановић

  1. Гвоздановић Љубинка I разред основне школе
  2. Тадић Гвозденија
  3. Ранковић Недељко
  4. Степић Момчило
  5. Јовановић Босиљка
  6. Стефановић Катарина
  7. Ђокић Јулка
  8. Ђокић Средоје
  9. Негошевић Милош
  10. Адамовић Љиљана II разред
  11. Катић Мирослав
  12. Јанковић Видан
  13. Микић Петра
  14. Трипковић Новак
  15. Пауновић Славко
  16. Перишић Драгослав
  17. Оцокољић Бранислав
  18. Стаменковић Момчило
  19. Вељовић Даница
  20. Смиљанић Мирослав
  21. Марковић Даринка
  22. Обрадовић Радомир
  23. Божић Стеван III разред
  24. Вулишић Миланка
  25. Ђукић Недељко
  26. Ђорђевић Славко
  27. Здујић Миоска
  28. Јаблановић Милун
  29. Јовановић Томислав
  30. Петровић Драган
  31. Курбалић Сахиб
  32. Остојић Илија
  33. Станишић Миланка
  34. Стаменковић Драгиша
  35. Срејић Душан
  36. Савић Лазар
  37. Радичевић Стијан
  38. Радосављевић Станислав
  39. Настасијевић Младен
  40. Ломић Милка
  41. Росић Иванка
  42. Томовић Нада
  43. Стаменковић Милутин
  44. Продановић Госпава
  45. Сланкаменац Душанка
  46. Врцаловић Јелена
  47. Тодоровић Добривоје
  48. Неговановић Слободан
  49. Јанковић Вера
  50. Боровина Милош IV разред
  51. Јовановић Видоје
  52. Ружичић Марко
  53. Китић Георгина
  54. Минић Љубиша
  55. Мудринић Миша
  56. Снулић Миољуб
  57. Остојић Мила
  58. Томашевић Стана
  59. Васиљевић Душан
  60. Токолић Љиљана
  61. Џамбасовић Хајро
  62. Башић Хасе
  63. Пјевац Станислав
  64. Миловановић Константин
  65. Вукашиновић Милева
  66. Гвозденовић Велимир
  67. Делић Стеван
  68. Стефановић Властимир
  69. Станић Драган
  70. Кеција Славко
  71. Тодоровић Радојица

 

Један од списака деце у дому
Један од списака деце у дому
ДЕЦА РАТНА СИРОЧАД ИЗ КАЛАЊЕВАЦА И ЖИВКОВАЦА

Калањевци:

  1. Живана Ђорђевић 1941
  2. Љиљана Марчетић 1944
  3. Ружица Јовчић 1945
  4. Сава Војиловић  1933
  5. Чедомир Ђукнић   1940
  6. Гордана Ђукнић     1942
  7. Милош Колаковић 1944
  8. Милољуб Војиновић 1944
  9. Милојка Степановић 1940
  10. Милица Степановић 1942
  11. Станија Степановић 1943
  12. Боривује Мирић  1933
  13. Слободан Мирић 1940
  14. Илија Војиновић 1940
  15. Драгослав Војиновић  1933

Живковци:

  1. Миловановић Радована Живомир 1944
  2. Гавриловић Бранислава Бранка 1936
  3. Гавриловић Бранислава Павле 1938
  4. Петровић Љубише Даница  1941
  5. Јосиповић Љубинка Бисенија  1941
  6. Јовановић Славка Радосав     1941
  7. Павловић Радосава Радмила  1943
  8. Ракић радомира Олга   1943
  9. Симић Миленка Милена 1931
  10. Симић Миленка Станица 1934
Списак деце домаца 1951. додине
Списак деце домаца 1951. додине