Воденице су откад постоји српски народ биле саставни део његовог живота. Оне су најстарији саграђени објекти који су до данас делимично сачувани. Подизане су на рекама и речицама од имућнијих становника и служиле су за млевење жита а често као ваљарице. Тајновитост места на којима су подигнуте воденице, истраживачи народних обичаја и традиције доводе у везу са водом, која је вековима код људи изазивала дивљење, али и страх и подозрење.

Вода је повезивана са различитим митским бићима која су могла битно да утичу на живот људи, а извори су тумачени као места која путем воде повезују тајанствени свет, “са оне стране“, са реалним светом. Тако је у вези са воденицама од самог почетка, створен један, готово засебан паралелни свет. С једне стране онај реалан, у коме воденица има изузетно значајну практичну улогу, јер се на њој меље жито, основна животна намирница, а с друге стране, према причама које живе у народу и њиховом веровању, воденице су биле места која су запоседала демонска бића.

                                           Епизода документарно-хумористичког серијала МЕГА Тијосав – Тајна воденице

Воденице су често биле везане за магијске радње које су раније доста биле присутне. Веровало се, на пример, да погача направљена од брашна, самлевеног у воденици која се налево окреће и воде у којој су одстојале лековите траве, може да помогне у лечењу од уједа бесног пса. Људима је било важно предузимање различитих магијских радњи у вези са љубавним проблемима. У том случају велику улогу је имала омаја, вода која прска са воденичног витла. Омаја је, по народном веровању, могла помоћи нероткињама да добију пород и у другим ситуацијама. Сам амбијент у коме су настајале воденице, поред потока, мањих река, готово увек окружене бујном природом, утицао је на тако маштовиту представу о њима.

Воденички камен "Мирића воденице"
Воденички камен “Мирића воденице”

Осим производне намене, воденице се биле значајна места, где су се састајали мештани, ради важних договора и доношења исто тако важних одлука. Као такве оне су имале шири друштвени значај. Већина је грађена као ваљарица и служила је за прераду сукна. Воденички точак покретао је и дрвене маљеве прикачене за витло који су по одређеном ритму тукли по сукну.

Сукно је тканина од вуне која је крупно опредена и изаткана ширине 50-80 сантиметара. Та тканина се ваља у ваљарици квашењем топлом водом те постаје мекша за даљу употребу

У Горњем Качеру, чије је средиште Белановица налазе се села:

  • Босута,
  • Драгољ,
  • Живковци,
  • Калањевци,
  • Шутци,
  • Пољанице,
  • Трудељ,
  • Варнице,
  • Козељ.

У њима је било доста воденица, највише на реци Качер, затим на Трудељској реци односно Козељици, како се низводно зове, па на Драгољици и Берисави. Имало их је и на неким већим потоцима.

Ломина и Перишина воденица у Драгољу
Ломина и Перишина воденица у Драгољу

Перишина воденица, на међи Драгоља и Живковаца, постојала у турско време, пошто ју је Арсеније Лома преотео од Турака. Перишина воденица и ваљарица је дуго служила мештанима и имала је два камена, престала је са радом после велике поплаве 1969. године

У Босути као крајњем селу Горњег Качера воденице су:

  • Поповићева,
  • Јовановићева,
  • Комненовићева,
  • Жингова,
  • Јовичића,
  • Компировићева,
  • Милевина поточара.

У Драгољу их има мање: Најстарија воденица по причи Драгољчана била је Пантелије Ћосића на саставу река Раслове и Расловице. Затим се ређају: Живановића изгражена 1918. године, Ристовића, Камалјевића, Милорада Ломића. Све су биле на реци Раслови. На реци Качер биле су: Радојичића, Јаћимовића и Перишина коју је направио Арсеније Лома.

У Живковцима на реци Оњег су:

  • Лукића,
  • Раковића
  • док је Марковића воденица на реци Качер.

У Калањевцима:

  • Мирића,
  • Колаковића (Соћина) на Качеру,

а на потоку Мурговац су:

  • Бубњача,
  • Пицукина,
  • Шврљина и Мирића (Комарца),

а на речици Берисави су:

  • Бошкова и Мачкова воденица.

У Трудељу:

  • Јанићева,
  • Павлова,
  • Шиљина,
  • Богојевића (Козина),
  • Андрића,
  • Букачина,
  • Веље Богојевића,
  • Суваја,
  • Мајорова,
  • Рачићева,
  • Стевина,
  • Парандилова,
  • Живановића (Маркова),
  • Чамџије,
  • Шијачка,
  • Матића,
  • Чолића,
  • Бердића,
  • Богојевића,
  • Драгољубова,
  • Драгина,
  • Дмитровића и
  • Жабина

У Варницама:

  • Остојићева,
  • Јелесијева,
  • Видојевића,
  • Ивановића,
  • Миливојевића.

У Пољаницама:

  • Мачкова,
  • Минића,
  • Јанкова,
  • Мандића,
  • Конђина,
  • Дачовчева,
  • Андрића.

У Козељу на реци Козељици:

  • Јовановића,
  • Кићунова,
  • Цинцарева,
  • Лазарева,
  • Сеоска воденица,
  • Радојкова,
  • Ђурђевића,
  • Мацановића,
  • Радомирова,
  • Шенгина
  • Милосављева поточара.

У Шутцима:

  • Јевтића и Мандића на реци Качер,
  • Маринковића на Берисави,
  • Дражићева на Великом Потоку.

У Горњем Качеру било је дакле око 70 воденица. Међу њима било је и ваљарица којих од краја Другог светског рата више нема. У Белановици је био и парни млин ИвкаТонковића а једно време и млин Срећка Поповића. На улазу у Белановицу из Љига налази се модеран млин који је ради сезонски.

Воденица "Врањевача" у Шутцима
Воденица “Врањевача” у Шутцима

Када се из Белановице крене путем ка Руднику, чим се пређе мост на Качеру, са леве стране угледа се Мирића воденица. Саграђена је давне 1867. године у време градње Белановачке цркве тако да су материјал међусобно размењивали неимари цркве и воденице. Први воденичар био је Рака Мирић а касније су је наследили Милош, Владимир, Јован, Милош, Радован – све Мирићи.  Историја воденице је веома интересантна.

Мирића воденица
Мирића воденица

Воденица је грађена са три камена, али на жалост није очувана јер је страдала у великим поплавама реке Качер почетком седамдесетих година прошлог века те је била у лошем стању. Касније су Мирићи приступили великим радовима на адаптацији воденице, која је тада имала велики економски значај. Извршили су и реконструкцију бране, прокопали ново корито реке кроз стене. Радови су трајали две године.

Мирића брана
Мирића брана

Иначе, Мирића брана је и омиљено место за купаче и риболовце,  јер је река чиста и богата рибом, а на обали се налази лепо викенд  насеље. Поред тога, урађено је доста и на унапређењу рада саме воденице, кроз иновације у смислу квалитета млевења жита и просејавања брашна, тако да је после тога могла да даје боље производе. Јаз је дугачак око 900 метара, пролази кроз врло живописан предео. Од данас најстаријег белановачког воденичара Милоша се много тога може чути и научити.

После Другог светског рата, за воденицу која је одлично радила и запошљавала раднике, наишла су тешка времена. Комунистичка народна  власт желела је да уништи воденице јер су сматране назадним пошто су биле конкуренција задружним млиновима, због којих је ограничаван рад воденицама. Година 1950. била је сушна те Мирићи не успевају на време да измире велике намете у откупу (12.000 кг. брашна) и Милоша, тада младића од 18 година, са стрицем хапсе и одводе у љишки затвор где су одлежали  два месеца на принудном раду у каменолому у Славковици и тако одслужили казну.

Велику хаварију воденица је имала 2000. године, услед велике поплаве реке Качер која је погодила овај крај, те услед оштећења прекида са радом. Поново је обновљена 2005. године и почела са радом на радост свих који воле овај крај и брашно са поточаре.

Воденице су пред Други светски рат замењене млиновима који су били далеко продуктивнији. Белановица је и раније имала млин чији је власник био ИвкоТомковић.

О важности обнављања воденица говорио је и сликар Милутин Дедић, чест гост ликовне колоније у Белановици, који сматра да су оне благо материјалне српске културе. У књизи “Воденица божија и ђавоља” он је између осталог написао да је, сликајући воденице и пишући о њима, желео да одговори на питање шта је то што је човек створио да му служи, а да није угрозило његову животну околину. То је воденица, сматра Дедић, која представља готово савршен изум. Грађена је од дрвета и камена, користи воду као енергију и могла би да егзистира још 2000 година, ако би човек имао правилан однос према њој.