У подножју планине Рудник, у централном делу Шумадије, локално ограничена брдима, са истока Глоговицом, југа Осојем, севера Совљаком и запада Шутачким брдом, простире се Белановица на раскрсници путева за Лазаревац и Београд, Рудник и Горњи Милановац, Љиг и Ваљево, Аранђеловац и Крагујевац. Стешњена је међу четири велика српска региона (Београдски, Шумадијски, Моравички и Колубарски) и удаљена је од Београда 75, Аранђеловца 25, Лазаревца 22 и Ваљева 50 километара.

Због свог положаја у односу на главне саобраћајнице Белановица има периферан положај.

Олга Савић у научној студији“ Белановица“ је изнела низ података о територијалном пространству Белановице:

Лежи у области Качер који се протеже између Венчаца и Букуље на северу и Рудника на југу. Белановицу налазимо у доњем Качеру а окружују га висови Шутице, Орловице и Вагана. Рашчлањена је долином реке Белановице те се насеље развијало дуж пута који води овом долином. Већи део насеља езвијао се у правцу север- југ, а када је направљен пут долином Качера према Љигу део насеља се почео развијати према западу.

Положај БелановицеПоложај Белановице

Природна богатства плодних долина река Качера, Белановице и Берисаве, красе ово лепо место, које је одлуком Краља Петра Првог 1904. године, а захваљујући угледним тадашњим грађанима, проглашено за варошицу.

Црква у Белановици - 1911. годинаЦрква у Белановици – 1911. година

Белановица је данас препознатљиво место по својој лепоти, негујући свој понос и традицију кроз многе генерације.

Саобраћајна карта Белановице
Саобраћајна карта Белановице

Налази се на 44о 15’ северне географске ширине и 20о 24’ источне географске дужине. Надморска висина се креће од  200 – 300 метара.

Настала је као део великог села Калањевци који лежи у долини река Качера и Оњега. Главна река је Качер по којој је област добила има. Простире се дуж старог пута Београд – Рудник. Границе су јој насеља:

  • са севера Калањевци,
  • са истока Живковци,
  • са југа Трудељ и Козељ
  • са запада Шутци и Пољанице.

Разликује се по положају од осталих сеоских насеља јер је груписано што је предодредило да Белановица преузме на себе улогу средишта, односно централног места за околна насеља.

Речна долина је таласаста раван око реке Качер. У ову раван и у долину реке Оњега спуштају се косе, од поменутог развођа између Качера и Оњега, на две супротне, јужну и северну страну.

Прве су раздвојене речицом Белановицом и Берисавом које теку од северозапада према југу и тако чине да цела територија и насеља доњег Качера гравитирају ка Белановици, а друге потоцима: Мурговцем и Мачијом Стеном.

Речице Белановица и Берисава извиру на јужној страни тога развођа, теку на југ и, пошто приме по неколико краћих потока, утиче у Качер.

Мурговац и Мачија Стена извиру са супротне стране и стачу се стрменитим земљиштем на северну страну, у реку Оњег. Са леве стране је долина Качера стешњена брдом Ковиљача.

Сама Белановица лежи на делу белановачког неогеног басена на путу бр. ИИИ / 217 дугом 18 километара од Ибарске магистрале на средокраћи између Аранђеловца и Љига односно Рудника и Лазаревца.

Белановица данасБелановица данас

Овим путем остварују се везе са Љигом, Ваљевом, Аранђеловцем, Лазаревцем, Београдом. Уже подручја Белановице ограничено је на насеља Калањевци, Живковци, Шутци и Пољанице, док се шире подручје проширује на насеља из околних општина Босута, Гараши који припадају општини Аранђеловац, и Трудељ, Козељ и Драгољ која припадају општини Горњи Милановац.

Климатски услови су веома повољни због виших температура у септембру што продужава туристичку сезону. Просечна летња температура није сувише висока, јесен је нешто топлија него пролеће.

Највећи снежни покривач достигао је висину 50цм 09.02.1954. године. Често дувају ветрови из северозападног правца, током целе године, док су лети нешто снажнији ветрови из западног, а зими северозападног правца.

Клима је умерено континентална са блажим зимским мразевима и летњим врућинама у односу на околна брда где су временске крајности присутније. Средња максимална температура је 17,30 C а средња минимална је 6,20 C док су максимално измерене температуре 39,80 C и -28,40 C.

Вегетациони период траје 260 дана, са просечно 3.975 часова са сунцем. Просечно има 46 снежних дана у години а просечна релативна влажност је 74%. Осунчаност је дуга и траје од раног јутра до касног поподнева.

Из овог се може закључити да Белановица  има врло повољне природне услове за живот, као и за гајење житарица, воћа и слично.

Река је Качер је највећа у овој области. Настаје од реке Букуље која тече са истоимене планине, Велике Босуте, која истиче из подгорине Венчаца и прима притоке Малу Босуту и Раслову.

  • Kозељица, која извире испод Острвице и тече кроз села Заграђе, Трудељ и Козељ,
  • Живковачка река,
  • Белановица,
  • Берисава.

Ти водотокови су и утицали да се на  истоименој речици формира са десне стране варошица.

Већи значај има Белановица која тече директно целом дужином кроз насеље. Извире на развољу између Качера и Оњега на висини од 360 метара. Дужина њеног тока је 5 колиметара. Улива се на висини од 170 метара.

Околина Белановице обилује већим бројем извора, међу којима су Совљак, Змајевац, Осоје и Глоговица. До изградње водовода 1926. године Белановчани су се снабдевали водом из тих извора и са Ђукнића чесме подигнуте на црквеном плацу. За месни водовод је изграђена каптажа око извора Совљак и направљен је мали сабирни базен са приливом воде од 2-4 л/сек. и постављене су цеви у дужини од око 2 километара и Белановица је, међу првим местима у Србији, добила водовод.

Нажалост од 1926. године до данас (2020.) врло мало је извор у Совљаку проширен и Белановица нема потребну количину воде.

Мада је Белановица права друмска раскрсница према Лазаревцу, Даросави, Аранђеловцу, Руднику и Ваљеву и ако квалитет путева није савршен. Удаљеност до већих насеља није већа од 30 километара (Лазаревац, Аранђеловац, Горњи Милановац).

Главни путни правац води од Чачка и Рудника преко Трудеља, и Калањеваца и Живковца преко Вагана за Аранђеловац и  Београд. Он се рачва у Белановици десно преко Глоговице и уз реку Качер преко Драгоља и Босуте води у Аранђеловац а лево преко Шутаца и Пољаница у Љиг и Ваљево. На север пут води преко Качерског брда, прелази поток Берисаву па уз косу на Цер те у Брајковац.

Положај Белановице у републици СрбијиПутем Београд, Живковци, Белановица, преко Драгоља, Босуте на југ преко Војковаца поред Острвице излази се на Рудник. Штета је што Белановица има периферан положај у односу на главне саобраћајнице већ се развила на старом путу Београд – Рудник који данас нема некадашњи значај.

Овим путем је 1815. године са великом војском од пет стотина војника, прошао Имшир паша са намером да угуши Други српски устанак у Чачку.

Осим пута Београд – Рудник – Чачак, остали путни правци нису постојали већ се ка Љигу и Ваљеву ишло долином реке Качер а зими брдским венцем преко Шутаца, Пољаница и Ивановаца где се преко црквеног забрана стизало до цркве у Моравцима.

Тек на предлог посланика Раке Мирића из Калањеваца, Скупштина Краљевине Србије донела је 1904. године одлуку да се долином реке Качера изгради пут до Љига.

Пут је брзо изграђен и Белановица везује за пут долином реке Колубаре Београду. То је био макадамски пут по ком су се клацкала кола са канатама или са скелом (равна дрвена платформа) вучена стоком уз по неки фијакер који би са гиздавим коњима превезао путнике до Љига и назад.

Било је доста чеза коју је вукао један коњић. Зими су се могле срести саонице које су вукли коњи или говеда. Рабаџије, којих је у Белановици било доста, своја возила су брижљиво прпремали за пут како би путници били задовољни. Зими их је чекала угрејана цигла коју су стављали под ноге, да ноге не би озебле.

Реконструкција и асвалтирање пута за Љиг завршена је 1970. уз финансирање Путног фонда општине и уз помоћ  Комуналног предузећа из Белановице, „Бека“ из Београда и Предузећа за путеве „Београд“.

Саобраћајног предузеће „Стрела“ из Ваљева држало је аутобуску линију Ваљево – Белановица. Поред њих велика помоћ стигла је од самих грађана кроз увођење месног самодоприноса (кога поједина села нису добронамерно прихватала) на износ од 5 одсто на доходак од пољопривреде и 2 одсто на доходак запослених у трајању од 5 година.

Много касније су асфалтирани путеви за Брајковац (2005. године), Аранђеловац (2006. године) и Рудник (2006. године). До Ибарске магистрале има 16 км, а до пруге Београд – Бар 25 километара.

ПанорамаПанорама

Биљни свет у Качеру је веома богат а села су раније више била прекривена шумама. Највише је било букви, цера (највеће стабло измерено је у дворишту куће Драгомира Јосиповића Цилијаша са обимом од 3,15 метара), бељике, граба, клена, јасена, бреста, брезе и дрена.

Било је и јавора, храстова, граница, липе, јасике,  јаблана и платана. Због изобиља дрвета мештани су правили магазе, вајате и качаре од дрвета као и делове у зградама пресце за жито, долапе, салаше, кошеве и друго. Поред река било је врбе, јове, иве, раките и зове.

Услед разноврсног биљног покривача животињски свет било је више разноврстан и бројнији. Данас, дивљих животиња је све мање а медведа и видри више нема јер је шума доста посечена. Остали су вукови, лисице, јазавци, срне, дивље свиње и зечеви.

Од домаћих животиња више нема бивола, магараца, мазги али има коња, оваца, коза и свиња. Од ситних животиња има веверица, ласица, творова, јежева, мишева, кртица. У кишним данима има даждевњака (бурњака), пужева, глиста и змија (слепаћа, смукова, белоушки, шарки и поскока), зелембаћа и гуштера. Од домаћих животиња скоро свако домаћинство има пса или мачку углавном без педигреа.

Од пернатих које се гаје набрајам гуске, кокошке, патке, ћурке, морке и, ређе, пловке. Крупније шумске птице су јастреб, рода, орао, соко и тетреб. Има кобаца, чапљи, сова, врабаца сеница, сврака, гаврана, чворака, славуја, голубова, грлица, детлића, кос, штиглића, креја, црвендаћа, жуња и кукавица.

Раније је било доста паунова и ласти али су ласте некако остале местимично. Гајила се и свилена буба чија је храна била дудов лист и од њених чаура испредан је свилен конац одличног квалитета.

Мора се рећи да је за време ратова било доста вашију, стеница, бува, гњида али захваљујући хигијенским препаратима то је остала далека ружна прошлост. За уништавање ове гамади употребљавао се масовно гас и цеђ (справљан од церовог пепела и воде).

Шумски плодови су се раније много више користили за спремање слатка, сокова и џемова. Ту су: купина, јагода, шипурци, дрењине, трњине и глогиње (у некадашњим гладним годинама), лешници, малине и рибизле.

Од воћа заступљене су шљиве, трешње, вишње, јабуке (стрекња, тврдокорка, тикваја, белица, илијињача, петровача, зуквара, шећерлија, зеленка, шареника, вајлија, петровача),  крушке (медњак, караманка, такиша, видовача, водењача, лончара, лубеничарка), кајсије, брескве, дуње, мушмуле и ораси.

Најбоља ракија пекла се од шљиве рањаче која се данас може наћи у траговима по старим шљивицима. Треба се сетити пушница и леса за сушење шљива “маџарки“ које су доносиле добре приходе. Данас лесе ретко ко има а маџарку су замениле нове сорте (Станлеј, Чачанка и др.).

Домаћице су раније много узгајале цвеће, босиљак, рузмарин, љубичице, кадифице, георгине, шебој, перунике, божур, хризантеме и руже. У касну јесен се посуде са цвећем, обично у ислуженим судовима, ћуповима, лонцима и кофама, склањају у подруме да се чувају од мраза до пролећа.