Према писању историчара, игре лоптом први су почели Кинези око 300. године пре Нове ере. Две екипе гурале су лопту, једна наспрам друге, између два бамбусова штапа. У игри је учествовало велики број играча.
Шефилд из Енглеске 1896. године
Шефилд из Енглеске 1896. године

Први трагови фудбалске игре у Европи забележени су у Грчкој и Риму у VII веку и били су комбинација фудбала и рукомета.

На Британска острва фудбал су донели римски легионари у XII веку. Игре са лоптом биле су грубе и играле су се по улицама и на пољима те их је, на захтев становника Лондона, краљ Едвард III забранио 1314. године, али су се оне и поред забране одвијале. Почеткон XIX века игре са лоптом су прихваћене у приватним школама па су на Конференцији одржаној 1848. на колеџу у Кембиџу, усвојена правила надметања. Први основан клуб на Острву 1855. био је “Шефилд Клуб” а прво службено такмичење био је „Енглески куп“  основан 1871. године. Прва међународна утакмица одиграна је 1872. у Глазгову између Шкотске и Енглеске.

Први запис о фудбалу у Америци датира од 1634. године.

У Данској и Холандији оснивају се фудбалски савези 1889, а у Немачкој и Аустро-угарској 1900. године када су основани клубови Бајерн у Минхену, Борусија, Кајзерслаутерну.

У Паризу је основа 1904. Светски фудбалски савез – ФИФА.

На Олимписке игре фудбал се незванично појавио 1900. у Паризу а званично 1908. у Лондону. Прво Светско првенство одиграно је 1930. године у Уругвају.

У Србију, прву фудбалску лопту донео је Енглез Хуго Були 1896. године а прва утакмица између две лоптачке секције одиграна је 31. маја 1896. у близини Небојшине куле испод Калемегдана у Београду. Формирање  фудбалског клуба „Соко“, касније БСК, било је 1. маја 1903. године. Међутим, први регистровани клуб у Србији био је „Бачка“ из Суботице 1901. године (Суботица је тада била у саставу Аустро-угарске монархије).

Највећи утицај на развој фудбала у Србији имали су играчи који су се после школовања у иностранству враћали у отаџбину. Кући су доносили знање, али и спортске навике, па како се њихов број временом повећавао, тако се све више јављала потреба окупљања у праве фудбалске клубове.

Појава фудбалске лопте у Шумадији везана је за име Данила Стојановића, чика Даче 1903. године у Крагујевцу где је са групом питомаца и радника тадашњег Војно-техничког завода основао Лоптачки клуб „Шумадију“ .

Улаз у Спортски центар
Улаз у Спортски центар

Спортски живот у Белановици и околини, сем традиционалних разноврсних народних игара и надметања као што су бацање камена са рамена, скокови из места и у даљ, трчање, санкање и скијање, рвање и коњичка такмичења, почетком прошлог века, постепено је обогаћиван и савременим спортским дисциплонама и играма. Прво је стигло стрељаштво, шах, а затим фудбал.

Прво је 1909. године формирана Стрељачка дружина у Белановици (председник је био  Живојин Ђукнић) и бројала је  40 чланова међу којима су: Борисав Шундрић, Драгомир Гавриловић, Милорад Ђукнић, Миленко Живојиновић, Радојко Илић, Новица Поповић, Светомир Савић. Затим у Ивановцима са 16, Драгољу са 15, Живковцима са 29 чланова. Лист “Стрељачки гласник” из Београда регистровао је сва ова друштва. Било је правило да се чланови претплаћују на „Стрељачки гласник” тако да је у готово сваку дружину стизао одређени број примерака листа.

Много касније, октобра 1970. године основана је Стрељачка дружина под именом  „Стева Марковић Сингер“ која је окупљала 55 чланова. Дружина има и пионирску секцију при основној школи. У управни одбор изабрани су Живорад Обрадовић , Милош Дражић и Мирослав Л. Марковић. („Напред“30.10.1970.)

Претстављати спорт Белановице и околине  врло је тешко јер не постоји довољно података за ранији период, односно од постанка спортског друштва.

Детаљ са старог игралишта на црквеном плацу
Детаљ са старог игралишта на црквеном плацу

Посматрамо период у два раздобља. Прво од 1923. до 1973. године за које нема довољно писаних а има мало више усмених података, и друго од 1973. године до данас, које је нешто богатије писаним  подацима, захваљујући штампаним и електронским медијима. Не смеју се заборавити и ентузијасти који су сачували многе драгоцене изворе из којих је и сачињена историја клуба. Ту су и наши савременици који су доста помогли кроз своја сећања.

Затечена званична архива ФК Качера 2009. године, када сам почео скупљати податке, била је празна а нико од садашњих и бивших чланова управе не зна где су ти драгоцени подаци нестали. Због тога свака помоћ, и од читаоца ако поседују у својим архивама некакав документ или неко сећање о спорту и постојању друштва „Качер“  добро ће  доћи да се овај документ допуни.

Застава и грб клуба

“Спортско друштво“ Качер” основано 1923. године а носилац друштва био је  фудбалски клуб. Колики је значај формирања СД Качера, говори податак да је у истој  години основан и ФК „Раднички“ из Крагујевца.

Један од оснивача друштва Качер, био је Стеван Марковић Сингер, из Шутаца комунистички активиста који је у то време участвовао формирању културних и спортских клубова. Он је користио Спортско друштво за агитовање партијског програма преко задругарске омладине која се састајала у читаоници а често су после утакмице одржаване приредбе за мештане.

Кратко време, непосредно после рата, клуб је по њему носио име, па је 10. јула 1945. победио екипу из Горњег Милановца са 5:1 и квалификовао се са ФК „Борцем“ из Чачка за финале организованог турнира. Сингер је иницирао и стварање Соколске чете у Белановици, што је у то време било актуелно у целој Држави. Забележено је да је Сингер 1936. године окупио групу радничке омладине и са њима основао ФК„ Хајдук“ који због материјалних проблема није дуго опстао. И у Живковцима се некако у исто време организује Спортско друштво.

Захваљујући г. Душану Теофановићу,бившем играчу “Шумадије” из Аранђеловца добио сам имена играча из 1948/ 1949 генерације:

Николић М.Миливоје,
Јефтић Живорад,
Ђукнић Д.Борисав,
Д.Александар,
Сарић В.Чедомир,
Веселиновић В. Момчило,
Колаковић Ж.Момчило,
Томковић И.Никола,
Радосављевић Л.Предраг
Ћосић Р.Божидар,
Николић Ј.Драгољуб (голман Бели поштар у Аранђeловцу),
Ракић П. Радојко,
Ненадовић Р. Момчило,
Поповић С. Милорад,
Радовановић Вељко,
Антонијевић Милош,
Дражић Ј. Милош,
Матић В.Радмило,
Марковић К. Душан,
Ђорђевић Д. Љубинко,
Ђукнић Милован,
Глигоријевић Будислав,
Колаковић В. Урош,
Мирић Милош,
Јовановић Михајило,
Ђукнић Радојко,
Плескоњић Душан,
Гавриловић П. Душан и
Томковић И. Драгомир Дража.

Боја клуба је зелено- бела, али нема података ко је аутор амблема и боје клуба. Остали клубови ( рукомет, кошарка, одбојка,мали фудбал и стрељаштво) нису се исказали али су били заступљени кроз рад Друштва.

Једна од првих утакмица на црквеном плацу
Једна од првих утакмица на црквеном плацу

Играчи фудбалског клуба били су углавно ђаци и студенти из Белановице и околине, војници, јер је у Белановици једно време боравио војни гарнизон, као и мештани који су са разних страна долазили својим кућама на одмор или опоравак. Окупљања су махом била у летњим месецима када су и организоване пријатељске утакмице. Лигашка такмичења у лигама у овом крају почела су доста касније, а Качер се у њима такмичио  углавном у месним, међумесним и окружним лигама са скромним успесима у пласману.

ФК Качер је увек био радо виђен гост на теренима подручја Подриња, Колубаре, Ваљева, Аранђеловца и Горњег Милановца. Запамћени су веома добри пријатељски односи са клубовима “Раднички “из Шапца, “Колубара”из Лазаревца, “Раднички” из Рудоваца и Младеновца, Рудника, Горњег Милановца, Шаторње и многим другим .

Међутим прави дерби је био када се сусрећу “Качер” и “Спартак” из Љига. Те утакмице се не заборављају како по спортском ривалству тако и ривалским односима између две варошице Љига и Белановице који су до данашњх дана затегнути.

Врло често су се утакмице завршавале тучом играча и навијача оба тима.То ривалство се наставило до данас мада полако генерације младих све мање су заинтересоване за спорт, па се и та лепа традиција и ривалство полако губи.

„Спартак“ из Љига је пре Качера успео да почне такмичења у лигама ваљевског округа, поготово кад  је срез из Белановице премештен у Љиг, а Спартак који је већ почео такмичења могао је своју половну опрему да поклања Качерцима. Мада су ципеле  у оно време биле јако неудобне, изношене и много круте, Белановчани су их користили уместо гумењаша у којим се тада често играло.

Памти се да су нови дресови, после једне утакмице, добијени од општине, и да су били црно- беле боје, што тада није сметало а још су били  вунени, и да су дуго служили.

И раније је било случајева да су поједини играчи Спартака и Качера играли за супротне таборе. Тако се зна да је у ранијем периоду Микец, играч Спартака играо за Качер и обратно, Илија Ракић за Спартак. Касније су се, заоштрени, односи између ова два клуба поправили и данас је нормално да играчи прелазе из једног у други клуб.

ФК Качер је имао играче из свих околних већих спортских центара: Лазаревца, Аранђеловца, Љига а најмање из Белановице. Дешава се да цела екипа са тренером није из Белановице што се негативно одражавало на заинтересованост Белановчана да долазе на утакмице. Млади из Белановице се више опредељују играма на мобилним телефонима, компјутерима или да седе по кафићима.

Често се дешава да има више навијача гостујући тим од Качера. Финансијска  дисциплина је јако танка и не покрива основне трошкове одржавања лигашког такмичења и одржавања изграђеног савременог Спортског центра. Клуб се одржава у такмичењу само захваљујући појединим ентузијастама којих у Белановици има све мање. Проблем је и што у Белановици нема привредних организација које би имале интерес да  рекламирају своју делатност преко спорта, већ су присутни само трговци и угоститељи који у већини нису заинтересивани да помогну спорт.

Од богате спортске прошлости СД “Качер“ није сачувано много докумената. Нарочито нема података из времена оснивања друштва до шездесетих година прошлог века. Сачуване су неке од фотографија у приватним архивама које су са задовољством објављене на овом сајту, надајући се да ће неко моћи да препозна личности са фотографија

После утакмице са "Колубаром"
После утакмице са “Колубаром”

ФК ”Качер”(како је написано на полеђини слике а забележено у листу „Колубара“ од 1.1.1971) одиграо је на старом вашаришту,1923. године утакмицу са лоптачким клубом “Колубара”која је основана 1921. године  у Лазаревцу и по подацима из ФК “Колубаре “, води се да је то прва утакмица лазаревачког клуба која је одиграна у Лазаревцу.

Текст са полеђине слике са "Колубаром"
Текст са полеђине слике са “Колубаром”

Качер је изгубио са 2:1 а капитен Качера је био Добривоје Мирић, ученик Српске краљевске трговачке академије у Београду. Сваки погодак је пропраћен музичким тушем присутних музиканата који су у то време били саставни део публике. Тадашња радничка класа сматрала је да је ФК „Колубара“ буржоаски клуб те је успела да формира свој клуб „ Раднички“ који је имао и своје игралиште а играли су утакмице и са „Качером“ у Белановици.

Прве године од оснивања клуба биле су јако тешке те су се оснивачи клуба мучили како да обезбеде опрему за одигравање утакмица. У помоћ су им притекли занатлије и трговци. На утакмице се ишло запрежним колима а често и пешке.

Исто тако, прву утакмицу “РСК” ( Руднички спортски клуб) из Рудника, са којим и данас имамо одличне пријатељске односе, одиграо је 1935. године у Белановици  са „Качером“ где су Рудничани славили са 4:1.

РСК - Руднички спорт клуб
РСК – Руднички спорт клуб

Новине „Руднички глас“ су 1936. године објавили вест да:

У недељу 16 ов. М. Одиграна је у Белановици пријатељска утакмица између Белановачког С. К. „Качер“ и Брајковачког С. К. „Соко“ са резултатом 7:1 за „Качер“. Победа је заслужена. Судио је  одлично „Крле“

Екипа ”Качера” (по подацима са полеђине фотографија) снимаљена је пре утакмице са ФК “Гладијатором” из Љига на терену у Белановици са навијачима. На одржаном турниру „Качер“ је победио са 4:2 .

Пре утакмице са "Гладијатором" из Љига
Пре утакмице са “Гладијатором” из Љига

Иначе лоптачки клуб  “Гладијатор” основан је 1924. године у Љигу, након што је прву лопту донео студент у Белгији  Душан Рулић 1922. године, а прву утакмицу одиграо је у Белановици са “Качером” нерешено 1 : 1.

“Гладијатор” је касније мењао име  тако да љишки тим познајемо по разним именима : “ Јединство” , “ ЉСК” (Љишки спорт клуб) , “Бацић” да би 1936. године коначно добио име “ Спартак” , који је окупљао углавном радничку омладину те је полиција захтевала да се име клуба промени. Тако, да би се избегли сукоби са полицијим име промењено у „ Раднички“. Лист „Спортиста” је 23. фебруара 1931. године објавио да је „Гладијатор“ променио име у „Љишки спортски клуб“  а председник је био Радослав Радаковић.

На доњој фотографији су играчи после утакмице одигране против ФК “Рајић” из Чачка на турниру одржаном од 22.08-25.08. непознате године. Утакмица се завршила без голова 0:0. На турниру је учествовао још ФК “Таково”из Горњег Милановца.

Пре утакмице са "Танаском Рајићем" из Чачка. Први лево стоји Михаило Ивковић Бели, играч АСК-а и СК Обилић-а из Аранђеловца
Пре утакмице са “Танаском Рајићем” из Чачка. Први лево стоји Михаило Ивковић Бели, играч АСК-а и СК Обилић-а из Аранђеловца

ФК “Качер“ је пријатељске утакмице играо и против “Младог Рудара“ из Рудника, “Такова“ из Горњег Милановца, Даросаве, “Шумадије“ из Аранђеловца, “Спартака“ из Љига, “Турбине“ из Вреоца, “Шумадинца“ из Крушевице, “Радничког“ из Рудоваца, “Младост“ из Барошевца, “Будућности“ из Дудовице, “Рибнице “ из Мионице, “Борца“ из Чачка, “Гарнизона ЈНА“ који је логоровао у Белановици, клубова из Јарменоваца и Шаторње.

Тим из 1940. године стоје: благајник М.Миловановић , Д.Ђукнић, М.Јовчић, Бора Ђукнић, М Томић, Тонковић, Драган Николић, Д.Милосављевић, Лазаревић, Прежа Радосављевић, Д.Николић Седе: Миодраг Радосављевић-Бата и Г. Томић
Тим из 1940. године стоје: благајник М.Миловановић , Д.Ђукнић, М.Јовчић, Бора Ђукнић, М Томић, Стеван Лончарић Брушија, Драган Николић, Д.Милосављевић, Лазаревић, Прежа Радосављевић, Д.Николић Седе: Миодраг Радосављевић-Бата и Г. Томић

Није било лигашког такмичења те су се играле пријатељске утакмице или организовали турнири који су трајали два дана, обично за време црквених празника и вашера.

Бошко Ћосић, дугогодишњи играч „Качера“ бележио је резултате које је белановачки тим постизаоод 23.06.1945. године , у времену када је он играо. На жалост није забележио датуме:

Белановица – Партизани 1:3
Белановица – Партизани 2:2
Белановица – Шаторња 3:1
Белановица – Љиг 5:1
Сингер – Топлица 3:1
Сингер – Топлица 10:1
Качер – Љиг 2:3
Љиг – Качер 2:1
Качер – Инвалиди 4:1
Качер – Шумадија 1:1
Качер – Страгари 3:0
Качер – Шаторња 2:2
Качер – Партизани 0:3
Партизани – Качер 1:2
Качер – Спартак 3:1
Белановица – Тенкисти 1:0
Белановица – Тенкисти 1:1
Тенкисти – Белановица 5:1
Белановица – Барошевац 1:2
Белановица – Раља 4:0
Белановица – Умка 3:0 (пар по фе)
Белановица – Остружница 3:0
Белановица – Турбина 2:1
Белановица – Уб 7:1
Мионица- Белановица 1:2
Белановица – В. Црљени 3:0
Белановица – Брајковац 5:1
Брајковац – Белановица 2:1
Белановица – Летовалиште Нови Сад 3:2
Белановица – Летовалиште Драгољ 8:1
Раља – Белановица 1:2
Рудник – Белановица 3:2
Белановица – Љиг 1:6
Качер – Љиг 1:3
Брајковац – Белановица 5:1
Белановица – Јунковац 1:8
Качер – Љиг 3:1
Љиг – Качер 5:2
Качер – Шаторња 3:3
Качер – Љиг 5:5
Качер – Партизани 4:2
Качер – Љиг 3:1
Љиг – Качер 5:3
Качер – Дудовица 1:4

 

ФК “Качер” је 1958. године имао је добрих играча међу којима су се издвајали : Радиша Ђукнић Пепика и Момчило Колаковић Џафер. 

Тим из 1958. године :Момчило Колаковић Џафер (стоји први лево),до њега Бора Колачарић, Милисав Оташевић, Радиша Ђукнић Пепика, ___, Милош Стаменковић а у колицима седи Пилот, чуче: __, __, Јеша домац, Делимир Миловановић Делија
Тим из 1958. године :Момчило Колаковић Џафер (стоји први лево),до њега Бора Колачарић, Милисав Оташевић, Радиша Ђукнић Пепика, ___, Милош Стаменковић а у колицима седи Пилот, чуче: __, __, Јеша домац, Делимир Миловановић Делија

Доста играча у  екипи је било из Дечијег дома за ратну сирочад који се налазио у Белановици. Јеврем Васић Јеша, Средоје, Станко, Бурча, Пајевић … били су солидни играчи, које смо звали ‘’домци’.

Милисав Оташевић (први са десне стране), Петар Пеперко (стоји до њега), Бора Колачарић( чучи први са лева)
Милисав Оташевић (први са десне стране), Петар Пеперко (стоји до њега), Бора Колачарић( чучи први са лева)

Петар Пеперко био је дугогодишњи играч Качера, јер је после затварања Дома остао да борави и ради у Белановици. Утакмице је играо искључиво без копачки – бос. Због судија, који нису дозвољавали да се игра бос, утакмицу је морао да почне са ципелама и одмах их скида. Неуобичано али је тако.

Око 1965. године Стоје: Милорад Војиновић, Милан Стојановић Шабан, Драгутин Љујић Драгче, Бобан Николић Бобиша, Драган Поповић Гаги, Илија Ракић Чуче: Душан Симић, Драгић Матић, Раде Томић, Мија Стојановић Клопан, Жика Аксентијевић
Око 1965. године Стоје: Милорад Војиновић, Милан Стојановић Шабан, Драгутин Љујић Драгче, Бобан Николић Бобиша, Драган Поповић Гаги, Илија Ракић Чуче: Душан Симић, Драгић Матић, Раде Томић, Мија Стојановић Клопан, Жика Аксентијевић

После утакмице организоване су обично игранке где су склапана многа познанства која су се често завршавала браком. Путовања и набавка опреме била су трошак самих фудбалера а често су донације давали и богатији мештани.

Екипа око 1970. године после утакмице са „Шумадинцем“ из Крушевице: возач, Буда Стојановић, Дуле Симић, Миодраг Маринковић Маре, Мија Стојановић, Петар Пеперко, Лазар Даниловић; чуче: Миломир Павловић Певац, Бранко Николић Џане, Делимир Миловановић Делија, Милорад Војиновић, Илија Ракић
Екипа око 1970. године после утакмице са „Шумадинцем“ из Крушевице: возач, Буда Стојановић, Дуле Симић, Миодраг Маринковић Маре, Мија Стојановић, Петар Пеперко, Лазар Даниловић; чуче: Миломир Павловић Певац, Бранко Николић Џане, Делимир Миловановић Делија, Милорад Војиновић, Илија Ракић

ФК “Качер” је остваривао релативно добре резултате у такмичењима јер је имао доста квалитетних фудбалера који су касније доживели афирмацију у разним клубовима у земљи и иностранству.

– Предраг Прежа Радосављевић је играо за “Слободу” из Ужица а касније за “Војводину” из Новог Сада.

– Јовица Ђукнић-Биџа играо је за омладинце “Партизана” а након њих афирмисао се у Швајцарском “Сен Галену”.

– Слободан Николић Бобиша био је голгетер а поникао је у пионирима “Црвене Звезде“ а касније играо у “Радничком” из Младеновца и Рудоваца. Његове голове памте Белановчани јер их је давао са изузетном лакоћом.

– Браћа Александар и Владислав Богићевић Блеки прошли су школу “Црвене Звезде” и први се афирмисао у “Марибору” а други, млађи Владислав био је капитен “Црвене Звезде “и репрезентативац Југославије а каријеру је завршио у САД.

Раније утакмице  нису имале такмичарски карактер те нема забележених резултата и протокола са њих. Игране су на разним теренима у Белановици а први терен  био је испод цркве на црквеном плацу. Сам терен услед конфигурације није могао бити у прописаним димензијама па је са источне стране, ка корнер линији имао и благо узвишење.

И поред таквог терена на њему су играле и друге екипе своје утакмице. Забележено је да је и љишки клуб док није имао свој терен користио белановачко игралиште. Велики број навијача из Белановице одлазило је на гостујуће утакмице закупљеним аутобусом или обично коњским колима.

Нови терен у "Лазиним калемима"
Нови терен у “Лазиним калемима”

Организовани су  турнири, како у Белановици тако и у другим местима уз учешће екипа из околних варошица. Први фудбалски турнир “Качер” је организовао 18. и 19 августа, на  духовни празник Преображење Господње и он је касније постао традиционалан под називом “Летњи фудбалски турнир”На турниру су учествовале екипе : “Раднички” из Рудоваца, “Спартак” из Љига, “Млади рудар” из Рудника. Једно време турнир је био под донаторством породице бишег  фудбалера Радише Стојановића Качерца  на ком је Радишина породица додељивала пехар посвећен успомени на рано преминулог фудбалера, који је успешно носио дрес “Качера” дуго година.

На турниру обично учествује и екипа ветерана ФК “Качер” са гостима и те су утакмице посебно занимљиве јер се дружење после утакмице наставља до дубоко у ноћ уз добро јело и пиће. Победник турнира 2011.године била је екипа ‘’Бања” из   Аранђеловца која је победила Качер са 2:1 и освојила пехар.

ФК“Шутци “из 1966. стоје: Раја Веселиновић, __, Петар Пеперко, __, __, Добривоје Васиљевић Дочан, Раде Савић чуче: Милисав Васиљевић Мићан, Дуле Симић, Буда Стојановић, Миодраг Маринковић Маре, Милан Стојановић Шабан
ФК“Шутци “из 1966. стоје: Раја Веселиновић, __, Петар Пеперко, __, __, Добривоје Васиљевић Дочан, Раде Савић чуче: Милисав Васиљевић Мићан, Дуле Симић, Буда Стојановић, Миодраг Маринковић Маре, Милан Стојановић Шабан

И у Љигу су раније за Први мај организовани турнири под називом  „ Радничке спортске игре“ на којима су учествовале екипе из месних заједница општине, а често и екипе радних организација

На слици су фудбалери ФК“ Шутци из Шутаца који су 1966. године играли на  једном таквом турниру у Љигу против ФК “Велишевац” . Памти се да је Милан Стојановић Шабан из корнера успео да постигне погодак. Екипу је возио Прежа Марковић са коњима до Љига и назад.

Следеће, 1968.године  ФК “Качер“ био победник, а резултат у финалу био је 2:1. “Качер “.

Тим из 1968. Петар Пеперко, Драган Игњатовић Фурта, Буда Стојановић, Драган Вучковић,__ , Миломир Павловић Певац, Радош Јовановић; чуче: Илија Ракић, Дуле Симић, Драгомир Догањић Курја, Слободан Радовановић Бобек, Миодраг Маринкоић Маре
Тим из 1968. Петар Пеперко, Драган Игњатовић Фурта, Буда Стојановић, Драган Вучковић,__ , Миломир Павловић Певац, Радош Јовановић; чуче: Илија Ракић, Дуле Симић, Драгомир Догањић Курја, Слободан Радовановић Бобек, Миодраг Маринкоић Маре

Тим Качера се често мењао у зависности када су игране утакмице, пошто није било такмичења, избор играча за тим није био обавезан.

Око 1970. Зоран Марковић Мута, Радиша Симић, Глигоријевић. Милојко Николић, Буда Стојановић,Зоран Вучковић, Мићан Васиљевић, чуче: Влаја Стојановић, Рајко Томић, Раде Томић, Мирослав Пантић Шора, Прлинац, Стојановић
Око 1970. Зоран Марковић Мута, Радиша Симић, Глигоријевић. Милојко Николић, Буда Стојановић,Зоран Вучковић, Мићан Васиљевић, чуче: Влаја Стојановић, Рајко Томић, Раде Томић, Мирослав Пантић Шора, Прлинац, Стојановић

Екипа је са једног турнира у Љигу где је побеђена “Рибница“ из Мионице.”Рибница” је дошла у воћство у 8. минуту преко Предрага Игњатовића а “Kачер” је изједначио преко Владимира Милићевића у 73. Бољим извођењем једанестераца тек у десетој серији одлучен је победник 10:9. Капитену Качера, Коренчанину пехар је уручио председник Општине Старчевић.

Први на турниру у Љигу; Саша Маринковић, __, Роберт Коренчанин, Дејан Живковић, __ Матковић, Драган Пантић Пушљка, ___, Миломир Старчевић Микела, Драган Дражић Гера; Милан Никитовић Крушка , Небојша Крстановић, Бојан Ломић, __, __, Милорад Арсовић Арса, ___
Први на турниру у Љигу; Саша Маринковић, __, Роберт Коренчанин, Дејан Живковић, __ Матковић, Драган Пантић Пушљка, ___, Миломир Старчевић Микела, Драган Дражић Гера; Милан Никитовић Крушка , Небојша Крстановић, Бојан Ломић, __, __, Милорад Арсовић Арса, ___

Финансирање трошкова клуба било је увек проблем који се решавало уз помоћ разних донатора а највећа помоћ стизала је из трговинског предузећа „Шумадије“. У оно време у већим местима играла се „томбола“ те је и „Качер“ тако нашао сталан извор прихода. Он  је суботом и недељом организовао томболу у реновираној Колаковића кафани, коју је клуб добио од државе, на употребу. Клуб је ту имао и свој бифе који је, нарочито за време томболе изврсно пословао. У њему је највише радио Срба Јовичић Ћима, те је примљен у радни однос као радник у бифеу. Тако му је и остала љубав према пићу.

Заједно са противницима на једној пријатељској утакмици
Заједно са противницима на једној пријатељској утакмици

Историја фудбалског клуба “Качер” наставља се другим раздобљем почетком августа 1973. године када је на иницијативу Миће Војиновића сазвана Оснивачка скупштина Друштва у тадашњој Колаковића кафани, на којој су изабрани органи Друштва. Војиновић је био председник Друштва и фудбалског клуба а Момчило Радовановић учитељ, био је председник шах клуба.Чланови Скупштине постали су Милорад Војиновић, Вељко Радовановић члан шах клуба, Милорад Михаиловић, Раденко Јевтић, Јован Плескоњић, Милорад Михајловић, Драгутин Ломић, Момчило Радовановић, Милош Мирић, Боривоје Десивојевић, Јован Марковић, Владан Војиновић и Миодраг Маринковић.

Шах клуб поред пријатељских сусрета,такмичио се и у Другој лиги Србије а сусрети су се одржавали у малој просторији читаонице у старој школи а касније у Колаковића кафани .

Фудбалски  клуб су сви волели а потврда тога је, да је на првим теренинзима по оснивању клуба било до 30 играча јер је већина дечака из Белановице и околине желела да игра фудбал. Екипу су сачињавала 25 фудбалера који су вредно учествовали на тренинзима клуба. Тренер је био Милорад Војиновић, фудбалер “Качера” и “Јединства”из Младеновца. Тренинге је посматрао и велики број гледалаца. На гостовања се ишло аутобусом а за тимом је ишао конвој навијача. То је било време када су Качер сви волели.

Прву опрему, додуше половну, поклонио је Милош Антонијевић који је био члан управе ФК„Радничког“из Земуна.

Трибине на новом игралишту нису биле изграђене
Трибине на новом игралишту нису биле изграђене

Услови за игру били су скромни, играчи нису имали свлачионицу те су се пресвлачили у једној дрвеној шупи коју су добили од предузећа „Белан“ на употребу, на месту где је данас тениско игралиште, а када је она срушена, због регулације корита реке Белановице, свлачионица је била у магацину “Задруге “ изнад старог млина. Задруга је омогућила клубу да направи ту купатило.

Оснивачки акт ФК Качера из 1973. године
Оснивачки акт ФК Качера из 1973. године

Формирањем органа Друштва те 1973.године  СД’Качер” се региструје као удружење грађана и фудбалски клуб почиње исте године такмичење у Лиги подручја Ваљево која је имала 9 клубова.

Прву званичну утакмицу ФК „Качер“ одиграо је против ОФК Ваљева у Ваљеву и добио са 3:1 а стрелци су били  Милета Јовчић, Мића Војиновић и Драган Игњатовић Фурта. У Ваљево је дошло из Белановице доста навијача који су бодрили “Качер” и пошто је то била и прва победа спевали су песму кад су се вратили кући „ Тече Качер ладна вода донесосмо оба бода“
Правила такмичења захтевала су и ангажовање тренера са лиценцом те је ангажован Слободан Дринчић Јолац из Љига. Клуб је одмах донео одлуку да у тренерску школу упише своје кадрове, Љубишу Станковића, Илију Ракића и Мићу Војиновића, те су они оспособљени за посао тренера.

Даље такмичење се одвијало са променљивим успехом у, ваљевским општинским, мађу-општинским и окружним лигама , Мионице, Ваљева, Љига и Посавине, све до 1993/94 кад се такмичио  у Посавско – Подунавској зони.

Аспирације клуба су биле прелазак у виши ранг и постојећи играчки кадар  појачан је ангажовањем Бобана Николића Бобише, квалитетног играча “Црвене Звезде”, “Радничког”из Рудоваца и Младеновца. Он је врло брзо добио посао у  Земљорадничкој задрузи и доста помогао у уигравању тима.

За лигашка такмичења донети прописи захтевали су потребне димензије терена, које стари, на црквеном плацу није имао, па је Месна заједница откупила земљиште  у некадашњим “Лазиним калемима”од Радовина Павловића поред речице Белановице и тиме је омогућила изградњу новог терена уз помоћ Земљорадничке задруге“Качер“ ,   прилозима мештана и Белановчана који живе ван Белановице, тадашње белановачке привреде, скромним средствима општинског СИЗ за физичку културу и ловачког друштва “Слога” из Белановице .

Спортско друштво је започело радове на грубој дренажи терена и потпорном зиду изнад терена. Камен је довлачен са Мирића мајдана уз помоћ земљорадничке Задруге и приватних трактора. Кровну грађу, комплет електро инсталацију за објекат као и стативе даонирао је „Белан“. Грађани су добровољним радом радили на уређењу терена а белановачке фирме учествовале су у спонзорисању клуба како би омогућили почетак такмичења. Структура финансирања израдње била је Задруга 60%, донације грађана 30%  и општина 10%.

Савремен Спортски центар
Савремен Спортски центар

Спортски центар  је иначе пројектовао др инж. Петар Бошковић, из Новог Сада који је пројектовао и стадион “Црвене звезде”у Београду и низ других стадиона по бившој Југославији. Надзор над изградњом вршила је стручна служба ФК Црвене Звезде под вођством Рада Богосављевића. Урађен је и тениски терен посут црвеном шљаком под надзором стручне службе из Ваљева. Стадион је рађен у две фазе јер постојећа конфигурација терена није омогућавала потребне димензије па је у првој фази терен био краћи а у другој фази је проширен на данашње димензије.

Положај  терена је изврстан  јер са одлично урађеном дренажом сва вода одлази у речицу Белановицу, тако да су услови за игру по кишном времену идеални. Овакав стадион са пратећим објектима по квалитету изведених радова један је од најбољих у Србији .

Од пратећих објеката данас постоје две савремено урађене свлачионице са топлом водом, једна за домаће и једна за госте, соба за судије, магацин за чување опреме, просторија за администрацију клуба, добро опремљен бифе и просторија за удружење ловаца Белановице.

Савремен   Спортски центар завршен је 1991. године

Такмичење по сезонама приказане су на следећим станицама сајта али треба рећи да се клуб такмичио са променљивим успехом у лигама ваљевског краја.

1973/1974 – Лига подручја Ваљево – јесен -1 , крај 4
1974/1975 – Лига подручја Ваљево – јесен 1 , крај 1
1975/1976 – Колубарско подрињска лига –јесен-7, крај – 7
1976/1977 – Колубарско подрињска лига – јесен 4 , крај 13
1977/1978 – Квалитетна међуопштинска лига Ваљево – јесен 7. Крај 5
1978/1979 – Квалитетна међуопштинска лига Ваљево – јесен-8, крај 12
1979/1980 – Квалитетна међуопштинска лига Ваљево – јесен-13, крај 14- испада
1980/1981 – Квалитетна међуопштинска лига Ваљево –јесен-10, крај -8
1981/1982 – Међуопштинска лига Ваљево – јесен -, крај 8
1982/1983 – Међуопштинска лига Ваљево – јесен -, крај 13 – испада
1983/1984 – Општинска лига Љиг – Мионица – јесен 2, крај 3
1984/1985 – Општинска лига Љиг – Мионица – јесен2, крај 2
1985/1986 – Општинска лига Љиг – Мионица , јесен-, крај 1
1986/1987 – Међуопштинска лига Ваљево- јесен-, крај 6
1987/1988 – Међуопштинска лига Ваљево, јесен – , крај 6
1988/1989 – Међуопштинска лига Ваљево, јесен -1 , крај 2
1989/1990 – Међуопштинска лига Ваљево – југ- , јесен – 1, крај 3
1990/1991 – Међуопштинска лига Ваљево – југ- , јесен – 7, крај 4
1991/1992 – Међуопштинска лига Ваљево – југ- , јесен – 1, крај 1
1992/1993 – Окружна лига Колубара – јесен 1 ,крај 1
1993/1994 – Посавско Подунавска зона – јесен -, крај 7
1994/1995 – Посавско Подунавска зона – јесен -2, крај 3
1995/1996 – Српска лига –Запад- јесен 9. крај 7
1996/1997 – Српска лига –Запад – јесен 10 , крај 13
1997/1998 – Српска лига –Запад – јесен 17 крај 18 испада у Зону
1998/1999 – Посавска зона – крај 8
1999/2000 – Посавска зона-  јесен 12, крај 12
2000/2001 – Посавска зона – јесен16, крај 17 – испада
2001/2002 – Окружна лига Колубара – јесен 3, крај 3
2002/2003 – Окружна лига Колубара – јесен 2, крај 2
2003/2004 – Окружна лига Колубара – јесен 17(задњи), крај 13
2004/2005 – Окружна лига Колубара – јесен 17, крај  17-испада
2005/2006 – Окружна лига Колубара – јесен 18 (Задњи), крај 18 – испада
2007/2008 – Општинска лига Љиг-Мионица – крај 2
2008/2009 – Општинска лига Љиг-Мионица – први
2009/2010 – Окружна лига Колубара – јесен 8, крај 8
2010/2011 – Окружна лига Колубара – јесен 1, крај 8
2011/2012 – Окружна лига Колубара – крај 1
2012/2013 – Зона –Дрина – испада
2013/2014 – Окружна лига Колубара – крај 9
2014/2015 – Окружна лига Колубара –крај 14
2015/2016 – Окружна лига Колубара – јесен 16, крај 14
2016/2017 – Окружна лига Колубара – јесен 2, крај 10

Највећи домет остварен је 1995/1996. године такмичићи се у у Српској лиги – Западна група Дунав. Међутим највећи успех белановачког тима био је освајање трећег места 1994/95 у Посавско – Подунавској зони јер је екипа била састављена искључиво од играча овог краја без и једног са стране.

Tим из 1974. стоје: Илија Ракић, Будислав Стојановић, Бранко Николић Џане, Слободан Радовановић Бобек, Драган Игњатовић Фурта, Миодраг Стојановић Чуче: Радиша Стојановић, Милета Јовчић, Милорад Војиновић, Драган Поповић Гаги, Томислав Благојевић и Душан Симић
Tим из 1974. стоје: Илија Ракић, Будислав Стојановић, Бранко Николић Џане, Слободан Радовановић Бобек, Драган Игњатовић Фурта, Миодраг Стојановић Чуче: Радиша Стојановић, Милета Јовчић, Милорад Војиновић, Драган Поповић Гаги, Томислав Благојевић и Душан Симић

Ту су били : Тома Ђукић Мађар, Рајко Јовчић Њоки, Драган Игњатовић Фурта, Илија Ракић, Дуле и Рајко Симић, Миодраг Маринковић Маре, Радиша и Мија Стојановић, Бобан Николић, Мића Војиновић, Драган Поповић Гаги, Милета Јовчић, Тома Благојевић Лизол, Бранко Николић Џане, Аца Јаћимовић.

Касније је клуб, после финансијског колапса, преузео нови спонзор, предузеће „ Качер 5“ кога су основали угледни привредници који су волели„Качер“ и Белановицу : Бата Жугић, Влада Војиновић, Коча Трошић, Бранко Николић и Предраг Петровић. Председник Скупштине друштва био је Милорад Војиновић а у управи су били Илија Ракић и Драган Рашић Гера.

Тим из Српске лиге: Илија Галић тренер, Ђорђе Ракић, Зоран Степановић, Милан Јанковић Мићун, Драган Павловић, Сава Кујунџић, Зоран Весовић, Раде Милошевић Дера, Саша Маринковић чуче: Влада Пантић, Радован Раденовић, Роберт Коренчанин, Мирослав Прањић, Жељко Ковачевић Ушке, Милорад Арсовић, Драган Дражић секретар
Тим из Српске лиге: Илија Галић тренер, Ђорђе Ракић, Зоран Степановић, Милан Јанковић Мићун, Драган Павловић, Сава Кујунџић, Зоран Весовић, Раде Милошевић Дера, Саша Маринковић чуче: Влада Пантић, Радован Раденовић, Роберт Коренчанин, Мирослав Прањић, Жељко Ковачевић Ушке, Милорад Арсовић, Драган Дражић секретар

Тренери су се мењали од Милошевића који је отишао у Емирате, затим Поповић који касније  преузима „Шумадију“ па Влада Радмановић који је на инсистирање Срећка Катанеца отишао у Словенију. Најзад је тренерску палицу преузео Илија Галић који је био тренер у београдском “Синђелићу” и “Колубари”. Он је , заједно са Управом и председником клуба Илијом Ракићем, уз финансијску подршку земљорадничке  Задруге сачинио дугорочни план са циљем учешће у вишем рангу, Српској лиги, што су и остварили.

Почела је са радом и школа фудбала за пионире која је окупљала велики број дечака.

Клуб је био одлично организован, на професионалном принципу, и уз успешну сарадњу са „Шумадијом“ из Аранђеловца, чиме је решен недостајући играчки кадар “Качер” се одржавао у Српској лиги три сезоне.

На крају друге сезоне „Качер“ је заузео 14. место које му је омогућило даље такмичење. У сезони 1997/ 1998. није успео да се одржи у том рангу јер је реорганизацијом лиге уз „Качер“ испало шест клубова : „Пролетер“, „Лук“,  „Прово“, „Слога“ из Петровца, и „Радник“ , мада је после јесењег дела „Качер“имао солидан скор бодова.

Исте  године је започета изградња помоћног фудбалског терена, поред потока Белановице, али на жалост још он није довршен. Терен је размерен на потребне димензије, урађен идејни пројекат и започети су груби радови .

Долази такмичење у Посавској зони са половичним успехом и у њој се задржава три сезоне. Клуб је почео да пада са резултатима и са организацијом. Добри играчи напустили су екипу, те се дешавало да нема довољно играча да започне утакмица. Завладала је анархија у клубу, опрема почела да пропада, одржавање објеката је престало. Терен је уступан на коришћење екипи из Шутаца, што је одржавање оптеретило до максимума, поготово што Шучани нису учествовали у финансирању.

Било је тешко јер нико није водио рачуна ни о инвентару клуба. Управа се често мењала и ФК “Качер” је дошао у ситуацију да се угаси. У Окружној лиги Колубара таворио је до 2007. године  и испао у најнижи ранг, Општинску лигу, где се такмичио са екипама из Пољаница, Шутаца, Кадине Луке и другим сеоским тимовима.

А 2009. године дошли су нови љубитељи и клуб је почео да се полако опоравља. Из „Колубаре“ је доведен да игра и тренира екипу Мирослав Пранић, дугогодишњи везни играч који је играо Другу лигу са „Колубаром“. Почео је поново систематски рад са екипом, уведени су редовни тренинзи, игране пријатељске утакмице са екипама из окружења.

Први ред стоје: Мирослав Прањић-тренер, Зоран Јоксимовић, Душан Шука, Небојша Крстановић-Крста, Владан Јанковић-Пеле, Душко Петровић Други ред: Милорад Војиновић-председник, Дејан Цвијановић, Милош Ракић, Иван Марковић, Раде Катић-Уча, Саша Маринковић капитен, Мирољуб Божовић-члан управе, Драгутин Ломић-секретар Седе:Бобиша Гавриловић, Дејан Милисављевић, Никола Догањић,Влада Војиновић-члан управе,Александар Вучић-Шица, Дарко Петровић-Кинез, Стеван Ковачевић
Први ред стоје: Мирослав Прањић-тренер, Зоран Јоксимовић, Душан Шука, Небојша Крстановић-Крста, Владан Јанковић-Пеле, Душко Петровић Други ред: Милорад Војиновић-председник, Дејан Цвијановић, Милош Ракић, Иван Марковић, Раде Катић-Уча, Саша Маринковић капитен, Мирољуб Божовић-члан управе, Драгутин Ломић-секретар Седе:Бобиша Гавриловић, Дејан Милисављевић, Никола Догањић,Влада Војиновић-члан управе,Александар Вучић-Шица, Дарко Петровић-Кинез, Стеван Ковачевић

Окупљена су белановачка деца да у школи тренирају и учествују у такмичењима Лиге пионира. Први тим, помогнут са пар играча из  лазаревачке “Колубаре” и аранђеловачке „Шумадије“ успео је да у сезони 2009/2010. године, уђу у виши ранг где се игра доста бољи фудбал.

Пропали објекти на стадиону су реновирани, оштећене санитарије замењене су новим. Постављена су пластична седишта на бетонским трибинама по угледу на велике стадионе у Србији, захваљујући донацији  белановачког бизнисмена и спонзора Владе Војиновића. Поправљена је и офарбана ограда око игралишта, урађен нов мост на прилазном путу преко потока .

Стадион Качера добио је нов изглед и постао је модеран Спортски центар. Уз њега је сређен и терен за мале спортове који је адаптиран у тениско игралиште насуто шљаком али се она показала не практичном за одржавање и замењена је асфалтном подлогом. Тениско игралиште добило је два рефлектора који су играчима омогућили да у летњи вечерњим сатим могу пријатно да се рекреирају.Терен је уредно одржаван а о уређењу стадиона и реда у економату старао се увек вредан Мирослав Пантић Шора.

Тениско игралиште је добило и рефлекторе
Тениско игралиште је добило и рефлекторе

Поред набројаних радова настављени су радови на помоћном терену за који је урађен Упрошћени  пројекат са тежиштем на дренирање терена како би служио за припреме екипа у лошим временским условима. Планирано је и постављање рефлектора око главног терена, како би се добила лиценца за одигравање и првенствених утакмица највишег ранга. Међутим то су амбиције које ће бити остварене када се обезбеде потребна финансијска средства и када у клуб дођу неки нови ентузијасти који воле и свој клуб и саму Белановицу са околином.

Екипа је почела да добија физиономију и могла се похвалити добром организацијом у клубу. Освојен је Куп ваљевког савеза победон над традиционалним ривалом “Спартаком” из Љига са 5:4, бољим извођењем једанестераца.

Тренер Прањић је наставио рад и екипа улази у виши ранг Окружну лигу, окупивши већи број играча из Белановице и околине. Као и сваки клуб код нас, имао је ,своју белановачку, опозицију која је мислила да може више да пружи. Тако је 2011. године изабрана нова Управа клуба а тренера Пранића заменио је Ненад Мастиловић из Аранђеловца који је успео, да већ формиран тим „Качера“ уведе у виши ранг; Зону Дрина. Такмичење у Зони донело је навијачима у Белановици доста добрих утакмица у којима је ФК” Качер” био успешнији у јесењем делу првенства када је држао средину табеле, побеђујући код куће све конкуренте.

Међутим, променом тренара Мастиловића, новим тренером Зораном Вранешом  измењен је скоро комплетан тим и “Качер” се нашао у нижем рангу- Регионалној лиги Ваљева.

Нова управа са председником клуба Ђорђем Ракићем, честим изменама тренера  није успела да обезбеди потребан квалитет игре и опстанак, те се Качер нашао у нижој лиги са својим старим ривалом “Спартаком” из Љига, који је освојио прво место и обновом играчког кадра успео да уђе у виши ранг, Зону Дрина. “Качер” је био задњи са освојених само шест бодова.

У Окружној лиги  у сезони 2014/15  једва се спасао испадања заузевши 14. место. Следећа сезона 2015/16 почео је такође очајно и на крају јесењег дела има освојених 7 бодова и гол разлику 18:67. Сезону је завршио на 14. месту са 32 бода и једва опстао у истој лиги, захваљујући одличним играма и голивима најбољег играча, Аце Јовановића Суље који је био и најбољи голгетер лиге. Предеседник клуба Влада Пантић није успео да консолидује клуб који настављаја са лошим резултатима, да би 2017. године испао из Окружне лиге и после 43 године такмичења, престао да се такмичи.

Фудбалски клуб „ Качер“ је престао да постоји.

ФК “Качер” је имао и своје маскоте које су га пратиле на свим утакмицама. Када се утакмица игра, иза противничког голмана у Белановици и на страни увек су стајали Живомир Станошевић Жир и Рада Миловановић Ракана. Ракана се са својим мужем Драганом кога смо звали „Кишобран“, старала о чистоћи спортске опреме, осим тога она  је својим добацивањма противничком голману у току игре успевала да га деконцентрише у одбранама.

Често су голмани због тога тражили заштиту судије.

Ракана је преминула 2008. године а Жир јестајао иза гола све до Преображења Господњег 2013. године када је и он преминуо. Тако су и маскоте клуба нестале.

Мало који клуб може се похвалити великим бројем рођене браће који су бранили боје свог клуба као “Качер”:

  • Прежа и Бата Радосављевић
  • Мимчило и Мија Колаковић
  • Градимир и Војко Обрадовић
  • Милорад и Валадан Војиновић
  • Радисав и Боривоје Маринковић
  • Драгиша и Јова Томић
  • Душан и Радиша Симић
  • Аца и Гига Јаћимовић
  • Мишко и Мија Симић
  • Слободан-Бобиша и Бранко-Џане  Николић
  • Радиша и Градимир Јовчић
  • Саша и Наша Маринковић
  • Влада и Драган Пантић
  • Ђорђе и Милош Ракић
  • Аца и Драган  Васиљевић
  • Дејан и Бојан Ломић
  • Мића и Драган Никитовић
  • Зоран и Горан Јоксимовић
  • Момчило и Душан Радовановић
  • Илија и Небојша Никитовић

Оснивање клуба није био лак посао за особе које су имале визију како окупити, формирати екипу, опремити је, обезбедити тренера, наћи начин да се екипа превезе у госте, опрати и очистити опрему и завршити многе административне послове. Зато је Скупштина клуба бирала чланове Управе који су обављали све административне и оперативне послове око избора тренера и  фудбалера.

Управу су већином чинили чланови који су били угледни грађани и који су били у могућности да помогну у организовању клуба по свим питањима.

Нема података ко је био на челу клуба 1923. године али се претпоставља да је прву лопту донео Добривоје Мирић, ученик Српске краљевске трговачке академије у Београду. Пошто није било такмичења, тренера вероватно није ни било. Утакмице су одиграване за време пригодних прослава, обично вашера, где су се играчи спонтано окупљали и играли утакмице, било у Белановици или у гостима. У госте се  ишло коњским колима седећи на такозваном сплаву, а кола су обично возили Радован Ломић Рума и Прежа Марковић који су имали најбоље коње.Такве догађаје пратило је низ анегдота и шала које су се испредале током путовања.

ФК “Качер” је имао бројне тренере и играче који су обележили време у којем су бранили боје свог клуба и тешко је све набројати јер је свака генерација имала своје љубимце. Неки од њих су постали легенде о којима се увек прича.

Много је учесника прошло од постанка клуба до данас и сви они заслужују да их не заборавимо.

Почнимо од Управе и председника клуба. Познато је да је председник клуба 1940. године био Крста Ломић, ту је и трговац Јова Плесакоњић, кафеџија Душан Ђукнић,
.
У каснијем периоду од формирања такмичарске екипе1973. године, један од првих председника клуба био је Милорад Војиновић Мића, после њега Бранислав Ракић, па опет Мића Војиновић, затим се ређају, Илија Ракић, врло кратко су били Радош Јовановић и Радисав Маринковић, Милојко Радовановић, Милорад Војиновић, Ђорђе Ракић, Милојко Радовановић, Влада Пантић.

И тренера је било доста. Нема података ко је водио екипе од постанка до после Другог светског рата а од 1973. године помињу се: Слободан Даничић Јолац, Милорад Војиновић, Љубиша Станковић, Драган Игњатовић Фурта, Жикица Младеновић, Зоран Вранеш, Илија Галић, Влада Радмановић, Влада “Јапи”, Милован Михић, Мирослав Прањић, Ненад Мастиловић, Војкан Филиповић, Милан Никитовић Крушка..

И много  голмана прошло је до данас: Међу првим су М. Радосављевић, затим “Сигета”,  Миливоје Николић Пићара, Градимир Обрадовић Града, Милан Стојановић Шабан, Богдан Павловић Кановац, Радисав Маринковић, “Нелац”….

Кроз клуб је прошло много играча и тешко их је све набројати.Оних првих осим, Добривоја Мирића данас се нико не сећа а трагова нема из којих се могу познати. Познато је да су међу најстаријим били: поп Лазар Радосављевић са синовима Батом и Прежом, Душан Ђукнић Сургија, Сретен Ђукнић Крка, Мића Поповић Туре, Јован Плескоњић, Крста Ломић, Биџа Ђукнић, Миливије Николић Пићара, М.Јовчић, Г.Ђукнић, М Томић, Ивко  Томковић, Предераг Николић, Д. Милосављевић, Д.Николић, Г. Томић, Михаило Ракић-правник из Драгоља, Брана Миљковић-из Трудеља, Богослав Раковић-из Живковаца, Мишула Богићевић из Белановице, Чеда –богослов, Драга Ракић-шнајдер из Драгоља, Радојко Ђукановић-Ћук, Јован Плескоњић-трговац,  Миленко Обреновић, Сигета, голман –радник из Аранђеловца и Слободан Марјановић из рода Ђукнића.

Затим следи генерација: Милош Мирић, Момчило Колаковић Џафер, Бора Колачарић, Милисав Оташевић, Радиша Ђукнић Пепика, Бошко Ћосић, Делимир Миловановић Делија…

У другом делу историје клуба од 1973. године гол ФК Качера бранили су:

Буда Стојановић, Негослав Јованчевић Нега, Дејан Живковић, Боривоје Маринковић Бора, Богдановић, Милојко Николић, једно врема и Драган Игњатовић Фурта, Драган Никитовић Крушка, Ђурковић, Томислав Ђукић Мађар, Дејан Живковић Данковац, Зоран Рашић, Милан Чорлија, Миленко Лазаревић, Кира Радовановић, Иван Маринковић, Стеван Ковачевић мало је бранио Роберт Коренчанин, Милан Никитовић Крушка, Стева Ковачевић, Бојан “Кавурма”, Сава Кујунџић, Дорђе Мастиловић, Немања Станојловић, Огњен Ивановић, Немања Станојловић, Милисав Мирковић, Лазар Перић, Милош Тадић, Милисав Мирковић…

Врсних гол играча је било мало а истицали су се Слободан Николић Бобиша, Радован Раденовић Рожајац, који су били расни голгетери са истанчаним слухом за постизане голова. Бобиша је давао голова из свих позиција а познати су му били голови из слободног ударца, док је Рожајац давао највише голова главом. Следе Мића Војиновић, Тома Благојевић Лизол, Драган Поповић Гаги,…..

Као и сваки клуб тако и ФК “Качер” имао је бројне фудбалере који су обележили време у којем су бранили боје свог клуба и тешко је све набројати и издвојити као најбоље јер је свака генерација имала своје љубимце. Неки од њих су постали легенде о којима се увек прича.

 

Милорад Војиновић Мића

Рођен је 1946.године у Белановици. Спортску каријеру започео је у пионирима младеновачког “Јединства” који је био члан јединствене Српске лиге. У Младеновцу је Мића учио средњу школу и учио прве лекције из фудбала под тренерском палицом чувеног голмана “Партизана “ Шоштарића. Играо је и за први тим доста утакмица. После војске запошљава се у трговинско предузеће “Шумадија”у Белановици када почиње да игра у “Качеру”. Одиграо је велики број утакмица на местима полутке, шпца и крила и дао много лепих голова.

Био је  председника клуба у два наврата 1973. и 2008.године. Тренер је постао 1975.године када је завршио тренерску школу у Ваљеву.”Качер”је тада био члан Колубарско –подрињске зоне. Сада је у пензији  али спорт није напустио.Члан је Окружне тренерске организације лиге Ваљево. Делегат је окружне лиге Ваљево. За свој спортски рад поводом “ Сто година фудбала у Србији“ добио је Плакету за развој спорта у Србији.

 

Саша Маринковић

Рођен 17.08.1970.године у Белановици у спортској породици, где су му отац Маре и брат Неша били одлични фудбалери ФК “Качера”и који су такође обележили једно спортско раздобље.

Саша је почео футбалску каријеру у пионирима “Качера” 1978. године код тренера Радисава Маринковића. Касније је као даровит играч прешао у омладице”Колубаре” из Лазаревца. У “Качер” се вратио 1992. године када је тренер био Зоран Вранеш. У то време “Качер” је имао одличан тим и играо је у Српској лиги. Саша је за “Качер” одиграо преко 500 утакмица на чијем је челу био и капитен. Променио је доста тренера међу којима и Илију Галића, Радмановића, Драгана Игњатовића, Мирослава Пранића, Владу “Јапија”. Запамћен је као одличан нападач и стуб одбране а поред свега смирен и коректан фудбалер.

 

Слободан  Николић Бобиша

Рођен 30.03.1951. године у Београду. Преко велике фамилије Ломић везан је за Белановицу где проводи највећи део свог живота. Богату спортску каријеру започео је у пионирима “Црвене Звезде”као средњошколац 1966. године када га је запазио на теренима основне школе “Стеван Синђелић” Звездин тренер Михић, како лако даје голове својим вршњацима.

У Звезди је прошао кроз пионирску и омладинску  школу уз тренере Миљана Миљанића и Жара Недељковића а онда  се разболео и изгубио корак са својом генерацијом у којој су били: Бабарогић (био је голман и председник судијске организације), Сава Аврамовић, Зоран Перић и други.”Ц.Звезда “је цео тим послала да се такмичи у тадашњу Другу лигу. Бобиша прелази у “Раднички” из Младеновца где је показао своје голгетерске квалитете. Из “Радничког”   одлази  у” Раднички” –Рудовци  јер се запослио у Рударском Комбинату “Колубара”, те је и ту био најбољи стрелац.

Због љубави према Белановици у ФК “Качер”враћа се 1988. године и у њему наставља голгетерску каријеру,  где дочекује фудбалску пензију. Сећамо се да је “Тешњару” из Ваљева на утакмици коју је “Качер”добио са 8 : 1 дао 6 голова.

 

ПИОНИРИ – БУДУЋНОСТ ФК “КАЧЕРА”

Фудбалски клуб је током постојања имао и своје пионире који су се такмичили  у разним пионирским лигама округа Ваљево.

Међу младима је предњачио  пионирски тим формиран у белановачкој школи и вођен наставницима из саме школе. Захваљујући њиховом ентузијазму ФК ” Качер” је дао велики број добрих фудбалера.

Посебно су се у припреми и обуци пионира истакли раније, Милан Никитовић Крушка, и млађи Никола Догањић, професор физичког данас, под чијим вођством су стасавали фудбалери: Колаковић, Кулизић, Ивановић, Јанковић, Станковић, Јаћимовић, Марковић, Пантић, Маринковић и други

Једно време у школи је постојао рукометни клуб девојчица, оспособљен  за разна такмичења у којима је имала успеха на разним турнирима

Пионири су освојили доста пехара такмичијући се у лигама Љига и Мионице. Њихово такмичење организовано је  по систему турнира по већим општинским местима у Србији. Тако су на турниру пионира 1975. године одржаном у Белановици освојили прво место. На том  турниру  су учествовале екипе “Галеника” из Земуна, “Јагодина” из Јагодине, “Будућност“ из Ваљева, “Металац”из Горњег Милановца и “ Спартак” из Љига .

Стоје: Јоксимовић Владан, Ракановић Бојан, Марковић Марко, Јовчић Бојан, Лукић Милован, Петровић Иван Чуче: Тодоровић Дејан, Догањић Здравко, Лазић Марко, Радовановић Момчило, Димитријевић Жељко, Радовановић Марко
Стоје: Јоксимовић Владан, Ракановић Бојан, Марковић Марко, Јовчић Бојан, Лукић Милован, Петровић Иван Чуче: Тодоровић Дејан, Догањић Здравко, Лазић Марко, Радовановић Момчило, Димитријевић Жељко, Радовановић Марко

Екипа која је у том периоду играла Пионирску окружну лигу вођена је са теренером Миланом Никитовићем Крушком. Лигу је чинило 16. екипа из ваљевског, љишког,  лајковачког, убског, мионичког подручја те је Качер заузео друго место.
Прва утакмица одиграна је у Ваљеву са ФК Крушиком у којој је Качер изгубио са 5:0. То је био једини пораз те генерације. Међутим, одмах су се реванширали Ваљевцима победивши их у Белановици истим резултатом.

Неки од резултата из тог периода су:

  • Качер – Спартак  4:1
  • Занатлија – Качер   2:4
  • Качер – Задругар    16:0
  • Јединство Уб – Качер  1:1

Генерација 1984/85 је једна од најспешнијих која је у куп утакмицама 1999. године  победила Спартак са 4:1, Занатлију 2:4, Задругар  из Лајковца 16:0, Јединство Уб 1:1. Финале купа за пионире Колубарског округа са “Рибницом” из Мионице  требали су да одиграју у Љигу али због раног стања у држави оно није одиграно.

Са турнира у малом фудбалу екипа „Доста-5“: Спасоје Мирић иза мреже, Милош Радовановић Фики из Козеља, Илија Никитовић Крушка, Иван Димитријевић Дими из Живковаца, Горан Јоксимовић Буле из Калањеваца, мали Дача Цвијановић; чуче: Данко Јевтић из Шутаца, Никола Догањић , Недељко Клисара, Милош Ђукнић из Калањеваца
Са турнира у малом фудбалу екипа „Доста-5“: Спасоје Мирић иза мреже, Милош Радовановић Фики из Козеља, Илија Никитовић Крушка, Иван Димитријевић Дими из Живковаца, Горан Јоксимовић Буле из Калањеваца, мали Дача Цвијановић; чуче: Данко Јевтић из Шутаца, Никола Догањић , Недељко Клисара, Милош Ђукнић из Калањеваца

Од 1999. године професор физичког васпитања у школи Никола Догањић, играч фудбалског клуба Качера, постаје тренер пионира које са успехом води. Определио се  да своје знање и искуство стечено у лигама Ваљева пренесе младима у школи фудбала
На турниру „Бирамо 1000 фудбалера“ за пионире рођене 1985. године поред “Качера” учествовале су екипе „Јединство“ Уб, „Железничар“Лајковац. ” Качер” је осварио резултат:

  • Јединство – Качер    6:0
  • Железничар – Качер 5:1
  • Качер – Железничар 0:5
  • Качер – Јединство   2:2 пенали 5:6

Играли су: Јевтић Данко, Поповић Марко, Башкаловић Марко, Клисура Недељко, Димитријевић Иван, Јоксимовић Зоран, Јаћимовић Никола, Ђукић Милош, Догањић Никола 1 гол, Томић Небојша и Никола, Никитовић Илија, Марковић Горан, Мирић Немања, Живановић Ђорђе, Радовановић Милош и Душан, Цвијанчевић Мирослав,  Срефановић Жељко, Војиновић Мирко. Тренер је био Илија Ракић а капитен екипе Душан Радовановић постигао је 2 гола

У првенству  Пионирске окружне лиге  1996. године неки од резултати су:

  • Качер – Јединство Уб           0:1
  • Качер – Јединство Уб            1:7 омладинци
  • Железничар Лајковац – Качер 2:2 омладинци
  • Качер – Крушик           3:2
  • Качер – Осечина            1:0
  • Качер – Крушик              2:6 омладинци

За “Качер” су играли: Ковачевић Стеван, Рашић Зоран, Лазаревић Марко, Живановић Ђорђе, Ракић Милош, Радовановић Марко и Момчило, Јоксимовић Зоран, Ломић Бојан и Дејан, Догањић Никола, Марковић Иван, Матић Марко, Никитовић Небојша, Стевановић Жељко, Цвијановић Мирослав, Башкаловић Марко, Ђукнић Зоран, Маринковић Никола, Петронијевић Срђан, Младеновић Владан, Љубоја Раденко Стојановић Саша, Јовчић Зоран, Максимовић Милан

Екипу су водили тренери : Илија Ракић и Милорад Војиновић

Пионири  Качера 2012/13 године, такмичили су се у пионирској Окружној лиги  Колубара  и заузели су друго место поред  екипа Крушика и Будућности из Ваљева, Задругара из Лајковца, Попучака, Рибнице из Мионице, и Врела са Уба која је заузела   последње место.

У сезони 2015/16 године у пионирима Качера било је учлањено 25 дечака узраста 10 – 14 године. Међу њима су и две девојчице Анастасија Пантић и Наталија Ракић узраста 11 година. Оне су понос клуба и клуб се спрема да оживи и женску селекцију у фудбалу, одбојци и рукомету. Интересовање код деци постоји а и сами родитељи су вољни да помогну у формирању женске селекције.

Турнире су често посматрали и познати спортски стручњаци и тренери Милован Ђорић, Томислав Милићевић из “Ц.Звезде”, Љубиша Рајковић из “Радничког” из Ниша, Стеван Бене из  ”Галенике”.

стоје:Никола Догањић тренер, Милорад Маринковић, Милован Милошевић, Иван Поповић, Александар Степановић, Иван Стојановић чуче: Сретен Ракић, Алекса Марковић, Петар Максимовић, Вељко Матић, Филип Стефановић
стоје:Никола Догањић тренер, Милорад Маринковић, Милован Милошевић, Иван Поповић, Александар Степановић, Иван Стојановић чуче: Сретен Ракић, Алекса Марковић, Петар Максимовић, Вељко Матић, Филип Стефановић
Октобар 2016 године. Први ред: Влада Миловановић, Милош Богојевић, Растко Видаковић, Алекса Марковић, Анастасија Пантић, Александар Степановић, Милован Милошевић, чуче: Иван Поповић, Филип Стефановић, Срећко Стојановић, Вељко Матић, Предраг Милошевић, Петар Максимовић, Милорад Маринковић, Немања Колаковић, Милош Милошевић, Жељко Јоксимовић.
Октобар 2016 године. Први ред: Влада Миловановић, Милош Богојевић, Растко Видаковић, Алекса Марковић, Анастасија Пантић, Александар Степановић, Милован Милошевић, чуче: Иван Поповић, Филип Стефановић, Срећко Стојановић, Вељко Матић, Предраг Милошевић, Петар Максимовић, Милорад Маринковић, Немања Колаковић, Милош Милошевић, Жељко Јоксимовић.

Добрим радом са децом од 2010 до 2015 године, Качер је однеговао неколико  фудбалера у своје школи који су се својим квалитетом исказали у клубовима из вишег ранга.

Димитрије Пантић
рођен 1996. године у Белановици прво је прешао у “Спартак” из Љига одакле  је позван за младу репрезентацију западне Србије. Не дуго, запазили су га скаути Црвене Звезде и Партизана. Потписао је уговор са Партизаном где је провео 4. године на усавршавању а након тога сели се на Баново Брдо у “Чукарички” где  показује  таленат за давање голова. “Чукарички” је направио одличан тим професионалаца где у великој конкуренцији Димитрије није могао се искаже и уз повољне услове прелази у “Слободу” из Мркоњић Града у Босни где игра другу лигу.

Данило Миленковић,
прве кораке са лоптом научио на стадиону под Глоговицом. После “Качера” игра за више београдских клубова у Српској и  Другој лиги: „Интернационал” , „Звездара“ , ,,Раковица” , ” РЕН” и ” Епинал” у Француској и враћа се у ” Телеоптик -Партизан” у Земун.

ОСТАЛО О СПОРТУ

Када се говори о спорту у Белановици и Качеру не треба треба заборавити да се још један наш земљак попео на врх светског спорта освојивши све титуле, како у клупском тако у националном. Мало је познато да је један од најбољих ватерполиста Србије, прослављени играч Партизана, Барселоне, Про Река, руског Казања … трофејни тренер репрезентације Србије са освојеним бројним медаљама Дејан Савић „наше горе  лист“, пореклом Качерац.      

Драгиша Божић, публициста о њему је написао 2008. године:

Дејан је рођен 1975. године у Београду, али су му оба родитеља, а такође деде и бабе из Пољаница код Белановице. Отац Жарко(1943) електромеханичар, деда Драгомир пољопривредник, баба Радулка домаћица.Мајка Вера (1947) електотехничар, рођена такође у Пољаницама, од оца Живорада Радовановића пољопривредника и Мајке Чедине. Дејан је иначе физиотерапеут као и његова супруга Бобана са којом је заједно ишао у средњу школу. Имају ћерку Данилу и сина Манета. Кум им је Данило Икодиновић такође прослављени ватерполиста.

Савићи су, рекло би се, спортска породица. Дејанова сестра Драгана је била позната одбојкашица Црвене Звезде све док се није удала у Шпанију, где и сада живи. Дејанови родитељи, Жарко и Вера, кажу да су сина одвели на Бањицу на базен кад му је било осам година, највише да плива, „да не буде дебељуца“, чему је као дете био склон. (И данас не бежи од тога).

Да је поред несумњивог талента и јаке воље, Дејан има и пожртваност родитеља, најбоље сведочи његова мајка Вера: „ Жарко и ја смо Дејана уписали на пливање , у ствари смо више уписали себе јер смо увек после радног времена били по једно на базену“


ЗАНИМЉИВОСТИ

Мића Војиновић, бивши играч и тренер ФК”Качера” памти многе догодовштине са утакмица:

Играо „Качер“ 1974. године у Белановици првенствену утакмицу против „Борца“  из Ваљева на старом терену испод цркве. На голу “Качера” био је Буда Стојановић из Шутаца. Средином првог полувремена играч “Борца” продире према голу “Качера” који је био на црквеној страни. Исречио му се центархалф Илија Стојановић који се оклизне и онако са земље повиче: “Будо истрчи“ а наш Буда истрчи на аут линију уз речицу, јер га је позвала његова мајка Косара. Сви смо знали да за Буду не важе правила игре јер је Косара старешина у кући. Наравно, гости су повели са 1:0 .

На полувремену смо договарали како да поберимо “Борац” и свако је имао некакав предлог, а Гаги Поповић узвикну „ Победићемо ако Косару неко одвезе кући. Не знам да ли је неко одвезао Косару а “Качер” је победио са 3:1.

Гостује “Качер” у Осечини и игра утакмицу против „Подгорке“ а наш економ Драган звани „Кишобран“ упаковао дресове исте боје као Подгоркине. Ето проблема кад смо се појавили у тим дресовима. Капитен “Подгорке” неће да поведе своју екипу на терен. Тражи да се утакмица региструје са 3:0 за њих. Вођа наше екипе Ракић хоће да бије „Кишобрана“ који бежи око терена.

Позовемо њиховог председника и замолимо га да као добри пријатељи позајмимо неке њихове дресове како би одиграли утакмицу. Послужи нас срећа јер се председник „Подгорке“ презива исто Ракић, позајми нам некакве старе дресове у којима смо победили“ Подгорку“ са 4:2. Срећни што смо савладали „Подгорку“ испред свлачионице наш центарфор Бобиша Николић каже „Кишобрану“ који је срећан што није добио батине и што смо славили победу: „ Видиш како се игра у правим дресовима“  и гурне „кишобрана“ који некако упадне у стару кречану. Сви смо га купали и сушили.

Председник „Подгорке“ је доживео многе непријатности због своје љубазности.

Имао је „Качер“ своје навијаче који су редовно пратили своје љубимце на гостовањима. Петар Ђукнић, бојаџија и кондуктер у ваљевској „Стрели“ био је међу њима. Једног уторка у вече излази он из Јулине кафане па чувши да је сутрадан, у среду, ванредно коло онако са врата упита, где се сутра игра утакмица. Неко му довикну у Радљеву. Пера, сутрадан оде на линију у Београд те искористи паузу и ухвати експресно “Стрелин” аутобус за Ваљево.

Ваљевски клубови су махом играли код пољопривредне школе па Пера ту сиђе, задовољан што је стигао да бодри “Качер”. Кад тамо, игра се утакмица, али није “Качер” те се он збуни и шта ће – врати се у Београд те на своју линију у Белановицу. Стиже у вече опет у Јулину кафану, љут као рис па поче са врата да грди и псује због преваре.

Једва га разуверисмо да није добро чуо те је помешао Радљево и Ваљево. Кад се све штишало Раденко из кафане направи резиме: „ Баш те брига Перо, ниси платио превоз!“

Качер“ је од увек имао затегнуте спортске односе са ваљевским,„ЗСК“ом . Није јасно зашто је до тога дошло а Белановчани верују да је разлог, што су ваљевци сматрали „Качер“ провицијским клубом а да су они морали да оправдају назив клуба“ Злокућански спортски клуб“. На једној од утакмица у Ваљеву дошло је до опште туче играча а онда и навијача. „Качер“ је на тој утакмици имао доста својих навијача па је утолико и инцидент био већи.

Туча је била жестока па је и милиција морала да интервенише, а доста актера је завршило и у ваљевској болници. Кревет до кревета у болници нашли су се помоћни судија и наш навијач Мирослав Ђукнић Тиква. Кад су се мало опоравили и одморили, причали су где су повређени, те се испоставило да је била иста утакмица а да се они нису познавали.

Након два дана Тиква излази из болнице и стиже пред вече у Белановицу, и по обичају се прво иде у кафану „Код Марка“. Седи Тиква и поручи кафу а онда поче размена утисака, наравно свако из свог угла. На крају Тиква онако сав изгребан и још му на лицу по који фластер рече: „ Ала смо их тукли!“ а на то ће Марко Мирић: „Види ти се то на теби а у болницу си отишао као на банкет? „

Циле Марјановић, љишки фотограф и играч „Спартака“, прича  у „Љишко –качерским“ новинама један догађај из августа 1939. године :

„Интересантан је случај да смо имали изванредног голмана Милосава Стојнића Дрцу , који је бранио у „Конкордији“ у Загребу а била је у Првој југословенској лиги, и да нас је он увек спашавао. Играо је за пола тима. Добили смо позив из Белановице да играмо против „Качера“. Милосав је јавио да је спречен и да тог дана не може доћи. Белановица је била позната по лепим девојкама, и зато смо нас неколико навалили да се на сваки начин иде без „Дрце“.

Ми смо после утакмице обично имали игранку „матине“ и ту смо читали „Врапца“ који се односио на претходну утакмицу. Ево, сачувао сам једну песмицу са те утакмице где смо поражени са 9:3 ! То је највећа катастрофа коју је клуб доживео. Било је то 20. августа 1939. године.

ОД КАЧЕРА СТИГЛО ПИСМО

Једно вече код Рулића
Седела су три младића
Младић Дима, младић Циле и
Са њима Дрнда Миле.

Од Качера стигло писмо
Од недеље играл нисмо
Да се иде, да се игра
За резултат баш нас брига

Сви рекоше да се иде
Да се тамо цуре виде
А највише Миле брица
Због својих цурица

Качерске новине“ октобра 1988. године објавиле су интересантан текст у ком описују верност једног Љижанина „Качеру“ из Белановице што је у то време била јерес, обзиром на околности та два ривала:

“Веран Качеру 15 година”  (Написао Бора Јовић

Радник ДП „Ливница- Љиг“ Раде Алексић већ 15 година није пропустио ни једну утакмицу „Качера“. То је једини Љижанин веран фудбалском клубу из Белановице.

Моја љубав према “Качеру” траје од времена када је председник клуба Илија Ракић за тренера довео прослављеног аса из Винковаца, Осјека, Кикинде, Новог Сада и Партизана Зорана Вранеша. Са њим сам постао добар пријатељ.“

Раде Алексић није само навијач у Белановици. На свим гостовањима Белановчана он је ту да их бодри..

„Дешавало се да је клуб имао проблема са превозом, али без мене никада нису кренули. Имало је увек кажњених, повређених или одсутних играча, али ја сам увек „у саставу“. Председништво клуба ме изузетно поштује и сваког понедељка код г-дина Миће Војиновића одлазим на консултације, а моје сугестије се углавном усвајају.“

Колико Качерци воле и поштују Рада, говори и чињеница да је и после преузимања клуба у руке приватника остало све исто. Раде је на свакој вечери фудбалера и сваком путовању.

Питамо Рада како оцењује данашњи састав Качера ?

Изузетно добра екипа. Верујем и у њих и у садашње руководство. Иначе морам да кажем да је најбољи састав Качера за ових 15 година, а вероватно и од оснивања клуба, био када су у њему играли Мићун Јанковић, Марко Матић, Саша и Небојша Маринковић, Жељко Ковачевић и најбољи центарфор који је икада играо у нашем крају Радован Раденовић – Рожајац. Некома се у Љигу баш и не допада што толико пажње поклањам Качеру. Волим ја и Спартак, али су ми Белановица и Качер некако прирасли срцу.“

Раде Алексић је познат и у другим спортским срединама где гостује “Качер”. Постао је један од од заштитних знакова клуба. Пожелимо да на спортским теренима буде што више оваквих навијача.

 

ШАХ

Шах клуб поред пријатељских сусрета, такмичио се и у Другој лиги Србије а сусрети су се одржавали у малој просторији читаонице у старој школи, касније у Колаковића кафани .

Поред фудбалског клуба у такмичењу су учествовали и белановачки шахисти. О њима нема много података али се у неким вестима могло прочитати да су учествовали у Другој шаховској лиги Србије – регион Шабац.

Ваљевски „Напред“ је 7.10.1977. године објавио вест ” Качер изненадио љижане “– ШК Спартак – ШК Качер(Белановица) 3,5 : 4,5 где пише :

У деветом колу Друге шаховске лиге, регион Шабац, одигран је локални дерби између шахиста Белановице и Љига. Шахисти  “Качера” били су : Симић, Ђорђевић, Хаџић, Обрадовић, Радовановић, Петринијевић, Ивановић и Лукић. Помало неочекивано, али сасвим заслужено, “Качер” је славио победу резултатом 4,5 : 3,5  али је вредно забележити и то да је овај меч протекао у правој спортској атмосфери, што је иначе до сада недостајало овим екипама у њиховим међусобним сусретима.

Меч је одигран на Рајцу. По завршетку меча, организован је брзопотезни турнир на коме су награде освијили  Ђорђевић, Мартиновић и Љубас. Овај шаховски дан завршен је заједничким ручком у пријатељској атмосфери, што је сигурно добар знак да   убудуће неће долазити до неспоразума ова два ривала. Протекло коло је и означило и почетак сарадње.

Појединачни резултати:

  • Ђорђевић – Симић реми,
  • Јовчић – Хаџић 0:1,
  • Ивановић – Ђорђевић 0:1,
  • Гајић – Обрадовић реми,
  • Петровић – Радовановић 1:0,
  • Мартиновић – Петронијевић 1:0,
  • Плавшић – Ивановић реми,
  • Лазић – Лукић 0:1

 

Други сусрет био је  такође у знаку Качера који је победио Љижане. Не зна се које је коло али „Напред“ објављује :

У оквиру такмичења у Регионалне шаховске лиге, у недељу су се у Љигу састали стари ривали, љишки „Спартак“ и „Качер“ из Белановице. После занимљиве игре, која је обиловала многим  узбуђењима, гости из Белановице су забележили неочекивано високу победу резултатом 5,5:2,5. Појединачни резултати:

  • Љубас – Хаџић 0:1,
  • Јовчић – Деспотовић 0:1,
  • Ивановић – Ђорђевић реми,
  • Гајић – Радовановић реми,
  • Мартиновић – Обрадовић реми,
  • Плавшић – Лукић 0:1,
  • Павловић – Ивановић 1:0,
  • Ивковић – Петронијевић 0:1