Према писању историчара, игре лоптом први су почели Кинези око 300. године пре Нове ере. Две екипе гурале су лопту, једна наспрам друге, између два бамбусова штапа. У игри је учествовало велики број играча.
Први трагови фудбалске игре у Европи забележени су у Грчкој и Риму у VII веку и били су комбинација фудбала и рукомета.
На Британска острва фудбал су донели римски легионари у XII веку. Игре са лоптом биле су грубе и играле су се по улицама и на пољима те их је, на захтев становника Лондона, краљ Едвард III забранио 1314. године, али су се оне и поред забране одвијале. Почеткон XIX века игре са лоптом су прихваћене у приватним школама па су на Конференцији одржаној 1848. на колеџу у Кембиџу, усвојена правила надметања. Први основан клуб на Острву 1855. био је „Шефилд Клуб“ а прво службено такмичење био је „Енглески куп“ основан 1871. године. Прва међународна утакмица одиграна је 1872. у Глазгову између Шкотске и Енглеске.
Први запис о фудбалу у Америци датира од 1634. године.
У Данској и Холандији оснивају се фудбалски савези 1889, а у Немачкој и Аустро-угарској 1900. године када су основани клубови Бајерн у Минхену, Борусија, Кајзерслаутерну.
У Паризу је основа 1904. Светски фудбалски савез – ФИФА.
На Олимписке игре фудбал се незванично појавио 1900. у Паризу а званично 1908. у Лондону. Прво Светско првенство одиграно је 1930. године у Уругвају.
У Србију, прву фудбалску лопту донео је Енглез Хуго Були 1896. године а прва утакмица између две лоптачке секције одиграна је 31. маја 1896. у близини Небојшине куле испод Калемегдана у Београду. Формирање фудбалског клуба „Соко“, касније БСК, било је 1. маја 1903. године. Међутим, први регистровани клуб у Србији био је „Бачка“ из Суботице 1901. године (Суботица је тада била у саставу Аустро-угарске монархије).
Највећи утицај на развој фудбала у Србији имали су играчи који су се после школовања у иностранству враћали у отаџбину. Кући су доносили знање, али и спортске навике, па како се њихов број временом повећавао, тако се све више јављала потреба окупљања у праве фудбалске клубове.
Појава фудбалске лопте у Шумадији везана је за име Данила Стојановића, чика Даче 1903. године у Крагујевцу где је са групом питомаца и радника тадашњег Војно-техничког завода основао Лоптачки клуб „Шумадију“ .
Спортски живот у Белановици и околини, сем традиционалних разноврсних народних игара и надметања као што су бацање камена са рамена, скокови из места и у даљ, трчање, санкање и скијање, рвање и коњичка такмичења, почетком прошлог века, постепено је обогаћиван и савременим спортским дисциплонама и играма. Прво је стигло стрељаштво, шах, а затим фудбал.
Прво је 1909. године формирана Стрељачка дружина у Белановици (председник је био Живојин Ђукнић) и бројала је 40 чланова међу којима су: Борисав Шундрић, Драгомир Гавриловић, Милорад Ђукнић, Миленко Живојиновић, Радојко Илић, Новица Поповић, Светомир Савић. Затим следе у Ивановцима са 16, Драгољу са 15, Живковцима са 29 чланова.У Шутцима је основана 1936. године.
Дружине су добијале материјалну помоћ, снабдеване оружјем и муницијом директно од Министарства војске, које је бринуло о њиховим активностима.
Лист “Стрељачки гласник” из Београда регистровао је сва ова друштва. Било је правило да се чланови претплаћују на „Стрељачки гласник“ тако да је у готово сваку дружину стизао одређени број примерака листа. . Он је био велики пропагатор развоја стрељаштва у Србији, а посебно информатор о свему ономе што се збивало у овом спорту
Много касније, октобра 1970. године основана је Стрељачка дружина под именом „Стева Марковић Сингер“ која је окупљала 55 чланова. Дружина има и пионирску секцију при основној школи. У управни одбор изабрани су Живорад Обрадовић , Милош Дражић и Мирослав Л. Марковић. („Напред“30.10.1970.)
Представљати спорт Белановице и околине врло је тешко јер не постоји довољно података за ранији период, односно од постанка спортског друштва.
Затечена званична архива ФК Качера 2009. године, када сам почео скупљати податке, била је празна а нико од садашњих и бивших чланова управе не зна где су ти драгоцени подаци нестали. Због тога свака помоћ, и од читаоца ако поседују у својим архивама некакав документ или неко сећање о спорту и постојању друштва „Качер“ добро ће ми доћи да се овај документ допуни.
Посматрамо период у два раздобља. Прво од 1923. до 1973. године за које нема довољно писаних а има мало више усмених података, и друго од 1973. године до данас, које је нешто богатије писаним подацима, захваљујући штампаним и електронским медијима. Не смеју се заборавити и ентузијасти који су сачували многе драгоцене изворе из којих је и сачињена историја клуба. Ту су и наши савременици који су доста помогли кроз своја сећања.
Белановица је мала варошица у Качерској области са великом традицијом у свом развоју, па и играње са лоптом која је донета 1896 .године у Србију врло брзо пенета и у Белановицу и закотрљала се 1923. године захваљујући Добривоју Мирићу, сину Каје Марковић из првог брака, студенту Српске краљевске трговачке академије у Београду. Овај податак нађен је на позадини слике играча лоптачког клуба Качер када су одиграли утакмицу сса ФК Колубаром у Лазаревцу и служи за основ да је Качер основан1923. године и од тада почиње да се пише спортска историја фудбалског клуба Качер.
’’Спортско друштво“ Качер’’ основано 1923. године а носилац друштва био је фудбалски клуб. Ко је сачињавао Друштво, нема података. и нису се исказали кроз рад.
Боја клуба“ Качер“ била је зелено- бела, али нема података ко је аутор амблема и боје клуба.
Колики је значај формирања СД Качера, говори податак да је у истој години основан и ФК „Раднички“ из Крагујевца.
Од тада до данас је прошао белики број заљубљеника у то округло мало чудо које их је привукло на терен испод белановачке цркве.
На слици су играчи који су започели историју клуба „Качер“ и међу њима је и Добривоје Мирић, њихов капитен. Нажалост имена играча нисам могао пронаћи
А на полеђини слике је написано:
ФК ’’Качер’’(како је написано на полеђини слике а забележено у листу „Колубара“ од 1.1.1971) одиграо је на старом вашаришту,1923. године утакмицу са лоптачким клубом ’’Колубара’’која је основана 1921. године у Лазаревцу и по подацима из ФК “Колубаре “, води се да је то међу првим утакмицама лазаревачког клуба које су одигране у Лазаревцу.
На пољанчету, које се налазило преко пута Женске занатске школе у Лазаревцу, на-
прављено је игралиште, обележен терен, постављене стативе и тако спремно дочекани Качерци
. Лазаревачке новине тада пишу:
„Према тврђењу многих Лазаревчана прву фудбалску лопту је 1914. године
донео у варошицу фотограф Радосав Стефановић. Њоме су се на тадашњем
вашаришту (данашњем парку ”Вртић”) играли дечаци без икаквих правила и
спортске опреме.
Први светски рат прекинуо је та задовољства и сваку помисао на лопту.
После завршетка рата, лазаревачки средњошколци 1919. године настављају игру крпењачом, али ускоро купују од неког сарача кожни фудбал и оснивају клуб.
Набављена су и правила игре и лазаревачки средњошколци су одиграли
на поменутом игралишту прву утакмицу против СД „Палилулац”. Лаза-
ревчани су славили победу од 5:3. Остаће забележено да је „Колубара“ наступила
у следећем саставу:
Сава Пантелић, Живота Пантелић, Боркица Игњатовић, Момчило Игњато-
вић, Никола Јовановић, Петар Живојиновић, Драга Миловановић, Света Ђорђ-
евић, Жика Миловановић, Диша Ристић и Тика Павловић.
Качер је утакмицу изгубио са 2:1 а капитен Качера је био Добривоје Мирић, ученик Српске краљевске трговачке академије у Београду, син Каје Марковић партризанке из првог брака. Сваки погодак је пропраћен музичким тушем присутних музиканата који су у то време били саставни део публике. Тадашња радничка класа сматрала је да је ФК „Колубара“ буржоаски клуб те је успела да формира свој клуб „ Раднички“ који је имао и своје игралиште а играли су утакмице и са „Качером“ у Белановици.
Следећа утакмица је одиграна у Белановици против Спортског клуба ”Шукри-паша” 1925 године.
Из овог извода из новина види се да је белановачки клуб једно време после ФК Качера носио назив „Шукри паша“
Један од оснивача клуба Качер, био је Стеван Марковић Сингер, из Шутаца комунистички активиста који је у то време участвовао формирању културних и спортских клубова. Он је користио Спортско друштво за агитовање партијског програма преко задругарске омладине која се састајала у читаоници а често су после утакмице одржаване приредбе за мештане.
Сингер је иницирао и стварање Соколске чете у Белановици, што је у то време било актуелно у целој Држави. Забележено је да је Сингер 1936. године окупио групу радничке омладине и са њима основао ФК„ Хајдук“ који због материјалних проблема није дуго опстао.
Кратко време, непосредно после рата, клуб је по њему носио име, па је 10. јула 1945. победио екипу из Горњег Милановца са 5:1 и квалификовао се са ФК „Борцем“ из Чачка за финале организованог турнира.
Забележено је да је прву утакмицу Руднички спортски клуб “РСК” из Рудника, са којим и данас имамо одличне пријатељске односе, одиграо је 1935. године у Белановици са „Качером“ где су Рудничани славили са 4:1.
Новине „Руднички глас“ су 1936. године објавили вест да:
У недељу 16 ов. М. Одиграна је у Белановици пријатељска утакмица између Белановачког С. К. „Качер“ и Брајковачког С. К. „Соко“ са резултатом 7:1 за „Качер“. Победа је заслужена. Судио је одлично „Крле“
Играчи фудбалског клуба били су углавно ђаци и студенти из Белановице и околине, затим војници, јер је у Белановици једно време боравио војни гарнизон, као и мештани који су са разних страна долазили својим кућама на одмор или опоравак. Окупљања су махом била у летњим месецима када су и организоване пријатељске утакмице. Лигашка такмичења у лигама у овом крају почела су доста касније, а Качер се у њима такмичио углавном у месним, међумесним и окружним лигама са скромним успесима у пласману.
Утакмице су игране на терену црквеног плаца испод цркве, поред речице Белановица.
ФК Качер је увек био радо виђен гост на теренима подручја Подриња, Колубаре, Ваљева, Аранђеловца и Горњег Милановца. Запамћени су веома добри пријатељски односи са клубовима ’’Раднички ’’из Шапца, ’’Колубара’’из Лазаревца, ’’Раднички’’ из Рудоваца и Младеновца, Рудника, Горњег Милановца, Шаторње и многим другим .
Оснивање клуба није био лак посао за особе које су имале визију како окупити и формирати екипу, опремити је, обезбедити тренера, наћи начин да се екипа превезе у госте, опрати и очистити опрему и завршити многе финансиске и административне послове. Зато су бирани чланове клуба који су обављали све те важне послове око избора тренера и прављење тима.
Прве године од оснивања клуба биле су јако тешке те су се оснивачи клуба мучили како да обезбеде опрему за одигравање утакмица. У помоћ су им притекли занатлије и трговци. На утакмице се ишло запрежним колима а често и пешке.
Од богате спортске прошлости СД “Качер“ није сачувано много докумената. Нарочито нема података из времена оснивања друштва до шездесетих година прошлог века. Сачуване су неке од фотографија у приватним архивама које су са задовољством објављене на овом сајту, надајући се да ће неко моћи да препозна личности са фотографија.
Пошто клуб није био регистрован, није ни било такмичења, те тренера вероватно није ни било.
Утакмице су одиграване за време пригодних прослава, обично вашера, где су се играчи спонтано окупљали и играли утакмице, било у Белановици или у гостима. У госте се ишло коњским колима седећи на такозваном сплаву, а кола су обично возили Радован Ломић Рума и Прежа Марковић који су имали најбоље коње.Такве догађаје пратило је низ анегдота и шала које су се испредале током путовања а које се до данас препричавају..
Управу су већином чинили чланови који су били угледни грађани и који су били у могућности да помогну у организовању клуба по свим питањима. Почнимо од Управе и председника клуба. Познато је да је председник клуба 1940. године био Крста Ломић, затим трговац Јова Плесакоњић, кафеџија Душан Ђукнић Сургија,привредник Крста Ломић, политичар Стеван Марковић Сингер …..
Међутим прави дерби је био када се сусрећу ’’Качер’’ и ’’Спартак’’ из Љига. Те утакмице се не заборављају како по спортском ривалству тако и ривалским односима између две варошице Љига и Белановице који су до данашњх дана затегнути.
Врло често су се утакмице завршавале тучом играча и навијача оба тима.То ривалство се наставило до данас мада полако генерације младих све мање су заинтересоване за спорт, па се и та лепа традиција и ривалство полако губи.
„Спартак“ из Љига је пре Качера успео да почне такмичења у лигама ваљевског округа, поготово кад је срез из Белановице премештен у Љиг, а Спартак који је већ почео такмичења, те је могао да своју половну опрему да поклања Качерцима. Мада су ципеле у оно време биле јако неудобне, изношене и много круте, Белановчани су их користили уместо гумењаша у којим се тада често играло.
Памти се да су нови дресови, после једне утакмице, добијени од општине, и да су били црно- беле боје, што тада није сметало а још су били вунени, и да су дуго служили.
И раније је било случајева да су поједини играчи Спартака и Качера играли за супротне таборе. Тако се зна да је у ранијем периоду Микец, играч Спартака играо за Качер и обратно, Илија Ракић за Спартак. Касније су се, заоштрени, односи између ова два клуба поправили и данас је нормално да играчи прелазе из једног у други клуб.
Екипа ’’Качера’’ са навијачима (по подацима са полеђине фотографија) снимаљена је пре утакмице са ФК ’’Гладијатором’’ из Љига на терену у Белановици На одржаном турниру „Качер“ је победио са 4:2 .
Иначе љишки лоптачки клуб “Гладијатор” основан је 1924. године у Љигу, након што је прву лопту донео студент у Белгији Душан Рулић 1922. године, а прву утакмицу одиграо је у Белановици са “Качером” нерешено 1 : 1.
Лист „Спортиста“ је 23. фебруара 1931. године објавио да је „Гладијатор“ променио име у „Љишки спортски клуб“ а председник је био Радослав Радаковић.
“Гладијатор” је касније мењао име тако да љишки тим познајемо по разним именима : “ Јединство” , “ ЉСК” (Љишки спорт клуб) , “Бацић” да би 1936. године коначно добио име “ Спартак” , који је окупљао углавном радничку омладину те је полиција захтевала да се име клуба промени. Тако, да би се избегли сукоби са полицијим име је промењено у „ Раднички“.
Много је одиграно пријатељских утакмица у Белановици и у гостима. Срдачно. и уз дружење играча и навијача оба клуба, сусрети су завршавани уз чашицу старе шљивовице.
На фотографији су играчи после утакмице одигране против ФК ’’Рајић’’ из Чачка на турниру одржаном од 22.08-25.08. непознате године. Утакмица се завршила без голова 0:0. На турниру је учествовао још ФК ’’Таково’’из Горњег Милановца.
Пре утакмице са „Танаском Рајићем“ из Чачка.Први лево стоји Михаило Ивковић Бели, играч АСК-а и СК Обилић-а из Аранђеловца
ФК “Качер“ је пријатељске утакмице играо и против “Младог Рудара“ из Рудника, “Такова“ из Горњег Милановца, Даросаве, “Шумадије“ из Аранђеловца, “Спартака“ из Љига, “Турбине“ из Вреоца, “Шумадинца “из Крушевице, “Радничког “из Рудоваца, “Младост “из Барошевца, “Будућности“ из Дудовице, “Рибнице “ из Мионице, “Борца“ из Чачка, “Гарнизона ЈНА “који је логоровао у Белановици, клубова из Јарменоваца и Шаторње.
Тим из 1940. године стоје: благајник М.Миловановић , Д.Ђукнић, М.Јовчић, Бора Ђукнић, М Томић, Стеван Лончарић Брушија, Драган Николић, Д.Милосављевић, Лазаревић, Прежа Радосављевић, Д.Николић Седе: Миодраг Радосављевић-Бата и Г. Томић
Није било лигашког такмичења те су се играле пријатељске утакмице или организовали турнири који су трајали два дана, обично за време црквених празника и вашера.
Председник Качера на утакмици са СК „Карађорђе“ из Београда био је Крста Р. Ломић, трговац а (први лево)секретар Јован Плескоњић, трговац ( позади са шеширом)а члан управе био је Радојко Велимировић, учитељ(десно)
На позадини слике је написано:
Бошко Ћосић, дугогодишњи играч „Качера“ бележио је резултате које је белановачки тим постизао– од 23.06.1945. године , у времену када је он играо. На жалост није забележио датуме:
Белановица-Партизани 1:3
Белановица- Партизани 2:2
Белановица – Шаторња 3:1
Белановица – Љиг 5:1
Сингер – Топлица 3:1
Сингер – Топлица 10:1
Качер – Љиг 2:3
Љиг – Качер 2:1
Качер – Инвалиди 4:1
Качер – Шумадија 1:1
Качер – Страгари 3:0
Качер – Шаторња 2:2
Качер – Партизани 0:3
Партизани – Качер 1:2
Качер – Спартак 3:1
Белановица- Тенкисти 1:0
Белановица – Тенкисти 1:1
Тенкисти – Белановица 5:1
Белановица – Барошевац 1:2
Белановица – Раља 4:0
Белановица – Умка 3:0 (пар по фе)
Белановица – Остружница 3:0
Белановица – Турбина 2:1
Белановица – Уб 7:1
Мионица- Белановица 1:2
Белановица – В. Црљени 3:0
Белановица – Брајковац 5:1
Брајковац – Белановица 2:1
Белановица – Летовалиште Нови Сад 3:2
Белановица – Летовалиште Драгољ 8:1
Раља – Белановица 1:2
Рудник – Белановица 3:2
Белановица – Љиг 1:6
Качер – Љиг 1:3
Брајковац – Белановица 5:1
Белановица – Јунковац 1:8
Качер – Љиг 3:1
Љиг – Качер 5:2
Качер – Шаторња 3:3
Качер – Љиг 5:5
Качер – Партизани 4:2
Качер – Љиг 3:1
Љиг – Качер 5:3
Качер – Дудовица 1:4
Захваљујући господину Душану Теофановићу,бившем играчу ФК“Шумадије“ из Аранђеловца добио сам имена играча“ Качера“ 1948/ 1949 генерације:
Николић М.Миливоје Пићара, Јефтић Живорад, Ђукнић Д.Борисав, Joвановић Д.Александар, Сарић В.Чедомир,Веселиновић В. Момчило,Колаковић Ж.Момчило,Томковић И.Никола,Радосављевић Л.ПредрагЋосић Р.Божидар, Николић Ј.Драгољуб (голман Бели поштар у Аранђeловцу),Ракић П. Радојко, Ненадовић Р. Момчило, Поповић С. Милорад, Радовановић Вељко, Антонијевић Милош, Дражић Ј. Милош, Матић В.Радмило, Марковић К. Душан, Ђорђевић Д. Љубинко, Ђукнић Милован, Глигоријевић Будислав, Колаковић В. Урош, Мирић Милош, Јовановић Михајило,Ђукнић Радојко, Плескоњић Душан, Гавриловић П. Душан и Томковић И. Драгомир Дража.
Oва генерација играча била је регистрована у клубу под називом у то време Фискултурно друштво „ Стеван Сингер“ који се такмичио 1948.године у 2.-гој групи, 2.-зоне, са ФД- „Баша“-Лазаревац, „Партизанском земуницом“- из Даросаве и 19. Септембар-Аранђеловац.Немамо резултате али знамо да се 1949. године укључују клубови „Лука Спасојевић“-Љиг и „Железничар“-Лајковац.
Покушавамо да се сетимо свих љубитеља који су учествовали у поразима и победама нашег Качера не желећи да изоставимо ненабројане јер писаних докумената од стварања клуба до данас има веома мало.
ФК Качер је имао играче из свих већих околних спортских центара: Лазаревца, Аранђеловца, Љига а најмање из Белановице. Дешава се да цела екипа са тренером није из Белановице што се негативно одражавало на заинтересованост Белановчана да долазе на утакмице
ФК “Качер” је 1958. године имао је добрих играча међу којима су се издвајали : Радиша Ђукнић Пепика и Момчило Колаковић Џафер.
Доста играча у екипи је било из Дечијег дома за ратну сирочад који се налазио у Белановици. Међу њима :Јеврем Васић Јеша, Средоје, Станко, Бурча, Пајевић, Новица, Пеперко… били су солидни играчи, које смо звали ‘’домци’.
Петар Пеперко био је дугогодишњи играч Качера, јер је после затварања Дома остао да борави и ради у Белановици. Утакмице је играо искључиво без копачки – бос. Због судија, који нису дозвољавали да се игра бос, утакмицу је морао да почне са ципелама и одмах их скида. Неуобичано али је тако.
После утакмице организоване су обично игранке где су склапана многа познанства која су се често завршавала браком. Путовања и набавка опреме била су трошак самих фудбалера а често су донације давали и богатији мештани.
ФК “Качер” је остваривао релативно добре резултате у такмичењима јер је имао доста квалитетних фудбалера који су касније доживели афирмацију у разним клубовима у земљи и иностранству.
– Предраг Прежа Радосављевић, син попа Лазара ( играо је и он за Качер)је играо за “Слободу” из Ужица а касније за “Војводину” из Новог Сада.
– Јовица Ђукнић-Биџа играо је за омладинце “Партизана” а након њих афирмисао се у Швајцарском “Сен Галену”.
– Слободан Николић Бобиша био је голгетер а поникао је у пионирима “Црвене Звезде“ а касније играо у „Радничком“ из Младеновца и Рудоваца. Његове голове памте Белановчани јер их је давао са изузетном лакоћом.
– Браћа Александар и Владислав Богићевић Блеки прошли су школу “Црвене Звезде” и први се афирмисао у “Марибору” а други, млађи Владислав био је капитен “Црвене Звезде “и репрезентативац Југославије а каријеру је завршио у САД.
Раније утакмице нису имале такмичарски карактер те нема забележених резултата и протокола са њих. Игране су на разним теренима у Белановици а први терен био је испод цркве на црквеном плацу. Сам терен услед конфигурације није могао бити у прописаним димензијама па је са источне стране, ка корнер линији имао и благо узвишење.
И поред таквог терена на њему су играле и друге екипе своје утакмице. Забележено је да је и љишки клуб док није имао свој терен користио белановачко игралиште. Велики број навијача из Белановице одлазило је на гостујуће утакмице закупљеним аутобусом или обично коњским колима.
ДО
И у Љигу су раније за Први мај организован турнир „Радничке спортске игре“ на којим су учествовале екипе из месних заједница општине, а често и екипе из радних организација. Шутци су имали екипу појачану играчима из Белановице.
ФК“Шутци “из 1966. стоје: Раја Веселиновић, __, Петар Пеперко, __, __, Добривоје Васиљевић Дочан, Раде Савић чуче: Милисав Васиљевић Мићан, Дуле Симић, Буда Стојановић, Миодраг Маринковић Маре, Милан Стојановић Шабан
На слици су фудбалери ФК“ Шутци “ из Шутаца који су 1966. године играли на једном таквом турниру у Љигу против ФК „Велишевца“ . Памти се да је Милан Стојановић Шабан из корнера успео да постигне погодак. Екипу је возио Прежа Марковић са коњима до Љига и назад.
Следеће, 1968.године ФК “Качер“ био победник, а резултат у финалу био је 2:1. “Качер „.
Тим Качера се често мењао у зависности када су игране утакмице, пошто није било такмичења, избор играча за тим није био обавезан.
Екипа је са једног турнира у Љигу где је побеђена “Рибница“ из Мионице.“Рибница“ је дошла у воћство у 8. минуту преко Предрага Игњатовића а „Kачер“ је изједначио преко Владимира Милићевића у 73. Бољим извођењем једанестераца тек у десетој серији одлучен је победник 10:9. Капитену Качера, Коренчанину пехар је уручио председник Општине Старчевић.
Финансирање трошкова клуба било је увек проблем који се решавало уз помоћ разних донатора а највећа помоћ стизала је из трговинског предузећа „Шумадије“. У оно време у већим местима играла се „томбола“ те је и „Качер“ тако нашао сталан извор прихода. Он је суботом и недељом организовао томболу у реновираној Колаковића кафани, коју је клуб добио од државе, на употребу. Клуб је ту имао и свој бифе који је, нарочито за време томболе изврсно пословао. У њему је највише радио Срба Јовичић Ћима, те је примљен у радни однос као радник у бифеу. Тако му је и остала љубав према пићу.
