Рођен је 14. октобра 1854. године у Живковцима а преминуо 17. маја 1931. у Београду, у 79. години живота, после краће болести. Живан је унук качерског кнеза из Другог српског устанка Живана Стојановића који је активно учествовао у оба Српска устанка и имао запажену улогу у њима,

Отац Живанов, Маринко, био је први писмен Живковчанин
Живан је основну школу завршио је у Аранђеловцу, нижу гимназију,  и два разреда Богословије, у Б еограду и Учитељску школу завршио је 1873. у Крагујевцу, где је кратко време  радио као учитељ где је био запажен као добар учитељ.

Живановић 1865. године одлази пешке са оцем Маринком у Београд са намером да тамо упише гимназију. Након четири дана хода, отац га је сместио код свог рођака, дао му дукат и неколико гроша и оставио га да се сам о себи даље брине. Како би обезбедио себи егзистенцију Живан се морао запослити као део послуге домa Jaнка Шафарика , члана Српског ученог друштва – лекара, историчара, археолога и нумизматичара. Вредан и савестан у кућним пословима, а у исто време одличан ђак, врло брзо се свидео свим члановима породице, а нарочито старом Шафарику који му је постао и старатељ и учитељ.

Живан Живановић
Живан Живановић

У 20-гој години живота, 1874. године, изабран је за државног благодејанца (стипендисту) и упућен у Јену, Немачка, на даље школовање и усавршавање педагошких наука. Због избијања Првог српско -турског рата 1876. године прекинуо је студије и вратио се као добровољац у Србију. После оба српско-турска рата где је показао завидну храброст и способност, враћа се у Немачку довршава студије у Берлину 1879. године кад стиче звање средњошколског наставника јестаствених и педагошких наука. По повратку у земљу почео је радити као професор у Великом Градишту, Нишу, Пироту и Београду где је предавао предмете: познавање човека, ботанику, зоологију, минерологију и моралне науке.

У слободном времену бавио се политиком, публицистиком и историјим. Свој публицистички рад почео је у листу Јавност 1873. године, да би све интензивније сарађивао као члан у листовима Либералне странке: Истоку, Српској Независности,Уставности, Новој Независности и Српској Застави,чији је био главни уредник. Када је престала да излази Српска застава, 1898. године, затражио је да га прими краљ Александар Обреновић. Тада је настала његова мисао о новинарима: „У Србији је то увек био један тежак посао.“

Захваљујући раду у новинама афирмисао се као један од првих и најуспешнијих полемичара Либералне странке чији је, кратко време, био председник. Од његових политичких списа нарочито су били запажени текстови уперени против припадника Напредњачке странке, објављене у два тома 1882. и1887. године, под заједничким називом ’’Паметар напредњачке владавине’’.

У политици је следио политику Јована Ристића, а он му је поклањао велико поверење, био му одан пријатељ, за кога је остао везан до краја живота. Први пут је ушао у Народну скупштину као посланик Либералне странке 1887. године. Током 1893. кратко је председавао Либералном скупштином. У више махова био је члан Државног савета (1892, 1903 и 1907-1924). Биран је 1899. године у владу др ВладанаЂорђевића и био министар народне привреде. Када је 12. августа обављена реконструкција владе Владана Ђорђевића и из владе иступили Јеврем Андоновић, министар унутрашњих дела, и Сима Лозанић, министар народне привреде, на њихова места дошли су Ђорђе Генчић и Живан Живановић.

Кабинет Владана Ђорђевића 1899. године
Кабинет Владана Ђорђевића 1899. године

Као министар народне привреде спровео je први „Закон о ослобођењу земљорадничких задруга од свих такса“, а касније је непрекидно, све до 1927. године, биран за члана управног или надзорног одбора Главног савеза српских земљорадничких задруга, где је дао велики допринос развоју српског земљорадничког задругарства.

Један је од оснивача Српске књижевне задруге и члан њеног Управног одбора од првог дана оснивања 30. априла 1892. до последње седнице на којој је присуствовао 30. априла 1931. године, непосредно пред смрт.

У следећој влади Димитрија Цинцар Марковића 1903. године постаје министар просвете и црквених дела. Био је и један од оснивача Српске књижевне задруге и њен подпредседник од 1899-1902. године. Учествовао је у многим културним, просветним, хуманитарним и привредним акцијама. Доста је радио на развоју задругарства, па је био и дугогодишњи члан управе Главног савеза земљорадничких задруга. Био је оснивач извозне банке, и председник Надзорног одбора Осигуравајућег друштва “Србија“

Четничке војводе из Старе Србије
Четничке војводе из Старе Србије

Био је један од организатора и руководилаца Комитске (четничке) организације на југу Србије и у Македонији. Комите су имале задатак да се пре почетка ратних операција пребаце у Турску и диверзантским акцијама омогуће брз продор српске војске у турску територију.

После Мајског преврата 1903. године Живан се повукао  из политичког живота. У време официрске завере био је министар просвете и црквених дела. Његова непосредна умешаност у атентат није доказана, али се зна да су се завереници неколико пута састајали у његовој кући јер је Живан био ожењен Аписовим сестром.

Драгиша Васић пише у “Девесто трећој” о другом тексту завереника сачињеном у Живановој кући. Први текст сачињен је у стану Антониjа Антића а текст заклетве углавном је написао поручник Милован Гавриловић:

…. Наредни текст заклетве диктирао је сам Драгутин Димитријевић Апис и то из болесничке постеље. Заклетва је била потписана у стану његовог зета, бившег министра привреде Живана Живановића, и њу су овог пута потписали официри из унутрашњости. Навише потписника имао је гарнизон у Нишу. Већина београдских завереника, а нарочито Апис, наваљивали су да се са убиством пожури и да се оно изврши у Двору у Београду, јер се ту налази централна власт. Зато је један од  најтежих задатака био придобити гардијске официре, напомиње Васић …

Као члан  „Српске одбране“ заједно са Љубом Давидовићем, Јашом Продановићем, Милорадом Гођевцем  помагао на активности српске државе у раду српских добровољаца у самом Османлијском царству са циљем ослобођења и припајања старе Србије и Македоније матици Србији.

Љуба Давидовић
Љуба Давидовић

За време Првог светског рата био је ухапшен у Крушевцу, спроведен у Београд и интерниран у логор Нежидер у Мађарској, где је провео време од 1916-1918. године.

Није седео скрштених руку већ је радио на мобилисању свих патриотских снага, ради коначног одслобођења своје отаџбине и уједињењу свих југословенских земаља.    У својим најбољим годинама, пензионисан је у 42. години живота, али није престајао да се бори, пре свега за слободну јавну реч. Умро је у Београду, 17. маја 1931. године.

Иза себе оставио  је велики број политичких и педагошких расправа, и расправа из области природних наука. Поред великог броја чланака и политичких расправа Живановић је 1923. године написао своје главно и велико капитално дело „Политичку историју Србије у другој половини XIX века“ у четири тома објављено 1923/1924. године.


Живанова посвета у књизи "Политичка историја Србије"
Живанова посвета у књизи “Политичка историја Србије”

Објављене су му књиге:

  • Мемоари Стевана Стевче Михаиловића – 1928. године;
  • Видовдански паметарI -1882. године,
  • Видовдански паметар II -1888. године;
  • Васпитање у средњим школама – 1891. године;
  • Просветна писма – 1897. године;
  • Задаћа Србије – 1894. године;
  • Ниш и нишке знаменитости – 1882 године;
  • Србија у ратовима – (објављено посмртно) 1958. године.

Добио је више одликовања и других признања међу којима је и Орден Карађорђеве звезде.

Политичка карије ра Живана била је веома бурна:

1893. године –Живановић постаје председник Народне скупштине

9. мај 1894. – пензонисан је као једини Либерал у скупштини

7. јули 1895.- Kраљ Александар потписује Указ за Државног саветника у коме је и Живан

1898. суспендовањем устава из 1888. године Живан је пензионисан из Државног савета

1894-1899. – после пензонисања преузима послове у либералној странци са Јованом Ристићем који му је био велики пријатељ

  1. август 1899. – Живан прима портфељ Министра народне одбране у влади Владана Ђорђевића уместо Симе Лозанића
  2. октобар 1989.- био је на челу листа либералне странке „ Српска застава“
  3. године – одлази са министра привреде у пензију

Фебруара 1903.године, Живан из пензије постаје Министар просвете и црквених дела

  1. марта – 1. априла 1903. постаје председник Скупшине, да би после 3 дана Скупштина била распуштена јер се Александар прогласио краљем и збацио Намесништво

Ожењен је био Јеленом Димитријевић, рођеном сестром Драгутина Димитријевића Аписа, идеолога илегалне организације Црна рука и ликвидације краљевског пара Драге и Александра Обреновић.

Живан је заслужан за одрастање чувеног српског пуковника, пошто су Драгутин и Јелена рано остали сирочад, те је он преузео бригу о малом Апису и ташти Јованки. Имао је ћерку Станиславу ( удату за потпуковника  и команданта Седмог пешадијског пука Александра Глишића који је настрадао у Кумановцкој бици) и Милеву и Милицу и два сина; Александра Сању Живановића, рођеног 1890. године који  је био студент архитектуре у Београду.

Сања Живановић
Сања Живановић

Био је на другој години студија технике када је понесен слободарским идејама оца отишао у комите. У добровољце се пријављује септембра месеца 1912. године, у чету Љубомира Вуловића, Аписовог пријатеља и једног од завереника Мајског преврата. Њега је као свог сестрића подстакао Апис, да се пријави у комите. Сања је прва жртва Првог балканског рата – погинуо је на граници с Косовом 18. октобра 1912, неколико дана пре него што је рат објављен. По Сањи се зове једна улица на Сењаку у Београду.

Судбина је хтела да у истом рату погине и његов пријатељ, Аписов завереник, супруг најстарије сестре Станиславе, потпуковник Александар М. Глишић. Потпуковник Глишић погинуо је десет дана касније, 23. октобра за време Kумановске битке.

Живанов млађи син Милан постао је доктор историјских наука и аутор више вредних књига, међу којима су:

  • Пуковник Апис
  • Истина о Солунском процес
  • Дубровник у борби за уједињење 1908-1918“,
  • „Библиографија Српске Књижевне задруге I-II (1892-1967 и 1968-1982)“.

Док је Миланов отац Живан, био заробљен у Мађарској, Апис је преузео на себе бригу о свом сестрићу Милану . Када су Милана послали на школовање у Француску, 1915. године, водио је опширну преписку са својим ујаком.  Апис се није женио и није имао своју децу али је Милана више чувао и волео више него што други брину за своју децу. И Живан се са љубављу сећа свог шурака. О њему он прича:

Драгутин Димитријевић Апис
Драгутин Димитријевић Апис

Апис је имао топло срце, био је говорљив и дружио се са људима. Посете породици биле су за њега непходни предах од напорних војних и политичких активности. У кругу породице, Апис је испољавао неодољиви смисао за хумор. 

Живан је био велики пријатељ са Лазом Лазаревићем, лекаром и великим српским писцем. Новчано и на друге начине помагао да се изгради основна школа у својим Живковцима, која и данас постоји.

О свом оцу Маринку, Живан је у  књизи „Политичку историју Србије у другој половини XIX века“ написао:

Мој отац а син кнеза Живана Стојановића као дечак, у 1827. години отпочео се учити првој писмености, у једној воденици ( капетана ПеришеРакића) на реци Качеру, код учитеља, како изгледа отмена и врло просвећена бегунца Србина из Аустрије. По скором одласку учитеља који га је веома пазио, зачета знања самоучки је наставио и усавршио, и био је не само у свом селу, но и у околини, сем свештеника, први боље писмен човек. Међу „Предбројницима“ у знаменитој збирци народних песама, црногорских и српских Вишњићевих из доба Првог  устанка и“ буне на даије“ која је сређена на Цетињу, и коју је владика П.П. Негош назвао „Огледало Српско“ и издао 1845. , Отац се налази ту као „ Писар примилителног суда општине Живковачке.

По сеоби (око 1857.) у Аранђеловац, види се као активан у догађајима и писац је у „Српским Новинама“ 1859. наилазио на његове потписане дописе о савременим приликама овога места, које је те године кнез Милош походио у ново му име – као Гор. Милановцу- тада дао. Отац је имао и приличну књижницу савремених књига, где је могло, од„ Алексија божјег човека“ до „Разорења славног града Троје“ и Доситејевих и М. Видаковићевих књига наћи доста и сину његову за читање, на чему је и писац и добио своју прву ширу духовну храну. Од некуда је отац тада научио и грчки читати, уз некога који је то знао. Као трговац имао је (још у селу) и бојаџијску радњу; и био је у пословним везама у Београдуса онда главним трговцима Ђоком Аћимовићем на Сави и Антонијем Симићем “Ером“ у главној чаршији. Остале су, међу савременицима, његове разне изреке( као н.пр. „Судбина“ је то судбина, што за њу нема апелате) и у приликама се изражавао о понечем, како други не би смео.”

Књигу је посветио својим родитељима речима:

Својим драгим родитељима Стаменији и Маринку из Живковаца у ср.качерском окр. Рудничком у срцу Шумадије у знак своје дубоке захвалности: Мајци, на њеној нежној љубави и бескрајном жртвовању за срећу свога сина; Оцу, на његовој васпитној патријархалности и самониклој тежњи, да путем школовања сина свога поведе бољој будућности, посвећује Писац.

У књизи “Србија у ратовима” Живан је описао и један свој долазак у своје Живковце1914. године:

Живан Живановић
Живан Живановић

Рат са Турцима 1912. оставио је дубок траг на мојој породици. Тај рат је захтевао две жртве од моје куће: драгог мог сина Александра- Сашу , студента архитектуре четврте године, који као добровљац, погибе  првог дана рата, 5. октобра, у боју на планини Лисици, која беше граница између наше Јабланице и приштинског краја; и драгог ми зета, мужа моје ћери Станиславе, Александра М. Глишића, пешадијског потпуковника, команданта VII пешадијског пука првог позива, који погибе на челу свога храброг пука у бици на Куманову, на Малом Негоричану 10. октобра- одржавши ту важну позицију, до прибирања и концентрисања укупне наше убојне силе, којој је сутрадан пала у део победа, као природна последица храбрости и пожртвовања дан раније.

Под притиском те жалости било је решено у породици да ја, са осталом децом, одем у своје место рођења, село Живковце, у Срезу качерском, Округу рудничком, где нисам био неких четрдесет година.

Тако смо кренули за село 11. јула 1914., у петак, јутарњим возом. Пред сам полазак од куће на станицу, донесе разносач новине, и бацивши поглед на њих, опазим да се говори о некаквој ноти која је синоћ предата нашој влади. Ни новине нису могле ништа рећи, сем да је нота опасног карактера, управо једна врста ултиматума. У то је устао мој шурак, потпуковник Драгутин Димиртијевић, који је тек у зору био дошао кући и укратко ми само рече: „Врло озбиљна ситуација, Аустрија је поставила ултиматив, јављено је све Русији  и наређена мобилизација“, и пожеле нам свима срећан пут.

Возом смо дошли уредно до Младеновца. Ту се већ осећала нека пометња у реду возова. Уместо у два, пошли смо за Аранђеловац у четири сата по подне, јер се аранђеловачки воз није могао кренути док нишки не стигне; а нама је ваљало ићи кроз Аранђеловац до Даросаве, и ту оставити воз, и колима продужити преко планине Ваган за Качер и у моје Живковце.

Но како су у јулу дуги дани, при свем задоцњењу, стигосмо за дана у Даросаву, где су ме чекали рођаци и кумови из мог села, дошли ми у сретање, и тако смо ја и деца, са малом мојом унуком Јеленом, у петак 11. јула увече, били ипак у Живковцима, не поневши из Београда никаквих особито брижних мисли, и ако је та фатална нота била већ предата. Али зар је мало нота Беч слао Београду, па оне нису значиле одмах рат. Моја су се деца удешавала за двомесечно бављење у моме драгом завичају, ради чега сам ја тражио и добио одсуство, и све је изгледало лепо, управо онако како сам замишљао овај свој пут и одмор у родноме крају.

Но већ у недељу, 13. јула, дође општински писар и рече да је примио наредбу и спискове за мобилизацију. Одмах затим журно дође  наоружани студент технике  Власта Радовановић, друг мога сина Сање, који је са њм био у боју на Лисици, с поруком мога шурака Димитријевића да идем одмах у Крагујевац. Власта дође са пуним кофером разних кућевних ствари и поздравима од моје добре Јелене, која ни по коју цену не остављаше два, њој драга места: гроб свог сина, и кућу. У кући је лежала тешко болна њена и Драгутинова стара мајка, а у гробљу почиваше наша сјајна Нада, тамо сахрањена занавек.

Порука мог шурака морала је да има озбиљан разлог, ваљало јој је следовати. Одмах крећем за Крагујевац преко Аранђеловца и Тополе, на колима мог зета, код кога сам био у гостима у селу. На све стране куда смо прошли врвела је војска, комора, обвезници свих врста, хитајући свако у своју команду. У Крагујевцу је врвило као у лонцу. Ту је била врховна команда, са генералом, касније војводом Степом Степановићем на челу, јер војвода Путник не беше још стигао из бање Рајхенхал у Аустрији, куда је био отишао на лечење и неким чудом добио дозволу од Аустријанаца за повратак и вратио се чак преко Румуније у Србију.

Врховна команда била је смештена у Старом дрворцу кнеза Милоша, где сам нашао и свог шурака потпуковника Драгутина Димитријевића. Он је био на положају шефа обавештајног одсека Врховне команде. Одмах ми је саопштио да је рат на прагу, да је ситуација врло озбиљна, и да треба што пре да кренем децу са села, и замолио ме је да то учиним враћајући се још сутра натраг у село, а децу да доведем у Крагујевац. Сутра у зору, он ме је телефоном пробудио у хотелу „Таково“, чинио је то да бих ја што пре кренуо, што сам и учинио, и вратио се опет у Живковце, где, преко Шаторње, Трешњевице и Јеловика, најпречим путем стигнем рано.

Одмах је наређено паковање. Док су се деца паковала, а оставио сам један дан за то, долазили су ми рођаци и пријатељи на кратко виђење и на опроштај, јер су полазили на своја зборна места. Дивни моји Качерци ! Иако су тек оставили оружје, иако су били и на Куманову и на Прилепу и на Битољу и на Брегалници, ни један се од њих не пожали на ову нову мобилизацију. Десети пук – Рудничани – свуда су одржавали свој стари глас дисциплинованих војника и храбрих људи. Али, зар нису сви наши пукови били такви?!  Мобилизација падаше таман усред жетве, јер у оним вишим пределима пшеница стасаше доцније но у равницама. Сва летина остаде на женама, старцима и деци! Село опусте, све што је било за рата и мегдана оде у онај нови непредвиђени рат, за који се у народу не знађаше тачно ни како дође до њега, ни докле ће трајати.

Једино је било јасно свакоме: да улази у један опасан рат и да он доноси собом нешто необично важно, крупно, опасно и неизвесно. Али је исто тако сваком било јасно, да се и са „Швабом“ морало кад тад расправити. „Тукосмо Турке, одбранисмо се од Бугара, сад је ред на Швабу, па ћемо се, ако Бог да, и са њим потући, па ком опанци, ком обојци“, говорили су моји Живковчани.

Најзад и ми кретосмо из села, и то на двојим воловским колима, са двоје сеоских момчади, која су,
са много њих, морала водити кола окружној команди чак у Чачак, како се говорило, „на преглед“, а после куд заповеде.

Живковци, родно место Живана
Живковци, родно место Живана

Збогом завичају! После четрдесет година дођох у тебе и после непуних пет дана одлазим опет, а деца моја, сем сина, не видеше ни кућу ни кућиште, где сам ја угледао света… То је ваљда судба овог нараштаја да се не смири, док га или не нестане или док не буде срећан да сврши велико дело народног препорођаја, који је пре сто и више година управо отпочео баш у овом крају, на Руднику, у Качеру.

У овој стогодишњој борби Шумадије, свака њена староседелачка кућа и породица дала је своје борце и има своје традиције. Тиме се нарочито одликује Крагујевачки и Руднички округ, дакле и мој Качер, у коме су моји староседеоци, дошав пре стотина година, „Маина, од Црне Горе“, како гласи предање.

Мој деда Живан Стојановић бежао је испред Турака као дечко за време Кочине Крајине (1788/90) у Срем, а кад је Карађорђе заратио, борио се у његовој војсци. Кад је Милош ударио на Љубић и на Дубље, борио се и с њиме, и био је вазда толико истакнут у Качеру да га је Милош – после прве пропасти на Љубићу- послао да из Качера доведе помоћ и да „ враћа натраг где год кога види“, а кад је основана прва држава наша, после Другог устанка, он је био посланик у скупштини и умро је 1831. у свом селу Живковцима, где му је и гроб. Њего син Маринко, мој отац, био је први писмени човек у нашем селу, зачевши мало знања код неког бегунца из Срема, учитеља, по свему судећи врло школована човека ( што сведоче рукописи, чак и песме, које је по одласку из Качера, где је у воденици Ракићевој држао школу, оставио мом оцу). Браћа оца мога беху први „солдати“ кнеза Милоша и један од ових, Петар, био је при заузећу Тимочке крајине и Зајечара у 1833. години.

Овај је рат, мени шести по реду, и ја сам члан нараштаја на који су, од 1876, пали сви ризици, терети, патње, неуспеси и успеси, страх и радост – јер је у сваком од ових ратова била у питању сама егзистенција наше драге отаџбине. А она је свима овим опасностима одолела, изашла је победоносно… Каква ли је судба чека сад у овом рату, који је на тако необичан начин почео тек пре неколико дана?!

Ове су се мисли ројиле по мојој глави, док су вочићи полако одмицали уз доста врлетни пут по завојцима кроз село Трудељ и Козељ, с оне стране Качера. Те се мисли саме собом намећу сваком школованом сину ове земље, који туда пролази, јер то је класичан предео наше отаџбине. Ево помаља се Руднник, онај велики стожер нове Србије, за коју су везана имена оба устанка, а ту преда мном стоји стеновита Островица, а стари су летописци записали да је у Островици скончала деспотица Јерина, жена Ђурђа Смедеревца, а мати последњег деспота Лазара… Какав стицај! Ту се, у те планине склонила последња представница старе српске државе, узмичући пред великом поплавом османлијском. А ту опет избија први пламен устанка против те исте османлијске силе, устанка из кога је никла нова српска држава. Али за чудо! Ниједан српски поета не застаде на овим висовима, на којима је, по народном веровању, увек било вила које су бодриле јунаке на велика дела….

У Милановцу нађем два блиска рођака који су већ позвати у команду, а пред мрак се отиснемо за Крагујевац. У први мрак били смо у винограду гостољубивог рођака Наума Костића, где смо се сместили по сили околности на дужи боравак, да одатле са Новог Брда слушамо далеку потмулу тутњаву великих топова који су грували дуж Саве и Дунава и тукли Београд и Смедерево.

После неуспелог Илинденског устанка у Македонији 1903. Године почела је Турска одмазда и над српским становништвом. На митингу одржаном 30. августа у Београду под паролом : “Слобода свим неослобођеним Србима, са Србијом заједно или смрт и самој Србији” који је пресудно утицао на ступање Србије у илегалну оружану акцију, одржаном пред око 10.000 људи, присуствовали су као представници политичких странака:

  • радикал Аца Станојевић,
  • самосталац Љубомир Стојановић,
  • напредњак Живојин Перић,
  • либерал Живан Живановић.

Један од говорника био је и Живан. Србија је ступила у четничку акцју преко Комитета у који су ушли Јован Атанацковић, Милорад Гођевац, Лука Ћеловић, академици Љубомир Ковачевић, Љубомир Јовановић и Љубомир Стојановић, политичари Живан Живановић, Љубомир Давидовић и Јаша Продановић, мајор Петар Пешић, чиновник Министарства иностраних дела Милутин Степановић, ресторатер Светозар Стефановић и трговац Димитрије Ћирковић.

David Macкenzie, амерички историчар у одломку „Апис, човек који је изазвао Први светски рат“ описује догађај који га је задесио у кући Живана Живановића у ноћи убиства краљевског пара:

…Вође краљоубица претходног дана вечерали су код Живановића. Димитријевић је 28. свибња довео са собом сатника Михаила Ристића као ненајављеног госта. Живан Живановић који се већ упознао са Ристићем у Нишу, питао га је зашто је дошао у Београд. Овај му је мирно одговорио да је дошао на преглед очном лекару. Након вечере Димитријевић и Ристић отишли су у град „да мало поседе у гостионици“. Све је било мирно кад су Живановићи пошли на починак.

У зору је куцање на прозор са улице пробудио је Јелену Живановић. Пробуђен  њеним повицима, Живановић је дознао да су краљ и краљица убијени. „И онако сам знао где је отишао Драгутин, јер му је ктевет остао нетакнут“. Док су се Живановићи бринули због Димитријевића, дошли су сатници Ристић и Радивојевић, који су убили краљевски пар, с Антићем и осталима. Обавестили су их да је Димитријевић само лакше рањен. Одвевши Радовановића у страну, Живан Живановић дознао је да је рана заправо кудикамо озбиљнија. “Драгутин је заиста рањен, и то тешко. Био је жив кад су га однели у болницу. Надам се да ће преживети.“ Упозоривши га да осталима у породици ништа о томе не каже, Живановић је часнике почастио шљивовицом пре него што су пожурили натраг у двор.

Сатнику Димитријевићу пружена  је прва помоћ у стражарској соби, где је и превијен. Био је рањен на три места. Први га је метак погодио у десно бедро и остао у рани. Други, уперен у леви кук, одбио се од дршке његова мача и због тога није продру у кук ни оштетио унутарње органе. Трећа рана је била најтежа; метак је Димитријевића погодио удред прсног коша. Прошао кроз прсну кост, тик иснад срца, и изашао испод ребара. Због могућности крварења из плућа или смртоносног напукнућа велике крвне жиле близу срца лечници су му одредили потпуно мировање. Следећих десет кризних дана на распитивање родбине и пријатеља лечници су само вртели главом, јер нису били сигурни хоће ли оздравити.

Живанoвић у својој књизи   “Политичка историја Србије у другој половини XIX века”, обрађује период другог дела владавине краља Александра Обреновића 1897–1903, и догађаје у којима је и сам, на неки начин, учествовао и које је буквално запечатио његов шурак Драгутин Димитријевић Апис и каже:

У саму зору 29. маја 1903. куцање на прозор пробуди прво жену пишчеву Јелену”, пише Живан Живановић. „То је куцала госпођа Софија Милутина Степановића, блиског суседа у улици Светог Саве. На гласне узвике женине, потом, пробуди се писац и викне изненађен и сам: ‘Шта је?’ ‘Како шта је, беше одговор, ми спавамо, а доле покољ у вароши, војска се туче, Краљ и Краљица су погинули, куку мене, да ли је онај наш (Драгутин) овде!’

И оде живо у његову собу где је Драгутин спавао. Постеља беше недирнута; капетана Драгутина не беше ту. Ако је истина шта је госпођа Степановића рекла, онда је било јасно где је Драгутин. У собици где су стајале свеће (јер тада није било електрике) нађени су после и одломци од истих, јер их је капетан синоћ ломио и однео у џепу, да му се за сваки случај нађу при руци.

Намах се избуди цела кућа и писац истрчи на улицу, која беше мирна и скоро пуста, где стајаше пред кућом његовом и сам Милутин Степановић и на питање:

  • Шта је то комшија, је ли то истина да је погинуо Краљ и Краљица?
  • Истина, истина комшија. Ја сам то гледао са прозора чиновничке задруге (која је на супротном углу где је сада (1923) Министарство спољних послова), а ево, погледај доле на Теразије, оно је војска.

И заиста целу просторију улице код самога двора и суседног му министарства, беше притисла војска угусто сабијена, као неки мравињак, чији појединци беху расути и амо ка ‘Лондону’ и до куће Јована Ристића. Степановићевом исказу ваљало је веровати; и он је могао знати и чути пре но и други; оба последња Обреновића беху узели Степановића на око, као познатога Карађорђевићевца. У факт се није, дакле, могло сумњати. Место самог одговора писац се само прекрсти, рекавши: ‘буди бог с нама, ово је као у хиљаду и једној ноћи!’ Степановић затим оде спокојан, иако је имао на Сави у приправности чамац за бекство, за случај да заверенике изневери срећа…

Две неизвесности притискале су писца тих редова, прва њега лично као дојучерашњег министра; а њега и његову породицу друга – шта је с капетаном Драгутином.

Даље пише Живан:    

…Писац налази Драгутина у болници, отприлике тамо где је сада улаз у зграду III гимназије. Капетан Драгутин Т. Димитријевић Апис нађен је у сутерену старога двора, док је још мрачно било, рањен на неколико места, ослоњен на зид и сав у крви, пре но што је погинуо Краљ и остали с њиме, изнесен је одмах у стражару дворску, где му је метнуо прве завоје Живан Гашић, чија је кућа спрам двора, али капетан Драгутин је забранио, да га ма куда носе, пре но што се види шта ће до свршетка бити. Положен на клупу, са револвером у десној руци, која је остала још здрава и читава (лева је била куршумом пребијена надвоје, испод раменога зглавка), он је тако остао до развитка дана, када је са првим завојем, без одела, које је морало бити исечено, да би лекар до свих његових рана дошао, увијен у некакав мекинтош, у колима пренесен у болницу и добио место у павиљону, где беху још неки рањени официри донесени и смештени.

Било је три ране: једна на буту десне ноге, дубока, без излаза, што је значило да је олово унутра; друга са стране левог кука, велика разливена рана у месу до костију, за коју се није могло знати како је постала, док није донесено његово оружје, (сабља и револвер) из двора. Пробијени месингани балчак на сабљи, који је имао расцветану рупу од куршума, објаснио је ову другу рану, испод левог кука. Куршум је, срећом, ударио у балчак, њега пробио, али се и сам разбио и снагу пробојну изгубио, тако да је могао исцепати ткања, али срећом, не и пробити кук и повредити унутрашње органе.

Трећа је рана била најопаснија и по правцу, куда је олово прошло и по повредама које је произвело. Куршум је ударио посред груди, пробио грудну кост, и како је пошао од некуд с десна, он је прошао косо кроз груди левом целом страном, поврх срца и сплета крвних жила, па кроз пазухо и излазећи напоље на ребра, прошао кроз мишицу леве руке, и испод самог раменог зглавка пребио мишићну кост надвоје и изашао испод рамена, напоље.

Ова је рана дакле: пробила груди, прошла кроз лево плућно крило, провукла се – сам ће Бог знати како! – кроз вене и артерије поврх срца…

Живановић описује како је рањен Апис:

Кључева није више било на расположењу, које је требао дати Михајло Наумовић, (син Јове Наумовића, негдашњег окружног начелника) није се могло о том дуго дебатовати. За то се одмах приступи разбијању врата динамитским фишецима, спремљеним такође за све случајеве и којима је још од Ниша располагао поручник Милутин Лазаревић. Прво се почело са растовим украшеним вратима, која су водила у главну салу (где је балкон). И кад је почео горети припаљени фитиљ, обешен о кваку, опет Димитријевић спази нешто, што је и за њ било судбоносно.

У полумрачној дубини десног ходника, а код спаваће собе краљеве, Драг. Т. Димитријевић спази једну људску прилику, која се изгуби негде у дубину. И оставивши друговима посао око врата, полети тамо, и при крају ходника десно спази широке камене степенице које су с првог спрата водиле у приземни спрат двора. Туда се изгубила она прилика, за коју се није могло знати ко је био; а није била немогућа претпоставка да је то могао бити сам Краљ, већ и с тога што је то у близини спаваће собе; а тицало се спасења у последњем моменту.

Међутим, то је био стражар, постављан увек ноћу на то важно место. Димитријевић с револвером, слети низа степенице у доњи ходник (који је, као тунел, у правој линији с краја на крај просецаоцео двор, и делио с преда собе, које су гледале у башту и стражња одељења под брдом, махом подруме). Одједном се у доњем ходнику осу пуцњава: то су била два стражара, онај озго и један из доњег ходника, који су осули у мраку паљбу на Драгутина и он на њих, све из непосредне близине. Утврђено је да су стражари избацили око 25 метака (пет ‘шаржера’), а писац је и по зидовима гледао места од удара куршума. Док је горњи спрат одјекивао од динамитских експлозија, у доњем су праштале пушке, као што је и други један део ‘унутрашње страже’ с једним поднаредником, који је уз узвик: “овако се теку палете’” пуцао у гомилу официра, но и сам је одмах пао. Тад је рањен и остао без руке завереник Младен Млађа Миливојевић.

Резултат је тога на доњем боју био: да је Драгутин Т. Димитријевић Апис рањен на три места, како је то напред већ изложено. Обливен крвљу, наслоњен на зид, Драгутин је остао ту – а и војници – од којих један такође рањен – изгубили су се у мраку – и чекао своју судбу. Кад му је при дисању прошиштао ваздух на отвор на грудима: “Ја сам се, вели, сетио сличне сцене из Француске револуције”, описане у ‘Деведесет трећој’ (од Хига).

Кад га је писац који је ускоро улазио и прегледао цеоопустели двор, и место где је Димитријевић доле рањен – упитао: зашто се није склонио у једна од толиких врата, где су зидови били у довратницима на метар дебели?  Драгутин је одговорио: ‘Па, срамота је, да се један официр, ма и у овом тешком положају, склања испред редова…

Живан се чудио, зашто Апис и остали завереници нису желели да створе војну диктатуру у држави, већ су одмах после преврата власт предали политичарима. То једини случај у историји света да вође успелог војног удара добровољно и одмах предају власт политичарима.

Уједно се питао шта ће бити са постојећом владом и својим министарством у њој. На то питање добио је брзо одговор када је одведен у зору 29. маја у пратњи једног официра у министарство у којем су већ били сви виђенији политичари:Јован Авакумовић, Јован Атанацковић, Шорше Генчић, Стојан Протић, Љуба Живковић, Љуба Стојановић, В. С. Вељковић, Аца Борисављевић и други. Након неког времена, а изашав напоље у предсобље, Живановић је погледао на сат на коме је откуцавало 5:35. Нешто касније сусрео се са Ј. Авакумовићем који му је рекао да се ништа не брине и да је позван само да би се формално извршила промена.
На питање: “Молим Вас, има ли владе и ко јој је председник?”
Авакумовић је одговорио, “Ја сам.”

Када је реч у Живану Живановићу не може се избећи, а да се са неколико речи не осврне на његов однос са Драгутином Димитријевићен Аписом, личности која буди највише контроверзи у српској историји Човек који је почетком двадесетог века дао печат будућој Србији.

О њему је много текстова написано; истинитих и неистинитих у којима је и позитивна и негативна личност. У више филмова и телевизијских серија је разапињан од родољуба до издајника. За чувени Солунски процес многи кажу да је био најсрамниија српска епизода из Првог светског рата.

Ја га помињем као животног сапутника нашег Живана Живановића.

Апис је рођен  1876. године  у Београду, а пошто су његов отац Тодор и два стрица у време српско-турског рата, као лимари били запослени у крагујевачкој фабрици муниције, преселио се у Крагујевац. Након пораза Србије у Турском рату враћају се у Београд. Због сиромаштва његова сестра Јелена 1881.године добија посао учитељице у једној школи у Краљеву. Кад је Драгутин иао пет година, умире им отац и бригу о породици преузима Јелена, те доводи са собом мајку, сестру и брата Драгутина.

Јелена, 1884. године  прелази са целом породицом у Ниш.

У Нишу 1886. године удаје се за српског политичара Живана Живановића, те су живели неколико година у Пироту, где је Живановић био директор гимназије. Ту је Драгутин завршио нижу гимназију, а кад се породица 1890. године преселила у Београд, Драгутин је тамо стално живео у Живановићевој кући са зетом и сестром, завршио војне студије и усавршавање у Берлину за генералштабне официре. Говорио је и служио се немачким, француским и руским језиком.

Био је на разном важним местима по дивизијама у Србији да би завршио 1914. године као начелник штаба Обавештајног одељења Главног генералштаба.

Слободан Јовановић овако описује Аписа: “Висок и крупан, помало већ и гојазан, он је својом физичком снагом потпуно одговарао називу Апис, добивеном још у школи. Никада, ни на улици, ни у кафани, нисам га виђао сама, него у друштву већег или мањег броја официра, који су изгледали као његова пратња Волео је жене и песму, али не и вино.Пио је само воду и остајао у највеселијем друштву трезан. Гледан тако међу својим људима, он је не само својим физичким изгледом, него целим својим држањем чинио утисак једног коловође…

Учествовао је и у раду Главног одбора четничке акције у Београду, чији је члан био и његов зет Живан  Живановић.

Апис и завереници
Апис и завереници

У Мајском преврату био је у команди свих активности везаних за заверу за убиство краља и краљице. Ту је и тешко рањен. Војни удар је успешно изведен и војска је власт у земљи поверила политичарима што је био јединствен случај у свету.

Сећајући се тих догађаја Живан Живановић (министар просвете у влади пре 29. маја) пише како је одведен у зору 29. маја у пратњи једног официра у министарство у којем су већ били сви виђенији политичари: Јован Авакумовић, Јован Атанацковић, Ђорђе Генчоћ, Стојан Протић, Љуба Живковић, Љуба Стојановић, В. С. Вељковић, Аца Борисављевић и други.

“Након неког времена, а изашав напоље у предсобље, Живановић је погледао на сат на коме је откуцавало 5:35. Нешто касније сусрео се са Ј. Авакумовићем који му је рекао да се ништа не брине и да је позван само да би се формално извршила промена. На питање: “Молим Вас, има ли владе и ко јој је председник?” Авакумовић је одговорио, “Ја сам.”

После Аустроугарског проглашења анексије Босне, српска јавност је била разочарана, а нарочито омладина и војни кругови који су оптуживали владу за капитулацију. У Београду су избиле масовне демонстрације, а хабсбуршка застава је јавно спаљена. Група официра, међу којима су били Велимир Вемић, Војислав Танкосић, Петар Живковић, Љубомир Јовановић Чупа, Богдан Раденковић, Милан Прибићевић  и други, на челу са Аписом маја 1909. године, заједно са неким цивилима почиње да организује састанке у циљу оснивања тајне патриотске организације и оснива Црну рукуЦиљ организације био је уједињење Српства у једну државу.

Оптужен је за учешће у Сарајевском атентату са Црном руком али је то остало још увек нејасно.

Црна рука је била активна све до уласка Србије у рат са Турском 1912. године када је престала да постоји.

У Првом светском рату руководио је  обавештајном службом Врховне команде, ,. потом је био начелник штаба Ужичке и Тимочке војске. Затим, помоћник начелника штаба Треће армије. Иницирао је израду плана за формирање добровољачких одреда који су имали задатак да делују у позадини непријатеља.

Након доласка на Крф, Александар је извршио реформу војске тако што је црнорукце, који су остали у животу, прекомандовао их на положаје са којих нису могли имати већи политички утицај, па је Апис постављен је за помоћника начелника штаба III армије, чија је Дринска дивизија са Добровољачким одредом војводе Вука  заузима Кајмакчалан, након чега је ухапшен у селу Воштарани.

Следи Солунски процес и 15.децембра 1916. пуковник Апис и водећи црнорукци су ухапшени на основу две оптужбе: 1) да су спремали побуну у војсци, 2) да су планирали убиство престолонаследника Александра и председника владе Николе Пашића. За оба ова дела била је предвиђена смртна казна.

Пресудом од23. маја 1917. Димитријевић је осуђен је на смрт, и стрељан 13. јуна 1917. године у Солунском пољу заједно са артиљеријским мајором Љубомиром Вуловићем и радетом Малобабићем.

Сахрањен је у спомен костурници на српском војничком гробљу у Солуну, као Н. Н. лице под бројем 5027.

О току Солунског процеса писано је много.

Јасно је да је тада направљена велика грешка која је исправљена на обновљеном судском процесу1953. године  у Београду, где су све пресуде Вишег војног суда у Солуну су поништене, а сви осуђеници рехабилитовани, међу којима и сам Драгутин Димитријевић Апис.

Апис је рехабилитован и по други пут, од стране српског судства 2012. године.

Одликован је : Орденом „Петар Мркоњић”, Орденом Карађорђеве звезде са мачевима I, II и III реда, Орденом српске круне I, II и III реда, Орденом „Милош Обилић”, Орденом белог орла I и II реда.