Белановица између ратова

Прошлост пише многе приче. Већина тих прича постоји записана на страницама књига, уредно сложених на полицама библиотеке. Користе их само истраживачи или ретки љубитељи са жељом да се упознају са, можда прошлошћу својег завичаја или да провере приче деде, стрица, ујака о ратним догађајима у којима су бранили круну и слободу. Нечији рођак је био јунак у борби, поручник, каплар, војвода, министар, инжењер и по том га познајемо и памтимо. За оне друге којима је стало да упознају своје суграђане, ма какви они били, да о њима испричају својој деци, не би били заборављени, треба им омогућити да истражују. Те приче о прошлости породице су интересантне и преносе се са колена на колено.

Постоји, међутим, и једна посебна врста прича. Приче које су уткане у душу једног народа. И ако испричане пре много година, оне и даље обликују дух народа и одређују му судбину. Мада писање о прошлости увек је незахвалан посао а посебно ако је у питању блиска прошлост са догађајима који још увек живе у свести савременика.

Сви смо ми деца својих очева и дедова, и на терету својих плећа носимо како врлине и грехове сопственог живота, тако и њиховог. Зато треба да их упознамо, и носимо са поносом или срамотом, каквим се већ коме учине. Рат је увек био на ивици поноса и греха, како се коме заломило.

У том братоубилачком рату изгубила  је само држава Србија. На обе стране било је честитих људи који су се борили за будућност своје земље, а више њих за Србију. У тим околностима нико није знао ко је издајник а ко победник. Пропаганда је победила и она је уништила српско биће. Као резултат тог историјског несналажења, нанели смо себи више жртава од свих непријатеља заједно. Прошли век смо проћердали уништавајући се између себе. Мудар народ не прави изнова исте грешке.

Увек је било победника и поражених и њихова места су у историји. Ако побеђени немају право на званичну верзију истине, имају више наде да ће новим искуствима и оним другим истинама бар лаж моћи да ублаже. У последњем добу историјских прекретница боље се сагледавају мане и несреће прошлости. Живи сведоци и учесници које на прсте можемо набројати често нису у стању да препознају догађаје тих дана.

Време је да се упитамо да ли су нам потребни већи непријатељи од нас  самих.

Овај простор, у последња два века, био је епицентар многих догађаја који су преламали српску историју.

Качер је увек био поприште вођених ратова јер својим положајем ниједан га није могао мимоићи. На раскрсници путних праваца у централној Србији Качерци су имали снаге да се одупру разним освајачима који су тражили пут за освајања територија. Тако и Белановица са околином  није избегла ратне неприлике.

Овде је највише описан период Првог српског устанка у коме је учествовао качерски војвода Арсеније Лома са својим ратницима, јер за њега има доста података и написа. Лома је био вођа својих сународника и његова јунаштва су многи описали. Треба подсетити да је он био учесник Првог и Другог устанка и саборац Карађорђа и Милоша Обреновића. Доселио је преко 170 породица из области где је ратовао у област Качера.

Његов живот заслужује посебну страницу на овом сајту.

Треба рећи да је у ратовима са Турцима кроз Први и Други устанак који су започели и вођени већином у Шумадији. било доста учесника о којима се мало зна.

Драгољуб М. Павловићу књизи “Учесници устанака од 1804. до 1815. године из Рудничке и Пожешке нахије” дао је имена из овог краја:

Кнежина Качер

Драгољ: војвода Арсеније Лома (око 1770–1815), Милосав Лома (брат А. Ломе), Милован Ломић (1793–1854) (синовац А. Ломе), буљубаша Никола, Милош Арсенијевић, Јаћим Петровић;
Шутци: Марко, Ломин пратилац
Живковци: кнез Живан Стојановић, Петар Петровић-Кепић, Петроније Ђокић;
Козељ: кнез Јован Старчевић-Козељац
Босута: барјактар Илија Дамбуба;
Јеловик: Крсто Лекић
Гараши: Хаџи-Милутин Савић-Гарашанин (1762–1842); Тешо Обрадовић; Новица Ајдук;
Рудник: Периша Ракић, Тодор Ракић, Марко Ракић, Никола Ракић, Тома терзија, Бућа Бошковић, Илија Чивовић, Марко Станковић, Мина Николић, Максим Чивовић, прота Радојица Жујовић, кнез Мијат; Васа Поповић;
Брђани: Мијаило Божовић, Јован Стризовић, Петар Тешић, радован Савић, Божо Аћимовић
Смрдљиковац (данас Брајковац): Узун-Мирко Апостоловић (1782–1868);

После Ломиног времена Турци су поново владали Србијом све до Српско-Турског и Балканских ратова.

У Европи су често вођени велики ратови између тадашњих сила Русије, Аустро-Угарске и Турске у којима је Србија била на страни Русије. Тако после Кримског рата1853 – 1856. и мира у Паризу . кад су уједињене европске силе биле против Русије, Србија која је овом приликом прогласила неутралност, добила је јемства за свој статус од свих чланица победничке коалиције (Велика Британија, Француска, Аустрија, Пруска, Сардинија и Турска).

Српско-Турски ратови вођени су 1876 до 1878 године 

Први српско-турски рат 1876 – 1877. године( Јаворски рат) који је започео краљ Милан. Рат је почео српском побуном у Херцеговини 1875. године. Русија је помогла Србији, мада је Петроград био против тог рата, и искористила је победу да наметне свој интерес на Балкану стварајући велику Бугарску. Србија је претрпела поразе код Ђуниса и Делиграда. Потписаним миром у Цариграду 28 фебруара 1877. годуне.Србија је задржала све своје територије које је имала пре рата.

 Русија је 1877.године заратила са Турском и тражила да јој се Србија придружи, што је српска влада на сваки начин избегавала, уплашена претходним неуспехом. Ипак суочена руским ултиматумом Србија поново улази у рат против Турске у децембру 1877.

Српаск-Турски 1886 – 1878.године 

Из Шутаца погинуло је 5, Калањеваца 6, Пољаница 4, Драгоља 3, Живковаца 1 борац. У болници су из Шутаца преминули Јелисије Стојановић и Вељко Маринковић, пекар. Рањено је осам наших земљака. Тешко их је све набројати.

Први Српско-бугарски рат је избио 14. новембра 1885. године, јер се Србија противила уједињењу Бугарске које је било у супротности са одлукама Берлинског конгреса. Боље наоружана и боље мотивисана бугарска војска, извојевала је победу на Сливници, да би убрзо потом пребацила рат на територију Србије, што је довело до  повлачења српске војске до Ниша.

Сукоб је трајао само 14 дана и окончан је поразом Србије.Мир је закључен у Букурешту 17. фебруара 1886. године

Други српски-турски рат почео је 1877. године

Неуспех у рату са Турском 1876-1877. године није обесхрабрио Кнежевину Србију.

. У овом рату Срби су имали више успеха.. Србија је на Берлинском конгресу постала међународно призната држава.

Почетак Другог српско-турског рата обележила је буна Лепеначког батаљона у Крагујевцу децембра 1877. годие која је брзо угушена.

Рудничком бригадом I класе командовао је артиљеријски мајор Радомир Путник, док је бригадиров ађутант био пешадијски поручних Стеван Никетић. Ова бригада имала је у свом саставу три батаљона пешадије (моравски, црногорски и качерски), потом лаку батерију, ескадрон коњице, пионирску и санитетску чету, односно занатлијски и интендантски вод . Уз одређени број коморџија, приближно бројно стање ове јединице износило је око 2000 војника.

Берлинским когресом 1878. Србија је добила врло мало територија али су Србија и Црна Гора стекле пуну независност  а Санстефанским миром Србија добила извесно проширење у правцу Новог Пазара и Митровице као и врањски, прокупачки, нишки и пиротски округ. Убрзо 1882. постаје први пут, у новијој историји, краљевина на челу са Миланом Обреновићем.

Качерски срез је имао 7 погинулих (Бољковци – 2, Јарменовци -1, Шутци – 1 (дсетар Петар Јовичић,) Козељ – 1(редов Светозар Павловић), Бранчићи – 1 и Ручићи – 1).

У борабама око Врања 19. јануара 1878. године погинули су редов Алекса Мирић из Калањеваца а на Косову 1878 редов Светозар Јовановић из Драгоља.

Рањено је 126 војника (Угриновци -10, Војковци – 8, Моравци – 8, Штавица – 8, Рудник – 7, Калањевци – 6, Лалинци – 6, Липље – 6, Шилопај – 5, Трудељ – 5, Смрдљиковац – 5, Ивановци – 5, Гукоши – 5 ‘Јарменовци – 4, Давидовци – 4, Шутци – 4, Рељинци – 3, Заграђе – 3, Босута – 3, Драгољ – 3, Бољковци – 3, Дићи – 3, Крива Река – 2, Накучани – 2, Пољанице – 2, Мутањ – 2, Бранчићи – 2, Ручићи -1 и Живковци – 1)

– Спасоје Ђукнић , редов из Калањеваца
–  Радомир Догањић, редов
– Дамјан Максимовић, редов
– Милоје Данојлић, редов
– Василије Кокановић, редов
– Благоје Петровић, редов
– Алексије Пајовић из Драгоља
– Радосав Марковић , редов
Умрлих војника било је 27 (Смрдљиковац – 4, Моравци – 3, Крива Река – 2, Трудељ – 2, Бољковци – 2, Пољанице – 2, Рудник -1, Заграђе -1, Давидовица -1, Босута – 1, Липље -1, Штавица – 1, Накучани – 1 и Гукоши -1)

• Коморџија Мијат Пантелић из Козеља, умро 11. марта 1878
• Болничар Радојица Јанковић из Пољанице, редов IV пољске болнице Шумадијског кора, умро 1. априла 1878.
• Редов Радован Лазаревић из Трудеља, умро 2. марта 1878 – умро у Врању
• Редов Јелисије Стојановић из Шутца, умро 20. марта 1878 у Великој нишкој војној болници
• Пекар Вељко Маринковић из Шутаца, умро 30. марта 1878. – исто као горе
• Возар Радивоје Станошевић из Трудеља, умро 4. јан. 1878. –умро у резервној Алексињ-бањској болници

По подацима из војних извештаја Врховне команде српске војске у овим ратовима имамо списак рањених 1877. године:

Из Калањеваца
Спасоје Ђукнић, редов
Радомир Догањић, редов
Дамњан Максимовић, редов
Милоје Данојлић, редов,
Василије Кокановић, редов
Благоје Петровић, редов

Из Драгоља
Алексије Пајовић, редов
Радосав Марковић, редов

Погинули су 1878. године:
Алекса Мирић, редов из Калањеваца, погинуо у борби код Врања 19. јануара 1878. године
Светозар Јовановић, редов из Драгоља, погинуо на Косову  у борби 1878. године

Затим долазе  Балкански ратови.

Први је Србија у савезу са Бугарском, Грчком и Црном Гором водила против Турске, од октобра 1912 до маја 2013. године. Под командом војвода Путника и Мишића добијене су битке код Куманова и Битоља 1912, Једрена и Јањине 1913. Године. Победнице су Србија, Црна Гора, Бугарска и Грчка а поражена Турска. Захтев Аустрије је усвојен да Црна Гора одустане од Скадра, а Србија од изласка на Јадранско море.

Србија је повратила своје средњовековне области Косово и Метохију и вардарску Македонију.

Незадовољна Бугарска, мучки без објаве рата, напада Србију крајем 1913. године.

Tреба напоменути да је у Белановици децембра 1911. године формирана месна организација Српске Социјалдамократије, што су „Радничке новине „ бр. 284 од 15.12. 1911. године и објавиле.

Тим актом је почео Други балкански рат, који је завршио поразом Бугарске на Брегалници 1913. године. Мир је закључен 10. августа у Букурешту. Србија је добила вардарску Македонију, Косово и источни део Рашке области,

Према многим историчарима и другим ауторима историјских дела највише поштовања за заслуге у ратовима од 1912. до1918. године припада опанку и шајкачи. То су симболи српског сељака пошто су их они углавном носили. Били су то често људи нешколовани, полуписмени, гладни, жедни, необучени и неодевени, уз то често и слабо наоружани и са недовољно муниције који су стоички подносили најсуровије ратне тегобе које су погађале и њих и њихове породице, и који су при томе перманентно показивали надљудско стрпљење, пожртвовање, упорност, храброст и издржљивост. Пошли су са њива, често са оцем и браћом и чудом су се многи вратили после свакојаких невоља и опасности круз беспућа Албаније, на Солунском фронту и свуда по Србији, неки после чак четири године.

Повратници, уморни прекаљени борци, често заувек оптерећени барутом и крвљу а најчешће без својих најближих. Страдало се не само на фронту, него и у позадини. Непријатељ је убијао и непозивце, оне који су остали код својих домова не штедећи ни децу, ни старе изнемогле родитеље. Гинуло се и од болешчина и глади и истопио се један народ до трећине свога бића. Овим ратницима није била позната „велика политика“ државе у рату. Они знају само оно што се око њих збивало: да нема хлеба, нити ичега другог за јело, да су често боси, да им најбољи друг погибе и да га ту закопаше на фронту где је јадник издахнуо, да киша некад сипа данима. И ретко кад кукају над својом судбином. Никог не окривљују нити кога хвале. Трпе и ћуте. Туга им је свима заједничка

У прилог томе иде и чињеница да је овај крај дао велики број знаних и незнаних хероја. Као један од најјачих доказа за ту констатацију сигурно је изузетно велики број одликованих, награђених и унапређених ратника са подручја овог округа. Орден Витеза Карађорђеве звезде са нашег и Љишког подручја добило је 17 бораца.

 

Треба рећи да су ратови 1912-1918 донели тешки замор и проређивање становништва за чије је обнављање требало више деценија. Међутим, нови рат стигао је већ са следећом генерацијом стасалих за пушку.

У Првом светском рату, названом Велики рат, започетом 28. јуна 1914 који је трајао до 1. новембра 1918, после голготе српске војске повлачењем преко Албаније и захваљујући Руској енергичној интервенцији западне силе пристале су да пошаљу своју флоту за избављање српске војске са обале Јонског мора. Долази повратак у Србију и освајање територије до Љубљане. Краљ Александар и влада и поред противљења царске Русије доносе акт о уједињењу Срба, Хрвата и Словенаца у једну државу. Победа комунистичке револуције у Русији донела је темељиту промену свега па и руске политике према Србији и Балкану. Краљевина Срба, Хрвата и Словенаца није успоставила дипломатске односе са Совјетским Савезом до1940. године.

Као у свим ранијим ратовима , на глас о аустријској објави рата, поред војних обвезника јавило се много Качераца, добровољаца у редове српске војске. Нарочито је значајно њихово учешће у Церској и Колубарској бици која се делимично одвијала и на простору Белановице. У Драгољу је подигнута Спомен плоча на којој су уписани сви Драгољци погинули у Балканским и Првом светском рату. У Белановици постоји у цркви плоча са погинулим Качерцима у ратовима 1912-1918. године. У Шутцима, такође, постоји споменик  изгинулим ратницима.

У Ослободилачким ратовима 1912 – 1918. године мобилисано је 30 мештана, погинуло их је 8, заробљено 3, а на Солунском фронту борило се 19 Белановчана. Са чиновима пуковника, из рата су се вратили Милован Гавриловић и Лазар Матијевић.

Први председник општине после ослобођења 1918. године био је солунац Радован Ломић. Он је водио свој дневник од октобра 1915. до априла 1917. године који је сведочанство повлачења  преко Албаније, пробоја Солунског фронта и ослобађања Србије. Ево једног детаља са почетка дневника:  

„…12.октобар 1915. године. У 2 часа по подне примио    сам усмено наређење од команде колонских возова Дунавске дивизије II позива да станицу одмах евакуишем, што сам у потпуности извршио, храну и остале потребе које су се могле кренути натоварио сам на 42 воловска кола. Сењак сам наредио, те је у мом присуству запаљен; 25 станичких пекарница сам порушио: инжењерске алате бацио сам у нужник поште  белановачке .

Што се од хране није могло кренути, раздато је народу.  У 3 часа по подне кренуо сам се правац Рудник. Свратио сам мојој кући у селу Драгољ те сам од оца, жене и деце узео последње збогом. Непријатељ је тукао великом артиљеријом наше положаје између Вагана и Букуље. Комора и станично особље заноћили су селу Драгољ на месту код Споменика а ја сам ноћио код мог таста Стојана Јосиповића. Ја сам са собом повео своју децу Лену, синове Арсу и Васу и брата Милована и сестрића Богољуба…“.

Какви су Срби војници познато је свима а Швајцарски писац Родолф Арчибалд Рајс који их је добро упознао   пише:

„Да би знао с ким има посла, српски официр на фронту измислио је испит са коњаком (на Солунском фронту није било добре ракије). Тек што стигнете код команданта једне јединице где нисте познати, ордонанс вам пружа послужавник са пуним чашама коњака. Ако узмете једну, приметићете малу промену на лицу вашег домаћина. Ако је не узмете, иако остајући љубазан, домаћин остаје званичан и резервисан. Ако узмете другу чашу, можете видети како се лице вашег амфитриона развлачи у осмех. Узимате трећи коњак и осмех се шири. Најзад, ако узмете четврту чашу, онда сте рођени брат. „        
   
И Француски маршал Франше д’ Епере у Извештају крајем октобра 1918. године пише о Србима:

„То су сељаци, скоро сви. То су Срби тврди на муци, трезвени, скромни, несаломиви. То су људи слободни, горди на своју расу и господари својих њива… Али, дошао је рат. И, ето, како су се намах за слободу земље ти сељаци, без напора, претворили у војнике најхрабрије, најистрајније, најбоље од свих. То су те сјајне трупе, створене од издржљивости и полета, због којих сам горд што сам их ја водио, раме уз раме са војницима Француске, у победоносну слободу њихове отаџбине…“

Још један Солунац, Живојин Јовичић из села Шутци постао је регрут са братом близанцем Животом у X пуку Шумадијске дивизије. Борили су се све време а дошавши на Крф 1916. године  Живота је окончао зивот у Плавој гробници поред острва Видо. Живојин је водио такође  свој дневник од јула 1914 до новембра 1918. године када је и демобилисан.

„…септембар 1918…. Данас је леп дан освануо. Тишина свуда влада, нигде пушке да чујеш, ни топа. Ведро, нигде облачка нема, само видимо топове, муницију и силну нашу војску која се овде прикупила за разбијање Солунског фронта и полазак у милу нашу отаџбину.

Ми војници очекујемо 8 сати када ће да груне наша артиљерија. Сад је 8 сати, груну наша артиљерија. Било је ведро, а за десет минута тама постаде. Цео боговетни дан туче наша артиљерија. Смркло се. Ицелу ноћ пуца. Наређују да изађемо из наших ровова. Полазимо десно, пошто смо били тако распоређени и полегамо. Очекивамо напад. Наилазе наша два аероплана, који посматрају с неба непријатеља. Старешине показују да треба поћи напред. Ми се дижемо са црне земље, прекрстимо се и у име Бога пођемо напред.

У првом реду видимо нашу браћу савезнике црнце, који задају страх непријатељу. Напредујемо преко Катке у правцу Доброг Поља. Наша артиљерија раскрчила пут нама. Напредујемо и  пребацујемо се кроз кишу куршума преко Доброг Поља. Бије нас један топ бугарски са картечом. Из наше чете  погибе и рани се око 30 војника, водник Првог вода погибе и командант нашег батаљона рањен је. Заузесмо Добро Поље у три часа по подне. Тад нам је био збор и пушке у куће. Мало одмора. Тога часа дошла је једна наша батерија, која одмах поче дејствовати на Бугаре. Ми се  одмарамо пола сата. Па крећемо развијеним фронтом напред. Долазимо до дивизије бугарске. Ту нађемо два наша војника са пушкама машинским. Гледамо преко потока је сва шума уништена од наше артиљерије. Ми смо пошли напред и омркнемо….“

Драгиња Пурић из фамилије Танасијевић,  рођена је 1898. године у Калањевцима. Основну школу завршила је у Белановици а радничку у Горњем Милановцу. Због слабог материјалног стања 1911. одлази у Нови Сад код браће који су били Привредникови питомци где је намеравала да продужи школовање али је затиче Први балкански рат те се враћа у Калањевце. Отац јој умире 1914. године од ране задобијене у борби против Мађара.

Учесник је и Првог светског рата па је по повратку у Белановицу уписала бабичку школу поново у Новом Саду коју завршава 1925. Дуго је службовала у Гучи и Чачку.

Преживела је, заједно са српском војском албанску голготу и као болничарка помогла да се многи врате својим кућама. Водила је дневник са већим прекидима у коме се види њен рад у Солуну као болничарка која св­едочи  о храбрости српских јунака у одступању кроз беспућа Албаније и на Солунском фронту. У Белановицу се вратила 1919. године.

Изводи из њеног дневника казују о времену у којем се име Србије са поносом носило:

„… 23 јануар 1916. године: Има две болнице за наше рањенике. Једна је у Солуну, а друга у Микри. Ми по потреби радимо у обе, сачекујемо рањенике и указујемо помоћ. Болницу у Солуну издржавају доктор Сергије Сефастеров и докторка Макарова, Дора и Паша. Све три су Рускиње.

Фебруар 1916 године: Солун. Са нама је стално у болници Владимир Вемић  (професор, ожењен сестром пуковника Милована Гавриловића). Он много чини за нас. Сад је пр­едложио управнику болнице да за наше залагање у раду добијемо неку награду. И на његов предлог добили смо по 20 драхми месечно. Овај новац нам је омогућио да себи купимо нешто од одела

… Данас донеше са фронта са другим рањеницима и Будимира Давидовића из Горачића са 17 рана и без шаке на десној руци. Ви­дим ја како је тежак рањеник. Брижно га негујем и служим као рођеног брата.Тешко говори јер је изгубио од рана много крви. Свуд се чуло какво је јунаштво учинио Будимир на читавом фронту кад је пресекао жицу и ушао на бугарски положај, ухватио бугарског стражара и донео га живог у чету. Други пут Бугари баце бомбу у његов ров, а он је узме да је поврати, али бомба опали и њему одбије длан од десне руке и задобије 17 бесмртних рана.

Будимир је у болници и тешко му је. Никако да мало одвркне. Данас, шестог дана, дошли су код њега командант целе војске на Солунском фронту, генерал Сарај, и регент Александар и разговарали са Будимиром, колико је он уопште могао да прича. Они су пред нама одали захвалност Будимиру и генерал Сарај скида са својих прса Легију части и меће на Будимирове рањаве груди. Такође и регент Александар скида потом Карађурђеву звезду са својих прса и качи на Будимирова. (Будимир је један од највећих јунака Првог светског рата. Одликован је више пута. Умро је 1980. године у Драгачеву.)

Милош Богојевић, рођен је 1878. године у Трудељу, земљорадник, редов, носилац златног војничког Ордена Карађорђеве звезде са мачевима. Војску је служио од 1899 – 1901. године у 4. батерији, 2. дивизиона градског артиљеријског пука у Нишу.

Као редов – трубач 1. позиционе батерије Шумадијске дивизије на положају Равни Гај 1914. године оправио је два оштећена топа. Сутрадан су Аустро-Угари напали положај батерије и посада се повукла, осим поручника Станоја Станојевића и Милоша. Они су из оправљеног топа отворили брзу паљбу, уништили један митраљез и одбили напад непријатеља. Милош је одликован Споменицом ослобођења и уједињења 1914-1918. и добио је Албанску споменицу.

Аустро- Угари су га 1915. тешко болесног заробили у селу Клина на Косову пољу и пустили кући на лечење, где је остао до ослобођења. Живео је са породицом у Трудељу и бавио се земљорадњом. Преминуо је 1934.     

Добросав Ј. Миленковић, дивизијски генерал у књизи „ Како се Шумадинци боре..“ пише како су се наши земљаци борили:

„… Тако, резервни поднаредник Милорад Г. Савић из Белановице који је био на објавници 14. јула 1916. године код једне јаруге на Каменитој Чуки ( на Солунском фронту). У зору овога дана непријатељ је користио ову јаругу за прикривено прикупљање података, но Савић је благовремено то уочио и користећи помрчину , бацио две бомбе у непријатељску гомилу, нанео губитке и произвео панику, па се потом повукао мртвој стражи. За време борбе овога дана био је у патроли за заштиту десног бока, где је теже рањен на два места. Ожиљци од рана из бугарског рата 1913, као и доцније задобијене у борбама око Смедерева, јасно доказују његову храброст“

Резервни поднаредник писар у штабу I батаљона X пешадијског пука Радојко М. Илић, учитељ из Белановице, био је неуморан у раду за све време операција, умешан, тачан, исправан у служби. Службу врши до пожртвовања и служи као вредан пример у овоме. Као друг омиљен је код другова и старешина..

Жандармеријски каплар 3. чете, 2. батаљона Симеун Г. Ранковић, из Драгоља, који је одликован у борби 14. јула 1916. године на Шумовитој Чуки, када му је непријатељско пушчано зрно пробило шлем. За време борбе 4. августа 1916. године при одбрани положаја на Гаџовом Гумну, био је рањен у десну руку у тренутку када је узео на нишан једног непријатељског војника. Многи би се уклонили из борбе да су били на његовом месту, али Ранковић није хтео напустити своје другове који су били у очајном стању. Није могао гађати из пушке, али је зато бацао бомбе на непријатеља који је био доспео до мрежа жица.

Резервни каплар 1. чете, 1. батаљона Милорад М. Симић из Калањеваца што се храбро борио у току борбе 4. августа 1916. године на Катунцу, а када је наређен контранапад, кренуо је међу првима напред и на очиглед својих другова убио једног бугарског војника.

Редов из кадра Јездимир М. Догањић из Калањеваца, одликован је при давању сигнала нашој артиљерији у борби 4. октобра 1916. године на Равним Буквама. Попео се на букву, и ако је земљиште било равно. У свим борбама био је храбар борац.

Редов из кадра Добривоје М. Ђукнић из Калањеваца, који је у левокрилној бојној патроли при нападу 23. септембра 1916. године на Пожарску Косу, када се изненада појавио у десни непријатељски бок, изазвао панику код непријатеља, чиме је олакшсао излазак чети на положај. Својом умешњошћу допринео је да је чети пала у руке велика количина намирница и разног алата.

Милан Михаиловић звани Кеција, родом из Калањеваца, био је општински служитељ. Весео, веома жив, немирног духа и велики шаљивџија. Као такав је међу војницима на Солунском фронту стварао лепо расположење.

Резервни поднаредник-десетар 3. чете, 2. батаљона Тихомир М. Милошевић из Белановице, одликовао се међу својим друговима у умешном командовању десетином 14. јила 1916. године Шумовитој Чуки, и у борби 4. августа када је изгубио половину својих војника, није се поколебао у храбрости, већ је и даље бранио додељени му одсек насупрот пакленој пушчаној и артиљеријској ватри.

Интересантан је један детаљ који се догодио  у јесен 1914 године за време Колубарске битке. Краљ Петар I и Никола Пашић, са једним ађутантом и кочијашом, прилазили су фијакером из правца Тополе ка Белановици, али су у селу Драгољу, на месту где се поток Претурица улива у Качер, приметили поред друма неко комешање војника и вику једне жене. Заправо два српска војника Тимочанина борили су се против четрдесетогодишње Данице, супруге Јаћима Јаћимовића, који је као трећепозивац био негде на фронту.

Даница их је надвладала отевши из њихових руку своју кокошку, псујући и краља који има такве војнике. Краљ и Пашић су посматрали кавгу и свађу, па ће краљ гласно рећи: „Овај народ не може пропасти кад су и жене овако борбене, како би се тек бориле против Шваба“. И продужише још 4. километара у Белановицу у штаб генерала Штурма То је била једина посета краља Петра овом рудничком крају и Белановици

У Колубарској бици погинуло је доста Качераца а у порти белановачке цркве сахрањени су остаци 25 палих бораца. Исто тако постављени су споменици крајпуташи и гробови војника Првог светског рата који нам казују да су у овом крају борбе вођене великом жестином.

Много је изгинуло ратника из овог краја негде у беспућима а да им се не зна где и ко их је сахранио. Тако је Милан Стојановић Глуваћ, пушкомитраљезац, столарски радник из Белановице, убијен у северним логорима Норвешке.

Добро је познато да су се многи  посебно истицали у тим ратним страдањима и постајали јунаци међу јунацима. Још у ратним данима држава је налазила начина да преживелима покаже да то њихову храброст, пожртвовање и родољубље уме да поштује и цени те су похваљивани, награђивани, одликовани и унапређивани у више чинове и постављани на више положаје.На жалост за многе са тим се и завршавала државна захвалност или су постали анонимни.

И васпитање деце било је дргачијег начина него што је данас. Много се више истицала љубав према домовини и служењу војног рока. Родитељима је била велиока част да унука или сина могу да пошаљу у војску. Причали су им догађаје из својих преживелих ратова и учили их да поштују војнички позив. Они који су имали децу која нису била способна за војску, били су несрећни и та деца су била на неки начин вечно обележена
.

 Једна прича, захваљујући Момчилу Пауновићу из Рудника, објављена је у “ Народним новинама“ а која се догодила у Шутцима:

Синови Стевана Ненадовића у војсци

Стеван Ненадовић из Шутаца, у округу рудничком, има сад два сина који су у војсци у сталном кадру. Обојица су у једном пуку и батаљону.
Старијег сина, Живојина, испратио је у војску лане. и он је већ сада каплар, а млађи, Војислав, ступио је у војску сад, овог пролећа. Па су и њега већ заволеле старешине.
А како и не би, кад је ваљан?
Ове године пред тројичке празнике, саопштише војницима, да ће их за празнике пуштати кућама, на кућно одсуство. Многи се јавише за одсуство и добише га. Али се Војислав није јављао.
Његову командиру било је ово мало чудно, јер је иначе Војислав је био и добар и уредан војник. И упита га, што се не јавља за одсуство.
Војислав пред целом четом одговори:
– Не смем кући тако брзо. Не смем од оца. Јер ми је при поласку у војску казао:“ Пођи, сине, под заставу са срећом ! Тамо пази и слушај, да војничку науку што боље изучиш и да постанеш ваљан војник.За кућу не брини, нити тражи одсуства, да дангубиш од учења“
И Војислав је послушао оца. Није отишао кући, јер није хтео изостајати од учења.
   Али колико је очева, као што је Стеван Новаковић ? Ретки су такви. Многи служење у касарни сматрају као неку осуду, па својим синовима војницима поручују, да се чешће јављају за одсуство, само да су више код куће, а мање у касарни и на учењу. А понеки измишљају болест, или и смрт у кући, само да би своме сину израдили одсуство.
Не треба, мислим, нарочито и да помињем, како много греше сви они, који нису као Стеван Ненадовић, него желе да им деца долазе сваки час из касарне кући.
Војник не долази у касарну ни по чијем ћефу, него зато, што захтевају општи интереси нашег народа и земље.
На нашу лепу земљу зинула је и ала и врана. Са многих страна смо опкољени непријатељима, којима је зинуло срце  на наше плодне њиве и ливаде, родне воћњаке, китне винограде, простране шуме и богате руднике. Ми морамо бити у свако доба готови да бранимо своју земљу од толиких непријатеља. Зато и идемо у касарну, да се спремамо за одбрану своје земље, јер касарна је војничка школа. Па који  сваки час траже одсуство и избегавају учење, не могу се како ваља спремити за борбу с непријатељем, те после, кад се већ ухватимо у коштац с противником, не може бити ваљан борац. А многи, баш због тога, што се у миру није спремио за доброг борца, у рату не уме да доскочи непријатељу, те без невоље погине.
Зато и нису пријатељи својој деци они родитељи, који својим синовима војницима саветују да сваки час траже одсуство и изостају од учења. Добри родитељи раде онако, како ради Стеван Ненадовић из Шутаца.
(текст потписао Драгољуб Марковић, пешадијски капетан из Крагујевца)

Али колико је очева, као што је Стеван Новаковић ? Ретки су такви. Многи служење у касарни сматрају као неку осуду, па својим синовима војницима поручују, да се чешће јављају за одсуство, само да су више код куће, а мање у касарни и на учењу. А понеки измишљају болест, или и смрт у кући, само да би своме сину израдили одсуство.
Не треба, мислим, нарочито и да помињем, како много греше сви они, који нису као Стеван Ненадовић, него желе да им деца долазе сваки час из касарне кући.
Војник не долази у касарну ни по чијем ћефу, него зато, што захтевају општи интереси нашег народа и земље.
На нашу лепу земљу зинула је и ала и врана. Са многих страна смо опкољени непријатељима, којима је зинуло срце  на наше плодне њиве и ливаде, родне воћњаке, китне винограде, простране шуме и богате руднике. Ми морамо бити у свако доба готови да бранимо своју земљу од толиких непријатеља. Зато и идемо у касарну, да се спремамо за одбрану своје земље, јер касарна је војничка школа. Па који  сваки час траже одсуство и избегавају учење, не могу се како ваља спремити за борбу с непријатељем, те после, кад се већ ухватимо у коштац с противником, не може бити ваљан борац. А многи, баш због тога, што се у миру није спремио за доброг борца, у рату не уме да доскочи непријатељу, те без невоље погине.
Зато и нису пријатељи својој деци они родитељи, који својим синовима војницима саветују да сваки час траже одсуство и изостају од учења. Добри родитељи раде онако, како ради Стеван Ненадовић из Шутаца.
(текст потписао Драгољуб Марковић, пешадијски капетан из Крагујевца)

Драгован Богдановић у листу „Рудничанин“ описао је један боравак краља Петра у Качеру:

„У време Колубарске битке, давне 1914. године, краљ Петар беше на лечењу у Врњачкој бањи. Обавештен за све теже стање на фронту, да је поколебан морал српске војске, да је све учесталија предаја непријатељу. Краљ напушта лечење решен да иде на фронт међу ратнике. По књизи аутора Саве Скока Краљ је  1. децембра стигао у Аранђеловац, одакле се упутио на положај Друге армије. Обилазећи војне јединице обраћао се ратницима речима:“ Чуо сам да сте се уморили и малаксали. Нека онај који осећа да више не може слободно изађе. Ја га разрешавам заклетве.“. Појава болесног Краља у првим борбеним редовима имала је снажно дејство на целокупну српску војску, на борбеност у Рудничкој офанзиви која ће започети након два дана.

Трећег децембра на целом фронту српска војска је у офанзиви. Краљ Петар је на положају Друге армије и са брда Ваган прати дејства Друге и Треће армије. Све до 6. децембра Трећа армија јуриша, уз велике губитке људства, покушава да преотме положаје на Кику Чикеру- на атару села Шутци код Белановице, али безуспешно. Тек кад се Прва армија приближила Ваљеву, непријатељска војска напустила је положај и и одступила преко Љига. У сећању Шучана остао је 7. децембар када је краљ Петар у пратњи неколико официра дошао на шутачко ратиште пркривено погинулим са обе зараћене стране, али било је два пута више погинулих српских ратника. Приликом сахрањивања учествовали су старци, жене па и омладина из Шутаца. Припомагали су и официри из Краљеве пратње, а он – краљ Петар одао је пошту на гробовима и Срба и „Шваба“, говорећи да и они нису криви што су у Србију дотерани.

 

У Шутцима остали су гробови 135 погинулих Срба на 38 гробних места и гробови 83 погинула „Шваба“ на 24 места.

Највише их је на имању Ђорђа Јевтића – 50 Срба на 10 места и 30 „Шваба“ на три места- код винограда у Растовцу и код куће. Постоје подаци где се и остали гробови налазе, али су они остали необележени и  занемарени.

Драгиша Божић, публициста описао је сусрет у Калањевцима, потомака ратника из Првог светског рата
„Д* Епере и Мирићи – Праунук француског војсковође посетио Калањевце“

Крстовдан, 27. септембар 2004. године, за домаћинство Радојка и Раденка Мирића из Калањеваца био је дупли празник. У гостима су им били чланови Удружења источних ратника Првог светског рата из Париза. Међу осморо угледних гостију био је и Кристијан Д*Епере, праунук славног француског војсковође са Солунског фронта, Франше Д*Епереа. Представници овог познатог француског удружења крајем септембра, пре Калањеваца, посетили су Београд, Ниш, Скопље, Охрид и Солун.

Путовање је уприличено поводом 90 година од почетка Првог светског рата. Знајући да је рат у Србији на својим леђима изнео, углавно, српски сељак, Французи су пожелели да упознају једно наше село и његове домаћине. Био је то сусрет потомака старих ратника, јер су Раденко и Радојко унуци Милутина Мирића, који се шест година, од 1912 до 1918. није одвајао од ратне униформе. Био је у свим чувеним биткама: на Једренима, на Брегалници, на Кајмакчалану…

Раденко, који иначе живи у Паризу, госте је водио у Спомен-костурницу у Лазаревцу и у село Шутце, где су вођене огорчене борбе у Колубарској бици, и где постоји споменик стотројици изгинулих Шучана у првом светском рату. У Белановици су имали прилику да виде спомен- школу у реновирању, и споменик ратницима – ослободиоцима 1912-1918.

Радојко и његови укућани, супруга Милица, сим Момир и снаха Милена, показали су право србијанско, сељачко гостопримство. Позвали су на дружење и своје најрођеније и блиске пријатеље. Пошто је Крстовдан посни дан, то су гостима служена разноврсна посна јела, што је госте изненадило, али и пријатно обрадовало. За успомену гостима је уручена умножена фотографија- разгледница старог ратника Милутина Мирића, који је кући послао 3. децембра 1912. из Једрена. У делегацији је био и 82- годишњи Милорад Јефтић, пореклом из Ваљева, који је 1944. године побегао из немачког заробљеништва и прикључио се француском Покрету отпора, а члан је Удружења источних ратника.

После пар дана, вођа делегације, госпођа Ан Мари, упутила је фамилији Мирић писмо, у коме се посебно диви “дискретним српским дамама, без којих не бисмо уживали у гостинској трпези и топлом домаћинском амбијенту… Какав таленат српских дама да спреме таква укусна јела без мрсних материја; могле би да дају лекцију париским нутриционистима и дијатетичарима. Како сам и ја домаћица, знам колико потребно времена да се спреме таква јела…Дан 27. септембар остао је у незаборавној успомени. То је био врхунац нашег путоваања“, написала је у свом писму захвалности госпођа Ан Мари.

Треба рећи да су ратови 1912-1918 донели тешки замор и проређивање становништва за чије  је обнављање требало више деценија. Међутим, нови рат стигао је  већ са следећом генерацијом стасалих за пушку.

Док су Срби ратовали по Албанији и Грчкој, осли су пљачкаши по селима организовани у хајдучке чете.
Томислав  Бајић  у књизи  „Хајдуци Радован и Васа „ описује како су, тадашњи локални хајдуци, који су харали по овом крају, дочекали ослободиоце:

……Кад је српска војска стигла у Белановицу , познати локални хајдуци Радован и Васа, који су пљачкали становнике , одмах су покушали да се прикључе победницима.
… У касарни, место Швабе поново борави српски војник, уместо окупационе жандармерије формира се полиција од наших пробраних људи. Они који су сарађивали са окупаторима и од тога извукли неку бедну корист, сада ће морати то да плате и преплате…
Радован и Васа нису имали времена за дангубу. Пожурили су да искористе тренутак. Извели су своју „комитску чету“ од двадесетак скупљених људи, сељака, постројили „војнике“, а они стали испред строја да поздраве победничку војску. Очекивали су честитке, а прижељкивали и више. Рекли су да су тукли непријатеља у позадини и „крчили пут српској војсци“.
„ А ко је вас одредио да то радите ? „ – питао је строго један официр, окорео од вишегодишњег ратовања.
„ Па ….сами смо тако решили ! Добровољно..“
Кад се осече на њих онај официр, гуја од човека:
„ Море, мајку ли вам мангупску !!!.. Где сте били кад смо умирали по албанским брдима ?!.. Када смо гинули на Солуну и Кајмакчалану! Овде сте се правили борци ! Под губером, је ли?!..“- па узе корбач и поче да бије свакога ко му је био на дохват руке, а Радован и Васа су му били најближи !
Хајдуци су имали способност брзог разумевања и решавања ситуације , што им је небројено пута спасло главе, те и овог пута схватише да са овим официром нема приче и дадоше се у бекство, Прхнули су као зечеви.
Да би забашурили непријатну сцену са српском војском, Радован и Васа се договоре да се храбро врате у своје село, међу своје јатаке и да „воде ред“ сваки у свом селу под оружијем, те кад их људи виде, мислиће да су власт, неће веровати причама из Белановице.

Почео је Други светски рат.

На вест о пучу 27. марта и да је војска преузела власт, уследиле су уличне манифестације против потписаног пакта. У војсци је било доста конфузије када војни обвезници нису могли наћи своје јединице или су погрешно мобилисани и сами су се кретали по друмовима и шумама, бацали   пушке и одлазили кућама. Око војних отсека почели су се окупљати регрути и војни обвезници али је и ту било збуњености. Многи су добили погрешне распореде у јединице. Стари ратници су знали како се Немци понашају са сељацима и народом и очекивало се поново зло. Код народа се стварао бунт против Немаца и почело је организовање отпора против акта капитулације.

Окупационе формације ушле су 19. априла 1941. године у Белановицу.

Настојања окупационих власти и њихових сарадника да убрзо по окупацији створе привид регуларног живота онемогућена су формирањем и активностима два покрета отпора, монархистичког, оличеног у четничким јединицама Југословенске војске у отаџбини и комунистичког, оличеног у Народноослободилачким партизанским одредима. Убрзо су ова два покрета успоставила сарадњу у борби против немачких окупационих снага и различитих оружаних групација колаборантског режима, што је довело до „јесењег устанка“ 1941, стварања слободне територије. Сарадња је убрзо прекинута а дојучерашњи савезници су се упустили у међусобне сукобе, што је окупационим снагама олакшало да крајем године угуше устанак, после чега су команде оба ослободилачка покрета напустиле територију Србије. То је узроковало привремено расформирање јединица обе групације, уз наставак илегалног деловања, а потом и формирање нових јединица

Коста Николић, Немања Девић и Владимир Кривошијев у књизи „ Ваљево под окупацијом у Другом светском рату“ приказују учеснике борбе у Другом светском рату на подручју Србије:

Покрет Југословенска војска у отаџбини ЈВуО

Језгро националног покрета отпора, из ког је, на основу стратегије четничког ратовања настала Југословенска војска у отаџбини, била је мала група официра и подофицира Југословенске краљевске војске који су одбили да се предају на својим положајима у близини града Добоја .
Под командом тадашњег пуковника Драгољуба Драже Михаиловића кренули су у планинску унутрашњост Србије, у нади да ће наћи делове других јединица југословенске војске са којима ће наставити борбу против непријатеља. Михаиловић и његови људи окупили су се на висоравни Равна Гора, на падинама Сувобора, у западној Србији 11. маја 1941. године. То подручје било је добро познато Михаиловићу јер се он ту борио у Првом светском рату. Отуда је касније настао назив за овај покрет отпора – Равногорски покрет, равногорци.
( Васа Казимировић у Историји Србије наводи да су се јединице које је формирао Дража Михаиловић звале четнички одреди југословенске војске, затим војно-четнички одреди а тек од 1942. године – Југословенска војска у отаџбини. У почетку штаб Драже Михаиловића имао је назив – Команда четничких одреда)

На Равној Гори је у складу са поменутом званичном војном стратегијом основана „Команда четничких одреда Југословенске војске“, а за команданта је изабран Михаиловић. Име „четник“ симболизовало је преузимање дуге традиције српске гериле, и по том имену, четничком, војска ће бити у народу више упамћена него по свом званичном називу – Југословенска војска у отаџбини

Четници Косте Пећанца

Непосредно по окупацији уочавају се активности чланова предратног Удружења четника, који су се сматрали за чуваре традиције четничке – комитске борбе из периода балканских и Великог рата. На његовом челу је био Коста Пећанац.  Чланови овог удружења су се у предратном периоду показали као изразити противници комунистичких идеја. Заговарали су отпор окупатору и формирали пасивне одреде, али без икаквих конкретнијих активности. Међутим, после напада Немачке на Совјетски Савез (22. јуна), изласка комуниста на терен и оснивања „владе народног спаса“ Милана Недића, Пећанац се 27. августа ставио на располагање немачкој команди и Недићевим органима власти.

Расформирани су крајем 1942, а са завршетком формирања Српске државне страже, главнине легалних четника су се утопиле у ову формацију.

Поред ових четника постојале су и различите нерегуларне групе које су из различитих побуда самостално деловале; настајале самоиницијативно или издвајањем из других јединица, а нестајале разбијањем, гашењем или утапањем у друге формације. Неке од њих су фактички биле разбојничке банде

Народно – ослободилачки покрет ( Партизани, комунисти) 

Партизанске одреде формирала је и предводила Комунистичка партија Југославије (КПЈ). На почетку окупације активности комуниста биле су усмерене на агитацију против режима поражене Краљевине, али после напада Немачке на Совјетски Савез 22. јуна 1941. године почињу са другачијим радом, стриктно испуњавајући директиве које су долазиле из Москве. Организују се у борбене јединице и шире пропаганду да треба ићи у што отвореније сукобе, без страха, пошто рат неће дуго трајати, будући да ће Совјетски Савез врло брзо кренути у контрофанзиву и поразити Немачку.

 

Жандармерија

Жандармерија је представљала посебне полицијске одреде из времена Краљевине Југославије, устројене по војном принципу, чији је задатак био очување јавне безбедности, реда и мира и обезбеђивање спровођења закона. Жандарми су оружје могу да користе само у случају нужде, односно када нису у могућности да на други начин “одбију од себе или другог лица управљени удар”, “спрече бекство опасних злочинаца, сумњивих лица на граници или војних бегунаца у групи од најмање три лица” и „спрече напад на објекат који му је поверен на чување” . Зато су често коришћени као ударна снага предратног режима за обрачун са припадницима забрањене Комунистичке партије, због чега су се од првог дана устанка нашли на удару партизана: нападима на постаје, разоружањем и ликвидацијом. Рад жандармерије настављен је непосредно после окупације (од 6. маја 1941). Као и пре рата, жандарми су били под директном командом Министарства унутрашњих дела. Током 1942. године жандармерија се утапа у Српску државну стражу.

 

Српска државна стража (СДС, Стража, Недићевци)

Српска државна стража (СДС) је била полицијско – војна групација Министарства унутрашњих дела владе Милана Недића. Основана је ради обављања класичног војно– полицијског, жандармеријског посла, са сврхом одржавања закона и реда на окупираној територији.
СДС је директно била потчињена Недићевој Влади, али је била под снажном контролом немачких окупационих снага. Била је опремљена различитим оружјем које су Немци заробили широм Европе.
Српска државна стража је била разврстана у три групације: Градску државну стражу, Пољску државну стражу и Граничну државну стражу. У састав СДС улазиле су и ватрогасне јединице, а касније јој се прикључује и жандармерија, као и поједине јединице легалних четника.

 

Српски добровољачки корпус  (СДК, Љотићевци, Добровољци)

Српски добровољачки корпус (СДК) се развио из Српске добровољачке команде која је формирана 15. септембра 1941. године. За њеног првог команданта постављен је пуковник Коста Мушицки (касније унапређен у чин бригадног генерала), бивши ађутант краља Александра. Српска добровољачка команда, односно корпус је би својеврсна страначка војска Југословенског народног покрета Збор Димитрија Љотића и са њом повезане омладинске организације Бели орлови. Сматрали су се хришћанском, крсташком војском којој је од Бога наложено да се бори против „црвених безбожника“. Приликом ступања у одреде добровољци су се заклињали Свемогућим Богом на верно служење Отаџбини и Краљу Петру. У првом реду то је значило борбу против комуниста, како би се спречило потпуно уништење српског народа. Главне узроке српске пропасти видео је у демократији, капитализму, комунизму и масонерији, који су били вођени и инспирисани једним духом и једном вољом – јеврејством. Изван круга својих присталица, Димитрије Љотић је био омражена личност, подједнако и код комуниста и код равногораца.

У Качерском крају прво су се чуле гласине о отпору и људима Косте Пећанца, Драже Михаловића а касније и партизанима. Ступање у неке редове зависило је од емисара појединих покрета који су долазили у посете а углед одборника или активиста предратног политичког живота били су често пресудни за регрутацију.

Љотићеве формације су биле мање профашистичке јединице и није  их било много у Качеру осим на Руднику.

Други светски рат је за разлику од Првог направио велике поделе међу становништвом. Једни су били на страни комунистичке партије а други су наставили да симпатишу регуларну краљеву војску под командом Драже Михаиловића. У Качерском крају већи утицај су имали четници Косте Пећанца и дуже су се задржали са својим акцијама. Партизани су такође имали доста симпатизера и бораца. Ту су се повремено налазили и немачки и Љотићеви војници, и од свих њих, многи  недужни житељи су страдали. Власт је спроводила Недићева жандармерија смештена у Дечијем дому у Белановици. Жандармеријски вод Качерског среза и имао је осам жандарма.

Љотићев покет и Српка добровољачка гарда нису имали велико упориште у белановачком срезу, што се да закључити и по извештајау мајора Владимира Комарчевића комаданта Посавско-Колубарског корпуса, поводом Дражиног нарђења да се спречи Љотићев покушај насилне мобилизације, од 10 марта 1944 године у коме извештава да срезови Лазаревац и Белановица нису дали ни једног младића док је из Ваљевског среза отишло око стотинак. У јануару 1941 Дража Михаиловић је обавестио Слободана Јовановића да „тројка  Недић, Љотић и Пећанац“ највише омета покрет отпора, нарочито Љотић „кога треба жигосати као издајника“

Бојан Б. Димитријевић у књизи „ Ваљевски равногорци – Југословенска војска у отаџбини у ваљевском крају  1941-1945“ наводи стање у Качеру:

„У Качеру су утицај имали четници Косте Пећанца и партизани. Српска влада генерала Недића отпочела је оружани сукоб са партизанским одредима, Добровољцима које је организовао Љотић и Недић, и Пећанчевим групама, који су у почетку били сви на истој страни. Мало касније, 1941. године почео је разлаз међу њима, тако је била подела између Пећанчевих и Михаиловићевих четника. Пећанчеви су почели да заоштравају односе са партизанима претњама њиховим симпатизерима и њиховим породицама, ометали им зборове и бранили да долазе у Белановицу.

Тако је тих дана, 1941. године, да би расчистили са четницима Косте Пећанца, упућена једна партизанска чета која је требала да ухвати везу са четницима Драже Михајловића под командом Милијана Јовановића која је била у Драгољу. Наш информант био је курир кога су на путу ка Дражиним људима ухватили у Шутцима Пећанчеви четници, па је због непостојања везе са Дражиним одредом, партизански напад на Белановицу извршен тек 20. октобра. Четници утврђени у Дечијем дому бранили су се добро и партизани нису могли да их истерају одатле.Тек по мраку уговорено је да четници напусте варошицу са оружјем, нашта партизани првобитно нису пристајали. Тиме је у ваљевском крају почео сукоб Пећанчевих четника са устаницима.

И у другим крајевима било је сукоба. Тако су 1. и 2. новембра партизани напустили Љиг плашећи се да не буду окружени од дојучерашњих савезника. У покрету ка Белановици наишли су на групу самосталних или самопрокламованих четника под вођством поручника Вукмановића, Чаруге. После краћих преговора партизани су на превару заробили Чаругу и неке његове борце. На брзину организовани партизански суд  осудио их је на смрт стрељањем, међутим Чаруга успева да побегне испред партизанских цеви али ће касније страдати од Немаца који су га стрељали. Ипак, испоставило се да је ова зона мање–више била  настројена против партизана, па су њхове јединице биле углавном разоружаване.

Четници и партизани су имали низ састанака на којима би се договарали како треба наступати према напријатељу. Међутим због различитих идеологија, састанци су били без успеха. Победу су однели комунисти на челу са Русима а коју су следили и југословенски партизани на челу са Титом.“

Када је било извесно 1944. године да ће Руси и партизани освојити Србију Дража је покушао слањем поруке партизанима да се узму у памет: „ Срби партизани ! Поставите питање вашим вођама зашто вас сада пред крај рата, када непријатељ издише, доводе у Србију. Зашто вас Тито не води у борбу против усташа који су поклали вашу браћу, жене, децу, него против нас који вам заиста ништа нисмо учинили ? Коме је потребно да се Срби између себе кољу ? Пошто вам сигурно ваше вође неће одговорити на ова питања, то ћемо учинити ми. Треба уништити последње подручје на којем је један део српског народа остао бар унеколико очуван. Треба спасавати усташе и друге Хрвате од одговорности за милион покланих Срба. Треба сачувати Хрватску од страхоте грађанског рата. Ви сте са границе Босне и Херцеговине пребачени чак у Србију, да бисте тамо убијали вашу браћу и пустошили њихове домове. Срби партизани, освестите се  и погледајте докле су вас ваше вође довеле. Престаните да будете оруђје у братоубилачкој борби која данас представља безумље и злочин према српском народу чији сте ви и поред свега синови“

Звонко Вучковићу књизи „Сећања из рата“ наводи:

„…У првом периоду између 1941. до краја 1944. године сем кратког периода сарадње четника и партизана средином 1941, пошто су се партизански одреди повукли из окупиране Србије, Србија је практично била под герилском контролом снага Драже Михајловића који је имао једини сукобе са окупаторским снагама. Партизана, после 1941. није било у значајним оперативним формацијама у Србији. Њихова дејства су била активности појединих својих чланова кроз пропагандну делатност, ноћне диверзије, паљење општинских архива и курирску службу. За време од 1941-1944. године герила Михајловића није имала озбиљнијих сукоба са партизанима.

Договор у Брајићима од 26. октовра између Драже и Тита обавезао је обе стране на сарадњу у борби против окупатора и на поштовање народне воље, кроз слободне изборе, после ослобођења. Ситна размимоилажења почињу крајем октобра 1941. а већи окршаји, у пролеће 1944 и трају до уласка совјетских трупа у Србију.

Српски добровољци (Љотићевци) кроз народни покрет „Збор“, формално су били под командом Недића и њихов корпус су углавном ступали избеглице из Хрватске и Војводине и они којима се учинило да је насигурнија заштита од немачке одмазде бити добровољац.

Вођа „Збора“, Димитрије Љотић, био је убеђен у победу Трећег Рајха те је своју борбу сводио на уништавање одреда Драже Михајловића кријући се иза тзв.Српске владе Милана Надића. Да би оправдали свој акт националне издаје и сарадњу са окупатором приказивали су Дражу као сарадника окупатора.

Историчар Иван Миладиновић износи чињенице да је грешка што се до 2001. године славио 7. јули као Дан устанка у Србији када је пукла прва пушка на немачког окупатора. Он наводи податак да су, непосредно по потписивању безусловне капитулације Краљевине Југославије, први хици на окупатора испаљени су 21. априла1941. године у селу Доњи Добрић у лешничком крају. Оделење јуришног одреда југословенске војске напало је немачку формацију и убило једног потпоручника  другог потпоручника и наредника ранило.

Борбе је било и око 1. маја код Пожеге кад је група војника напала на бријчано јаче Немце. Средином маја на планини Јавор вођене су битке српских војника са немачким потерним оделењем.

Цивили и сељаци из села Брчнар на Копаонику 5. јула 1941. године са оружјем у руци супроставио се албанским жандармима и припадницима једне немачке јединице која је била стационирана у Косовској Митровици.

Комунистичка партија држала се пасивно, плашћи се реакције из Коминтерне, да евентуалним акцијама не угрозе споразум о прјатељству између Москве и Берлина. Нападом Немачке на Совјетски Савез мења се њихов однос према окупатору и били су уверени да ће Совјети најкасније за два месеца стићи у Београд.

У листу „Погледи“ стоји да је формација Југословенске војске крајем 1943. године у Качеру била:

Руднички корпус - Горски штаб:  

• Командант: капетан Драгиша Нинковић (шифра “Леонардо“; преминуо у Француској 1990),         –Капетан Драгомир Гага Топаловић
  Помоћник команданта: капетан Милијан Јовановић
  Начелник штаба: п.поручник Ћурчек Павле
  Обавештајни официр: п.поручник Никић Драган
  Вођа подофицирског курса: капетан 2. кл. Вукчевић Алекса
  Корпусна болница: др Буљан Вељко (управник)
  Помоћник корпусног лекара: каплар др Крижановски Валеријан
  Корпусни свештеник: прота Томовић Жарко (робијао 6 година)
  ЖРОС: Јакшић Вукосава (повереница за Качерски крај

Јединица качерска (Рудничка) бригада 

Командант: капетан Драгиша Нинковић (до новембра 1942), затим капетан Милијан Јовановић и поручник Милован Недељковић, са   45.  бораца ( заробљен на крају рата, осуђен на смрт на „стаљинистичком процесу“ у Крагујевцу и стрељан. )

Референт за пропаганду: Баошић
Бригадни лекар: сан. поручник др.Миханлук Никола
Помоћник бригадног лекара: каплар др.Ковачевић Ђорђе, преживео рат
– 1. батаљон: ком. поручник Милосав Поповић, са 40. бораца и 2 аутомата
– 2. батаљон: ком. наредник Влаја Вукајловић, са 40.бораца и 2 аутомата
– 3. батаљон: ком. п.пор. Војин Никић
– 4. батаљон: ком. поручник Момир Кузмановић, истовремено и штаб бригаде који је имао пратњу 30. бораца са 4. аутомата
– 5. батаљон: ком. п.пор. Слободан Џокић, са 40. бораца

Качерским четничким одредом командовао је активни капетан прве класе Љубисав Миловановић из Трбушнице и дејствовао је на простору колубарског и качерског среза. Одред је бројао је 152 наоружана борц.

Дражини четници у качерском срезу имали  су бригаду из Нинковићевог корпуса која се због слабог партизанског отпора ту одомаћила  те су успоставили и своју организовану власт.

Њихова стратегија била је да свако село има има своју чету састављену од својих војних обвезника а четовођа је  био уједно и старешина села. Жестоко су појачавали своју пропаганду. У штабовима корпуса установљени су референти за обавештајно-пропагандни рад. Више чета сачињавало би одред на челу са војводом. Задатак чете био је да одржавају ред и мир у свом рејону и спрече сваку појаву ’’деструктивних елемената’’ (комуниста и партизана).

Упис у чете вршен је под паролом заштите својих села а војни обвезници су остајали код својих кућа те су добијали објаву-легитимацију да се могу слободно кретати. Причало се да за војне акције није време јер је окупатор јак а да ће дејства почети када Немци буду потучени на савезничким фронтовима. Свака акција против окупатора тада је осуђивана, те је Коста Пећанац 28.јуна 1941.године издао наредбу:

… Све војводе, четовође и четници потпадаће под моју непосредну команду са следећим задацима:
1. Немачки и Талијански војници докле год се буду пристојно понашали према нашем народу не смеју се нападати и убијати
2. Ко прекрши ову наредбу биће смрћу кажњен

Крајем 1943. године Јеврем Симић инспектор врховне команде сменио је команданта Качерског корпуса Драгишу Нинковића и капетана качерске бригаде Милијана Јовановића због не енергичности у борби против партизана.( они су распоређени у Посавско-колубарски корпус) а на њихово место поставио капетана Драгомира Топаловића Гагу и потпоручника  Милована Недељковића. Иначе Драгиша Нинковић је завршио војну академију у Београду и радио је као активан официр, капетан прве класе да би после априлског слома државе, успео је да избегне заробљавање и да се пробије до у свој крај, где одмах организује јединицу Југословенске војске у отаџбини не признајући капитулацију, како се био заклео као официр. Све време свога командовања није дозволио никаква убиства и пљачке на своме терену.

Равногорска омладина била је организована на следећи начин: при Врховној команди, командама покрајина и корпуса формирани су омладински центри или штабови од 20-30 омладинаца, обично ђака. При бригадама и батаљонима били су делегати , при среским командама- национални комитети ( четник, референт за пропаганду и референт за обавештајну службу). Женска омладина углавном се оспособљавала за пружање прве помоћи.

Интересантно је другарство тадашње омладине које се одржало до после рата. Било је примера да су поделе учиниле да се свако окретао својој идеологији а да нису били непријатељи. Такво другарство и пријатељство забележено је код Душана Ђукнића припадника Равне Горе и Драгана Николића симпатизера Комунистичке партије. То пријатељство је остало до њихове смрти.

Октобра 1943. године 1811 регрута четника у Шумадији, годишта 1923 – 1926. положили су заклетву на свечан начин у Трудељу на месту званом Теовац,  уз присуство великог броја грађана. Чинодејствовали су свештеници из Шилопаја и Лазар Радосављевић из Белановице. Са ове свечаности урађен је већи број фотографија  које су објављене у четничкој штампи а један број је предат енглеској и америчкој делегацији при врховној команди Драже Михаиловића. Ови представници су извршили смотру једног дела јединица у Србуји а 19. новембра и смотру Рудничког корпуса у селу Ивановци код Белановице.

Припадници и симпатизери четничког покрета, у овом крају, били су: Милован Недељковић из Мораваца, Влаја Вукајловић из Рудника, Душан Ђукнић-равногорац који је међу првима омладинцима 1941. године отишао на Равну Гору, Раденко Мирић Рена, Спасоје Јеринић из Шутаца ,Велимир Адамовић резервни поручник из Козеља, Миломир Радовановић из Козеља, Миленко Лазаревић из Трудеља, Спасоје Радојичић из Драгоља.

Један од првих равногораца који се као омаладинац прикључио покрету Дража Михаиловића био је Душан Ђукнић, члан Омладинског штаба  на Равној Гори заједно са Милорадом Драшковићем и Николом Пашићем. После рата отишао је у Канаду и преминуо 2012. године.

У Белановици Душан је био добар пријатељ са Драганом Николићем партизанским активистом о обојица су многе своје земљаке спасили, дојављивајући један другом ако се нека од акција њихових јединица спрема у Качеру.

О њему је његов саборац и друг из Канаде написао следеће:

„ Покојног Чика Душка знали смо дуго година лично у нашој Цркви, ни једне демонстрације није пропуштао! Надимак му је био „Качерац“ а његов нераздвојни ратни друг беше можда последњи Србин-католик из Боке који је био тешко рањен на Равној Гори метком кроз плућа тако да је једва преживео а ође у Канади у позним годинама постаде жртва губитка памћења.

Покојни Чика Душко сваке године је ишао у родну Белановицу очекујући да ће да умре тамо, ну видиш…стиже га ође у туђини!  Нашег нераздвојног другара, последњег Србина-католика, знамо као Чика „Шрафу“, а имена не могу сад да се сетим, душманин чича Алзхајмер напада и ‘вамо!  Сећам се приче кад је „Шрафа“ добио метак кроз плућа, па лежи непомичан и тражаше да запали цигару, увлачи он а дим му излази делимично на уста а делимично кроз рану на грудима! И преживе јуначина, ал’Алзхајмер му дође главе у туђој земљи!

Иначе Чика Душан је први пут успео да посети Србију после пола века тек неке ’91-е! И тада је носио неку помоћ а био још увек на списку „домаћих издајника и државних непријатеља“!

Причаше још онда са тугом о Косову и Метохији, каже све Цркве закључане, црквењака су морали да јуре по Поткаљаји да им отвори Светиње у Призрену да запале свећу, а у Пећкој Патријаршији још горе, а све бајаги „србска власт“ држи! Још онда смо ми изгубили Косово али не због активности жваљавих шифтара него због нашег маловерја!

У оном Завештању Србског Чиче где он упозорава Владу у Лондону па вели да су партизани под Титом уствари једна симбиоза са кримокатолицима и западним латиничарима који ће Православном Србству доћи главе.

Да, ликом је остао потпуно исти као на слици коју је дао Николај, сем што му је брада наравно, побелела!

Целог живота је овде радио физички на постављању мермера, који је он звао на изворном србском „мрамор“! И за нас је радио а био је у снази боље него ми мало млађи!  Вукао је мученик неки кофер пун оригинала, као на пример оригинални бројеви „Србске Борбе“ које је покојни Др.Слободан Драшковић лично куцао на машини па извлачио на гештетнеру. Покушавао је да садржину тог кофера преда неком ваљаном Србину тамо, али…авај, таквог не би нашао па је кофер поново путовао с’њим преко океана у Канаду. Последњи пут сам видео тај кофер у подруму код мојих, увезан канапом, а говорили су да ће син Чика Душанов доћи да га узме и…тако годинама, тако да ни сад не знам шта је с’тим било!
То ја та наша класична небрига о сопственој историји, зато нам тако и иде!
Шта’ш“…

Драгиша Божић, публициста у књизи“ Црвени метак“, описује сусрет са Душаном Ђукнићем:

У априлу 2005. године, у Белановици, срео сам Душана Ђукнића из Канаде, који је био дошао у посету свом родном крају. Издвајамо неке цртице из разговора:

„ У Равногорски покрет ступио сам почетком јуна 1941. године. Био сам писмен, завршио прву годину Правног факултета, па ме Миодраг Палошевић, мајор Југословенске војске, узме за писара. тада смо били у савезу са партизанима. Држимо тако заједнички збор у Живковцима, на два стола уписујемо добровољце. Ко хоће у четнике уписујем ја, а за другим столом за партизане уписује имењак Душан Дугалић. Код мене је већа „гужва“, код имењака по неко, па сме се већ тада почели „пречати“ једни на друге. Није то био упис одмах у неку оружану формацију. Били смо ненаоружани, на локалу, на својој територији, хранили се и спавали углавно код својих кућа- „борци на чекању“

Некако баш тих дана, на неком заједничком састанку у Дрењини, код Никитовића кућа, партизани из својих редова издвојише једног човека, сећам се да је био у дугачким и тежињавим гаћама и кошуљи. Убише га ту пред свима. Упамтио сам јер је то било прво убиство које сам гледао својим очима, паде човек у неко блато, још мрда, те још пуцаше, докусурише га. Питам имењака Дугалића: „Што убисте човека ?“, а он ће: „ Био са нама, па нас напустио. Тако пролазе издајници“.

Неколико сана касније, кад се већ наслућивао раслол два покрета, умало да и мени оде глава. Сећам се био је август месец, када је код мена вечерао са нама и мој брат од стрица Сретен, уписан у партизански покрет. Одмах после вечере рече да жури, вели да заједно са мајком прошета, а уствари је журио на састанак комуниста и партизана које је предводио Стеван Марковић Сингер. На том састанку, Стева је изнео план план да треба што пре да се ликвидирају тројица мештана „будућих непријатеља“: Ђорђе Јевтић, предратни посланик, Божидар Ђиласовић, земљорадник, а рећи сам био ја. Срећом међу њима сам имао свог човека Живорада Симића – Сићу. Сића је чуо кад је  комуниста Драган Николић питао Сретена: Да ли ћеш обавестити брата Душана шта му се спрема ?, на шта је овај одлучно рекао да неће. Будући да нас је Живорад тајно упозорио шта нас чека, ја одмах, већ следећу ноћ, напустим Белановицу, па одем на Равну Гору, а Ђорђе се склони у Горњу Топлицу, Божидар Ђиласовић није схватио озбиљно опасност те је после три дана нађен убијен, дошао му Стева Сингер главе.

Иначе тај Сингер је био жестоки комуниста и велики пропагатор. Против мене је увек да сам из из породице“ угњетивача сиротиње“. Мини је лично једном приликом рекао „ Твој прадеда, поп Димитрије, је пљачкао народ“. Оде вели, код неког сиромаха у Шутце, а овај мусе пожали да ништа није родило, да нема ништа за попове бисаге: „Има само овај камен“, а поп ће сељаку „ Ако, ако, баш ми треба, имам неку бару испред куће.“

Интересантно је сведочење и учешће Раденка Мирића – Рене, из Калањеваца члана Михаиловићевог штаба о догађајима Другог светског рата као и његов занимљив животни пут.
Раденко, праунук Раке Мирића је рођен 30. маја 1922. године у Калањевцима. Основну школу завршио је у Белановици код учитеља Злате и Миодрага Илић. Гимназију је учио у Г. Милановцу и Аранђеловцу где је положио Велику матуру. Као ученик осмог разреда одлази на Равну Гору где је обављао дужност телеграфисте у Врховном штабу Драже Михаиловћа. Ту је провео неколико месеци, упознао  значајне личности овог покрета и био сведок најзначнијих збивања у јесен 1941. године (ослобађање Г. Милановца, први немачки заробљеници у окупираној Европи, разговори Драже и Тита).

После завршетка гимназије, део ратних година проводи у Сењском руднику где је изучио електричарски занат. Од 1943. године своје активности и дужности обавља у омладинском штабу 501 Југословенске равногорске омладине (ЈУРАО) у Гружи.  Прича Раденкове генерације српске омладине о њиховом патриотизму започела је пред рат у омладинској секцији Српског културног клуба и наставила се током рата у оружаном и илегалном отпору у оквиру покрета Драже Михаиловића. Помињао је да је у његовом окружењу било и комуниста у то време, али је поштовао њихову одлуку да се окрену другој, партизанској страни. При повлачењу из Груже, са групом сабораца руши железничку пругу у Богутовцу (о овом догађају сведочио је у ТВ емисији РТС-а 2008. године). Одступа према Босни, преживљава „голготу“ босанских врлети: глад, мраз, тифус, усташко заробљавање. У овим драматичним околностима среће Тодора -Тошу Николића и Радована – Рају Мирића који су касније изгубили животе на овом крвавом путу кроз Босну.

Из босанског пакла, у Србију су се вратили његови другови Милинко Николић из Живковаца (коме је породица одржала опело јер је сматрала да није преживео) и Чеда Милојковић из Буковика. Смрт старијег брата Драгослава дубоко га је потресла. Драгослав је убијен 6. августа 1944. године, десетак дана после мобилизације у четнички одред Т. Кузмановића. Овај одред коначио је у селу Венчане који су у ноћи напали партизани.   Очевици су сведочили да је Драгослав био рањен, молио за живот, али су га немоћног убили. Ветрови рата су Раденка одвели из Босне до Беча и Прага где га је ослободила Црвена армија. У општем метежу војски и народа, кроз разорену и опустошену Европу доспео је у Западну Немачку, затим у Француску.

Тешко је слушао неосноване оптужбе после рата о сарадњи овог покрета са окупатором и приписиваним злочинима који нису почињени. У Паризу је паралелно студирао Историју религија на Сорбони  и Журналистику на Школи за новинарство. На посебним курсевима оспособио се за послове за изградњу железница. Радио је на подизању железница у неколико земаља Африке и Азије где је стекао звање инжењера јавних радова. Раденко задивљује саговорника свестраним образовањем. У разговору разложан, јасан и духовит пленио је пажњу саговорника. Веома дарежљив према другима, шкртац према себи, скоро аскета. О данима пред рат, учешћу у демонстрацијама 27. марта 1941., породици у Калањевцима, одласку у шуму писао је у узбудљивој причи на француском језику „Les tribulations d’un paysan des Balkans“.

После двадесетак година лутања, 1965. године поново је у Србији које  је, потом, редовно посећивао са породицом. Деведесете године и данашње време веома су га узнемириле и потресле због неправди, лажи и насиља над српским народом. Слао је многе аргументоване дописе познатим личностима и државницима, штампи о неоснованим историјским неправдама које се чине српском народу. Своје погледе на НАТО бомбардовање Србије објавио је у публикацији на француском језику “Un Goulag en Europe“.   Осећа се, како зна често да каже, као „Атлас који носи Планету на својим леђима“. Раденкова покојна супруга,  Магдалена  са децом Драгославом (лекар) и Катарином (новинар) радо је долазила у Калањевце и била веома поштована и цењена од свих из породице. Раденко, човек од пера, написао је своје утиске са пута по Кини “La Chine avant 25e heure“ , као и аналитички рукопис „Један поглед на број жртава у Другом светском рату„. После пензионисања, Раденков живот се одвија између Париза и Калањеваца.

Основна школа у Белановици доделила му је маја 2009. посебну Захвалницу за бригу и помоћ основцима у Калањевцима. Раденко је преминуо 2016. године и сахрањен је у белановачком гробљу

Иначе, Руднички четнички корпус ослободио је 2.09. 1944. Кадину Луку, у Љиг ушао је 03. септембра а у Белановицу 06. септембра 1944. године.
Пета крајишка дивизија ушла је у варошицу 17. септембра .

 

 

 

 

На подручју Белановице у селу Шутци постојала је пре 1939. године ћелија Комунистичке партије у којој су поред Стеве Сингера били: Милинко Ломић, секретар- земљорадник, завршио 4 разреда гимназије. Каснје се деморалисао и пасивизирао. Дражини четници су га ухватили 1943. и стрељали. у Белановици, и Душан Радовановић. Поред ове ћелије постојао је партијски актив од осам другова којим је руководио Стева Сингер. Партијска ћелија у Белановици одржавала је везу са партијском ћелијом у Љигу.

 

Партијска ћелија је свој рад нарочито усмерила у Одељцима задружне омладине које су постојале у околним селима стварајући упориште међу саљацима. Живот на селу је био јако тежак. Сиромашне породице оптерећене великим бројем деце, морале су своје чланове слати код имућних газди да служе. Слуги су сви укућани заповедали. Сиромаштво се огледало на сваком месту у домаћинсту. Прозори на кућама у великом броју нису имали стакла веч су затварани лепљењем старих новина, о присојној одећи и обући није било говора. Ношене су закрпе разних боја.

Због свега тога Комунистичка партија је користила такво стање и својом пропагандом придобијала симпатије многих по селима.

Чланови партије: Слободан Станишић, Душан Радовановић угоститељски радник, члан КПЈ, ступио у ВНПО одмах по формирању 25. јуна 1941.Погинуо као борац прве чете ВНПО у нападу на четнике Косте Пећанца 20. октобра 1941 у Белановици, Милорад Марковић Миша- земљорадник члан КПЈ, ступио у ВНПО. Борац  I i II Пролетерске бригаде. Живео је касније у Лазаревцу., Живорад Симић Вивац- земњорадник, стуио у БНПО 1941. а погинуо као заменик команданта I шумадијског одреда у борби са четницима Драже Михајловића у селу Ручићу у таковском срезу септембра 1943., Владимир Васиљевић Корчагин – земљорадник, ступио у ВНПО 1941 а погинуо као политички комесар чете у борби са Немцима новембра 1944., код Туског Шепка у Босни., Драгиша Маринковић Масат- земљорадник, ступио у ВНПО 1941. Ухватили га четници Косте Пећанца марта 1942 и отерали заједно са братом Перишом у Крагујевац где су их Немци стељали., Љубиша Ђорђевић и Славко Томић.

Поред ове ћелије постојао је у Белановици партијски актив од 8 чланова којим је руководио Сингер.У основано среско повереништво за срез Качерски ушли су чланови : Слободан Станишић, Миша Марковић  из Шутаца, Милинко Ломић, Душан Радовановић, Љубиша Ђорђавић, сви из Белановице, Бранислав Гавриловић, и Љубиша Петровић из Живковаца, РадојкоЂукановић из Драгоља и Миленко Миловановић изу Пољаница.Свој рад је усмеравала преко оделења зардужне омладине по околним селима у којима су на приредбама које је омладина припремала били заступљени програми кроз комаде и рецитације : „Власт“и  „Сумњиво лице“ од Нушића, Кочићев „ Јазавац пред судом“, Шантићева „Остајте овде“ и „О класје моје“, Ракићев „ Долап“.

Сингер је своју активност проширио на шире подручје качерског и рудничког краја.Одржавао је конференције како са омладином тако и са старијим, на којима је било присутно  и 50 људи.Тако су 30. априла на збору у Белановици, Филип Кљајић и Петар Стамболић одржали широки састанак са сељацима и говорили о нужности борбе против окупатора и о прикупљању оружја. Проглас ЦК КПЈ од 22. јуна 1941. године је разматран на свим састанцима ћелија и упућиван народу са садржајем :

’’ Ви који стењете под окупаторском чизмом а који љубите слободу и нећете фашистичко ропство, знајте да је куцнуо час вашег ослобођења од фашистичког освајача. Зато допринесите и ви ваш део у борби за слободу вашу под вођством Комунистичке партије Југославије ’’.

Комунистичка партија је искористила демонстрације поводом потписивања тројног пакта 27. марта 1941. године и организовала  зборове како би привукла симпатизере. Тако је у Белановици  на збору говорио Стеван Марковић Сингер а школско звоно је непрестано звонило. Колона демонстраната кретала се главном улицом са музиком прослављајући војни пуч. Бранислав Марковић је тога дана терао Божидара Ђиласовића да виче ’’ Живео краљ Петар’’. Ђиласовић није хтео те је избила туча.

Сингер је био велики активиста од раније, још из времена када је Белановица била седиште државних органа за Качерски срез. Тада је код приватника радило  двадесетак радника чији је положај био јако тежак јер се  радило по 16 сати за скромну најамнину. Послодавци им нису гарантовали никакву сигурност. Због тога је подружница синдиката опанчарских радника 8. септембра 1936. године организован штрајк. Председник је био Милош Сарић Лића, секретар  Богољуб Симеуновић а благајник Добривоје Ђукнић. Од командира жандармеријске станице Антона Фабијана сазнали су да имају право да траже скраћење радног времена и повећање надница са чиме су изашли пред послодавце који су то одбили.

Штрајк је трајао месец дана а за то време штрајкачима су помагали организовани мештани сакупљајући разне прилоге и старајући се о њиховим породицама. Најактивнији је био Стеван Марковић Сингер који их је помагао  у новцу и који је то касније користио за комунистичку пропаганду. Послодавци су ипак пристали да смање радно време на 11 часова и повећају наднице за 20%.

Колубарска партизанска чета формирана је 28. јуна 1941. године кадајој се прикључује 6. јула,у селу Ђурђевац,Стеван Сингер са 32 борца.

Под руководством Стеве Сингера, 7. августа 1941, између Љига и Белановице формирана група од 18 бораца под називом  „Качерска народна десетина“ а један од задатака је био спаљивање општинских архива у селима: Живковци, Калањевци, Брајковац и Дудовица. Ова десетина са 26 бораца припојена је 19. августа Колубарској чети ваљевског НОП одреда где је Политички комесар Колубарске чете Драгојло Дудић одређен за заменика команданта ваљевског НОП одреда, а  дужност комесара у Колубарској чети примио Стеван Сингер.

У Белановици су вођене честе међусобне борбе између партизана и  четницима а ретко са Немцима и заузимана је више пута зграда жандармерије, а партизани су палили архиве и кидали телефонске линије.

Две групе партизана а су 20. фебруара 1941. године око 23 сата напале Белановицу и опколили касарну Недићеве жандармеријске станице, која се налазила у згради Дечијег дома,( жандармеријска станица налазила се прво у кући Миће Старчевића а касније у садашњој згради Комуналног предузећа) заузимајући спрат по спрат. Затвор се налазио у кући Мише Гавриловића, учитеља.  Група која је напала Белановицу попалила је архиве у државним надлештвима и покварила телефоне. Иначе, паљење архива, уништавање старина и историјски вредних докумената – свега што је прогресивно, био је циљ и да негативни трагови појединих активиста буду уништени. Убили су заменика среског начелника Милорада Младеновића, званичника, Радојицу Ивановића, кмета општине Белановица, Војислава Петронијевића и једног жандара у пензији. При том су лакше ранили шест жандара. Борба у згради жандармеријске станице трајала је 4 сата..

По писању Миодрага Јаћимовића 14. августа 1941. године, Стева Сингер са учесницима Сретеном Ђукнићем и Живорадом Симићем студентом равногорцем убаченим у ову групу од равногораца одлуче, из политичких разлога, да ликвидирају народног посланика Ђорђа Јефтића, Душана Ђукнића студента и  Божидара Ђиласовића земљорадника из Шутца. Ђорђе коме је Симић јавио да бежи и Душан први омладинац са ових простора који је  у мају 1941. отишао на Равну Гору побегну.

На дан народног и сточног вашара 15. августа, на Стевањдан, у Белановици, око 9 сати, у сред варошице партизани су почели да пале општинску архиву у кући Драже Јовчића пред много народа. Архиву је палио сам Бранислав Марковић који је пре рата био осуђен због убиства на дугогодишњу робију, а после рата проглашен за народног хероја. Присутни паљењу архиве били су Стеван Марковић Сингер, Раденко Ђорђевић земљорадник из Калањеваца, Милинко Колаковић звани Бурњак из Калањеваца иначе добошар у Белановици, затим Драгиша Недић земљорадник из Живковаца, Периша Маринковић из Шутаца, Жика Веселиновић из Живковаца.

Архиву су палили сат времена а народ се мувао збуњен тамо – овамо а Стева Марковић , да би заплашио народ, опали метак из пиштоља у вис. После паљења архиве  ова група партизана отишла је код Фиће, управника поште који је тад имао око 40 година, те су  га тукли а он им је после побегао из Белановице. Истог дана Стева Сингер, Бранислав Марковић и Милинко Колаковић  дошли су наоружани у радњу Чеде Гавриловића и претили му убиством јер је за време партије шаха са комшијом Перишом Ракићем, причао да ће Немци изгледа стићи до Москве. И Чеда је одмах после тога отпутовао код рођака у Београд.

У ноћи после вашара, у сумрак око 20 часова, Бранислав Марковић и Милинко Колаковић ухвате Ђиласовића у кафани Душана Ђукнића Сургије  одведу га у ливаду Ћире Ђукнића и убију, смо што се са њим споречкао  27. марта и што је обавештавао агента специјалне полиције из Београда, Светислава Јанићијевића о кретању Стеве Сингра. Касније је Јанићијевић уваћен и стрељан у селу Клашнић. Тог дана Божидар је на вашару продао крмачу од 150 кила. У његовим џеповима укућни су нашли само три банке а осталог новца није било. Божидар је  тад имао 39. година. Исте ноћи ухватили су и Драгослава Гордића са намером да га убију јер се определио за четнике али им је он некако побегао.

После овог убиства партизани су исте ноћи отишли у Љиг да га убију, плашећи се његове освете, Божидаревог брата Живомира који је био поштар и живео у Љигу. Али Живомир је скочио кроз прозор са спрата и побегао. Дуго после ових догађаја група партизана које је предводио Сингер није се враћала и Белановицу.

Комунистички активисти су вршили припреме за оружани устанак преко својих ћелија у почетку агитовањем својих ставова о борби кроз припреме становништва за окупљање на зборовима на којима су говорили познати чланови партије. Тако је Колубарска чета ваљевског одреда дошла је 8. септембра 1941. године у Белановицу где је заказала народни збор. На збору су говорили патризански активисти, доктор Јовановић и Милан Дракулић који су упутили позив  народу за мобилизацију. Од народ су добили двоја кола и две чезе са запрегама као и 10 коња за јахаче.

За време збора у Совљаку  заробљен је аутомобил са Недићевим официрима, жандармеријским потпуковником Марком Олујићем и Дражиним обавештајним официром, поручником Ернест Пипаном. Спроведени су у зграду основне школе где је био штаб Колубарске партизанске чете где су их саслушавали Радивоје Јовановић Брадоња и Милан Дракулић. Код њих је нађен план заједничких оружаних дејстава Недићевих одреда и четничких одреда у садејству са Немцима против партизанских јединица у западној Србији. и Споразум о сарадњи који је Дража Михаиловић требао да закључи са Миланом Недићем и другим четницима.

Касније при покушају бекства Олујић је убијен, док је Пипан успео да побегне.

Увече је чета отишла у Љиг где је 10. септембра 1941. године вођена борба са Немцима. У тој борби рањен је командант Радивоје ,Јовановић Брадоња а погинули су, између осталих, и Миљко Пантић из Живковаца, Раденко Ђорђевић из Калањевца и Милинко Колаковић из Белановице код Ћућине воденице. Исте године Милка Минић, тада члан Окружног комитета Ваљево, формирала је рејонско руководство партије за Љиг и околину( већи део среза качерског, Љиг, Белановица, Бољковци и Мионица). У овом руководству били су: Сретен Читаковић секретар, чланови Милош Милићевић и Милован Радојевић. У то време постојале су две партијске ћелије у Љигу и Белановици са 8 чланова КПЈ и 9 кандидата.

После борбе у Љигу од Колубарске чете формиран је Колубарски батаљон ваљевског одреда. У Колубарску чету са ове територије ступила су 32 борца, међу њима Сава Керковић и Стеван Марковић Сингер. Прва чета је преко Дудовице ,  Пољаница и Шутаца 18. октобра 1941. године напала четнике Косте Пећанца забарикадиране у дечијем дому у Белановици. У борби су рањени члан КПЈ Душан Радовановић и четнички војвода Миловановић из Трбушнице. У дому су се налазила деца ратна сирочад и после одржаних преговора и споразума четници су напустили дом и повукли се ка Лазаревцу.

Трећа чета са командиром Бором Миловановићем Лијом и комесаром Андром Савчићем стигла је у Пољанице а затим у Трудељ. Њихове патроле су похватале издајнике у Живковцима, а у Трудељу су стрељани: Танасије Милинковић, Милован Лукић, Радојко Павловић и Никола Веселиновић. Из Трудеља су дошли у Белановицу и остали на положају на Глоговици до 10. новембра а затим су контролисали пут Белановица – Рудник. У борбама са Немцима, погинули су Милисав Станојчић обућар из Белановице, Радомир Тодоровић из Шутаца, Љубиша Петровић и Славко Јовановић из Живковаца. Затим је вођена борба у Драгољу под командом Душана Дугалића са Недићевцима где су им уништени и неки немачки камиони.

Недићевци и четници, подржани немачким тенковима и артиљеријом после оштрих борби 13. новембра  на комуникацији  Лазаревац- Белановица успели да одбаце 1. шумадијски и космајски НОП одред и 2. батаљон Посавског НОП одреда и заузму Белановицу.

На изласку из села Живковци 18. фебруара 1942. године, Космајски и Посавско-тамнавски НОП одред у краткој борби са око 400 четника заробили 20 четника и запленили 5 пушкомитраљеза. Погинуо командант Космајског НОП одреда Душан Угреновић

Како Сретен Читаковић пише:

„ У јулу 1942. године број чланова КПЈ у Љигу и околини био је врло мали: свега осам чланова партије и осам кандидата и око 36 чланова СКОЈ-а и један партијски захтев од пет комуниста у Белановици. Њихов углед и ауторитет у масама био је велики што се показало већ на почетку устанка“

У пролеће 1943. године   качерско среско партијско руковоство чине  Душан Радоњић, секретар, Љубивоје Гајић Ђока, Димиртије Ђуђевић Диша и Милан Суџуковић. Крајем године партизани формирају среска партијска руководства по свим срезовима. У качерском срезу у то време није формирано руководство али се зна да је било скојеваца. Прве активности у качерском срезу биле су им исписивање парола. Скојевци су организовали игранке, конференције и седељке како би окупили омладину, а на њима певали партизанске песме.

Истакнутих политичари и борци Другог светског рата и симпатизери партизана били су: Душан Дугалић, Стеван Марковић Сингер, Бранислав Марковић, Сретен Ђукнић, Станица Дугалић Цајка (Бранка) из Драгоља, Слободан Станишић Мита из Шутаца.

Један од јунака из тог доба, по писању Миодрага Јаћимовића, био је ваздухопловни капетан Живомир Петровић, рођен 1909. године у Пољаницама који се борио и погинуо у Априлском рату 1941. године код Куманова.

„По препоруци пуковника Милована Гавриловића из Белановице, Петровић је примљен  у Војну академију. Пре тога завршио је основну школу у Пољаницама а шест разреда гимназије у Горњем Милановцу. Прво се уписује у коњичку војну академију а после завршетка добија службу у чину потпоручника и Вировитици. Затим је 1932. године где је завршио извиђачки курс и прешао у војно ваздухопловство. Затим 1933. прелази на Земунски војни аеродром где постаје најбољи пилот на бомбардеру „бледхајм“. У Земуну му командује Рупчић који га три године шаље преко лета на помоћни аеродром Велико Радинце у Срему а у јесен га враћа у Земун.

Почетак априлског рата затекао је Живомира у Великим Радинцима. Шестог априла Немци су спалили све војне летилице, сем три авиона, међу којима и и Живомировог. Зато Живомир полеће на помоћни аеродром Мајур код Шапца а 8. априла добровољно полеће са својим бомбардером у сусрет немачкој авијацији летећи према Бугарској са два ловца у својиј заштити. Међутим ловци га брзо напуштају и Живомир сам продужи на ратни задатак. У посади његовог авиона били су подофицир радиотелеграфиста Бранко Јелић из села Мајдан код Рудника и Бранко Новаковић, извиђач из Црне Горе. Капетан Петровић храбро улеће у неравноправну борбу против јата немачких авиона изнад Куманова, где у подне јуначки гине са својом посадом.

Капетан Живомир Петровић имао је 31. годину кад је погинуо часно бранећи своју отаџбину. “

Пета крајишка бригада са командантом Милутином Морачом улази у Белановицу   17. септембра 1944. године. Први послератни председник места био је Периша Ракић , а када су дошли комунисти дао је оставку а на његово место до избора постављен је  указом Драгољуб Јованчевић. Касније на изборима победио је Ивко Томковић, млинар.

Сретен Читаковић то описује:

Ради прикупљања што тачнијих података о формирању народноослободилачких одбора у Белановици и околним селима ишао сам на терен и појединачно или групно разговарао са људима који су били у одборима и на тај начин дошао до што је могуће веродостојних података.

На састанку у Белановици, одржаном 22 јула били су присутни: Сретен Читаковић, Миша Марковић, Слободан Станишић, Јован Плескоњић, Раденко Ћосић и Владимир Колаковић. После изјава појединих другова утврђено је следеће:

Народноослободилачки одбор у Белановици формиран је 9 септембра 1941 године на збору који су организовали партизани. На збору су говорили Дракулић и др Јовановић. Дракулић је говорио о потреби формирања народноослободилачких одбора, о његовим задацима и помоћи народа томе новоформираном одбору.

На збору је било присутно око 2.000 људи. Милинко Колаковић који је тада био у партизанима предао је другу Дракулићу састављену листу ко треба да уђе у одбор, па је Дракулић тај предлог прочитао. У одбор су изабрани:

Драгомир Богдановић, демократа, 50 година, занатлија

Раденко Ћосић, радикал, 40 година, занатлија- поткивач

Јован Плескоњић, демократа, 48 година, трговац

Владимир Колаковић, радикал, 48 година, средњег стања.

Милисав Станојчић, удружена опозиција, 40 година, обућар

Срећко Поповић, демократа, 37 година, пекар.

Седиште Народноослободилачког одбора било је у основној школи, пред којом је збор одржан. Претседник овог одбора био је Драгомир Богдановић. Поред политичког рада са људима они су прикупљали храну за потребе партизана. Јован Плескоњић ради примера дао је 40 пари веша, дувана и шибица, 10 до 15 грудњака и око 100 кгр. пшенице, коју је Миша Радосављевић после дао у Барзиловици за један пушкомитраљез.

У радионици Раденка Ћосића су партизани оправљали своје оружје и осталу опрему.

Неко веће прикупљање намирница у Белановици није вршено већ су то чинили суседни народноослободилачки одбори, па су храну доносили у магацин који је у почетку био у основној школи, а касније је био код Срећка Поповића у кафани, где је био магацин и пекара за партизанске јединице. Ту су биле мање количине партизанских намирница, а главни магацин био је у Дрењини код Милутина Марковића, одакле се скоро сваки дан довлачило у Белановицу жито и млело у млину Ивка Тонковића. Исто тако један магацин пертизани су имали у Калањевцима код Недељка Војиновића.

Цео одбор није се ни једном састао, већ су се састајали појединачно и договарали о раду.

Партизанске јединице Ваљевског одреда извршиле су претрес трговачке радње Милорада Јованчевића, где је нађена већа количина соли и ратног плена, као потковице, седла, шаторска крила и друго. Овај ратни плен партизани су узели за своје потребе, а заплењена со, стављена је на располагање Народноослободилачком одбору да је продаје по досадашњој цени грађанима. Одбор је продао ову со и новац дао Милораду Јованчевићу. Ово је утицало и на остале трговце да не крију робу и да је не продају по високим ценама, већ по досадашњим.

После повлачења партизана са ове територије до доласка окупатора и његових слугу ухапшен је Јован Плескоњић, спроведен у Крагујевац, где је био 72 дана и после пуштен.

Раденко Ћосић такође је био ухапшен спроведен у Крагујевац, затим Пожаревац где је остао на раду око 3 месеца.

Миливоје Станојчић погинуо је у борби са непријатељем на Руднику као командант места. Остали одборници нису хапшени.

Народноослободилачки одбор у Живковцима:

Ради утврђивања веродостојних података о формирању народноослободилачког одбора у Живковцима одржан је 22 јуна састанак коме су присуствовали другови: Сретен Читаковић, Миша Марковић, Слободан Станишић, Јован Плескоњић, Раденко Ћосић, Владимир Колаковић, Миливоје Арсенијевић и Драгослав Лукић из Живковаца. На овом састанку дошло се до ових података:

На збору у Белановици где је изабран Народноослободилачки одбор за Белановицу изабран је и одбор за Живковце. Др Драган Јовановић прочитао је листу људи који се предлажу да буду у одбору и која је прихваћена:

Милан Пертовић, земљорадник, 44 године, средњак

Радојко Плескоњић, земљорадник, 39 година, средњак

Миљко Пантић,удружена опозиција, 60 година, сиромашан

Обрад Веселић, земљорадничка странка, 45 година, средњак

Није познато да ли се овај одбор састајао и где, само се у селу чуло да је изабран НО одбор, али се његов рад не зна. Ово село се налазило на периферији слободне територије.

О формирању Народноослободилачки одбор у Калањевцима

Слободан Станишић прича да су Одбор су сачињавали::

Душан Николић, опозиционар ;
Радован Ч. Војиновић, опозицонар;
Божа Лукић,
Рајко Ђукнић, опозиционар; и
Недељко Војиновић, опозиционар

Чедомир Чолић и Савко Лазаревић: за Босуту причају:

Божа Максимовић је неколико пута долазио у наше село, одржавао је уже састанке са нама, говорио је о партизанском покрету и о пружању помоћи истом.

Свега је једну конференцију одржао код школе у септембру. На њој је било присутно око 30 људи. Он је говорио о потреби пружања помоћи партизанима и ступању у њихове редове. Показао је руком на два млада партизана, да су и они и ако млади ступили у борбу против окупатора, а ту међу вама има људи који су служили војску па седе код куће, уместо да ступе са нама у борбу против окупатора.

Затим је као на ранијим конференцијама говорио о ослобођеној територији, где је већ формирана народна власт и да ће се то и овде учинити.
Међутим услед напада четника на партизане до формирања НО није дошло.

Пољанице – није било Одбора

На дан 13 новембра увече око 5 часова Калбићеви четници са Недићевцима извршили су напад на Белановицу и на команду места. Пошто су наше чете биле на терену команда места се повукла према Дрењини са онолико војске колико је било.

Команда је држала читаву власт у Белановици и околини. Вршила је мобилизацију за партизански одред, прикупљала храну, одећу и обућу. Под његовом командом требало је да се изврши прекопавање путева да би се спречио пролазак тенкова. Страже су имале десетак бораца. Команда места функционисала је све до напада на Белановицу од стране четника, Недићеваца и Немаца.

Тако је у ослобођеној Белановици, успостављена је комунистичка власт која је трајала 56.година све до 2000, када су на власт дошле демоктаре.

Васа Казимировић у књизи“Историја Србије“ тврди да прави циљ устанка Тито и Комунистичка партија, како се може прочитати код више историчара, крили су као змија ноге- нарочито у почетку оружаног устанка у Србији.“Борба за ослобођење народа Југославије од окупатора и борба против домаћих окупаторских агената, који помажу угњетавање и терорисање наших народа“ била је, међутим само стратегијска оријентација.

Иначе, кад се, после догађаја у Белој Цркви, разбуктала оружана борба против окупатора, и зачео, истовремено, братоубилачки рат, у Србији је дејствовало пет пет војски састављених од Срба, што је био јединствен случај у Европи.
Војске које су чинили Срби биле су: партизареди, војска Драже Михаиловића, Димитрија Љотића, Косте Пећанца и војска и жандармерија коју је формирао председник владе Милан Недић.

По речима Добрице Ћосића ни 1941. године . ни за време целог рата, Комунистичка партија није рекла народу за какве се то циљеве она стварно бори. Она никад за свој цилј није прогласила социјализам, него ослобађање земље од окупатора и промену политичког поретка по слободној вољи народа, што се после победе комуниста није догодило.

Доласком комуниста почиње терор над народом који је трајао до 1953. године, када је Стаљин преминуо, али су бољшевички методи примењивани посебно на Голом Отоку.
Успостављањем нове власти по срезовима и селима почела је тортура ОЗНЕ и милиције гонећи све грађане који су иоле били богатији и који су имали везе са четничким покретом. Затим долази колективизација кроз организовање Задруга по угледу на руске колхозе., са принудним откупом- отимање сељацима своје производе

Таква владавина трајала је све до 2000, године када је на власт дошла демократија.  Она је дошла, прво великим демонстрацијама незадовољног народа и обарањем комунизма на изборима

Прве демонстрације у Белановици одржане су у фебруару 1997. године против режима Слободана Милошевића. Велики број Белановчана са око 50 возила сакупљао се свако вече испред кафане Златије и Марка Мирића па су кретали главном улицом ,  Берисавским сокаком и Ломином улицом где се направи круг. У штампи је објављено да је на дан Светог Саве однето у Београд 18 печених прасића и предато као поклон Белановице студентима код Храма Светог Саве.

Богату историју бележи и село Драгољ а податке је прикупила Милена О. Ракић, професор и историчар Качерског краја, у којима се наводи:

„Између два светска рата у Драгољу се одвијала жива политичка активност а била је активна Демократска странка Љубе Давидовића, чији је члан био Спасоје Радојичић. Вођа драгољских радикала био је Сава Танасијевић. Циљ им је био да уз помоћ народа узму власт од радикала који су били на власти. Радикали су били Војин Ракић, Милош Ђорђевић Шиља и Милан Милошевић а симпатизер је био свештеник Јаничић који је на збору грађана као кандидат за посланика у селу победио Перу Миловановића демократу. На дан избора Пера пече десет оваца и уз печење дарује народу пуна кола пића, али ипак изгуби. Јаничић победивши Перу даје Луки Јовановићу пет хиљада динара да купи пиће и части народ али Лука новац задржи за себе и народ остане без пића. Ипак, демократе су морали да предају место народном посланику Ђорђу Јевтићу, радикалу из Шутаца.

У селу су постојале и Прибићевићева земљорадничка старнка са активистима Савом Јаћимовићем и Љубисавом Вучковићем, као и Јотићева либерална странка са око шест чланова из  села. Председници села су се често мењали па је 1910. године био Младен Радојичић, 1913. Огњен Ломић, 1916. Спасоје Ћосић, 1919. Живан Јаћимовић, 1923-1926. Спасоје Радојичић у два мандата. На изборима 1936. године победио је Никола Јаћимовић члан ЈЕРЕЗЕ (Југословенске радикалне заједнице, Стојадиновић, Корошец и Спахо ) а 1938 победила је Удружена опозиција. У доба револуције у овом качерском селу се не одигравају крупнији догађаји.

У Драгољу се 1941. налазе три активна партизана: Душан Дугалић, студент, касније народни херој, Љубинко Јосиповић и Бранко Јаћимовић. Радојко Ђукановић, учитељ из Драгоља, сазвао је 10. јуна конференцију на којој је изнео стање у Европи и рекао сељацима да склањају летину јер би у случају најезде Немаца требали да се склањају у збегове. Међутим, Радован Јаћимовић и Љубисав Стојановић су били  мишљења да ће их немачка сила уништити. Учитељ Радојко им је рекао да није требало да дођу  јер им нису потребне кукавице. Било је око 30 људи. Међу њима Радован Војиновић, Ивко Гавриловић, Недељко Војиновић, Радојко Плескоњић, Миша Радосављевић из Белановице, Стева Сингер, Сава Јаћимовић,…

Стева Сингер је говорио о прикупљању материјала, оружја и санитетског материјала, да треба водити рачуна о породицама које су сиромашне чији су чланови домаћинства одведени у заробљеништво. Претходно је одржан збор у дворишту Милинка Радојичића у присуству око 300 људи који су дошли код њега на мобу. Збор је водио Божа Антонијевић радник крагујевачке фабрике, иначе друг Душана Дугалића. Због овога Милинко је провео 15 дана у затвору на Руднику.

У селу је Божа Максимовић у првим данима устанка, 1.септембра 1941. године  код Ћосића чардака формирао Народно ослободилачки одбор. Чланови Одбора били су: Милинко Радојичић, земљорадник у Драгољу, Радован Ломић, пензионер у Аранђеловцу, Сава Јаћимовић, земљорадник у Драгољу, Бранко Ћосић, студент убијен 22.7.1944. године у Драгољу, Драгиша Ћосић, службеник у Белановици. Одбор је касније  проширен пријемом Јована Камаљевића и Радована Обрадовића. На састанку је био и учитељ Радојко Ђукановић. Чланови су прикупљали оружје, муницију, храну, одећу и обућу за партизане. Овај одбор је деловао све време рата а после ослобођења се легализовао.

У кући Војислава Петровића у Босути, 21. септембра се састају Жика Костић, Чеда Плећевић, Божа Максимовић, Драгиша и Бранко Ћосић. Драгиша добија писмо од Душана који се са одредом налази у Горњој Трешњевици. Душан сутрадан око 3 сата после подне долази у Драгољ и смешта војску код Спасоја Радојичића који је спремио храну. Затим је одредио стражу на Дудинцу која ће пазити да не наиђу недићевци. Намеравао је да им постави заседу од Ћосића трла до Војислава Петровића воденице. Једна жена је донела извештај да се два аутобуса налазе на Ђутурици из којих излазе вероватно жандарми и хватају положај венцем Дудинца. Борба је вођена 15 минута. Недићевци су се повукли оставивши аутобусе.

После борбе Дугалић је имао договор са Велимиром Адамовићем, учитељем и Милијаном Јовановићем о заузимању Белановице. У то време партизани и четници су имали заједничке договоре и акције. У Белановици су се налазили четници попа Аце из Буковика. У борби  23 октобра  Дугалић има шест рањеника који су смештени код Драгутина Ломића. За одмазду одведена му је мајка Даринка, сестра Љубица и њена деца у логор на Бањицу.

Новембра 1941. године око 18 часова кроз село су из Белановице наступили четници Милијана Кораћа. Њих су провели кроз село Никола Јаћимовић и Миладин Крстановић. Код општине ухватили су Миљка Перкића и Војислава Петровића и код Змијаника их стрељали. Сутрадан, око осам часова водили су борбу са космајским партизанским одредом на Руднику. Партизанима су убијена три борца а четници су имали велике губитке. После борбе у Драгољу партизани одступају ка Трудељу и Варницама настављајући борбу  у којој учествује и немачка авијација док једна немачка артиљерија туче Рудник из Трудеља. Са Рудника партизани се повлаче према Г.Милановцу.

У 1942 години нема борби у овом крају али су зато активни партизани, теренци који се састају у Ћосића Осоју код Криве Липе која се данас налази у близини старе куће Витомира Ћосића. Они су одржавали састанке са активистима села Драгоља, члановима народног фронта. Ту је одржавана веза између Таковског и Шумадијског партизанског одреда. Најчешће код Липе се налазио Љубивоје Гајић Ђока, секретар среског комитета партије за срез качерски. На овој дужности касније су били:  Милан Суџуковић,  Слободан Станишић, Душан Радоњић,  Миленко Миловановић  Брка,  Бранислав Гавриловић,  Радивоје Јовановић Брадоња, Милош и Милка Минић,  Душан Петровић Шане, Мали Жућа, Радован Грујић, Бранка Дугалић Цајка. Треба напоменити да су они боравили код Милинка Радојичића. Тада Драгољом крстари Влајо Вукајловић, четник са Рудника који се највише задржава код куће Спасоја Радојичића.
Четнике помажу сви имућнији људи у селу: Спасоје Радојичић, Миладин Крстановић,  Милинко Ломић, Драгутин Ломић, Драгутин Јосиповић. Партизани бораве код Милинка Радојичића, Радована Ломића, Драгутина Јаћимовића Максе, Јована Камаљевића.

У августу 1944. године долазе из Јеловика партизани кући код Ђурића. У одреду се налазио Слободан Крстић и Милка Минић. На стражи у близини Ћосића чардака налазила се једна партизанка коју су ранили четници Драгише Нинковића, комаданта друге класе и жандамерија из Белановице. Она је затим пренесена у кућу Живана Живановића. Партизани су на путу испред Милеве Ћосић куће убили два четничка курира, а затим се повукли у Градску гору, у село Трудељ. Сутрадан четници врше заклетву младих људи заклињући их у краља и отаџбину а партизани са Градске горе прате цео ток радње.

Четвртог септембра 1944.године  у Драгољ долази Пета Крајишка бригада чији је комадант Милутин Морача, а са њим долази и Слободан Крстић. Штаб је смештен у кући Здравка Ломића а затим премештен код Живана Јовановића у Босуту. Сутрадан, понедељак, одржан је збор где  се народ упознао са борцима. Наша општина тада добија прву месну канцеларију на својој територији. Председник је био Милинко Радојичић а одборници: Драгутин Ломић, Радован Ломић, Микаило Јаћимовић, Добросав Камаљевић, Миодраг Ристовић.

У засеоку Широковац постојала је болница коју чува Пета Крајишка. Део Пете Крајишке се задржава 7 дана и одлази преко Шаторње за Тополу док други део у селу борави још десет дана и тада формира милицију од 25 чланова  која чисти терен од четника. Чланови милиције су Милоје Јаћимовић, Милија, Живорад и Љубиша Ракић, Радован Грбо Јаћимовић, Радиша Ломић, Стојан Стојановић, Станоје Николић,пекар (пекара у шупи Рајка Тришића), Будо Стојановић,кувар.

У септембру 1944. године Милан Суџуковић формира ћелију КПЈ у кући Радована Ломића. Чланови су Драгутин Јаћимовић Максо, секретар до одласка у Белановицу, Радован Ломић, Михаило Ћосић, Милинко Радојичић, Периша и Гина Јовановић која ради са омладином.

Жртве фашистичког терора су Бранко Ћосић, студент, убијен по наређењу Топаловића 22.07.1944. године у близини куће Радомира М. Стојановића где га је пронашао Милија О.Ракић, затим Јован Камаљевић и Радован Обрадовић, стрељани у Селишту код Липе Милована Камаљевића. У логору на Бањици умрли су: Добривоје Камаљевић, Добросав Обрадовић (Радована Обрадовића син) заједно са Даринком Ристовић Дугалић.

Четници су имали припаднике: Радивоје Николић Блуњо, Веселин Камаљевић, Живорад Николић Калиманац, Бранко Тришић а од омладинаца Милојко и Родољуб Камаљевић. Најопаснија је била тројка Радован Ристовић, Милојко Јовановић и Миливоје Стојановић. Њихов руководилац био је доктор Баушић, Црногорац.

Године 1945 у Чачку је суђено Миловану Недељковићу. Суђењу су из Драгоља  присуствовали Радован Ломић (зато што је Недељковић 4.8.1944. године наредио да га обесе о липу код школе у Драгољу везаног за ноге а спасио га је Спасоје Радојичић), Верка Камаљевић (ћерка Јована Камаљевића), Роса Радојичић и Драгић Ћосић. Судија је био Душан Рашић сада судија у Горњем Милановцу.

Након завршетка рата у коме су партизани прогласили себе за победнике почели су преко УДБЕ да врше потере за одбеглим присталицама четничког покрета све до 1950. године. Многе су ухватили и на лицу места убијали. Вршили су тортуру и над домаћинима за које су мислили да су јатаци те су их мучили и приморавали да издају бегунце како би их УДБА похватала. Велике муке им је задавао четник Прскало кога су након пет година трагања ухватили на Ђурђевдан, убили и голог возили кроз Белановицу, како би народ видео шта чека издајнике. Они који су се предали осуђени су на тешку робију.

Многи недужни су тако страдали“

Милена Ракић наводи још један догађај  :

“Мој отац ( Обрад) ми је причао да је, пролазећи заједно са комшијом  Драгославом  једном приликом низ реку Качер, био заустављен од партизана с питањем, кога више воле црвене или четнике? После Обрадовог објашњења да су четници домаћини и господа а црвени робијаши и лопурде попут Бранислава( комшије преко Качера) који је и рођеног кума крстио, Јову Плескоњића хтео убити а спасио га четник Милован Недељковић. Мој отац од Палоша( мајора Палошевића) доби петодинарку.

После демократских промена извуче он из зида штале свежањ српских стодинарки и металну петодинарку. С петодинарком се хвалише и причаше о Палошу и господи четницима све до сахране ћерке Момира Радовановића у Калањевцима, кад му калањевачки лопови узеше да разгледају новац  и загубише ( он је петодинарку сачуво педесет и кусур година а она за пет минута испари). Петодинарке више нема ал сећање на Палоша, Влају и Мила Вукајловића му нико покрасти не може.”

Рат у СФР Југославији (1945 до 1992. године)

Почетак ових крвавих ратова био је у Словенији и окарактерисан је као кратак конфликт између Словеначке територијалне одбране и Југословенске армије, после једностраног проглашења Словеније као независне државе 1991. године. Распад Југославије почео је 25 јуна 1991. године.

Затим следи рат у Хрватској са великим окршајима у Борову, Српској Крајини, почиње операција „Бљесак“ нападом хрватских снага 1 маја 1995. године на Србе у Западној Славонији и 4 агуста исте године почиње операција „Олуја“ и протеривање Срба из Српске Крајине.

Рат у Босни и Херцеговини трајао је од 1 марта 1992 до 14 децембра 1995. године. Био је то сукоб узрокован порастом национализма.

Ови ратови завршени су потписивањем Дејтонског споразума 21 новембра 1995. године.

Рат на Косову и Метохији (1999 -2001)

Сукоби на југу Србије одликовали су се етничким и политичким тензијама између српске и македонске владе са албанском националном мањином која је тражила аутономију у Македонији и независност Косова и Метохије.

Сукоб је ескалирао у рат у пролеће 1998. године. Са Македонијом је сачињен Охридски споразум о прекиду ватре.

Рат на Косову и Метохији обележио је учешће снага НАТО пакта и бомбардовањем војних и цивилних циљева у Србији. Крај рата настао је потписивањем Кумановског споразума и усвајањем резолуција 1244 у Савету безбедности УН.

Српски  јунаци Великог рата- носиоци Албанске споменице  1915-1916. године

Указом од 5. априла 1920. године, као сећање на повлачење кроз Албанију у Европском рату 1915. године, установљена је Албанска споменица.

Белановица

Андрић Милоје, каплар – коњица       рођен 1898
Веселиновић Милоје, поднаредник 19. пешад.пука -одликован сребрном медаљом за храброст 1889
Госпавић МилојеВојислав, редов,11. пешад. пук „Kарађође“   1896
Десивојевић Владимир Милутин, поднаредниk,10. пешадијски пук „Таковски“Одликован медаљом за храброст 1895
Догањић Петар Сретен, редов19. пешадијски пук
Одликован медаљом за храброст. 1886
Дражић Живко Тихомир, поднаредник10. пешадијски пук „Таковски“(Чачански)-Одликован медаљом за храброст    1895
Ђорђевић Танасије Живота, редов, 11. пешадијски пук „Карађорђа“1893
Ђукнић Милић Добривоје, непознато,10. пешадијски пук „Таковски „Одликован медаљом за храброст.  1892
Ђукнић Јовица Милосав, редов, 19. пешадијски пук   1888
Зорић Бранко Сава, редов,Шумадијска дивизија. Одликован сребрном медаљом за храброст.  1894
Јевтић Љубомир Миливоје, непознато, 19. пешадијски пук
Одликован сребрном медаљом за храброст. 1888
Јованчевић Драгић Живојин, каплар,1.коњички пук „Милош Обилић“   1886
Јовичић Јаков Живојин, редов, 5. прекобројни пук 1894
Колаковић Стеван Владимир, редов, Крушевачке резервне трупе 1896
Ломић Ђорђе Живота, поднаредник, 19 пешадијски пук.Одликован медаљом за храброст 1887
Марковић Радован Драгутин, каплар, Кррагујевачке резервне трупе 1896
Марковић Милан Милован, редов, 3. коњички пук 1892
Мирић Илија Милорад, каплар. 19. пешадијски пук 1899
Петровић Тома Лазар, поднаредник, 5. прекобројни пук 1894
Радосављевић Сретен Душан, каплар, 10. пешадијски пук „Таковски“ Одликован медаљом за храброст 1887

Драгољ
Живковић Новак Живадин, редов, Артиљерија 1892

Калањевци
Ђукнић Спасоје Милоје, непознато, 10. пешадијски пук „Таковски“
Мирић Љубисав Богосав, редов, 19. пешадијски пук  1891

Трудељ
Јовановић Богдан Радомир, наредник, 19. пешадијски пук    1888

Живковци
Миловановић Константин Велимир, редов, 10. пешадијски пук „Таковски“(Чачански)Одликован сребрном медаљом за храброст.   1895

 

 

Жртве рата 1941-1945   (Музеј жртава геноцида Београд –  списак није потпун

Белановицa

Грађански (Милорад) Бранка, рођена 1923, погинула 1943.у НОБ-у, Рудник
Колкаковић (Светозар) Милинко, рођен 1907, погинуо 1941. у НОБ-у, Колубарски одред
Марковић (Милан) Стеван, рођен 1895, убијен 1942. у НОБ-у, Захмур- Фоча
Матић (Миленко) Радомир, рођен 1915, погинуо 1941. у НОБ-у, Непознато
Радосављевић (Сретен) Милорад, рођен, убијен од Немаца 1943. у затвору, Крагујевац
Стаменковић (Јован) Јордан, рођен 1909. Србин, убијен 1943. код куће, Белановица
Станојчић (Марко) Милисав, рођен 1908, стрељан од Немаца1943. у Белановици
Станојчић (НН) Милисав, рођен 1912, погинуо 1942. у НОБ-у Белановици

Калањевци

Догањић (Милосав) Милинко, рођен 1918, погинуо од Немаца1944. у НОБ у, НовоС-Босна
Десивојевић (Светозар) Миодраг, рођен 1925, погинуо 1945. у НОБ-у, Босна
Ђорђевић (Светозар) Раденко, рођен 1924, погинуо 1941. у НОБ-у, Љиг
Ђукнић (Лепосав) Витомир, рођен 1922, погинуо од Немаца1944. у НОБ-у, Горња Трепча
Ђукнић (Милорад) Александар, рођен 1921, погинуо од усташа1945. у НОБ у, Босна
Ђукнић (Милосав) Боривоје, рођен 1919, погинуо од четника1945. у  НОБ-у, Босна
Ђукнић (Радован) Светолик, рођен 1920. Србин, погинуо 1945. уНОБу, Словенска бистр
Гавриловић (Јовица) Милисав, рођен 1924, погинуо од Немаца1945. у НОБ-у, Липик- Срем
Јоксимовић (Радосав) Милорад, рођен 1919, погинуо од Немаца 1945. у НОБ-у, Босна
Јовчић (Матија) Божидар, рођен 1914, убијен од Немаца 1941.у НОБ-у, Ваљево
Јовчић (Милинко) Јован, рођен 1924, погинуо од Немаца1945. у НОБу, Ораховица
Јовчић (Милош) Душко, рођен 1922. Србин, погинуо 1945. у НОБ-у,Малешић
Колаковић (Љубисав) Радован, рођен 1880, стрељан од Немаца 1943. у Крагујевацу
Колаковић (Љубисав) Радован, рођен 1888, убијен 1943. у Крагујевацу
Колаковић (Милосав) Милинко, рођен 1906, погинуо 1942.приликом бомбардовања, Мионица
Колаковић (Никола) Драгослав, рођен 1925, погинуо 1944. у НОБ-у, Шидски Товарник
Колаковић (Радојко) Светомир, рођен 1922, погинуо 1945. у НОБ-у, Босна
Колаковић (Живота) Драгослав, рођен 1924, погинуо 1944. у НОБ-у, Ужичка Каменица
Ломић (Марјан) Милисав, рођен 1924, погинуо 1945. у НОБ-у,Босна  аксимовић (Милоје) Љубинко, рођен 1915, убијен од Немаца1945. као заробљени припадник ВКЈ, Немачки логор
Мирчетић (Илија) Радојко, рођен 1919, погинуо 1944. у НОБ-у,Винковци
Мирић (Добросав) Живко, рођен 1908, убијен од Бугара 1941.као заробљени припадник ВКЈ, Џунаја -Бугарска
Мирић (Милутин) Михајило, рођен 1904, убијен од усташа 1941. у логору, Керестинац  Хрватска
Мирић (Милутин) Михајило, рођен 1904, убијен од усташа 1941. улогору, Кереситац  Хрватска
Радосављевић (Радомир) Милован, рођен 1920, погинуо одусташа 1945. у НОБ-у, Винковци
Сретеновић (Добросав) Живорад, рођен 1919, погинуо 1945. у НОБ-у, Сотин
Степановић (Божидар) Душан, рођен 1921, погинуо од четника1943. у НОБ-у, Село Трбушница
Ванковић (Адан) Недељко, рођен 1890, стрељан 1941. узатвору, Крагујевац
Воиновић (Недељко) Момчило, рођен 1925, погинуо 1945. у НОБ-у, Ђаково
Воиновић (Недељко) Ристивоје, рођен 1926, умро 1943. у директном терору, Калањевци

Шутци

Ђорђевић (Милоје) Здравко, рођен 1919, убијен 1943. у директном терору, Планиница
Дражић (Милосав) Радован, рођен 1924, погинуо 1945. у НОБ-у, Шид Бабска
Јованчевић (Пантелија) Војимир, рођен 1928, погинуо 1944. у НОБ-у, На реци Босут-Срем
Ломић (Петар) Милинко, рођен 1913, убијен 1943. у затвору, Белановица
Маринковић (Миленко) Радиша, рођен 1923, погинуо 1945. у НОБ-у, Грачац
Маринковић (Радосав) Драгиша, рођен 1902, убијен од Немаца 1942. у логору, Норвешк
Маринковић (Радосав) Периша, рођен 1923, убијен 1942. у затвору, Крагујевац
Милановић (Тихомир) Љубинко, рођен 1904, умро 1941. у затвору, Шутци
Поповић (Милорад) Радосав, рођен 1903. Србин, погинуо 1941. уНОБу, Белановица
Поповић (Милутин) Слободан, рођен 1922, нестао 1944.непознато, Непознато
Поповић (Радосав) Божо, рођен 1930, погинуо 1943. у НОБ-у, Таково
Проковић (Милан) Будимир, рођен 1912, убијен 1943. у директном терору, Цветановци-Љиг
Радовановић (Комнен) Радоје, рођен 1907. остало, убијен 1944. у директном терору, Живковци
Радовановић (Живота) Душан, рођен 1919, погинуо 1941. у НОБ-у, Колубарски одред
Симић (Милутин) Живорад, рођен 1914, погинуо 1943. у НОБ-у,Ручић
Степановић (Милинко) Милорад, рођен 1910, погинуо од Немаца 1943. у НОБ-у, Пријепоље
Стојановић (Стеван) Александар, рођен 1923, погинуо 1945. у НОБ-у, 20 крај Бриг инжињ
Стојановић (Стеван) Милан, рођен 1920, убијен од Немаца1942. у логору, Норвешка
Тодоровић (Милија) Олга, рођена 1904, убијена 1944. у директном терору, Јабучје
Томић (Милосав) Милоје, рођен 1927, погинуо 1945. у НОБ-у,Илок-Срем
Васиљевић (Милутин) Влајко, рођен 1918, погинуо 1945. у НОБ-у, 1.ч 1.Про. бр. 1 Пр. див.
Васиљевић (Момчило) Андрија, рођен 1926. остало, погинуо 1945. у НОБ-у, Асићи
Веселиновић (Радован) Ђорђе, рођен 1922, погинуо 1945. у НОБ-у, околина Бјељине

Живковци

Арсенијевић (Милош) Обрад, рођен 1903, умро од Немаца1942. као заробљени припадник ВКЈ, Немачка-сталаг
Димитрић (Љубинко) Младен, рођен 1895, убијен од Немаца1943. у логору, Шабац-Засавица
Гавриловић (Гаја) Момчило, рођен 1923, убијен 1943. у затвору, Аранђеловац
Гавриловић (Љубомир) Бранислав, рођен 1909, погинуо 1942. у НОБ-у, Живковци
Госпавић (Драгомира) Миленија, рођена 1922, погинула1943. у НОБ-у, код Бања Луке
Ивковић (Велимир) Милорад, рођен 1923, погинуо 1945. у НОБ-у, село Стојшић
Јовановић (Миливоје) Славко, рођен 1921, погинуо 1941. у НОБ-у, Бачевац
Јовановић (Миливоје) Славко, рођен 1922, погинуо 1941. у НОБ-у, село Бачевци
Јовановић (Владимир) Живота, рођен 1886, погинуо 1941. у НОБ-у, Белановица
Јовановић (Владимир) Живота, рођен 1898, убијен 1941. у затвору, Белановица
Јовановић (Живота) Радиша, рођен 1924, погинуо 1942. у НОБ-у, Непознато (0711077031)
Марковић (Милинко) Бранислав, рођен 1913, погинуо 1944. у НОБ-у, Доња Дубрава
Матић (Миленко) Радомир, рођен 1921, погинуо 1945. у НОБ-у, Двор на Уни
Недељковић (Драгомир) Обрад, рођен 1924, погинуо 1945. у НОБ-у, село Комплетинц
Недељковић (Ђура) Радован, рођен 1908, погинуо 1941. у НОБ-у, Рудник
Пантић (Миладин) Миљко, рођен 1886, погинуо 1941. у НОБ-у,Љиг
Павловић (Милорад) Радосав, рођен 1922, погинуо од Немаца 1944. у  НОБ-у, село Немци
Павловић (Павле) Велимир, рођен 1902, погинуо 1941. у НОБ-у, околина Горњег Милановца
Павловић (Владимир) Душан, рођен 1920, умро од Немаца1943. у логору, Норвешка
Петровић (Милан) Љубиша, рођен 1917, погинуо 1943. у НОБ-у,1.пролетерска бригада
Петровић (Ранко) Милан, рођен 1897, убијен 1942. на принудном раду, Костолац
Петровић (Велимир) Добросав, рођен 1883, убијен 1941. у затвору, Белановица
Плесконић (Миленко) Радојко, рођен 1901, убијен 1942. у директном терору, Крагујевац
Плескоњић (Милинко) Радојко, рођен 1902, убијен 1942. у затвору, Крагујевац
Радовановић (Миладин) Милорад, рођен 1922, погинуо 1944. у НОБ у, село Рамаћа
Симић (Стеван) Миленко, рођен 1896, умро 1943. на принудном раду, Живковци
Старчевић (Маринко) Живота, рођен 1905, убијен од Немаца1945. као заробљени припадник ВКЈ, Немачки логор Матхаузен
Веселиновић (Лука) Драгослав, рођен 1920, погинуо 1944. у НОБ-у, Средње Добриње

Драгољ

Ћосић (Драгић) Лазар, рођен 1923. погинуо 1944. у НОБ- у, Срем
Ћосић (Спасоје) Бранислав, рођен 1913, убијен 1944.  у директном терору, Драгољ
Дугалић (Рисим) Даринка, рођена 1890,  умрла од Немаца 1942. у логору, Бањица
Јаћимовић (Љубисав) Милован, рођен 1905, умро од Немаца 1942. као заробљени припадник ВКЈ, Немачка-сталаг
Јаћимовић (Живан) Бранко, рођен 1912, убијен 1942. у затвору, Ваљево
Јосиповић (Новак) Радојко, рођен 1916, убијен 1944. у директном терору, Липа
Јовановић (Недељко) Радован, рођен 1899, погинуо 1941. у априлском рату 1941 год., Кавадар
Камаљевић (Јован) Добривоје, рођен 1924, убијен од Немаца 1944. у логору  Бањица
Камаљевић (Никола) Јован, рођен 1888, убијен 1944. у директном терору, Драгољ
Ломић (Михаило) Христивоје, рођен 1924, погинуо 1945. у НОБ -у, Срем
Ломић (Милош) Арсеније, рођен 1927, погинуо 1944. у НОБ-у, Срем
Мијаиловић (Радован) Тихомир, рођен 1922, погинуо 1944. у НОБ-у, Срем
Миловановић (Милован) Данило, рођен 1923, погинуо 1945. у НОБ-у, Винковци
Николић (Милисав) Глишо, рођен 1926, погинуо 1944. у НОБ-у,Земун Сајмиште
Обрадовић (Обрад) Радован, рођен 1899, убијен 1944. у директном терору, Драгољ
Стојановић (Љубисав) Милоје, рођен 1927, умро од болести 1945. у НОБ-у,
Стојановић (Љубисав) Милорад, рођен 1923, погинуо 1944. у НОБ-у, Шид
Вучковић (Љубисав) Веселин, рођен 1924, погинуо 1944. у НОБ-у, Титово ужице
Живановић (Никола) Живан, рођен 1922, убијен 1945. у директном терору, Драгољ

Козељ

Андрић (Спасоје) Савко, рођен 1920, погинуо 1944. у НОБ-у,Отока-село Немц
Благојевић (Милић) Матије, рођен 1922, погинуо 1944. у НОБ-у, Илок
Благојевић (Миодраг) Миленко, рођен 1923, погинуо 1945. у НОБ-у, Бјељина
Ђурђевић (Петар) Живорад, рођен 1920, погинуо 1944. у НОБ-у, Кометинци
Гавриловић (Божидар) Живота, рођен 1924, погинуо 1944. у НОБ-у, Отока-Винковци
Ивановић (Добросав) Влајко, рођен 1909, погинуо 1943. у директном терору, Козељ
Јовановић (Драгић) Живорад, рођен 1907, убијен 1943. у затвору, Краљево
Јовановић (Радосав) Милорад, рођен 1920, погинуо 1944. у НОБ-у, Отоци-Винковци
Миловановић (Љубомир) Миленко, рођен 1922, погинуо 1944. у НОБ-у, Ново Село

 

7. јула 1951 године подигнут је у Љигу Споменик изгинулим борцима у рату 1941 до 1945 године међу којима су из белановачког краја:

Шутци

1. Поповић Р. Божидар
2. Симић М.Живорад
3. Радовановић Ж. Душан
4. Васиљевић М. Владимир
5. Стојановић С. Милан
6. Тодоровић Д. Радомир
7. Маринковић Р. Драгиша
8. Маринковић Р. Периша
9. Јовичић Ж. Љубодраг
10. Јованчевић Н. Љубисав
11. Тодоровић М. Олга
12. Ломић П. Милинко
13. Поповић М. Радосав
14. Васиљевић М. Андрија
15. Маринковић М. Радиша
16. Дражић М. Радован
17. Томић М. Милоје
18. Веселиновић Р. Ђорђе
19. Јованчевић П. Војимир
20. Лакетић Шале

 Белановица

1. Павловић Дринка
2. Павловић Дара
3. Ракић Д. Радомир
4. Павловић Д. Дара
5. Марковић М. Стеван „Сингер“
6. Марковић А. Бранислав
7. Радовановић М. Василије
8. Колаковић С. Милинко
9. Никитовић М. Радиша
10. Станојчић Милисав
11. Радосављевић С. Милорад
12. Гавриловић В. Божо
13. Миловановић Б. Радован
14. Марковић С. Момир
15. Колаковић Ж. Драгослав

Пољанице

1. Петровић Живомир
2. Павловић П. Рајко
3. Стефановић Ј. Војин
4. Стефановић Н. Јелка
5. Минић Г. Богомир
6. Проковић О. Живадин
7. Недељковић Ј. Никодин
8. Ђорђевић М. Миодраг
9. Павловић В. Владислав
10. Петровић Р. Борисав
11. Недељковић У. Милутин
12. Илић Ж. Павле
13. Радовановић Р. Војислав
14. Радовановић Д. Радивоје
15. Марковић Д. Миодраг
16. Јовановић Б. Драгиша
17. Андрић Р. Милован

 

Живковци

1. Јовановић Славко
2. Петровић М.Љубиша
3. Петровић Р. Милан
4. Павловић П. Велимир
5. Пантић М. Миљко
6. Плескоњић М. Радојко
7. Гавриловић Љ. Бранислав
8. Јовановић В. Живота
9. Петровић В. Добросав
10. Симић С. Милинко
11. Госпавић Д. Миленија
12. Недељковић Ђ. Радован
13. Гавриловић Г. Момчило
14. Радовановић М. Милорад
15. Иваковић В. Милорад
16. Веселиновић Л. Драгослав
17. Павловић М. Радосав
18. Матић М. Радомир
19. Недељковић Д. Обрад
20. Павловић В. Душан

 

Калањевци

1. Максимовић М. Божа
2. Ђорђевић С. Раденко
3. Степановић М. Милорад
4. Јовчић М. Божидар
5. Колаковић Љ. Радован
6. Војиновић А. Недељко
7. Догањић М. Милинко
8. Мирић Д. Живко
9. Јовчић М. Душан
10. Мирчетић Н-. Радојко
11. Ђукнић Р. Светолик
12. Ђукнић М. Боривоје
13. Гавриловић Ј. Миливоје
14. Колаковић Р. Светомир
15. Сретеновић Д. Живорад
16. Војиновић Н. Ристивоје
17. Ђукнић М. Витомир
18. Ђукнић . М. Александар
19. Радосављевић Р. Милован
20. Ломић М. Милисав
21. Војиновић Н. Момчило

Драгољ

1. Јаћимовић Ж. Бранислав
2. Јосиповић М. Љубинко
3. Ломић М. Христивоје
4. Ломић М. Арсеније
5. Миловановић М. Данило
6. Кијаиловић Р. Тихомир
7. Јосиповић Ј. Милош
8. Јосиповић Ј. Драгојле
9. Ћосић Д. Лазар
10. Вучковић Љ. Веселин
11. Живановић Б. Милоје
12. Ћосић С. Бранислав
13. Камаљевић Јован
14. Камаљевић Ј. Добривоје
15. Обрадовић О. Радован
16. Николић М. Глиша
17. Стојановић Љ. Милорад
18. Јовановић Н. Радован

 

Трудељ

1. Лукић М. Милорад
2. Видојевић Р. Милан
3. Антонијевић С. Милорад
4. Живановић М. Радивоје
5. Ивановић Р. Живорад
6. Лазаревић В. Војислав
7. Остојић М. Радован
8. Лазаревић М. Милић
9. Петровић Д. Радоје
10. Балтић С. Гвозден
11. Павловић С. Иван
12. Рашић М. Вујадин
13. Симеуновић М. Сида
14. Богојевић В. Михаило
15. Мијаиловић П. Здравко
16. Остојић Д. Тихомир
17. Балтић С. Радосав
18. Видојевић А. Милорад
19. Младеновић В. Бранислав
20. Матић Р. Радомир
21. Катранџић Д. Милован
22. Младеновић О. Гвозден
23. Лазаревић Ж. Драгослав

Козељ

1. Јовановић Д. Живорад
2. Петровић Љ. Станимир
3. Јовановић Р. Милорад
4. Благојевић М. Матија
5. Благојевић М. Миленко
6. Ђурђевић П. Живорад
7. Андрић С. Славко
8. Гавриловић Б. Живота
9. Миловановић Љ. Миленко
10. Обрадовић Р. Михаило
11. Ивановић Д. Влајко

 

Раде Главаш у књизи “ Жртве комунистичког терора у крагујевачком крају “ коју су објави „Погледи“ поред многобројних жртава навео и имена настрадалих из нашег краја:

37-40 Милован Младеновић, Радојица Ивановић, Војислав Петронијевић и Живко Стојановић.

Према извештају Недићевог Окружног начелства у Крагујевцу од 3. марта 1943, у ноћи између 21. и 22. фебруара једна група комуниста напала је недићевце у Белановици, док је истовремено друга група убила Милована (Милорад, у другом извештају) Младеновића, писара среског начелства, Радојицу Ивановића, званичника среског начелства, Војислава Петронијевића, кмета општине Белановица и Живка Стојановића, жандарма у пензији, код кога је становао срески начелник.

401. Војислав Плећевић (1901) из Гараша
     . До рата био је радикал. Деловођа у суседним Живковцима. Убио га 21. августа 1941. године у зору Јован Арсенијевић из Живковаца, са пет метака из пушке, док је Војислав још лежао у кревету. ”Јована су касније убили његови, комунисти”.

404-408. Никола Веселиновић, Милован Лукић, Танасије Милинковић, Радојко и Радосав Павловић из Живковаца.
 Стрељани од комуниста у јесен 1941. године у селу Трудељу.

418. Милорад Влајковић (40) из Босуте. Радикал.
     Председник села. Комунисти су тражили да се повуче. Убијен је на Митровдан 1941. године ноћу иза своје куће, од комуниста Пере Петрушевића Македонца (циглара из Велеса), Душана Радоњића, учитеља из с. Бање, и др. И кућу су му опљачкали. Ово злодело је извршено по наређењу Милана Илића Жуће (потоњег ”народног хероја”) из Трешњевице, команданта Првог шумадијског одреда ”Милан Благојевић”.

419-421. Радовановићи Хранислав Ранисав (1901) и Војислав (1921) и Чедомир Николић (1921) из Живковаца.
Убијени на међи села Гараша и Јеловика, 17. новембра 1941. године. Пресрели их партизани Космајског одреда, с кокардама на капама. Побијени су пошто су одговорили да су против комуниста. Претходно су им свукли нова одела и опанке, покупили све што су понели да продају на аранђеловачкој пијаци. Војиславу су размрскали главу, а мајку Росу су тукли кундацима. У злоделу је учествовала и учитељица Божидарка Дамјановић – Кика (после рата проглашена за ”народног хероја”).

426. 426. Радојица Раковић (1912) из Живковаца. Свештеник у с. Јеловику.
     Убили га комунистички изроди испред цркве, средином лета 1942. године
427. Обрад Веселиновић (1912) из Живковаца.
     Убијен код његове куће на Св. Јована 1943. године од чете комуниста коју је предводио Душан Радоњић из с. Бање.
428. Живан Јовановић Млађинац (1915) из Живковаца.
     Убио га Миливоје Станичић Сеља, на Св. Јована 1943. године у потоку Вујевина у Живковцима, о чему је касније причао.
429. Катарина Веселиновић (42) из Живковаца.
     Убио је Миливоје Станичић Сеља из Даросаве, на Св. Јована 1943, у потоку Вујевина. На дан њене сахране, партизани поред осталог однесу из куће и 200 кг кукурузног брашна, купљеног за продату ”сингер” машину. Петоро деце је остало без мајке.

508-509. Александар Лазаревић и Драгољуб Матић (65) из Трудеља.
Убијени у Јешовцу, крајем 1944. године. Иза овог злодела стајали су Савко Лазаревић из Трудеља и Пера Македонац из аранђеловачке ОЗН-е.

519. Живорад Раковић (1919) из Живковаца. Радник.
     Крио се у току рата, све до јесени 1945. године, када је крајем септембра убијен. У аранђеловачку ОЗН-у спровео га Спасоје Плескоњић из истог села.

 

Документа које је сачувао свештеник Лазар Радосављевић из Белановице

Носиоци Албанске споменице ( скенирано)

Белановица:

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

Драгољ

 

Калањевци:

 

Козељ:

Трудељ:

 

Живковци:

 

 

Шутци:

 

Умрли у ропству или логорима:

 

Погинули на Сремском фронту:

 

Једна од Албанских споменица:

 

 

 

Српски  јунаци Великог рата- носиоци Албанске споменице        1915-1916. 

Указом од 5. априла 1920. године, као сећање на повлачење кроз Албанију у Европском рату 1915. године, установљена је Албанска споменица.

Белановица

Андрић Милоје, каплар – коњица       рођен 1898
Веселиновић Милоје, поднаредник 19. пешад.пука -одликован сребрном медаљом за храброст 1889
Госпавић Милоје Војислав, редов,11. пешад. пук „Kарађође“   1896Десивојевић Владимир Милутин, поднаредниk,10. пешадијски пук „Таковски“
Одликован медаљом за храброст     1895
Догањић Петар Сретен, редов,19. пешадијски пук
Одликован медаљом за храброст.            1886
Дражић Живко Тихомир, поднаредник,10. пешадијски пук „Таковски“(Чачански)-Одликован медаљом за храброст    1895
Ђорђевић Танасије Живота, редов,11. пешадијски пук „Карађорђа“1893
Ђукнић Милић Добривоје, непознато, 10. пешадијски пук „Таковски “
Одликован медаљом за храброст.  1896
Ђукнић Јовица Милосав, редов,19. пешадијски пук   1888
 Зорић Саваредов, Шумадијска дивизија. Одликован сребрном медаљом за храброст.  1894
Јевтић Љубомир Миливоје, непознато,19. пешадијски пук
Одликован сребрном медаљом за храброст. 1888
Јованчевић Драгић Живојин, каплар,1.коњички пук „Милош Обилић“   1886

Јовичић Јаков Живојин, редов, 5.прекобројни пук  1894 Колаковић Стеван Владимир, редов, Крушевачке резервне трупе. 1896
Ломић Живота поднаредник,19. пешадијски пук Одликован медаљом за храброст.  1887 Марковић Радован Драгутин, каплар, Крагујевачке резервне трупе. 1896 Марковић Милан Милован, редов, 3.коњички пук  1892 Мирић Илија Милорад, каплар, 19. пешадијски пук 1899 ,Петровић Тома Лазар поднаредник, 5.прекобројни пук   1894 Радосављевић Сретен Душан, каплар,10. пешадијски пук „Таковски“ Одликован медаљом за храброст.   1887 Драгољ Живковић Новак Живадин, редов,Артиљерија.   1892

 

Калањевци

Ђукнић Спасоје Милоје, непознато, 10. пешадијски пук „Таковски“

Мирић Љубисав Богосав, редов, 19. пешадијски пук  1891

 

Трудељ

Јовановић Богдан Радомир, наредник, 19. пешадијски пук    1888

 

Живковци

Миловановић Константин Велимир, редов,10. пешадијски пук „Таковски“(Чачански)
Одликован сребрном медаљом за храброст.   1895

 

 

Жртве рата 1941-1945   (Музеј жртава геноцида Београд -списак није потпун)

 

 

Белановица

 

 

Грађански (Милорад) Бранка, рођена 1923, погинула 1943.у НОБ-у, Рудник

 

Колкаковић (Светозар) Милинко, рођен 1907, погинуо 1941. у НОБ-у, Колубарски одред

 

Марковић (Милан) Стеван, рођен 1895, убијен 1942. у НОБ-у, Захмур- Фоча

 

Матић (Миленко) Радомир, рођен 1915, погинуо 1941. у НОБ-у, Непознато

 

Радосављевић (Сретен) Милорад, рођен, убијен од Немаца 1943. у затвору, Крагујевац

 

Стаменковић (Јован) Јордан, рођен 1909. Србин, убијен 1943. код куће, Белановица

 

Станојчић (Марко) Милисав, рођен 1908, стрељан од Немаца1943. у Белановици

 

Станојчић (НН) Милисав, рођен 1912, погинуо 1942. у НОБ-у Белановици

 

 

Калањевци

 

 

Догањић (Милосав) Милинко, рођен 1918, погинуо од Немаца1944. у НОБ у, НовоС-Босна

 

Десивојевић (Светозар) Миодраг, рођен 1925, погинуо 1945. у НОБ-у, Босна

 

Ђорђевић (Светозар) Раденко, рођен 1924, погинуо 1941. у НОБ-у, Љиг

 

Ђукнић (Лепосав) Витомир, рођен 1922, погинуо од Немаца1944. у НОБ-у, Горња Трепча

 

Ђукнић (Милорад) Александар, рођен 1921, погинуо од усташа1945. у НОБ у, Босна

 

Ђукнић (Милосав) Боривоје, рођен 1919, погинуо од четника1945. у  НОБ-у, Босна

 

Ђукнић (Радован) Светолик, рођен 1920. Србин, погинуо 1945. уНОБу, Словенска бистр

 

Гавриловић (Јовица) Милисав, рођен 1924, погинуо од Немаца1945. у НОБ-у, Липик- Срем

 

Јоксимовић (Радосав) Милорад, рођен 1919, погинуо од Немаца 1945. у НОБ-у, Босна

 

Јовчић (Матија) Божидар, рођен 1914, убијен од Немаца 1941.у НОБ-у, Ваљево

 

Јовчић (Милинко) Јован, рођен 1924, погинуо од Немаца1945. у НОБу, Ораховица

 

Јовчић (Милош) Душко, рођен 1922. Србин, погинуо 1945. у НОБ-у,Малешић

 

Колаковић (Љубисав) Радован, рођен 1880, стрељан од Немаца 1943. у Крагујевацу

 

Колаковић (Љубисав) Радован, рођен 1888, убијен 1943. у Крагујевацу

 

Колаковић (Милосав) Милинко, рођен 1906, погинуо 1942.приликом бомбардовања, Мионица

 

Колаковић (Никола) Драгослав, рођен 1925, погинуо 1944. у НОБ-у, Шидски Товарник

 

Колаковић (Радојко) Светомир, рођен 1922, погинуо 1945. у НОБ-у, Босна

 

Колаковић (Живота) Драгослав, рођен 1924, погинуо 1944. у НОБ-у, Ужичка Каменица

 

Ломић (Марјан) Милисав, рођен 1924, погинуо 1945. у НОБ-у,Босна

 

Максимовић (Милоје) Љубинко, рођен 1915, убијен од Немаца1945. као заробљени припадник ВКЈ, Немачки логор

 

Мирчетић (Илија) Радојко, рођен 1919, погинуо 1944. у НОБ-у,Винковци

 

Мирић (Добросав) Живко, рођен 1908, убијен од Бугара 1941.као заробљени припадник ВКЈ, Џунаја -Бугарска

 

Мирић (Милутин) Михајило, рођен 1904, убијен од усташа 1941. у логору, Керестинац  Хрватска

 

Мирић (Милутин) Михајило, рођен 1904, убијен од усташа 1941. улогору, Кереситац  Хрватска

 

Радосављевић (Радомир) Милован, рођен 1920, погинуо одусташа 1945. у НОБ-у, Винковци

 

Сретеновић (Добросав) Живорад, рођен 1919, погинуо 1945. у НОБ-у, Сотин

 

Степановић (Божидар) Душан, рођен 1921, погинуо од четника1943. у НОБ-у, Село Трбушница

 

Ванковић (Адан) Недељко, рођен 1890, стрељан 1941. узатвору, Крагујевац

 

Воиновић (Недељко) Момчило, рођен 1925, погинуо 1945. у НОБ-у, Ђаково

 

Воиновић (Недељко) Ристивоје, рођен 1926, умро 1943. у директном терору, Калањевци

 

 

Шутци

 

Ђорђевић (Милоје) Здравко, рођен 1919, убијен 1943. у директном терору, Планиница

 

Дражић (Милосав) Радован, рођен 1924, погинуо 1945. у НОБ-у, Шид Бабска

 

Јованчевић (Пантелија) Војимир, рођен 1928, погинуо 1944. у НОБ-у, На реци Босут-Срем

 

Ломић (Петар) Милинко, рођен 1913, убијен 1943. у затвору, Белановица

 

Маринковић (Миленко) Радиша, рођен 1923, погинуо 1945. у НОБ-у, Грачац

 

Маринковић (Радосав) Драгиша, рођен 1902, убијен од Немаца 1942. у логору, Норвешка

 

Маринковић (Радосав) Периша, рођен 1923, убијен 1942. у затвору, Крагујевац

 

Милановић (Тихомир) Љубинко, рођен 1904, умро 1941. у затвору, Шутци

 

Поповић (Милорад) Радосав, рођен 1903. Србин, погинуо 1941. уНОБу, Белановица

 

Поповић (Милутин) Слободан, рођен 1922, нестао 1944.непознато, Непознато

 

Поповић (Радосав) Божо, рођен 1930, погинуо 1943. у НОБ-у, Таково

 

Проковић (Милан) Будимир, рођен 1912, убијен 1943. у директном терору, Цветановци-Љиг

 

Радовановић (Комнен) Радоје, рођен 1907. остало, убијен 1944. у директном терору, Живковци

 

Радовановић (Живота) Душан, рођен 1919, погинуо 1941. у НОБ-у, Колубарски одред

 

Симић (Милутин) Живорад, рођен 1914, погинуо 1943. у НОБ-у,Ручић

 

Степановић (Милинко) Милорад, рођен 1910, погинуо од Немаца 1943. у НОБ-у, Пријепоље

 

Стојановић (Стеван) Александар, рођен 1923, погинуо 1945. у НОБ-у, 20 крај Бриг инжињ

 

Стојановић (Стеван) Милан, рођен 1920, убијен од Немаца1942. у логору, Норвешка

 

Тодоровић (Милија) Олга, рођена 1904, убијена 1944. у директном терору, Јабучје

 

Томић (Милосав) Милоје, рођен 1927, погинуо 1945. у НОБ-у,Илок-Срем

 

Васиљевић (Милутин) Влајко, рођен 1918, погинуо 1945. у НОБ-у, 1.ч 1.Про. бр. 1 Пр. див.

 

Васиљевић (Момчило) Андрија, рођен 1926. остало, погинуо 1945. у НОБ-у, Асићи

 

Веселиновић (Радован) Ђорђе, рођен 1922, погинуо 1945. у НОБ-у, околина Бјељине

 

 

 

Живковци

 

Арсенијевић (Милош) Обрад, рођен 1903, умро од Немаца1942. као заробљени припадник ВКЈ, Немачка-сталаг

 

Димитрић (Љубинко) Младен, рођен 1895, убијен од Немаца1943. у логору, Шабац-Засавица

 

Гавриловић (Гаја) Момчило, рођен 1923, убијен 1943. у затвору, Аранђеловац

 

Гавриловић (Љубомир) Бранислав, рођен 1909, погинуо 1942. у НОБ-у, Живковци

 

Госпавић (Драгомира) Миленија, рођена 1922, погинула1943. у НОБ-у, код Бања Луке

 

Ивковић (Велимир) Милорад, рођен 1923, погинуо 1945. у НОБ-у, село Стојшић

 

Јовановић (Миливоје) Славко, рођен 1921, погинуо 1941. у НОБ-у, Бачевац

 

Јовановић (Миливоје) Славко, рођен 1922, погинуо 1941. у НОБ-у, село Бачевци

 

Јовановић (Владимир) Живота, рођен 1886, погинуо 1941. у НОБ-у, Белановица

 

Јовановић (Владимир) Живота, рођен 1898, убијен 1941. у затвору, Белановица

 

Јовановић (Живота) Радиша, рођен 1924, погинуо 1942. у НОБ-у, Непознато (0711077031)

 

Марковић (Милинко) Бранислав, рођен 1913, погинуо 1944. у НОБ-у, Доња Дубрава

 

Матић (Миленко) Радомир, рођен 1921, погинуо 1945. у НОБ-у, Двор на Уни

 

Недељковић (Драгомир) Обрад, рођен 1924, погинуо 1945. у НОБ-у, село Комплетинц

 

Недељковић (Ђура) Радован, рођен 1908, погинуо 1941. у НОБ-у, Рудник

 

Пантић (Миладин) Миљко, рођен 1886, погинуо 1941. у НОБ-у,Љиг

 

Павловић (Милорад) Радосав, рођен 1922, погинуо од Немаца 1944. у  НОБ-у, село Немци

 

Павловић (Павле) Велимир, рођен 1902, погинуо 1941. у НОБ-у, околина Горњег Милановца

 

Павловић (Владимир) Душан, рођен 1920, умро од Немаца1943. у логору, Норвешка

 

Петровић (Милан) Љубиша, рођен 1917, погинуо 1943. у НОБ-у,1.пролетерска бригада

 

Петровић (Ранко) Милан, рођен 1897, убијен 1942. на принудном раду, Костолац

 

Петровић (Велимир) Добросав, рођен 1883, убијен 1941. у затвору, Белановица

 

Плесконић (Миленко) Радојко, рођен 1901, убијен 1942. у директном терору, Крагујевац

 

Плескоњић (Милинко) Радојко, рођен 1902, убијен 1942. у затвору, Крагујевац

 

Радовановић (Миладин) Милорад, рођен 1922, погинуо 1944. у НОБ у, село Рамаћа

 

Симић (Стеван) Миленко, рођен 1896, умро 1943. на принудном раду, Живковци

 

Старчевић (Маринко) Живота, рођен 1905, убијен од Немаца1945. као заробљени припадник ВКЈ, Немачки логор Матхаузен

 

Веселиновић (Лука) Драгослав, рођен 1920, погинуо 1944. у НОБ-у, Средње Добриње

 

 

Драгољ

 

 

Ћосић (Драгић) Лазар, рођен 1923. погинуо 1944. у НОБ- у, Срем

 

Ћосић (Спасоје) Бранислав, рођен 1913, убијен 1944.  у директном терору, Драгољ

 

Дугалић (Рисим) Даринка, рођена 1890,  умрла од Немаца 1942. у логору, Бањица

 

Јаћимовић (Љубисав) Милован, рођен 1905, умро од Немаца 1942. као заробљени припадник ВКЈ, Немачка-сталаг

 

Јаћимовић (Живан) Бранко, рођен 1912, убијен 1942. у затвору, Ваљево

 

Јосиповић (Новак) Радојко, рођен 1916, убијен 1944. у директном терору, Липа

 

Јовановић (Недељко) Радован, рођен 1899, погинуо 1941. у априлском рату 1941 год., Кавадар

 

Камаљевић (Јован) Добривоје, рођен 1924, убијен од Немаца 1944. у логору  Бањица

 

Камаљевић (Никола) Јован, рођен 1888, убијен 1944. у директном терору, Драгољ

 

Ломић (Михаило) Христивоје, рођен 1924, погинуо 1945. у НОБ -у, Срем

 

Ломић (Милош) Арсеније, рођен 1927, погинуо 1944. у НОБ-у, Срем

 

Мијаиловић (Радован) Тихомир, рођен 1922, погинуо 1944. у НОБ-у, Срем

 

Миловановић (Милован) Данило, рођен 1923, погинуо 1945. у НОБ-у, Винковци

 

Николић (Милисав) Глишо, рођен 1926, погинуо 1944. у НОБ-у,Земун Сајмиште

 

Обрадовић (Обрад) Радован, рођен 1899, убијен 1944. у директном терору, Драгољ

 

Стојановић (Љубисав) Милоје, рођен 1927, умро од болести 1945. у НОБ-у,

 

Стојановић (Љубисав) Милорад, рођен 1923, погинуо 1944. у НОБ-у, Шид

 

Вучковић (Љубисав) Веселин, рођен 1924, погинуо 1944. у НОБ-у, Титово ужице

 

Живановић (Никола) Живан, рођен 1922, убијен 1945. у директном терору, Драгољ

 

 

Козељ

 

Андрић (Спасоје) Савко, рођен 1920, погинуо 1944. у НОБ-у,Отока-село Немц

 

Благојевић (Милић) Матије, рођен 1922, погинуо 1944. у НОБ-у, Илок

 

Благојевић (Миодраг) Миленко, рођен 1923, погинуо 1945. у НОБ-у, Бјељина

 

Ђурђевић (Петар) Живорад, рођен 1920, погинуо 1944. у НОБ-у, Кометинци

 

Гавриловић (Божидар) Живота, рођен 1924, погинуо 1944. у НОБ-у, Отока-Винковци

 

Ивановић (Добросав) Влајко, рођен 1909, погинуо 1943. у директном терору, Козељ

 

Јовановић (Драгић) Живорад, рођен 1907, убијен 1943. у затвору, Краљево

 

Јовановић (Радосав) Милорад, рођен 1920, погинуо 1944. у НОБ-у, Отоци-Винковци

 

Миловановић (Љубомир) Миленко, рођен 1922, погинуо 1944. у НОБ-у, Ново Село

7. јула 1951 године подигнут је у Љигу Споменик изгинулим борцима у рату 1941 до 1945 године међу којима су из белановачког краја:

Шутци

1. Поповић Р. Божидар
2. Симић М.Живорад
3. Радовановић Ж. Душан
4. Васиљевић М. Владимир
5. Стојановић С. Милан
6. Тодоровић Д. Радомир
7. Маринковић Р. Драгиша
8. Маринковић Р. Периша
9. Јовичић Ж. Љубодраг
10. Јованчевић Н. Љубисав
11. Тодоровић М. Олга
12. Ломић П. Милинко
13. Поповић М. Радосав
14. Васиљевић М. Андрија
15. Маринковић М. Радиша
16. Дражић М. Радован
17. Томић М. Милоје
18. Веселиновић Р. Ђорђе
19. Јованчевић П. Војимир
20. Лакетић Шале

 Белановица

1. Павловић Дринка
2. Павловић Дара
3. Ракић Д. Радомир
4. Павловић Д. Дара
5. Марковић М. Стеван „Сингер“
6. Марковић А. Бранислав
7. Радовановић М. Василије
8. Колаковић С. Милинко
9. Никитовић М. Радиша
10. Станојчић Милисав
11. Радосављевић С. Милорад
12. Гавриловић В. Божо
13. Миловановић Б. Радован
14. Марковић С. Момир
15. Колаковић Ж. Драгослав

Пољанице

1. Петровић Живомир
2. Павловић П. Рајко
3. Стефановић Ј. Војин
4. Стефановић Н. Јелка
5. Минић Г. Богомир
6. Проковић О. Живадин
7. Недељковић Ј. Никодин
8. Ђорђевић М. Миодраг
9. Павловић В. Владислав
10. Петровић Р. Борисав
11. Недељковић У. Милутин
12. Илић Ж. Павле
13. Радовановић Р. Војислав
14. Радовановић Д. Радивоје
15. Марковић Д. Миодраг
16. Јовановић Б. Драгиша
17. Андрић Р. Милован

 

Живковци

1. Јовановић Славко
2. Петровић М.Љубиша
3. Петровић Р. Милан
4. Павловић П. Велимир
5. Пантић М. Миљко
6. Плескоњић М. Радојко
7. Гавриловић Љ. Бранислав
8. Јовановић В. Живота
9. Петровић В. Добросав
10. Симић С. Милинко
11. Госпавић Д. Миленија
12. Недељковић Ђ. Радован
13. Гавриловић Г. Момчило
14. Радовановић М. Милорад
15. Иваковић В. Милорад
16. Веселиновић Л. Драгослав
17. Павловић М. Радосав
18. Матић М. Радомир
19. Недељковић Д. Обрад
20. Павловић В. Душан

 

Калањевци

1. Максимовић М. Божа
2. Ђорђевић С. Раденко
3. Степановић М. Милорад
4. Јовчић М. Божидар
5. Колаковић Љ. Радован
6. Војиновић А. Недељко
7. Догањић М. Милинко
8. Мирић Д. Живко
9. Јовчић М. Душан
10. Мирчетић Н-. Радојко
11. Ђукнић Р. Светолик
12. Ђукнић М. Боривоје
13. Гавриловић Ј. Миливоје
14. Колаковић Р. Светомир
15. Сретеновић Д. Живорад
16. Војиновић Н. Ристивоје
17. Ђукнић М. Витомир
18. Ђукнић . М. Александар
19. Радосављевић Р. Милован
20. Ломић М. Милисав
21. Војиновић Н. Момчило

Драгољ

1. Јаћимовић Ж. Бранислав
2. Јосиповић М. Љубинко
3. Ломић М. Христивоје
4. Ломић М. Арсеније
5. Миловановић М. Данило
6. Кијаиловић Р. Тихомир
7. Јосиповић Ј. Милош
8. Јосиповић Ј. Драгојле
9. Ћосић Д. Лазар
10. Вучковић Љ. Веселин
11. Живановић Б. Милоје
12. Ћосић С. Бранислав
13. Камаљевић Јован
14. Камаљевић Ј. Добривоје
15. Обрадовић О. Радован
16. Николић М. Глиша
17. Стојановић Љ. Милорад
18. Јовановић Н. Радован

 

Трудељ

1. Лукић М. Милорад
2. Видојевић Р. Милан
3. Антонијевић С. Милорад
4. Живановић М. Радивоје
5. Ивановић Р. Живорад
6. Лазаревић В. Војислав
7. Остојић М. Радован
8. Лазаревић М. Милић
9. Петровић Д. Радоје
10. Балтић С. Гвозден
11. Павловић С. Иван
12. Рашић М. Вујадин
13. Симеуновић М. Сида
14. Богојевић В. Михаило
15. Мијаиловић П. Здравко
16. Остојић Д. Тихомир
17. Балтић С. Радосав
18. Видојевић А. Милорад
19. Младеновић В. Бранислав
20. Матић Р. Радомир
21. Катранџић Д. Милован
22. Младеновић О. Гвозден
23. Лазаревић Ж. Драгослав

Козељ

1. Јовановић Д. Живорад
2. Петровић Љ. Станимир
3. Јовановић Р. Милорад
4. Благојевић М. Матија
5. Благојевић М. Миленко
6. Ђурђевић П. Живорад
7. Андрић С. Славко
8. Гавриловић Б. Живота
9. Миловановић Љ. Миленко
10. Обрадовић Р. Михаило

Ивановић Д. Влајко

Раде Главаш у књизи “ Жртве комунистичког терора у крагујевачком крају “ коју су објави“Погледи“ поред многобројних жртава навео и имена настрадалих из нашег краја:

37-40 Милован Младеновић, Радојица Ивановић, Војислав Петронијевић и Живко Стојановић.

Према извештају Недићевог Окружног начелства у Крагујевцу од 3. марта 1943, у ноћи између 21. и 22. фебруара једна група комуниста напала је недићевце у Белановици, док је истовремено друга група убила Милована (Милорад, у другом извештају) Младеновића, писара среског начелства, Радојицу Ивановића, званичника среског начелства, Војислава Петронијевића, кмета општине Белановица и Живка Стојановића, жандарма у пензији, код кога је становао срески начелник.

401. Војислав Плећевић (1901) из Гараша
     . До рата био је радикал. Деловођа у суседним Живковцима. Убио га 21. августа 1941. године у зору Јован Арсенијевић из Живковаца, са пет метака из пушке, док је Војислав још лежао у кревету. ”Јована су касније убили његови, комунисти”.

404-408. Никола Веселиновић, Милован Лукић, Танасије Милинковић, Радојко и Радосав Павловић из Живковаца.
 Стрељани од комуниста у јесен 1941. године у селу Трудељу.

418. Милорад Влајковић (40) из Босуте. Радикал.
     Председник села. Комунисти су тражили да се повуче. Убијен је на Митровдан 1941. године ноћу иза своје куће, од комуниста Пере Петрушевића Македонца (циглара из Велеса), Душана Радоњића, учитеља из с. Бање, и др. И кућу су му опљачкали. Ово злодело је извршено по наређењу Милана Илића Жуће (потоњег ”народног хероја”) из Трешњевице, команданта Првог шумадијског одреда ”Милан Благојевић”.

419-421. Радовановићи Хранислав Ранисав (1901) и Војислав (1921) и Чедомир Николић (1921) из Живковаца.
Убијени на међи села Гараша и Јеловика, 17. новембра 1941. године. Пресрели их партизани Космајског одреда, с кокардама на капама. Побијени су пошто су одговорили да су против комуниста. Претходно су им свукли нова одела и опанке, покупили све што су понели да продају на аранђеловачкој пијаци. Војиславу су размрскали главу, а мајку Росу су тукли кундацима. У злоделу је учествовала и учитељица Божидарка Дамјановић – Кика (после рата проглашена за ”народног хероја”).

426. 426. Радојица Раковић (1912) из Живковаца. Свештеник у с. Јеловику.
     Убили га комунистички изроди испред цркве, средином лета 1942. године
427. Обрад Веселиновић (1912) из Живковаца.
     Убијен код његове куће на Св. Јована 1943. године од чете комуниста коју је предводио Душан Радоњић из с. Бање.
428. Живан Јовановић Млађинац (1915) из Живковаца.
     Убио га Миливоје Станичић Сеља, на Св. Јована 1943. године у потоку Вујевина у Живковцима, о чему је касније причао.
429. Катарина Веселиновић (42) из Живковаца.
     Убио је Миливоје Станичић Сеља из Даросаве, на Св. Јована 1943, у потоку Вујевина. На дан њене сахране, партизани поред осталог однесу из куће и 200 кг кукурузног брашна, купљеног за продату ”сингер” машину. Петоро деце је остало без мајке.

508-509. Александар Лазаревић и Драгољуб Матић (65) из Трудеља.
Убијени у Јешовцу, крајем 1944. године. Иза овог злодела стајали су Савко Лазаревић из Трудеља и Пера Македонац из аранђеловачке ОЗН-е.

519. Живорад Раковић (1919) из Живковаца. Радник.
     Крио се у току рата, све до јесени 1945. године, када је крајем септембра убијен. У аранђеловачку ОЗН-у спровео га Спасоје Плескоњић из истог села.

 

Р А З Н О

Стојадин Стојановић у   ваљевском „Напреду“ 24. април 1964. године пише:

Храбри друг Михајло

Рат се званично завршио за нашу земљу 15. маја 1945, године, за пропадника службе државне безбедности рат је међутим, још трајао. Остале су поједине банде, остали су поједини злочинци који народу нису давали  да на миру гради свој живот. Њих је требало ликвидирати. У борбама с остацима бандита пали су многи изврсни борци.
Њима, њиховом животу и њиховом ратовању кад се рат завршио, посвећени су ови редови.

Љишки крај свакако га се добро сећа. И не само он. Име Михајла Обрадовића, из Kозеља, остаће у сталној успомени многих сабораца.

Мењале су се владе у бившој Југославији, а Михајло се није мењао, остао је стални опозиционер. Kомунисте је симпатисао и помагао. Своје опредељење није крио. Напротив, поносио се што га комунисти хоће за друга, за сарадника.

Kад је рат дошао и кад су комунисти повели борбу за слободу, активност Михајлова не само да није опала него се повећала. Умео је да ради, па су фашисти тек 1942. године дошли да му запале кућу. Да га опљачкају. Један Немац је, док је кућа горела, ухватио Михајлове коње и повео их. Он није издржао: стигао је Немца, свукао га са коња и почео тући. Док су се остали фашисти снашли, Михајло је хватао пут под ноге, ни меци га нису стизали. Зато му убише зета Миливоја Марковића, из Пољаница, који је дошао кући да му помогне.

Изгорела је једна кућа. Он је саградио другу. И даље непрекидно помаже партизанске јединице. Четници га хватају, туку, на разна начине муче, осуђују на смрт. Траже једно:

-Хајде , комунисто, потписуј смртну пресуду и казуј где су остали, где су сарадници? Ако не желиш смрт, реци, где су.

И ребра су му ломили. Остајао је нем. Трпео је. Скупљао мржњу. Знао је много, али је остао нем. Пркосио је непријатељу и настављао још марљивије свој посао: помоћ теренским радницима НОБ.

Долази 1944. година
Ослобођење….
Михајло Обрадовић је изабран за првог председника месног Народног одбора. По цео дан у канцеларији. Многобројни су послови прдседникови. Још се рат води. Још има непријатеља, још има банди, оних који би да зауставе точак историје. Михајло зна да је он једина каричица у ланцу који слободу доноси. Зато дане проводи на једном, преседничком послу. Ноћу на другом: у заседама са Озном и народном милицијом: да се похватају одметници и четници који се још крију. Увек је пун података о њима, увек свуда стиже, чак и онда када је изабран за одборника Среског народног одбора у Љигу… Људи га познају, њему се поверавају, њему се жале када неки од бандита упадне у кућу ноћу да отима храну…

Заседа Народни одбор среза. Јављају се дискутанти. Одборници, Михајло Обрадовић је међу њима. Миран. Нико не сумња шта крије у свом џепу. Одборници ће дознати кад се јави за реч, кад изађе за говорницу и извади парче хартије. Он прво говори о мерама које треба предузети, шта учинити да се боље живи. Тек на крају, чита писмо, претњу одметничку. Прете му да ће га убити, да ће га заклати. А он мирно говори, као малопре, каже:

– Нека прете! Њих се ја не бојим! Неће они, другови одборници, у Kозељ, бар док сам ја жив! То су издајници, њима ће народ судити!

Ставио је писмо у џеп и наставио говор. Мирно, као да се ништа није десило….

После седнице сам одлази кући. Мирно корача селима, пречицама. Ноћ га не плаши, навикао је на њу. Kолико је ноћи провео у заседама. Јер зна да нема слободе док има издајника и одметника по шумама. Треба их похватати, народ да им суди. Зато његови напори, зато његове непроспаване ноћи.

Та новембарска ноћ била је хладнија него обично. Дувају ветрови, ни пси да се јаве.

Око куће Михајла Обрадовића у Kозељу прикрадају се четири неме прилике. Води их озлоглашени одметник Миломир Стојановић Прскало.

Михајло тек што се вратио кући. Ветар завија у димњаку. У соби пуцкета пећ. Михајло се спрема да легне. Нема позива, вечерас не треба ићи у заседу.

Врло одважан, није никад помислио да ће се неко усудити његовој кући да приђе. Мислио је о пословима који га очекују, које треба као председник  и одборник да посвршава сутрадан.

Лагано, као гладне звери, привлаче се одметници његовој кући. Бацају се на тек заспалог Михајла. Њих је четворица. Он сам. Још санан, тек заспао, насилу пробуђен, уморан човек. Ипак су га с муком везали. Мирно је и ауторитативно, као и увек, домаћински наредио снахи:

–           Упали лампу да видим с ким се обрачунавам!

Синула је лампа. Истог тренутка звекнуло је стакло, разлетело се по соби. Одметник се светла плашио, Михајловог погледа.

–           Добро, рекао је Михајло. Нећете дуго!

Тужно је завијао ветар те ноћи у Kозељу.
Злослутно завијали пси…
…. Михајло Обрадовић нађен је сутрадан, недалеко од своје куће, с пререзаним грлом.

Његова успомена остаће увек у љишком крају, у његовом селу, међу друговима саборцима.

Успомена на Михајла, рођеног 1901. године, септембра шестог; палог новембра седмог, године 1945….
Миодраг Јаћимовић у књизи „Урези у памћењу“ описује сусрет са Љотићем и друге догађаје:

Димитрије Љотић у Козељу

Чим је букнуо Априлски рат 1941. године, отац је у Бресници узео такси, потрпао троје деце, супругу и себе, као и нешто ствари, и преко Рудника дошао у Белановицу у Мирића Осоје. Ту смо се склонили првих дана рата, далеко од главног друма Чачак – Крагујевац, куда је сва намачка сила протутњала.

Не знам како, после два – три дана, дошао је из Бреснице млађи црквењак Борисав Сокић. Рат је још трајао, војска се безглаво понашала. Наша војска. У Белановици је расформирана велика војна јединица, изгледа цела дивизија. Свуда су разбациване војничке ствари. Ми смо деца по шумама налазили комплете прве помоћи, другу војничку опрему, као ашовчиће, разваљена кола. Официри су, заклети да чувају, нудили сандуке сребрног новца, као мојој баби Јоки, да се чува до бољих дана. Земља је била окупирана, а ми још нисмо видели Немце. По растурању војске било је јасно да је држава пропала.

Мој отац Милија, кад му је црквењак Борисав дошао из Бреснице, шетао је с њим више Мирића Осоја, а ми деца скакутали смо за њима, слушајући и не слушајући њихове разговоре.

Кад смо одмакли око километар од куће и дошли до Мамутове баре, сретосмо неколико официра који су стајали мало скрајнути са друма Рудник – Белановица, на атару села Трудеља. Мој отац препознде, иако је био у официрској униформи, Димитрија Љотића међу њима, стаде и упита га:

• Господине министре, шта се ово десило за неколико дана да прпаднемо? И да се све растури, и војска и држава?
• Димитрије Љотић био је и сам изненађен овим питањем. Скрушено је стајао, као и други официри, ту, на Мамутовој бари, крајем априла 1941. године. Ми смо се деца чудили што га назива министром кад је официр, али сам касније дознао да је Љотић био министар у некој од предходној влади, закратко, па је то мој отац знао. Позван да нешто кааже и да се брани као официр, Љотић рече:

– Ето, оче, шта би са нама. Нико се није надао да ћемо тако брзо пропасти. Издаја, оче, на жалост. Видели сте шта је овде само војске напустило јединице. Ми по овим брдима лутамо и не знамо куда ћемо. Гледамо да нас не заробе Немци.

Они су још нешто разговарали, а ми деца, нити смо слушали, нити нас је интересовало њихово надмудривање.

Предајте се Срби

Последњиг година трагао сам за сведоком да ми исприча како се распао и где Руднички четнички корпус. Рекоше ми да је у њему био Стеван Вучковић из села Шутаца.

Године 1977, у лето, нашао сам га у Белановици на пијачни дан, у среду. Видео сам одмах да није добро верзиран за те догађаје, али ми је одмах пало нешто друго у очи, што је можда и важније.

• Мобилисали су нас почетком септембра 1944. из свих горњих качерских села. Кажу нам да из Босне продиру партизани и да треба да их одбацимо. Нас је било измешу шест и седам стотина. Имали смо обично наоружање. Ништа нарочито. Мало вежбамо, мало се одмарамо, кад једног дана веле да су се партизани појавили на Козељској планини. Ми из Шутаца крећемо. Запосели смо у шуми положаје и чекамо. Чује се по неки пуцањ. Али, све чешће. Они наваљују. Осећамо да их је мало. Не могу нам ништа. Пред зору почнемо се крунити. Те побегао онај, те овај. Јесмо и раније у њих сумњали, али их нико није злостављао.

– Примамо борбу, али се не померамо из шуме, с положаја. Тада почиње њина пропаганда. Ту су били јаки. Вичу, предајте се. Како да се предамо кад нас има много више и кад смо јачи. Они нису смели да јуришају на нас. Тако поћуте они. Ћутимо и ми. Душа нам заспала пред зору. Топло врме. Кад одједном почеше викати:

– Предајте се, Срби! Предајте се, Срби! Не гините лудо, Срби !

Ја питам: Баш тако вичу,

• Тако: Предајте се, Срби, – рече Стеван.

Питам га ко су били они.

–  Па партизани, комунисти, – кађе Стеван

Што вама вичу да се предају Срби, опет питам.

–  Па ваљда комунисти нису Срби кад тако вичу, – брани се Стеван.

Они су из Босне, већином Срби, велим му ја.

–  Јест, ђавола, више се нису осећали Србима кад овако нас прозивају. Отишли у комунисте, – упоран је Стеван.

 

Историјат Љишке групе 1941- 1945

Састанак одржан 18.04. 1953. године у Љигу . почетак у 11 часова

Присутни:
Читаковић Сретен
Марковић Миша,
Спасојевић Милован ….. све до Марковић Каја

У Моравцима имали смо чланове партије Владана и Радоја Недељковића а у Липљу Јовишу Радојевића, Михаила Јевтића и Михаила Дугалића. У Шутцима били су у партији Милинко Ломић и Дошан Радовановић, а касније и Слободан Станишић, Миша Марковић и Љубиша Ђорђевић. У Пољаницама Миленко Миловановић .

23 марта 1941 године Стева Сингер, Добросав Живковић, Драгољуб Ковач и Миша Радосављевић и други из Белановице написали су једну депешу намеснику Павлу којом су тражили да се не потписује пакт са Немачком већ са Совјетским Савезом. Ту депешу је потписало 50 лица из Белановице. Влада је измењена и краљ је преузео власт у своје руке. Постојало је отприлике мишљење да је то исто што је било и раније. По каванама и другом местима вођени су живи разговори. Павле Ракић је рекао Сави Аћимовићу како су стално кукали да хоће рат па сада нека ратују, на што му је овај одговорио да морамо ратовати па боље против Немачке него са њом.

Пред саму мобилизацију Стева Сингер је дао неке летке Сави Аћимовићу да растури по селу. Сава је нешто од тих летака растурио, нешто оставио код куће, а нешто однео са собом и растурао успут тако да су војници налазили и читали. Кад су Немци дошли у Белановицу постављено је да сви људи који су радили иду на своја места. Народ је то прихватио тешка срца јер је знао да ће радити за окупатора, док се код људи који су били за пакт са Немачком се примећивале извесне радости.

После сукоба са Немцима слушали смо вести. Немци су јављали да већ напредују кроз СССР а исто тако јављао је и Лондон. Једне прилике млинар Ивко Пантовић је рекао: „Данас 20, суртра 30, прекосутра 50, за неколико дана Немци ће бити на Уралу“. Слушали смо Москву која је давала музику не говорећи ништа о нападу и напредовању Немаца.

У Белановици су почеле стизати вести да у Равкој Гори постоји нека војска. Код учитеља Радојка је долазио један официр са Равне Горе и рекао да припрема људе за устанак. На то му је Радојко одговорио да када смо већ пропали са војском бивше Југославије више се нећемо борити за монархију већ хоћемо да нас позове Совјетска Русија и Црвене армија, Одржавани су састанци по селима.На једном састанку на коме је присуствовало 30 – 40 људи говорио је учитељ Радојко како Немци напредују али да неће бити тако до краја и да ће Руси победити. Затим је говорио да треба да склањамо храну и прикупљамо оружје јер ће бити позив на устанак, а у случају веће најезде Немаца да се изаберу склоништа где би се људи могли склонити. Један је протествовао говорећи да ако будемо убијали Немце, они ће нас спалити као што је чињено за време Турака. После неколико дана сазван је састанак у Драгољу код Ћосића чардака где је био учитељ Рајко, инжињер Божа Максимовић, Радојко Престонић, Љубиша и други и било је око 15 људи. Речено је да је друг Стева Марковић отишао у одред са друговима, да је формирана чета и да треба да се припремају.
Михаило Радосављевић је рекао Божи Максимовићу да треба да будемо спремни да се боримо за одржавање монархије јер смо се заклели краљу.

Дизање устанка и појава наоружаних људи у селу изазвала је радост код народа јер се видело да стварно они могу да се боре против Немаца. Али се дуго није знало да ће доћи до међусобне борбе. Говорило се да они који одлазе у партизане хоће да се боре за нешто ново и да су четници са Немцима, да су то они из старе Југославије, који хоће да наставе власт за новац. Сава Аћимовић, Бранко Ћосић, Михаило Јовичић и други прикупљали су храну и давали партизанима када су наилазили кроз село.

24 октобра 1941 године дошла је једна чета партизана и опколила Белановицу где су се у дому налазила Пећанчеви четници. Родбина четничка је јавила за помоћ. Жандари су сазнали за заседе које су партизани поставили и изашли су раније из камиона тако да су ови отворили ватру на празне камионе. Онда је дошло до борбе и жандари су побегли. Пећанчеви четници су се извукли из дома а из Аранђеловца им је послата помоћ тако да је сутрадан дошло до борбе која је вођена на улицама Белановице. Партизански командир Дугалић је први са пушком ушао у Белановицу. Ту је погинуо партизан Милинко Јосиповић. Прочало се да је Дугалић  превијао рањенике. Сутрадан су камиони уништени. Приликом ове борбе четници Драже Михаиловића су били ту али су се склонили и нису учествовали ни у једној ни на другој страни…..

……У Шутцима пре рата били су чланови Партије само Милинко и Душан Радовановић. Маја 1941 године дошли су у Шутце Милка  Минић  Мића Радојевић и одржали састанак на коме су учлањени Миша Марковић, Слободан Станишић, Љубића Ђорђевић и двојица примљени за кандидате. Углавно задаци су се сводили на питања скупљања оружја и одржавање састанака-

У Живковцима били су чланови Партије Бранислав Гавриловић, Љубиша Петровић који су изгинули, а на конференције су долазили Бошко Гавриловић и Милан Петровић.

У Драгољу главна веза је био Радојко Ђукановић. Таква ситуација је била пред сам одлазак у партизане.

На конференцијама се углавном говорило о политичким припремама народа и сузбијању непријатељске пропаганде, нарочито политичких партија где су провлађавали земљорадници. Ту је било пуно Пећанчевих четника а главна политичка личност био је Ђорђе Јевтић. Они су утицали на поједине људе који су ступили у партизане да се поколебају и напусте их као што је случај са Драгославом Гордићем, Љубишом Марковићем, Љубишом Ђорђевићем, Милинком Ломићем и другим. Ови другови су приликом нашег повлачења остали а таквих је било 14-15, због чега је касније Милинко Ломић стрељан. Јуна месеца 1941 године долазио је Милан Илић ради одрћавања састанака али су то сазнали жандарми и он је морао побећи.

Одмах после припрема и почетка устанка инжињер Божа Максимовић радио је на формирању народно-ослободилачког одбора у Драгољу, Шутцима и другим местима. У одборе су улазили и наши и туђи елементи. На збору у Белановици одржаном 8 или 9 септембра било је око 60 бораца где је говорио Дракулић. Ту је била и Милка Минић. Околина Белановице се добро одазвала у одласку у партизане тако да је дала око 40 бораца који су сачињавали добар део Колубарске чете, Неке четничке војне формације није било мада су и они као и ми уписивали љде за себе. Ту је био Љуба Новаковић који је вршио упис четника.

Миша Марковић добио је задатак од Сретена Жујовића који је дошао у Белановицу .На уласку у Белановицу зауставили су га четници и рекли да је војвода забранио да никог не пуштају, тако да није било једног друга да их са секиром растера, не би прошао. Када се Миша вратио Божа му је рекао да сутрадан треба да одржи збор у Шутцима али су били спречени од стане четника. …

…Нисмо одржали збор већ смо отишли у Баћевце, изнели све ово Драгојлу Дудићу, Жикици Јовановићу и Стеви Сингеру и сутрадан је формирена чета. Командир је био Ранислав Миливојевић а комесар Милош Милићевић. Одаттле смо отишли у Дудовицу где је била једна четничка чета формирана од Моравчана и Дудовчана на челу са неким Томићем и са њима смо углавно сарађивали. Увече, кад смо хтели да кренемо према Белановици, четници су нас мучки напали на челу са Драгославом Гордићем. Одатле смо отишли у Пољанице где смо преноћили. Изјутра су четници опет пуцали на нас код Марковића куће. Бранислав Марковић и Воја Лија отишли су да ухвате везу са четницима и направе заједнички план за напад на Белановицу. Међутим кад је дат знак за напад четници су се повукли не опаливши ни један метак. Пећанчеви четници су били у Дому у коме се наазило око 64 деце, тако да смо се борили читав дан и ноћ а да нисмо успели да ликвидирамо дом. Успели смо да ранимо војводу у руку и убијемо једног усташког наредника који је био као инспектор код Пећанчевих четника.

18  Учитељ Ђукић је побегао тако да нисмо добили никакав извештај о кретању четника. У тој борби четници су нас преварили, позвали да се предају и убили Душана Радовановића који је пошао ка њима. Пред  вече смо се повукли ка Белановачком гробљу јер су нам неки четници били зашли за леђа.

Ухватили смо једног курира који је носио платни списак четника на територији Трбушнице и пошто није хтео ништа да призна стрељали смо га. Одатле смо отишли у Дрењину. Миша Марковић и Драгомир Маринковић отишли су у Бачевце а одатле у Ивановце, где су мобилисали 4 коња. У том међувремену када смо били у Пљаницама, отворила се борба у Белановици. Наша чета била је у Белановици са Дугалићем на челу, по кафанама, четници су упали и изненада напали, тако да је у насталој гужви изгубљено око 17 другова од којих је 6 погинуло а остали заробљени. Дугалић је тада рањен и јурили су га око три ипо километра из Белановице кроз Шутце, тако да се једва спасао.

Одмх после тога смо приступили  чишћењу терена у заједници са Равногорским четницима. Ту смо остали наколико дана. Једнога дана изненада су нас напали Немци, четници и Недићевци те смо се морали повући. У обавештавању се највише истакао инвалид  Рака, који је пуцао на њих и као таквог су га стрељали, јер се није на наш позив склонио. Истог дана су стрељани Гавриловић и Мирко Пејић. Одатле смо се повукли  на Рудник.

На терену се појавио неки Чаруга, човек, који је једног дана био у четницима и Немцима против партизана а други пут са партизанима против Немаца. Они су дошли на терен Белановице и почели да силују неке девојчице. Такође су и  пљачкали јер су носили по пет-шест прстенова на рукама. Одавде их је растерао Бранислав Марковић, молећи и четнике да учествују на што ови нису пристали. Они су се повукли на Рудник а касније смо их похватали и од њих 17, колико их је било, 9 смо ликвидирали, 6 пустили, један се пријавио добровољно у партизане а један побегао.

Дечак Радоје Радојичић  био је један од најхрабријих људи и да је остао још пола године у одреду свакако би био народни херој. Kако је држање имао при стрељању на знамо.

Одмах  после 27 марта и разбијања пакта са Немачком у Белановици је био командир жандармеријске станице Фабијан који је дозвољавао да се слушају све радио емисије. Неки другови  мисле да се он данас налази у Словенији. То је био напредан  човек.

У Белановици је од 1923 године  постојала књижница у којој су радили људи који су доцније углавном отишли у паризане. Мада је  библиотека од стране диктатуре Петра Живковића више пута забрањивана, од стране среског начелника, ипак је успела да се одржи до 1941 године, и то захваљујући Рудолфу Фабијану. Ту су се налазила напредна дела :“Kако се калио челик“ , „Девојка са писаћом машином“ , „ Новац у политици“ итд. која су прорађивана.

Наш однос са равногорским  четницима углавном још није био одређен. Одмах после нашег одласка настало је стрељање  извесних другова. Настрадали су чланови одбора Божа Гавриловић, Војислав Поповић и Добросав Брковић. Добросав је био старији човек и на стрељајну је узвикнуо „ Живео СССР, живео Стаљин“  мада није био комуниста.

На збору у Белановици  било је присутно 300 људи и многи су пошли за Љиг али услед изненадне борбе која се повела у Љигу су се вратили. У Белановици  је постојала јака наша организација али је постојало и јако непријатељско упориште.

У  Бранчићима пре рата били су чланови партије Добривоје и Драгомир Маринковић. Добривоје  је 1940. године био осуђен и затворен али је приликом окупације побегао из затвора. Одмах по доласку у село интересовао  се за скупљању оружја и код својих најближих сарадника и пријатеља успео је да скупи две-три пушке и један пиштољ. На позив партије отишао је у партизане.

У  Бранчиће углавном су долазили Мића и инж. Божа Максимовић. На заједничком збору на ком је присуствовао и четнички командант Нинковић око 100 људи, инж. Божа говорио је три сата о задацима партизанских  одреда и заједничкој борби са четницима и вршен је упис у партизане и четнике. Нинковић је говорио да се уписује ко где хоће. Говорено је о прикупљању намирница за партизане што су чинили Милош Јанковић и Радиша Арсенијевић. Готово да није  имало домаћинства које није давало прилог. Драгомир Маринковић је доносио летке које смо читали на седељкљма

Пред  сукоб са четницима били су ухваћени Милић Јанковић, Радиша Арсенијевић, Живорад Маринковић и спроведени преко Љига за Равну Гору а одатле у Словац где су предати Немцима. Против овога протествовао је како народ тако и чатнички симпатизери.

У Моравцима чланови Партије били су Недељковић Раде и Недељковић Влада. Одржавали су састанке и када је нападнут Совјетски Савез говорили су о дизању устанка.Ту је био и Живко Недељ ковић четнички командир који им је ометао рад. Када је дигнут устанак обојица су отишли у партизане али се Владан вратио да организује рад у селу, касније је и он отишао. Овакво стање је били све до сукоба са четницима. Приликом сукоба Раде Недељковић је погинуо у Жабарима код Ваљева тако да је са овим селом изгубљена веза све до 1942 године када ју је успоставио Јовиша Радовић преко Љубише Недељковића…

…Код Белановице су партизани заробили једну лимузину, у којој су били тројица људи послани Дражи Михаиловићу, од стране Милана Недића, са писмом у којем се предлаже заједнички напад  њега и четникеДраже Михаиловића на партизане. Тај предлог плана који је отприлике изгедао овако: Дража је требало да се повеже са својим командантом Дангићем који се моментално налазио у Босни и да се четничке снаге пробију до Златибора. Затим, да се саопшти команданту Рачићу који се налазио негде код Шапца да се споји са тим јединицама и да са те стране напада, а да Пећанац напада од Букуље тако да са тих старана направи обруч. Снаге Недића и Љотића су требало да пођу од Београда и на тај начин да се ликвидира устанак. Када су наши људи отишли на Равну Гору и поднели Дражи тај документ из кога се могло назрети да су те везе између њега и Недића и раније постојале, он је то одбио говорећи, да је то Недићев предлог и да то никако не значи да ће он пристати да тако и буде. Напротив, тражено је да му буду уручени сви заробљени људи који су носили писмо, али смо ми ипак једног ликвидирали…

 

….. После борбе у Љигу Милован Радојевић је обавесто Стеву Марковића Сингера да пође са члановима Партије и осталим добровољцима из то краја. 27 јуна на коси код Жеравца сакупио се 21 друг из Љига, а стева Марковић је дошао на Моравички Чоп са 12 другова и о томе нас обавестио. Са њима су углавно били људи који су служили војску и били су наоружани. Стева је послао Гордића да узме пушкомитраљез од неког учитеља Ђуке, међутим овај се није вратио и отишао у четнике Косте Пећанца. Затим су се сви пребацили на косу код Жеравца тако да нас је укупно било 32 друга. Чекали смо 2 дана и пошто нико није дошао да нас води кренули смо сами у село Рајковић. На путу нас је срео Сава Јовановић из Попадића и рекао да нас другови очекују у Рајковићу. Том приликом, 29 јуна 1941 године, од наше групе која је бројала 32 човека и гупа које је довео Драгојло Дудић из ваљевског и колубарског среза формирана је Прва колубарска чета на челу са командиром Рашом Спасојевићем, комесаром Милошем Милићевићем и замеником Драгојлом Дудићем. Чета је формирана код школе у Рајковићу…

Прво паљење у срезу

Када је 25 марта 1941 године потписан пакт између Немачке и Драгише Цветковића, још тада је комунистичка партија почела да се припрема за устанак. Другови из руководства су пошли у унутрашњост да одржавају саветовања са члановима Партије. 30 марта у 9 сати увече дошао је у село Шутце код Стеве Марковића званог Сингер, Пера Стамболић са Филипом Кљајићем, где је одржао састанак. После састанка Стева је одмах пришао задатку и посебно разговарао са друговима за које је био сигуран о почетку акције. Онда је почео групне састанке, које је одржао на брду званом Станишевац. Ту су били присутни Милинко Ломић, Милан Стојановић, Љубиша Ђорђевић, Миша Радосављевић, Влајко Васиљевић, Драгослав Гордић и Драгиша Маринковић, сви из Шутаца.Стева им је  пренео задатке са састанка и рекао да буду опрезни и да се крене на посао. Постављено је да сваки треба да првуче бар по једног друга и да се прикупља што више оружја, муниције и санитетског материјала.

18 јуна поново је дошао кући  Стеве Марковића Петар Стамболић, Риста Михаиловић и Сретен Читаковић, где су у 9 сати увече одржали састанак коме је присуствовало више другова. Пошто су жандарми из Белановице свако вече обилазили њихову кућу, стражу је чувала његова другарица Каја. Међутим, и поред тога што је жандармеријска станица била удаљена не више од 10 минута од Стевине куће, они се нису много плашили, због тога што је шеф жандармеријске станице био напредни човек Фабијан. Једном приликом он је дошао код Стеве и рекао да има наређење од среског начелника са Рудника да прати сваки његов корак, али му је пружио руку и изјавио да није срео идеалнијег друга од њега ословљавајући га са друже Стево и да му ништа неће фалити док је он ту. Другови су долазили нашој кући ипак опрезно.

После одржаног састанка, Стева је одржао састанак на месту званом Јасиковац 20 јуна увече, на коме је присуствовало више другова. Пренео је директиве са састанка и говорио о припремама за устанак када буде позвала Комунистичка партија. Сем овог састанка одржани су састанци код Перкића воденице у Драгољу 22 јуна, у Ивановцима 30 јуна, у Живковцима у шуми званој Бижинац 4 јула. На свим тим сасанцима било је присутно више другова и говорило се о припреми за дизање устанка, окупљанју оружја и муниције и санитетског материјала. 24 јула Комунистичка партија је позвала све другове комунисте на устанак. Стева је добио писмо да пође са што више људи и да се прикључи ваљевској чети у селу Ђурђевцу. Са њим је пошло 13 другова и то: Милинко Ломић, Милан Стојановић, Влајко Васиљевић, Љубиша Ђорђрвић, Љубиша Марковић, Драгиша Марковић, сви из Шутаца, затим Љубиша Петровић из Живковаца, Драгиша Колаковић, Милорад Стефановић и Рена Ђорђевић из Калањеваца, Милинко Колаковић и Милан Радосављевић из Белановице и Драгослав Гордић из Калањеваца. 26 јула дошао је Стева Сингер са Татовићем и још једним друго код Живојина Јованчевића из Шутаца да тражи пушке и муницију јер када је капитулирала стара Југославија он је био оставио пушке и муницију о чему се знало. Није хтео дати на леп начин већ су ови извршили претрес и пронашли неколико пушака и муницију. Том приликом је Живојин рекао да ће се Стеви осветити и није прошло ни 5 дана када су 30 јула у 7 сати изјутра дошла два камиона са 35 жандара и 40 Немаца и блокирали кућу Стеве Марковића јер су били обавештени да је он ту. Заиста, он се налазио удаљен свега три километара у селу Живковцима, где је одржавао зборове, ради прикупљања другова. Код куће је била његова другарица Каја, која је најпре изнела један џак са дуваном и бацила у вреже од дулека. Тај дуван био је припремљен за другове. Кад се вратила кући на капији су се појавила два Немца са упереним пиштољима на њу. Са њима је био Никола Јаћимовић из Драгоља кога су нашли напуту и повели да им покаже кућу. У том међувремену појавили су се остали и блокирали кућу. Када нису нашли Стеву почели су да износе ствари из куће. Прво су изнели и поделили 100 кутија батерија за џепне лампе, па су онда почели износити остале ствари и товарити на камионе. Стевина другарица Каја стајала је поред ове двојице Немаца који су је чували, мислећи у себи: „Носите све, издајице, то сте научили да скидате са грбаче радног народа“ Затим ју је увео један Немац у собу Стевиног брата, уперио јој пиштољ под гушу и питао где је Стева. Одговорила је, да је пре неколико дана отишао на терен и да се није вратио а ко зна дали је жив. Он јој је опалио наколико шамара и пртио да ће је убити ако не каже где је Стева. Међутим, када није могао ништа да извуче, нардио јој је да трчећим кораком уноси сламу у кућу на доњи спрат. Када су све изнели из куће онај Немац ( а он је био уствари наш професор Србин) рекао јој је да се одмах обуче и обује пошто је то јутро била боса.Када се попела на спрат видела је да су све меке ствари однете  а остало су испретурали и поливали гасом. Дали су ми сукњу и блузи и рекли да се одмах вучем из куће и ако се вратим убиће ме. Каја је пошла ни сама не знајући куда. Знала је да је нико не сме примити у кућу. Тако је и било. Отишла је на Качерско брдо да види шта ће даље да буде, шта може фашизам да ради и како уништава оно што је народ са муком зарадио. Народ из Белановице је изашао на брдо и окупио се око ње. Наједном је почела пуцњава. Бацали су бомбе да руше кућу и пошто је нису могли срушити запалили су је и појавио се дим. Народ око ње почео је кукати, јер је то била прва паљевина у срезу па и у окугу.

Партија у округу 1941 – 1945. г

Рад КП у периоду 18 април 1941 до 15 септ.1944
на територији ОК Ваљево

Један од првих задатака Партије у интензивним припремама за дизање устанка сводио се на јачање постојећих и стварање нових партијски организација. У овом смислу у периоду до 7 јула створене су нове пртијске организације:

Колубарски срез:

Белановица:
Милинко Ломић, секретар
Душан Радовановић
Слободан Станишић
Миша Марковић
Љубиша Ђорђевић
Драгића Симић, кандидат партије
Славко Томић, кандидат партије

Живковци:

Бранислав Гавриловић
Љубиша Петровић

У овом периоду стварају се јака упоришта у селима где је био по један члан Патије:

Драгољ: Радојко Ђукановић

 

Качерски срез
Љиг: У већ постојећу партијску организацију 27 јуна 1941 године закандидовани су : Миодраг Татовић….

Шутци:
Милинко Ломић, секретар
Душко Радовановић
Миша Марковић
Слободан Станишић
Љубиша Ђорђевић

Живковци: Бранислав Гавриловић и Љубиша Петровић

У овом периоду стварају се јака упоришта у селима где је био по један члан партије као:
Драгољ: Радојко Ђукановић

 

Срез Качерски-Развој и рад КПЈ у предратном и ратном периоду

Стенографске  белешке са састанка у Ваљеву на дан 23 септембра 1960 године за време од почетка рата до 1942. године

Присутни: Сретен Читаковић и Милован Радојевић

стенограф: Љубомир Нинић

Мада је седиште среза Качерског било на Руднику, Лјиг и Белановица били су два најјача политичка центра. Помоћ овој територији од страна виших партиских форума није увек била благовремена и континуална, јер је овај део среза због свог географског положаја врло често мењао везу, час са партијском организацијом Аранђеловца, час са организацијом Чачка, Горњег Милановца или Ваљева.

Тек после дефинитивног везивања за Окружни комитет Ваљево, 1939 године, та помоћ је била стална и систематска.

Љиг  је у то време био варошица ситних занатлија и ешто крупнијих трговаца.

 Случај Стеве Марковића Сингера

Поред добро организоване партијске организације у Лјигу, у Белановици је такође био један од старих и познатих комуниста, Стева Марковић Сингер, са којим је партијска организациај у Лјигу била у честом контакту, али је сматрала да није била овлашћена да има некакав увид у његов рад на том терену, јер је веровала да он као стари комуниста ради сасвим у духу и на организационим принципима како смо и ми радили. Сав партијски материјал који је од виших форума Партије долазио партијској организацијији у Лјигу, слат је преко нас и за део Белановице.

На инсистирање Окружног комитета дошло је до два састанка и обиласка од стране друга Петра Стамболића, Ристе Михаиловића, Филипа Кљајића и Сретена Читаковића у Белановици. Том приликом констатовано је да је Стева Марковић као масовик прпагирао социјалистичке идеје у свим сусретима са људима, било у кафани, на улици, и то јавно, што је утицало да се створи сумња према њему, због његовог јавног иступања, а с обзиром да је Партија тада била у дубокој илегалности, а исто тако и ради тога што он у то време никад није био хапшен.

Захваљујући оваквом раду друга Стеве, и неприменивавања организационих принципа Партије, партијска организација као организација фактички није постојала, али су били услови да се она формира, јер је свест људи и приврженост Партији постојала.

По завршеним састанцима друг Рера Стамболић казао је Сретену Читаковићу, да је овакав рад друга Стеве врло сумњив и опасан за Партију, да се такав јавни рад граничи са напријатељством, с обзиром да може довести до потпуне ликвидације Партије у томе крају.

Због наше недовољне обавештености, ми смо овакав став према другу Стеви, односно његово одстрањење од Партије и будност према њему тешко схватили, али смо дисциплиновано такав став прихватили и спровели, стим што је од стране друга Стамболића прихваћен предлог, да се друг Стева држи на личној вези, да се види његово касније држање, а да се од људи које је он окупио формира партијска ћелија.

 Партијска ћелија у Белановици

Касније, 1941 године, формирана је партијска ћелоја у коју су ушли: Милнко Ломић секретар и чланови: Душан Радовановић, Слободан Станишић, Миша Марковић, Лјубиша Ђорђевић, а закандодован је Драгиша Симић и Славко Томић.

Каснији догађаји показали су да су ови људи били добра оријентација, јер су сви учествовали у НОБ-у а  и Стева је погинуо у борби……

… Партијска ћелија у Шутцима: секретар Милинко Ломић, чланови Душко Радовановић,Миша Марковић, Слободан Станишић, и Љубиша Ђорђевић
Кандидати: у Белановици Драгиша Симић и Славко Томић

 

—У Реонски комитет партије ушли су: секретар Мића Радојевић, а чланови Слободан Станишић, Нада Радојевић, Драгомир Велимановић, Јовиша Радојевић, Владан Недељковић

 

Ваљевски одред  I  и II чета Колубарско батаљона (ваљевск група наставак у 15 часова 19.03.1954. године)

Стено-белешке са састанка Прве чете одрженог 19 марта и 26 маја 1954. године

 

Која Стојановић

Приликом заклетве Стева Сингер је говорио. То је било половином септембра када је формирана чета. Приликом заклетве два Ваљевца су се поколебала, јер нису смела да приме заклетву. Један од њих је Драгакула Ристовић а други Стеван, трговачки помоћник.

——————-

У Околини Мионице постојала је блиска сарадња између команданта четничког мајора Мишића и нас. У нашим редовима био је његов брат. Ево једног детаља о томе:

Мајор Мишић је захтевао од нас да га поздрављамо а ми нисмо хтели. На крају смо га убедили да не треба да га поздрављамо и он се са тим сложио.
Приликом напада на Белановицу четници повучени у Дом, ранили су нам једног друга, а погинуо је Душко Миловановић.
У току борби између осталих истакао се Спасоје Бошковић-Бата. Приликом упада у Белановицу један је из своје куће пуцао и ту смо га убили на лицу места. Ми смо цео дан остали у Белановици и повукли се увече а они су у току ноћи наступали са својом коњицом. Ми смо сутрадан поново пошли у Белановицу и отишли на спавање. Дугалић се примио да чува улаз из Аранђеловца дак је наша Прва чета у једној кафани на друму Љиг- Белановица била на спавању. Негде око 6 часова ујутру почела је борба. Изашла је Прва чета и заузела положај лево од пута Љиг- Белановица на једној коси и за непуних 10- 15 минута примила борбу. Шумадинци су тада изгинули  скоро цео вод им је заробљен. Била је магла. У оном повлачењу Шумадинци су носили по два пушкомиртаљеза. Први вод Прве чете који је био на том терену је био опкољен. Није постојао излаз. Захваљујући митраљесцима Шумадијског одреда извукао се читав вод.

———————–

Прва чета остала је на Руднику, са нама су биле остале чете. Стајали смо тачно пред домом и примали муницију, наишли су немачки „месершмити“ и почели да бацају бомбе. Ту је настала страховита паника, тако да је чича Илија држао пиштољ у руци и викао: „Ко пође на другу страну – убићи га.“ Тако да је Прва чета ухватила положај лево код Белановице. Од Прве чете ни 30% није било заједно. После 3-4 сата смо се средили. Ухватили су из наше чете једног и убили

Како је изгледало заробљавање Чаруге

Чаруга, приликом доласка у Белановицу вршио је силовања, отимао новац, палио и стрељао људе, народ је долазио у штаб и тажио помоћ. Штаб је наредио да се Чаруга нађе и на сваки начин ликвидира његова банда. Он је имао око 25 људи, пре него што је банда ликвидирана седам га је напустило.

Једна жена је известила да Чаруга иде путем из Рудника ка Белановици. Нас  пет-шест заједно са командиром Миливојевићем пошли смо у акцију у 10 часова. Цела чета била је у акцији тог дана изузев  оних седам који су били одређени да буду при штабу чете. Командир је извршио овакав распоред: Насред пута пустили смо стену и поставили митраљез. За том стеном био ја Која Стојановић  за пушкомитраљезом, а осталих 5 другова отишли су на брдо, на ивицу друма са једне стране. Доле је била провалија. Они су ишли као неко стадо, као на весеље. На 15 метара пред нама викнули смо:“Доле оружје!“. Они су оружје одложили и кренули су напред једно 4-5 метара. Сваки је имао по два пиштоља. Чаруга је имао на себи официрску униформу и врло је лепо изгледао. Ја сам први пришао Чаруги, јер је он био први. Чаруга је рекао: “ Дозволи, ја ћу сам да се разоружам“ и пошао да то учини, али му је Бата Бошковић викнуо „Скидај мушицу, убићу те, руке горе“. Њих је било 18. Када смо их разоружали, била су пуна кола опреме и оружја.

Суд који им је судио био је у саставу: Миливојевић, камандир чете,Андра Савчић, комесар Треће чете, комесар Другог шумадијског батаљона, где је командант био Дугалић. Осудили су на смрт деветорицу, међу којима и Чаругу. Девет је пуштено кућама, а један од њих је пристао да иде са нама. Тај је био врло храбар човек и погинуо је на Увцу, пресекао га је рафал. Код њих смо нашли дијаманте, разног накита, часовника, наполеона. Међу њима је било 5-6 Цигана. Чаруга је имао златну табакеру, накита и дијаманата око 2 килограма.

Свих 9 по два и два извођени су на стрељање. Немци су се налазили 2 км. од нас. Кад су довођени до јаруге они су викали „Песму“ Пола сата је трајало њихово ликвидирање.

И дошао је на ред Чаруга. Кад је ишао говорио је “ Терате ме на стрељање“ Ја сам рекао: „Не“. Он је предложио да са њега скинемо одело. На захтев Милоша Милићевића скинуте су му чизме и одело, а приликом скидања блузе требало је му одрешити руке. Ка смо му одрешили руке он је ударио Милоша и побегао. Милош га је ранио, два пута је пуцао у њега. Приликом бекства он је отишао код неке жене која му је помогла да дође у болницу у Лазаревац где се излечио. Та иста жена приликом његовог изласка из болнице пријавила га је Немцима који су га стрељали. Пре стрељања од стране Немаца  Чаруга је био везан за један колац и непосредно пред стрељање обратио се немачком команданту са молбом да му да цигарету али је командант то одбио. Он се том приликом окренуо њему и пљунуо му у лице и опсовао му мајку и рекао: „Комунисти су бољи од вас.“

Одмах после хватања ове банде дошла је писмена похвала од стране штаба због успешно извршене акције. Међутим касније када је Чаруга побегао стигао је укор од штаба.

Даље. Прва чета је дошла у Ужице пред Прву офанзиву 22 новембра. Након офанзиве почело је повлачење према Санџаку. На Увцу чета је подељена, један део је остао а други се вратио на ваљевски терен.

——————————————————–

Код Белановице на Вагану држали смо заседу, очекивали смо четнике да наиђу. Пушкомитраљезац сам био ја. Наишло је око 30 њих на око 500 метара од нас. Изашли су из шуме. Ја сам опалио. Испоставило се да су то наши из Космајског одреда, било је око 10-15 дгугова, били су и неки рањеници и они су пошли у нашу болницу. Четници су их на превару ухватили и поклали.

Комесар Милош је био врло храбар. У нашој чети се истако Бранислав Марковић који је био један од најхрабријих, Павле Рус емигрант, ложач у Лајковцу и Бата Бошковић. Он је сваки задатак извршавао и предузимао је сам акције.

Чланови партије су били: Душан Радовановић, Милорад Марковић, Ранисав Миливојевић, Михаило Стојановић, Милош Милићевић.

Скојеваца је било седам и то: Милан Стефановић, Немац-пекар, Која Марић из Мионице и други.

Милорад Марковић

Био сам у првој чети Колубарског батаљона. Било је то у другој половини августа. По повратку преко Горњег Милановца и улазу у село Шилопај чули смо бомбардовање у правцу Љига и митраљеске рафале. У то време прва Колубарска чета водила је борбу са Немцима у Љигу . пред самим Љигом срели смо кола на којима је превожен друг Радивоје Јовановић Брадоња, командир Колубарске чете који је у тој борби био рањен. Пошти је чета била пребачена у Робаје, то смо и ми кренули у том правцу да се повежемо са четом.

Из Робаја, где смо провели 2-3 дана, кренули смо у село Бачевце, где смо се улогорили. Исог дана позвао ме је политички комесар чете Стева Марковић – Сингер у штаб где се налазио један друг за кога сам касније сазнао да је био Сретен Жујовић. Тај друг ми је дао задатак као комунисти да превезем чезом другарицу Дару Павловић, која је као курир Главног штаба требала да успостави везу са Шумадијским одредом, са другом Милованом Благојевићем. Кренули смо једном чезом у правцу Белановице. Пред самом Белановицом срели смо се са групом четника Пећанчевих, међу којима су нам били познати из школе или из мог села. Међутим, они су нас зауставили, нису нас хтели пустити да прођемо, говорећи да нас не познају и да им је војвода наредио да никога непознатог не пропуштају. Међутим, наишао је друг Милорад Раросављевић из Белановице, наш активиста на терену, и запретио им секиром говорећи да ме морају  познати јерсам њихов сељак. На ово су се они склонили са пута и пропустили да прођемо. У Белановици смо успоставили везу са другом Бошком Максимовићем, инжењером, који је на терену радио по задатку форморања народноослободилачких одбора.

Ови четници који су оперисали на терену у Белановици били су организовани од стране Ђорђа Јефтића, који је пре рата био народни посланик на Земљрадничкој листи, а касније је пришао ЈРЗми гласао за конкордат. У току рата постао је један од главних четничких коловођа. Од Пећанца добио је једам милион динара да организује четнике на овом терену. Ово организовање четника требало је да спречи мобилизацију широких народних маса у партизанске одреде, јер је познато да су Качерци у Првом светском рату спадали међу најбоље борце, а и за време народноослободилачке борбе 1941 године одмах је велики број ступио у партизанске одреде. Наша партија имала је у овом крају и пре рата партијску организацију и упориште у више села.

Из Белановице кренули смо пут села Јеловика, где је требала Дара да ухвати везу са Шумадинцима. Пошто везу нисмо нашли у Јеловику, отишли смо у село Гараше код учитељице Вере која нам је дала везу са Венчанима, код куће Милорада Грујића. На уговорен знак жена друга Грујића нас је примила да сачекамо њеног мужа који је био у штабу Шумадијског одреда. Ту чекајући, чули смо борбу која се водила у секу Мисачи између Шумадинаца и четника војводе Чаруге. То је била дивља четничка група, бавила се искључиво пљачком и насиљем и није била повезана ни за једну четничку групу.

Пошто смо установили овде везу са Шумадинцима, ја сам добио три дана одсуства па отишао до своје куће у село Шутце да се пресвучем. Ту је код моје куће дошао Божа Максимовић и позвао ме да у недељу одржимоу Шутцима збор на коме ћемо формирати Народноослободилачки одред. Међутим на овом збору није дошло до формирања одбора,  пошто су четници Косте Пећанца под руководством Спасоја Јеринића омели збор и забранили нам одрћавање. Пошто смо били сви ненаоружани они су нас стражарно спровели два ипо километара изван села и запретили нам да се у село не смемо вратити.

Одавде смо кренули пут села Живковаца, где смо такође хтели да одржимо зборкоји је био заказан. На путу дотрчао е нама један дечко 11- 12 година са цедуљицом од Бранислава Гавриловића /који је 1942 године убијен као партијски радник на терену/. У том писму он нам је јавио да нипошто не идемо тим працем пошто се на путу код ковачнице Михаила Гавриловића налази четничка заседа под командом Танасија Милинковића-“Тамбурића”, који су постављени да нас побију. Дечак нам је ово и усмено рекао. Зато смо кенули другим правцем у село Баћевце, где се налазио штаб Колубарског батаљона.

У штбу се у то време налазио и командант друг Жикица Јовановић “Шпанац”, као и друг Драгојло Дудић, заменик команданта Ваљевског одреда. Том приликом, крајем септембра формирана је Прва чета од Качераца и једног Ваљевца. Командир је био Ранислав Миливојевић, а политички комесар Милош Милићевић, заменик командира Душан Радовановић, водници Драгиша Обреновић и Ранислав Павловић. Десетари Павловићевог вода били су Бранислав Марковић и Живорад Симић “Вивац”. Чланови партије у чети били су Тихомир Папић, Душан Радовановић, Бранислав Миливојевић. Миша Марковић и Милош Милићевић. Чета је добила задатак да оде на терен Белановице ради чишћења терена од четника и нашег политичког рада са народом.

На овом терену као први задаак имали смо да варошицу Дудовицу очистимо од четника војводе Каменице, који је припадо Печанчевој групи, да их разоружамо и да одржавамо политичке конференције на терену. Приликом чишћења Дудовице ухватили смо војводу Зиндовића и једног бившег жандармеријског наредника и његову жену које смо ради њиховог непријатељског деловања спровели преко Љига у штаб батаљона у селу Бачевци, где су ови двоје стрељани, док је жена пуштена.

На том терену у то време су се налазили и четници Драже Михаиловића под командом капетана Лаислава Додића, који нам је пришао и сарађивао са нама. Он нас је прво обавестио да ускоро треба да предстоји напад од стране Дражиних  четника на нас те да се чувамо. Касније, 1943 године капетана Докића четници су ради сарадње са нама предали Немцима који су га стрељали у Младеновцу.

Из Дудовице кренули смо на вис звани Кик где смо требали да направимо план за напад на Белановицу у којој су се налазили четници Пећанчеви под командом војводе Миловановића. Када смо стигли на Кик поставили смо заседу на путу Белановица – Лазеревац. Та заседа је одмах ухватила једног четничког курира који је са собом носио платни списак белановачких четника и ишао у Боговађу код војводе Каменице по новац. Истовемено је један вод са политичким комесаром Милошем Милићевићем кренуо у Белановицу да успостави везу са четницима ради кооперације и успостављања команде места мирним путем. Међутим до споразума није дошло јер су четници хтели да пуцају на овај вод и истерали га из Белановице. Исто то вече за време вечере на Кикувчетници из Белановице извршили су напад на нас. У том међувремену док смо ми прихватали борбу, заробљени четнички курир успео је да нам побегне и ако је био везан. Ми смо извели противнапад на ове четнике који су се повукли и побегли у правцу Белановице. Жртава није било.

Одавде смо кренули у село Пољанице где смо требали да успоставимо везу са четницима Драже Михаиловића чији командант је био Милијан Јовановић, а заменик Велимир Адамовић. Са њима смо требали да направимо план за напад на Белановицу. План смо направили и по том плану мио је са наше стране паљење једне офанзивне бомбе, нашто су четници требали да одговоре са два светлећа метка. До напада је дошло по уговореном плану где су четници имали задатак само да у овој борби праве галаму, пуцајући у вис, демонстративно, јер нису пристали да иду у директну борбу. Ми смо међутим нападали у току читавог дана на Дечији дом и смо нападали са севернозападне стране друмом Лиг- Лазаревац од реке Качер до Живковачког пута, а четници са југоисточне стране Качера. Уговорени знак за напад био је са наше стране паљење једне офанзивне бомбе, на шта су четнии требали да одговоре са два светлећа метка. До напада је дошло по уговореном плану где су четтници имали задатак само да у овој борби праве ларму, пуцају у вис, јер нису пристали да иду у непосредну борбу. Ми смо нападали у току читавог дана на Дечији дом општине београдске. Међутим, како се у Дому налазило 64 деце а дом је био грађен од чврстог материјала, нисмо успели да напад изведемо успешно, бојећи се да не побијемо децу. Тако Дом нисмо освојили. У тој борби четници су у једном тренутку хтели да се предају и позвали су нас на преговоре. На преговоре је пошао командир Миливојевић са својим замеником Душаном Радовановићем, али су четници изненада отворили ватру на њих и заменика убили, а ранили једно борца, друга Мику Ђорђевића из села Пауна. У овој борби истакао се друг Бранислав Марковић из Живковаца, који је ранио четничког команднта у руку и сам убацио око 24 бомбе у зграду те убио једног усташког наредника који је био четницима инструктор.

Друг Марковић је касније прешао у Босну где је био у Првој пролетерској бригади водник прве чете, а касније био је као бомбаш одсечен у једној борби. После тога се повезао са Бичанским партизански одредом у Шеховићима и приликом формирања Шесте босанске пролетерске бригаде остао у њој, а приликом формирања Шеснаесте муслиманске бригаде постао командант једног њеног батаљона и као акав погинуо од четничке заседе код Брчког у јуну 1944 године.

Поред њега у овој борби истакао се и Павле Јовановић-“Рус”, руски емигрант из Лајковца, старији човек у то време. Данас као пензионер живи негде у околини Земуна. Даље се истакао и Драгутин Вајдец који је у то време спадао међу најхрабрије борце / 1948 године активно је радио као инфорбировац, те осуђен као плућни болесник умро у затвору/

Пошто напад није успео, а спуштала се већ ноћ, били смо пинуђени да се повучемо у заселак Дрењину, пошто смо предходно нардили Пећанчевим четницима у Белановици, са којима смо водили борбу, да се имају у току ноћи повући, иначе ћемо их сутрадан поново напасти. Они су се у току ноћи заиста повукли, али су на њихово место дошли четници попа Аце из Буковика који су такође припадали Пећанчевој групи. И они су се сутрадан одмахповукли из Белановице у околна села, Циљ им је био да Белановица остане слободна, да у њу уђемо без борбе а да нас они после тога нападну.

сутрадансмо се ми повезали са Душаном Дугалићем, командантом Првог Шумадијског батаљона и заједнички ушли у Белановицу где смо се без икаквог нарочитог обезбеђења сместили. Ја сам истог дана као курир отичао са извештајем и са рањеницима у Баћевце у штаб Колубарског батаљона. По причању другова, који су остали у Белановици, четници су у току истог дана изненада напали на наше снаге. Овај напад извршен је од њихове стране на препад и превару јер су на своје капе напред стављали петокраку звезду, тако да су наши борци мислили да су партизани. У тој борби заробљено је 17 наших другова из Дугалићевог батаљона, а из наше чете погинуо је један друг, Љубинко Јосиповић из Шутаца. На страни четника у овој борбиучествовали су и Недићевци. Борба је трајала скоро цео дан и била је врло жестока.

На крају су наши успели да их истерају из Белановице и потпуно разбију, а наши су успоставили команду места. У тој борби рањен је друг Драгић Гавриловић кога су четници јурили 4 и по километара да га ухвате/ он је после рата био у дипломатској школи и ради у секретаријату иностраних послова/. Он и другови Данило Радовановић из београдског војног округа и Слободан Станишић, начелник војног отсека у Врању , могу да дају доста података о овој борби.

Миленко Миловановић

Неколико дана после коначног заузимања Белановице дошла јена овај терен као појачање трећа чета Колубарског батаљона, Командир је био Бора Миловановић-“Лија”, политички комесар Андра Савчић, водник првог вода Светислав Радовић “Шале”. Чета је бројала 70 до 80 људи. Обе чете су заједнички организовале политички рад на овом терену, као и постављање одбране против непријатељских снага, углавно Недићевих, које су могле да продру према Белановици, и заштиту читавог терена среза качерског као и одржавање везе са Шумадијским одредом.

Прве политичке акције, које су спроведене било је доношење смртне пресуде над четворицом четника из села Живковаца, који су окривљени што су били у заседи која је имала да побије наше другове који су држали збор у Шутцима и Живковцу. Ова смртна пресуда извршена је у Трудељу, где су чете логоровале у основној школии. Пошто су двојица између ових четника који су стрељани били омладинци, народ у том крају није се сложио са овим стрељањем, док је стрељање друге двојице одобравао.

Ове две чете такође су судиле још двојици четника, од којих је један био Јеринић, озлоглашени четник и осудили их на смрт, али је штаб батаљуна ову пресуду поништио и нардио да се пусте.

Из Дрењине обе чете кренуле су у Живковце, где су се задржале два дана, па је прва чета под командом Миливојевића упућена у Дудовицу на положај. Ту се није дуго задржала, него је на тражење из Љига од команданта места Луке Спасојевића, кренула према Љигу. На вису код Љига се задржала. Како су четници Драже Михаиловића у то време већ извршили издају и напали наше снаге, то се команда места из Љига повукла и друг Лука Спасојевић се са Првом четом повукао према Белановици. Дошли смо у састав прве чете. Тада је трећа чета заузимала положај Глоговицу источно од Белановице, један километар на Рудничком друму. Нешто пре тога кроз Белановицу је прошла група “Чаругиних” четника са Космаја, њих 25 са 5 пушкомитраљеза и покушала у Белановици да пљачка и силује. Били су спречени од наших другова, после чега су се повукли на Рудник. Међутим, у време када се Прва чета налазила на Рудничком друму, иста група врратила се назад. Наша заседа известила је штаб Прве чете о њиховом повратку, па је направљена клопка у коју су они упали и свих 25 су похватани и разорућани. Међу њима је било 4 омладинца испод 18 година, који су добровољно ступили код нас, осталим је суђено и сви су осуђени на смрт. приликом стрељања главни вођа “Чаруга” успео је да сав израњављен побегне. Касније је “Чаруга” ухваћен предат Немцима који су га стрељали. Више од половине ове његове банде били су робијачи и криминалци.

око 10 новембра кренул су велике снаге Недићеваца и четника Косте Пећанца од Аранђеловца и Лазаревца према Белановици у напад против нас. До сукоба је дошло око 1 сат поподне. Борба је трајала до првог мрака. У овој борби није било жртава са наше стране, док је на њиховој погинуло неколико Недићеваца и један мајор. Пре него што је борба почела изведтио нас је Радосав Поповић-“Рака” из Шутаца, старији човек инвалид у једну ногу, а који пре рата није имао углед у својој околини- који је помогао наше другове у оружју и храни, а они су ту помоћ ради раније његове репутације примили са резервом- о надирању четника и Недићеваца према Белановици. Овај његов извештај је дошао у прави час, тако да наше снаге нису биле изненађене нападом. И ако без ноге он је и сам учествовао у овој борби бацајући бомбе и том приликом убио је едног Недићевог официра. Истог дана, када су се наше снаге морале повући, Недићевци су га заробили и стрељали. Са Недићевцима у то време се налазио озлоглашени Милан Калабић

Под притиском непријатељских снага трећа чета напушта свој положај и повлачи се у близину прве чете, која се такође повукла за 100 до 200 метара у село Дрењину према Руднику. Тиме је била изгубљена слободна територија од Љига до Белановице, која је то вече пала у непријатељске руке. Сутрадан је непријатељ добио ново појачање од Пећанчевих четника, Драже Михаиловића и Недићеваца, који су надирали од Љига. Тог дана су се прва и трећа чета повукле на Рудник, а непријатељске снаге су заузеле тај терен. За одмазду непријатељ је ухватио друга Божу Гавриловића из Калањеваца, напредног земљорадника и нашег сарадника, и стрељали га. Истовремено су стрељали и Војислава Поповића, председника народно-ослободилачког одбора у Босуту и Миљка Перкића, из Босуте који је као партизан био у то време у свом селу на боловању.

Под притиском непријатељских снага повукла су се на Рудник поред ове две чете Космајски одред. Први шумадијски батаљон иделови крагујевачког одреда /Рачанска и Кргујевачка чета/, затим Таковска чета Чачанског одреда. Укупне снаге наших формација износиле су око 2000 људи.

Приликом нашег повлачења на Рудник, Трећа колубарска чета је држала заштитницу, под самом Острвицом, где је била нападнута од Недићевих и четничких снага под заштитом немачких авиона и том приликом изгубила 15 другова. На Руднику су сви командири партизанских снага одржали заједнички састанак. на коме су донели одлуку да изврше контранапад и да поврате изгубљену слободну територију. Међутим још није била подељена ни муниција нашим снагама, када су наишли немачки авиони, прво два три извижача а потом два три тешка бомбардера, а иза њих су се кретале Недићевске и четничке снаге. време је било кишовито са јаком маглом, а авиони су вршили бомбардовање и митраљрање, што је унело доста панике межу наше снаге. Многим од бораца то је био први непријатељски напад авонима…….

 

Милорад Дудић – “Корчагин”

Осмог септембра одржан је велики збор у Белановици који је имао за циљ да политички мобилише нове снаге за борбу. На том збору извршено је прикупљање коња за стварање коњичког ескадрона. на збору су говорили Стева Марковић – Сингер, Милан Дракулић и Радивоје Јовановић – Брадоња. Било је присутно око 2.000 људи. За време збора било је одрежено обезбежење на путу Белановица- Араншеловац. На том путу биле су постављене две заседе у којима је у једној био Драган Татовић, а у другој ја. Пред сам крај збора на друму се из Београда појавила једна лимузина у којој су поред шофера била два цивила. Друг Татовић је зауставио лимузину, и како су му објаснили да иду за Равну Гору, он је сео са шофером и спровео лимузину до друге заседе. Код друге заседе друг Татовић је објаснио да су ово официри Равне Горе и да су кренули тамо. Међутим, ја сам захтевао да их спроведемо у Белановицу, па сам се и сам прикачио уз лимузину и тако их одвели на пијацу, где је одржаван збор. Тамо су их саслушавали Дракулић и Стева Марковић. Пошто су и њима дали исте изјаве, ови су их пустили и дозволили да продуже за Равну Гору. Међутим појавио се Брадиња, који је поново захтевао да их саслуша и нардио претрес кола. приликом претреса пронађени су им револвери. Овај претрес извршио је Матија Павичевић, водник из села Градца. Приликом претреса њему је пало на ум да прегледа резервне гуме. У њима је пронашао планове Споразума о нападу на партизане. Ови планови били су први документ који су открили тесну везу и сарадњу између окупатора, Недићеваца и Драже Михаиловића. На саслушају је установљено да је један од ове двојице био командант жандармерије, потпуковник Олујић, а други поручник са Равне Горе.

После откривања ових планова нарежена је строга приправност, а одмах после тога уследио је брз покрет према Љигу, где је приликом борбе која је тамо уследила са Немцима, командант жандармрије Олујић стрељан заједно са шофером, а поручник са Равне Горе успео је да побегне.