У православној вери посебно место има вера у васкрсење мртвих. Смрт човека није крај његовог постојања. Црква брине о душама својих верних и након њиховог упокојења. Сахрана хришћанина је важан молитвени обред православне Цркве. У тачно одређене дане врше се парастоси – молитве које свештеник у име породице и читаве Цркве приноси Богу за упокојење душе и опроштај грехова покојника.

Постоје и општи дани када се Црква заједнички моли за све своје упокојене. Ови дани називају се задушнице. Црква је заједница живих, и у њој се нико не сматра коначно умрлим. Помињање имена покојника у Цркви је заступништво ближњих за опроштај његових сагрешења и призивање Божијег сећања које уводи људе у Вечни Живот.

Сахрана покојника је молитвени чин, и њено организовање је прва брига хришћана у случају смрти свог ближњег. На дан прве суботе, четрдесет дана и годину дана од упокојења врше се, према правилима Цркве, молитвени помени или парастоси. Обавезно је паљење свећа као симбол вечне светлости и припремање жита које означава веру у васкрсење мртвих.

Прво белановачко гробље било је старо калањевачко гробље а налазило се иза старе ковачнице испод легата краљице Марије. Последња сахрана обављена  је на старом гробљу 1867. године а сахрањена је супруга Милоша Немака Мирића – Стаменка и њена кћи Милева.

За ново белановачко гробље Милан Мирић  је поклонио свој плац и оно од 1875. године опстаје на  месту званом Пањевац. На њему је први и сахрањен Милан. Земљорадничка задруга „Kачер“ 1980. године поклања 30. ари плаца за проширење гробља.

 

БЕЛАНОВАЧКО ГРОБЉЕ “ПАЊЕВАЦ”

До 2007. године прилаз гробљу је био јако тежак због великог успона. Уз помоћ предузећа Рударског басена „Kолубара“ из Лазаревца урађен је и асфалтиран пристојан прилаз гробљу.

Белановачко гробље
Белановачко гробље

О одржавању гробља нико се не брине. Месна заједница Белановице и општина Љиг немају решење за одржавање, те се сами грађани организују да се један пут годишње трава на гробљу покоси. Срамота је да Белановица за период 110 година постојања насеља није успела да подигне капелу како би мештани могли основне потребе на гробљу да задовоље. Kапела није на дневном реду Месне заједнице, која по закону газдује гробљем, да је озида. Једини податак о сахрањивању, по православним канонима, може се наћи у белановачкој цркви.

По подацима ЈKП Белановица 2018: у белановачком гробљу има 150 старих гробних места и 300 нових. На малом гробљу у Шутцима има 20, Лисавац 15 и Дрењина 50.

Драгољ има гробље на више места и разбацана су по фамилијама: Живановића, Ћосића, гробље у Широковцу, Јаћимовића, Ломића, Крстановића и гробље на Спасојевини. Највеће је у центру села где је сахрањена већина Драгољаца

Гробље у Живковцима. Гробље је доста недоступно и у великој мјери заборављено. Данас је на терену могуће видјети нешто мање од стотину гробних споменика представљених крстовима мањих димензија, плочама и киљанима. Млађи крсни споменици (око половине 19. вијека) су снабдјевени ћириличким натписима. У близини гробља постоје остаци средњовјековног рудника, а на око 500 метара локалитет звани Црквине о коме мјесно предање казује да храни остатке цркава. У близини гробља данас се налази мало кућа, док је главни дио насеља помјеран ка згради школе.