Према писању историчара, игре лоптом први су почели Кинези око 300. године пре Нове ере. Две екипе гурале су лопту, једна наспрам друге, између два бамбусова штапа. У игри је учествовало велики број играча.
Први трагови фудбалске игре у Европи забележени су у Грчкој и Риму у VII веку и били су комбинација фудбала и рукомета. На Британска острва фудбал су донели римски легионари у XII веку. Игре са лоптом биле су грубе и играле су се по улицама и на пољима те их је, на захтев становника Лондона, краљ Едвард III забранио 1314. године, али су се оне и поред забране одвијале. Почеткон XIX века игре са лоптом су прихваћене у приватним школама па су на Конференцији одржаној 1848. на колеџу у Кембиџу, усвојена правила надметања. Први основан клуб на Острву 1855. био је „Шефилд Клуб“ а прво службено такмичење био је „Енглески куп“ основан 1871. године.
Прва међународна утакмица одиграна је 1872. у Глазгову између Шкотске и Енглеске. Први запис о фудбалу у Америци датира од 1634. године.
У Данској и Холандији оснивају се фудбалски савези 1889, а у Немачкој и Аустро-угарској 1900. године када су основани клубови Бајерн у Минхену, Борусија, Кајзерслаутерну.
У Паризу је основан 1904. године Светски фудбалски савез – ФИФА. На Олимписке игре фудбал се незванично појавио 1900. у Паризу а званично 1908. у Лондону. Прво Светско првенство одиграно је 1930. године у Уругвају.
У Србију, прву фудбалску лопту донео је Енглез Хуго Були 1896. године а прва утакмица између две лоптачке секције одиграна је 31. маја 1896. у близини Небојшине куле испод Калемегдана у Београду. Формирање фудбалског клуба „Соко“, касније БСК, било је 1. маја 1903. године.
Међутим, први регистровани клуб у Србији био је „Бачка“ из Суботице 1901. године (Суботица је тада била у саставу Аустро-угарске монархије). Највећи утицај на развој фудбала у Србији имали су играчи који су се после школовања у иностранству враћали у отаџбину. Кући су доносили знање, али и спортске навике, па како се њихов број временом повећавао, тако се све више јављала потреба окупљања у праве фудбалске клубове.
Појава фудбалске лопте у Шумадији везана је за име Данила Стојановића, чика Даче 1903. године у Крагујевцу где је са групом питомаца и радника тадашњег Војно-техничког завода основао Лоптачки клуб „Шумадију“ .
Спортски живот у Белановици и околини, сем традиционалних разноврсних народних игара и надметања као што су бацање камена са рамена, скокови из места и у даљ, трчање, санкање и скијање, рвање и коњичка такмичења, почетком прошлог века, постепено је обогаћиван и савременим спортским дисциплонама и играма. Прво је стигло стрељаштво, шах, а затим фудбал.
Стрељачки гласник је 10. маја 1909. године објавио да је формирана Стрељачка дружина у Белановици (председник је био Живојин Ђукнић) и бројала је 40 чланова међу којима су: Борисав Шундрић,потпедседник ; Драгомир Гавриловић пословођа ;и чланови; Милорад Ђукнић,;Миленко Живојиновић ;Радојко Илић; Новица Поповић ;Светомир Савић ; Затим следе у Ивановцима са 16, Драгољу са 15, Живковцима са 29 чланова.
У Шутцима је основана 1936. године. Дружине су добијале материјалну помоћ, снабдеване оружјем и муницијом директно од Министарства војске, које је бринуло о њиховим активностима. Лист “Стрељачки гласник” из Београда регистровао је сва ова друштва. Било је правило да се чланови претплаћују на „Стрељачки гласник“ тако да је у готово сваку дружину стизао одређени број примерака листа. . Он је био велики пропагатор развоја стрељаштва у Србији, а посебно информатор о свему ономе што се збивало у овом спорту Много касније, октобра 1970. године основана је Стрељачка дружина под именом „Стева Марковић Сингер“ која је окупљала 55 чланова. Дружина има и пионирску секцију при основној школи. У управни одбор изабрани су Живорад Обрадовић , Милош Дражић и Мирослав Л. Марковић. („Напред“30.10.1970.)
Представљати спорт Белановице и околине врло је тешко јер не постоји довољно података за ранији период, односно од постанка спортског друштва. Затечена званична архива ФК Качера 2009. године, када сам почео скупљати податке, била је празна а нико од садашњих и бивших чланова управе не зна где су ти драгоцени подаци нестали. Због тога свака помоћ, и од читаоца ако поседују у својим архивама некакав документ или неко сећање о спорту и постојању друштва „Качер“ добро ће ми доћи да се овај документ допуни.
Посматрамо период у два раздобља. Прво од 1923. до 1973. године за које нема довољно писаних а има мало више усмених података, и друго од 1973. године до данас, које је нешто богатије писаним подацима, захваљујући штампаним и електронским медијима. Не смеју се заборавити и ентузијасти који су сачували многе драгоцене изворе из којих је и сачињена историја клуба. Ту су и наши савременици који су доста помогли кроз своја сећања. Белановица је мала варошица у Качерској области са великом традицијом у свом развоју, па и играње са лоптом која је донета 1896 .године у Србију врло брзо пренета и у Белановицу и закотрљала се 1923. године захваљујући Добривоју Мирићу, сину Каје Марковић из првог брака, студенту Српске краљевске трговачке академије у Београду.
Овај податак нађен је на позадини слике играча лоптачког клуба Качер када су одиграли утакмицу са ФК Колубаром у Лазаревцу и служи за основ да је Качер основан1923. године и од тада почиње да се пише спортска историја фудбалског клуба Качер. 
’’Спортско друштво“ Качер’’ основано 1923. године а носилац друштва био је фудбалски клуб. Ко је сачињавао Друштво, нема података. и нису се исказали кроз рад. Колики је значај формирања СД Качера, говори податак да је у истој години основан и ФК „Раднички“ из Крагујевца.
.Боја клуба“ Качер“ била је зелено- бела, али нема података ко је аутор амблема и боје клуба. Од тада до данас је прошао белики број заљубљеника у то округло мало чудо које их је привукло на терен испод белановачке цркве.
На слици су играчи који су започели историју клуба „Качер“ и међу њима је и Добривоје Мирић, њихов капитен. Нажалост имена играча нисам могао пронаћи 
А на полеђини слике је написано: 
ФК ’’Качер’’(како је написано на полеђини слике а забележено у листу „Колубара“ од 1.1.1971) одиграо је на старом вашаришту,1923. године утакмицу са лоптачким клубом ’’Колубара’’која је основана 1921. године у Лазаревцу и по подацима из ФК “Колубаре “, води се да је то међу првим утакмицама лазаревачког клуба које су одигране у Лазаревцу. На пољанчету, које се налазило преко пута Женске занатске школе у Лазаревцу, направљено је игралиште, обележен терен, постављене стативе и тако спремно дочекани Качерци .
Лазаревачке новине тада пишу:
„Према тврђењу многих Лазаревчана прву фудбалску лопту је 1914. године донео у варошицу фотограф Радосав Стефановић. Њоме су се на тадашњем вашаришту (данашњем парку ”Вртић”) играли дечаци без икаквих правила и спортске опреме. Први светски рат прекинуо је та задовољства и сваку помисао на лопту. После завршетка рата, лазаревачки средњошколци 1919. године настављају игру крпењачом, али ускоро купују од неког сарача кожни фудбал и оснивају клуб. Набављена су и правила игре и лазаревачки средњошколци су одиграли на поменутом игралишту прву утакмицу против СД „Палилулац”. Лазаревчани су славили победу од 5:3. Остаће забележено да је „Колубара“ наступила у следећем саставу: Сава Пантелић, Живота Пантелић, Боркица Игњатовић, Момчило Игњатовић, Никола Јовановић, Петар Живојиновић, Драга Миловановић, Света Ђорђевић, Жика Миловановић, Диша Ристић и Тика Павловић.
Качер је утакмицу изгубио са 2:1 а капитен Качера је био Добривоје Мирић. Сваки погодак је пропраћен музичким тушем присутних музиканата који су у то време били саставни део публике.
Тадашња радничка класа сматрала је да је ФК „Колубара“ буржоаски клуб те је успела да формира свој клуб „ Раднички“ који је имао и своје игралиште а играли су утакмице и са „Качером“ у Белановици.
Следећуутакмицује одиграла Колубара у Белановици против Спортског клуба ”Шукри-паша” 1925 године. Из овог извода из новина види се да је белановачки клуб једно време после ФК Качера носио назив „Шукри паша“
Један од оснивача клуба Качер, био је Стеван Марковић Сингер, из Шутаца комунистички активиста који је у то време участвовао формирању културних и спортских клубова. Он је користио Спортско друштво за агитовање партијског програма преко задругарске омладине која се састајала у читаоници а често су после утакмице одржаване приредбе за мештане. Сингер је иницирао и стварање Соколске чете у Белановици, што је у то време било актуелно у целој Држави. Забележено је да је Сингер 1936. године окупио групу радничке омладине и са њима основао ФК„ Хајдук“ који због материјалних проблема није дуго опстао. Кратко време, непосредно после рата, клуб је по њему носио име, па је 10. јула 1945. победио екипу из Горњег Милановца са 5:1 и квалификовао се са ФК „Борцем“ из Чачка за финале организованог турнира.
Забележено је да је прву утакмицу Руднички спортски клуб “РСК” из Рудника, са којим и данас имамо одличне пријатељске односе, одиграо је 1935. године у Белановици са „Качером“ где су Рудничани славили са 4:1.
Новине
„Руднички гласник“ је 1936. године објавили вест да:
: 
Играчи фудбалског клуба били су углавно ђаци и студенти из Белановице и околине, затим војници, јер је у Белановици једно време боравио војни гарнизон, као и мештани који су са разних страна долазили својим кућама на одмор или опоравак.
Окупљања су махом била у летњим месецима када су и организоване пријатељске утакмице. Лигашка такмичења у лигама у овом крају почела су доста касније, а Качер се у њима такмичио углавном у месним, међумесним и окружним лигама са скромним успесима у пласману. Утакмице су игране на терену црквеног плаца испод цркве, поред речице Белановица.
ФК Качер је увек био радо виђен гост на теренима подручја Подриња, Колубаре, Ваљева, Аранђеловца и Горњег Милановца. Запамћени су веома добри пријатељски односи са клубовима ’’Раднички ’’из Шапца, ’’Колубара’’из Лазаревца, ’’Раднички’’ из Рудоваца и Младеновца, Рудника, Горњег Милановца, Шаторње и многим другим . Оснивање клуба није био лак посао за особе које су имале визију како окупити и формирати екипу, опремити је, обезбедити тренера, наћи начин да се екипа превезе у госте, опрати и очистити опрему и завршити многе финансиске и административне послове. Зато су бирани чланове клуба који су обављали све те важне послове око избора тренера и прављење тима.
Прве године од оснивања клуба биле су јако тешке те су се оснивачи клуба мучили како да обезбеде опрему за одигравање утакмица. У помоћ су им притекли занатлије и трговци. На утакмице се ишло запрежним колима а често и пешке. Од богате спортске прошлости СД “Качер“ није сачувано много докумената. Нарочито нема података из времена оснивања друштва до шездесетих година прошлог века. Сачуване су неке од фотографија у приватним архивама које су са задовољством објављене на овом сајту, надајући се да ће неко моћи да препозна личности са фотографија. Пошто клуб није био регистрован, није ни било такмичења, те тренера вероватно није ни било. Утакмице су одиграване за време пригодних прослава, обично вашера, где су се играчи спонтано окупљали и играли утакмице, било у Белановици или у гостима. У госте се ишло коњским колима седећи на такозваном сплаву, а кола су обично возили Радован Ломић Рума и Прежа Марковић који су имали најбоље коње. Такве догађаје пратило је низ анегдота и шала које су се испредале током путовања а које се до данас препричавају..
Управу су већином чинили чланови који су били угледни грађани и који су били у могућности да помогну у организовању клуба по свим питањима. Почнимо од Управе и председника клуба. Познато је да је председник клуба 1940. године био Крста Ломић, затим трговац Јова Плесакоњић, кафеџија Душан Ђукнић Сургија,привредник Крста Ломић, политичар Стеван Марковић Сингер ….
Међутим прави дерби је био када се сусрећу ’’Качер’’ и ’’Спартак’’ из Љига. Те утакмице се не заборављају како по спортском ривалству тако и ривалским односима између две варошице Љига и Белановице који су до данашњх дана затегнути. Врло често су се утакмице завршавале тучом играча и навијача оба тима.То ривалство се наставило до данас мада полако генерације младих све мање су заинтересоване за спорт, па се и та лепа традиција и ривалство полако губи. „Спартак“ из Љига је пре Качера успео да почне такмичења у лигама ваљевског округа, поготово кад је срез из Белановице премештен у Љиг, а Спартак који је већ почео такмичења, те је могао да своју половну опрему да поклања Качерцима. Мада су ципеле у оно време биле јако неудобне, изношене и много круте, Белановчани су их користили уместо гумењаша у којим се тада често играло.
Памти се да су нови дресови, после једне утакмице, добијени од општине, и да су били црно- беле боје, што тада није сметало а још су били вунени, и да су дуго служили. И раније је било случајева да су поједини играчи Спартака и Качера играли за супротне таборе. Тако се зна да је у ранијем периоду Микец, играч Спартака играо за Качер и обратно, Илија Ракић за Спартак. Касније су се, заоштрени, односи између ова два клуба поправили и данас је нормално да играчи прелазе из једног у други клуб. 
Екипа ’’Качера’’ са навијачима (по подацима са полеђине фотографија) снимаљена је пре утакмице са ФК ’’Гладијатором’’ из Љига на терену у Белановици На одржаном турниру „Качер“ је победио са 4:2 .
Иначе љишки лоптачки клуб “Гладијатор” основан је 1924. године у Љигу, након што је прву лопту донео студент у Белгији Душан Рулић 1922. године, а прву утакмицу одиграо је у Белановици са “Качером” нерешено 1 : 1. Лист „Спортиста“ је 23. фебруара 1931. године објавио да је „Гладијатор“ променио име у „Љишки спортски клуб“ а председник је био Радослав Радаковић. “Гладијатор” је касније мењао име тако да љишки тим познајемо по разним именима : “ Јединство” , “ ЉСК” (Љишки спорт клуб) , “Бацић” да би 1936. године коначно добио име “ Спартак” , који је окупљао углавном радничку омладину те је полиција захтевала да се име клуба промени. Тако, да би се избегли сукоби са полицијим име је промењено у „ Раднички“.
Много је одиграно пријатељских утакмица у Белановици и у гостима. Срдачно. и уз дружење играча и навијача оба клуба, сусрети су завршавани уз чашицу старе шљивовице. На фотографији су играчи после утакмице одигране против ФК ’’Рајић’’ из Чачка на турниру одржаном од 22.08-25.08. непознате године. Утакмица се завршила без голова 0:0. На турниру је учествовао још ФК ’’Таково’’из Горњег Милановца. 
Пре утакмице са „Танаском Рајићем“ из Чачка. Први лево стоји Михаило Ивковић Бели, играч АСК-а и СК Обилић-а из Аранђеловца
ФК “Качер“ је пријатељске утакмице играо и против “Младог Рудара“ из Рудника, “Такова“ из Горњег Милановца, Даросаве, “Шумадије“ из Аранђеловца, “Спартака“ из Љига, “Турбине“ из Вреоца, “Шумадинца “из Крушевице, “Радничког “из Рудоваца, “Младост “из Барошевца, “Будућности“ из Дудовице, “Рибнице “ из Мионице, “Борца“ из Чачка, “Гарнизона ЈНА “који је логоровао у Белановици, клубова из Јарменоваца и Шаторње. 
Тим из 1940. године стоје: благајник М.Миловановић , Д.Ђукнић, М.Јовчић, Бора Ђукнић, М Томић, Стеван Лончарић Брушија, Драган Николић, Д.Милосављевић, Лазаревић, Прежа Радосављевић, Д.Николић Седе: Миодраг Радосављевић-Бата и Г. Томић
Није било лигашког такмичења те су се играле пријатељске утакмице или организовали турнири који су трајали два дана, обично за време црквених празника и вашера. 
Председник Качера на утакмици са СК „Карађорђе“ из Београда био је Крста Р. Ломић, трговац а (први лево), секретар Јован Плескоњић, трговац ( позади са шеширом)а члан управе био је Радојко Велимировић, учитељ (десно) На позадини слике је написано: 
Бошко Ћосић, дугогодишњи играч „Качера“ бележио је резултате које је белановачки тим постизао– од 23.06.1945. године , у времену када је он играо. На жалост није забележио датуме:
Белановица-Партизани 1:3
Белановица- Партизани 2:2
Белановица – Шаторња 3:1
Белановица – Љиг 5:1
Сингер – Топлица 3:1
Сингер – Топлица 10:1
Качер – Љиг 2:3
Љиг – Качер 2:1
Качер – Инвалиди 4:1
Качер – Шумадија 1:1
Качер – Страгари 3:0
Качер – Шаторња 2:2
Качер – Партизани 0:3
Партизани – Качер 1:2
Качер – Спартак 3:1
Белановица- Тенкисти 1:0
Белановица – Тенкисти 1:1
Тенкисти – Белановица 5:1
Белановица – Барошевац 1:2
Белановица – Раља 4:0
Белановица – Умка 3:0 (пар по фе)
Белановица – Остружница 3:0
Белановица – Турбина 2:1
Белановица – Уб 7:1
Мионица- Белановица 1:2
Белановица – В. Црљени 3:0
Белановица – Брајковац 5:1
Брајковац – Белановица 2:1
Белановица – Летовалиште Нови Сад 3:2
Белановица – Летовалиште Драгољ 8:1
Раља – Белановица 1:2
Рудник – Белановица 3:2
Белановица – Љиг 1:6
Качер – Љиг 1:3
Брајковац – Белановица 5:1
Белановица – Јунковац 1:8
Качер – Љиг 3:1
Љиг – Качер 5:2
Качер – Шаторња 3:3
Качер – Љиг 5:5
Качер – Партизани 4:2
Качер – Љиг 3:1
Љиг – Качер 5:3
Качер – Дудовица 1:4
Захваљујући господину Душану Теофановићу,бившем играчу ФК „Шумадије“ из Аранђеловца добио сам имена играча“ Качера“ 1948/ 1949 генерације: Николић М. Миливоје Пићара, Јефтић Живорад, Ђукнић Д. Борисав, Joвановић Д. Александар, Сарић В.Чедомир, Веселиновић В. Момчило, Колаковић Ж. Момчило,Томковић И. Никола,Радосављевић Л. Предраг Ћосић Р. Божидар, Николић Ј. Драгољуб (голман Бели поштар у Аранђeловцу), Ракић П. Радојко, Ненадовић Р. Момчило, Поповић С. Милорад, Радовановић Вељко, Антонијевић Милош, Дражић Ј. Милош, Матић В. Радмило, Марковић К. Душан, Ђорђевић Д. Љубинко, Ђукнић Милован, Глигоријевић Будислав, Колаковић В. Урош, Мирић Милош, Јовановић Михајило, Ђукнић Радојко, Плескоњић Душан, Гавриловић П. Душан и Томковић И. Драгомир Дража.
Oва генерација играча била је регистрована у клубу под називом у то време Фискултурно друштво „ Стеван Сингер“ који се такмичио 1948.године у 2.-гој групи, 2.-зоне, са ФД- „Баша“-Лазаревац, „Партизанском земуницом“- из Даросаве и 19. Септембар-Аранђеловац.Немамо резултате али знамо да се 1949. године укључују клубови „Лука Спасојевић“-Љиг и „Железничар“-Лајковац.
Покушавамо да се сетимо свих љубитеља који су учествовали у поразима и победама нашег Качера не желећи да изоставимо ненабројане јер писаних докумената од стварања клуба до данас има веома мало. ФК Качер је имао играче из свих већих околних спортских центара: Лазаревца, Аранђеловца, Љига а најмање из Белановице. Дешава се да цела екипа са тренером није из Белановице што се негативно одражавало на заинтересованост Белановчана да долазе на утакмице ФК “Качер” је 1958. године имао је добрих играча међу којима су се издвајали : Радиша Ђукнић Пепика и Момчило Колаковић Џафер.
Доста играча у екипи је било из Дечијег дома за ратну сирочад који се налазио у Белановици. Међу њима :Јеврем Васић Јеша, Средоје, Станко, Бурча, Пајевић, Новица, Пеперко… били су солидни играчи, које смо звали ‘’домци’.
Петар Пеперко био је дугогодишњи играч Качера, јер је после затварања Дома остао да борави и ради у Белановици. Утакмице је играо искључиво без копачки – бос. Због судија, који нису дозвољавали да се игра бос, утакмицу је морао да почне са ципелама и одмах их скида. Неуобичајено али је тако.
После утакмице организоване су обично игранке где су склапана многа познанства која су се често завршавала браком. Путовања и набавка опреме била су трошак самих фудбалера а често су донације давали и богатији мештани. ФК “Качер” је остваривао релативно добре резултате у такмичењима јер је имао доста квалитетних фудбалера који су касније доживели афирмацију у разним клубовима у земљи и иностранству.
-Предраг Прежа Радосављевић, син попа Лазара ( играо је и он за Качер)је играо за “Слободу” из Ужица а касније за “Војводину” из Новог Сада.
– Јовица Ђукнић-Биџа играо је за омладинце “Партизана” а након њих афирмисао се у Швајцарском “Сен Галену”.
– Слободан Николић Бобиша био је голгетер а поникао је у пионирима “Црвене Звезде“ а касније играо у „Радничком“ из Младеновца и Рудоваца. Његове голове памте Белановчани јер их је давао са изузетном лакоћом.
-Браћа Александар и Владислав Богићевић Блекипрошли су школу ’’Црвене Звезде’’ и први се афирмисао у ’’Марибору’’ а други, млађи Владислав био је капитен ’’Црвене Звезде ’’и репрезентативац Југославије а каријеру је завршио у САД.
Раније утакмице нису имале такмичарски карактер те нема забележених резултата и протокола са њих. Игране су на разним теренима у Белановици а први терен био је испод цркве на црквеном плацу. Сам терен услед конфигурације није могао бити у прописаним димензијама па је са источне стране, ка корнер линији имао и благо узвишење.
И поред таквог терена на њему су играле и друге екипе своје утакмице. Забележено је да је и љишки клуб док није имао свој терен користио белановачко игралиште. Велики број навијача из Белановице одлазило је на гостујуће утакмице закупљеним аутобусом или обично коњским колима.
Организовани су турнири, како у Белановици тако и у другим местима уз учешће екипа из околних варошица. Први фудбалски турнир “Качер” је организовао 18. и 19 августа, на духовни празник Преображење Господње и он је касније постао традиционалан под називом „Летњи фудбалски турнир“ . На турниру су учествовале екипе : “Раднички” из Рудоваца, “Спартак” из Љига, “Млади рудар” из Рудника. Једно време турнир је био под донаторством породице бишег фудбалера Радише Стојановића Качерца на ком је Радишина породица додељивала пехар посвећен успомени на рано преминулог фудбалера, који је успешно носио дрес “Качера“ дуго година.
На турниру обично учествује и екипа ветерана ФК “Качер” са гостима и те су утакмице посебно занимљиве јер се дружење после утакмице наставља до дубоко у ноћ уз добро јело и пиће. Победник турнира 2011.године била је екипа ‘’Бања’’ из Аранђеловца која је победила Качер са 2:1 и освојила пехар.
И у Љигу су раније за Први мај организовани турнири под називом „ Радничке спортске игре“ на којима су учествовале екипе из месних заједница општине, а често и екипе радних организација. И Шутаци су имали екипу која је учествовала 1966. године . На слици су фудбалери ФК“ Шутци “ из Шутаца који су 1966. године играли на једном таквом турниру у Љигу против ФК „Велишевац“ . Памти се да је Милан Стојановић Шабан из корнера успео да постигне погодак. Екипу је возио Прежа Марковић са коњима до Љига и назад. Шутачки клуб је имао доста играче из Качера који су тамо били резерве па су се наљутили и играли за Шутце. Иначе су користили терен Качера што је изазивало доста непријатности јер нису учествовали у одржавању новог објекта.
На турниру у Љигу побеђена је “Рибница“ из Мионице.“Рибница“ је дошла у воћство у 8. минуту преко Предрага Игњатовића а „Kачер“ је изједначио преко Владимира Милићевића у 73. Бољим извођењем једанестераца тек у десетој серији одлучен је победник 10:9. Капитену Качера, Коренчанину пехар је уручио председник Општине Старчевић.
Финансирање трошкова клуба било је увек проблем који се решавало уз помоћ разних донатора а највећа помоћ стизала је из трговинског предузећа „Шумадије“. У оно време у већим местима играла се „томбола“ те је и „Качер“ тако нашао сталан извор прихода. Он је суботом и недељом организовао томболу у реновираној Колаковића кафани, коју је клуб добио од државе, на употребу. Клуб је ту имао и свој бифе који је, нарочито за време томболе изврсно пословао. У њему је највише радио Срба Јовичић Ћима, те је примљен у радни однос као радник у бифеу. Тако му је и остала љубав према пићу.
Друго раздобље почиње регистрацијом клуба
Историја фудбалског клуба „Качер“ наставља се другим раздобљем почетком августа 1973. године када је на иницијативу Миће Војиновића сазвана Оснивачка скупштина Друштва у тадашњој Колаковића кафани, на којој су изабрани органи . Војиновић је био председник Друштва и фудбалског клуба а Момчило Радовановић учитељ, био је председник шах клуба. Чланови Скупштине постали су Милорад Војиновић, Вељко Радовановић члан шах клуба, Милорад Михаиловић, Раденко Јевтић, Јован Плескоњић, Милорад Михајловић, Драгутин Ломић, Момчило Радовановић, Милош Мирић, Боривоје Десивојевић, Јован Марковић, Владан Војиновић и Миодраг Маринковић.
Шах клуб поред пријатељских сусрета,такмичио се и у Другој лиги Србије а сусрети су се одржавали у малој просторији читаонице у старој школи а касније у Колаковића кафани .
Фудбалски клуб су сви волели а потврда тога је, да је на првим теренинзима по оснивању клуба било до 30 играча јер је већина дечака из Белановице и околине желела да игра фудбал. Екипу су сачињавала 25 фудбалера који су вредно учествовали на тренинзима клуба. Тренер је био Милорад Војиновић, фудбалер ’’Качера’’ и ’’Јединства’’из Младеновца. Тренинге је посматрао и велики број гледалаца. На гостовања се ишло аутобусом а за тимом је ишао конвој навијача. То је било време када су Качер сви волели.
Прву опрему, додуше половну, поклонио је Милош Антонијевић који је био члан управе ФК„Радничког“из Београда
Услови за игру били су скромни, играчи нису имали свлачионицу те су се пресвлачили у једној дрвеној бараци коју су добили од предузећа „Белан“ на употребу, на месту где је данас тениско игралиште, а када је она срушена, због регулације корита реке Белановице, свлачионица је била у магацину “Задруге “ изнад старог млина. Задруга је омогућила клубу да направи ту купатило.
Формирањем органа Друштва те 1973.године СД’Качер’’ се региструје као удружење грађана и фудбалски клуб почиње исте године такмичење у Лиги подручја Ваљево која је имала 9 клубова. 
Прву званичну утакмицу ФК „Качер“ одиграо је против ОФК Ваљева у Ваљеву и добио са 3:1 а стрелци су били Милета Јовчић, Мића Војиновић и Драган Игњатовић Фурта. У Ваљево је дошло из Белановице доста навијача који су бодрили „Качер“ и пошто је то била и прва победа спевали су песму кад су се вратили кући
„ Тече Качер ладна вода донесосмо оба бода“
Правила такмичења захтевала су и ангажовање тренера са лиценцом те је ангажован Слободан Даничић Јолац из Љига. Клуб је одмах донео одлуку да у тренерску школу упише своје кадрове, Љубишу Станковића, Илију Ракића и Мићу Војиновића, те су они оспособљени за посао тренера.
Даље такмичење се одвијало са променљивим успехом у, ваљевским општинским, мађу-општинским и окружним лигама , Мионице, Ваљева, Љига и Посавине, све до 1993/94 кад се такмичио у Посавско – подунавској зони.
Аспирације клуба су биле прелазак у виши ранг и постојећи играчки кадар појачан је ангажовањем Бобана Николића Бобише, квалитетног играча ’’Црвене Звезде’’, ’’Радничког’’из Рудоваца и Младеновца. Он је врло брзо добио посао у Земљорадничкој задрузи и доста помогао у уигравању тима.
За лигашка такмичења донети прописи захтевали су потребне димензије терена, које стари, на црквеном плацу, није имао, па је Месна заједница откупила земљиште у некадашњим ’’Лазиним калемима’’од Радовина Павловића поред речице Белановице и тиме је омогућила изградњу новог терена уз помоћ Земљорадничке задруге“Качер“ , прилозима мештана и Белановчана који живе ван Белановице, тадашње белановачке привреде, скромним средствима општинског СИЗ за физичку културу.
Организовани су турнири, како у Белановици тако и у другим местима уз учешће екипа из околних варошица. Први фудбалски турнир “Качер” је организовао 18. и 19 августа 1974. године на духовни празник Преображење Господње и он је касније постао традиционалан под називом „Летњи фудбалски турнир“ . На турниру су учествовале екипе : “Раднички” из Рудоваца, “Спартак” из Љига, “Млади рудар” из Рудника
На турниру обично учествује и екипа ветерана ФК “Качер” са гостима и те су утакмице посебно занимљиве јер се дружење после утакмице наставља до дубоко у ноћ уз добро јело и пиће
Од пратећих објеката данас постоје две савремено урађене свлачионице са топлом водом, једна за домаће и једна за госте, соба за судије, магацин за чување опреме, просторија за администрацију клуба, добро опремљен бифе. На молбу Ловачког друштва, дограђена је просторија за ловаћка дружењс
Спортско друштво је започело радове на грубој дренажи терена и потпорном зиду изнад терена. Камен је довлачен са Мирића мајдана уз помоћ земљорадничке Задруге и приватних трактора. Кровну грађу, комплет електро инсталацију за објекат као и стативе даонирао је „Белан“. Грађани су добровољним радом радили на уређењу терена а белановачке фирме учествовале су у спонзорисању клуба како би омогућили почетак такмичења. Структура финансирања израдње била је Задруга 60%, донације грађана 30% и општина 10%.
Градња Спортског центра почела је 1973. године по пројекту др инж. Петара Бошковића, из Новог Сада који је пројектовао и стадион ’’Црвене звезде’’у Београду и низ других стадиона по бившој Југославији. Надзор над изградњом вршила је стручна служба ФК Црвене Звезде под вођством Рада Богосављевића. Урађен је и тениски терен посут црвеном шљаком под надзором стручне службе из Ваљева. Стадион је рађен у две фазе јер постојећа конфигурација терена није омогућавала потребне димензије па је у првој фази терен био краћи а у другој фази је проширен на данашње димензије.
Положај терена је изврстан јер са одлично урађеном дренажом сва вода одлази у речицу Белановицу, тако да су услови за игру по кишном времену идеални. Овакав стадион са пратећим објектима по квалитету изведених радова један је од најбољих у Србији .
Савремен Спортски центар завршен је 1991. године
Такмичење по сезонама приказане су на следећим станицама сајта али треба рећи да се клуб такмичио са променљивим успехом у лигама ваљевског краја.
1973/74 – Лига подручја Ваљево – јесен -1 , крај 4
1974/75 – Лига подручја Ваљево – јесен 1 , крај 1
1975/76 -Колубарско подрињска лига –јесен-7, крај – 7
1976/77 -Колубарско подрињска лига – јесен 4 , крај 13
1977/78 – Квалитетна међуопштинска лига Ваљево – јесен 7. Крај 5
1978/79 – Квалитетна међуопштинска лига Ваљево – јесен-8, крај 12
1979/80 – Квалитетна међуопштинска лига Ваљево – јесен-13, крај 14- испада
1980/81 – Квалитетна међуопштинска лига Ваљево –јесен-10, крај -8
1981/82 – Међуопштинска лига Ваљево – јесен -, крај 8
1982/83 – Међуопштинска лига Ваљево – јесен -, крај 13 – испада
1983/84 – Општинска лига Љиг – Мионица – јесен 2, крај 3
1984/85 – Општинска лига Љиг – Мионица – јесен2, крај 2
1985/86 – Општинска лига Љиг – Мионица , јесен-, крај 1
1986/87 – Међуопштинска лига Ваљево- јесен-, крај 6
1987/88 – Међуопштинска лига Ваљево, јесен – , крај 6
1988/89 – Међуопштинска лига Ваљево, јесен -1 , крај 2
1989/90 – Међуопштинска лига Ваљево – југ- , јесен – 1, крај 3
1990/91 – Међуопштинска лига Ваљево – југ- , јесен – 7, крај 4
1991/92 – Међуопштинска лига Ваљево – југ- , јесен – 1, крај 1
1992/93 – Окружна лига Колубара – јесен 1 ,крај 1
1993/94 – Посавско Подунавска зона – јесен -, крај 7
1994/95 – Посавско Подунавска зона – јесен -2, крај 3
1995/96 – Српска лига –Запад- јесен 9. крај 7
1996/97 – Српска лига –Запад – јесен 10 , крај 13
1997/98 – Српска лига –Запад – јесен 17 крај 18 испада у Зону
1998/99 – Посавска зона – крај 8
1999/2000 – Посавска зона- јесен 12, крај 12
2000/2001 – Посавска зона – јесен16, крај 17 -испада
2001/2002 – Окружна лига Колубара – јесен 3 ,крај 3
2002/2003 – Окружна лига Колубара – јесен 2 ,крај 2
2003/2004 -Окружна лига Колубара – јесен 17(задњи) ,крај 13
2004/2005 – Окружна лига Колубара – јесен 17 ,крај 17-испада
2005/2006 – Окружна лига Колубара – јесен 18(Задњи) ,крај 18-испада
2007/2008 -Општинска лига Љиг-Мионица – крај 2
2008/2009 – Општинска лига Љиг-Мионица – први
2009/2010 – Окружна лига Колубара – јесен 8, крај 8
2010/2011 – Окружна лига Колубара – јесен 1 , крај 8
2011/2012 – Окружна лига Колубара -крај 1
2012/2013 – Зона –Дрина – испада
2013/2014 – Окружна лига Колубара – крај 9
2014/2015 – Окружна лига Колубара –крај 14
2015/2016 – Окружна лига Колубара – јесен 16, крај 14
2016/2017 – Окружна лига Колубара – јесен 2, крај 10
2017/2018 – Окружна лига Колубара – крај 16
2019/2020 – Општинска лига Мионица – крај 4
2020/2021 – Општинска лига Лајковац- Љиг- Мионица – крај 1
2021/2022 – Окружна лига Колубара – крај 1
2022/2023 – Зона Колубарско – Мачванска – крај 6 место. A oнда, изненада на иницијативу Саше Прерада и београдских играча и навијача уз сагласност председника клуба Николе Догањића и без сагласности управе клуба пријављују Окружној лиги да ФК Качер одустаје од даљег такмичења. те се враћа у Оштинску лигу .
2023/2024 – Општинска лига Љиг, Лајковац , Мионица – 7. место
2024/2025 – Општинска лига Љиг, Лајковац , Мионица 1. место
2025/2026- Међуопштинска лига Колубара запад
Највећи домет остварен је 1995/1996. године када се такмичио у Српској лиги –Западна група Дунав. Међутим највећи успех белановачког тима био је освајање трећег места 1994/95 у Посавско – Подунавској зони јер је екипа била састављена искључиво од играча овог краја без и једног са стране.
Ту су још били : Тома Ђукић Мађар, Рајко Јовчић Њоки, Драган Игњатовић Фурта, Илија Ракић, Дуле и Рајко Симић, Миодраг Маринковић Маре, Радиша и Мија Стојановић, Бобан Николић, Мића Војиновић, Драган Поповић Гаги , Милета Јовчић, Тома Благојевић Лизол, Бранко Николић Џане, Аца Јаћимовић.
Уласком у Српску лигу био је очекиван јер су имали уигран тим и добру управу за то такмичење. Утакмице је пратио велики број навијача .
Касније је клуб, после финансијског колапса, преузео нови спонзор, предузеће „ Качер 5“ кога су основали угледни привредници који су волели„Качер“ и Белановицу : Бата Жугић, Влада Војиновић, Коча Трошић, Бранко Николић и Предраг Петровић. Председник Скупштине друштва био је Милорад Војиновић а у управи су били Илија Ракић и Драган Рашић Гера.
Тренери су се мењали од Милошевића који је отишао у Емирате, затим Поповић који касније преузима „Шумадију“ па Влада Радмановић који је на инсистирање Срећка Катанеца отишао у Словенију. Најзад је тренерску палицу преузео Илија Галић који је био тренер у београдском „Синђелићу“ и „Колубари“. Он је , заједно са Управом и председником клуба Илијом Ракићем, уз финансијску подршку земљорадничке Задруге сачинио дугорочни план са циљем учешће у вишем рангу, Српској лиги, што су и остварили.
Почела је са радом и школа фудбала за пионире која је окупљала велики број дечака.
Клуб је био одлично организован, на професионалном принципу, и уз успешну сарадњу са „Шумадијом“ из Аранђеловца, чиме је решен недостајући играчки кадар „Качер“ се одржавао у Српској лиги три сезоне.
На крају друге сезоне „Качер“ је заузео 14. место које му је омогућило даље такмичење. У сезони 1997/ 1998. није успео да се одржи у том рангу јер је реорганизацијом лиге уз „Качер“ испало шест клубова : „Пролетер“, „Лук“, „Прово“, „Слога“ из Петровца, и „Радник“ , мада је после јесењег дела „Качер“имао солидан скор бодова.
Започета је 2009. године изградња помоћног фудбалског терена, поред потока Белановице, настављени су радови на терену за који је урађен Упрошћени пројекат са тежиштем на дренирање терена како би служио за припреме екипа у лошим временским условима. Планирано је и постављање рефлектора око главног терена, како би се добила лиценца за одигравање и првенствених утакмица највишег ранга. Међутим то су амбиције које ће бити остварене када се обезбеде потребна финансијска средства и када у клуб дођу неки нови ентузијасти који воле и свој клуб и саму Белановицу са околином.
Такмичење Качера у зони трајало је од 1995. до 1999. године .
Качер се враћа у Посавску зону и у њој се задржава три сезоне. Клуб је почео да пада са резултатима и са организацијом. Добри играчи напустили су екипу, те се дешавало да нема довољно играча да започне утакмица. Завладала је анархија, управа клуба не постоји у клубу, опрема пропада, одржавање објеката је престало. Терен је уступан на коришћење екипи из Шутаца, што је трошкове одржавања оптеретило до максимума, поготово што Шучани нису учествовали у финансирању.
Било је тешко јер нико није водио рачуна ни о инвентару клуба. Управа се често мењала и ФК „Качер“ је дошао у ситуацију да се угаси. У Окружној лиги Колубара таворио је до 2007. године и испао у најнижи ранг, Општинску лигу, где се такмичио са екипама из Пољаница, Шутаца, Кадине Луке и другим сеоским тимовима.
Долази 2009. година и долазе нови ентузијасти и клуб је почео да се полако опоравља. За председника клуба изабран је Милорад Војиновић и почела је обнова клуба и Спортског центра.Из ФК„Колубаре“ је доведен да игра и тренира екипу Мирослав Пранић, дугогодишњи везни играч који је играо Другу лигу са „Колубаром“. Почео је поново систематски рад са екипом, уведени су редовни тренинзи, игране пријатељске утакмице са екипама из окружења.
Окупљена су белановачка деца да у школи тренирају и учествују у такмичењима Лиге пионира. Први тим, помогнут са пар играча из лазаревачке „Колубаре“ и аранђеловачке „Шумадије“ успео је да у сезони 2009/2010. године, уђу у виши ранг где се игра доста бољи фудбал.
Пропали објекти на стадиону су реновирани, оштећене санитарије замењене су новим. Постављена су пластична седишта на бетонским трибинама по угледу на велике стадионе у Србији, захваљујући донацији белановачког бизнисмена власника београдских кафанам на стадиону ОФК Београда, „Сент Андрејом“ и „Венецијим“ у Зенуну , и великог спонзора Белановчанина Владе Војиновића. Поправљена је и офарбана ограда око игралишта, урађен нов мост на прилазном путу преко потока .
Стадион Качера добио је нов изглед и постао је модеран Спортски центар. Уз њега је сређен и терен за мале спортове који је адаптиран у тениско игралиште насуто шљаком али се она показала непрактичном за одржавање и замењена је асфалтном подлогом. Тениско игралиште добило је два рефлектора који су играчима омогућили да у летњи вечерњим сатим могу пријатно да се рекреирају. Терен је уредно одржаван а о уређењу стадиона и реда у економату старао се увек вредан Мирослав Пантић Шора.
Екипа је почела да добија физиономију и могла се похвалити добром организацијом у клубу. Освојен је Куп ваљевког савеза победом над традиционалним ривалом ’’Спартаком’’ из Љига са 5:4, бољим извођењем једанестераца.
Обновљен је заборављен „Летњи фудбалски турнир „ за прзник Преображење Господње
Победник турнира 2011.године била је екипа ‘’Бања’’ из Аранђеловца која је победила Качер са 2:1 и освојила пехар.
Тренер Прањић је наставио рад и екипа улази 2011. године у виши ранг Окружну лигу, окупивши већи број играча из Белановице и околине. Као и сваки клуб код нас, имао је ,своју белановачку, опозицију која је мислила да може више да пружи. Тако је 2012. године изабрана нова Управа клуба а тренера Пранића заменио је Ненад Мастиловић из Аранђеловца који је успео, да већ формиран тим „Качера“ уведе у виши ранг; Зону Дрина. Такмичење у Зони донело је навијачима у Белановици доста добрих утакмица у којима је ФК“ Качер“ био успешнији у јесењем делу првенства је држао средину табеле, побеђујући код куће све конкуренте.
Међутим, променом тренара Мастиловића, новим тренером Зораном Вранешом измењен је скоро комплетан тим и „Качер“ се нашао у нижем рангу- Регионалној лиги Ваљева.
Нова управа са председником клуба Ђорђем Ракићем, честим изменама тренера није успела да обезбеди потребан квалитет игре и опстанак, те се Качер нашао у нижој лиги са својим старим ривалом “Спартаком” из Љига, који је освојио прво место и обновом играчког кадра успео да уђе у виши ранг, Зону Дрина. „Качер“ је био задњи са освојених само шест бодова.
У Окружној лиги у сезони 2014/15 једва се спасао испадања заузевши 14. место. Следећа сезона 2015/16 почео је такође очајно и на крају јесењег дела има освојених 7 бодова и гол разлику 18:67. Сезону је завршио на 14. месту са 32 бода и једва опстао у истој лиги, захваљујући одличним играма и голивима најбољег играча, Аце Јовановића Суље који је био и најбољи голгетер лиге. Предеседник клуба Влада Пантић није успео да консолидује клуб који настављаја са лошим резултатима. Покушало се са довођењем играча из Београда како би помогли , да би 2017/2018. године испао из Окружне лиге и после 43 године такмичења, престао да се такмичи.
Љубав према клубу није сметала неколицини заљубљеника у свој клуб и Качер са окупљеном својом децом, 20. августа 2019. године игра прву припремну утакмицу за ново такмичење са ФК Бабајићем и побеђује са 4 : 0.
Никола Догањић, капитен и председник клуба доводи Сашу Прерада спортисту, који припрема спортисте у својој теретани у Београду и постаје викендаш у Белановици, доводи проверене професионалне играче вишег такмичарског ранга који су слободни да као аматери помогну Качеру.
15.09.2019. године Качер почиље такмичење у Опшинској лиги Љиг-Мионица.
Те године вирус Ковид 19( Корона) захвата цео свет ФСС прекида првенство да би до 2020. године Качер успео да се консолидује . У клуб долази Милош Босанчић, бивши играч Црвене звезде и Партизана и и са својим другарима из београдских клубова а својим ауторитетом и квалитетима почиње са белановачким дечацима такмичење.
Завршено је такмичење Качер освојио прво место са 28 бодова. Друо место заузела је екипа ФК Непричаве са 26 бодова Припреме за длазак у Међуопштинску лигу „Колубара- запад.
ФK Рубрибреза, пра екипа Окружне лиге Kолубара напушта тамичење а Качер даје најбољу понуду и улази у такмичење за сезону 2021/2022. године.
Тим се појачава квалитетним играчима :Милош Босанчић-играч Црвене звезде и Партизана, Александар Кировски голман Црвене звезде и Владимир Пераловић играч Колубаре.
Затим дилази до тужног дела историје ФК „Качера“
Финансијска дисциплина била је јако слаба и није покривала основне трошкове одржавања лигашког такмичења и одржавања изграђеног савременог Спортског центра. Клуб се одржава у такмичењу само захваљујући појединим ентузијастама којих у Белановици има све мање. Проблем је и што у Белановици нема привредних организација које би имале интерес да рекламирају своју делатност преко спорта, већ су присутни само трговци и угоститељи који у већини нису заинтересивани да помогну спорт.
Финансијска дисциплина била је јако слаба и није покривала основне трошкове одржавања лигашког такмичења и одржавања изграђеног савременог Спортског центра. Клуб се одржава у такмичењу само захваљујући појединим ентузијастама којих у Белановици има све мање. Проблем је и што у Белановици нема привредних организација које би имале интерес да рекламирају своју делатност преко спорта, већ су присутни само трговци и угоститељи који у већини нису заинтересивани да помогну спорт.
Уласком приватног бизнисмена породице Прерад ,она преузима клуб, уз сагласност председника Николе Догањића, не консултујући управу, мења основну дотадашњу политику клуба са основним условом да у екипи буде већина своје деце и из околине Качера. Прерад без одлуке органа клуба, постаје финансијер и преузима сва питања организације у своје руке.
Следи долазак нових играча који имају већ остварене каријере у разним познатим клубовима Србије и који су своју каријеру остваривали и у иностранству. Међу њима су и познати великани: Милош Босанчић, Александар Кировски, Владимир Пераловић, Драговић, Дејан Галић, Небојша Остојић, Марко Груловић, Никола Маркоски,голман из Црвене звезде, Амер Османагић, Александар Стојковић Пикси, Вук Сотировић ……
Бахато понашање нових власника према судијама, домаћим играчима, навијачима гостујућих тимова, отерали су домаће љубитеље Качера на друге утакмице у комшијска места ( ФК „Горски Цар“ у Гарашима) да гледају нашу децу која су тамо отишла.
ФК Качер је раније имао играче из свих већих околних спортских центара: Лазаревца, Аранђеловца, Љига. а данас најмање из Белановице. Дешава се да цела екипа са тренером није из Белановице што се негативно одражавало на заинтересованост Белановчана да долазе на утакмице.
Често се дешавало да на утакмици у Белановици има више навијача гостујући тим од домаћих. Качер више није клуб из Белановице већ Београђани имају свој клуб из Белановице.
Играчки квалитети нових играча су дошли до изражаја и клуб је резултатски напредовао. Освојио је Међуопштинску лигу и купљено је место у Зони Дрина. Прве године Качер је успео да буде при врху са амбицијом да понови успех уласка у Српску лигу.
Међутим, такмичење у Зони је тражило да тимови имају и кадетске селекције, децу које нови инвеститори нису могли да обезбеде и једноставно су одјавили Качер из такмичења и без речи напустили Белановицу.
По трећи пут је група ентузијаста из Качера успела да окупи своје дечаке и почела такмичење у Општинско лиги у сезони 2023/2024. У јесењем делу Качер је заузео седмо место од 11 клубова.
Та година је била јубиларна СТОТА од постанка клуба ФК „Качер“. Нова управа са председником Богосавом Гавриловићем( најгори председник у историји клуба) нажалост није умела да припреми и обележи прославу како то Качер заслужује, већ је протекла уз пијанку без позивања спртских пријатеља са којима је Качер имао увек велике спортске и пријатељске односе. Свечане плакете подељене су својим познаницима и ветеранима екипи „Црвене звезде“ која је била гост. Сви остали су заборављени
Пре вечере одиграна је ревијална утакмица ветерана Црвене звезде и Качера у којој су у другом полувремену учествовали и качерска деца. Звезда је победила са 2 : 1.
Аутор предлаже да погледате снимљен документарни филм ТВ ГЕМ из Лазаревца од постајања 1923 до 2023, године под називом „Традицијом против заборава“
И ово је део историје фудбалског клуба Качер:
У другом периоду од формирања такмичарске екипе1973. године, један од првих председника клуба био је Милорад Војиновић Мића, после њега Бранислав Ракић, па опет Мића Војиновић, затим се ређају, Илија Ракић, врло кратко су били Радош Јовановић и Радисав Маринковић, Милојко Радовановић, Милорад Војиновић, Ђорђе Ракић, Милојко Радовановић, Влада Пантић.
И тренера је било доста. Нема података ко је водио екипе од постанка до после Другог светског рата односно до регистрације клуба 1973. године помињу се: Слободан Даничић Јолац, Милорад Војиновић, Љубиша Станковић, Драган Игњатовић Фурта, Жикица Младеновић, Зоран Вранеш, Илија Галић, Влада Радмановић, Влада „Јапи“, Милован Михић, Мирослав Прањић, Ненад Мастиловић, Војкан Филиповић, Милан Никитовић Крушка..
Мало који клуб може се похвалити великим бројем рођене браће који су бранили боје свог клуба као „Качер“ :
- Прежа и Бата Радосављевић
- Мимчило Џафер и Мија Колаковић
- Градимир и Војко Обрадовић
- Милорад и Валадан Војиновић
- Радисав и Боривоје Маринковић
- Александар и Светислав Јаћимовић
- Владимир и Милорад Мирић
- Милисав и Раденко Станошевић
- Драгиша и Јова Томић
- Душан и Радиша Симић
- Аца и Гига Јаћимовић
- Мишко Миољуб и Мија Милорад Симић
- Зоран и Драган Рачић
- Слободан Бобан и Бранко Џане Николић
- Радиша Њоки и Градимир Јовчић
- Миодраг, Саша и Ненад Маринковић(отац и синови)
- Наша и Мића Маринковић (отац и син)
- Влада и Драган Пантић
- Илија, Ђорђе и Милош Ракић(отац и синови)
- Аца и Драган Васиљевић
- Дејан и Бојан Ломић
- Милан и Драган Никитовић
- Зоран и Војко Стојановић
- Зоран и Горан Јоксимовић
- Момчило и Душан Радовановић
- Илија и Небојша Никитовић
Кроз клуб је прошло много играча и тешко их је све набројати.Оних првих осим, Добривоја Мирића данас се нико не сећа а трагова нема из којих се могу познати. Познато је да су међу најстаријим били: поп Лазар Радосављевић са синовима Батом и Предрагом Прежом, Душан Ђукнић Сургија, Сретен Ђукнић Крка, Мића Поповић Туре, Јован Плескоњић-трговац, Крста Ломић, Биџа Ђукнић, Миливије Николић Пићара, М.Јовчић, Г.Ђукнић, М Томић, Ивко Томковић, Предераг Николић, Д. Милосављевић , Д.Николић, Г. Томић , Михаило Ракић-правник из Драгоља, Брана Миљковић-из Трудеља, Богослав Раковић-из Живковаца, Мишула Богићевић из Белановице, Чеда –богослов, Драга Ракић-шнајдер из Драгоља, Радојко Ђукановић-Ћук, Миленко Обреновић, Сигета, голман –радник из Аранђеловца и Слободан Марјановић из рода Ђукнића.
Затим следи генерација: Милош Мирић, Момчило Колаковић Џафер, Бора Колачарић, Милисав Оташевић, Радиша Ђукнић Пепика, Бошко Ћосић, Делимир Миловановић Делија, Војко и Градимир Града Обрадовић..
У другом делу историје клуба од 1973. године гол ФК Качера бранили су:
Буда Стојановић, Негослав Јованчевић Нега, Боривоје Маринковић Бора, Богдановић из Босуте, Милојко Николић, једно врема и Драган Игњатовић Фурта, Драган Никитовић Крушка, Ђурковић, Томислав Ђукић Мађар, Дејан Живковић Данковац, Зоран Рашић, Милан Чорлија, Миленко Лазаревић, Кира Радовановић, Иван Маринковић, Стеван Ковачевић мало је бранио Роберт Коренчанин, Милан Никитовић Крушка, Стева Ковачевић, Бојан „Кавурма“, Сава Кујунџић, Дорђе Мастиловић, Немања Станојловић, Огњен Ивановић, Немања Станојловић, Милисав Мирковић, Лазар Перић, Милош Тадић, Милисав Мирковић…
Врсних гол играча је било мало а истицали су се Слободан Николић Бобиша, Радован Раденовић Рожајац, који су били расни голгетери са истанчаним слухом за постизане голова. Бобиша је давао голова из свих позиција а познати су му били голови из слободног ударца, док је Рожајац давао највише голова главом. Следе Мића Војиновић, Тома Благојевић Лизол, Драган Поповић Гаги,…..
И много голмана прошло је до данас: Међу првим су М. Радосављевић, затим „Сигета“, Миливоје Николић Пићара, Градимир Обрадовић Града, Милан Стојановић Шабан, Богдан Павловић Кановац, Радисав Маринковић, „Нелац“….
ФК ’’Качер’’ је имао и своје маскоте које су га пратиле на свим утакмицама. Када се утакмица игра, иза противничког голмана у Белановици и на страни увек су стајали Живомир Станошевић Жир и Рада Миловановић Ракана. Ракана се са својим мужем Драганом кога смо звали „Кишобран“, старала о чистоћи спортске опреме, осим тога она је својим добацивањма противничком голману у току игре успевала да га деконцентрише у одбранама.
Често су голмани због тога тражили заштиту судије.
Ракана је преминула 2008. године а Жир јестајао иза гола све до Преображења Господњег 2013. године када је и он преминуо. Тако су и маскоте клуба нестале.
Много је учесника прошло од постанка клуба до данас и сви они заслужују да их не заборавимо. Они су обележили време у којем су бранили боје свог клуба и тешко је све набројати и издвојити као најбоље јер је свака генерација имала своје љубимце. Неки од њих су постали легенде о којима се увек прича.
Милорад Војиновић Мића
Рођен је 1946.године у Белановици. Спортску каријеру започео је у пионирима младеновачког ’’Јединства’’ који је био члан јединствене Српске лиге. У Младеновцу је Мића учио средњу школу и учио прве лекције из фудбала под тренерском палицом чувеног голмана ’’Партизана ’’ Шоштарића. Играо је и за први тим доста утакмица. После војске запошљава се у трговинско предузеће ’’Шумадија’’у Белановици када почиње да игра у ’’Качеру’’. Одиграо је велики број утакмица на местима полутке, шпца и крила и дао много лепих голова.
Мића је извршио прву регистрацију клуба Качерн и био председника клуба у два наврата 1973. и 2008.године. Тренер је постао 1975.године када је завршио тренерску школу у Ваљеву.’’Качер’’је тада био члан Колубарско –подрињске зоне, а 2008. године освојио је са клубом прво место без изгубљене утакмице и пласирао се у Окружну лигу Колубара. Руководио је изградњу свлачионице, граднњом моста на речици Белановици, почео радове на изградњи помоћног терена. Сада је у пензији али спорт није напустио. Ожењен је Јоданком из Кушића .Члан је Окружне тренерске организације лиге Ваљево. Делегат је окружне лиге Ваљево. За свој спортски рад поводом “ Сто година фудбала у Србији“ добио је 1998. године Плакету за развој спорта у Србији.
Слободан Николић Бобиша
Рођен 30.03.1951. године у Београду. Преко велике фамилије Ломић везан је за Белановицу где проводи највећи део свог живота. Богату спортску каријеру започео је у пионирима ’’Црвене Звезде’’као средњошколац 1966. године када га је запазио на теренима основне школе ’’Стеван Синђелић’’ Звездин тренер Михић, како лако даје голове својим вршњацима.
У Звезди је прошао кроз пионирску и омладинску школу уз тренере Миљана Миљанића и Жара Недељковића а онда се разболео и изгубио корак са својом генерацијом у којој су били: Бабарогић (био је голман и председник судијске организације), Сава Аврамовић, Зоран Перић и други.’’Ц.Звезда ’’је цео тим послала да се такмичи у тадашњу Другу лигу. Бобиша прелази у ’’Раднички’’ из Младеновца где је показао своје голгетерске квалитете. Из ’’Радничког’’ одлази у’’ Раднички’’ –Рудовци јер се запослио у Рударском Комбинату ’’Колубара’’, те је и ту био најбољи стрелац.
Због љубави према Белановици у ФК ’’Качер’’враћа се 1988. године и у њему наставља голгетерску каријеру, где дочекује фудбалску пензију. Сећамо се да је ’’Тешњару’’ из Ваљева на утакмици коју је ’’Качер’’добио са 8 : 1 дао 6 голова.
Саша Маринковић
Рођен 17.08.1970.године у Белановици у спортској породици, где су му отац Маре и брат Неша били одлични фудбалери ФК ’’Качера’’и који су такође обележили једно спортско раздобље. Саша је почео футбалску каријеру у пионирима ’’Качера’’ 1978. године код тренера Радисава Маринковића. Касније је као даровит играч прешао у омладице’’Колубаре’’ из Лазаревца. У “Качер’’ се вратио 1992. године када је тренер био Зоран Вранеш. У то време ’’Качер’’ је имао одличан тим и играо је у Српској лиги. Саша је за ’’Качер’’ одиграо преко 500 утакмица на чијем је челу био и капитен. Променио је доста тренера међу којима и Илију Галића, Радмановића, Драгана Игњатовића, Мирослава Пранића, Владу ’’Јапија’’.
Запамћен је као одличан нападач и стуб одбране а поред свега смирен и коректан фудбалер.
Пионири – будућност ФК“Качера“
Фудбалски клуб је током постојања имао и своје пионире који су се такмичили у разним пионирским лигама округа Ваљево.
Међу младима је предњачио пионирски тим формиран у белановачкој школи и вођен наставницима из саме школе. Захваљујући њиховом ентузијазму ФК “ Качер“ је дао велики број добрих фудбалера.
Посебно су се у припреми и обуци пионира истакли раније, Милан Никитовић Крушка, и млађи Никола Догањић, , под чијим вођством су стасавали фудбалери: Колаковић, Кулизић, Ивановић, Јанковић, Станковић, Јаћимовић, Марковић, Пантић, Маринковић и други
Једно време у школи је постојао рукометни клуб девојчица, оспособљен за разна такмичења у којима је имала успеха на разним турнирима
Пионири су освојили доста пехара такмичијући се у лигама Љига и Мионице. Њихово такмичење организовано је по систему турнира по већим општинским местима у Србији. Тако су на турниру пионира 1975. године одржаном у Белановици освојили прво место. На том турниру су учествовале екипе ’’Галеника’’ из Земуна, ’’Јагодина’’ из Јагодине, ’’Будућност“ из Ваљева, ’’Металац’’из Горњег Милановца и ’’ Спартак’’ из Љига .
Екипа која је у том периоду играла Пионирску окружну лигу вођена је са теренером Миланом Никитовићем Крушком. Лигу је чинило 16. екипа из ваљевског, љишког, лајковачког, убског, мионичког подручја те је Качер заузео друго место.
Прва утакмица одиграна је у Ваљеву са ФК Крушиком у којој је Качер изгубио са 5:0. То је био једини пораз те генерације. Међутим, одмах су се реванширали Ваљевцима победивши их у Белановици истим резултатом.
Неки од резултата из тог периода су:
Качер- Спартак 4 :1
Занатлија- Качер 2:4
Качер-Задругар 16:0
Јединство Уб- Качер 1:1
Генерација 1984/85 је једна од најспешнијих која је у куп утакмицама 1999. године победила Спартак са 4:1, Занатлију 2:4, Задругар из Лајковца 16:0, Јединство Уб 1:1. Финале купа за пионире Колубарског округа са „Рибницом“ из Мионице требали су да одиграју у Љигу али због раног стања у држави оно није одиграно.
Од 1999. године професор физичког васпитања у школи Никола Догањић, играч фудбалског клуба Качера, постаје тренер пионира које са успехом води. Определио се да своје знање и искуство стечено у лигама Ваљева пренесе младима у школи фудбала,
На турниру „Бирамо 1000 фудбалера“ за пионире рођене 1985. године поред „Качера“ учествовале су екипе „Јединство“ Уб, „Железничар“Лајковац. “ Качер“ је осварио резултат:
Јединство – Качер 6:0
Железничар – Качер 5:1
Качер – Железничар 0:5
Качер – Јединство 2:2 пенали 5:6
Играли су: Јевтић Данко, Поповић Марко, Башкаловић Марко, Клисура Недељко, Димитријевић Иван, Јоксимовић Зоран, Јаћимовић Никола, Ђукић Милош, Догањић Никола 1 гол, Томић Небојша и Никола, Никитовић Илија, Марковић Горан, Мирић Немања, Живановић Ђорђе, Радовановић Милош и Душан, Цвијанчевић Мирослав, Срефановић Жељко, Војиновић Мирко
Тренер је био Илија Ракић а капитен екипе Душан Радовановић постигао је 2 гола У првенству Пионирске окружне лиге 1996. године неки од резултати су:
Качер – Јединство Уб 0:1
Качер – Јединство Уб 1:7 омладинци
Железничар Лајк.- Качер 2:2 омладинци
Качер – Крушик 3:2
Качер – Осечина 1:0
Качер – Крушик – 2:6 омладинци
За „Качер“ су играли: Ковачевић Стеван, Рашић Зоран, Лазаревић Марко, Живановић Ђорђе, Ракић Милош, Радовановић Марко и Момчило, Јоксимовић Зоран, Ломић Бојан и Дејан, Догањић Никола, Марковић Иван, Матић Марко, Никитовић Небојша, Стевановић Жељко, Цвијановић Мирослав, Башкаловић Марко, Ђукнић Зоран, Маринковић Никола, Петронијевић Срђан, Младеновић Владан, Љубоја Раденко Стојановић Саша, Јовчић Зоран, Максимовић Милан
Екипу су водили тренери : Илија Ракић и Милорад Војиновић
Пионири Качера 2012/13 године, такмичили су се у пионирској Окружној лиги Колубара и заузели су друго место поред екипа Крушика и Будућности из Ваљева, Задругара из Лајковца, Попучака, Рибнице из Мионице, и Врела са Уба која је заузела последње место.
У сезони 2015/16 године у пионирима Качера било је учлањено 25 дечака узраста 10 – 14 године. Међу њима су и две девојчице Анастасија Пантић и Наталија Ракић узраста 11 година. Оне су понос клуба и клуб се спрема да оживи и женску селекцију у фудбалу, одбојци и рукомету. Интересовање код деци постоји а и сами родитељи су вољни да помогну у формирању женске селекције.
Турнире су често посматрали и познати спортски стручњаци и тренери Милован Ђорић, Томислав Милићевић из ’’Ц.Звезде’’, Љубиша Рајковић из ’’Радничког’’ из Ниша, Стеван Бене из ’’Галенике’’
Добрим радом са децом од 2010 до 2015 године, Качер је однеговао неколико фудбалера у своје школи који су се својим квалитетом исказали у клубовима из вишег ранга.
Димитрије Пантић рођен 1996 године у Белановици прво је прешао у „Спартак“ из Љига одакле је позван за младу репрезентацију западне Србије. Не дуго, запазили су га скаути Црвене Звезде и Партизана. Потписао је уговор са Партизаном где је провео 4. године на усавршавању а након тога сели се на Баново Брдо у „Чукарички“ где показује таленат за давање голова. „Чукарички“ је направио одличан тим професионалаца где у великој конкуренцији Димитрије није могао се искаже и уз повољне услове прелази у „Слободу“ из Мркоњић Града у Босни где игра другу лигу.
Данило Миленковић, прве кораке са лоптом научио на стадиону под Глоговицом. После „Качера“ игра за више београдских клубова у Српској и Другој лиги: „Интернационал“ , „Звездара“ , ,,Раковица“ , “ РЕН“ и “ Епинал“ у Француској и враћа се у “ Телеоптик -Партизан“ у Земун. Данило је 2021. године члан ФК „Пролетера“Супер лиге Србије а затим „Бачке“