Препознатљивост једног места не чине само локалитет и природа која га окружује, већ и нешто што је одмах уочљиво – црква, јединствено и посебно здање.

У незадрживом протоку времена, поред вредних уметничких остварења, она је сведочанство времена у ком се огледа прошлост једног народа. Својом величином, лепотом и ведрином на уобичајеном хоризонту указује нам се лепа, висока, бела и витка грађевина. Над шумовитим пределом и мирним насељем, јасно се оцртава уздигнутим облицима у белом – црква Покровасвете Богородице у Белановици. Високо кубе цркве, дискретно вирећи из зеленила шуме, из даљине позива на молитву и душевни мир а цела грађевина са изванредним пропорцијама делује хармонично и величанствено поред своје скромности у величини и украсима.

Храм Покрова Пресвете Богородиве у Белановици
Храм Покрова Пресвете Богородиве у Белановици

Подручје Kачера увек је било у саставу српске средњовековне државе, почевши од Немањића. Тек у време Стефана Лазаревића и деспота Ђурђа Бранковића, када је српска престоница из Kрушевца премештена у Смедерево па у Београд, долази до развоја качерске области, када почиње и насељавање живља које је бежало од турских освајача.

Владавина Турака оставила је велики траг у историји српског народа а њихов однос према српским богомољама био је рушилачки. Познато је да је све до 1793. године постојала забрана грађења хришћанских богомоља што је изазивало велики гнев код српског народа који је очувањем вере  желео да сачува свој национални идентитет. После рата Турака и Аустро – Угара крајем 18. века, Срби су били на страни Аустро – Угара те после њиховог повлачења, Турци су, због тога, правили одмазду, над Србима.  Хаџи Рувим је записао 1788. године, да су Турци у ваљевском крају попалили много цркава.

Историчар др Марија Исаиловић  пише:

да је скоро пет векова српског народа под Турцима протекло  у знаку доминације православне цркве. Црква је била привилеговани стуб српске средњовековне феудалне државе, па је у периоду страдања народа преузела улогу чувара традиција и пропагатора националних идеја. И ако је тиме желела да обезбеди свој положај и обезбеди аутуторитет активног православног свештенства, прихваћена је несумњива чињеница у проучавању културне историје.

Са великим сеобама становништва под турском најездом упоредо су се подизале и обнављале цркве и манастири у новим срединама. У Kачеру су подизане мале неугледне  богомоље удаљене од путева, на скровитим и шумовитим местима да их Турци не пронађу и попале.

У летопису белановачке цркве свештеник Цековић је записао:

После страдања српског народа од зликовачких, обесних и дивљих Турака и рушења његових богомоља у качерском крају, црквице деспота Ђурђа Бранковића и његовиг сина Гргура, њихову свету и богоносну мисију наставиће мале и неугледне црквице- капеле од камена, које ће народ подизати по шумовитим и забаченим крајевима Kачера. Непознат је почетак и крај њиховог трајања и мисионарења. Вредне су помена као спона између манастира у Босути и цркве у Белановици.“

Неспорно је да су ове капелице пружале неизмерну наду и утеху обесправљеним Србима овог краја када су скидане главе сабљама и када су харале глад и чума по целој Србији.

Радомир П. Милошевић у књизи о белановачкој цркви пише да у околини Белановице постоје локалитети који указују на постојање храмова који су данас слабо видљиви али се по причању мештана спомињу:

  • Манастир Врањевац – налазио се под брдом Врановцем у Босути где у старим записима стоји да је у месту Врањеву постојао манастир. Јеремија Павловић у књизи „Качер и качерци“ сведочи:

“ У Босути, у месту Врањеву ( старо име села Босуте), био је до скоро белег барјактара Радоја Радаковића из Врањева, који је погинуо на Косову. Тај белег је извађен и употребљен за стуб на вратима цркве Никољске (на Руднику)“

  • Николац – налазио се у Драгољу на имању Јаћимовића. Данас не постоје остаци цркве већ казивања мештана.
  • Црквине – у Живковцима постији један потес, између Сиваља и Радиновча; са леве стране Жиковачке реке, кога мештани називају Црквине.
  • Црквена коса – по причању мештана налазила се у шуми Осоје поред пута за Рудник. Данас не постоје никакви трагови.
  • Дрвена црква – У Трудељу на локалитету Ћелије, по нађеним новчићима, сматрају да је постојала давно мала дрвана црквица.
  • Поповића црква – Милан Т. Ракић пише
    Да су се у Шутце доселила за време Карађорђа три попа из Осата и овде намножила“ . Тачно је да је у Шутцима бола фамилија Поповића који су били свештеници. Верије се да је црква у којој су они поповали пренешена у Смрдљиковац( данас Брајковац) 1840- те године на темеље неке раније верске грађевине. Иначе Брајковац је био у парохији старе Шутачке цркве док није саграђена њихова а Шутачка премештена у Калањевце.

Близина Жиче имала је утицај на црквене прилике. Од 1459. године, када је Смедерево освојено од Турака, воде се ратови, што је натерало и становнике Kачера да се селе. Сеобом 1690. године под Арсенијем III Чарнојевићем овај крај је потпуно опустео и црквена организација се 1766. године потпуно угасила. Тек крајем XVIII века утврђено је постојање шутачке цркве, зачетника духовности овог краја

Иконостас Шутачке цркве сада у Јарменовцима
Иконостас Шутачке цркве сада у Јарменовцима
Царске двери Шутачке цркве
Царске двери Шутачке цркве

Време које је претходило њеном грађењу описано је кроз велике пљачке и рушења настале после сеобе народа под Чарнојевићем и другом сеобом под Арсенијем IV Шакабентом. Записано је да је за оне који су остали наступила велика глад и да су харале разне болешчине и куга. Турци који су били у рату са Угарима у којима је било и одсељених Срба, били су због тога бесни на српски живаљ и у ваљевсом крају, попалили су многе цркве и манастире.

По записима Милана Ђаков Милићевића, Шутачка црква брвнара, посвећена арханђелу Гаврилу која је најстарија у овом крају, називана касније Церква Шутачка, подигнута је1789. године (друге потврде о том нема) на месту где данас поток Добриловац пресеца пут Белановица – Љиг, издигнута на једној заравни где се и данас налазе гробови ондашњих свештеника.

Наводи се да је то била мала црквица-брвнара истесана од стабала у време ратова и невоља. Саграђана је у  селу Шутци на атару Поповића. Често је мењала локацију и из Шутаца премештена је у 1837. године атар села Kалањеваца, изнад места где се речица Белановица улива у Kачер,и где се по  чело формирати насеље, и од кога ће касније постати ново насеље, Белановица. Од тада црква менња назив у Kалањевачка. У њој је службовао свештеник Павле Поповић из Берисаве који је касније сахрањен у порти цркве. Служила је до 1864. године, када је у Белановици изграђена нова а стара са иконостасом пресељена је у Јарменовце.

Први запис о шутачкој сркви помиње се 1789. године када је поп Атанасије Дивкосић, на службенику штампаном у Русији, записао у летопису белановачке цркве, да је рукоположен за свештеника од господина Данила, епископа буковичког, у цркви храма светих апостола Петра и Павла у Томиној цркви месеца новембра 1789. године. Овај запис налази се у летопису белановачке цркве као и Минеј из 1789. године који је штампан у Русији а предат је шутачкој цркви 1810. године. У запису на службенику штампаном 1760. године у Русији и пише“ Рукоположен за ђакона од Господ, Герасима, Епископа епархије Трансилваније месеца јуна 11. на Св. Апостола Вартоломеја и Варнаву, лета Господњег 1789. У цркви саборној нареченога храма Св. Оца Николаја“

О постојању ове цркве пише др архитекта Д. Ст. Павловић у чланку „ Духовна лица као градитељи, уметници и ктитори цркава брвнара у Србији“

Шутачка црква брвнара по изгледу, облику и величини била је идентична другим сеоским црквама које су се градиле тог времена у Србији. По својој унутрашњој конструкцији потсећа на тип цркве брвнаре, док њен спољни изглед даје утисак грађевине са бондручним системом и двоводним кровом благог нагиба, прекривен шиндром, тако да више личи на профани објекат него на храм. Била је издуженог правоугаоног облика димензија 16×8 метара са тространом апсидом на источном делу. Зидови су били омалтерисани и жуто окречени. Врата су била јако декоративна а зидови су били облепљени блатом. Kров је био и доста стрм због великих снегова у то време. У унутрашњости просторије са западне стране, где су и улазна врата,  мало је издигнута, одвојена посебним зидом мање припрате и наоса. Овакав унутрашњи изглед се ретко где у Србији градио у то време. Засведена је полуобличастим сводим.

Првобитни иконостас био је осликан 1860. године а од његових икона сачуване су две престоне иконе „Богородица са Христом“ и „Христос Пантократор“. Према записима на њима, види се да су оне дело грчког иконописца Ставроса који је средином прошлог века радио у манастиру Враћевшница. Из нешто каснијег периода (1820. године) очуване су царске двери, дело Димитрија Брусничког и Ристе Молера, познатих сликара свог доба.

Из записа са престоне иконе у јарменовачкој цркви, сазнајемо да је јеромонах Јован икону „Богородица са Христом“ исписао 1760 или 1780. године. Солидан барокни рад истог квалитета је и Христов лик на дасци. Нема података да ли је јеромонах Јован био сликар из цркве брвнаре или је био само записивач.

Шутачка врква пресељена у Јарменовце
Шутачка врква пресељена у Јарменовце

Стара шутачка црква брвнара  уступљена је парохији у селу Јарменовци где и данас постоји. У њој је обављана служба до 1973. године, када је поред старе изграђена нова.

У Брајковцу постоји прича да је стара црква пренета из Калањеваца (Белановице) 1864. године кад је тамо изграђена нова, што није тачно.

Псалтир
Псалтир
Запис
Запис
Триод, Поклон Арсенија Ломе
Триод, Поклон Арсенија Ломе

После изградње новог храма Светог Саве у јарменовачкој црквеној порти (1968-1973.г), шутачка црква Покрова Свете Богородице је дуго била запуштена и представљала је само историјски споменик у пропадању. Данас је ова стара црква реконструисана, препокривена, омалтерисана, кров од шиндре је замењен црепом  и планирана је за завичајни музеј.

У књизи учитеља Милоша Н. Јовановића из Рудника налазимо легенду о овом шутачком храму. Стара јарменовачка црква као брвнара налазила се у Шутцима код Белановице. На њеним западним вратима и данас постоје ожиљци од оштрог предмета за који су везане разне приче, а ово је једна од њих:

Због убиства неког Турчина, у шутачком крају беху забрањена свадбена весеља, али се Срби довијаше да праве „мале свадбе“ са малим бројем сватова да не би били уочљиви. У Шутцима направише једну такву свадбу, али се прочује и на дан венчања Турци изненадише сватове који се затворише у цркву. Пошто нису могли да провале разјарени Турци удараше сабљама по дебелим храстовим вратима. На њима и на довратку остадоше „ожиљци за памћење“ и настанак легенди које је машта обликовала и тако се преносило са колена на колено. По неким казивањима лично Џаја паша је оскрнавио цркву

Ову цркву брвнару откупили су Војковчани, али пошто нису могли да се сложе где ће је поставити, договоре се да црква буде у Јарменовцима. Једног зимског дана превезу је саоницама низ Орловачу до места где се данас налази. Трагом саоница текла је вода од снега који се топио и настале су вододерине, које су као траг остале после отапања снега. Тако је настао пут низ Орловачу, који и данас постоји.“

Прецизирана је и маршрута којом је црква преношена до Јарменоваца :

„Kалањевци су село удаљено од Белановице око 3,5 километара. Дакле ишло преко Драгоља, и  кроз Босуту, до Раслова у Трудељу, одатле и данас води пут узбрдо до брда Орловца, превоја Теовац, па за Војковце. Низ ово село до Јарменоваца, у долину крај Јасенице. Лако је израчунати да су Војковчани превезли цркву преко 30 километара, на великим саоницама, у које су вероватно били упрегнути волови.“

У порти нове белановачке цркве на месту старе брвнаре остао је само камен на ком је лежао стуб светог престола. На том камену, заслугом свештеника Миломира Цековића, постављен је 1962. нови стуб са каменом плочом и натписом „ Шутачка церква“ и ограђено је место где се налазио олтар ове црквице чиме је исказано поштовање према 100 година старој светињи.

Kалањевачка црква  била је  најзначајнија  и водећа православна институција за   качерска села у којој је радило више свештеника пореклом из Шутаца, Kалањеваца и Пољаница.

Из ове цркве остао је одређен број православних рукописаних књига, рукописа и материјалних докумената, као врата од олтара, икона и осталог:.

  • Минеј из 1769. године купљен, као поклон Петрије супруге војводе Ломе цркви и предат 1810. године свештенику Петру Матићу. Записано је: „Ову књигу купи Петрија себи и својим синовима… 1810. лето августа 19 дан при јереју Петру“;
  • Триод из 18. века где пише: “ово купи Арсеније Ломо…светој цркви шутачкој… 3 априла 1818 лето”. Овај Триод је приложила родбина војводе Ломе 1810. године а предат свештенику Матићу
  • Месецослов из 18. века предат свештенику Алексију Поповићу 1819.године са записом: „купи поп Синиша сину за душу … лето 1818“;
  • Kњига попа Марка из Пољаница (рукописана, где он лично записа „ова књига својина …. месеца априла 25 дан 1818 лето“
  • Чаславци више примерака са почетка 19. века
  • Псалтири из 1829 и 1857.године а поклон бивших ђака Школе плетаре који су предати свештеницима Илији Првуловићу и Димитрију Ђукнићу
  • Страсно Јеванђеље из 1754. године, штампано у Русији, са записом: „ово Страсно Јеванђеље откупи Јован Милутиновић… 1818 лето“;
  • Псалтир из 18. века на коме пише: “писа Павле Милошевић…лета 1817“
  • Осмогласник „ јереја Павла Поповића житеља Берисаве, нахије рудничке, месеца марта 28- ог1830 лето“
  • Молбено пјеније – из 1801. на коме пише: „ово свето благопотребно пјеније јереја Павла Поповића житеља Берисаве месеца марта 28… 1834 лето“;
  • Часловац из 1852. са натписом: „Ученика Гаврила Аћимовића ИИ разреда… 31. марта 1858“;
  • Антиминс из 1829. године на коме је записана година освештења антимиса од фанариотског епископа Гаврила јер сведочи да је Свети Архангел Гаврило био патрон (црквена слава) цркве брвнаре на атару шутачком;
  • Друге рукописне свеске и списи из 1836. године и касније сачуване.

Наведене књиге су служиле за верске обреде а и за потребе школе. Штампане су у Русији и писане старословенским језиком те имају знатну историјску вредност. Црквене књиге су биле и специфична врста летописне градње јер су свештеници и њихови ученици, на првим и задњи странама, остављали својеврсне записе и поруке као документарну заоставштину за поколења. Сачувани су и предмети примењене уметности.

  • Kрст проскурник (5×13) од ливене бронзе из 1872. године израђен у Русији;
  • Путири – већи број из 18 и 19 века. Старији су израђени од керамике а новији од сребра

 

Сачуване су и иконе и плоче које нису уграђене у иконостас:

  • Богородица са дететом из 18 или 19 века – 4 различите
  • Христово васкрсење рађена темпером
  • Богородица рађена темпером на дрвету
  • Деизисна плоча са шест апостола два комада
  • Царске двери са Благовестима двокрилна урађена темпером

Небригом, велики део инвентара цркве доспео је у приватне руке или музеје у већим градовима, као сабља Арсенија Ломе која је нашла место у чачанском музеју. На жалост, и данас се не води рачуна да се сачувају вредности које ова црква поседује.

По подацима удружења Челник из Љига, у  Живковцима постоји  звоник цркве Свете Тројице, мало познате цркве,  од 2005. године, а освећење је извршио владика жички Хризостом две године касније

Црквене књиге рођених и умрлих воде се од 1836. године па од тада имамо писане документе о именима свештеника који су служили. Први свештеници Kалањевачке цркве су се бавили и просветном делатношћу. Отварали су мање школе у приватним кућама и вероватно уз накнаду обучавали децу писменошћу.

У црквене књиге рођених, венчаних и умрлих својих, бележили су свештеници и своја имена. Први који се јављају после јереја Петра Матића 1810. године били су: Павле Поповић 1836, Георгије Поповић, Василије Поповић 1842, Милош Георгијевић Поповић – син попа Георгија Поповића, из Шутаца  са попадијом Маријом. Даље су службовали: јереј Тома Матијевић 1843 са попадијом Јакова. Њeга наслеђује његов син Вићентије, који има три сина а један од њих је Лазар Матијевић пуковник и један од оснивача варошице. После Вићентија долази јереј Димитрије Ђукнић  из Kалањеваца затим Тома Поповић, син јереја Глигорија и попадије Илинке од свештеничке лозе Поповића из Шутаца.

Сви свештеници из шутачког рода Поповића сахрањивани су при шутачкој цркви. Тако су и касније друге свештенике сахрањивали поред данашње белановачке цркве или на старом калањевачком гробљу (које више не постоји) или у Пањевцу, белановачком гробљу заснованом 1876. године.

Од формирања варошице Белановице 1904. место је увек дељено на две парохије које су опслужила два свештеника, што се одржало до данас.

Тачно је да су у Kачерском крају у средњем веку постојала насеља, а где су насеља ту су и цркве. Освајачи нису били склони другој вери сем њихове што се највише односи на Турке који су дуго владали Србијом. Њихова зверства над народом су позната а цркве су палили и рушили немилосрдно. Зато су Срби подизали своје богомоље на скривеним местима и у близини више села. Свештеника је било мало, као у црквених књига, због чега нема ни забелешки о догађајима из тих времена.

Тако и у нашим селима налазимо записе на сачуваним ретким црквеним књигама од свештеника којима је само забележено име. Сада можемо са сигуношћу дознати који су свештеници и када службовали у најстаријој, Шутачкој цркви, у крају. Унети су свештеници који су службу вршили у три временска периода:

У црквену књигу су унета сва свештена лица за које се зна да су божију службу вршили у три временска периода :

  • при шутачкој цркви од 1789. до1837. године;
  • у старој калањевачкој од 1837. до 1864. године
  • и у новој белановачкој од 1864. до 2007. године.

Према државним календарима и шематизму кнежевине и краљевине Србије, од средине деветнаестог столећа свештеници су:
1851/52. године драгоњски свештеник је Милош Поповић, а шутачки Тома Матијевић
1854/55. драгољски Милош Поповић, а калањевачки Тома Матијевић
Наредне три године је исто
1858/59. шутачки су Милош Поповић и Стојадим Павловић, а калањевачки Тома Матијевић
Наредне три године исто
1864. само у Калањевцу Тома Матијевић. Следеће 1865/66. године он је и сам и шутачки парох
1866/67. шутачки је Тома Матијевић, а калањевачки су Димитрије Ђукнић и Вићентије Матијевић
1867/68. шутачки су Тома Матијевић и Лазар Симоновић, а калањевачки Димитрије Ђукнић и Вићентије Матијевић
1868/69. шутачки су Тома Матијевић и Димитрије Ђукнић, а смрдљиковачки(брајковачки) Лазар Симоновић, док је капелан Вићентије Матијевић
1869/71. шутачки су Димитрије Ђукнић и Вићентије Матијевић, а смрдљиковачки Лазар Симоновић
1871 – 1877. шутачки Димитрије Ђукнић и Вићентије Матијевић, а смрдљиковачкој Милутин Поповић
1877 – 1881. шутачки су Димитрије Ђукнић и Вићентије Матијевић, а смрдљиковачки је Сретен Поповић
до 1884. шутачки су Димитрије Ђукнић, а у Смрдљиковцу нема никога
1884 – 1892. у Живковачкој парохији је Димитрије Ђукнић, а у калањевачкој Вићентије Матијевић
1893. намесник за срез качерски је и живковачки парох прота Димитрије Ђукнић, а калањевачки је поп Вићентије Матијевић
од 1893 – 1895. босутски парох намесник Димитрије Ђукнић, а калањевачки свештеник је Вићентије Матијевић
од 1895 – 1903. драгољски парох је намесник Димитрије Ђукнић, а калањевачки свештеник је Вићентије Матијевић
од 1903 – 1905. исто само је капелан Јован Јевтић ( капелан је био помоћник главном свештенику у парохији, а и сам је свештеник али тренутно није имао своју парохију)
1906. намесник Димитрије Ђукнић био је драгољски парох а у Калањевцима нема никог, а капелан драгољски је Јован Јевтић
1906 – 1914. у калањевачкој парохији су Јован Јевтић и Димитрије Ђукнић.
1921/22. После Првог светског рата у калањевачкој цркви скуже  Јован Јевтић и Лазар Радосављевић.
1923/24. калањевчки је Павле Ђукнић, а драгољски је Лазар Радосављевић

Радомир Милошевић у књизи „Покров Пресвете Богородице у Белановици“ наводи све свештенике који су служили до 2007. године. Мада о њиховом учитељском и свештеничком раду нема података, пронађене су црквене књиге (минеји, триоди, псалтири, часловци, месецослови, осмогласници и др.) на којима су записана имена свештеника својеручно, што сведочи да су они тих година службовали у Kачерском крају. Од 1789. године до 2007. године, записано је 26 свештеника:

  • Атанасије Дивкосић, jeрej, служио при цркви шутачкој пред Први српски устанак. У запису стоји: „Рукоположен за ђакона од Господ. Герасима, Епископа епархије Трансилваније месеца јуна 11. на Св. Апостола Вартоломеја и Варнаву, лета Господњег 1789. У цркви саборној нареченог храма св. Оца Николаја „
    Запис је штампан 1760 на Службенику у Русији.
    Aтанасије није хтео да га рукоположи фанариот ( турски доушник) већ се одлучио на далек пут до Трансилваније код свештеника туђе православне сркве и државе
    Други запис “ рукоположен је за свештеника од госп. Данила, епископа Буковачког, у цркви храма Св. Апостола Петра и Павла у Томиној цркви на 1789, лето, месеца августа 6, на св. Преображење Христово“
  • Петар Матић, родом из Страгара службовао при шутачкој цркви од 1810. године и за време Првог и Другог српског устанка у Шутцима а са конаком у Берисави. време Првог и Другог српског устанка у Шутцима. Стоји записано у минеју штампаном 1769. године у Русији:

    „Ово купи Петрија…. 1810 лета, августа 19 дан… при јереју Петру“
    Други запис на триоду написан је након смрти Арсенија Ломе, вероватно на трећу годишњицу, јер је Лома погинуо на Руднику априла 1815. године у коме пише:

    „Ово купи Арсеније Ломо триод светој цркви Шутачкој.

    Своме роду и, живим за здравље, мртвима за душу,лета 1818, дана априла 3. Положивши свештенику Перу – Петру Матићу, рођеном у Страгарима.“Прича се да је поп Пера заклео Лому и његове Качерце пред полазак у бојеве против Турака у Шутачкој цркви.
  • Поп Марко, јереј, родом из Пољаница, поповао са Петром Матићем 1818. године.У његовој рукопианој свесци стоји:
    Ова књига својином именом попа Марка из Пољаница, месеца априла, дана 25, 1818. лета.
  • Поп Синиша, јереј из Берисаве  у месецослову из XVIII века и пише:
    ... Купи поп Синиша сину за душу лета1818….. проба перце и- написа словце
  • Алекса Поповић, јереј,  записао је у месецослову.
    … ова књига…. попа Попа Алексе Поповића… писато 1819 лета
    Породица свештеника Поповића је родом из Шутаца где се налазила најстарија црква у читавом крају посвећена Арх. Гаврилу на месту где данас поток Добриловац пресеца пут Белановица – Љиг.Мада о њиховом учитељском и свештеничком раду нема података, пронађоне су црквене књиге (минеји, триоди, псалтири, часловци, месецослови, осмогласници и др.) на којима су записана имена поменутих свештеника својеручно, што сведочи да су они тих година службовали у Kачерском крају.
  • Тома Милићевић, јереј из Липља ,рођен 1821. године, служио је , са попадијом Јаковом  у Шутцима у Првој парохији 1843 – 1869
    • Григорије Поповић, јереј из Шутаца, претпоставља се да је рођак Алексе Поповића. Григорија наслеђује његов син Павле
    • Павле Поповић, јереј из Шутаца,
       рођен о пропасти Устанка 1813″ .“ Ова књига – осмогласник јереја Павла Поповића, житеља Берисаве, нахије Рудничке, месеца марта 18, 1830 лета “
      Запис је написан на осмогласнику штампаној у Русији 1760. године у време царице Катарине.Поповао у Првој парохији калањевачке цркве 1830. а умро млад и сахрањен у порти белановачке цркве.
    • Томо Матијевић, јереј из Липља, рођен 1821. године, , са попадијом Јаковом службовао на Другој парохији од 1843-1869. године. Запис у псалтиру каже:„Овај псалтир, мене ђака Томе Милићевића из Липља, нахије Рудничке, узет, прво у име Бога и у овом ниже потписаном дану при учитељу Алији Првуловићу, 18. маја 1832. лета у школи
      Може се закључити да је поп Тома у Шутцима био почетник.Запис у псалтиру каже:
    • Милош Глигоријевић Поповић, јереј из Шутаца. (син свештеника Георгија) са попадијом Маријом. Са братом Павлом једно време службовао у Шутцима 1837- 1862. По причању Спасоја Јованчевића „ипођана“ из Шутаца, Милош је саградио код своје куће капелу, коју су његови потомци 1960. године срушили. Од ове капелице се данас се чувају двери, на жалост са оштећеним иконама.Поповао од 1837 – 1862. године.
    • Вићентије Томе Матијевић, протојереј рођен 1846. године у Белановици, службовао на Првој парохији 1864 – 1903. године и сахрањен у порти цркве. Вићентије је отац пуковника Лазара који је оставио највећи печат у развоју Белановице.
    • Димитрије Ђукнић, протојереј и намесник качерски из Kалањеваца у времену 1864- 1918. Пре цркве био је учитељ у Шутцима што сведочи натпис у псалтиру „… ученика Гаврила Јаћимовића“ у коме се Димитрије 1858. године помиње као учитељ шутачки. Парох је био пуне 54 године те је постао и архијерејски намесник качерски, што и пише на његовом споменику.
      Интересантно да је протину икону славе Св. Великомученика Стефана љубоморно чувао његов унук Боривоје Ђукнић казивајући да је икона рађена масном бојом.
    • Јован Јевтић, протојереј из Трудеља служио у Првој парохији  од 1903- 1914. године. У време Првог светског рата био је војни свештеник а по завршетку рата службовао је у Крагујевцу.
  • Лазар Радосављевић, протојереј и архијерејски намесник качерски из Белановице. Једно време био учитељ у Босути. Служио у Другој парохији од 1922 – 1961. годиме. Много урадио на одржавању цркве и изградњи трпезара заједно са јерејима Павлом Ђукнићем, Милорадом Ђурићем и Храниславом Спасићем. Са протом Милорадом Ђурићем организовао поплочавање цркве црно- белим плочицама.
  •  Павле Ђукнић, јереј из Белановице. Службовао у Првој парохуји од 1922 – 1933. године. Сахрањен у порти цркве поред Димитрија.
  • Милорад Ђурић, протојереј из Ракове код Чачака. Служио у Првој парохији од 1933 – 1938. године. Био је врло образован, писац и говорник.
  • Момир Ненадовић, протојереј из Врбаве, службовао на Првој парохији од 1938 – 1951. године. Био је племенит и вредан пастир и снисходљив према сиромашнима , стоји у летопису цркве. Премештен је у Цветановце где је и пензионисан.
  •  Хранислав Спасић, јереј из Ражња био парох Прве парохије од 1951 – 1961. године. Пред Други светски рат био премештен у Београд где је предавао веронауку у гимназији. После капитулације земље премештен је у Гарашку парохију у Јеловик, затим долази у белановачку Прву парохију 1951 – 1961. Тада је премештен у Качулице код Чачка када 1966. одлази у пензију. Као пензонер враћа се у Белановицу где је живео до 1973. године. Сахрањен је у белановачком гробљу.
  • Миломир Цековић, јереј из Опланића код Груже био парох Друге парохије од 1961 – 1967. године. Школовао се у Крагујевцу а богословију “ Свети Сава“ завршио у манастиру у Раковици. Рукоположен за ђакона у манастиру Студеница, а за презвитера у цркви у Чајетини. Парох је дио у Годовику од 1954 – 1961. године. Од тада постаје парох Друге парохије све до1967.године.Вредно радио на уређењу цркве и писању летописа. Организовао доградњу трпезара, средио црквену архиву, уредио црквену порту, поставио престони камен шутачке цркве и оградио га, поставио спомен плочу изгинулим у Kолубарској бици, подигао споменик добротворки Миленији Д. Николић у белановачком гробљу и учествовао у многим активностима у побољшавању црквеног живота.
    Из Белановице прешао у Београд где је радио у Патријашијском управном одбору Српске православне цркве. Преминуо је 1979. године и сахрањен у родном Опланићу.
  • Тома Даријевић, јереј из Прилика. Службовао у Јелен Долу код Ужичке Пожеге, затим у Горачићимакод Драгачева и Белановици, где је био парох у Првој парохији 1961 – 1967. године када је премештен у Бајину Башту
  • Љубиша Анђелић, јереј архијерејски намесник качерски из Остре код Чачка. Школовао се у Мрчајевцима а Богословију завршио у Београду 1963. кад је рукоположен за ђакона у старуј цркви у Бресници. За презвитера рукоположен у манастиру Жича од стране епископа др Василија.У Белановици био јереј и архијерејски намесник качерски, опслуживао је обе парохије 1967 – 1986 . Одлуком епископа премештен из Љига 1972. године у Белановицу и постаје качерски архијерејски намесник.На дан цркве 1981 године одликован је чином пронамесника од стране епископа Жичког Стефана. затим прелази у Чачак и ради у Горњем Милановцу
  • Радомир Аћимовић, јереј из Јаничића код Пожеге служио само годину дана у Другој парохији од 1968 – 1969. године. Петоразредну богословију завршио у Призрену а Богословски факултет у Београду. У белановачкој Другој парохији служио само годину дана 1968 – 1969. Премештен у Београд и био чиновник Великог црквеног суда при Патријаршији, привремени парох у манастиру Раковица те 1975 парох при Саборној цркви у Београду. Затим одлази у Америку за пароха.
  •  Милорад Ђорем, јереј из Борија  код Калиновика у Босни. После школовања рукоположен за свештеника од епископа Жичког др Василија. Ђакон и презвитер постао у манастир Жича. У Белановици био парох Друге парахије 1971 – 1975. године. Премештен је за свештеника Моравачке парохије.Ратко Радојичић, протојереј из Дуба код Бајине Баште, до пензије радио у Другој парохији 1975 – 2000.
  • Ратко Радојичић, протојереј из Дуба код Бајине Баште, до пензије радио у Другој парохији од1975 – 2000. године
  • Миленко Лазић, протојереј, архијерејски намесник качерски из Бачеваца на Дрини.Богословију „Свети Сава“ завршио у Београду. Рукоположен за ђакона и презвитера 1971. године од стране епископа банатског Висариона. Постављен за пароха у селу Војвода Степа, код Српске Црње, затим прелази у Нови Бечеј. Од епископа банатског и Митрополита Црногорско – приморског одликован достојанством протонамесника.У Прву парохиу белановачку долази 1986 – 2000. Радио са парохом Ратком Радојичићем на свим по ловима око одржања доброг гласа белановачке цркве. Од 1993. године постављен је за архијерејског намесника качерског. Премештен је 2000. године у Чачак.Радио са Ратком Радојичићем на свим пословима око одржања добро г гласа белановачке цркве
  • Миодраг Марковић, јереј из Бранчића радио у Првој парохији од 2000. године
  • Ненад _______,
  • Ивица  Тадић,
  • Томислав Ђокић
  • Благоје Видаковић, рођен је 1981. године у Ужицу. Основну шкоју завршио је у Кушићима. Богословију Светог Саве завршио је у Београду 2001 године. По отслужењу војног рока завршио је Богословски институт 2004. године и наставио школовање на Теолошком факултету. Рукоположен је у чин ђакона 2006. године у храму  Свете Тројице у Краљеву од епископа Хризостона. Као ђакон службовао је у храму светог Вазнесења у Чачку када је 2015. године рукоположен у чин јереја од стране епископа Јустина у манастиру Светог Георгија у Враћевшници.
    Видаковић је уз велику помоћ супруге Љиљане започео низ корисних активности како у цркви тако и друштвеном животу места.Замењена је дрвена столарија у црквеној трпезарији, сређена порта и уређен црквени плац, реконструисана спомен чесма на плацу. Уз организовање разних културних манифестација одржано је низ промоција културно-просветног стваралаштва. Две године одржавана је манифестација „Пасуљијада“ која је окупљала велики број грађана. Међутим оптерећен личним проблемима Благоје је смењен.
    Велика је штета што је бивша попадија Љиљана напустила Белановицу. Њен одлазак се много осетио у целој парохији. Престале су многобројне активности у цркви, школи, месној заједници и музичкој школи. Желимо јој да у некој новој средини настави са истим ентузијазмом као што је радила код нас.
  • Слободан Алексић, протонамесник  дошао је из Горњих Бањана.
    Сваки од поменутих свештеника оставио је по неки траг у развоју белановачке цркве и о њима се може много писати.

Један од многих ипак је био различит: свештеник Лазар Радосављевић, протојереј, рођен је 1894. године у Белановици (тада Kалањевци), од оца Сретена и мајке Миросаве. По мајци, води порекло од чувеног српског војводе и устаника Арсенија Ломе. Службовао је од 1922. до 1961. године на другој Белановачкој парохији, читавих 39 година. Његову младост и школовање прекида Први светски рат, па као и многи други, са браћом и оцем прелази Албанију, помажући као интендант и болничар војницима и рањеницима. Мада је био сведок великог страдања у тим временима, успео је не само да преживи, већ и да се у избеглиштву бави музиком и спортом.

Kао младом богослову изузетног гласа, био му је понуђен ангажман у Миланској Скали, а био је и атлетичар и члан Олимпијског клуба. Активно се  припремао за олимпијаду у Антверпену1920. године, на којој је први пут наступила Југославија, али Лазар због повреде није отпутовао.

По повратку из рата, Лазар као млади јереј почиње своје службовање у Босути, где је био и свештеник и учитељ. Мада је касније служио у цркви у Белановици, Босута је остала његова парохија свих 40 година службовања. Временом је постао архијерејски намесник качерски. Био је вредан и виспрен свештеник у чију су кућу често долазили многи угледни људи, а владика Николај Велимировић му је био лични пријатељ. Изнад свега скроман и радан, поп Лаза је био час на њиви, час са својим пчелама, често на фудбалском терену, па и у кафани, а најчешће у цркви или на свом, запамћеном белом коњу у обиласку парохије.

Његова супруга Даница водила је Домаћинску школу у којој су младе жене и девојке училе ручне радове и вођење домаћинства. Заједно са супругом, поп Лаза је био ктитор цркве Св. Тројице у Београду, учесник и огранизатор многих добротворних акција. Памти се као личност, човек великог ентузијазма и енергије. Преминуо је 1967. године у Горњем Милановцу а сахрањен на гробљу у Белановици.

Потомци протојереја Лазара Радосављевића тврде да им је Лазар причао и о освештењу цркве неких тридесетих година али писаних трагова о томе нема. Лома је такође даровао цркву са „Октоихом“ у четири гласа (књиге) штампан у Русији крајем 18. века и који се чува у белановачкој цркви. На 288-тој празној страни Октоиха прота Лазар Радосављевић је графитном оловком напосао текст који  је значајан за Белановицу јер открива почетак братоубилачког рата :

„НЗ 1941. године августа  15/2 на пренос мошти Св. Првомученика архиђакона Стефана у Белановици је спаљена општинска архива од стране „партизана“ – комуниста и убијен је на Kачерском брду Божидар Ђиласовић из Шутаца-од стране партизана- прва жртва у овом крају убице од брата Србина. Од овог времена почињу организације партизанске, четничке и Равногорске.
Из првих дана заједно су сарађивали Партизани и Равногорци против окупатора и Пећанчевих четника.

У ноћи 20/7 X 1941.г У 1 час по поноћи била је прва борба у Белановици на „Дом дечији“. Равногорци и партизани  напали су четнике Пећанчеве. Пре овог, на дан црквене славе „Св Покрова“14/1 X 1941. било је пушкарање, бацање бомби око овог храма и тако се после овог низале борбе између браће“

Ратко Радојичић, протојереј из Дуба код Бајине Баште, Другу белановачку парохију примио је 1977. године и служио са свештеницима Прве парохије Љубишом Анђелићем а потом Миленком Лазићем. Ратко је доста допринео уређењу белановачке цркве, порте и црквеног дома. Ратка Радојичића је, по одласку у пензију, заменио Миодраг Марковић јереј из Бранчића. Врло брзо Марковића су заменили свештеници Ивица Тадић и Томислав Ђокић. Због поремећених односа у Српској православној цркви и у Белановици је дошло дао промене свештеника те је Ивица Тадић премештен у Чачак а Томислав Ђокић  због неактивност у друштвеном раду и својим лошим понашањем изазвао је незадовољство белановчана, кршења црквене дисциплине и недозвољених радњи, те је 2017. године премештен у цркву у Шилопају. Заменио га је свештеник Благоје Видаковић али се ни он није прославио лепим манирима и њега је заменио 2019. године, протођакон Слободан Алексић.

Иначе, поп је народно име за свештеника, особу која брине о поретку једне цркве. Проповедање и деловање цркве у једном насељу подељено је на мање области које се код православних називају парохијама. Свештеник је духовни старешина једне парохије. Он се за своју службу припрема школовањем и васпитавањем у Богословији. Свештеник постаје рукоположењем у цркви и стављањем на располагање свом владики. Препознаје се најћешће по бради и нарочитој црној одећи – мантији, коју носи у свим приликама. Оне значе његову посвећеност Богу и посебно посланство које извршава у народу са којим долази у додир. Поп даје, народу који верује, пример духовне снаге и моралног живота.

Реч поп потиче од грчкој појма папа, што значи отац. Православни хришћани за свештеника користе и грчки израз јереј. Старији по угледу међу свештеницима носе звање протојереја.

Основни задатак свештеника је богослужење, а такође и духовна брига и поучавање верника који му се обраћају за савет. Припремни, млађи степен свештеничке службе је ђакон.

Свештеници су кроз историју српског народа били најугледнији у народу, често и једини писмени и образовани људи. Бринули су се о организовању духовног живота у најразличитијим околностима, а неретко су морали да се старају и за политичко предводништво свог народа. Ни један важан догађај историје Срба није прошао без учешћа српског попа, што важи и за устанке и ратове.

Kоначним ослобођењем Србије од Турака настају дани обнове Српске светосавске цркве. Нова белановачка црква лоцирана је на брежуљку југоисточно од насељеног места. Својом локацијом доминира околином тако да је видљива са свих страна, изузев са јужне, јер је заклоњена  Глоговицом, високим шумовитим брдом.

У то време српска црква је била под великим утицајем руске цркве те је много наших богомоља узимало за свог патрона руски празник Покров Свете Богородице  покровитељице и заштитнице хришћанског рода. Сазидана 1864. године што се види из записа на Светом Престолу где је урезано:

Свети престо прилаже Милисав Старчевић из Живковаца 1863. године“.

Место где је био Свети прето шутачке цркве
Место где је био Свети прето шутачке цркве

Нигде није записано чијем је трудом црква довршена нити да је освећена од епископа. То је урађено, на иницијативу свештеника Миломира Цековића, 1. новембра 1964. године на стогодишњицу од стране епископа жичког господина др Василија Kостића и епископа шабачко- ваљевског господина Јована Велимировића уз садејство са десет свештеника, два ђакона и хора монахиња из манастира Ћелије из Боговађе, када је освећен и новоизграђени трпезар. Овом чину присуствовало је мноштво верника из обе парохије као и многи гости.

Свештеник Миломир Цековић је такође у летопису белановачке цркве забележио да је цркву брвнару обновио пред Први српски устанак Арсеније Лома и да је тадашњи свештеник Петар Матић причестио и благосиљао Лому и његових 80 Kачераца пред одлазак у битку у село Сибницу.

Белановачка црква саграђена је масивна, у готском стилу под утицајем војвођанских цркава 18. и 19. века  јер су је градили мајстори из Далмације. Јаче наглашени елементи готског стила су видљиви по спољашњем и унутрашњем простору.

Црква са портом
Црква са портом

Унутрашњи простор јој је подељен на три травеја који су засведени са крстастим сводом. На западној страни са леве и десне стране од улаза налазе се две простране нише (у левој су смештене спиралне степенице којима се пење на галерију и звоник који су изнад припрате).

Централни простор нема наглашене певнице, док пространи олтар има истакнуте нише за проскомидију и ђаконикон (апсидални зид је полукружан). Унутрашњост главне грађевине непримерно је поплочана црно-белим керамичким плочицама. Из црквеног летописа се сазнаје да су постављене 1936. године на место камених плоча.

Споља црква има богато обрађене фасаде.На западној, истиче се главни портал са наглашеним стубовима спојеним луком и забатом изнад. Поред главног портала, на храму су и два споредна, јужни и северни, чија је конструкција слична оној на западној страни. У врху западне фасаде је шестостран звоник готичке конструкције са отворима изнад који су преломљени лукови. Сама конструкција звоника није најсрећније изабрана јер се не уклапа својом архитектуром у остали део грађевине.Појава готских конструктивних елемената на једној грађевини у Србији друге половине 19. века објашњава се чињеницом да су градитељи овог храма потицали из Далмације. Изнад главног портала је мања розета без украса. По две розете, од којих је по једна “слепа”, налазе се на бочним странама припрате. У врху, дуж свих фасадних зидова, тече низ слепих аркада, изнад кога је наглашен хоризонтални венац. Простране зидне површине разбијају по два велика прозорска отвора на бочним странама, а на апсидалном зиду централни отвор и по два мања на нишама ђаконикона и проскомидије. Све фасаде расчлањене су вертикално плитким пиластрима који у врху имају украсе у облику стилизованог лишћа. Грађевина је покривена кровом на две воде са лимом као прекривачем, док је олтар прекривен бибер црепом.

Током година белановачка црква је сачувала свој првобитни изглед у целини. Обновљена је 1967. године када је изнад главног портала поставњена мозаична икона Покров Свете Богородице.

Црква има иконостасну преграду бојену у плаво са осам стубова богато обрађених капитела. Изнад стубова су ступци са дуборезном декорацијом (у првој зони су стилизоване шкољке, а у другој стилизовано лишће). Иконостасна преграда је хоризонтално рашчлањена на зоне. Иконе је сликао сликар Милисав Марковић, представник ваљевске сликарске школе, 1906/07. године. Својом лепотом нарочито се истичу иконе: Мајке Божије са Христом, Господњег васкрсења и Тајне вечере.

Уместо камених плоча 1936. године постављене су керамичке црно – беле плочице а кров је покривен поцинкованим лимом 1933. године. У цркви се налазе две мермерне плоче са урезаним именима изгинулих ратника за ослобођење 1912-1918. године из обе парохије. Епоскоп бачки Иринеј Ђорђевић посетио је 1936. године белановачку цркву и одржао говор против конкордата.

Радови на адаптацији и одржавању цркве

Много је било радова на одржавању и реконструкцији цркве од изградне до данас. Сви радови су плански извођени водећи рачуна да се поремети првобитни изглед цркве и да се изврши осавремењавање инсталација и других радова. Неки су само забележени у летопису цркве а неке су свештеници бележили на разним  папирима или су и заборављени:

Црква са црквеним плацем
Црква са црквеним плацем

У време попа Лазара Радосављевића црква  је 1976. године препокривена поцинкованим лимом. Уз његову иницијативу обављани су радови на цркви све до 1976. године:

  • стављен је под кров црквени трпезар,
  • црква је споља окречена кречом 1976. године, постављена мермерна плоча са добротворима,
  • постављен нов дрвени мост преко потока,
  • место олтара шутачке цркве ограђено је маталном оградом,
  • постављена је у цркви плоча добротвора цркве,
  • скинут стари и дотрајао патос 1977, године, урађена хидро изолација, бетониран под и посатвљен буков паркет у олтару,
  • урађена бетонска стаза дуга око 100 метара од мостића до цркве,
  • изнад улазних врата израђена икона Покрова Пресвете Богородице , рад Ђуре Радловића проф. Академије у Београду, а поклонио је Душан Узелац,
  • урађена је метална ограда око црквене порте 1978. године са бетонском цоклом.
Портал и икона Покрова Свете Богородице
Портал и икона Покрова Свете Богородице

У канонску посету цркви 14. октобра 1981. године дошао је епископ жички господин Стефан и одржао службу.

Такође у посету цркви дошао је 1964. године епископ жички господин Василије када је извршио освећење цркве.

Фасада цркве пре реконструкције
Фасада цркве пре реконструкције

Већа обнова цркве вршена је од 1989-1993. године када је:                 – Замењен метални покривач са бакарним,
– Метални крст је замењен ливеним месинганим, а поклонио га Гојко Арсић из Ваљева. Четири оцила на крсту урадио и поклонио Мирослав Мирић Пириџан из Белановице.
– Измен фасаде и кречење донирао је Душко Ђукнић из Белановице.
– Потребну грађу за препокривање крова даровало је предузеће „Белан“.
– Уз помоћ верника, Задруге “Kачер“, кланице „Србокоп“ и „Белана“ кров је саниран и препокривен бакарним лимом.

Свештеник Ратко Радојичић са предузећем „Стандард“ из Аранђеловца извршио је:

– Скидање старе фасаде а малтерисање и фасадирање урадио је Живота Максимовић из Мораваца.
– Урађен је бетонски прилазни пут,
– Замењена електро инсталација и црква је осветљена унутра и споља. Фирма „Kачер-коп“ Милована Догањића је поклонила увођење трофазне стује у објекат а инсталацију је урадио „Електрон“.

Полејелеј
Полејелеј

– Полејелеј (висећи лустер) и друге радове на унутрашњем малтерисању даровао је Зоран Kрстановић из Београда својим прилогом од 3000 ДМ, а полејелеј је израдила Kатарина Маринковић из Ваљева. Постављен је и освећен о прослави црквене славе храма 2.000. године.  -Малање зидова и припрему за цртање фрески извео је Богољуб Арсенијевић, ликовни уметник.

– Рестаурацију црквеног иконостаса и оштећених икона обавио је током 2007. године рестауратор Миодраг Марковић а владика жички Хризостом служио је литургију и освештао рестаурирани иконостас цркве 13. октобра 2007. године уз присуство великог броја гостију.

– По жељи Србе Јовчића из Kалањеваца а уз помоћ протомајстора Александра Живковића (радио осликавање манастира Тврдош) осликане су фрескама источни и западни свод цркве изнад врата, те је црква почела да добија изглед пуног храма.

-Спољно осветљење цркве изведено је 2000.године се пет рефлектора, поклон „Минела“ из Београда а развод је урадила ЕПС- дистрибуција из Љига.

У простору око храма, кога зовемо порта, налазе се гробови свештеника и значајних личности из прошлости.

У Белановици није било парохијског дома у ком би становали свештеници који су служили у цркви. Вероватан разлог је бои што су већина њих били из околних села, где су имали своје домове. Тек 1982. године донета је одлука да се градња новог дома почне на црквеној парцели крај старог дома који је поклонила велика добротворка Миленија Николић. Прво усељење у нови дом било је 1987. године свештеника Миленка Лазића. Епископ жичи Стефан освештао га је 1988. године

Народни трпезар „Свети Сава“ саграђен је 1964. године , када је освећен заједно са црквом уз велику помоћ парохијана. Извршена је доградња трпезара када је изграђен плафон, малтерисање, увођење струје и уградња столарије.

Чеони зуд трпезара осликао је уметник Ненад Хубер
Чеони зуд трпезара осликао је уметник Ненад Хубер

Црквена кућа (трпезар) служи за многобројне пригодне приредбе и културне садржаје. Промоције књига или други уметнички садржаји се сваке године одржавају у простору белановачке цркве и јако су добро прихваћени од свих парохијана.

Једна од летургија
Једна од летургија

У њему се одржавају црквени скупови и сеоске литије. Из цркве 2010. године је измештено место где се пале свеће у озидан простор у ком је сачувано место са стубом светог престола старе шутачке цркве, јединим материјалним остатком који сведочи  да је на овом месту постојала стара шутачка црква.

Од 2001.године одржавала се, сваког августа, сликарска колонија, где су познати и непознати сликари цртали и излагали своја дела. Сликарске колоније од 2005. године нема, али литије и други православни обичаји и славе обављају се овде. Западни зид трпезара осликао је сликар и иконописац Ненад Хубер.

Гости на једној од прослава
Гости на једној од прослава

Иначе у порти цркве или трпезару одржаване су многе културне манифестације где су гостовали познати уметници, књижевници и научни радници. У прослави одржаној у порти цркве 2004. године поводом 100 година од проглашења Белановице варошицом, учествовали су бројни уметници и јавне личности: Матија Бећковић, Емир Kустурица, Миодраг Јаћимовић, Драгољуб Петровић, Антоније Ђурић, Милован Данојлић, Милош Жутић, Танасије Узуновић, Соња Kнежевић, Тихомир Арсић и многи други.

Гробови Павла и Димитрија Ђукнића, свештеника белановачке цркве
Гробови Павла и Димитрија Ђукнића, свештеника белановачке цркве

У нашем народу, обичај је од давнина  да своје значајне мртве сахрањују у црквама или поред њих,  тако су и свештеници Павле Поповић, Тома Матијевић и његов син Вићентије, Милош  Поповић, Димитрије и Павле Ђукнић сахрањени у порти цркве.

У порти око цркве су и гробови 25 српских војника учесника Kолубарске битке 1916. године а умрлих у белановачкој школи, где се за време Првог светског рата  налазила војна болница. Уз  зид цркве налази се гроб поручника Раносовића и спомен плоча генерала Раносовића који је умро и сахрањен у Паризу. У непосредној близини , изван порте, налазе се споменици крајпуташи који су подигнути старим ратницима и постављени у низу као својеврсни сведоци славне прошлости српског народа.

Споменике крајпуташа подизала је родбина на местима, обично покрај пута, да би обележили мето погибије. Ови споменици су пренети заслугом свештеника Миломира Цековића из живковачког потеса Црквине где се некада налазила црква, а коју су Турци срушили. Бахатошћу возача који хоће аутом буквално да уђу и у цркву, један од споменика је поломљен а сви споменици су данас добили ново место.

Испод цркве, на маленом платоу црквеног плаца, поред пешачке стазе, зароњена у Глоговицу, налази се спомен чесма коју је 1900. године даровао ђенерал Илија Ђукнић . Чесма је служила житељима Белановице за снабдевање водом све до изградње водовода. Реновирана је 1998 и 2016. године те се и даље се са ње грађани снабдевају питком водом.

Карта црквене општине белановачке
Карта црквене општине белановачке

По подацима из 2000. године црквена православна општина Белановица има 1138 домова са 3459 парохијана. У Белановици има 154 православих домова, од којих 74 припада првој а 80 другој парохији, са укупно 471 верника. У Босути има 201 дом са 603 верника, у Драгољу 134 дома са 437 верника, у Живковцима 162 дома са 469 верника, у Kалањевцима 171 дом са 519 верника, у Трудељу 140 домова са 425 верника и у Шутцима 170 домова са 535 верника.

Од 1836.године постоје две парохије, које припадају чачанској а касније жичкој епархији.

Белановачка црква опслужује вернике села Босуте, Драгоља, Живковаца (једна парохија), Трудеља,  Kалањеваца и Шутаца (друга парохија). Због великог броја домаћинстава у ових 6 села и варошици Белановици цркву од формирања варошице1904. године, последњих 70 година опслужује по два свештеника. Црквом управља  Црквени одбор чији су чланови по један из сваког села.

Белановачка црква је добила право да организује прославу пет вашара – панађура током године на којима се народ окупља и размењује своје производе. У новије време, нажалост, они се више претварају у трговину шверцованом и кинеском робом, а све је мање продаје и куповине стоке или личних, домаћих производа.

Један од вашера на црквеном плацу
Један од вашера на црквеном плацу

Раније су се вашари одржавали на црквеном плацу где је било фудбалско игралиште, и свирали су музиканти без појачала а такт је давао велики бас са често 2 до 3 жице уз 3 – 4 народна кола која су се савијала дуж главне улице и на црквеном плацу. Сада се вашари одржавају у главној улици под две, три шатре уз промукле  гласове полуголих певачица.

Први вашар у години, одржава се 12. маја у славу светог Василија Острошког, који је у Белановици почео да се прославља од 2008.године, следи 24. јуна Свети апостоли Вартоломеј и Варнава, затим 15. Августа Пренос моштију светог првомученика и архиђакона Стефана, па 19. августа Преображење Господње и пред крај године, 3. октобра, Свети великомученик Јевстатије.

Једна црквена слава
Једна црквена слава

Белановачка црква слави 14. октобра Покров свете Богородице када се окупљају парохијани црквене општине и њихови гости. Обично је један од парохијана домаћин славе.

 

Села белановачке црквене парохије прослављају своје славе заветине – преславе.  Заветину или сеоску славу празнује читаво село. Бира се тако што се мештани заветују одређеном светитељу и од њега очекују заштиту.Увек се обележавају у топло време, од касног пролећа до ране јесени. Разлика је и у томе што се о заветини не носе славски колач и жито у цркву, у кући се не пали славска свећа.

Велику улогу у овом обреду имало је некада свето дрво или запис које се налази обично у атару села. Записи су света стабла, углавно листопадна. Верује се да у њиховим крошњема живе виле заштитнице. Записи се чувају и са њих не сме да се одломи ни једна гранчица, убере плод или огули кора. Он се не сме посећи већ мора да нестане сам од себе. Ко посече запис верује се да не може избежи Божију казну, као и његова породица и потомсво.

Неизоставни део прославе заветине су и сеоске литије које чине мештани који са свештеником у поворци носе црквене крстове, па се стога заветина   зове и крстоноше. Литија обилази кружно око села и обнављала раније урезане крстове на записима и тако стварала магијски круг који треба да штити његова поља и становнике.

Сеоску славу Белановица преславља на Белу суботу, Дрењина, Живковци на Свете Тројице.

Црква у Белановици крије несумњиво историјско богатство. Сачувана, али и несређена црквена архива и лаичком оку открива многе тајне из прошлости. Историјски архиви морали би што пре да нађу начин да је среде и проуче. Спорадичним покушајима лаика- историчара могу својим методама да дају неке резултате и тиме попуне одређене празнине српске историје на прелазу из осамнаестог у деветнаести век и касније.

У селу Босута која је у парохији белановачке цркве а налази се на територији  општине  Аранђеловац налазе се темељи старе цркве за  које нема никаквих историјских података сем оно што је остало у предању. Верује се да је саграђена 1456. године и да је у њој сахрањен Ђурађ Бранковић. Један од тадашњих калуђера је записао:

”вај оци и браћо, како ћу вам описати у ове дане невољу и безакоње над хришћанима и тешке намете од безаконских и проклетих Турака који донеше уништење и запуштење светим и божанским црквама“

Верује се да је црква порушена приликом сеобе Срба 1690. године. Мештани је зову Гргуровом, али о ком Гргуру је реч, не зна се. По другом предању и археолошким остацима цркве сматра се да је то задужбина Стефана Првовенчаног. Легенда каже:

Уморан од лова, у пратњи својих дворјана, Стефан Првовенчани је  свратио у једно село да се окрепи. На трпези коју су поставили мештани, као неким чудом, нашла су се сва јела која је краљ од детињства свог највише волео.Изненађен оваквом пажњом, Стефан приупита мештане ко је то силне ђаконије припремио.

Тада пред краља иступи његова давно заборављена сестра која је у раној младости, пошто је природа баш није обдарила лепотом, била склоњена са двора и удата за очевог коњушара.Препознавши се са сестром, Стефан одлучи да јој у знак захвалности подигне цркву. Мештани села Босута верују да су остаци цркве, страдале у време Турака на једном брегу повише села, трагови Стефанове задужбине.

У време Бранковића (15-16.век) постојала су два Гргура. Један Гргур био је син Вука Бранковића. Он се замонашио и узео име Герасим. Други, Гргур Слепи; син је Ђурђев. Султан Мурат II је њега и његовог брата Стефана оптужио за завереништво и осудио на ослепљење 1441. године. На основу тога народ ове рушевине везује за Гргуре. Гргур Слепи није био свештено лице, а Гргур, син Вука Бранковића, био је замонашен. Могуће је да је црква по њему носила име, кажу у Народном музеју у Берограду. 

Прве помене о разрушеној цркви у селу Босута археолози налазе у извештају једног етнолога, члана Српске краљевске академије, који је 1905. године, приликом обиласка ових крајева, забележио приче мештана. Босућани овај објекат за који верују да је задужбина Гргура Бранковића зову манастиром Светог Илије.

Темељ пронађене старе цркве у Босути
Темељ пронађене старе цркве у Босути

Године 1998. извршена је конзервација остатака овог објекта и пројектована надградња нове цркве на постојећим темељима, када је обављено и освећење темеља.

На темељу старе у Босути, изграђена је нова црква
На темељу старе у Босути, изграђена је нова црква

Свештеници у босутској цркви помињу се за време оба устанка поп Kостић или калуђер Kостић који је и сам био устаник и погинуо од Турака 1815. године. Преноси се да су данашње фамилије Поповић и Павловић настале од свештено-служитеља при манастиру

Kао што све у животу има нека правила тако и у цркви постоји кодекс понашања кога би се  се требало придржавати.

Православни храм место је сусрета са Богом и светитељима, прецима и самим собом. То је место где се долази у миру и чистих мисли. Kако је црква заједница људи, она има и своја правила којих би требало да се придржава сваки истински верник, како би свако мога да доживи молитвену пуноћу током боравка у храму. О посети храму који  је празник за сваког верника и у том духу би требало и да се понашамо пише Раде Драговић у „Православном буквару“:

Улазећи у храм, обичај је да се уз благи наклон прекрстимо. Правило је да се прво прилази целивајућој икони која се налази у сртедишном делу цркве.У цркву се не долази препуних стомака, са жвакаћом гумом, са рукама у џеповима. Женама се саветује да у цркву долазе без кармина, како на икони не би остајали трагови целивања, као и без кратких сукњи, шортцева, халина са дубоким изрезом, провокативном и нападном одећом, упадљивом шминком.

По завршетку обреда, верник се окреће осталим верницима који чекају свој ред целивања, благо се поклони и затражи опроштај. Разговори током службе су непристојни, јер се тиме ремети мир другима. За време молитве треба заборавити све свакодневне бриге  те да   посветимо своје срце и ум само молитви. Једино тако можемо изаћи из храма нови, очишћени, освећени и препорођени.

Вера долази слушањем речи Божијих у читању Светог јеванђеља, слушањем молитви, песама, свога срца и ближњих. За време читања Светог јеванђеља стојимо мирно, погнуте главе, опуштених руку и у тишини и отворени за реч Божију. Исто важи и за изношење Часних дарова на литургији, освећење, причешће и благосиљање присутних.

Причешћивање – На свето причешћивање излазимо по благослову свог духовника, ако смо редовно постили. Путиру-чаши, прилазимо у потпуном миру, изговарајући са свештенослужитељем молитву. Руке су нам прекрштене на грудима, десна преко леве. Никада се не крстимо пред самим путиром, да га не бисмо подизањем и спуштањем руке гурнули и просули свети садржај.. Пред узимање причешћа изговарамо своје име на шта свештеник изговара:“Причешћује се слуга Божији телом и крвљу Христовом“. Смарта се да су посуде у којима се налази највећа светиња- крв Христова, освештане дејством Светог духа, и да нису подложне вирусима, бактеријама, нити било којој нечистоћи.

Пред причешће светим Христовим тајнама  не једе се и не пије  ништа до поноћи. Жене не стављају кармин како не би остављале траг на кашичици из које се узима причешће. Затим се узима нафора-освећени хлеб, водећи рачуна да  ни једна мрвица не падне на под. Уколико се то догоди треба је покупити  јер је реч о светињи.

Kако се крстимо – Све свештене радње и све молитве освећују се знаком крста. Kрстимо се тако што у једно саберемо прсте десне руке- палац, кажипрст а мали и домали прст савјемо на длан. Три спојена прста симболизују Свето тројство- Оца, Сина и Светог духа, док су два прста на длану симбол двојства Христове природе – божанске и људске.

Са три састављена прста дотичемо најпре чело, посвећујући Богу свој ум, и изговарамо „У име Оца“ , затим део испред груди, посвећујући Богу своје срце, изговарајући „ и Сина“, а на крају додирујемо десно па лево раме, посвећујући Богу своју снагу, говорећи „и Светог духа“. Завршавамо са „Амин“, што значи „Нека тако буде“.

Погрешно је крстити се „у ваздуху“ а брзину, импровизујући крсни знак кратким потезима. Знаком крста освећујемо себе, читаво своје биће. Kрсним знаком растерују се све нечасне силе, њиме се исповеда вера у Бога и васкрсење, као саставни део молитве верника.

Благослов – Свештенопослужитељу се прилази смерно и уз целивање руке уз речи“Оче благословите“. Верник тада од свештенка добија благослов руком чији прсти формирају почетна слова Хрисовог имана. За време службе када свештеник благосиља народ, сви треба да повију главе смерно, примајући благослов као од самог Господа. Овим поклоном верници изражавају своју благодарност Богу и његовој бладодати и милости.

Паљење свећа – Свеће треба куповати искључиво у храму, јер су на том месту освештане. Иако је устаљена пракса да се на горњој полици пале свеће за здравље и благодет живима, а на доњој, за покој душе умрлих, у Христу су сви живи, па се не треба оптерећивати формалном страном овог чина.

 Драговић нас даље у буквару упознаје шта су:

Православље је збир учења и деловања Православне цркве. Њу је основао Исус Христос и она је израз његовог присуства у историји људског рода и чувар апостолског предања и канона усвојених на васељенским саборима. Православна црква данас броји око 300 милиона верника у свету.

Творац је Бог који је вечан, који од увек постоји и који је створио читав свет. Најважније што је створио је – човек те се зато и каже да су људи Божија деца. Пре човека, створена је светлост, небо, вода, биље, сунце, месец и звезде као и сав живи свет.

Свети дух је треће лице Свете Тројице, који се слави заједно са Оцем и Сином. Он је најпре сишао на апостоле у облику хука са неба, ватре и пламених језика. Тако су се они испунили Духом светим, после чега су кренули по свету да проповедају Христово јеванђеље. Дан када се то десило назива се Тројичиндан или Педесетница.

Рај је место у коме се човек придружује Богу и његовим даровима, а који припадају људима који су то заслужии својим хришћанским врлинама. Према Старом завету, човек је некада живео у рају, али је због своје непослушности морао да га напусти.. Негови трагови су сачувани у лепоти причешћа, љубави према људима, као и целој природи.

Анђели су бестелесни, невидљиви духови које је Бог створио пре видљивог света Сваки човек на крштењу добија свог анђела чувара, који га воли, подстиче на добре мисли и чува од злих поступака. То је његов највернији и најближи друг.

Заповести су нека врста вере у Старом завету. Них је десет, а Бог их је на Синају послао људима преко пророка Мојсија. Највећа Христова заповест је „ Љуби Бога свога свим срцем својим, и свом душом својом, и свим мислима својим, и свом снагом својом.“

Молитва је човеково обраћање Богу. Хришћани могу да се моле Богу на свим местима најчешће ујутру и увече, пре и после јела, као пре или после важног посла. Најпознатија молитва је „Оченаш“ , којом је Христ даривао апостоле.

Нафора је комадић хлеба који се освећује током литургије и дели верницима на крају богослужења. Она се прима са великим поштовањем, уз целивање крста и руке свештеника који је дели.

Ђакон или слуга, служитељ је један од чинова у цркви. То је први степен свештеничке службе. Ђакони помажу свештеницима, како на литургији, тако и у свакодневном пословима у цркви и њеној администрацији.

Епоскоп или владика служитељ је највишег ранга. Он предводи литургију и има улогу учитеља јеванђеља. Он се сматра највећим ауторитетом у хришћанском учењу и руковођењу повереном епархијом.

Светитељи су најсавршенији хришћани. Они су у највећој могућој мери себе посветили вери и љубави, чиме су потврдили Христово постојање.Они су наши прдставници код Бога, који са моле за нас и помажу нам у невољама. Они су бесмртници који живе кроз веру и молитве верника. Највећи српски светитељ је Свети Сава.

Разне Вести

У недељу, 12. јуна 2016. године свештенство и верни народ Белановице, дочекали су Његово Преосвештенство Епископа жичког господина Јустина. Преосвештенству су у Светој Литургији саслуживали: протосинђел Сава (Илић), архијерејски намесник качерски протојереј Светолик Марковић, јереј Миодраг Марковић, Архијерејски намесник колубарски протојереј – ставрофор Саша Тимотић, протојереј – ставрофор Предраг Драгићевић из Обреновца, протојереј Саша Петровић  из Омахе (Небраска, Средње – западно америчка епархија), јереј Радован Петровић из Денвера (Kолорадо, Западно – америчка епархија), протођакон Александар Грујовић и ђакон Слободан Пејовић.

Међу верним народом у литургијском сабрању је присуствовао директор Управе за сарадњу са црквама и верским заједницама при министарству правде др. Милета Радојевић. Чланови хора при храму Вазнесења Господњег из Чачка су појањем допринели литургијском благољепију.

Старешина белановачког храма отац Благоје је заблагодарио Епископу на посети и позвао га да чешће посећује качерски крај. Захвалио се и др Милети Радојевићу који је испред Министарства потписао уговор са Епископом о финансирању пројекта око реновирања парохијског дома при храму Покрова Пресвете Богородице у Белановици. Том приликом Владики је уручен поклон од стане белановачког парохијана иконописца Ненада Хубера. Он је поклонио Владици својеручно израђену икону Пресвете Богородице.

  1. августа 2015. године

Црква је са народом прославила празник Преображења Господњег а гости су нам били наши пријатељи Рудничани.

У црквеној трпезарији организована је изложба приватне колекције чешког официра Витезслава Кнајфла који је служећи војску на Руднику заволео наше људе и цео наш крај, овековечио  својим фотографијама занимљивим мотивима рудничког краја. Власник права на те лепе фотографије је Момчило Пауновић, хроничар Рудничког краја и велики пријатељ Белановице. Он нам је приредио задовољство да их пригодном изложбом и лепим речима приближи нама. Том приликом поклонио нам је из тог фонда урамљену фотографију проте белановачког  Димитрија Ђукнића.

Поред изложбе организована је и промоција књига нашег комшије, хроничара из Мораваца, Драгише Божића: „Црвени јарам“, „Црвени метак“,  и најновије „Преживели говоре“. Књигама потсећа на страдања сељака после Другог светског рата када су власт држали комунисти. Потресне биографије српског домаћина и тортуре коју су доживели од својих комшија и пријатеља уз репресију власти, су документи кјоји сведоче о времену које не треба оставити у забораву.

О животном путу писца Драгише Божића говорио је Мирољуб Божовић, белановачки.хроничар.

Истовремено смо имали и изложбу сликарске школе „Артино“ из Београда где је власница школе Светлана Вешић Ралевић приказала циклус слика белановачке цркве које су цртали ученици белановачке школе, а које су приказиване широм Европе. Школа „Артино“ већ годинама учи белановачку децу сликарсим техникама.

Свечаност су улепшали КУД „Видовдан“ и велики пријатељ Белановице, оперски уметник Драгољуб Бојић сплетом песама из свог богатог пригодног репертоара. На хармоници их је пратио наш хармоникаш Милован Цакић.

Отац Благоје поздравио је присутне речима:

„…Данас смо видели и чули приче које су испричане за будућност. Својој деци читајте књиге Драгише Божића да би запамтили да се  не би никад поновило. Доводите их у цркву на литургију, да сазнају своје порекло и не забораве своје корене

 

  1. март 2016 године

 Почели су радови на санацији клизишта у непосредној близини цркве изазване великим кишама и поплавама. Радове изводе извођачи из Љига а трошак око 3,5 милиона динара сносиће Скупштина општине.

Поред санације клизишта биће проширен и асфалтиран паркинг поред цркве.

 

  1. мај 2016. године

 Завршена је реконстукција спомен-чесме коју је ђенерал Илија Ђукнић поклонио 1900. године својим суграђанима. Реконструкцију су урадили грађани Белановице својим прилозима у новцу и радним часовима.

 

  1. јун 2016. године

 Присуствовали смо потписивању уговора за реконструкцију и замену спољне столарије на трпезару цркве. Дрвена столарија која више није могла служити намени замениће се са ПВЦ елементима. Уз велику помоћ директора Управе за сарадњу црквама и верским заједницама при Министарству правде Србије, Милете Радојевића који је са Епископом жичким господином Јустином потписао уговор о извођењу радова.

Литургију је служио Епископ Јустин уз садејство протосинђела Саве (Илића), архијерејски намесник протојереј Светолик Марковић, јереј Миодраг Марковић, протојереј ставрофор, архијерејски намесник колубарски, отац Саша Тимотић, протојереј ставрофор Предраг Драгићевић из Обреновца, протојереј Саша Петровић из Омахе (Средње-западнно америчка епархија), јереј Радован Петровић из Денвера, Колорадо (Западна америчка епархија), ђакон Александар Грујовић и ђакон Слободан Пејовић.

Чланови хора при храму Вазнесења Господњег из Чачка су својим појењем увеличали свечаност. Владици је уручен поклон икона Пресвете Богородице, рад белановачког сликара и иконописца Ненада Хубера.

 

  1. јун 2016. године

 У ранијим временима у сваком селу постојало је једно посебно стабло дрвета које се звало Запис. Време и нова идеологија су учинили своје и Записа у по неком селу или граду. Али се обред који се обављао по црквеном обичају ретко где одржао.

Због тога радује иницијатива верника из засеока Дрењина да се обнови тај народни обичај. Дрењинци славе месну славу Свете Духове и који се увек окупљају тога дана око свог записа. Отац Благоје уз садејство са пензионисаним оцем Ратком Радојичићем читали су молитву да заштите мештане од болести, несреће од поплава и клизишта земље, да буде благе и делотворне кише.

Благосиљана је и изградња трпезара код њиховог записа који ће им бити увек од користи.

 

  1. јул 2016. године

Завршени су радови на замени столарије на згради трпезара а нову столарију су поставили радници извођача из лазаревачке фирме „Није свеједно“.

  1. април 2017. године

Црквена општина Белановице уз помоћ Удружења железнице Србије, приредила је за своје поданике целодневно дружење са уметничким фотографијама Божидара Витаса који је светлописом српских манастира, Свете српске Царске лавре, манастира Хиландар увеличао празник Христовог васкрсења.

„Доживљавајући Хиландар пожелео сам да све пријатеље упознам са колевком српски писмености и правоставља. Он је духовно огледало у коме сагледавамо сами себе. Боравак у њему смирује и охрабрује, поучава и упућује, враћа наду и подиже веру“,  рекао је Витас

Изложбу су употпунили звуци волине професора Живојина Велимировића који виртуозно прави слику и камерну музику прожима кроз њу. Гости су били Лара Дорин, писац, песници Стојан Јасмина и Миша Лазар који су читали одломке из свог стваралаштва. Драгиша Симић, председник удружења „Чувари традиције обичаја, прела и посела“ поздравио је присутне здравицом „Здрав србине мој поносу“ а Петар Јовановић прочитао је тек написану своју песму о Белановици.

Август 2017. године

Лето је искоришћено да се изврше и неопходни радови на кући где станују свештеници. Замењена је комплетна ограда са улазном капијом у дворишту која је била дотрајала. Радове су помогли прилозима парохијани а фарбу је донирао Аца Васиљевић се својом продавницом.

Уређен је и црквени плац од цркве до речице Белановице, уклоњена стара и дотрајала стабла дрвећа и засејана нова која ће задржати стабилност косине.

Услед непажње неког возача поломљен је један део од споменика крајпуташа који су се налазили до Глоговице. То је искоришћено да се споменици кракпуташи преместе на место испред улаза у порту а простор где су били преуређен је за паркинг. Многи грађани су негодовали на то премештање споменика због непотребног паркинга испред саме цркве, кад на црквеном плацу испод спомен чесме има довољно простора за паркинг.

  1. август 2017. године

Прослава Успења Пресвете Богородице употпуњена је такмичењем за спремање најбољег чорбастог пасуља. Договорено је да ова манифестација постане у Белановици традиционална. Ове године пријављено је пет вредних екипа:

  • Ловачко удружење „Качер“ из Белановице
  • “ Такнуто макнуто“ из Белановице
  • “ Мима % Сандић“ из Штавице
  • “ Пчелињаци“ из Белановице
  • “ Мокра браћа“ из Белановице

„Пасуљијљаду“ је посетило велики број гостију којима је било тешко да одлуче која екипа ће победити. Жири који су оцењивали чинили су:

  • Драгољуб Бајић, оперски уметник из Београда
  • Момчило Пауновић, директор музеја Руднико-таковског краја из Рудника
  • Владимир Новичић, професор џез музичар и продуцент, из Београда
  • Јосиф Јорговић, приватни предузетник из Земуна
  • Радослав Хаџић, уметнички дуборезац из Белановице

 „Мима & Сандић“ из Штавице је једногласно проглашен за победника овогодишње „Пасуљијаде“, а награду, икону Пресвете Богородице уручио му је лично иконописац Ненад Хубер из Белановице.

Друго место освојила је екипа „Мокре браће“ и добили су комплет књига о манастиру Хиландар и Светом Симеуну Мироточивом.

Треће место освојила је екипа „Такнуто макнуто“ уз награду књиге „Кувар за сендвиче“ и пригодну куварску кецељу.

Екипа „Пчелињаци“ добила је специјалну награду за најоригиналнији штанд на такмичењу, а сваком члану уручен је по „Исидорин молитвеник“

На крају такмичења у сарадњи са „Црвеним крстом“ и Институтом за транфузију Србије спроведена је успешна хуманитарна акција добровољог прикупљанја крви.

 Септембар 2017. године

Септембар су малобројни али врени мештани искористили да покосе велики коров на белановачком гробљу. Небригом Месне заједнице која упавља гробљем, Белановица за разлику свих околни села има најзапуштеније гробље. Оно нема ни најнужнију капелу где би народ могао да се смести при одржавању обреда. О води и струји нама ни речи, а техничке могућности постоје.

Новембар 2017. године

 Захваљујући донаторима Јелене и Ненада ______, Србољуба Марковића и Милована Аџића замењена је опрема старе дотрајале кухиње у трпезару белановачке цркве.

15. августа 2018. године

У Белановици је на црквеном плацу на празник Стеван-дан 2018. одржано прво такмичење радних коња у вучи трупаца које се назива штрапаријада.
Дошли су сви најбољи тегљачи из окружења и такмичари су, према килажи коња, подељени у три категорије, лаку, средњу и тешку. У првој је пар до 1.110 килограма, у другој 1.310, у трећој пар коња тежи од тога.

28 август 2018. године

И ове године на празник Успења Пресвете Богородице организована је „Пасуљијада“ на којој су учествовали:

  • „М & Н четници“ из Штавице
  • „Дрењинска екипа“ из Дрењине
  • „Гулашијада Пријевор 2014“ из Чачка
  • „Мокра браћа Качерци“ из Белановице
  • „Чађавци“ из Босуте
  • „Босиљак“ из Белановице

 Жири у прошлогодишњем саставу оцењивао је куварске чаролије припремања пасуља