Култура и уметност, обичаји и веровања, лепота и мудрост живљења, чине традицију једног народа. Традиција народа богата је и неисцрпна ризница коју треба отварати, откривати, упознавати и тако од заборава сачувати непроцењиве вредности које чине лепоту духа нашег народа. То је нешто што се устаљено прати, обележава и прославља, што се са колена на колено, наслеђује, мења или пропада. Народна пословица каже:

 боље да пропадне село него обичај

Обичаји су, од најранијих времена, испуњавали једну од својих важних улога, чување идентитета народа. Ми смо народ са богатом традицијом, који се, због различитих историјских околности суочавао са великим искушењима њеног очувања. Међутим, многи обичаји Срба су током дугог временског периода били изгубљени или потиснути. Данас, у измењеним околностима, развојем писмености и образовања многи стари обичаји и веровања престали су да буду део свакодашњег живота. Постоји све већа тежња да се већина обичаја обнови и утка у контекст савременог живота. Али, питање је  колико су се они сачували до данас у свом изворном облику и значењу и како се поштују.

Божић у српској кући, илустрација 1886. година
Божић у српској кући, илустрација 1886. година

Традиција и обичаји једног народа су нешто што се устаљено прати, обележава и прославља, што се са колена на колено преноси . Обележавање неких значајних  догађаја такође је постала традиција. Сваки народ   има своју традицију и обичаје, па и свако место, село и град тако да они нису свугде исти. Најзаступљенији и најпознатији обичаји  су обичаји животног циклуса, који су у вези са  рођењем, крштењем, свадбом, одлазаком у војску, смрћу итд. Колико је чување обичаја и традиције било значајно говори и изрека “боље земљу продати, него обичај изгубити”.

Обичаји потичу из давних времена и у складу су са старим веровањима Срба , који су опстали до данас . Њих често прате разне тајанствене и мистичне радње које народ чини у разним приликама и из разних побуда , верујући да ће му то некако помоћи и користити . Различито их тумачимо и намењујемо за сваку радњу, сваки догађај, сваки одмор, сваку прилику и неприлику :

• да се заштити здравље укућана,
• да се сачува и повећа пород и имовина,
• да пада киша , да се натопе жедна поља и да се сузбију и разбију  градоносни облаци,
• да се придобије особа која се воли,
• да се излечи болесник,
• да се напакости некоме итд.

Некада је наш крај био богат народним обичајима који су временом ишчезавали. Разлог њиховог нестајања је и продирање градског начина живота у село а и савремена обрада  земљишта је учинила да се заборави један од најплеменитијих и најлепших обичаја – моба. Моба се звала кад се правила кућа, кад се орало, кад се жела пшеница. Мобом се брао и комишао кукуруз. На мобу се ишло и код сиромашних и богатих домаћина. Свака је била свечани чин. Учесници су се такмичили између себе ко ће више и боље урадити део посла. Свађа и зађевица на моби није било. Свака моба праћена је смехоми весељем и песмом коју су сви певали. Обично се завршавала игранком.

Сеоска породица око огњишта, илустрација
Сеоска породица око огњишта, илустрација

У кратким јесењим данима по селима су одјекивали звуци хармонике и фруле јер је то доба када се најчешће праве свадбе. У дугим зимским ноћима одржавала су се прела и посела. Прела су прастари српски обичај и одржавана су већином ноћу а долазиле су старије жене и девијке у пратњи мајке, бабе или стрине. Свака преља доносила је преслицу а домаћица би обезбеђивала вретена и материјал (обично лан и конопља).

Фрула
Фрула

Преле се две врсте пређе: фина намењена за ткање платна и груба од кучина за ткање шаренице, поњава, џакова,торби и сл. Прело се до поноћи а онда се играло и певало, наводаџисало и упознавало са момцима. За разлику од прела, посела су била су се организовала ради забаве и разоноде. Играло се и певало  измотавало и глумило на сеоски начин. Стари  музички инструмент била је дуго Фрула, дувачки инструмент који се прави од једног комада дрвета била је основни и често и једини инструмент. Шест рупа на предњој страни свирале и једна на полеђини, то је довољно за извођење седам тонова у две октаве.

Фрула је пастирски инструмент, и некада се у сваком селу могао пронаћи неко ко уме да направи фрулу и да на њој нешто одсвира. Дрво за фрулу мора да се суши најмање пет година, а најбољи звук имају фруле израђене од шљиве, крушке, дрена, багрема, јавора, клена. Фрула треба да има леп звук, да изгледа лепо и да буде лака за свирање. Осим фруле, пастири су свирали и двојнице или свирале.

Двојнице се састоје од две цеви израђене из једног комада дрвета, најчешће шимшировог, али и јаворовог, шљивиног, трешњевог. Двојнице имају четири рупе на десној и три на левој свирали. Свирка је двогласна, најчешће у терцама. И фруле и двојнице су инструменти на којима се свирају веселе мелодије, песме или брза кола, тако да су честе на сеоским слављима, мобама и прелима. То не значи да је на фрули и двојницама немогуће одсвирати тужну и лагану мелодију. Лагане мелодије најчешће изводе пастири или путници. Ако изузмемо удараљке, фрула је настарији инструмент и у неком облику може се пронаћи готово код свих народа.

Плетиље
Плетиље

Сељаци су се доста бавили дрводељарством и плетарством. Жене и девојке су преле, плеле и ткале. Долазак новог времена и нових генерација, тежња да се иде у корак са савременим светом, као да лагано потискују оно што нам је у коренима. Заједно са обичајима ишчезава и народна ношња која је доста ретка и то једино код старијих људи. Пођимо од ношњи.

Србија је крајем18. и почетком 19. века била насељена бројним досељеницима из различитих крајева, свакако је у погледу одевања владало велико шаренило. Сеоске ношње, све до почетка 19. века, и у материјалима и у обликовању, биле су претежно производ домаће кућне и сеоске радиности. Рукотвориле су их жене, с тим што су понеке делове радиле и сеоске занатлије. Искуство и традицију преносили су старији на млађе, с колена на колено.

Народна ношња у Шумадији
Народна ношња у Шумадији

Народна ношња почиње да се развија и одваја од ношње коју су Срби морали да носе док су били под Турцима. Наводим делове одеће који су се носили у 19. веку у Шумадији:

Мушки јелек
Мушки јелек

Шајкача, прслук, гуњ, фермен, антерија, зубун, долактеник, тканица (врста појаса, који се добија ткањем), бриџес панталоне, долама, џемадан, мисараба, јелек, либаде, шалваре – део женске ношње која је ношена једно време после особођења од Турака, чарапе и опанци.

Јован  Мишковић описује ношњу у његовом времену:

 

МУШКА ЗИМЊЕ:

Чакшире од сукна већином са малим туром ( у Качеру већином беле а и сигаве). Даље, горе јелек закопчан; по јелеку гуњче без рукава (зубунчић) па одозго гуњче кратко са рукавима. Све од сукна већином. По где где али ретко, видеће се јелек од чохе или од ћитајке. Капе, где су пеленгири носе се шубаре (црне од јагњетине), а иначе највише црвени фесови без кићанке. Обућа је опанак већином нештављен, што их сами граде. Него су почели уобичајавати да донесу коже, па им чакурџије опанке направе, али нештављене.

 

ЛЕТЊЕ ОДЕЛО КОД МУШКИХ:

Кошуље конопљане (већином) до колена и гаће. Доле дизлуке од сукна (црне и беле). Горе јелек и зубунче. Покривало главе – фес. Обућа је опанак.Чарапе вунене, шарене и назувице. Све ово сами израђују.

Народна ношња породице
Народна ношња породице

 

ЖЕНСКА ЗИМЊЕ ОДЕЛО:

Кошуље од конопље, па јелек сукнен изрезан; гунче са рукавима озго; доле сукње вунене (саме тку, а и бојадишу – ређе). По једну кецељу с преда. Дугачки зубуни искићени са шљокама слабо се сада налазе; место тога овлађују јелеци и гуњчета са рукавима. Где се дугачки зубуни употребљују, ту се оздо обично не облачи јелек. Сукње неке мећу а неке не; кецеље мећу све и са зубунима. Обућа –опанци са дугачким вуненим чарапама и назувицама. Девојке од 15 година (шипарице) иду гологлаве, а после носе фесове. Жене у Качеру, око Рудника носе већином конђе са белим убрадачем. Огрлице за украс од новаца носе око врата, а по неке и на конђама. Младе носе сада све мање смиљевце; венац почиње све већма овлађивати.

 

ЛЕТЊА НОШЊА КОД ЖЕНСКИЊА:

Разликује се од зимске у томе, што за озго не носи гуњче са рукавима; остало је све исто.

Сељанка, 1890. година
Сељанка, 1890. година

Сеоска ношња која се разликовала од градске и по кроју и по квалитету била је израђивана по кућама, а поједини хаљеци били су дело сеоских терзија – абаџија које су били и хришћани и Турци. Занатлије које су се бавиле кројењем, шивењем и украшавањем градске ношње називане су терзије. Абаџије су ручно израђивале народна одела од домаћег сукна украшавајући их гајтанима. То су били веома укусно урађени копорани, доламе, тозлуци, кабанице и разни хаљеци.

Каква је мода била и који су материјали били у употреби илузорно је потсећати да су васпитања, тешка времена и сиромаштво у овим крајевима били већином присутни. У женској, као и у мушкој одећи, платнена, од конопље, кошуља у облику равно кројене тунике са рукавима, основни је доњи и горњи хаљетак.

Женска дугачка кошуља је исте ширине, са једним до два клинаста проширења по странама  са изразито богатим везеним декором. Вез савршене израде, са истанчаним смислом за повезивање разних облика геометријског, као и стилизованог биљног орнамента, смештен је на видљивим деловима кошуље – рукавима, грудима са оковратником и по ивици кошуље. За вез се користила вунена пређа, врло често црвене боје у више нијанси.  Црвена боjа је самостално заступљена  укомпонована са другим бојама, или са сребно и златним нитима, уз додавање перлица, шљокица и кићанке. Друга одевна карактеристика која заначајно дефинише женску одећу   је сукња, обликована од две попречно састављене половине, набрана и отворена целом дужином. Подједнако су је носиле девојке, невесте и удате жене. Она је знатно дужа која сеже скоро до руба женске кошуље, отворена целом дужином, пругасте орнаментике .

Неизоставни делови одеће су ткани појас и вунена прегача, геометријске орнаментике изведене у самом ткању, ређе везење. Ношена је једна или две – предња и задња. Све до пред крај овог времена, прегаче су израђиване од вунених тканина из, једне или две поле, украшене разноврсним утканим, а доцније везеним шарама. Предња пречага са утканим хоризонталним пругама и клечаним мотивима између њих, била је једна од најстаријих прегача у Србији. Од горњих делова одеће који су ношени лети, а поједини само зими  је кратак јелек (прслук), дужи зубун (женска горња хаљина без рукава, отворена спреда), дугачка сукнена хаљина са рукавима и гуњ (женски и мушки хаљетак дугих рукава, врста капута од сукна) беле или смеђе боје, дужине до појаса, сви опточени гајтанима.

Шумадијска ношња девојке
Шумадијска ношња девојке

Најраспрострањенији део женске одеће био је: зубун, дорамак, саја или ћурдија. Због веома разноврсног и богатог украшавања, зубун је био један од најлепших женских хаљетака, израђен од белог сукна, дуг до колена, отворен спреда. Уз геометријске орнаменте обилно су заступљени стилизовани цветни мотиви изведени везом, апликацијама бојене тканине .

Убадача
Убадача

Једна од упечатљивих одлика овог простора је начин чешљања и повезивања- оглавље, односно трвељи (две плетенице исплетене од вуне) које удате жене уплићу са косом и савијају поред ушију. На тако очешљана косу полагани су пешкири и капе са краћим или дужим превесла низ леђа. Девојке са косом очешљана у једну, две или више плетеница, носиле су малу црвену капу или мараму. Код невеста се јављају посебни облици, богато искићени цвећем, низовима перлица, сребрног новца и другим привесцима, који су, осим украсне улоге имали и значење амајлије. Поред накита за кићење косе и покривала за главу (наушнице, укошњаци, почелице, дијадеме) и у празничној одећи разних врста огрлица, нагрудњака, наруквица, прстења, имале су украсне копче за женски појас, сребрне или позлаћене.

Оригиналну женску ношњу у Шумадији чинило је:

• Кошуља ручно везена
• Јелек ручно везен златном или сребрном срмом на памучном плишу у црној или бордо боји
• Тканица (појас) ткана на ручном разбоју
• Сукња ткана на ручном разбоју
• Кецеља пун вез или покрстица рађена на памучном плишу
• Чарапе штрикане ручно и везене
• Опанци ручне израде, ђон од говеђе коже, опута козија кожа

За разлику од женске одеће која се исказује великом разноликошћу облика и украса, мушка сеоска одећа уједначенијих је одлика. Осим платнене кошуље и гаћа ношених лети, типичну одећу сачињавали су хаљеци, зими ношени у више слојева, који су током 19. века били од ваљаног сукна беле боје. Осим кошуље, сличних кројних и украсних обележја као на женским кошуљама  имали су сукнени џамадан (прслук без рукава, са преклопљеним предњица) и прслуци различите дужине, спреда отворени, а од зимских хаљетака гуњ са рукавима, такође различите дужине. Уз ткани вунени појас претежно пругасте орнаментике,неизоставни део сукнене одеће, украшене апликацијама црних вунених гајтана, биле су чакшире – панталоне кројене са плитким туром и ужим ногавицама, црне, беле а највише сигаве боје.

На одећи за свечане прилике, израђеној од домаћег сукна, или од смеђег шајак (сукно фабричке израде) и тамномодре чохе фабричке израде, најчешћи накит био је ћустек – накит нанизан од перлица или занатски обликован од сребра.

Било је уобичајено обавијање око капе и главе памучног пешкира, а по зими тканог вуненог шала. Од краја 19. века  користи се шајкача (штофане војничка капа), која се  одржава у употреби и у савременом животу данас. Значајну примену имале су сукнене кабанице са рукавима и широки полукружни огртачи са капуљачом, ношени преко свег одела.

Мушку ношњу чинило је:

• Кошуља ручно везена
• Јелек од чоје везен шујташ гајтаном са шумадијским мотивима
• Тканица (појас) ткана на ручном разбоју
• Чојане панталоне у тегет боји
• Опанци ручне израде, ђон од говеђе коже, опута козија кожа (израђује се још и у браон боји).

Мушке капе се нису много мењале.У најстарије мушке капе убрајамо шубару, која је веома стара и доста распрострањена. Фес је на нашој територији новијег порекла. Шубару још можемо видети у некој старијој породици али се  код нас одомаћила шајкача.

Шајкача је српска, национална капа, која се раније сматрала и делом војне униформе. Назив јој потиче од „шајка“, материјала, од кога је сашивена. Сам шајак се прави од вуне. Српски војници су у великим биткама Првог светског рата на непријатеља јуришали под шајкачом. Постоје војничке и официрске шајкаче. Официрске имају и мали штитник изнад очију. Тако у правилу о ратној спреми народне војске, које је 6. октобра 1877. године потписао министар војни Сава Грујић, стоји да народни војници од државе добијају по један шињел, блузу, чакшире с доколоницама, лимену чутурицу, казанчић (на десетину или посебице), шатор (на шест људи), сабљу, кожни појас и за главу шајкашку капу. У другим документима је нађено да је ратну спрему војника и коморе, коју држава даје, била и шајкашка капа.

Шајкача, летња
Шајкача, летња

После опремања српске војске новим униформама  први рат у којем се шајкача показала био је рат против Турака 1876–1878. Да би мобилизација  била што бржа, народу, односно онима који су били под војном обавезом, подељене су униформе да их држе код куће. Народ је почео да носи делове војне униформе и у свакодневном животу. Имати део униформе на себи било је за понос јер ко има униформу, то значи да је он војник спреман за рат и јунаштво.

Срби су као део мушке народне ношње тада почели да носе такозване бриџ (или бричес) панталоне –горе широке, а испод колена се сасвим сужавају, и шајкаче. Дотле се дуго носила чалма а посебно фес. Може се рећи да фес, практично, ишчезава после Првог светског рата од када је, коначно, српска сељачка глава покривена српском капом-шајкачом. Шајкача је неприметно потиснула шубару као српску националну капу током деветнестог века када је истовремено и труба истиснула гајде. Шајкача је у ствари двострука капа. Између њена два дела може да се остави цигарета, писмо од девојке, новац и бог те пита шта још. Иначе тај двоструки део шајкаче је првенствено намењен да се навуче преко ушију када је хладно време. Зато се тај део и зове уши. Шајкача се шије од истог материјала као и панталоне. Догађало се понекад да се панталоне исцепају на туру јер је тај део највише хабан. Како није баш ни код сиротиње елегантно ићи поцепаног тура онда су од ушију сечени комади и прављене су закрпе. Од тог времена је и настала изрека: сеци уши, крпи дупе, и односи се на све послове који се од јада и чемера обављају.
Један од најлепших описа шајкаче дао је књижевник Момо Капор:

Кад год наиђу тешка и опасна времена, шајкача поново уђе у моду.
Шешири, качкети и француске капе, тада на извесно време потону у заборав.
Шајкача која је у миру свакодневни део народне ношње, једина је капа на свету, која се у ратно доба преко ноћи претвара у обавезни део униформе.
Због тога Срби и у време мира, увек делују као да су помало у рату!
Ма колико био паметан и обавештен, странац који не познаје порекло и суштину шајкаче , никада неће разумети Србе.
Шајкача је , наиме много више од обичне капе; она је облик пркоса, храбрости, нежности и ината. Већ неколико векова она штити српске главе од природних непогода и ратних пораза, представљајући свету везу са прошлошћу- спону са животом.

Шајкача
Шајкача

Каква је то капа, најбоље сведочи то, да се шајкача никоме на свету  не скида, сем Господу Богу у цркви! Са њом се једе и ради, а када се човеку приспава, тада је намакне на лице да штити од досадних мува и прави вештачку ноћ
Она потиче из 15.века, када су је носили шајкаши на својим чуновима на весла, оштрих гвоздених кљунова, који су по Дунаву и Тиси ратовали све до 19.века са Турцима, пресрећући њихове лађе. Мада шајак-чоја домаће израде, слична сукну, потиче од турске речи, на руском чајка значи галеб, па шајкача представља, уствари, стилизован облик ове најпоетичније птице.
„Ој Бога ти шајка птицо!“- пева наш народ..
Ниједна  капа на свету није као шајкача у стању да већ на први поглед, открије карактер и расположење онога ко је носи на глави!
Натучена на обрве, као на чувеној фотографији „Извиђач“, шајкача је знак опреза и опасности, а открива и преку нарав свог власника.
Накривљена на једно уво, одаје његово бећарско расположење, склоност пићу и лумповању, спремност да се препусти претераним осећањима, обести и дерту.
Забаци ли је власник на потиљак- ето скривеног кабадахије или човека у недоумици, који се спрема да обави неки претежак посао.
Превелика шајкача, која пада на клемпаве уши говоре о небризи власника који је дигао руке од себе, о мирењу са неимаштином и наилазећом бедом.
Боже каквих све шајкача нема у Србији! Изгужваних, ознојених, улепљених, избледелих од киша и ветрова, жеге и снега; нових, новцијатих,(које се носе на славлима или из пркоса), дрчних и усправних, што на главама стоје изазивачких и оних, скљоканих од туге и жалости, које покривају главу попут слетеле утучене птице уморних, сивих крила..
У шајкачи се носе тек излежена јаја и обране крушке за госте из града.
Из шајкаче се, кад нема ничег другог захвата вода са извора.
Шајкачом се брише зној са чела на њиви.
За њу се затакне дуго ишчекивано писмо од сина из војске, да види читаво село! И позив за суд.
У ту капу са дуплим странама, које се зими спуштају преко ушију, лети се задене цвет или одложи добијена цигара(за после).
У време рата, зна се, у шајкачи мора да стоји
игла и смотак конца, ако случајно отпадне дугме од шињела.
Куда ће купљени лоз, него у шајкачу?

Сељаци са шајкачом
Сељаци са шајкачом

Када лумпујемо, за за шајкачу затичемо крупне новчанице драгачевским трубачима!
И убацујемо у њу који динар просјаку пред црквом.
Шајкача је, иначе најтрпељивија капа на кугли земаљскј; она мирно подноси и друге капе, које јој раде о глави коју покрива.
Ма какве јој значке јој качили-кокарде, мртвачке главе или петокраке, она је ипак најлепша, кад је без икаквих ознака.
То је због тога, што је шајкача много старија од политике.
И мудрија. И дуговечнија. Трајнија…
Не слаже се уз грађанско одело и не идедобро уз наочаре.
Тужно ју је видети у излогу продавнице сувенира . Она је више за вашере.
Пола века шајкача је стрпљиво подносила терет ушиљених „титовки“, чији је облик преузет из туђих армија и полиција. Те капе су толико неприродне и тако ружно стоје на главама, да их војници, чим се за то укаже прилика, скидају са главе, да им не кваре косу и задевају за опасач. Постојала је једна, ко зна од куда, залутала капа са три рога, о којој постоји чак и песма:

„Ја сам Анка партизанка
Носим капу са три рога
И борим се против Бога! „
 За разлику од тих богохулних капа, шајкача не може да буде ништа друго –до православна.
Она се не скида чак ни пред краљем, са којим су српски сељаци одвајкада били на ти!
Једина лоша особина шајкаче је да се у миру и благостању, брзо претвори у шешир и заборави лако на саму себе.
Они који је и тада упорно носе, со су ове земље…”

И ако се данас носи много мање него некад, шајкача је и даље један од симбола Србије и Српства. Прекретницу у облачењу Срба у Кнежевини Србији доноси револуција 1848. године. До тада народ се у Србији облачи по турским обичајима. Од 1848. почиње озбиљнији продор европске гардеробе.

Данко Поповић у „Књига о Милутину“:

А што се моје капе тиче, није баш за скидање подесна – покажем му ја шајкачу. Ова капа је војничка, кажем, под њом сам ја све ратове ратовао к’о и моји стари. Нама је, гос’н начелниче, ‘вака капа на глави да је не би морали скидати и кад треба и кад не треба.”

Носиле су се чакшире типа пеленгира, или шалвара, од неуваљаног сукна, широког тура и широких краћих ногавица (до испод колена ).

Гуњ се носио на читавој територији Србије. Он је био типичан мушки хаљетак, мада су га понегде носиле и жене. У прошлом веку, 90 одсто мушкараца  носило је традиционално обућу: опанке. По опанцима могло је да се закључи одакле је који сељак. У Шумадији је ношено више врста опанака. Међу њима су највише били распрострањени и најдуже ношени пресни опанци од неучињене коже. У Шумадији се носе Космајски опанци који су ситније израде са високим носцем који нису много повијени ка нози и Качерски чији су ђонови уски и обло повијени а носци су повијени према нози.

Опанак
Опанак

Од 1850. године по угледу на босанску израду опанак и штављење црвене коже, почињу се израђивати црвени опанци-црвењаци. Крајем деветнаестог века појављују се штављени, трајнији и бољи опанци, познати као ђонаши, штављеници, шабачки или шиљкани. Њихова израда се унапређује од половине прошлог века, па се оснивају прве специјалне опанчарске радње. Овај занат је доживео свој процват између два рата, када су многи примерци достизали и уметничке висине. Опанке је  носила српска војска у прошлости као саставни део униформе. По народном веровању опанци пружају велику душевну заштиту човековом телу. Због тога се користе у разним магијским радњама. Тако на пример, обичај је да жену која не може да се породи или се тешко порађа, напајају и умивају водом из мужевљевог левог  опанка.

Опанчарски занат је, ових дана, готово изумро, мада се и данас радо носе и они представљају један од најлепших делова националног фолклора и чини саставни део идентитета српског народа.

И мушку и женску обућу карактеришу вунене плетене чарапе богато орнаментисане израђене од вуне. Данас се такође носе вунене чарапе али фабричке израде и од танке и меке вуне. Заједно са обичајима исчезава и народна ношња која је данас доста ретка и може се видети само у фолклорним манифестацијама или по школским и црквеним манифестацијама.

Јован Мишковић опсује карактер Качераца и Рудничана:

„Рудничани воле да иду на саборе. Ту играју и певају; скачу скока јуначкога и бацају камена с рамена; а и рву се. То су им још врло миле забаве, у којима се огледа мушка деликатност и самопоуздање, и које уздиже понос код човека. Мање држе трку пешке и на коњима; а ретко се виђа и гађање у биљег из пушака, мање на свадбама.

Побожност и морал у добром је стању, особито прво. Што се доброг морала тиче, одликује се Качер. У целом округу женскиње се слабо фрака и маже којекаквим отровним бојама.

И пиће воли руднички округ, поглавито ракију, а за тим вино; него где се пиво нађе, почињу и њега већ прилично да троше.
Породични круг у планинским местима још је задржао свој патријархални тип; млађи штују старијега, женскадија мушкиње. Женске љубе и оле одраслијег мушког у руку, па ма да су у годинама старије од њега; пут не ће путнику да пређу, ако се сусрету. У сусрету највише се чује поздрав: „помоз Бог,“ а у одласку: „з’богом,“ и „у здрављу,“ – „да Бог да у здрављу“.

Рудничани су добри војници; имају наклоност к оружју; бистри су и брзо поњају оно што им се каже. У раду су, чврсти и издржљиви; у свађи инаџије и осветољубиви. Наклоност за лоповлук и разбојништва немају.

Качерског домаћина су многи описивали. Његов  менталитет  је дружељубивост , несебичност, гостољубивост и поштење. Увек спреман да помогне другима а и слободан да прими помоћ од других. Дружење је увек било присутно  да се нешто ради или се органузују славља. И увек уз песму. Певане су песме:

„Савила се грана јоргована“,
“ Синоћ паде тија магла“,
“Тамна горо што си потамнела“
„Три су сеје збор збориле“ ,
„Стојано-Стојанке“,
„У ливади под јасеном“,
„Запевала сојка птица“, и друге.

Игре су некада пратиле свирале, гајде, двојнице, а почетком XX века хармоника и виолина, као иструменти већих могућности, обогатили су постојећу музичку пратњу и тако подстакли народне играче ка импровизовању и стварању нових игара. Бројни свирачи, посебно на хармоници, допринели су изузетном развоју иструменталне традиције. Међу њима су некада веома познати Радојка и Тине Живковић, Миодраг Тодоровић – Крњевац, Милија Спасојевић, Будимир Јовановић – Буца, Милован Милутиновић – Бане, Јовица Петковић и бројни други.

Игре се у централној Србији играју углавном у полукругу, у којем је истакнута улога коловође (првог играча) и кеца (последњег играча). Играчи се држе за руке или, у споријим играма типа шетње, под руку. Игра се у десну страну.

Јеремија Павловић у својој књизи „Качер и Качерци“, наводи да су се у Качеру играле исте игре:
ђурђевка, влајна, гружанка, острољанка, кокоњеште (моравац) зупчанка, чачанка, циганчица, радикалка, мачванка, Шумадинка, тројанац, девојачко и топџијско коло.

Док од компонованих кола забележена су: џумбус коло, Гоцино коло, жабарка, Радојкино коло, Савино коло,чукаричко, ударало Туре у тамбуре, колубарски вез, девојачко надигравање, колубарска сељанчица, мала, мала, Рајка, коло игра и у колу ја, иде Миле путићем и пева…

Музичари који су „крстарили’’качерским крајем, најчешће су били у саставима: кланет, виолина, хармоника и бас (контрабас).  Међу најчувенијим хармоникашамима су: Јездо из Мутња, Чокрља из Бућиног гроба са Рудника, Драгољуб Гојковац из Рудника и др.

Ево неколико загонетки  из овог краја:

Випоје поји, на копљу стоји
Да није випоја, не би било никога
(кукуруз)

Лелек седи на камену,
Леле му је до вијека
А изједе по сви јета
(млин)

На сред мора ћићирово гнездо,
Ћићирћићне, све се море стисне.
(груда сура)

Бирибићи везу, бирибићи плету
бирибићи голи ходе, бирибићи коло воде.
(прсти)

Змији огањ на врху главе гори,
А паша је у реп љуби.
(лула)

Уноћ јалов, уноћ бремен
(кревет)

Висуља виси, касуља каса,
Касуља се моли Богу,
Да висуља сломи ногу
(жир и свиња)

Лончић таранчић,
Нит се кува, нити ври,
Цео свет отхрани.
(дојка)

Затутуљено, замумуљено,
нит га можеш отутуљити
ни одмумуљити,
док не дође онај,
који га је затутуљо и замумуљио
(разбој за ткање)

Било је ту и здравица насталих спонтано, изненада, духовито и посмешљиво, свечана и некад и претећа. Уз прву чашицу ракије, кад се седа за ручак, домаћин је поздрављао госте, уз другу поздрављао је присутне у кући, а трећа чашица била је у име Бога и Свете Тројице а четврту је домаћин здравио за добродошлицу. „Ко данас дошао у овај дом, добро дошао; а ко не дошао, у добро чуо за домаћина и његове госте“. Петом чашицом здравило се за здравље суседа, кмета, одборника, попа, учитеља. Шеста чаша била је за кумове и пријатеље: „ У здравље кумова крштених и пријатеља поштених. Кумове не мењао, а пријатеље добијао“. Седма чаша била је за здравље деце и омладине. Затим би неко од чувенијих гостију устао и наздравио домаћину „ да му Бог да шта најбоље зна“.

 

НАРОДНА ВЕРОВАЊА – “Ваља, не ваља”

Ваља се да младенци први пут кроче десном ногом у кућу да би били сложни.
Ваља се кад ће младенци да уђу у младожењину кућу, да им свекрва преко прага да чашу вина, два леба и две коцке шећера да би били румени као вино и слатки као шећер.
Ваља се да младенци на свадби једу из истог тањира ради слоге.
Ваља се ако снашини родитељи хоће да пород буде на њих, на свадби да је зовну по имену и она се окрене кад изађе из авлије.
Не ваља се да младенци једу печење на свадби, јер ће снаша да разбија судове.
Не ваља се да младенци на свадби једу виљушкама, јер ће после да се боду.
Ваља пре да се окуси зрно грожђа него купине, јер је грозд плод божији, а купина ђавољи.
Ваља се кад се први пут окуси зрело воће у години да се каже :’’ Живот и на здравље да окусим    јабуку. На Турчина болешчина, а на мене живот и здравље’’.
Ваља се кад ноћу идеш на воду да кажеш:’’Добро вече, добра водо- код тебе су добри људи’’ или ‘’ Добро вече водо- добро вече водени чувари’’ јер свака вода има свога чувара.
Ваља се кад некога боле очи, да се умије, тури паре и цвеће на извор и да обрише марамчетом и да га обеси на дрен крај извора, па ће болес’ да прође.
Ваља се да на Беле покладе, пошто се покладује да се пије вода из љуске од јајета ради здравља.
Ваља се да на Божић и Богојављање да се цвећем , а нарочито босиљком, закити извор да би вода била добра.
Ваља се када се полази на пут три пута куцнути десном руком о врата или праг, за срећна пута и повратка.
Ваља се кад год се уђе у кућу назвати Бога и пожелети добро кући и укућанима, па макар кућа била и празна, јер по народном веровању дух предака чува кућу домаћина,  тако кућа никад није сама.
Не ваља да се остави непоједен залогај хлеба јер то иде ђаволу
Не ваља ножем да се једе јер ћеш после имати пробаде
Не ваља мушко ударити метлом, јер неће расти.
Не ваља ни за ким чистити, јер ћеш му замести срећу.
Не ваља се кад један потражи воду да пије, а други се пре истакне па пије пре њега његову воду – пије његову жеђ.
Не ваља јести пред трудницом, добићеш чимичак у оку,
Не ваља се купати кад први мрак падне, може се настрадати,
Кад испадне некоме залогај у јело, знак је да је неко из куће или рода гладан на страни.
Не ваља обувати прво леву ногу, напустиће те срећа,
Не ваља у гостима сећи нокте, биће свађе у кући,
Не ваља мушко дете тући оклагијом, напуштаће га жене,
Не ваља устати на леву страну, тог дана нема среће,
Не питај ловца куда иде, неће имати улова,
Не ваља сипати кафу преко руке, болеће стомак,
Не ваља се ноћу чешљати навући ћеш неку несрећу,
Не обарај дрво за грађу кад је  млад месец, нагришће ће га црви.
Не спавај под орахом излудићи ћеш.

 

НАРОДНА ВЕРОВАЊА О ПРИРОДНИМ ПОЈАВАМА, ПУТОВАЊУ, ПТИЦАМА

По народном веровању гром бије свуда – само неће у коприву и трње. Отуда и народна изрека:“Неће гром у коприве.“
Када се први пут у години чује грмљавина, ваља се поваљати по земљи да не би болела леђа.
Верује се да ће онај ко успе да прође испод дуге, променити пол – то јест, ако је мушко постаће женско и обратно.
Ветрови који дувају са северне стране у касну јесен, предсказују да следеће године усеви неће бити баш најбољи.
Када из куће неко одлази на далек пут, не ваља се тога дана ништа давати из куће на зајам, јер би путнику пут био несрећан.
Ко крене на пут, па се врати по нешто што је заборавио, тај на том путу неће имати неког нарочитог успеха
Змија, зец,   мачка    коме пређу пут, снаћи ће га несрећа.

Ко види ловца или пецача да иде у лов, нека га не пита куда ће, јер ће он бити једини кривац ако ови тога дана ништа не улове.
Када рода стоји или седи на крову, знак је мира и спокојства у тој кући. Ако рода при томе клепеће, кућу ће задесити штета. Свраку ко чује да крешти, знак је да ће добити госте или радосне вести.
Сову – буљину –   ко чује, неко ће му се разболети у кући.
Сова је ноћна птица злослутница. На чију кућу слети и почне ноћу у глуво доба да хуче, предсказује нечију смрт у близини. Ако хуче у глуво доба ноћи у пољу или шуми, треба очекивати ружно време.
Кукавица се сматра жалосном али не и кобном птицом. Кукавица кука од Ђуревдана до Видовдана и грехота ју је убити.
Ко чује кукавицу да кука а има при себи новаца, нека се ухвати за новчаник, па хе му новчаник целе године бита пун.
Ко хоће да држи пчеле, треба један рој да нађе, један да купи, а један да украде, па ће му се пчеле добро ројити и доста меда давати.
Када се пчеле роје на неуобичајеном месту, чувају то место од штете и несреће.
Да би пчеле сакупиле што више меда, треба на Божић или Ђурђевдан са најближег извора донети у устима воде и попрскати кошнице, па ће бити меда као воде.
Паук кад се нађе коме на одећи, предсказује срећу и радосне вести.
Бубамара ако слети коме на руку или одећу, значи да ће тај добити госте
Када жуња кликће, вјерује се да ће ускоро промијенити вријеме.
Кад сврби длан, добиће се новаца.
Домаћица кад музе краву, она не дозвољава да ико гледа, јер се може ”урећи” крава.
Кад девојка види буба-мару,  каже: ”Буба-маро кажи где ћу се удати ?”. На који  крај буба-мара одлети, на онај крај ће се девојка удати.
Кад ко чује кукавицу где кука, не сме рећи ”кукавица кука”, јер ће кукавица рећи ”кукала ти мајка до века”,
Када се купи во или коњ, продавац пусти поводац на земљу и купац га узима са земље, а   не из руке у руку.
Ако се крава заобада (после угриза обада) , суша ће се наставити и даље.
Ако приликом орања воловима леже десни во, родиће жито.
Погоршање времена следи  ако : кокоши легну раније него што је уобичајено, ако се окупљају вране у ниском лету, ако кокоши седе на једној нози, ако мрави износе јаја из мравињака .
Веровало се у „кућну змију“ или „кућницу“ и да се она не сме убити; умреће оно чељаде које је убије, али се највише бојало за домаћина.
Код ватре није требало говорити где си видео птичије гнездо, јер ће доћи змија и појести јаја или птице.
Не ваља ухватити или случајно стати на даждевњака: ако би он писнуо, човек би постао глув.

У последње време, процес повратка традицији се полако враћа и одвија, почевши од школе увођењем веронауке кроз коју упознајемо свој православни идентитет а са њим и обичаје које произилазе, преко повратка славама по домаћинствима и повратку вери све већим посетама свим верским објектима. Светковина је много које се у нашем крају спроводе и да пођем кратко редом од рођења. Деца су жељена и пожељна, како ради њих самих, тако и као будуће освежење радне снаге домаћинства.

Беба
Беба

Посебно се нови родитељи надају дечацима, пошто су мушкарци ти који настављају породичну традицију.

Крштење се углавном обавља 7-10 дана након рођења. Најважнији учесник обреда је кум; обичај налаже да он одабира и даје име детету без договора са родитељима. Кум детету доноси и кошуљу за крштење. Свештеник полива наго дете водом, а кум изговара име које је одабрао. Свештеник одсеца мало дететове косе и умотава је у лоптицу од воска, која ће се, са другим сличним лоптицама, чувати крај породичног кандила. Свештеник пали тамњан и кади присутне, а онда са оцем и кумом изводи троструки опход, појући. Благосиља дете гестом чињења крста и додиривањем различитих делова његовог тела крстом. Напокон, кум пљује преко детета, за срећу и као знак „да се одрекао ђавола“.

У старању о детету, значајно место имају баба, а често и деда по оцу. Они више нису у снази, попут младих родитеља, који због тога проводе више времена ван куће, обављајући теже послове. Постоје многе успаванке и песмице чије речи иначе немају смисла, које мајке или бабе певају док љуљају дете у колевци:

“Иде патка преко Саве …”,

”Буји паји чедо моје мало …”,

” Еци пеци пец …“

Љуљу, љуљу, љушке, на Морави крушке.

Нини, нини, нини, подајте га стрини.

Љуљу, љуљу, љуљу, подајте га Дулу.

Доле седи тета, колачиће пљеска,

и мени би дала, али не да тетак.

Изео га мачак на велики петак!

Сва деца у узрасту између седме и једанаесте године или дванаесте године, док похађају основну школу, имају тачно утврђене послове које обављају код куће и веома су свесна своје одговорности…

Онда долази школа и мањи број срећника, од оних који заврше свих осам разреда у сеоској школи, одлази у Љиг, Лазаревац и Аранђеловац, Горљи Милановац да тамо заврши преостала четири разреда средње школе…

Долази период удварања и заљубљености. Много је народних песама које на романтичан начин описују љубавни сусрет момка и девојке који су напасали своја стада, на основу којих стичемо представу о дозвољеним обрасцима удварања, која су се, уопштено гледајући, данас изобичајили. Песме:

Чувам овце доле у Јасење,
гледај, драги, па дођи код мене.
Само пази да не види нана,
ти порани рано са овцама.
Ако не знаш где ја чувам овце,
ти ћеш чути на овцама звонце.
Преко пута меденице звече,
ту мој драги своје стадо креће.
Стадо креће у свиралу свира,
срце моје не даје ми мира.

Или

Чај горо, лане моје,
причувај ми овце.
Да ја сиђем, лане моје,
доле до девојке,
да ја видим, лане моје,
шта девојке раде.
Оне раде, лане моје,
лепо цвеће саде.

Песме које се певају уз фрулу остале су незаборавне. Оне се данас врло ретко певају јер је овладала електронска увозна музика са звуцима турског мелоса.

Велики срески вашари  су за омладину посебно значајни догађаји, када момци отворено говоре о томе да ће да „погледују девојке“  и из других села. Свако облачи најбоље шта има и иду у групама по троје или четворо момака или девојака. Када се сеоске девојке обуку да иду у град, понесу своје свечане ципеле, а ходају у гуменим опанцима. Пред Белановицом или код пријатеља оне се преобувају, загладе плетенице и обрве, а понекад наносе и мало руменила на образе и тако лепе одлазе на вашар.

Момак и девојка никада неће заједно на вашар, уколико нису званично верени, а и тада их, у највећем броју случајева, прате другови или другарице. Након што су обавили по неки посао на пијацу, купили нешто , момци се ухвате под руку и прошетају улицом, климајући главама у знак поздрава, девојкама које познају. Девојке им узвраћају на исти начин, а онда, када момци прођу поред њих, окупе се у групице. Након вашара,   хармоникаши свирају, а млади играју коло…

Пристизањем за удају, вашари и игранке, као и заједнички радови, мада су били најзначајни за упознавање младих на селу, нису увек били довољни да свака сеоска девојка пронађе свога “принца”, “своју судбину”, како се то међу сељаштвом често говорило. Нарочито су усамљене остајале сиромашне девојке, које се пропуштале и вашаре и игранке, јер нису могле да купе одговарајућу одећу за те прилике, али и девојке изузетно строгих родитеља, који им нису дозвољавали да се “много показују”, тврдећи да ће њихова “срећа сама доћи”. У таквим случајевима, на сцену је ступало “сочење”, “проводаџисање”, тј. препоручивање девојци неког младића, или пак младићу одређене девојке, зависно да ли је проводаџија у договору са родитељима девојке или родитељима младића.

А онда дође и брак и свадба.

Свадбе су одувек најлепше и највеселије породичне свечаности. По казивању Магдалене Ивковић, кустоса музеја у Београду свадба предстаља огледало дубоких културних промена. У њој се огледају сви важни аспекти живота једне заједнице: економске прилике, породични односи, културне вредности и верска припадност. Она носи велики број транзиција. Млада мења део свог имена који означава припадност роду, породици и територију, и улази у низ нових односа и улога- супруге, снаје и домаћице.

Још се ређају обичаји:

Да би млада рађала мушку децу, свекрва јој додаје наконче, мало мушко дете које невеста три пута подиже, љуби и дарује. Да би била срећна , млада је морала да крочи у кућу десном ногом и да не дотакне праг.

Промене које су пратиле друштво у целини, посебно од средине 20. века, радикално су утицале на преобраај традиционалне културе те су многи обичаји измењени или нестали. Савремене свадбе се праве слично холивудским филмовима. Оно што се није изменило, што је остало и што подсећа младе на своје обичаје је што младожења младу преноси преко прага. Поступак има више романтичан карактер, а и изражава и настале промене у породичним односима – младу више не уводи свекрва у домаћи култ младожињиног дома.

Основни учесници и елементи свадбе су::

– Барјактар: Младожињин брат од стрица или друг и неожењен носи барјак, све до кола које се прво одигра, где барјак оставља младенцима
– Војвода: Младожињин зет и има улогу да забавља. Да откупи петла од младиног рођака и обори јабуку дигнуту на врх високог штапа везаног за дрво у младином дворишту.
– Стари сват или старојко: Други сведок на венчању (обично младин ујак). Он доноси млади венчиће, ципеле и бурму
– Девер: Младожењин брат или сестра. Улога је да чува младу све до склапања брака

Младалаштво: Млади су одлазили на прела, вашаре, игранке, биоскоп и позоришне преставе, музичке приредбе … Девојке су носиле дуге плетенице спуштене низ леђа, а у време пред удају обмотавале су их око главе у виду венца. Имућније су око врата носиле ниску дуката. Фес на глави био је знак да су спремне за удају. Време за удају је кад наврши 16. година а ако наврши 20. веровало се да има неку ману. Момци су се женили са навршених 18-25 година

Девојачка спрема: Састојала се од одевних и постељних предмета које носи у младожењин дом. Припрермана је годинама уз помоћ мајке , бабе или рођаке. Спремани су и бошчалуци- одевни предмети замотани у комад платна за младожењу, свекра и свекрву, кума, строг свата и војводу.

Мираз: су чинила покретна и непокретна добра.Женска деца се обично искључују из наслества сем ако немају браћу. Стоку су добијале девојке које иду у сиромашну кућу а неке су носиле и новац. Касније се то мењало те се носили сандуци за чување одеће а затим и спаваће собе. Мираз остаје женина својина и у случају развода она то враћа назад.

Девојачки мираз
Девојачки мираз

Превоз девојачке спреме: Два – три дана пред свадбу девојачка опрема се превозила окићеним запрежним колима. По опрему је обично ишао свекар са младожењином сестром или снахом. Гледало се да на опреми нигде нема чворова или завежљаја како би млада рађала паметну децу. Кола се нису заустављала да злобници на науде младенцима.

Спрема
Спрема

Просидба: Значајну улогу има проводаџија- посредник. Он најављује долазак просаца у девојчину кућу. Просци обично долазе увече и не осврћу се за собом а врата затварају леђима. Ако је девојка по вољи, договара се долазак на гледе момковој кући. Обичај је био да свекар девојци да новчаницу у руку а кад би је назвао ћерком, значи да је испрошена.

Прошевина: Обичај је био да се на дан прошевине одлази у цркву, или у кућу девојке, на тзв. испит младенаца. Свештеник пита народ да ли има какве сметње за њихов брак. Пре и за време ручка држане су здравице и ломљена је погача коју је доносила свекрва, а младожењина породица доносила је дарове девојци. Девојка је бошчалуком даривала госте , а ташта је месила погачу коју је младожења вратио у свој дом. Младенци су дворили госте и поштујући кума и старог свата дворили су стајањем поред њих.

Припрема код младожење: Два дана уочи свадбе капија младожењине куће је отворена и не затвара се до краја весеља. Украшавање обављају девојке из сродства а свадбени цветови се праве од гранчице рузмарина, ситних сезонских цветова и тробојних трачица. Венци којим се китила светковина нису се скидали до Младенаца.

Припрема јагњећег и прасећег печења
Припрема јагњећег и прасећег печења

Кум: Главне улоге на свадби имају кум и старојко који су били сведоци на венчању. Кумство је веома стар обичај а кум се изузетно поштује. Обичај је проистекао из потребе да се нађу поверљиви пријатељи који ће увек притећи у помоћ и у које се има велико поверење. У данашње време млади парови бирају себи другове за кумове. Раније је кум обавезно био младожењин крштени кум и није се могао променити док се он сам не одрекне кумства. По кума се ишло уз пратњу музике а он је поред поклона доносио, бурму, погачу и кумовски привез- тканину којом су младенци у цркви привезивани при чину венчања.

Бидемајер: Бидемајер је преузет из западноевропске културе. Бацане бидермајера преко главе непосредно после венчања, млада симболично одбацује остатке свог претходног статуса. Раније су свадбена весеља започињала колом а данас младенци играју свој први свадбен плес.

У нашим крајевима је обичај да се свадбе одржавају у јесен. Чак постоји и изрека да „пролећна млада и јесење прасе никада не ваљају”. У ствари, јесен је   најприкладније годишње доба за сеоска венчања јер је тада било највише хране, плодова, и пића. Тако су могли да се преброде многи издаци који прате велике свадбе. Породица или сами младенци се договарају око кумова. Кум са крштења код српских породица представља особу највећег поштовања. Без кума се не може обавити свадба, ни крштење детета. Обичај је да се старо кумство преноси, односно обнавља, тако што ће се мушка деца од кумова међусобно кумити.

Буклија: Буклија је традиционални начин позивања гостију, а он има и своју симболику – да се саботирају уроци и са младенаца окрену зле очи. Буклијаш је најчешче младожењин млади рођак или ређе његов отац, а он иде код сватова са буклијом и обавештава их и о срећном догађају и позива их на свадбу. То се ради неколико недеља пре венчања. Буклија је заправо чутура испуњена ракијом и окићена марамом или пешкиром и цвећем. Буклију затим кити новцем или кошуљом и наздрави три пута. Прво се иде код породичног кума, потом позива старојка, старог свата, који је често младожењин ујак. Потом иде до девера, младожењиног брата или најбољег друга. Након девера, одлази у дом младиних, а потом у различита домаћинства сопствене фамилије.Напокон, позива и пријатеље и суседе…

Мирићи
Мирићи

Сватови, који треба да иду по младу, се рано изјутра, на дан венчања, окипљају у дворишту младожењиног домаћинства. Прави караван фијакера и чеза је украшен венцима од ружичастих, белих и жутих хризантема и зеленог лишћа, а узде на коњима су украшене цвећем, разнобојним тракама и дугачким белим лентама. Данас су фијакери  реткост те колону чине џипови и мерцедеси и голфови разних коњских снага.

Када поворка сватова дође до младине куће, војвода их упозорава да треба да се зауставе. На врх дрвета је завезан врбов прут дугачак преко три метра. На његовом врху је мала јабука, за коју је причвршена марамица, што су трофеји до којих мора да се дође, да би се добило допуштење за улазак. Младожења не може да одведе младу све док пушком не погоди јабуку на дрвету. Следи куповина младе, што је само симболичан знак и мало шале. Обичај је да девер купује младу, а браћа која је продају су ту да то учине што занимљивијим и тежим.То наравно подразумева скромно ценкање и пуно смеха.

Следи одлазак у цркву где се младенци венчавају. После церемоније венчања одлази се кући, где младу дочекује свекрва са шећером или слатком, ту млада храни младожењу и обрнуто. И свекрва држи испод мишке или у обе руке две векне хлеба или погаче и даје млади да гризе од обе да би се слагале у будућем животу. И после свега тога младожења преноси невесту преко прага јер је он највише изложен опасностима од злих чини и магије.

Затим следи окупљање сватова под шатром, у задње време у хотелу, где их чека  музика, ручак и весеље. Младе девојке би сватове китиле рузмарином. Циљ кићења је да се свадба заштити од урока и демона. Младожењина мајка окитила би кочије пешкирима и тек тада сватови би кренули ка младиној кући. Претходно би сви доручковали. Кад би стигли у младину кућу, опет би их чекала богата трпеза.

Када младенци након венчања дођу у њихову нову кућу (младожењину), млада узима од свекрве сито са зобом и пшеницом у ком се налази и јабука. Јабуку баца себи иза леђа, зоб и пшеницу према кући  а сито баца на кров куће.Уколико се сито задржи на крову куће, и млада ће се задржати у кући. Млади се у наручје даје наконче, мушко дете које она треба   три пута да пољуби и дигне увис   да би добила мушку децу. Таст и ташта   младожењи ставе дукат у чашу црног вина, младожења вино мора попити да би дошао додуката и дукат узима себи. Ту су и здравице које се најчешће наздрављају уз домаћу ракију, веома често насталу у породичној мануфактури. Здравице се углавном држе само у свечаним приликама, најчешће их говори домаћин, али то може да учини и гост.

Корен наздрављања је у веровању да су у доњем свету богови света мртвих а у горњем божанства које чувају живе. Кад уз чашу кажемо „Живели“, пиће намењујемо боговима живих, да нем помогну да живимо дуже и боље, а кад поће одливамо на тло, дајемо га мртвима.

Коло
Коло

Ту је и коло, једно од најстаријих српских верских обичаја које се игра у славу Свевишњег и у славу предака. Играње у круг има магијско значење и представља заштиту од демона који остају ван круга па је оно што се нађе у кругу заштићено. У колу су сви повезани у један ланац, сви чине једну целину, све носи исти ритам. У колу сви гледају једни у друге, упућени су на ближње до себе, без којих коло не постоји. У колу има места за сваког ко је кадар у коло се ухватити. У колу играју сви: од деце до стараца, и добри и мање добри играчи, и лепотом најистакнутији и мање маркантни појединци, и женско и мушко, и богати и сиромашни. У колу нема вештачких, већ само природних разлика међу људима. Коло је и породична игра у којој деда и баба играју до сина, снаје и своје унучади. Коло је и љубавна игра у којој се момак хвата до девојке или девојке загледају момке.
Некада је било срамота не знати играти коло. Данас је, све чешће, срамота знати га играти. Коло се од тада до данас није променило, а шта се са нама десило питање је које бисмо себи свакако требало да поставимо.

Свадбена музика некада није била као данас. Певане су обредне песме  уз пратњу фрулаша, песме које су имале сасвим одређену поруку. Често су се певале опроштајне песме којима су се девојке опраштале од својих родитеља. У тим песмама опевана је и туга родитеља који чине све да их кћерка не би напустила. У песмама благословима обично се призивала плодност. Песме здравице певали су кум и стари сват, а за покудне песме, које су биле шаљиве и веселе, био је задужен чауш. Чауш је важна личност на венчању  који је заправо био забављач : он је збијао шале и певао а  својом спољашњошћу, понашањем и говором треба да скрене на себе пажњу и младенце ослободи од урока. Брачни обреди се, недељу или две након церемоније венчања, завршавају првом невестином посетом кући њених родитеља, овога пута као удате жене.

Драгиша Божић, хроничар села те свечане обичаје који су се догађали до краја прошлог века описује “ Свадбе луде, сутра како буде“ и између осталог каже:

Некада су свадбе прављене од Крстовдана до Аранђеловдана са стотинак свадбара. Последњих година свадбује се и лети и зими, по свакој клими, најчешће кад може музика. Све обично крене десетак дана пре светковине, када почиње уклањање ограда, да би се поставиле шатре дуге и по 30 метара, широке за осам редова столова, да од једном може да седне преко 500 сватова и кокањаша. Бар три дана неколико жена прави 10-15 врста колача и ако ће из сваке позване куће стићи торта.

Домаћин потамани неколико грла говеда, крдо свиња и оваца а и позвани на свадбу ко прасе ко јагње. Више ни једна просечна свадба не може да прође без хиљаду флаша пива, толико и боца разних сокова, киселе воде. Још ако младожења прави момачко вече, онда потреба печења и пића треба множити са два јер кокоњаши се сјате из околних села да једу и пију. Има и група које од свадбе до свадбе иду и кушају домаћина да ли је тврдица, па више полупају и проспу но што попију.

Ту скоро у једном селу на једној светковини домаћин прилази једној групи младића и пита:“Извините момци, нешто не могу да се сетим, чији сте ви? „. Делије не трепнувши одговорише у глас:“Ми смо са младине стране!“. „Које младе , ћорава вам посла, ово је испраћај у војску !“.

А кад је испраћај у војску у питању, и то све више личи на свадбу: шатре, музика прилози у печеним прасићима и јагањићима. Обавезна је и „улазница“, новчани поклон за регрута, који се ревносно уноси у специјални списак јер кад дође време враћања то мора бити тачно у динар. Или малко више. За разлику од раније, од малих ручкова на дан одласка у војску, када је најближа родбина туткала коју пару у џеп будућем војнику, данас је то светковина која се прави и по годину дана пре добијања позива.

Искрено речено, који српски просечан домаћин може без финансијских тешкоћа  да поднесе просечан трошак: дечије пунолетство, испраћај у војску, после две три године – свадбу, после пар месеци( јер данашње младе нису као што су некада биле- танке, утегнуте. Невесту често, можемо пољубити једино из профила, због „трбуха до зуба“) –бабине ?

Слава – крсно име је диван израз православне вере, која је тако дубоко усадјена у српској народној души. Рођена у тмини прошлости, живи свој ванвременски живот кроз све векове постојања Срба. Слава је и нарочито обелезје српског народа, јер се прославља само медју Србима. О тим новим појавама и схватањима обичаја и њихове улоге, најречитије говори начин прослављања српске славе.

Обележја Крсне славе
Обележја Крсне славе

Српска слава, као домаће празновање светитеља – заштитиника породице, несумњиво је настала заслугом Светог Саве   и његових директних наследника, када су потиснути остаци паганства у народу, и славе доведене у сагласност са хришћанским начином слављењем Бога. Њеном утврђивању и развијању у снажан црквено – народни обред могао је допринети вишевековни тешки период турске владавине. Око сваког домаћина , у тренутку  када дрвцетом шибице припаљује врх славске свеће окупљају се сени претходних генерација његове породице.

Жито - "Панаија"
Жито – “Панаија”

У славу Бога и предака уносе се дарови: жито, вино и славски колач. Крсна слава је веза човека са прошлошћу, али и будусношћу. Обележје је верујућег, духовно богатог човека који зна ко је и одакле. Верује се да онај који пали свећу и двори госте на дан кућног свеца, на симболичан начин велича све своје претке, потомке и Бога. Зато је тај дан тако поносан.

Када се ожењени син, одвоји од родитеља и по грађанским мерилима оснује посебно домаћинство, нема разлога да се и у црквеном смислу не сматра посебном ћелијом . Погрешно је уверење, које постоји у неким нашим крајевима, да син ако је и одвојен од родитеља не треба да слави, јер има жива оца или старијег брата. Још се понегде догађа да породица не слави ако је те године у жалости, што је такође погрешно, а указује на несхватање суштине празновања славе. Познато је, да се породична слава наслеђује “с колена на  колено”, са оца на сина, али данас славу желе да прослављају и људи који немају ту традицију у својој породици. Њима је омогућено сами да бирају славу коју желе да славе, или им је свештеник то саветовао.

Најчешће славе у Качеру су : Свети Никола ( 19. децембра), Свети Ђорђе – Ђурђевдан (6.мај), Свети Јован Крститељ (20. јануар), Свети Димитрије (8. новембар). и Свети арханђел Михајло-Аранђеловдан (21. новембар).

Неколико дана пре славе, домаћин треба да позове свештеника да му у дому освети Славску водицу, уколико се свештеник сам не најави свој долазак. Треба припремити: чинију са чистом водом, босиљак, тамјан, кадионицу, свећу, списак живих и  умрлих чланова породице. Освећење водице се обавља на источном зиду собе пред славским иконама, а испред иконе је упаљено кандило. Чину освећења водице треба да присуствују сви чланови породице који су се тог тренутка затекли у кући. Освећење водице је врло важан чин, јер се кроз водо-освећење силаском Духа Светог, освећује породични дом као и сви његови чланови. Освећена водица се чува како би с њом домаћица замесила славски колач.

Славски колач
Славски колач

Славски колач се меси уочи Славе и представља нашу жртву Богу што смо се кроз страдање и васкрсење  Исуса Христа спасли од смрти. Изглед самог колача зависи од умешности домаћице. Колач се прави у облику округлог хлеба. Важно је да колач има печат-просфорник   а може да има и украсе. Украси од теста који се праве тако да одражавају све оно што се жели у кући: птице, које представљају здравље и весеље; грозд, да би виноград добро родио; буренце, да би у кући било свега у изобиљу, као и да буде опточен венцем од уплетених плетеница које се нарежу малим ножем. У зависности од тога да ли слава пада током поста, славски колач се припрема без јаја, маслаца и млека

Славско жито је такође важно обележје славе. Спрема се из захвалности Богу за све земаљске плодове које нам  даје. Спрема се за сваку славу, јер се оно не припрема за покој душе Светитеља кога славимо, већ за покој душе наших умрлих сродника (у знак молитвеног сећања на њих). Мозе се припремити на разноврсне начине, али најуобичајенији начин укључује орахе, орашчиц и каранфилић. Жито је симбол Христовог Васкрсења и покојника у породици.

Славска свећа треба да је од чистог воска, чиме представља нашу најчистију и наискренију жртву Богу. Славска свећа је симбол жеље и тежње свечара:

Црно вино је такође један важан чинилац. Преливањем вином пресеченог колача значи да смо Христовом крвљу очишћени од грехова својих.

Тамјан се користи за кађење и означава нашу молитву која треба да потиче из чистог срца како би Господу била пријатна и драга, као што је нама пријатан и драг мирис тамјана, којим се кади. Зејтин нам је потребан за прислуживање кандила и представља такође нашу жртву Богу.

На дан славе домаћин колач, жито и вино носи у цркву где их свештеник благосиља  и пресече колач. У многим домовина колач се сече у кући уз присуство свештеника. Кад домаћин донесе колач кући, тад запали свећу, окади је, а затим окади икону, себе, укућане и госте и сви се помоле Господу и своме Светитељу, као што су и уочи славе радили. После молитве, домаћину и члановима породице се честита слава.

Суштина прослављања српске Славе је помен на светитеља који је заштитник наше породице и наш заступник пред Господом. У исто време  молитвено се сећамо свих наших предака који су прослављали тог истог светитеља и славили Славу тога дана.

Унутрашњост сељачке куће у Шумадији, илустрација
Унутрашњост сељачке куће у Шумадији, илустрација

Пошто Хришћани деле и радост и тугу са својим ближњима, природно је да се и Слава прославља у кругу породице и пријатеља. Зато се за Славу спремају свечанија и разноврсна јела, спрема се кућа и у дому влада празнична атмосфера. Ако постоје материјалне могућности може се  припремити и славски ручак да се угосте рођаци, пријатељи и комшије, а са њима и чланови породице. За време ручка обично се наздравља и диже се здравица. Увек се мора позвати на умереност, јер ово није никаква гозба, већ слава.

Још један леп стари обичај везан за Славу који се понегде још задржао је и такозвано „дворење славе“. Ради се о томе да домаћин и укућани који тога дана прослављају своје Крсно име уопште не седају, у знак поштовања према своме Светитељу, већ послужују госте и са њима разговарају стојећи. Овај обичај нам још говори колико су наши стари поштовали свога Светитеља и са каквим се страхопоштовањем односили према Богу.

Народна пословица каже : „Како славио, тако ти и слава помогла“,  и која се пре свега односи на искреност у вери и односу према сопственој традицији.Исто тако у народу постоји изрека : „Не дај Боже, да се угаси славска свећа јер је то онда знак да се гасе породице“.  И никада не треба да занемарујемо своју славу. Православна вера  се кроз векове одржала и очувала, зато и ми треба да чувамо своју веру, не као обичај него као свесно убеђење уз потсећање народне истине: Где је Србин, ту је и Слава.

КУЛИНАРСТВО

Иако је процват кулинарства у Европи везан за ренесансу, Србија тога времена се не може похвалити да је ишла у корак са Европом .Али, за време владавине Немањића, од краљева Радослава и Милутина преко цара Душана и последњег Немањића Уроша, кулинарство је у Србији било раме уз раме са Европом, па у неким сегментима и испред многих држава. Треба напоменути да се у средњевековној Србији јело из глинених, земљаних и дрвених посуда. Сачувано је доста посуда са дворова; сребрни тањир цара Душана украшен двоглавим орлом и царевим потписом; уметнички пехар од говеђег рога окован сребром чува се у манастиру Морача, а припадао је Немањином унуку кнезу Стефану из 1252. Године.

Постоје и оне нама драге приче да се на српском двору јело златним виљушкама док је Европа јела прстима, па неки децидирано тврдњу везују за краља Милутина. Јесте се на двору краља Милутина у неким ситуацијама јело из сребрног посуђа, али златна виљушка је везана за име цара Душана. Зашто се код нас јавила пре многих земаља Европе (осим Италије), одговор можда лежи у прокламацији цркве да је виљушка„грешан разврат“ или ђавоља алатка. Њена употреба је дозвољена тек почетком 16.века.

Наша кухиња је врло разноврсна и специфична која се прилагођавала приликама у којима смо се налазили и кроз које смо пролазили кроз векове. Избор јела није био баш много богат и  разноврсан   већ се сводио на намернице које су сами производили у свом домаћинству те за припрему и начин кувања, нису скупи. Јела су углавно спремана од поврћа а хлеб се справљао од зоби и хељде. Већина   јела се припрема само на води, захваљујући посту који је био чест обичај,  те се једе риба, храна припремана на уљу или само на води. Начин припреме се сводио на то да се тесто увије листовима зеља, стави се на жар и прекрије пепелом.

Каше су такође биле често на јеловнику: овсене, од проса, зобене. Чорбама се додавало поврће и црно вино или хлеб натопљен у вино. Али, црни и бели лук, репа, купус, затим воће: јабуке, крушке, шљиве, малине, купине, боровнице, глог, дуд, гљиве…били су благородна допуна менију. Такође, млеко и млечни производи, пре свега сир и кајмак (слободно се може рећи уз кисели купус једини аутохтони српски производ данас) чинили су исхрану богатијом.

Само месо је на трпези било ретко заступљено, обично о светковинама и црквеним празницима а стока се већином гајила за извоз, јер се млечни производи нису имали коме продати. Ваља напоменути и војничку храну тога доба била: ражани хлеб, сушени козји сир, сува сланина, бели лук и сушено воће. То је била његова покретна комора.Треба знати да је ту храну носио у козјој торби која је била најподеснија, јер једино она одбија мушице и инсекте.

Неки од домаћих специјалитета за доручак су: домаћи хлеб, погача, гибаница, мекике, прженице, качамак, цицвара, јаја са сланином, домаћи сир, кајмак, пројара, обично и кисело млеко.

Гибаница је врста слојевите пите која се прави од нешто дебљих кора и надева сиром и јајима. Најчешће се прави као гужвара, тако што се коре у средини нагужвају и тако преливају филом. Од танких кора које се савијају у круг прави се савијача која може имати разне надеве, сир, месо, зеље. Реч гибаница долази од арапске речи гибан – сир. Бурек је, наравно, турска реч, и потиче од глагола бур – савијати.

Ручак или вечера се никако не може замислити без домаће супе или чорбе, ринфлаиш( кувано месо), пихтије, џигер сарма(пржење),  куваних јела: сарма, пуњена паприка, пребранац пасуљ, пилетина печена са кромпиром, кисели и слатки купус са пастрмом, паприкаш, ђувеч, гулаш и др. и добре салате: купус кисели и слатки, парадајз, паприка печена, ајвар, краставци…

И на крају се засладимо са десертом: штрудле од јабука, мака, ораса, кох, пите од јабука, уштипци, палачинке, лења пита, ораснице, гурабије, ванилице и салчићи… Торте се доста праве у новије доба иначе се раније највише јео патишпањ,  …

Прибор за јело углавно је био од дрвета. Дрвену кашику најпре су употребљавали само домаћини породице, остали су јели прстима. Касније се  почело  јести помоћу прибора. Виљушка дуго није била у употреби. Чак, у XII веку свештенство је виљушку оглашавало као „грешан разврат”. Борба за увођење виљушке (макар и дрвене) била је вековна и мукотрпна, па су свештеници допустили њену употребу тек око XVI века.

Софра (синија) је била значајан део покућства. Софра се правила од даске, обично округлог облика и пречника, зависно од величине домаћинства (око 3 лакта, просечно). Око софре се седело на пањићима, троношцима, некој тканини, а најсиромашнији седели су на земљи. Обично се својим седиштем издвајао домаћин. Његово седиште је било лепше и удобније од остале чељади.

Софра
Софра

Седиште госта било је посебно одвојено, са десне стране домаћина, мада је јео са осталим укућанима. У свечаним приликама, или кад дођу гости, онда су сви чланови породице, а и сами гости, застирали крило једним или са више малих пешкира. Те пешкире је, обично, невеста доносила приликом удаје, и они су се користили само у изузетним приликама.

На крају долази тужан тренутак – опраштања са земљским  животом. Хришћани вјерују да је смрт прелазак у вечни небески живот. Уобичајена је појава да се старији људи унапред спремају за смрт. Неки то сасвим трезвено схватају, али већина још и тумачи као Божије давање. Тежи болесници понекад моле бога за смрт. Вест о смрти брзо проструји до родбине и селом. Окупљају се најближи, изјављују саучешће и договарају о припреми и свему што је везано за сахрану.

Сахрана се не обавља док не прође 24 часа, а покојник се никада не оставља сам, и у просторији увек неко бдије. У Белановици и околним селима, на жалост, нема капеле па покојник остаје у својој кући до сахране.