Привреда 2. ДЕО - Белановица

Други део

ЗАДРУГАРСТВО

Поред свих услова у привреди и туризму, главна привредна грана овог подручја је пољопривреда. Њиве се у Качеру налазе по долинама, косама, странама и врховима до 300 метара висине, а на њима се још раније сејао јечам, овас, кукуруз и пшеница. Сточарство, које је некад било најважнија грана пољопривреде и користило шумовите испаше, утрине и ливаде, опадало је временом под утицајем сталног повећања обрадивог земљишта на рачун шумског и пашњачког. Тако се и број гајених грла рогате стоке и свиња смањивао.

Заузимајући све веће површине на рачун шума и испаша, воћарство је било дуго времена значајан извор прихода. Нарочито се много гајила шљива у густим шљивицима који су се обично налазили око кућа. У прво време се прерађивала у ракију, касније сушила или се од ње правио пекмез и тако извозила. Обављали су се и неки занати као допуна пољопривреди. У Козељу и Трудељу мештани су производили ћумур, а из камених мајдана вадио се камен за изградњу кућа у Драгољу, Шутцима и Калањевцима. Од камена се правило воденичко камење и надгробни споменици.

Задруге су биле ослонац развоја села и пољопривреде и имале су увек позитиван утицај на развој пољопривреде и побољшање услова живота на селу.

Осниване су и пре доношења Закона о земљорадничким задругама, од 1898.године. Развој задругарства привремено је заустављен за време балканских и Првог светског рата, али је у првим поратним годинама започео њихову интензивну обнову и оснивање нових

Задруге су имале скупштину, управни и надзорни одбор.Надзор над њиховим радом вршио је народни одбор среза којем су припадале. Скупштина калањевачке задруге 1944. године

Тако је у Калањевцима 1923.године, објављено у листу „Земљорадничка задруга“ да су задругари Калањевачке земљорадничко – кредитне задруге у току 1923. године прикупили и у фонд за покретање издавања Омладинског задружног листа, уплатили 51 динара својих добровољних прилога. Задруга је бројала 17 задругара. Председник задруге и њеног управног одбора био је Владимир М. Мирић, земљорадник који је потом био бански већник, председник општине у свом селу и радикалски првак из качерског краја.
Чланови Управног одбора били су: Радојко Илић, учитељ( убијен 1941 од Немаца у Крагујевцу), Милоје Максимовић, Урош Сарић, Владимир Десивојевић. Секретар и благајник био је учитељ Никола Сретеновић. Председник Надзорног одбора Радивоје Колаковић и чланови Милорад Јовичић, Драгомир Мирић, Милован Максимовић и Љубусав Сарић секретар и благајник.
( објављено у „Српским новинама“ бр. 111 од 15.5. 1905. године и у “ Земљорадничким задругама“ бр. 2 од 1906.године
Радници Земљорадничке задруге Калањевци били су:

Гавриловић Војислав
Ђукић Михајло
Маринковић Војин
Ђукнић Драгољуб
Колаковић Живко
Степановић Матеја
Догањић Радојко
Мирић Гојко
Догањћ Миодраг
Мирић Миленко
Десивојевић Живорад
Ђукнић Лазар
Војиновић Живан
Војиновић Мирослав
Мирић Светислав

Земљорадничка задруга Кaлањевци у 1958 години бавила се:
– Откупом пољопривредних производа,
– Вршила услужну делетност својим машинским парком,
– Кооперацијом са индивидуалним произвођачима,
– Трговином индустријске робе на мало

Слична задруга постојала је у Шутцима али се не зна кад је тачно основана под називом Шутачка земљорадничка задруга. Остало је забележено да је један од највреднијих задругара био Милан Марковић а задругари Владимир Т. Поповић, Адам Дражић, Драгић Јованчевић, Милисав Симић, Живан Марковић, Миленко Пантић, Милосав Поповић, Михаило Ломић, Владимир Стојановић, Марко Николић, Андрија Стојановић, Милисав Јованчевић, Василије Максимовић и Чедомир Ломић. Сви су дали по динар добровољног прилога за подизање Задругарског дома у Београду

У регистру Главног савеза српскиг земљорадничких задруга од 1908. године вођена је Пољаничка земљорадничка задруга која је при оснивању имала 22 задругара. Први председник Управног одбора био је Богољуб Јовановић а чланови Војислав Ђорђевић, Милован Радовановић, Милован Васиљевић и Младен Марковић. Секретар и благајник био је земљорадник Милорад Г. Ђорђевић. У Надзорном одбору били су: Рајко Јовановић-председник, чланови : Драгомир Ђорђевић, Милорад Минић, Светозар Миловановић и Јован Минић

Постојала је и Воћарска задруга основана 1932. године

У регистру Главног савеза српских земљорадничких задруга под редним бројем 4280. вођена je Живковачка земљорадничко набављачка задруга која је имала 55 задругара. Њен први Управни одбор чинили су: Петар Гавриловић, Обрад Арсенијевић, Милинко Недић, Грујица Плескоњић и Димитрије Петровић. У први Надзорни одбор бирани су: Петар Арсенијевић, Живота Милинковић, Светолик Гавриловић, Сретен Радовановић и Милоје Петрoнијевић. Први задружни благајник био је учитељ Радојко Ђукановић, сарадник НОБ-а, а након рата вишегодишњи дописник листа „Политика“ из Аранђеловца. Дужност првог књиговође обављао је Новак С. Николић а магационер је био Живан Гавриловић.

Решењем Народног одбора општине Белановица од 25. јула 1959. године, одобрава се спајање Земљорадничке задруге Живковци са калањевачком у једну задругу са седиштем у Живковцима и која има име Општа земљорадничка задруга „Гај“ у Живковцима. За управника задруге поставља се Живан Војиновић досадашњи управник калањевачке задруге
Живковачка задруга поред пољопривредне производње и откупа добила је 28. јануара 1959. године од НОО Белановице одобрење да може обављати трговину кроз продавницу индустријске робе где се снабдевају задругари.

Шутачка земљорадничко набављачка задруга опслужуивала је само село Шутце, а основана је 1938. године када је и учлањена у Главни савез српских земљорадничких задруга. Управни одбор чинили су: Милоје Т. Ђорђевић, председник, Живојин Степановић, Тихомир Дражић, Светозар Дражић и Младен Јованчевић. Надзорни одбор имао је чланове : Живојин С. Ристић-председник, Михаило Ј. Стојановић, Никодије Стојковић, Предраг Минић и Александар Цветковић .

Драгољска землорадничко- набављачка задруга основана је 10. фебруара 1929. а брисана из регистра 25.9.1940. године. Имала је 21 задругара. Председник је био Павле Живановић а чланови управног одбора: Неша Ћосић, Светозар Радојичић, Драгић Јосиповић и Милош Ристовић. Чланови Надзорног одбора: Спасоје Радојичић, Михаило Живановић, Спасоје Ћосић, Радојица Ломић, Вељко Јовановић. Књиговођа је био Тихомир Радојичић а благајник Вељко Ристовић. Магационер је био Љубисав Живановић. Имала је 21 задругара.

После Другог светског рата у Драгољу је формирана Сељачка радна задруга. У њу се добровољно ступало и удруживао сточни фонд уз колективну обраду земље. За ту намену је била подигнута и задружна штала у близу куће Милинка Јаћимовића званог Прскало. Ово удруживање је кратко трајало и није наишло на широку подршку тако да су и сами чланови постепено из ње иступали. Осамдесетих година прошлог века задружна штала је срушена и тиме је избрисан и последњи траг краткотрајног здруженог удруживања Драгољаца.

У Белановици је 1926.основана Среска здравствена задруга“Качер“ а укинута 1930. године.

Затим је основана 1931.године Сточарско приплодна задруга и радила је све до Другог светског рата. Ближи подаци о њој не постоје.

На иницијативу бугарског емигранта Петка Василева у Шутцима 1938. године формиран је Одељак задругарске омладине од 30 чланова са председником Стеваном Марковићем (није реч о Сингеру) и секретаром Милинком Ломићем. Одбор су чинили: Слободан Станишић, Драгиша М. Симић, Љубинка Јовичић, Радојко Дражић, Василије и Светозар Марковић и Миломир Дражић.

Овај Одељак је врло брзо развио бројне активности на плану унапређивања пољопривредне производње, здравственог просвећивања, организовања културно- забавних програма и других акција. Слични Одбори формирани су у Белановици, Пољаницама, Калањевцима, Живковцима и другим селима. У Калањевцима председник је био Радојко Сарић, секретар Божидар Лукић и чланови: Радослав Мирић, Војислав и Живомир Гавриловић, Живомир Радосављевић, Раденко Ђорђевић, Живорад Сретеновић, Милован Радосављевић. Поред њих постојао је одељак омладинки где су се истицале Дана Николић, Катарина Десивојевић, Вера и Јелка Сарић.

У Пољаницама на челу Одбора био је Миломир Павловић и овај одбор окупљао је мушку и женску омладину. Њихов гост је био један делегат из Египта кога су довели представници Задрушног савета из Београда, како би се упознао са радом нашег Одбора.

У послератном комунистичком периоду почиње формирање задруга те тако у марту 1944. године постоји Драгољска земљорадничко-продавачка задруга са председником Перишом Јовановићем а 1946. првом Оснивачком скупштином од ње настаје Земљорадничка народна задруга са председником Раденком Ћосићем а чланови управе су: Радован Ломић, Радиша Јовичић, Драгић Јовановић и Радојко Јовановић. Задруга је 1948 имала 207 чланова. Имала је своје одборе за: сточарство, културу и просвету.

У задругу се добровољно ступало и удруживао сточни фонд уз колективну обраду земље. За ту намену је била подигнута и задружна штала. Ово удруживање је кратко трајало и није наишло на широку подршку тако да су и сами чланови постепено из ње иступали. Осамдесетих година прошлог века задружна штала је срушена и тиме је избрисан и последњи траг краткотрајног здруженог удруживања Драгољаца

Затим је1949. године председник био Радован Ломић који је у марту 1950. године на збору “оптужио Раденка Ћосића да носи штоф из магацина и даје по селу, те да је дао снаји Милорада Перкића штоф за хаљину и исто снаји Милутина Радојичића носио штоф и давао га”. После њега 1951. године председник је био Периша Јовановић а затим Драгослав Ћосић. Скупштина задругара 1956. године гласа за спајање са задругом “Качер” из Белановице чији је управник био Момир Јосиповић.

После рата решењем Окружног привредног суда у Чачку основана је 21. јуна 1946. године Белановичка абаџијско-кројачка прерађивачка задруга С.О.Ј. Задругу је основало седам чланова- занатлија на основу приступних изјава и оснивачког удела. Вршила је прерађивачко-услужну делатност за Белановицу и околину, јер на том подручју није било радњи тог типа. Примљена је у Главни задружни савез Србије 2.6.1947. Управник задруге био је Љубиша Петронијевић, а налазила се у кући Милорада Јованчевића Кицоша. У Управном одбору били су: Драгомир Старчевић, Стојан Догањић, Миодраг М. Марковић, Илија Лукић, Михаило Сарић. У Управном одбору задруге 1948. године били су: Радојко Догањић, Радојко Ракић, Милан Михајловић, Раденко Ћосић, Будимир Величковић, Љубиша Петронијевић

Радници су 1960. године били: Љубиша Петронијевић, Драгомир Богојевић, Милан Михаиловић, Бранко Марковић, Илија Лукић а књиговођа је био Бранислав Балтић. Радионица је била у стану Стане Симеуновић, Љубише Колаковића, Милорада Јованчевића.

По извештају финансијског ревизора савеза занатских задруга НР Србије Јосипа Жанка стоји: да је Задруга основана у марту 1947. године и да има 7 запослених. Пословањем задруге руководи пословођа Љубиша Петронијевић изабран на Скупштини у мају 1958. године.
Магационер задруге и благајник је Драгомир Богојевић. Књиговодсво задруге врше хонорарни службеници Божидар Лукић и Станимир Стевић.

Просторија задруге 1947. године била је у кући Милорада Јованчевића, Карађорђева 24 уз закуп (кирију) од 4.800 динара. Тај простор је коришћен и 1959. године. Радионица задруге била је 1948. године у локалу Стане Симеуновић све док Месни народни одбор није донео решење о премештању радионице у локал Љубише Колаковића, због потребе магацинског смештања откупа жита. Једно време била је у кући Љубисава Молеровића.

Овлашћењем Среског народног одбора у од 4. јуна 1951. године, Задрузи се одобрава даљи рад и она мења назив уБелановачку абаџијско-кројачку прерађивачку задругу. У свом раду суочавала се са проблемима недостатка посла, бесправног рада, лоше организације и другим, па је, током 1955, закратко укинута. Већ од 1. јануара 1956, њен рад је обновљен са мотивацијом да је она једина те бранше у околини и да је као таква неопходна. Престала је са радом 1962. године.

Затим, решењем Среског народног одбора у Белановици 28. децембра 1946. године основана је Среска пољопривредна станица у Белановици као пољопривредно предузеће од локалног значаја за Срез качерски. Станица није имала на свом земљишту никаквих зграда већ је Министарство пољопривреде узело у закуп приватну кућу у коју се преселио после бомбардовања и паљења Рудника 1942. године и преласка Среза у Белановицу Државни воћни расадник на Руднику је престао са радом а у Белановици је формиран од Среске пољопривредне станице нови, у који је пренета архива са Рудника.
Управник Среске пољопривредне станице био је Драгован Богдановић. Радници су већином били нaдничари :

Платни списак надничара за јули 1947 и јули 1948 године

бр	Презиме и име	одакле је	свега дана	надница	укупнп
1	Колаковић Миодраг	Белановица	3,5	100	390
2	Богдановић Десанка	Белановица	2	120	240
3	Николић Роса	Белановица	1,5	120	180
4	Марковић Предраг	Шутци	0,5	100	50
5	Миловановић Радосава	Белановица	1,5	120	175
6	Марковић Миљана	Пољанице	1	140	136
7	Марковић Миломир	Пољанице	1	140	136
8	Марковић Роса	Пољанице	1	140	136
9	Марковић Милојка	Пољанице	1	140	136
10	Марковић Живорад	Пољанице	1	140	136
11	Марковић Томислав	Пољанице	1	140	136
12	Грујичић Марија	Белановица	1	100	100
13	Ломић Арсеније	Белановица	1	100	100
14	Миловановић Живко	Шутци	3	80	240

Управник.
Драг. Богдановић,ср (печат)

Среска пољопривредна станица се бавила узгајањем воћних садница, држањем приплодне стоке и производњом сточне хране. Оснивала је депое за семена, набављала средства за заштиту биља, вештачко ђубриво, справе, алате, машине и друго. Вршила је проширену делатност Државног воћног расадника. Годишњи производни план за 1947. годину био је:
– Биљна производња: озима пшеница 791. кг, овас 2.460. кг, кукуруз у клипу 8.500. кг ;
– Поврће: Пасуљ 550 кг, кромпир 600 кг, купус 200 кг, парадајз 100 кг, зелен 70кг ;
– Сточно крмно биље: сено 8.000кг, слама 2.340 кг, шаша 1.000 снопа ;
– Воћне саднице: дудових 1.500 ком ;
– Сточарска производња : продаја стоке (бикова и нераста) 14.500 динара, биковска такса 4160 дин, стајско ђубре 15 кола 1.500 дин ;
Финансијски исказано, укупно 77.078 динара
Управник станице био је Воћног расадника прво је био Војимир Перишић, затим Милован Алемпијевић па Драгован Богдановић. Надничари у расаднику обично су били: Милоје Јоксимовић, Матија Јовчић, Периша Јовчић, Радован и Будимир Ђукнић- из Калањеваца; Мара Грујичић, Стеван Колаковић, Влајко Живковић из Белановице; Тихомир Дражић, Живко Миловановић, Милинко и Милка Ђиласовић из Шутаца ; Милош и Тихомир Марковић из Живковаца;

Државни воћни расадник се 1965. године интегрисао са Земљорадничком задругом „Качер

Школа за образовање пољопривредних произвођача основана је 1953. године и бележила је одличне резултате те се афирмисала као једна од најбољих школа те врсте на територији среза. Среска пољопривредна станица налазила се под административно-оперативним руководством Среског народног одбора у Белановици.

ЗЕМЉОРАДНИЧКА ЗАДРУГА „КАЧЕР

Задруга је основана 1969. године и била главни носилац пољопривредне производње у Белановици и њеној околини и настојала је да неке од већ развијених грана пољопривреде на овом подручју унапреди.

Управна зграда задруге налазила се у згради испод Томковића млина, а касније била је у старој школи, све до 1986. године када је изграђена нова управна зграда.

Поред основне делатности задруге, узгој музних рава имала је задатак да снабдевају грађане животним намирницама и другим потребама (гас, шећер, уље, со, брашно, текстил, обућа и друго). Одлуком Регионалног задружног савеза удружују се мале задруге из Шутаца и Драгоља и Скупштина задругара на седници 13.05.1956.године доноси одлуку да та задуга носи назив ’’Пољопривредна задруга „Качер’’ са седиштем у Белановици.

Зграда управе задруге " Качер" — *Зграда управе задруге “ Качер“*

Задруга је 1958. имала велику кооперацију и бавила се углавно узгојем стоке те је дато у тов 72 свиња расе „моравка“ и нераст „корнвол“-3 ком. Воће је такође засејано на 4 хектара са око 38.000 стабала. Делатност задруге била је: трговина, економија, млин, откуп, машински парк (камион и трактор) и ресторан који 1958. године излази из Задруге и улази у састав Месног народног одбора.

Списак радника и службеника Земљорљдничкој задрузи “Качер”
Службеници:

Јосиповић Момир, управник
Колаковић Момчило, пољопривредни стручњак,
Ракић Бранислав
Даниловић Нада
Милановић Превислав
Ракић Владислав, благајник

Радници:

Радовановић Вељко, млинар – квалификован
Марковић Михаило, тракториста,-квалификован
Радоичић Љубомир, тракториста-квалификован
Јаћимовић Мирослав, физички радник – неквалификован
Јованчевић Александар, шофер -квалификован
Благојевић Љубивоје, чувар на економији
Петровић Мирослав, откупљивач – полу-квалификован

Задруга је поред своје економије окупила 65% домаћинстава што је око 620 домаћинстава. Од 6.800 хектара које и припадају пољопривредним домаћинствима који су кроз кооперацију сарађивали са задругом било је 3.200 хектара.

Задруга је 1960. године имала 42, 1970- 43 а 1971. године 39 запослених. Обухватала је подручје од пет насељених места: Белановицу, Живковце, Калањевце, Шутце и Пољанице. Економија је имала 195 ха од чега 112 ха обрадиве земље под вештачким ливадама, 55 ха, природних ливада је било 14 ха, воћњака 3 ха, а остало под шумом и пашњацима. Штала се налазила у Качеру близу куће Милинка Јаћимовића званог Прскало.

За унапређење сточарства и воћарства задруга је почела тов бикова преко индивидуалних домаћинстава јер говеда чине 45% укупног сточног фонда. други покушај је учињен на свињогојству увођењем нове расне сорте меснатих свиња и трећи покушај било је живинарство.

Воћарство, за које конфигурација терена пружа најбоље услове није са истим успехом унапређено и модернизовано. Највише се гајила шљива на око 60-000 стабала тако да је задруга откупљивала 50 – 70 вагона свежих шљива. Подигнуте су и две нове модрене сушнице, једна у Белановици а друга у Живковцима са већим капацитетом него што може да се пласира.

Ратарство није најважнија грана на овом терену али се осетио известан напредак. Кукуруз заузима највеће површине , око 1.100 хектара а принос износи од 28 мц/ха. Пшеница је засејана на око 1.000 хектара високородним сортама.

На иницијативу Пољопривредне коморе НРС, у 1957. години почела је доградња Државног воћног расадника те је почела производњу садница шљиве „пожегаче“ у Белановици средствима из Фонда за унапређење пољопривреде Народног одбора Ваљева. Упорним радом изграђена је управна зграда са три канцеларије, два стана и учионица за школу пољопривредних произвођача. Уз њих изграђене су и економске зграде и штала. Засађено је 25.000 изданака шљиве „маџарке“ и 50.000 сејанца „џенерике“ на које ће се калемити „пожегача“. Уз то расадник се бави и ратарском производњом на 50 хектара земљишта. Стручну контролу радова врши Воћарски институт из Чачка. Расадник послује као производна установа са самосталним финансирањем, без икаквих дотација.

Следеће, 1958.године основан је Воћни расадник и имао капацитет 100.000 садница претежно шљиве пожегаче, годишње који је био и огледно поље полазницима ниже Пољопривредне школе школе, чији је директор био Раде Матић. Он је организовао, и био предавач за тромесечни пољопривредни течај воћарског карактера на којим је учествовало 65 омладинаца полазника. На течају су се нарочито истакли Гојко Ломић из Драгоља и Драгомир Ђукнић из Калањеваца.

Народни одбор општине Белановица на својој седници 12 јуна 1958 године основао је Воћни расадник, установу са самосталним финансирањем. НОО је доделио расаднику и 70 хектара обрадиве земљане површине на коме ће поред засада шљиве производити и крмно биље за стоку, која треба да обезбеди потребне количине стајског ђубрива за поправку квалитета постојеће земље у расаднику. Перспектива расадника је да на засејаној површини од 20 хектара са матичњаком шљива и јабука који ће служити за узимање калем гранчица за производњу садница
Задатак Воћног расадника је да унапређује воћарство на територији белановачке општине:
– да производи воћно- садни материјал за НР Србију и снабдева пољопривредне произвођаче, земљорадничке задруге и друге организације
– да предузима и изводи радове око подизања задружних организација, пољопривредних и индивидуалних произвођача
– да прати развој воћарства а посебно узгој нових садница у одређеним земљишним и климатским условима
– да врши одређена испитивања у циљу правилне оријентације у воћарству
– да је у тесној вези са научним установама и пољопривредним организацијама у општини

Развој Воћног расадника инвестира Пољопривредна комора НРС са средствима у износу од 25 милиона динара која ће бити употребљена за изградњу стамбено – управне зграде, једне сило јаме, ђубришта и довршења штале за 20 грла стоке. Поред тога према Републичком плану предвиђено је 3 милиона динара за регулацију речице Берисаве и 2 милиона за набавку опреме.

Основна средства Воћног расадника сачињавају досадашња средства укинутог Пољопривредног предузећа „Качер“ у Белановици.
Међутим 1965.године показало се да поднебље у Белановици није погодно за развој неког великог воћњака те је потекао предлог да се Воћно-лозни расадник припоји Земљорадничкој задрузи ’’Качер’’. Интеграција је извршена 1. маја а за директора Задруге постављен је Чедомир Даниловић. Касније 1970. за директора је изабран Раденко Јованчевић а Даниловић је постављен за руководиоца пољопривредне производње. Задруга тада броји око 60 радника.

Народни одбор општине Белановица у новембру 1957. године,на молбу земљорадничких задруга Белановица, Драгољ и Шутци, доноси решење о спајању и оснивању нове задруге под називом Земљорадничка задруга „Качер“ – Белановица са задатком:
– организовања и помагања производње на својој економији и код чланова задруге
– откуп пољопривредних производа и снабдевање чланова задруге и осталог грађанства са индустријском и другом робом на свом подручју и
– вршење других послова предвиђеним правилима задруге

Савет за привреду општине Љиг 1958. године расправљао је о пословању задруга и констатовао да је пословање лошије од планираног. Недостаје стручни кадар, од шест управника само један има нижу пољопривредну школу, књиговодство је неажурно и непоуздано, ни једна задруга није имала добит од пољопривредне производње већ од трговине и откупа. Задруга тада први пут прима високо образоване стучне кадрове пољопривредне струке.

По одлуци НОО, Земљорадничка задруга Качер добија 1959. године одобрење да може да се бави и трговином у својим продавницама.

Задруга се бавила:
– Прометом индустријске робе на мало
– Откупом пољопривредних производа
– Пољопривредном производњом на својој економији,
– Пољопривредном производњом путем кооперације са индивидуалним пољопривредним произвођачима
– Угоститељством,
– Мељавом житарица са свом млину
– Продајом меса и сухомеснатих производа у својој месарници
– Производњом и продајом обуће у својој обућарској радионици
– Прерадом дрвета на циркулару
– Трговином у својим продавницама у Белановици, Шутцима и Драгољу

Крајем 1960. године Основна организација “Качер” доноси одлуку о организовању пословних јединица: продавнице у Калањевцима, Белановици; магацини у Белановици, Шутцима, Живковцима и Пољаницама; откуп стоке и млека у Белановици. Задруга убрзо издваја трговинску делатност, а 1961. године формира своје економије- откуп и млин. Исте године дат је предлог да се гради сушара за шљиву. Задруга је имала низ организационих трансформација и 1964. године је пословала по економским јединицама: транспорт, откуп и складиштење, транспорт и мељава и заједничке послове.

Задруга “Гај” из Живковаца, је настала 1959. спајањем калањевачке и живковачке задруге са управником Живаном Војиновићем, и улази у састав ЗЗ“Качер“1962. године. ( Месна задруга “Козељ” примљена је тек 1980. године)

Задруга је добро пословала нарочито у сточарској производњи те су 1970 у сарадњи са „Коопродуктом“ из Новог Сада утовили преко 1.000 телади која су у просеку тежила по 200 килограма. Било је произвођача који су држали преко 50 телади у тову: Новак Лукић, Родољуб Раковић, Владимир Павловић, Драгоје Догањић ..

Исте године, због неповољног кретања цена калемарског воћа на тржишту, у свом расаднику од 2 хектара посејаних шљивом „пожегачом“, решили су да поваде 17 хиљада садница како губитак од ње не би повећавали а површину да препарцелишу и спреме за продају плацеве за индивидуалну градњу, који доносе већи приход од расада. (На једном од плацева аутор сајта је изградио викенд кућу)

У 1973. години Пољопривредна задруга формира Основну организацију удружених задругара Качер“ у договору са са педесетак својих пољопривредних произвођача. Тако удружени задругари имали су предност у свим видовима пословања: у продаји својих производа и у набавкама, услугама и друго.

У то време, друштвено самоуправљање хватало је замах, па 5. априла 1975. године формира се Пољопривредно предузеће „Качер“ са делатношћу производње и промета пољопривредних производа, репроматеријала, промет трговачке робе и услуга те постаје Основна организација удруженог рада “Качер” са директором Раденком Јованчевићем.

Они настављају производњу јунади и те године на крају трећег тромесечја, пошто није имала коме да их прода 800 комада , исказује губитак од 800.000 динара а годину завршила са губитком од 2 милона динара. Решење је делимично пронађено у пласману меса у радне организације Рашке,Чајетине, Ниша и Београда.

Укрупњавањем привреде врши се интеграција и у земљорадничким задругама, и 1977. године “Качер”са 107 коопераната заједно са задругом „Рајац“ из Кадине Луке и земљорадничком задругом „Љиг“ из Љига удружују се у Радну организацију пољопривредно предузеће “Слога” из Љига са директором Раденком Јованчевићем. Исте године директор нове Организације коопераната Качер“ постаје Радиша Балтић а затим се смењују Момир Јосиповић,Чеда Даниловић, Раденко Јованчевић и на крају остаје Јован Марковић а први шеф рачуноводства постаје Марко Мирић. Делатност је била : производња и промет производима, репроматеријалом, трговинском робом и услугама.

Потписивањем Споразума о удруживању рада и средстава обављено је 20. марта 1977. године. Ново предузеће је учествовало у реконструкцији белановачког водовода са 70.000 динара. А за потребе Спортског друштва Качер“ један магацин је адаптиран у купатило.

Задруга је на земљишту расадника изградила кланицу и отпочела са клањем крупне стоке. Раније се једно време клањем стоке бавила Станбено комунална заједница- Белановица . Овом делатношћу Задруга се бави све до 1975.године када је ова радна јединица исказала велики губитак и у разговорима са ’’Србокопом’’ из Београда склапа се Уговор о пословно техничкој сарадњи, када јој се припаја кланица. Тим споразумом ’’Србокоп’’ је осим кланице преузео и 15 радника. Запослено је 69 радника локалног становништва што је омогућило многима да се дошколују и стекну искуства у кланичној индустрији.

Стара кланица из 1971. године била је недовољног капацитета те је Задруга уложила 600 хиљада динара у њену реконструкцију. Реновирање кланице и доградња хладњаче( прва фаза) трајало је до 1983. године када је изграђена, за оно време, модерна кланица, производне површине 3.750 м² и складишног простора 1.400 м^2.Та, друга фаза проширења завршена је и пуштена у рад 19. септембра 1986. године. Кланица је своју производњу осим за домаће обављала за инострано тржиште. Она је снабдевала и велике потрошаче у окружењу и шире. Трећа фаза изградње биће завршена до краја године а за градњу је уложено 70 посто својих средстава.

Кланица „Србокоп“ ООУР „Београд“ у Белановици солидно ради и одлучује да изгради нову кланицу . Пошто месарски занат у белановачком крају нема традицију то је и мање кадрова, те из тог разлога решава да, у сарадњи са школским центром из Љига, упише за школовање потребног кадра месарске струке. Уписано 20 полазника који ће добити посао кад се оспособе, те ће укупан број запослених бити 300 радника.Такође се врши преквалификација постојећег кадра који је претежно неквалификован и полу-квалификован.

Задруга је добро пословала и 1977. године јер на крају године доходак увећан у односу на 1976. за 85 одсто и износио је 4,5 милона динара. Број пољопривредних произвођача био је 103. Испоручено је тржишту око 815.000 литара млека, 2.200 товљеника и 520 грла јунади. За расподелу средстава удруженим земљорадницима намењено је 149.000 динара а право на њих стекло је 58 земљорадника. Тако је Петроније Стојановић из Шутаца добио 13.340 динара. Планирана је набавка механизације за бербу кукуруза, изградња кошева за смештај кукурузаи да се први пут засеју површине пшеницом.

Задруга је добро радила и имала велики број пољопривредника који су са својим фармама остварили добре приходе. Тако је Драгослав Ђукнић из Калањеваца у своју стају увео, још 1967. године, расне краве и почео прозводњу млека. Изграђује сило спремишта, товилишта капацитета 240 јунади у тромесечном товном периоду. Средствима зеленог плана обезбедио је потребне машине и у сарадњи са ООУР“Качер“ и љишке задруге „Слога“ чији стручњаци уводе нову технологију, омогућили су му успешну производњу. За свој рад добио је Септембарску награду општине.

Сличан резултат пословања био је и у 1980. години где је утовљено 4500 јунади и откупљено преко милион литара млека. Произвођачима је подељено 300.000 динара а најбољи су били Драгослав Стојановић из Белановице, Драгослав Ђукнић из Калањеваца, Момчио Ивановић и Слободан Пантић из Шутаца.

Хладњача " Србокопа" — *Хладњача “ Србокопа“*

У Ваљеву марта 1980. године политичке структуре одлучују да се формира Сложена организација удруженог рада АИК “Ваљево”. У њеном саставу улази пољопривредна радна организација “ Слога” са седиштем у Љигу која је покривала подручје качерских месних заједница Калањеваца, Живковаца, Шутаца, Пољаница и Белановице . Тако је и Основна oрганизацуја kоопераната “ Качер” која обухвата око 850 домаћинстава постала део великог СОУР-а АИК “Ваљево”.

Она је у поседу имала преко 4.000 хектара обрадиве земље, од чега је више од половине било под вештачким ливадама, а 1.100 хектара под кукурузом, 900 ха. под пшеницом, природним ливадама, и са неколико хектара воћњака, што је био разлог да је задруга изгради индустријску сушионицу за шљиву. Шљива се јако много гајила те је 1974. године било око 60.000 родних стабала а Задруга је откупљивала 50-70 вагона свежих шљива. Настојало се, у тежњи за модернизацијом, да се старе пушнице за шљиве замене новим модерним сушарама. Подигнуте су две, једна у Белановици а друга у Живковцима али су оне радиле смањеним капацитетом јер је сува шљива налазила тежи пут ка купцу. Осим шљива, гајила се јабука, вишња, дуња и малина (на око 50 хектара) за којом је била једно време потражња.

Нестабилност тржишта, ниске откупне цене воћа и продор вештачких пића, разлог је да се број родних стабала смањивао те сам крај губи одлике воћарског краја.

Делатност Задруге „Качер“ развијала се кроз производњу у сопственој економији и кроз кооперацију са индивидуалним произвођачима. Међутим економија је пословала са губитком, нарочито у ратарској производњи, па се Задруга окреће сточарству. Губитак у марту 1976. године износио је 2 милиона динара

“Качер” је у говедарској производњи био познат далеко изван белановачког подручја. Подручје које покрива одгајало је 2.500 приплодних крава и обезбеђивало 2.000 телади за тов. Захваљујући матичном запату крава, 95 отсто су краве „домаће шарено“ у типу „сименталца“ Задруга од пољопривредних произвођача откупљује до милион литара млека годишње, кроз уговоре из 1970. године о сарадњи са 500 домаћинстава, што је највећа количина у целом систему АИК-а .

Да уз добар рад могу се постићи добри резултати види се 1981. године кад се извози на европско тржиште 1500 утовљених јунади. Извозу товних јунади се даје посебан значај тако се, у сарадњи са „Генексом“ који је Задрузи главни извозник, извезе 95 отсто годишњег извоза у износу од 1.600.000 долара.

У том периоду изграђено је око сто објеката за тов код пољопривредних коопераната уз помоћ Задруге. Скоро сва домаћинства су изградила и објекте за силажу

За добар рад “ Качер” је добио низ друштвених и привредних признања од Повеље задружног савеза Југославије и Септембарске награде општине Љиг за 1977. и 1985. годину до значајних награда на Новосадском сајму за изложену телад у тову и Ордена рада са сребрним венцем.

Вест да је ООК“Качер“ у првој половини 1985. године постигла веома добре резултате звучала је невероватна јер је сточарска производња била у великој кризи. Качер је извозио месо у Грчку, Јордан и Италију што је било на нивоу на остварења у целој 1984. години. Ово је остварено стимулишући квалитетно сточарство. Добри резултати постигнути су вештачким осемењавањем расне стоке и матичном запату 160 крава. У то време „Качер“ никада није био приморан да судски плаћа своје обавезе. Кадровски је био јак јер је имао четири пољопривредна стручњака и једног студента ветерине, стипендисту.

Задруга је помагала и месне заједнице кроз изградњу савремених складишта и кошева за кукуруз у Пољаницама, Белановици и Калањевцима. Све је то могло да се уради јер је Задруга у 1984. години извезла на светско тржиште 5.000 утовљених јунади.

Производња млека је такође веома значајна за остваривање доброг прихода. „Качер“ спада у највеће произвођаче млека у систему АИК „Ваљева“ са годишњом производњом од преко милион литара млека. Поред млека откупљивани су и други млечни приоизводи –кајмак и сир у квалитетном хигијенском паковању.

Ратарство и ратарска производња овде је мање заступљена услед природних услова који нису баш најбољи. Производи се кукуруз, пшеница, соја и сено. Исто је и са воћарском производњом. Тако је ООК“Качер“ 1985. годину завршио са чистим дохотком од 62 милиона динара. Просечан лични доходак био је 41.600 динара.

Нову зграду од 300 квадрата Задруга„Качер“ завршила је у јулу 1986 године јер је до тада стално била подстанар у згради старе основне школе. Извођач радова је био „Стандард“ из Аранђеловца.

У организацији Задруге одржавана је 1987. године у Белановици Смотра приплодних крава и јуница уз присуство Завода за пољопривреду Ваљева, Института за примену науке у пољопривреди из Београда и матична служба Задруге. Проглашено је за најбоље грло у области крава , грло „Ђина“ одгајивача Слободана Панића из Шутаца који је награђен са 70.000 динара. Награђени су још и одгајивачи Градимир Марковић и Радојица Томић, Михаило Марковић, Милојко Николић, Јован Дражић сви из Шутаца и Бранко Аџић из Белановице. На подручју ЗЗ“ Качер“ постоји велики сточни фонд са преко 2.500 плоткиња од којих је 300 уматичено што се може добити добар приплодни материјал за даљу репродукцију.

Пошто је Задруга „Качер“ најстабилнија организација у ПРО „Слога“ из Љига 1989. године и да постоји добра сировинска база за производњу малине, купине, јагоде, вишње и рибизле донета је одлука за градњу расхладног центра у Белановици . Градиће се сретстима Фонда за подстицај недовољно развијених подручја, „Беобанке“, Интерне банке „Воћар-коопа“ као и извођача радова. „Агробанке“ и „Унион“ банке из Београда. Банке су понудиле произвођачима повољан кредит од 2% камате и враћање кроз производе, за набавку пољопривредне механизације

Расхладни центар завршен је и пуштен у рад 19. августа, на Преображење Господње 1993. године, у присуству министра Момира Павличевића и Џералда Алинка.. Kапацитет 2.000 тона охлађене масе. Изградња хладњаче је трајала непуне две године. Вредност објекта износила је око 5. милиона немачких марака а део средства је обезбедила сама Задруга а део пословне банке уз коришћење средстава за Привредни препород Србије и Међународног зајма за реинтеграцију.

Сву потребну опрему, путем лизинга, испоручио је Шведски бизнисмен Џерерд Алинка. Објекат је био намењен пре свега чувању јагодичастог воћа-малине, јагоде и купине за производе са територије Љига, Лазаревца и Аранђеловца. Тада је запошљено 10 радника уз 20 сезонских.

А онда долази време санкција уведених држави, гашења великих пољопривредних комбината због слабог пласмана на тржишту те криза захвата и ЗЗ „Качер“ који излази из АИК Ваљево, 10 августа 1994. године. Задруга се удружује са фирмом „Агро-економик “ из Београд створивши нову фирму АЕК „Качер“ са директором Илијом Ракићем и председником скупштине Јованом Марковићем.

Успостављена сарадња са научним институцијама и „Агроекономиком“ помаже им у изградњи хладњаче са којом ће смелије ући у воћарску производњу поред већ традиционалне сточарске. Тако подижу нових 30 хектара малине и даље помажу произвођачима да најбоља расна говеда сачувају за приплод. Добро пословање омогућило је да могу помагати месним заједницама кроз изградњу путева, увођењу телефона, електрификације и фудбалском клубу ФК“Качер“, тако да млади неће одлазити ван ове средине.

*Изложба стоке 1994. године у Белановици*

У октобру 1994. године на новој изложби крава победила је крава „Цица“ власника Јеремије Томића из Шутаца. Победница у категорији јуница је „Дивна“ власника Радована Ненадовића из Шутаца. Код млађих крава најбоља је била “Емилија“ Милојка Николића.

Доброј сточарској производњи потребне су и ветеринарске услуге које државна станица није могла да пружи већ је то радила приватна ветеринарска фирма „Макс“ у Белановици власника, ветеринара Миливоја Ђошића која води бригу о здрављу стоке домаћинстава која сарађују са Задругом .

У то време у држави долази до нестабилних услова за пословање. Период инфлације је био погубан када се дугогодишњи остварен капитал полако истопио. Од раније испоручиваних 8.000 јунади годишње преко ноћи се губило по 500 бикова. Распадом Југославије губи се велики део тржишта, банке условљавају повећане камате 15-20 % што сточарска производња није могла да носи. Нови директор Слободан Радовановић је покушавао да повеже покидане нити у тову јунади и да сачува колико толико матично стадо крава.

Последња традиционална изложба крава била је 1999. године са 60 изложених крава и јуница где је најбољу оцену ван конкуренције, на изложби добила крава Рајице Томића а за победницу је проглашена крава, Бранка Аџића из Белановице.

Једна од најуспешнијих земљорадничких задруга „Качер“ није могла да сервисира дугове из кредита за изградњу кланице и хладњаче и бива принуђена да иде у стечај. И кланица и хладњача мењају власника а Задруга из те трансформације излази све слабија. Првог августа 1997. године АЕК „Качер“ мења у привредном суду у Ваљеву име у „Фриго-фрути“. У међувремену је председник ОО Нове демократије за општину Љиг, упутио обичан допис СО Љиг и затражио да се целокупна имовина бивше земљорадничке задруге „Качер“ преведе на нову фирму. То је учињено у општини Љиг без уговора и без надокнаде те је земљорадничка задруга у Белановици фиктивно остала без имовине док суд то није констатовао и досудио општини да то плати пољопривредницима.

Сељаци којима су комунисти отели имовину после Другог светског рата и дали Земљорадничкој задрузи у Белановици, покренули су поступак за повраћај имовине. Земљорадничка задруга се бранила да нема никакву имовину што није била истина. По закону о повраћају имовине уколико земљорадничке задруге нису у могућности да врате имовину или немају новца – то су дужне да ураде скупштине општине на чијој се територији налази предмет. Општинска власт у Љигу није ништа предузела да се ова малверзација заустави и сељаци исплате из имовине коју је задруга поседовала.

У мају 2000, године одржан је састанак о проблемима Белановице на коме су учествовали : Драган Марковић, савезни посланик, Милан Обрадовић , директор РЕИК “Колубаре“ и савезни посланик, Миодраг Старчевић председник СО Љиг и велики број задругара. На састанку је много обећано а није ништа урађено.

ИНДУСТРИЈА

Индустријске производње у Белановици није било све до 1959. године кад је решењем Народног одбора општине Белановица 4.маја регистровано код ОПС у Београду, Предузеће за производњу и промет грађевинског материјала „Грајска Гора“ у Трудељу (Новине „ Напред“ 20.2.1959. )
Директор је био Драгутин Јаћимовић.
Oбртна сетства од 2,5 милиона динара добило је од Народног одбора општине Белановица и среза Ваљево, а основна од 500.000 динара од НОО Белановице. Тим сретствима предузеће се определило на производњу камене коцке у једном погону на приватној парцели где је у близини био и каменолом.,
Раднички савет је донео одлуку да се од основних сретстава направи ковачница, шупа за рад у зимским условима, изгради колосек за вагончић за транспорт до утовара и куповина крупнијег алата

Делатност предузећа била је производња и промет грађевинског материјала, пре свега експлоатација црног мермера у Трудељу и Калањевцима. Предузеће је, по оснивању, производило камене коцке. Органи управљања у предузећу били су Раднички савет и Управни одбор. Директор је био Драгутин Јаћимовић а књиговођа Јеврем Миловановић из ЗЗ „Качер“ Запошљавало је на почетку 10 а на крају 40 радника.

Закупљен је пословни простор за канцеларију у Белановици од Радомира Јовановића у Ломиној улици 10. Запослени су били: Јаћимовић Драгутин, Адамовић Србољуб, Ђоковић Момчило, Богојевић Вера, Петровић Боривоје, Борисављевић Љубисав, Глишовић Богдан, Богојевић Радомир, Ломић Гојко, Аџић Радојко, Никитовић Рајко, Богојевић Сретен, Никитовић Светозар, Младеновић Јездимир, Младеновић Станимир, Дамјановић Драгиша, Кондић Милорад, Ђорђевић Славиша, Ђорђевић Раденко, Петровић Драган, Петровић Владан, Николић Станислав, Николић Бранко, Миловановић Радован, Јовановић Милисав, Никитовић Боривоје, Никитовић Станимир, Никитовић Раденко, Богојевић Радивоје, Лазаревић Властимир, Богојевић Станимир, Богојевић Радојица, Кондић Станимир, Миловановић Михаило, Богојевић Драгослав, Живановић Милован, Радовановић Драгомир, Милићевић Милорад, Милошевић Војислав, Андрић Максим, Кондић Радојица, Богојевић Милорад

Већ наредне, године почели су проблеми око експлоатације камена у откривеном каменолому који је требало да буде главно радилиште предузећа, као и проблеми око транспорта камена, јер је требало изградити пут.

Производња је имала велику режију која је теретила јединицу производа. производна цена комада коцке стајала је 22 динара док је њена продајна цена била 10,5 динара

Услед лошег економског положаја предузећа и одсутности радника честим боловањем ради обављања посла у свом домаћинству, Народни одбор општине Љиг започео је поступак ликвидације предузећа, после само годину дана рада, 14. маја 1960. године, када је престало са радом. Поступак ликвидације окончан је, 27. фебруара 1964. године.

НОО Белановица 25. јула 1959. године доноси Решење о спајању Земљорадничке задруге Живковци са земљорадничком задругом из Калањеваца у једну задругу са седиштем у Живковцима са именом Општа земљорадничка задруга “Гај”
Претседник Радиша Балтић

Других предузећа није било али је приватних иницијатива било доста. Тако су се по селима поред пољопривреде сељани бавили и занатима. У Козељу и Трудељу мештани су производили дрвени угаљ, а из камених мајдана се вадио камен у Драгољу, Шутцима и Калањевцима и од њега правило воденичко камење или се израђивали надгробни споменици.

Гашењем задругарства престаје развој села а белановачко становништво било је у сталном опадању због пресељавања у веће центре, јер развоја овде није било. Тако, по попису из 1961. године у Белановици је било 344 становника, 1971. године 371 становника,1981. године 336 становника, 1991 -259 становника, а 2002. године 266 становника.

Са оснивањем Месне заједнице у Белановици 1960. године, потребе варошице за наведеним занатским услугама условиле су, између осталог, обављања и делатности – одржавања водовода, пијаце, чистоће места, расвету и слично. Занатлије су видели свој интерес и почели су удруживањем појединих занатлија (столара, абаџија, бравара, кланичара и угоститеља).

Бравари: Милош Јовановић Бунтула;
Столари: Тикомир Ракић, Милан Ракић Прота, Петроније из Шутаца и Живорад Стојановић из Драгоља;
Кројачи: Милан Михајловић Азањац, Љубиша Петронијевић
Кланичар: Душан Ђукнић
Угоститељ: Душан Ђукнић
Ковач: Раденко Ћосић

Они формирају Станбено комуналну заједницу.

Нешто касније, из оквира Месне заједнице, одвојена је и придодата и комунална делатност, те се код Привредног суда региструје предузеће под називом: Занатско комунално предузеће „Белановица“ а директор постаје Драгиша Ћосић . Касније предузеће често мења делатност а самим тим и назив. Тако је једно време имало и своју кланицу (преко пута садашње бензиске пумпе) која је била примитивна и инспекција ју је извесно време и затворила јер није испуњавала санитарно- ветеринарске услове. Седамдесетих година из предузећа комунална делатност прелази у предузеће „Комуналац“ у општини Љиг. Оно у својој делатности има и своју пекару која снабдева и Белановицу .

Историјски камион за смеће КП „Шумадије“

Грађани Белановице били су често незадовољни лошим комуналним услугама из Љига те је 1974. године Скупштина општине донела одлуку да комуналну делатност врати у надлежност Месне заједнице Белановица која је за кратко време изградила уз помоћ мештана гвоздени мост на Живковачкој реци и проширила пут у делу насеља Ковиљача .

Занатско – комунално предузеће „Белановица“ , без комуналне делатности, нагло развија грађевинску оперативу из које је исказан велики доходак. Предузеће мења назив у Занатско – грађевинско предузеће „Белановица“(управа је била у згради некадашњег купатила). и оно својим развојним програмом поред обраде дрвета, осваја производњу металних подлошки за железницу и монтажу јапанских делова за радио апарате за моторна возила а нарочито за аутобусе за купца „ 11 Октомври“ Скопље. Известан број радника дошао је из ’’Електрона’’ Краљево . У овом метало-прерађивачком погону производила се опрема за нужна светла по објектима а постојала је и галванизација за металне делове. Испоставоло се да ова производња преовлађује у физичком обиму а самим тим и дохотком, предузеће, 1975. године, мења назив у „Метало-техничко предузеће – Белан“. Својим новим програмима стичу се услови за подизање кредита код пословних банака за изградњу пословног простора и набавку нове опреме.

ПРЕДУЗЕЋЕ ’’БЕЛАН’’

Лоциран на улазу у Белановицу, са десне стране пута од улаза из Љига налази се „Белан“. Заузима површину од око три хектара земљишта. Пословни простор је око 1000 м² а величина производне хале је 300 м². Поседује и сушару дрвене грађе капацитета 30 м³дрвета у једном турнусу. Kaпацитет прераде дрвене грађе је 3.000 кубних метара. Орјентација предузећа је на производњи дрвених палета по европском стандарду уз осталу производе потребне индустрији ( мердевине, држалице, сандуке, шлипере..)

Машински парк „Белана“ чини низ растружних машина типа „Брента“ и специјалних машина прилагођених потреби производње.

Основна сировина за производњу је дрво тополе које се набавља од „Србија шуме“ из околине Зрењанина и Ковина, што трошкови транспорта са даљине од 200 – 300 км. највише оптерећују јединицу производа

Октобра 1976. додине Метално-техничко предузеће – „Белан“ се усељава у нове просторије са машинама за примарну обраду дрвета. У марту 1977. године за директора предузећа постављен је Милорад Војиновић.

Како је највећи обим производње остварен у дрво-прерађивачкој производњи, то је и пререгистрација назива била неминовна те настаје Предузеће за прераду и израду производа од дрвета „Белан“. Организација рада била је по обрачунским јединицама: дрво-прерађивачка, електро-машинска и грађевинско-занатска. Грађевинска јединица је све мање имала посла те је угашена а радници су распоређени у дрвно-прерађивачку јединицу јер се ту повећавао обим послова, нарочито набавком сушаре за дрво и изградњом мање производне хале.

Грађевинска јединица је добар део посла обављала на доградњи производних простора „Србокопа“ и на проширењу мостова и пропуста од Лајковца до Ваљева. Конкуренција на тржишту за грађевинске послове била је сувише јака за малени „Белан“ те је из тог разлога ова радна јединица угашена.

Електро-машинска радна јединица успешно је пословала те је као кооперант „Цимоса“ из Копра израдила и испоручила 100.000 издувних грана за возила Citroen. За лечилиште у Пјештанима из Чехословачке испоручивана су нужна светла. Белан је био кооперант „Електрону“ из Београда са којим је остварена пријатељска веза и пословна сарадња. „Електрон“ је имао у плану велике послове у иностранству и планирао изградњу пословног објекта у Белановици те је сарадња завршена уступањем „Електрону“ пословног простора у Белановици уз њихово прихватање свих радника метало-прерађивачке јединице и два радника из режије.

Производну халу „Електрон„ је започео 1989. године и изградио је два стана за кадрове. Те године „Електрон“ је у Белановици имао 20 запослених радника. На несрећу изгубио је доста послова те је након извесног времена ушао у стечај и угашен. Производна хала још стоји незавршена преко пута основне школе у Белановици. Касније је ту халу купио нови власник из Пољаница , али и он није успео да је заврши.

Детаљ из производње палета

Тако је „Белан“ сву своју делатност посветио преради дрвета те је било у плану куповина копирних машина за дрвну галантерију као и производња дрвених брикета и пелета. Директор Војиновић је осмислио нове програме и проширио капацитет изградњом још једне производне хале 1976. године а вредност инвестиције је износила 2,5 милиона динара.

Предузеће је изузетно добро пословало и купује нову опрему, гради сушару за дрво капацитета 40 кубних метара грађе. Располаже са две производне хале за резање и прераду дрвета и отвара кухињу за раднике. Дневни капацитет прераде дрвета је 20 метара кубних резане грађе. Рад се обављао двосменски а роба шаље на домаће тржиште и извози у иностранство. Сировину набавља широм Србије а највише по Војводини.

Директор Војиновић покушава да модернизује производњу и даје акценат на квалитет производа те привлачи велики број купаца. Испоручује палете по европским стандардима за : „Гас- бетону“ у Вреоце у количини 150.000 комада годишње, штампарији „БИГЗ“ у Београд, „Лепенки“ Умка, „Матрозу“ Сремска Митровица, „Божи Томић“ Чачак, „Магнохрому“ Краљево, „Електро порцелану“ Аранђеловац, „Металцу“ Горњи Милановац, ливници „Кикинда“. Извози у „Бајер “ из Леверкузена у Немачку.

Поред палета производи велики број држалица за алате и оруђа, разне врсте сандука за паковање, мердевине и друго. За Зимске Олимпијске игре у Сарајеву производи 100.000 држалица за разни алат као и насађени алат, „Ватроспрему“, РЕИК Колубари, „Заштити рада“ Београд …

Увек позитиван, завршава године са оствареном добити, води рачуна и о стандарду својих радника. Помаже Синдикату и води раднике на излете у Румунију, Бугарску, Турску, Италију, Грчку и на Јадранско Море. Тако је „Белан„ 1984.годину завршио са 80 запослених радника и остатком доходка од милијадру динара те су финансирали у уређење погона и осавремењавање производње. Просечан лични доходак је био 41.869 динара. И поред добрих резултата у „Белан“ не може да обезбеди долазак високостручних и креативних радника. Расписивани су конкурси за технолога и КВ раднике али се нико није јавио, чак је обезбеђен и стан али без успеха, .и ако су неки били стипендисти.

У развој и модернизацију производње улаже се доста. Због доброг пословања, у 1986. години увећан је обим производње за осам одсто, набављене су модерне и функционалне машине за обраду дрвета па је ручни рад радника доста смањен. Од отпадног дрвета и опиљака набављена је сушара за сушење дрвета савременом технологијом. Изграђена је, у рекордном року сопсвеним радом, производна хала од 310 квардата за производњу дрвне галантерије и мердевина.

Међутим, одласком директора Војиновића нова хала никада није пуштена у погон нити су набављене нове машине. Директор постаје Милош Дражић који наставља са производњом палета и он остаје све до све до преласка у „Електрон“.

Долази до честих промена директора После Радивоја Ломића долезе вршиоци дужности : Драгиша Томић возач, Раде Хаџић, Бошко Тадић па ___ Црногорац који ставља тачку на „Белан“ који све више пропада, и долази до стечаја 1995. године.

Белан престаје са производњом и 2012. године те га из стечаја купује Иван Николић из Аранђеловца са својом фирмом MAGIC WOOD . Тако столарски занат поново налази место у Белановици. Овог пута од просте производње палета власник Иван који је у исто време и пројектант и дизајнер производње за дечији програм и намештај, започео је озбиљну производњу у радионичком простору од 700 +300 м²

Производна хала „Магик вуда“

Од постојећих Беланових машина задржане су „брента“ за резање грађе и два „бансека“ а осталим машинама које је наменски купио употпуњен је програм потребан за нову производњу. Машине су углавном са нумеричким CNC управљањем. Ту је и сушара за дрво капацитета 20 м³ дрвета тако да погон поседује око 50 машина за грубу и фину обраду дрвета. Полуаутоматска фарбара и лакирница, оштрилице за алат и пакирница у кутије, заокружују машински парк.

Излазак на тржиште започет је 2013. године на сајму у Новом Саду приказом дечије опреме за играонице и део намештаја по систему „ Уради сам“. Производња је остваривана сходно капацитеу у радној снази и из године у годину је расла. Уговором са „Формом идеале“ почиње озбиљнија призводња на задовољство купца у смислу поштовања квалитета, количине асортимана и рокова испоруке.

Цео асортиман производње израђује се од најквалитетнијег дрвета и по свим европским стандардима и налази се широм Србије у око 30 салона намештаја. Изложен је и у Црној Гори која је већи потенцијални купац.

Речима власник Илија, супруг и отац двоје деце, уједно и руководиоц, радник и добар колега у колективу исказује своју девизу

„ Волим ово што радим, и остварујем своје снове кроз производе који се свиђају нашим купцима. Желим да купци буду задовољни а онда смо и ми срећни са жељом да нам предузеће успе.“

Хладњача “ФРИГО ГРАНД“

Поред “Белана” ту је и модерна хладњача “Фриго Гранд” купљена је од „Беобанке“ у стечају укупног капацитета 5.000 т замрзнутог воћа, а пуштена у рад 1993. године, лоцирана у региону са дугогодишњом воћарском традицијом. Са 60 обучених радника и мрежом од око 1.000 фармера, добављача свежег воћа, “Фриго Гранд” је у могућности да добије, преради и понуди најбоље воће из Србије. У понуди су малине, вишње, купине, јагоде, боровнице, шљиве, као и разне врсте воћних миксова

Поред два проточна тунела за замрзавање капацитета до 6.000 кг воћа на сат, хладњача је опремљена са 4 машине за искоштичавање вишње, као и линијама за прераду свих врста јагодичастог воћа. Поседује и просторију за дозревање воћа или лагеровање јабука капацитета 180 тона. Компјутерско вођење технолошких процеса производње и мониторинг систем, омогућавају да је производ врхунског квалитета са становишта безбедности хране. Хладњача је сертификована од овлашћених институција и “Фриго Гранд” је био оријентисан на извоз у земље ЕУ, како замрзнутог воћа за индустрију (индустријско) тако и за комерцијално паковање робних марки.

Бивша хладњача „фриго гранд“ сада „Лукова“

У децембру 2008. године “Фриго Гранд” преузима производњу, паковање и дистрибуцију робне марке FIRST FRUIT, чиме излази и на домаће тржиште. Возни парк од фриго возила различитих капацитета омогућује уредну доставу на целој територији Србије и околних земаља.

Пословни промашаји и власничка трансформација негативно је учинила да ова модерна хладњача престаје са радом 2013. године.

Нов власник Александар Савановић са фирмом „Lukowa food AG“ из Луцерна и погоном у Белановици, обнавља производњу у хлађењу јагодичастог воћа и поврћа. Компанија је значајни тржишни партнер у индустрији пића и хране широм света. Цертификована је по IFC HASSP стандардима квалитета.

Придржавајући се девизе да је најбоље да се обрада воћа и поврћа врши тамо где се гаји отворили су производне капацитете локације у градовима Србије у Шапцу, Драгинцу и Белановици , укупног капацитета 9.500 тона .
Ова савремена хладњача престала је са радом 2024. године

Хладњача “ Фриго Бел „

Поред ове велике хладњаче на изласку из Белановице ка Лазаревцу изграђена је и мања хладњача Предузеће за производњу и промет „Фриго Бел“д.о.о коју је 2009. године купио „Горапром Интернационал“ власника Горана Шутановца, која такође има проблема у пословању, те више година не ради.
Сада је хладњача у закупу пчелара Душана Мирића.

ДРУГЕ БЕЛАНОВАЧКЕ ФИРМЕ

У бившим просторијама земљорадничке задруге Качер оснива се 1997. године привредно друштво за производњу, промет и услуге са основном делатношћу у узгоју домаћих животиња „Агро Бел“. Вођењем матичне евиденције осемењивања говеда Предраг Марковић и Душко Сарић доприносе развоју квалитетних раса на овом подручју, продужавајући започети посао који је ветеринар др Неша Пурић 1985 године устројио када је било евидентирано око 39 грла „сименталске“ расе да би 1993. имало око 300 грла, 2005 много више 1500 а 2011 око 1700 грла. Данас је евидентирано у матичну књигу и око 150 грла оваца расе“ виртенберг“. Ова матична евиденција је потребна пољопривредницима да остваре субвенције које држава даје за потстицај гајења стоке тако да је годишњи приход од субвенција око 200.000 евра.„Агро Бел“ је престао са радом 2016. године а матичење ради ветеринарска станица „Маринин Гај“.

Прва приватна млекара „Качерка“ у ваљевском крају отворена је 1992. године у Калањевцима власника Љубомира Јовчића која је производила кисело млеко, јогурт, пуномасни сир и 300 литара млека дневно. Отац Љубомиров, Радиша прича да је са сином основао предузеће са само шест квалитетних крава а верује да ће проширити са још 26 квалитетних крава. Поред млека својих крава откупљује 1.000 литара од домаћина из качерског краја и сваког дана пастеризује и прерађује. Поседује хладњаче, лактофризе, машине за преради млека и транзитна возила.

Бивша “ Качерка „

Главни производи су: пастеризовано млеко, јогурт, кисело млеко и пуномасни сир. Производима снабдевају тржиште Љига, Лазаревца и Аранђеловца. Освојили су велики број медаља као и „меденицу“ трофеј освојен на сајму крава у Лајковцу. Иначе Радиша је био дугогодишњи кооперант белановачке задруге „Качер“. „Качерка“ је нажалост радила само пар година, али није могла да се избори са конкуренцијом која је владала на тржишту и врло брзо је затворена.

„Шумадија“ приватна фирма Илије Ракића која је регистрована 1991. године са намером да прави пакете меса од кланице „Србокоп“ за потребе синдикалних организација, међутим тај посао није успео због стања у држави која се распала. Уз савет тадашње „Беобанке“ усвојен је програм за израду казеинских боја, за потребе кожарске индустрије, чија је основна сировина млеко. Производња је кратко трајала јер су и кожари били у проблемима те је погон почео производњу казеинских лепкова за етикете потребне дестилеријама. И тај програм је угашен доласком „Хенкелла“ у Србију.

Хладњача Илије Ракића

Пошто је млеко основ за производњу то „Шумадија“ постаје 2005. године млекара малог капацитета која није могла подмирити количине потребне „Колубара Угоститељству“ те је тржиште са малим продавницама било неисплативо.

Данас власник се враћа послу хлађења воћа у свој „Фриго Фрути“ хладњачи, којим је и стекао искуства радећи са хладњачама .

Купљена је 2016. године савремена опрема и почео је рад са хлађењем јагодичастог воћа: малина, купина, шљива, боровница, вишња. Циљ је да се произвођачи из Качера и околине усмере на најближу хладњачу капацитета 500 тона. Купци су већином Пољаци и Немци.
Хладњача је сертификована Хасап стандардом.

Поред „Белана„ који је остао дуго у друштвеној својини, нагло су отварана приватна предузећа. Тако је власник Милован Догањић основао је предузеће „Качер кооп“, које се бавило производњом минералних додатака за сточну храну и трговином сточном храном и репро материјалом за пољопривреду. Основано је 1991.године са шест да би 1997 имало 18 радника.Изграђен је производни погон површине 1160 м² у који је уложено само у опрему преко 280.000 динара.Укупна вредност улагања износи два милиона динара.

Финансирано је од приватног капитала и малим учешћима Републичког завода за тржиште рада и кредитом „Кредитне експортне банке“ Београд. Касније су на овај погон утицале санкције државе тако да је и он престао са радом. Данас послује његов “Агро-кремен” који се бави трговином производима за пољопривреду. Изграђена хала стоји празна и по некада се користи за складиште.

„Прима боровница“, основана је 2008 године као удружење узгајивача култивисане боровнице да би сада постала задруга. Она је највећа и најозбиљнија организација у Србији која се бави производњом и пружа све што је потребно за успешно гајање овог воћа. Директор задруге и власник Иван Ђукнић међу првима се осмелио да гаји ово корисно воће а од 2008 године задруга је почела гајење и бруснице. Ради могућности извоза у Холандију уведен је „Global – Gap“ светски познат стандард квалитета. Задруга је учествовала на сајму воћа и поврћа „Фруит Логистика“ у Берлину и на сајму прехране „Foodex“ 2011 у Токију. Увозник је веома квалитетних садница, оних сорти које су дале најбоље резултате у условима гајења у Србији. Задруга ради и на едукацији својих чланова организовањем низа предавања из ове области уз учешће стручњака из Јапана, Шведске и САД који су потенцијални купци производа.
И она полако смањује производњу и престаје са радом.

„Марк-ком“ се бави пословима у грађевини и производњом опреме за пчеларство .

“ Apicase honey“ је заједничка фирма власника и пчелара Душана Мирића са италијанским партнером Lucio Ragazzi-нијем.
Компанија је основана 2011.године када је почела са радом. Бави се откупом свих врста меда са територије Србије. Асортиман је претежно багремов мед, који је најтраженији на тржишту, затим сунцокретов, липов, ливадски и од уљане репице. Компанија броји преко 2.200 чланова пољопривредних газдинстава са оствареном сарадњом на обострано задовољство.Иначе Душан је са својим великим бројем кошница и савременим начином пчеларења један од највећих произвођача меда у Србији.

Белановица нама свог пекара већ пекарске производе добија са стране. Хлеб се довози из аранеловачке пекаре и из Љига. Љишка пекара „Средoјевић“ снабдевала је Белановицу са пекарским производима до фебруара 2020. године када је престала са снабдевањем. На њеном месту Белановчане снабдева приватна пекара „ С. Радосављевић “ из Даросаве. И она је престала са радом 2023. године.

Остале институције

Комунално предузеће „Шумадија“

После Другог светског рата делатност Друштва је престала а осећала се потреба за једном организацијом за одржавање, па је Месна заједница која је основана 1961.године основала Комунално предузеће а истовремено ово предузеће оснива и неколико услужних за

натских радионица. У предузећу је запошљено 18 лица. Јавно комунално предузеће „Шумадија“ , обавља основне активности из своје делатности: чишћење улица и јавних површина, снабдевање грађана водом за пиће, управљање и одржаване базена за пливање, одношење смећа на депонију и одржавање водоводне инсталације. Белановачки водовод датира од 1926. године. Од тог доба стари водовод јш увек снабдева Белановицу водом. И данас се радници комуналног предузећа боре са честим кваровима на мрежи. То не би било чудно да поред старе водоводе мреже није постављена нова али стамбени објекти нису прикључени, јер Општина нема слуха и новца да, и онако слабо снабдевање грађана водом, реши како би велики мрежни губици били смањени. Потребно је урадити шахте за прикључак домаћинства.

Депонија за одлагање смећа је удаљена око 4 километара од центра и представља еколошки слабу тачку. Смеће прикупља малобројна а вредна посада прастарог исторјског камиончића.

Реорганизацијом комунална предузећа општине су обједињена 2018 године белановачко Комунално предузеће „Шумадија“ престаје да постоји , спаја се са љишким комуналним предузећем „Комуналац“.

Од 2025. године смеће одвози „Комуналац“ из Љига а депонија је за употребу је затворена.

Белановица, данас 2025.године, нема органозован и уређен простор за пијац где би сеоски производи били приступачни за набавку, и мали број, домаћица са села, налази се разбацан по путу око моста на речици Белановици.

Раније се пијац налазио на тезгама око Спомен чесме, затим на простору бивше аутобуске станице, да би се опет домаћи производи нашли на мостићу.

Истна је, да сваке среде када је пијачни дан и вашер, вредан пољопривредни са стране својим малим камиончићима нуде на продају производе и цвеће око кога се увек нађе доста купаца.

Прва пошта отворена је у Белановици 1906.године a мењала је локацију да би сада радила у самом центру још увек разносећи по неко писмо(дописница и разгледница више не постоје) и исплатом пензија и разним уплатама. Опслужује осам околних села Живковце, Шутце, Калањевце, Пољанице, Козељ, Трудељ, Драгољ и Босуту..
Прва жена старешина поште у Белановици била је Славка Миленковић, постављена од Министарства пошта 20.октобра 1920. године,.

Пумпа за гориво

У Белановици је постојала пумпа за гориво у власништву Нафтне индустрије Србије на раскрсници путева за Рудник, Аранђеловац и Љиг испод црквеног плаца. Највише је снабдевала горивом пољопривреднике са тракторима и другим пољопривредним машинама. На пумпи је било и основних асортимана горива и најосновнији резервних делови за возила обзиром да Белановица нема продавницу за њих..НИС је затворио пумпу 2012 ,године због слабог промета а отворио је поново приватник.

аутобуска станица

Савремена аутобуска станица, после дугих преговора „Стреле“ из Лазаревца са општином Љиг коначно је изграђена 1997. године. Поседовала је билетарницу за куповину карата, ресторан, парно грејање објекта, спаваће собе за возача и конуктера. Аутобуске линије у то време биле су за: Београд у 4,30 преко Аранђеловца, Београд у 5 и 15. преко Љига Ибарском магистралом, Параћин у 14 преко Крагујевца, Ваљево у 6 сати.

На свечаности отварања станице председник општине Миодраг Старчевић је нагласио:
„ да је ова аутобуска станица још једна победа на прагу новог века и да су гласове које сте дали на изборима овим оправдани. “

Нову аутобуску станицу освештали су и свештеници уз пригодни културни програм.Станица је кратко радола а у изграђени простор усељено је Јавно комунално предузеће ’’Шумадија’’ а затим је 2006. године продата за трговину Бобану Башкаловићу.

Електрично осветлање

Парна машина и генератор налазили се у млину за жито власника Ивка Томковића да би касније генератор био премештен у двориште Срећка Поповића пекара. Покретао га је преко дугог каиша, парни мотор ’’Аран’’ који је имао строгу сатницу рада.

у Чачанском листу „Слободни глас „ 20.4.1945 објављено је:

Белановица је добила електрично осветлење

Ново место у срезу качерском није до сада имало елекрично осветлење. Качерци су отпочели и електрификацију свог краја. Промер у том даје им варошица Белановица
Ови свесни и вредни грађанисакупили су око милион динара као прву помоћ за остваривање свог давно очекиваног сна. Радник Здравко Ћурулић поклонио је пану машину за покретање електричног генератора. Било их је и који су ометали посао не прилажући ни динара помоћи, иако су врло имућни. Таквима су грађани забранили увођење струје
За прикупљени новац је одмах набављен сав потребан материјал а затим су отпочели радови заједничким снагама самих грађана. Чланови одбора омладинаца, старији људи и жене копали су рупе, постављали стубове, уводили инсталацију. У томе послу највише се истакао Драгољуб Ђукнић који је радио за тројицу. Добровољно и заједнички цеопосао био је готов за неколико месеци.
Прво пуштање осветлења белановчани су прославили на свечани начин. Говорници Ивко Томковић, трговац и Михаило Петровић, судија истакли су да се електрификација не би могла извести, да нашом земљом није завладао нови дух слободе и напретка, који уништава све мрачне и реакционе силе.
Увече је дата приредба у корист сиромашних грађана, који ће и осветлење добити бесплатно

Електро мрежа је по околним селима дотрајала услед стрих дрвених стубова који често доводе до хаварија.

Белановица је повезана 1955. године далеководом прво преко Љига а после од Лазаревца је изграђена трафо станица 35/6 КВ. Трафо станица нема сталног уклопничара и у случају нестанка струје мора из Љига да дође уклопничар да би оспособио станицу.Овај проблем је 2017. године превазиђен аутоматском регулацијом.
Улице варошице су стидљиво осветљене али не у потпуности тако да је тек крајем 2010. године осветлељен пут од школе до центра. Више су осветљени путеви ка сеоским кућама него улице у Белановици.

Позориште и биоскоп

Биоскоп не постоји али је међу првим местима још давне 1954.године Белановица имла путујући биоскоп који је довозио хром биоскопџија Срба из Љига. Филмови су приказивани у Колаковића кафани а гледаоци су седели за кафанским столовима . Обавезно је прво приказиван журнал који је садржао све актуелне тренутне у држави. Представу су пратиле две или три паузе да се промени ролна филма и да се премота а за то време могло се освежити у поменутој кафани.
Позориште не постоји јер нема где да се прикаже. Стари су причали да је било претстава пре Другог светског рата у Колаковића кафани.

Други догађаји

Прва кафана саграђена је у Белановици 1840.године.

Први радио апарат инсталиран је 1921.године и донео га је Милан Вемић, студент метеорологије.

Сточни вашар установљен је 1893. Данас постоји пар вашара на којима је све мање стоке за трговину

Гробље је засновано 1875.

Стални лекар постављен је 1904.

Изградња пута низ реку Качер била је 1906.

Прва разгледница Белановице штампана је 1909

Водовод изграђен 1926.

Земљорадничка задруга 1923.

Дечији дом отворен 1940.

Ветеринарска станица саграђена 1959.

Здравствена станица грађена 1958 а отворена 1960.

Базен за купање саграђен 1960.

Зграда прве школе сазидана 1864. реновирана 1961.године а нова пуштена у ра 2024. године

Далековод Љиг-Белановица пуштен је 1953.

Пут Белановица- Даросава први пут је поправљен 1958.

Дрвени мост преко реке Качер замењен је 1972.године бетонским.