О пуковнику Миловану Гавриловићу, мирном породичном човеку, великом родољубу и војсковођи у рату са Турцима, војнику који је учесник промене династије у Србији и грађанину који је у Белановици оставио печат интензивног развоја може се много писати. Почећемо са његовим дневником.

У свом дневнику са Једрена мајор Милован Гавриловић описује како је Шукри-паша пао у његове руке. Реч је о запису који и данас значајно нервира бугарске историчаре:

„Мој двадесети пук, каже мајор Гавриловић, имао је да заузме Казан Тепе. Био је снажно дочекан, нарочито артиљеријском ватром. Пук је ипак, и у широком таласу, ишао снажно напред гонећи пред собом на бајонет и разбијајући турску пешадију. У дефинитивну нашу победу није могло бити више сумње. И доиста, брзо су се залепршале беле заставице и један изасланик Шукри-паше приђе једном официру 20. пука, тражећи изричито команданта српске армије Степу Степановића да с њим преговара о предаји. Официр ме проведе кроз мрачне казамате и доведе до пред саму канцеларију Шукри-паше. Чим се врата канцеларије отворише ја ступих унутра. Шукри-паша устаде са целим својим штабом. Приђем му, поздравим војнички и у овом моменту који никад нећу заборавити, обратим се речима: Екселенцијо! Мајору српске војске МиловануГавриловићу част је обавестити Вас, да сте у овом тренутку под заштитом српске војске. Намерно сам хтео да избегнем теже изразе као што је „заробљеник“. Одмах сам га замолио да са свим  својим официрима прими најискреније комплименте целе српске војске на херојској одбрани Једрена.

 

Предаја Турака у Једрену
Предаја Турака у Једрену

„Ја сам, одговори Шукри узбуђеним гласом, и раније знао да је српски народ ваљан и храбар. У току овог рата о томе сам се лично уверио.

Одмах ме је представио осталим генералима и целој свити и понудио да седнем. Најсвечанији чин освајања Једрена био је свршен. Време је одмицало и ја сам морао да прекинем овај пријатан разговор. Замолим Његову екселенцију да се удаљим и изађем напоље. Тек што сам изашао, стиже један бугарски официр у утврђење и јави ми да долази с налогом да одведе Шукри-пашу.

– По чијем налогу? упитах.
– По налогу генерала Иванова.
– Имате ли легитимације?
– Немам!
– Ја вас не познајем, рекао сам му мирно.
– Сви смо ми под командом генерала Иванова, одговори он.
– Тако је. Сви официри су под командом генерала Иванова, али ко ми гарантује да сте ви уопште официр? Мени су потребне легитимације и овлашћење да вам предам Шукри-пашу.

Изађем опет пред Шукри-пашу:

– Екселенцијо, рекох, овде је један бугарски официр који каже да је за вашу екселенцију спремљен стан. Ако ваша екселенција жели поћи, може ићи тамо одмах. Ако, пак, жели ноћас остати и довести ствари у ред, може мирно преноћити овде.

Српски официри на крају 1913. године у Једрену
Српски официри на крају 1913. године у Једрену

Тако је учињено. Шукри је преноћио у нашем утврђењу у коме је био и заробљен, закључује у свом дневнику Мајор Гавриловић.

Драгољуб Гајевић у тексту Опсада Једрена – српски реванш за Маричку битку пише:

Бугари би да у потпуности уклоне трагове боравка и борбе српске војске под Једренима. То се најбоље види у војним документима Друге српске армије која се борила код Једрена, у којима се каже да су Бугари после повлачења Друге српске армије са Једрена, читаво српско гробље у околини Једрена побугарили. На крстовима погинулих ратника није било ниједно српско име. У то су се увериле и породице погинулих које су својевремено посетиле гробље палих Срба код Једрена. Има доста докумената из времена опсаде Једрена који говоре о великој мржњи Бугара према Србима.

Мржња се, кажу, јавила после пада Једрена и предаје турског Шукри паше Србима, а не Бугарима. И дан-данас бугарски медији често истичу тезу како се Шукри Паша предао генералу Иванову команданту, Прве бугарске армије, а не српском мајору Миловану Гавриловићу.

Турски извори казују да се Шукри-Паша ипак предао Србима.

У Једренама је након пада овог града заробљено 12 паша, хиљаде турских официра и око 35 хиљаду војника, нађене су и знатне количине ратног материјала, који је друга армија пребацила у Србији. Како у Једренима кажу Једрене никад не би пало да није било српске војске и њених топова.

Енциклопедија Википедија објављује:

Након тродневне канонаде и пада првог и другог одбрамбеног обруча, одбрана Једрена је пала. Шукри-пашу је са штабом заробио Милован Гавриловић, мајор српске војске  13. марта 1913. у градићу Хадарлаку. Да се турска војска предала Србима потврђују и други извори.  Због лоших услова, велике влаге, доста је војника умрло од болести, само у српској армији.

Даље, о освајању Једрена, Википедија детаљније пише:

После темељних двомесечних припрема, 24. марта 1913. године, почела је тродевна битка савезничких армија за освајања Једрена. Тог дана артиљеријска ватра савезника цео дан је бомбардовала Једрене са свих страна осим са истока, како би обманули непријатеља. Сутрадан је почео пешадијски напад у 3 часа ујутру са северног, јужног и западног сектора. Тимочка дивизија је тога дана постигла највећи успех. Без подршке артиљерије је заузела цео северни сектор непријатеља за само 45 минута, чиме је навукла највећи део једренске тврђавске артиљерије. С друге стране Турци су сломили нападе савезничких снага на западном и јужном сектору.
 

Бугарске трупе на источном сектору су почеле напад сат времена касније и неприметно се привукле турским предњим положајима. Тада је 228 артиљеријских оруђа десет минута пуцало на турске положаје, чиме су ућуткали турску артиљерију и порушили све казамате. Турци немоћни пред шрапнелском ватром почели су да напуштају положаје пре напада бугарске пешадије.

На крају дана одлучено је да се сутра увече, под заштитом мрака савладају против-пешадијске препреке и у рану зору предузму јуриш за освајање форова. Бугари су, са источног сектора, одмах започели наступање по изласку месеца од 23,30 часова до 1,30 часова по изласку месеца и избила на фору Ајџу-јолу. Турци су се нашли у паници почели да напуштају своје положаје. На осталим секторима су вођене врло снажне борбе. Турци су на фронту Тимочке дивизије преузимали напад како би повратили положај, али нису имали никакав успех.

У 5:30 часова, Степановић је наредио српским трупама да крену у одсудан напад у линију фронта, како би олакшали дејствовање бугарских трупа на источном сектору, који је пао око 8 часова. Већ у 8,30 часова двојица турских официра дошла су код 20. пука ради преговора о предаји по налогу Шукри-паше.( Мехмед Шукри-паша -тур. Mehmed Şükrü Paşa– био је официр Отоманске султанове војске, војсковођа, најпознатији по томе што је турску војску предводио у периоду опсаде Једрена (1912-1913. године), једне од најважнијих битака Првог балканског рата). Пошто није добио одговор послао је свог ађутанта у 20. пук с поруком да Шукри паша жели да о предаји преговара са генералом Степановићем.

Степановић је одговорио како он није овлашћен од стране команданта да води преговоре и да за то треба да се обрати генералу Иванову. У међувремену Тимочка дивизија је заузела линију форова, а Дунавска дивизија Папас-тепе. Генерал Степановић се је кретао иза предњих дунавских пукова, и у 11 часова био на Бекчи-тепе, недалеко од Мараша, који је заузео 4. прекобројни пук. у 11,30 часова бугарски официри су дошли у штаб Шукри-паше и он се предао генералу Иванову у 12,15 часова, али се вратио по својој жељи у фор Хадурлук, где су га заробиле сат касније српске трупе,  под командом мајора МилованаГавриловића 13. марта 1913.

Београдска „Политика“ доноси веома занимљиво саопштење на уводном месту, кроз интервију са мајором Милованом Гавриловићем :

Г. Милован Гавриловић, пешадијски мајор, коме је као команданту 4. батаљона 20. пука пала у део част да зароби Шукри-пашу, прослављеног браниоца Једрена, овако прича историјски моменат и све оно што му је претходило:

…И ако је била густа ноћ, наши су војници пошли на јуриш са крајном решеношћу и са пуним убеђењем, да ће се јако утврђена коса, којој смо полетели, моћи само на нож узети. Кад смо били само на неколико корака од турских опкопа, моји су се војници с ножем на пушци неустрашиво бацили на Турке. Настало је очајно гушање, које се морало свршити нашом победом. У овом страховитом
corps à corps-у изгинуо је велики број Турака. Остали у паничном страху, дали су се у дивље бекство. Наши су полетели за њима гонећи их смртоносном ватром.

Овако, исто силно, отпочео је овај историјски јуриш на целом српском фронту. Напад је почео у 3 ч. ујутру, а већ у 4. пали су предњи положаји у наше руке. Тог је тренутка командант Кондићи звестио генерала Иванова о нашем успеху. У том моменту Бугари нису имали ниједан заузет положај. И према томе први положаји, који су пали код Једрена, пали су у наше руке у зору 25. о. м. око 4 часа. Тек два-три сата доцније Бугари су освојили предње положаје на својим секторима.

Савршено је убеђење свију нас официра, да је овај први, брзи и енергични бајонетски напад наших трупа унео први страховиту забуну и јединствену панику међу све редове турске војске. И када ми кажете да шеф штаба Шукри-паше у „Berliner tageblatu“ тврди да је најснажнији напад био на нашој страни, он има потпуно право.

Коса за косом падала је у наше руке и увек је отимана на нож. У тим сам јуришима ја лично, од људи, који су били под мојом командом, изгубио два водника и 15 војника; рањено ми је било четрдесет, али су Турци све снажније били потискивани.

Кад се разданило, отпочела је сипати на нас паклена артиљеријска ватра турских топова свих врста. Ова је страховита ватра надмашила све што се даје замислити, јер су Турци на тој страни, на западном сектору, имали и највише својих топовских оруђа. Небо се проламало, земљи је било тешко од оног силног гвожђа и челика…

И под овом убиственом ватром наши су се окретни пешаци утврђивали муњевитом брзином.

Око подне 25-ог освојили смо све предње положаје крајим напорима и надчовечанском снагом одржали. На тим нас је положајима и ноћ затекла. О одмору није могло бити ни речи,  јер смо целе ноћи имали да издржимо силне турске контранападе. Сви су они завршени турским поразима.

Осећало се, међутим, да турска артиљерија огорченом истрајношћу чини све, што је у људској власти, да би подигла морал код својих трупа и сузбила нас са освојених положаја. Али је за Турке све већ било изгубљено. Нико није више могао зауставити силан талас, који је запљуснуо ове најјаче једренске форове…

Те ноћи нам је стигла заповест генерала Иванова, да у зору све трупе на свима секторима имају да предузму одсудне нападе на свима линијама форова и фиксирани су нам били и циљеви, које смо својим јединицама имали да заузмемо. Као што се види, овде о некој демонстрацији не може бити ни речи. Ово је био прави напад јуришем са јасно одређеним циљевима.

Мој пук, двадесети, имао је да заузме Казан-тепе. Пук се према овоме фору и кренуо у саму зору. Био је снажно дочекан, нарочито артиљеријском ватром. Понављам вам, да је артиљеријска ватра на овом сектору била најстрашнија, јер је на овој страни било и највише топова. Пук је ипак у широком таласу, ишао снажно напред, гонећи пред собом на бајонет и разбијајући турску пешадију. У дефинитивну нашу победу није могло бити више сумње. И доиста на форовима се брзо залепршаше беле заставице и један парламентар Шукри-паше приђе једном официру 20. пука тражећи изрично команданта српске армије генерала Степу Степановића, да с њиме преговара о предаји.
Иако је на појаву белих заставица паљба била прекинута, наступање није било обустављено. Правац, којим сам ја наступао, водио је на једно од многобројних утврђења, по имену Хадарлак.

Шукри паша
Шукри паша

Кад сам стигао до овог утврђења, спазим на бедему једну групу турских официра. Распоредим батаљон око утврђења, а сам се лично упутим официрима на бедему. Један од њих, капетан, издвоји се одмах и упути мени. Ја га ословим француски:

Enfin, ça y est? (Најзад, сврши се!) Tantmieux pour vous et pour nous (У толико боље и за вас и за нас).
Pour vous, oui; pour nous non! (За вас, да; за нас, не!) одговори он.
У том тренутку спазим у утврђењу велику групу официра.
– Кога имате тамо? – упитам.
– Ту је Шукри-паша са целим својим штабом! – одговори капетан.
До тог тренутка ја нисам могао ни слутити, да сам заробио тако високу личност, главно командујућег Шукри-пашу и уза њега цео његов штаб.
– Потребно је – рекох одмах капетану – да будем што пре представљен његовој екселенцији. Молим Вас, водите ме тамо.

Официр ме проведе кроз мрачне казамате и доведе до пред саму канцеларију Шукри-паше. Чим се врата од канцеларије отворише и ја ступим унутра, Шукри-паша устаде са целим својим штабом. Приђем му, поздравим војнички и у овом моменту, који никад нећу заборавити, обратим се речима:

– Екселенцијо! Мајору српске војске Милану Гавриловићу, час је обавестити Вас, да сте у овом тренутку под заштитом српске војске.

Нарочито сам хтео да избегнем теже изразе, као што је „заробљеник“. Одмах сам га замолио, да са свима својим официрима и војницима прими најискреније комплименте целе српске војске на херојској одбрани Једрена.

– Ја сам – одговори Шукри-пашаузбуђеним гласом – и раније знао, да је српски народ ваљан и храбар народ. У току овог рата о том сам се лично уверио.

Одмах ме је представио осталим генералима и целој свити и понудио да седнем. Најсвечанији чин освајања Једрена био је свршен.

– Извол’те дувана – понуди ме Шукри-паша, чим сам сео – и извините, што ништа друго немам да вам понудим.

И одмах отпоче интимнији разговор.

Генерал Азис-паша рече, да је он командовао дивизијом, која је била према нашој тимочкој. Азис-беј ми је причао, да је имао част бити представљен Краљу Петру и Његовој породици. Лични је друг Кнеза Арсена из Русије. Он ми је нарочито заблагодарио, што сам одао пошту турској војсци, додавши, да мени као војнику не жели судбину, која је њих снашла.

Време је одмицало и ја сам морао да прекинем овај пријатан раговор. Замолим Његову Екселенцију, да се удаљим и изађем напоље.

Тек што сам изашао, стиже један бугарски официр у утврђење, поручник, и јави ми да долази с налогом да одведе Шукри-пашу.

– По чијем налогу? – упитах.
– По налогу генерала Иванова.
– Имате ли легитимације?
– Немам!
– Ја Вас не познајем! – рекох му мирно.
– Сви смо ми под командом генерала Иванова – одговори он.
– Тако је. Сви су официри под командом генерала Иванова, али ко ми гарантује, да сте ви уопште официр?  Мени су потребне легитимације и овлаштења, да вам предам Шукри-ја.

И он оде.

У том стиже командант пука г. Угриновић, кога сам известио, да је Шукри-паша заробљен са две стотине и девет официра. Заједно с њиме одем поново Шукри-ју у канцеларију, где му се г. Угриновић представио и провео с њиме у разговору неколико тренутака.
 

Када смо изашли, наиђе један други бугарски официр, капетан. И он је тврдио, да има налог да одведе Шукри-пашу. Скренуо сам одмах пажњу, команданта пука, да предавање Шукри-паше не може да се изврши на овај начин и да се он може предати само тако, ако овај капетан буде имао писмено овлаштење генерала Иванова да одведе Шукри-ја.

– Из овога се развија један незгодан поступак – рече бугарски официр.
– Напротив – одговорих – врло згодан. Дајте овлаштење, које тражимо и ево вам Шукри-паше.
– За Шукри-ја је већ спремљен и стан – додаде он мало после.
– Лепо је то. Али онда треба питати Шукри-ја, да ли он пристаје, да иде одмах у стан, који сте му ви спремили.
Изађем опет пред Шукри-пашу.
– Екселенцијо – рекох – овде је један бугарски официр, који каже да је за Вашу Екселенцију спремљен стан, ако Ваша Екселенција жели поћи, може ићи тамо одмах. Ако, пак, Ваша Екселенција жели ноћас остати овде и довести своје ствари у ред, може мирно преноћити овде.
Шукри се окрете Азис-паши, промени с њиме неколико речи на турском и изјави:
– Претпостављам, да останем овде где сам.
Салутирам и изађем.

Известио сам одмах бугарског официра и овај се вратио натраг. Са командантом Угриновићем предузео сам да саставим списак имена свих турских официра, који су ту били заробљени.

Шукри је преноћио у нашем утврђењу у оном истом утврђењу у коме је био и заробљен.
Сутрадан ја сам имао, као члан одређене комисије, да идем на северозападни сектор и пописујем ратни плен. Кад сам пошао, обратим пажњу команданта пука, да је потребно да начињени списак официра са Шукри-пашом, приликом предаје, Бугари потпишу и да тако потписани списак остане нама. Командант Угриновић се потпуно сложио са мном. И када сам дошао из комисије, журно сам пришао команданту и упитао га, да ли су списак Бугари потписали.

– Све је у реду! – одговорио ми је у смеху командант.

Ето вам историје заробљавања Шукри-паше, заврши весело г. Гавриловић, чије ће име од сада остати заувек везано с именом чувеног браниоца неосвојивог Једрена.

У фељтону о кнезу Павлу објављеном у „Вечерњим новостима“ пише:

….Турску војску су обучавали и снабдевали Немци, њихови инжењери су утврдили Једрене, па Бугари нису могли да освоје град. Позвани су Срби у помоћ, Друга армија под командом Степе Степановића. Срби су почели тродневну артиљеријску припрему напада уз помоћ својих хаубица. Одмах су пали одбрамбени шанчеви а Турци се дали у бекство. Команданта Једрена, Турчина Шукри-пашу, са целим штабом, ухватио је у Хадарлаку мајор Милован Гавриловић. После повлачења српске војске, у знак захвалности, Бугари су оскрнавили гробље српских ратника. На крстовима су српска имена побугарчена!….

Вук Вуковић, о Балканским ратовима у чланку Опсада Једрена1913. наводи:

Битка за Једрене била је дуготрајна опсада Једрена, некада главног града Турске империје и важног административног центра. Као такав је био добро утврђен од стране немачких инжењера, који су већ једно време снабдевали и увежбавали турску војску. Опсаду Једрена је знатно потпомогла српска II армија Степе Степановића, са око 50.000 војника, који су били послани на молбу Бугарске. Разлог је био и у томе што Бугари нису имали тешких опсадних топова, већ само Крупове топове 75 мм. Српска војска је на опсаду донела Шнајдерове хаубице од 120 и 150 мм, набављене 1908. из Француске.

Након тродневне канонаде и пада првог и другог одбрамбеног обруча, одбрана Једрена је пала. Шукри-пашу је са штабом заробио мајор српске војске Милован Гавриловић 13. марта 1913. у градићу Хадарлаку. Да се турска војска предала Србима потврђују и други извори. Због лоших услова, велике влаге, доста је војника умрло од болести, 608 само у српској армији.

Први замеци Другог балканског рата били су присутни и након освајања Једрена. Након Лондонског споразума биле су организоване посете гробова палих српских војника код Једрена, та су била у селу Кадикеј. Очеви и мајке су запрепашћено установили да су Бугари променили (побугарили) сама презимена, која су била уписана на крстове палих бораца.

Танасије Узуновић, унук пуковника Гавриловића
Танасије Узуновић, унук пуковника Гавриловића
Посед са кућом Милована Гавриловића
Посед са кућом Милована Гавриловића

Танасије Узуновић, истакнути глумац je унук Миловановог брата Драге у једном интервју за новине прича:

По породичном предању мој предак Стојан дошао је из Херцеговине управо да би помогао устанак и тај дух се генерацијама протезао у мојој породици. Прабаба по женској линији је унука војводе Арсенија Ломе Качерца. Занимљиво је и да су њени синови пошли истим путем. Мајка ми је из Белановице. Мој прадеда Савко Гавриловић имао је четири ћерке и два сина – мог деду Драгомира и Милована Гавриловића, стрица моје мајке. Као изузетан официр Милован 1903. одлази у Париз на академију, тамо упознаје Полу, жени се и рађа шесторо деце.

Пред почетак првог балканског рата 1912. враћа се и ставља се на располагање врховној команди. И кад су освојили Једрене, Шукри-паша, командант Једрена, хоће да се преда и пита ко у армији Војводе Степе зна француски. Био је то Милован, пред ким је паша по протоколу требало да клекне и преда му сабљу. Кад је хтео то да учини, Милован га задржава и каже:

„Ја нисам дошао да понизим противника. Бог и ратна срећа су хтели да моја војска победи.“ И остави му оружје, што је била велика част, а у знак захвалности за његово витешко понашање Шукри-паша му поклања сабљу, двоглед и револвер који је доскоро био у Војном музеју.

О учешћу  у завери за атентат на краља Алаксандра Обреновића многи су писали а и о учешћу  нашег Милована Гавриловића:

Драгиша Васић пише у „Деветсто трећој“:

…Припремајући заверу, на скупу седморице официра, усвојен је план поручника Димитријевића. Убиство краља требало је да се изврши у сали „Коларац“ на балу поводом краљичиног рођендана и то камама и цијанкалијем. По том детаљно разрађеном плану двојица завереника заузела су електричну централу на Дунаву, а један централу „Коларац“. Текло је све по плану, без икаквих потешкоћа. Требало је само да се у 11 сати искључи струја, а двојица извршилаца у мраку знала су шта им је даље чинити.

Тројица официра – Драгутин Димитријевић, АнтонијеАнтић и Радомир Аранђеловић, некако неочекивано, али одлучно затраже да се краљевски пар уклони убиством! Сагласност је пала, али писана заклетва официра, као високи облик обавезе, овога пута није прошла, него нешто доцније.

У тексту заклетве записано је да су се завереници зарекли да ће краља убити и на српски престо довести Петра Карађорђевића, условно, ако их политичари са којима су у вези, увере „да неће услед самог догађаја, никакве опасности споља наступити…

Даље пише:

….Мастилом исписану заклетву парафирали су: капетани Милан Петровић, Драгутин Димитријевић, Радомир Аранђеловић и Илија Радивојевић и поручници Милован Гавриловић, Антоније Антић, Драгутин Дулић, Милан Маринковић и Никодије Поповић. „Прошло је било пола ноћи кад тројица официра однесоше заклетву Генчићу који се налазио у свом стану на Топчидерском брду.“

„Сигурно, као увек, ничег стварног, ничег опипљивог, рече им он и наставити: И тако ће нас једнога дана и похватати, похапсити, па, можда и побити, а бар да шта учинисмо. Ја почињем, пријатељи моји, да сумњам у добар свршетак ствари.“

Потсећам да је Машин био генералштабни пуковник у пензији и од стране завереника послат да преузме команду над београдским гарнизоном.

У тексту „БелешкеАнтонија Антића стоји:

….Једног дана, предвече, састали смо се у стану капетана Илије Радојевића, Његошева улица бр. 49. То је била последња кућица са те стране а даље је била Ћирићева пољана, згодна за ту сврху. Та кућа и данас постоји, а својина је Милеве Цвејић, баба Милеве, где сам стан доцније узео ја и у коме је највише потписа и дато. Нас је било 10-12, али после дуже дискусије потписасмо списак само нас пет или шест, остали нису пристали да потпишу списак, али су остали у завери и учествовали ноћу 28. и 29. маја у извршењу.

Апис и завереници
Апис и завереници

Та петорица били су: капетан Радомир Аранђеловић, Милан Ф. Петровић, поручник Драгутин Димитријевић Апис, Милан Маринковић звани Пига, поручник Милован Гавриловић и Антоније Антић. Изађосмо из Његошеве улице и кад смо дошли у близину Славије, упита неко, па код кога ће остати тај списак да преноћи. Апис предложи да га даду мени као најмање слабом према женама. Наста мало смеха, али ја немадох куда већ примих списак и однесох га кући.

Легао сам да спавам, а списак сам метнуо на ноћни сто поред кревета и на њему кутију палидрваца, спреман да га запалим ако би ко наишао. Морам признати да сам се будио скоро сваког сата, а можда и чешће и увек пипнем да се уверим је ли ту списак. Може се рећи да нисам те ноћи ни спавао. Тачне садржине овог списка не сећам се, али само знам да смо се заклели да ћемо убити Александра и Драгу. Диктирао га је, мислим Милован Гавриловић. Доцније сам тај списак носио у џепу у нотесу.

Сутрадан, предвече, двојица, Милован Гавриловић и Милан Маринковић, су однели списак да покажу Генчићу и да му га предаду. Кад је Генчић видео да смо најзад (и у овако малом броју) успели да потпишемо списак, био је одушевљен и прионуо је још енергичније на посао.

Генчић је списак примио и поверио га на чување његовој ташти Јели. Она га је носила обешеног о врат као амајлију, жена Аце Новаковића, познатог београдског адвоката, који је као што сам раније навео био упознат са завером још кад је Генчић ушао и доцније знао све што се ради, јер су се у његовој кући на Топчидерском брду одржавали чести састанци Генчића и млађих официра. Иако нико сем Генчића није присуствовао разговорима, ипак су његови – жена, ташта и таст, знали све и свим силама помагали да се што пре сврши започети посао……

 …..Како су коловође завере остале при своме, уприличен је ноћни састанак двадесетак официра у стану Антићевом, који је, према више пута истицаној жељи политичара Ђорђа Генчића, тражио да се завереници „на неки јачи начин обавежу“. Настала је жива расправа. Тројица су се одмах побунила, упозоравајући да би писани доказ могао да падне у погрешне руке, да би био опасан доказ против њих. Већина осталих је потписала ту прву заклетву, коју је углавном саставио поручник Милован Гавриловић. У њој је стајало да ће краља убити и на српски престо довести Петра Карађорђевића, али под условом да их политичари, са којима су у вези, увере „да неће, услед самог догађаја, никакве опасности споља наступити и нашем народу положај отежати………

Васа Казимировић у књизи “ Црна рука“ описује како је Генчићев таст, адвокат Новаковић који је успео да извуче Генчића ( министра полиције) из затвора у који га је због увреде владара послао краљ Александар. Генчић је због освете стао на чело завереника, које је његов сестрић Антоније Антић, као своје пријатеље окупио:

“ Усмена заклетва официра, да ће убити краља и краљицу, Новаковићу лично није била довољна. Он је због тога затражио од Генчића да се од официра узме и “ неко писмено“ за сваки случај, и да се у њему изричито наведе  да ли ће по уклањању краља Александра на престо Србије бити доведен Петар Карађорђевић.

Своје инсистирање да у „писмену“ буде поменут Петар Карађорђевић, Новаковић је у “ Трибини“ објаснио тиме „што је знао да Генчић жели да на престо српски дође неки кнез руски“, а он Новаковић, опет знао да то Аустија не би допустила и да би тада морало доћи до заплета….“

Од официра – завереника, с којима је детаљније говорио о новом владару, Новаковић је у својим казивањима поменуо и Милована Гавриловића, поручника, који ће у балканским ратовима добити надимак Шукри- паша, зато што се наводно хвалио да је заробио команданта турске одбране Једрена.( објавио и М.Ж. Живановић, Солунски процес, 661)

Гавриловић је тада на служби у Књажевцу, треба да је највише допринео „да се до српска, управо рећи до писмене заклетве, дође“.

Увече, 19. октобра 1902. године, у Новаковићевом винограду, Гавриловић је предао Генчићу писмену заклетву деветорице официра, која је гласила;

„Потписани завереници увиђају насигурну пропаст своје отаџбине, и краља Александра означавају као главног кривца. Зато својом часном речју заветују се да своју отаџбину спасу а кривца – ако то потрбно буде – убиством казне. Извршењу ове заклетве приступиће се кад се добије уверење да Србија услед тога неће доћи у рђав положеј споља, а на место Александра да се прогласи за краља Србије Петар Карађорђевић“

Заклетву је први потписао Милан Ф. Петровић. А затим Милован Гавриловић, Антоније Антић, Драгутин Дулић, Драгутин Димитријевић Апис, Радомир Аранђеловић, Илија Радивојевић Чича, Милан Гр.Миловановић и Тихомир Стојановић.

„Овом заклетвом“, рекао је Милован Гавриловић на састанку са Генчићем и Новаковићем 19. октобра 1902. године,“ истакнут је један јасан циљ, и видећете, господо, да ће кроз најкраће време бити нас стотину потписаних. У овим данима када друштво у Србији представља један растројени свет, овај акт заједнице представља једну целину, једну организацију људи решених на смрт, што ће импонирати и онима који списак на потпис бодемо подносили. Сваки од нас потписатих, и који још буду потписани, осетиће један притисак на души својој, за који ће желети да га се час пре ослободи, рачунајући шта би било с њиме кад би случајно тај списак дошао у руке краља Александра, те тако ће се убрзати ствар. Ја верујем, господо, да ће дан извршења, после ове заклетве, убрзо доћи.“

Овог истог дана  договорено је, да поручник Гавриловић, који је био и састављач заклетве, већ сутрадан обиђе „неке пукове у Београду и понуди своје пријатеље да потпишу заклетву, а потом да тај списак преда Антонију Антићу, који ће исто то учинити, а затим да он преда“ каже Новаковић у забелешци коју је начинио одмах по одласку Гавриловића ( и Антића) из његове куће, око два часа по поноћи.

Заклетву са потписима официра – завереника, кад му је доцније враћена, Новаковић је предао својој супрузи. Она га је сакрила, а вадила га је само кад је би неки нови завереник потписао.

Васа Казимировић такође наводи да су касније,1911. године од већине завареника формиране две завереничке организације, једна коју су основали млади завереници „Уједињење или смрт“, касније је промењен назив у „Црна рука“ против регента Александра и организација „Бела рука“ која је била уз регента и владу. У обе организације било је завереника из 1903. године. На челу „Црне руке“ био је Драгутин Димитријевић Апис а његов велики противник, пуковник Петар Живковић (за кога је Апис говорио Кочи Радовановићу да је Живковић љубитељ педерастије), Никола Пашић и регент Александар.

„Према наводима Владимира Дедијера (Архив САНУ,14434-н,извор), Петар Живковић је стајао на челу одбора десеторице формираног у циљу ликвидације вође Црне руке. Том одбору треба да су припадали још и пуковници, односно потпуковници Јосиф Костић, Драгољуб Јеремић,Павле Јуришић Штурм, Коча Радовановић, Драгутин Окановић, Милутин Јанковић, Милован Гавриловић, Радак Радаковић и Радиша Николић.

Као и Дедијер, и неки други писци дају овом одбору велики, чак и превелики значај у смислу да је био главна моторна снага у обрачуну са Аписом и осталим црнорукцима. Тако, међутим, тешко да је било…

Ти официри без сумње су се свесно ангажовалии против Аписа и против осталих црнорукаца, али они су ипак били само извршиоци наредби регента Александра. То се види и из изјава генерала Марка Милосављевића, припадника те групе официра, који су у ствари чинили Белу руку. Како је овај генарал рекао, раширено је било уверење да та група официра „све ради, све намешта….

Међутим, ми смо само извршиоци онога што нам се нареди. Ми се не усуђујемо ма шта да му (регенту Александру) кажемо. Он би нас кроз прозор избацио…“( наводи Светозар Прибићевић, Диктатура краља Алексндра, н.де.314)

По завршеном процесу у Солуну, међу члановима овог назови одбора дошло је до распре, а последица тога био је један посебан процес у Солуну. Тужилац је био Петар Живковић, а тужени Коча Радовановић. Радило се о Живковоћевој тужби за клевету и увреду…

Документ о оставшини по. Милована:

Срески суд за град Београд
О-бр.230/48
24 јуна 1948 године
Београд

                                         У ИМЕ НАРОДА

Срески суд за град Београд, као оставински судија Ружица Басарић по предмету оставине пок. Милована С. Гавриловића бив. из Београда Бул. ц. армије бр. 97, умрлог 11 децембра 1931 године и пошто је проведен оставински поступак и утврђено право наследника на наслеђе ове оставине донео је на дан 24 јуна 1948 године следеће

РЕШЕЊЕ О НАСЛЕЂУ

За наследника имовине Милована С. Гавриловића бив. из Београда а која се имовина састоји из: непокретног имања у варошици Белановици у површини од 3 хектара колико је остављено по решењу Аграрног суда а на основу закона оглашавају се и то:

  1. кћи оставиочеве Јелена удата, Крилов, из Белановице на 2/5 две петине и то на 1/5 по властитом праву наслеђа и на 1/5 преко своје сестре Бранке удате Лазић, која се свога дела одрекла у њену корист;
  2. син оставчев Петар Гавриловић инжињер сада у овчар бањи 1/5 1/5;
  3. синови Андрија и Александар Гавриловић из Београда који су у току окупације нестали а чији је старалац Веселин Мариновић из Београда ул. Б.Ц.А.бр. 83 а, на поједну 1/5 а све под теретом удовичком ужитка уд Поле Гавриловић из Белановице;На ово решење незадовољна страна може изјавити жалбу Окружном суду за граг Београд у року од 15 дана од пријема решења.
    Жалба се предаје овом Среском суду.
    Овим решењем се окончава оставински поступак и наследник је легитимисан да остварује своја права по овој оставини.

Срески суд за град Београд као оставински 24 јуна 1948 године.

/м.п./                                                                    Судуја,
Ружица Басарић,ср