Ако би повули границе Шумадије, могли би да кажемо да су на северу њене међе Сава и Дунав, на истоку кривудава Велика Морава, на југу Западна Морава, на западу Колубара. Од запада према истоку наслањају се једна на другу историјске области:
  • Качер – брдовити предео око Белановице и Рудника,
  • Река Јасеница – од изворишта на Руднику до ушћа у Велику Мораву.
Качер
Качер

Некада је Шумадија била гнездо хајдука и вила, данас је изгубила много од своје романтичности. Њена столетна стабла, по којима је и добила име, су давно посечена и сваке године њене шуме су све ређе. О вредности шума говори и Т. Радивојевић у књизи „Србија у слици и речи“ давне 1927. године у тексту који описује народно предање:

„…да је у околини села Живковаца, код Белановице, већ четири године туче опасан град. Страховита ледена олуја опустошила је 10. августа све што је остало на земљи: кукуруз, шљиве, винограде, па и само шумско дрвеће. Зашто и како, сељаци не знају. Постили су све петке, и неке нове суботе, и девет четвртака узастопце нису радили, и градобитине се нису сачували. Из разговора са њима сам сазнао да је пре тачно  четири годинеисечен један велики забран близу манастира Мораваца; са математичком тачношћу ту околину од тада захвата онај ледени талас што сваке године пође од Дрине па кроз оголелу Шумадију туче све до Смедеревске Паланке. Тако је било ове године и биће тако све док нашу Шумадију најзад не пошумимо.“

Дубоко укорењена и несавладива слободарска свест овдашњег становништва учинила је да баш Шумадија односно Качер буде центар ослободилачке борбе против Турака и буђења државотворне свести, а доцније и Пијемонт српског уједињења.

Карта Качера
Карта Качера
ИСТОРИЈА ОБЛАСТИ

Kачерски крај је био насељен још у неолиту, јер су на локалитету Рудника и Драгоља нађени археолошки примерци из тог доба (камена секира). Коришћење рудног богатства из утробе планине Рудник трајало je још током раног неолита када је човек свесно и срачунато најпре ишао у потрагу за горским кристалом, тадашњим драгоценим материјалом који је служио за израду рударског алата.

Септимије Север
Септимије Север

Неки подаци кажу, на основу пронађене шљаке од ливења у ископинама, да се овде рударило пре Нове ере. Археолошки налази на неколико локација горњомилановачке општине потврђују да је ово подручје било насељено и у праисторији, на прелазу из бакреног у бронзано доба. Готово да нема села у којем се не могу пронаћи трагови народа старог века: Илира, Келта, Римљана, Гота…

У IV веку старе ере овим крајем владали су Келти победивши Илире као староседеоце који су овде вадили руду о чему сведочи нађен накит из халтетске епохе (старије гвоздено доба 8. век п.н.е) ископане на обронцима Рудника.

Касније је рудно благо овог краја привукло пажњу Римљана који су завладали Качером почетком првог века нове ере. Из ископане руде топљењем добијало се већином бакар, олово и сребро.

Југоисточно од врха Штурац,  у дубини састава Гушавог Потока са Красојсвачком Реком, где испод крша од ошрог камења зија улаз у хладни поткоп „Бездан“ из кога данас излећу вагонети блиставе руде, била је још у II веку густа насеобина римских рудара, који су се пре поласка на посао молили својој ваштитинци , богињи Мајке земље (Тerra Matris Gea), који датира из 195. године Нове ере. у храму, што га је Септемије Север обновио у III веку и поставио камену плочу са натписом(плоча се сада налази у Музеју у Београду). О обиму римске рудокопње казује међу осталим споменима и ископани римски новац, а код мeштана се може видети и Неронов златник, необично лепо очуван.

 Септимије Север плоча
Превод натписа уклесаног на плочи:  Император, Цезар, Луције, Септимије Север, Пертинакс Август,обнови порушени храм Мајке Земље, старањем Касија Лигурина, царског прокуратора,а под надзром Публиа Фунданиа Еутихета и Публиа Елија Муциана колона

Из једне ливаде на северозападној страни Штурца, дижу се зидине Мисе, некадашње богомоље Дубровчана и рудара Саса. Из оближње еиве штрче и остаци кула порушеног Рудничког града, који је доцније турцима служио за одбрану од пубуњене раје.

Да су постојала насеља сведоче и бројни манастири по Качеру, чија је непроцењиво драгоцена улога у очувању српског народног бића, православне вере и духовне културе у целини, била у свом зениту управо у најтежим временима, за робовања под Турцима. Наравно, то није могло проћи незапажено и без немилих последица, о чему сведоче многа рушења, паљења или уништења до темеља, чему су, током више столећа, били изложени сви манастири.

Насиља и чести прогони, кад год су војске овуда пролазиле, на несрећу долазећи често, сукобљавајући се, утицали су на судбине манастира, од којих се многи никад нису опоравили, утонувши у коров и заборав. Рушењу и паљењу као да није било краја. Од Турака последњи пут 1813. године, после слома Првог устанка, а пре тога страдали су манастири из 13. века.

Aлександар Лома за годишњак „Колубара 1998“ у тексту“ Качер-слојеви језичког памћења“, измешу осталог пише:

…..“.Ако се за целу северозападну Србију не може рећи да обилује писаним изворима и материјалним споменицима који би допринели нашем бољем познавању њене – без сумње, богате – историје, у случају Качера та оскудица је особито изражена. Кривица се обично баца на бурну прошлост, а она је заиста и овде била испуњена бунама и ратовима, али за чињеницу да један тако живописан и занимљив крај данас има врло мало тога да понуди посетиоцу заинтересованом за старине поред страних завојевача ваља кривити и нас саме.

Јесте Островица дочекала ослобођење Србије у рушевинама, али су се остаци зидова некадашње тврђаве тада још поносно дизали на врху вулканске купе употпуњујући њену романтичну силуету, тако карактеристичну у питомом шумадијском пејзажу; сравнили су их  са земљом ради постављања геометарске пирамиде !

Јесте руднички крај много настрадао током устанака, али његово право пропадање почиње са настанком „нове Србије“! Лично кнезу Михаилу проликом његове посете Руднику Јанко Шафарик је показао темеље римског храма који су ондашњи рудари посветили богињи Земљи и протумачио му латински натпис о његовој обнови, али то није сметало да се у потоње време овај локалитет, јединствен у целој Србији, неповратно затрпа рудничком јаловином!

Мистериозни „бездан“ напуштено рудничко окно које је опевао Војислав Илић и који је био „прворазредна атракција“ савременим посетиоцима, данас постојисамо у његовим стиховима; у међувремену је засут.

Као и у другим деловима Србије, и овде су многи стари споменици разлупани у потрази за скривеним благом, али из још баналнијих разлога; ради израде тоцила, како то белеђи Милићевић за знаменити „Јелен – камен“ који је, по предању, обележивао гроб деспотовице Јерине“…

У горњем сливу реке Kачер сачувано је нешто од предсловенске старине – име потока Босут, је предримско јер су римљани дошли касније, а овај говор се јавио раније. Римљани се препознају по селу Преторина 1525. године ( Претурица је део Живковаца данас)

 

Присутан је и велики број Влаха који  су романизовани Илири у Kачеру па се примећује да топоними Трудељ, Kозељ, Драгољ не звучр српски већ влашки пошто се они помињу у 15 и 16. веку.“

 

 

У литератури има записа о постојању манастира по Качеру: Гргур и Врањево у Босути, затим у долини Манастирског потока у Козељу, Медошевац у Пољаницама, Моравци у истоименом селу, Јовање у Дићима, Четрдесет мученика (Младенци) у Горњој Шаторњи, Блажина црква у Блазнави, манастири у Сиги у Влакчи и Бобовику у Вукасовцима, Бољковци у истоименом селу.

Планина Рудник била је стратешки значајна многим средњевековним државама због својих рудних богатстава. Око ње су ратовали и на њој успостављали границе Византија, Србија, Угарска, Турска…

Словенско становништво настањује ове просторе од почетка његовог доласка на Балканско полуострво. Предели који данас чине Качерски округ ушли су у састав српских земаља још у време владавине кнеза Часлава (927 – 960). Касније се смењују Самуилово царство, византијска власт, угарско царство, да би, крајем XIII века, ови крајеви ушли у састав краљевства Драгутина и Милутина, а потом у Душаново царство. Тако је у XIV и XV веку Рудник је био најважније трговачко средиште у Србији, док је у XVвеку био најзначајнији град у Србији после Смедерева.

Како то у српској историји бива за превласт у овим крајевима борили су се и припадници династија. Династичке борбе су вођене између Стефана Уроша II и Драгутина, а касније између Уроша III и Владислава. Највеће борбе су се водиле око Рудника и Острвице.

На фејсбуку“ Острвица „објављене су династичке борбе око ове рудничке територије:

„Рудник се помиње у изворима у вези са збивањима са краја XIII века. Тада на основу одредаба Дежевског уговора који су 1282. године закључили Драгутин (краљ Србије 1276 – 1282, краљ Срема 1282 – 1316) и Милутина (1282 – 1321), он улази у састав Драгутинове Сремске краљевине.

На почетку грађанског рата између њих двојице, Милутин 1302. године заузима Рудник и он остаје у његовом поседу све до 1312. године када се окончавају непријатељства и Рудник бива враћен Драгутину. После његове смрти, Милутин је поново запосео Рудник, а Драгутиновог сина Владислава је заробио.

Утврђење је поново било предмет сукоба и њихових потомака Стефана (1322 – 1331) и Владислава који су због њега заратили крајем 1323. године. Из тог сукоба је Милутинов син изашао као победник и преузео Рудник.

Тврђава се поново нашла у средишту борби међу великашима током распадања Српског царства. После пораза на Косову који је велики жупан Никола Алтомановић (1366 – 1373) претрпео 1369. године од Мрњавчевића, кнез Лазар (1371 – 1389) му је одузео Рудник. Међутим Никола је већ 1372. године повратио контролу над градом, да би он, после његовог коначног слома, 1373. године трајно ушао у састав Лазареве државе.

У њему је 1457. године као монахиња преминула српска деспотица Јерина Бранковић, а две године касније су га заузеле Османлије током коначног заузимања деспотовине Србије.

У 14. и 15. веку Рудник је био најважније трговачко средиште у Србији, док је у 15. веку био најзначајнији град у Србији после Смедерева.“

Краљ Драгутин је после Дежевског споразума 1282. године задржао област Рудника и припојио је  областима којe је добио од угарског краља.У њему је краљ Драгутин ковао и свој новац, као и његов син Владислав II.

На почетку грађанског рата  између браће, Милутин 1302. године заузима Рудник и он остаје у његовом поседу све до 1312. године када се окончавају непријатељства и Рудник бива враћен Драгутину. После његове смрти, Милутин је поново запосео Рудник, а Драгутиновог сина Владислава је заробио. Утврђење је поново било предмет сукоба и њихових потомака Стефана  (1322—1331) и Владислава који су због њега заратили крајем 1323. године. Из тог сукоба је Милутинов син изашао као победник и преузео Рудник.

У Руднику је радила ковница новца најдуже од свих у средњевековној Србији. Од метала, на Руднику су вађени и прерађивани сребро, олово и бакар. Средњевековни српски владари су на Руднику ковали свој новац. Динар краља Драгутина из друге половине XIII века први је српски апоен са ћириличним натписому на ком пише „Срећан рад“.

Аспра Ђурађа Бранковића, Динар краља Драгутина, Динар краља Душана, Динар краља Стефана
Аспра Ђурађа Бранковића, Динар краља Драгутина, Динар краља Душана, Динар краља Стефана

Др Дејан Радичевић, доцент Филозофског факултета у Београду наводи:

„Најстарији писани трагови о овом градском насељу потичу из доба краља Драгутина, а процват, Рудник је доживео у XIV и XV веку. Рудник је нарочито важан у доба деспотовине, јер његови рудници и топионице саме стварају већи државни приход од оног који је држава имала у доба Немањића. То се објашњава чињеницом да је рударско-металуршка технологија напредовала, а очигледно је било много стручне радне снаге, чији је животни стандард био висок за то доба.
Добро зидане простране зграде, квалитетнa одећа и свакодневни предмети, који се налазе на Руднику, могли су да приуште само просвећено и имућно грађанство.

О тадашњем богатству сведоче и остаци многобројних цркава које је као задужбине, судећи по археолошким налазима, подизала и ситнија властела. Откривени су темељи две цркве и велике грађевине с административном функцијом, судећи по бројним српским и угарским новчићима из доба царева Душана и Уроша, односно краљева Карла Роберта, Лудовика Првог и Жигмунда Луксембуршког.

Остаци цркве из 1389. године
Остаци цркве из 1389. године

Посебно важно откриће за разумевање градског живота у средњем веку су остаци приватне куће с приземљем и спратом. Приземље није било намењено становању већ је у њему највероватније била трговина. Становало се на спрату, у просторијама које су биле украшене фрескама. Реч је о геометријским и биљним мотивима веома лепе израде, који су идентични орнаментима из Високих Дечана. То сведочи да су грађани могли да плате врхунске мајсторе живописце“

– објашњава др Радичевић. Он подсећа да је богатство Србије златом и сребром било централна тема извештаја средњовековних путописаца и обавештајаца великих сила. Да би се бранила, држава је морала да производи квалитетно оружје, а један од центара средњовековне наменске индустрије био је и Рудник.

Доласком јужнословенских племена у овај крај, од 7. века нове ере настаје затишје у копању руде све до 13. и 14. века кад овај крај постаје центар државе Србије јер се до тада она протезала на север углавном до Рудника. Пре доласка рудара Саса (из немачке покрајине, Саксоније ) за време краља Уроша 1242. године, Качер су насељавали Дубровчани, Которани, Сплићани и други народи из разних крајева како би вадили руду. Ту су становали и откривени су трагови пет католичких богомља

Цар Душан
Цар Душан

У првој половини 14. века српски цар Душан (син Стефана Дечанског и отац Стефана Уроша Нејаког) 1331. године водио је борбе са Мађарима који су ту сахрањивали своје изгинуле ратнике те су та гробља по целом Качеру називана “Мађарска гробља”. Овде је било поприште сукоба са Угарском. Цар Душан је под Рудником 14. августа 1354. потписао хрисовуљу (повеља са златним печатом и потписом који је на пергаменту висио о свиленој траци) на „Брусници  под Рудником“ на којој стоји:

“Благоверни Стефан, цар свих српских и грчких земаља, приморја и западних страна.”

Повеља се односи на трговину са дубровачким трговцима. Ово је први случај, колико је до сада познато, да се једно рудничко насеље помиње у средњем веку.Такође, Душан је 1354. издао једну повељу Хиландару поклањајући један манастир. Наследио га је Урош Нејаки половином IV века када почиње борба великаша око територија.

Један од рудничких градова, Острвица, била је седиште великог жупана Николе Алтомановића. Успон Рудника у средњем веку је трајао нешто више од 150 година, од краја 13 до половине 15. века. Руднички грошеви који су ковани на Руднику били су тешки 2,4 грама и вредели су више него сав други српски новац. У време распада српског царства Рудник се није могао несметано развијати. Прво је био у саставу моћног кнеза Војислава Војиновића до његове смрти 1363. године. После његове смрти припао је његовом синовцу Николи Алтомановићу 1367. године. У том тренутку српско царство се налазило у потпуном расулу.  Тврђава се поново нашла у средишту борби међу великашима  током распадања Српског царства.

После пораза на Косову који је велики жупан Никола Алтомановић  (1366 – 1373) претрпео 1369. године од Мрњавчевића. кнез Лазар  (1371 – 1389) му је одузео Рудник. Међутим Никола је већ 1372 . године повратио контролу над градом, да би он, после његовог коначног слома1373. године трајно ушао у састав Лазареве државе.   Лазар je често боравио на Руднику, издававши у њему неке повеље, а рударство му je обезбеђивало знатне материјалне приходе.

Деспот Стефан Лазаревић
Деспот Стефан Лазаревић

Погибијом Лазара на Косову, после борби Угара и Византије, Рудник добија његов син Стефан Лазаревић (1393 – 1427) који 1402. од византиског цара добија титулу деспота. Место Рудник постаје велики трговачки центар а рудник који су закупом експлоатисали махом Дубровчани, деспоту доноси велике приходе у државну касу. Стефан наставља ковање новца (руднички грош). Пошто није имао деце налеђује га сестрић Ђурађ Бранковић 1426. године те гради своје утврђење на Острвици које постаје управна јединица за околна села па је имала свог челника. Ђурађ је био један од најбогатијих људи у Европи а његова ковница новца звала се „Srebrenice de Rudnik“ била је чувена и дуго је радила, те је и Карађорђе ковао свој новац у њој. За време Ђурђа радила је и берза метала на Руднику.

У 15. веку Турци су у више наврата харали качерским крајем, о чему постоје записи, када је за време владавине деспота Ђурђа Бранковића 1427. године, турски султан Мехмед II више пута нападао утврђени град Острвицу јер су у то време Турци надирали на Балкан водећи борбе са Мађарима који су држали Београд. Тако су 1438. године заузели и порушили Острвицу. Ђурађ ју је поново 1444. вратио да би је Мехмед II Освајач коначно 1458. освојио. Крајем 1456. године, тачније 24. децембра по старом календару, у свом двору на Руднику преминуо је деспот Ђурађ Бранковић. Сахрањен је у цркви Криве Реке, на јужним падинама Рудника. Трагови гробa и цркве данас не постоје. Деспотица Ирина (Јерина) је умрла такође на Руднику 3.маја 1457. године. Према предању сахрањена је на месту званом Јелен камен.

Остаци Ђурађевог града још увек су видљиви. Познато је да је на Острвици, атрактивном и стрмом стеновитом планинском врху који доминира шумовитим пределом у средњем веку била тврђава. Зидине још сведоче о том времену. Српски деспоти су радо долазили на Рудник и Острвицу из мочварног и влажног Смедерева, да се надишу чистог и свежег планинског ваздуха и уживају у планинском сунцу, води и храни.

Тако је Рудник био сведок физичког нестанка последњег значајног владарског пара средњовековне Србије. Средњевековна српска држава престаје 1459. од када почиње османска влдавина.

Утврдивши се на Руднику и Острвици (турски назив Сиврџе Хисар) Турци су почели изградњу путева како би се повезали са осталим својим гарнизонима по Србији. Главни пут је ишао од Београда преко Качера, Рудника, Карановца (Краљева) до Рашке.

Током вишевековне владавине Турака, становништво ових крајева дели судбину побуњеног словенског живља и, у више наврата, крајем 17. и током 18. века, исељава се преко Саве у Војводину и Славонију, прихватајући подаништво аустро-угарског двора и улогу браниоца јужних граница царства од продора Oсманлија.

У периодима мира, избегли народ се поново враћа на ове просторе, пристиже и нови из јужних и источних крајева, склањајући се од турске освете. У последња два века, прошлост ових крајева је испуњена бурним и значајним збивањима: устанцима, ратовима за ослобођење јужних крајева и исцрпљујућим борбама у два светска рата, за очување самобитности и слободе.

„Руднички портал“ је најлепше описао Острвицу (раније Островицу):

Острвица
Острвица

„Острвица је редак феномен рељефа, како по необичном облику и импресивном масиву, тако и по настанку. Ма са које стране да се прилази рудничком побрђу види се силуета њене оштре купе која доминира тереном. Надморска висина јој је 758 метара и налази се северозападно од планине Рудник, од ње удаљена шест километара. У геолошком погледу Острвица је састављена од вулканских, еруптивних стена из групе андезита. Стена је врло чврста и постојана и масовно се користи у грађевинарству, нарочито у путоградњи и за зидање зграда.

Тврђава на Острвици
Тврђава на Острвици

Данашња Острвица припада централним деловима угашеног вулкана једног од многих који су у геолошкој историји били активни у рудничкој вулканској области. Одређена је апсолутна старост ових стена на око 18-20 милиона година. Ако се зна да су најстарије стене земљине коре стваране пре око 4 милијарде година, онда је јасно да је Острвица од геолошки најмлађих масива вулканских стена, па отуда и велика сеизмичност Рудника. Два заобљена врха чије се коте разликују за око 4 метра чине малу и велику Острвицу. На њима се још виде остаци утврђеног града. Не зна се кад је град саграђен мада се први пут помиње у V веку после Христа али се претпоставља да утврђење потиче из античког периода.

Деспот Ђурађ Бранковић
Деспот Ђурађ Бранковић

У подножју Острвице био је средњевековни град – подграђе у коме су били представници „острвичке власти“, занатлије и трговци, међу којима и Дубровчани, који су наплаћивали царину за робу која се извозила за Приморје или одатле добављала за потребе Рудника. У Острвици су често, као и на Руднику у свом двору, боравили деспот Ђурађ Бранковић, Јерина и њихова деца нарочито зими јер им је ту боље одговарала клима него у Смедереву. Одмах после смрти деспота Ђурђа, 1456. године на Руднику, је умрла и деспотица Јерина, 1457. године. Легенда каже да ју је отровао син Лазар, што је био мотив за песму Војислава Илића „Пећина на Руднику“ и музичку драму Момчила Настасијевића „Деспот Ђурађ Бранковић“.

Турци у мају 1458. године заузимају Качер и оснивају своју власт и управу по санџацима, тако да Качер припада смедеревском. Они су Острвицу у више наврата освајали и рушили. Први пут ју је порушио Мурат II 1438. године, други пут Мехмед II Освајач 1454. године, а трећи пут неутврђене године 16. века, порушио ју је смедеревски Санџак бег због побуне њеног становништва. У преведеним турским тефтерима из 15. и 16. века Острвица се помиње и као седиште нахије и кадилука, са називом Сивирџе Хисар. Познати турски путописац Евлија Челебија посетио је 1664. године Острвицу и констатовао да су утврђени град и подграђе порушени и опустели.

Евлија Ћелебија
Евлија Ћелебија

Њена грандиозна необична вулканска купа са градом на врху, богатом историјом, живописним крајоликом и разноврсном ендемском планинском флором, од које се нарочито истичу жута перуника и реликтна врста шиба зеленика, захвалан је објекат за све љубитеље природе – туристе и планинаре. Незабораван је поглед са врха Острвице одакле се види скоро пола Србије.

Качер се спомиње у турским написима 1476. године као саставни део Рудничке нахије. Почетком 15. века спомиње се качерска кнежина са кнезом Димиртијем, који борави у Козељу и управља са 13 качерских села. Подаци кажу да је 1525. године имало 93 домова. Тих година Срби у Банату воде велике борбе са Турцима под заставама Светог Саве, којима су се клањало и много Турака. Због тога Синан паша заплашен митом Савиним, наређује да се Савино тело донесе, из манастира Милешеве где је Сава сахрањен, и спали га 1594. године на Врачарском брду.

Почетком 18. века Аустријанци су поново ратовали против Отоманске империје и у времену од 1718. до 1738. године заузели ове крајеве, завели нову административну управу, извршили попис становништва и насеља о чему има писаних трагова. Реч је о тзв. Рудничком дистрикту и једној карти из тога времена коју је цртао О. Ф. Ебшелвиц. У тој карти исписана су села: Лалинци, Моравци, Ивановци, Липље (Липа), Шутци, Козељ, Угриновци, Заграђе, Крива Река, Калањевци (Калиновац), Трудељ, Варнице (било је пусто), Рудник, Јарменовци и Драгољ (Драгуљ). Вероватно да су тада затечени мештани, касније од истраживача названи “старинци” остали на овим просторима и сачекали досељенике који су у ове крајеве дошли пред и за време Првог српског устанка.

Пожаревачким миром 1718. године Качер добија власнике Аустро-Угаре који су много ценили дрво, те је почело масовно крчење шума и прављење обрадивог земљишта тако да је пољопривредна производња јачала да би се у тим повољним условима качерски крај насељавао. Београдским миром 1739. године Турци протеравши Аустро-Угарску поново добијају на управу све крајеве до Саве и Дунава те и Качер. Међутим чинили су велики зулум да би се осветили Србима јер се доста Качераца борило на страни Аустрије.

Србија је била подељена у 15 дистрикта, а област данашњег Качера подељена је границом у Љигу и западни део припадала дистриктуса центрима у Ваљеву а источни  Руднику.

Поновно успостављање турске власти довело је до новог таласа репресије и сеоба. После Кочине крајине (1788 – 1791.) и Свиштовског мира у рудничко-таковски крај насељава се знатан број дошљака. То је допринело обнављању ратарске производње и напретку сточарства, првенствено у гајењу свиња, оваца и коза које су биле главни извозни производ у Аустрију. Многи трговци из народа обогатили су се и постали „газде“. Они су све више узимали учешћа у политичком животу. Најпознатији међу њима били су Милан Обреновић из Бруснице, Никола Милићевић из Луњевице, Стојан Павловић из Бершића и Јован Лазић из Сврачковаца.

У Качеру се рађају кнезови: Живан Стојановић из Живковаца, Марко и Периша Ракић из Рудника, Јован Козељац из Козеља, Милован Ломић из Драгоља. Сви су били учесници борби са Турцима и имали су велики углед у Качеру.

Селим трећи
Селим трећи

После Свиштовског мира, султан Селиm III је 1791. године јаничарима забранио приступ Београдском пашалуку. Они су се опирали овим мерама и имали су заједнички циљ са свим групама које су се супростављале султану. Да би могли да се одупру јаничарима, османске власти су морале да се ослањају на Србе и давање им повластица било је посебно изражено за време београдс ког Хаџи Мустафа паше, због чега је он назван „Српска мајка“. Укинуо је читлуке (отимање српске земље) и основао је народну српску војску са кнезовима и буљубашама на челу. Ова војска уз турску 1798. године поднела терет борбе против паше Позвноглуа.

У то време је главни проблем био Осман Позваноглу, који се одметнуо од Порте и самостално управљео Видинским пашалуком. Он се тиме није задовољио, већ је покушао да врати јаничаре у Београдски пашалук. Због тога је султан Србима дозволио да се наоружавају. У то време Турска је ратовала на више фронтова и морала је повући део војске за тај рат те је указом дозволила јаничарима да се врате у Београд.

По повратку међу њима су се истакли : Аганлија, Кучук Алија, Мула Јусуф и Ага Фочић. Један од њих, Кучук Алија био је Рудничанин који је пре одметања прикупљао харач у Рудничкој нахији. Дахије су 15. децембра 1801. убилe дотадашњег везира Хаџи Мустафа пашу и поделили пашалук између себе, те завеле свој терор, уводећи српској раји напоран рад и додатне порезе. Бројни случајеви насиља као и сеча кнезова почетком 1804. године довели су до побуне против дахија, која се претворила у Први српски устанак.

У Рудник за заповедника долази Сали-ага, рођени брат дахије Кучук Алије. Бездушан, бахат и крволочан, није поштовао чак ни турског султана и његове наредбе. Завео је до тада незабележен терор и због таквог понашања добио је назив „руднички бик“. Карађорђе и Станоје Главаш више пута су намеравали да га убију, први пут у Страгарима а затим код манастира Вољевача.

Карађорђе
Карађорђе

У августу 1803. године Карађорђе шаље поруку најагилнијим првацима са ширег подручја Рудника: Дринчићу, Мутапу, Милошу, Курсули, Ломи да се окупе како би ударили на Турке. На Сретење 15. фебруара у Орашцу Карађорђе диже устанак против дахија и заузимање Рудника био је први приоритет. Лома је у међувремену са осамдесет Качераца код Сибнице потукао турски одред којим је командовао Кучук Алија, а Карађорђе са војском долази 12. марта под рудничку тврђаву, те 18. марта осваја Рудник. Милан Обреновић постаје војвода Рудничке нахије, први командант кога је Карађорђе поставио.

Карађорђе шаље поруку Порти где се жали на дахије и тражи да Порта реагује. Турски султан, видевши како се зло спрема  шаље босанског везира Бећир пашу да покуша да смири ситуацију. Он протерује дахије који беже на мало острво на Дунаву, Ада Кале, код Кладова те паша, свестан да је буна почела због дахија, нареди тамошњим Турцима да дахије ухвате и предају Србима. Срби предвођени Миленком Стојковићем искрцали су се 25. јула на острво и после борбе похватали дахије, отсекли им главе (Аганлијина глава је изгубљена у Дунаву), напунили вуном и однели везиру у Београд а он их је послао у Порту.

После сече кнезова Карађорђе позива у Орашац на збор све виђене Србе и 15. фебруара 1804. године диже устанак. Прво ватрено крштење са Турцима Карађорђе има на Дрлупи испод Космаја 21. фебруара, затим на Чокешини на падинама Цера 28. априла. Шабац је заузет 3. маја а затим пада Пожаревац и Смедерево.

Борбе се настављају и 1805. када је 11. јула ослобођен Карановац. Борба на Иванковцу, близу Ћуприје, била је 18. августа. Крушевац  је ослобођен 26. јануара 1806 а 13. августа устаници блиставом победом побеђују Турке на Мишару.

Рударска производња обновљена је 1806. године. Карађорђе затим доводи 35 рудара Саса из Немачке који производе гвожђе, олово и нешто сребра. За потребе Аустрије и Турске кује се сребрни и бакарни новац којим је требало да Срби набаве оружје за продужетак борбе али та трансакција није остварена. У Страгарима је 1807. године саграђена прва барутана која је снабдевала војску барутом.

Качерска војска на челу са војводом Миланом, а касније Милошем Обреновићем, уз Арсенија Лому, учествовала је у свим већим биткама Првог српског устанка. Ослободили су Јагодину, учествовали 1806. на Мишару и Делиграду. У освајању Београда нису учествовали али су учествовали у освајању Ужица 1807. када је Милош Обреновић постављен за војводу. Даље, 1809. године су се борили са Карађорђем у офанзиви на Стари Влах као и 1809. године у Сјеници. Устанак се проширио чак до Црне Горе. Тада се велики број Срба доселио у Качер (Јаковљевићи у Живковце, Аксентијевић у Босуту, Миливојевић у Драгољ).

Управу над Рудником Карађорђе је поверио је свом зету Николи Карамарковићу. Прва српска скупштина одржана је на Велику Госпојину 1812. у Калипољу код Враћевшнице и Црнућа на којој је прихваћен Букурештански мир 1812. године, којим Русија склапа мир са Турском због напада Наполеона на Москву, и Турци се враћају у српске градове наваливши са три стране. Код Неготина гине хајдук Вељко, пада Лешница код Лознице и Засавица са Зекиним „голаћима“ и Турци улазе у Београд. Карађорђе са већином старешина повлачи се у Срем. Крај устанка означава предаја Милоша Обреновића Турцима.

.

У септембру 1813. године Лома са Качерцима напушта Делиград и враћа се у Качер да бране своје огњиште од Турака.

После слома Првог устанка Милош Обреновић који није хтео да бежи из Србије почео је своју паметну политику преговора са Турцима који су се вратили и почели освету и пљачку над народом који се већином склањао у збегове. Дивљање Турака трајало је до октобра 1813. када је Хуршид паша објавио амнестију и позвао Србе да се врате кућама. Руднички крај добио је Али ага Серчесма коме се Милош, по позиву паше предао. Београдски везир Сулејман паша Скопљак спремио се да насилно поврати  мир и ред. Завладао терор и настао прави покољ. Сви бољи, честитији и виђенији људи у народу били су, у току од годину и по дана, за време обновљене турске владавине у београдском пашалуку, сечени, убијани, клани и натицани на коље. Паша поставља Милоша за оберкнеза Рудничке, Крагујевачке и Чачанске нахије те по његовом позиву предали су се Турцима: Лазар Мутап, Лома и Милић Дринчић.

Реакцију на терор започиње Хаџи Продан буном 1814. године коју Милош не подржава већ заједно са Турцима учествује у гушењу буне. Лома, Мутап, Тома Вучић Перишић, Сима Паштрмац и Милић Дринчић не учествују у побуни али стварају језгро отпора за будући устанак.

Турци почињу освету због Хаџи Проданове буне уводећи драстичне намете и кулук. Врхунац турског зла било је убиство Станоја Главаша у фебруару 1815. године. После састанака у Рудовцима у кући попа Ранка, српске старешине решавају да се устанак подигне и договарају да се заузме Рудник за који је био задужен Лома.Тако је Лома на Цветни Четвртак 20. априла у Јасеници растерао Турке који су скупљали харач. Устанак није био управљен против султана и турске власти, него само против управника београдског пашалука, Сулејман-паше, чија недела народ није могао трпети. Устаници су признајући  турску власт и султанов легитимитет, то стално истицали у преговорима са Турцима.

Арсеније Лома
Арсеније Лома

Ослобађајући Рудник Арсеније Лома гине не дочекавши дизање устанка.

Милош који је побегао из турског заробљеништва на збору у Такову на Цвети 24. априла 1815. диже Други српски устанак, који постаје симбол националне борбе за ослобођење. Од Качераца на збору у Такову учествује уместо Ломе његов синовац Милован Ломић. После Рудника Срби нападају Чачак и утврђују се на Љубићу. У борби гину Танаско Рајић и Лазар Мутап. Чачак је ослобођен 10. јуна. Затим пада Палеж (Обреновац).

Други српски устанак завршен је последњом борбом Срба код Дубља 25. јула 1815. у којој је погинуо Милић Дринчић.

Устаници се нису могли носити са јаким Турцима који су кренули из Босне вођени Хуршид пашом и из Ниша са Марашли Али пашом. Без подршке великих сила са недостатком оружија и муниције, у Србији влада глад и заразе. Милош је схватио да једино преговорима може извући неку корист за Србе и отерати злогласног Сулејман пашу из Београда. Русија је протестовала у Цариграду против терора у Србији, што се противи Букурешком уговору. Стога је Порта наредила Марашлији и Куршид паши, да не ударају на Србе, него да почну преговоре са Милошем.

Тако је Милош са Марашли пашом, у Бјелици Споразумом   9. новембра 1815. године закључио мир којим је Србима зајамчена аутономија а данак султану прикупљаће српске старешине. Касније султан Мухамед Други је 30. октобра 1830. године потписао нови хатишериф по коме је Србија добила аутономију и добили Београд. Тако је модерна српска држава, као аутономна кнежевина, обновљена као пре четири века кад се угасила деспотовина Лазаревића и Бранковића.

Други српски устанак довео је до стварања аутономне Кнежевине Србије. Кнез Милош је наставио петнаестогодишњу дипломатску борбу са Портом на добијању писане гаранције повластица, са чиме је Турска одуговлачила све до 1830. и 1833. године. Хатишерифом из 1830. године Кнежевина Србија добила је потпуну унутрашњу аутономију, право на повратак шест отргнутих нахија, а кнезу Милошу је потврђено наследно кнежевско право и власт коју контролише Савет од најугледнијих старешина. Кнез је добио право да, за одржавање унутрашњег реда, формира војску, Србима је дата слободе вере, а муслиманима је забрањен боравак у Србији осим у војним гарнизонима.

Качерски крај, као и цела Србија, платио је високу цену слободе. На многе безимене јунаке из Качера који су изгинули подсећају њихове пале старешине: Арсеније Лома, Лазар Мутап, Милић Дринчић и Танаско Рајић.

Крајем 1815. године старешина Рудничке нахије са седиштем у Брусници постаје Јован Обреновић. За време турске управе Рудничка нахија била је подељена на три кнежевине: Качер, Брусницу и Мораву да би 1816. године из Мораве била издвојена села у посебну кнежевину, Црну Гору (Карадаг).

Качерском кнежевином управљао је Јован до јуна 1815. године када га је заменио Јован Лазић из Сврачковаца. Управљали су са дванаест села а по завршетку устанка придодата су села: Мутањ, Давидовица, Церова, Шилопај, Рељинци, Крива Река, Заграђе, Рељинци, Бољковци, Заграђе, Лалинци, Бољковци, Попратица, Штавица, Угриновци, Козељ, Трудељ, Моравци, Липље, Пољанице, Ивановци, Шутци, Смрдљиковац (Брајковац), Берисава, Калањевци, Живковци, Босута и Драгољ.

Власт Срба чинили су кнежински кнезови и кметови села који су скупљали народни порез – харач. Због високог харача који им је Милош наметнуо и за себе, народ је био огорчен и у децембру 1824. откривена је Рудничка завера вођена Томом Вучићем Перишићем, затим 1825. године Ђакова буна које нису имале успеха.

Рудничка нахија је већином била на страни Обреновића те су се због тога често водиле жучне расправе и у скупштини. Поред оптерећења народа турским дажбинама и кулуком на сечи шума и изградњи путева морао је кулучити за кнеза Милоша и Јована. Користећи власт за увећање свог богатства подређивао је све личном интересу. Зато су избијале буне социјалног и политичког карактера.

По подацима узетим из књиге ‘’Кнежевина Србија’’ Милана Ђ. Милићевића, Качерској кнежевини 1876. године припала су сва села и варош Горњи Милановац у околини Рудника: Рудник, Мутањ, Церова, Давидовица, Шилопај, Рељинци, Загарађе, Крива Ријека, Накучани, Угривновци, Лалинци, Бањани, Штавица, Ручићи, Бољковци, Љиг, Дићи, Моравци, Ивановци, Шутци, Пољанице, Калањевци, Живковци, Оњег, Дрењина, Козељ, Трудељ, Босута, Драгољ, Јарменовци, Вољковци,    Манојловци, Гуришевци, Бождаревац, Доброшевац, Бранчићи, Липље, Смрдљиковац( сада Брајковац).

Све до 1838. године важила је стара административна подела и начин управе када су новим законом формирани срезови и окрузи место турских кнежина и нахија.Уместо буљубаше уведени су срески начелници, а оборкнезови су окружни начелници. Из качерског среза се тада издваја Блазнава, Страгари и Бушинци и припајају Крагујевцу, а цео Качер са Брусницом постаје Руднички округ са седиштем у Брусници а касније Горњем Милановцу када је тамо и почело формирање насеља.

Савремено насеље Рудник, основано је на неколико година после Другог устанка, на широкој планинској коси која се релативно благо спушта у долину, обухваћену потоцима: Златарицом, Дуловцем и Кршом. На раскрсници старог друма и пута, који води од Острвице у Градове, подигнута је прва зграда у овом насељу, механа са пекарницом. Она се помиње као „Ракићева механа“ 1822.године  и постојала је више од четири деценије. Њен власник Лука Ракић са Блата, познат из доба Сали-аге, као гајташ.

Од 1830.године формирана је Качерска капетанија. Први начелник качерког среза био је Марко Ракић са седиштем села у његовој кући у насељу Блате поред Рудника. Он је и раније руковао печатом качерске кнежевине али није било службеника и канцеларије. Људи су долазили његовој кући да се жале или нешто моле, а он је слао наређења по кнежевини. Касније, око 1841. године направљена је прва среска зграда у дворишту данашње основне школе у Руднику и ту смештено званично среско начелство.

У току 1831. године кулучило је у Качерској капетанији око 1600 посленика и изграђена је зграда  среског конака. Источно од ње озидана је штала, са три собе за послугу. Дуго су у овој згради (конаку) коначили – становали стари капетани. Доцније су у њој смештени пошта, телеграф и пореска управа. Постојала је више од сто година. Испред Конака, под гранатим липама на равном дворишту, обрасло ниском травом, у празничне дане скупљао се народ да игра у колу или да баца „камена с рамена“ на сеоском путу поред дворишта. Коначка чесма у Дуловцу је споменик Арсенију Ломи, подигнута 1899.године. (Мисли се на чесму Бакарушу, иза школе, код „Зелене зграде“, у Малом рају, која и данас постоји и користи се).

Шафарик помиње, 1865.године, капетанију и механу на Руднику. Нову механу, преко пута Конака, подигао је неки Никола Цинцарин. Ову је зграду купила је Рудничка општина и удесла је за среске канцеларије. Била је у употреби све до спаљивања 1941.године

Народна скупштина сазвана на Сретење 1835. године донела је први устав у модерној Србији који је израдио Димитрије Давидовић, кнежев секретар по угледу на либералне уставе оног времена.

Политичке борбе су се распламсале нарочито после “Турског устава“ из 1838. године кад је обим Милошеве власт смањен. Милош затим абдицира 1839. године и предаје власт већ болесном сину Милану који је убрзо преминуо тако је владало је намесништво (Јеврем Обреновић, Аврам Петронијевић и Тома Вучић –Перишић) до избора Михаила на скупшини 1840. године, на којој су учествовали и Ратко Јовановић из Трудеља и Андрија Јовановић из Пољаница.

Међу уставобранитељима најгласнији су били Тома Вучић Перишић, Милитин и Илија Гарашанин, Аврам Петронијевић. У то време 1844. године појављује се и национални програм Начертаније.који је дао правце спољне плитике и уједињења према суседним државама и према великим силама. Рудничани су подржали Вучићеву буну 1842. године и отворено су стали на страну Обреновића, што им се касније осветио смењивањем свих челника. Кнез Михаило под притиским напушта Србију абдицира и на власт долази Александар Карађорђевић.

Милутин Гарашанин
Милутин Гарашанин

Поред поменутих кнезова и угледних грађана Рудничке нахије као двојица по којима се Качер највише препознаје издвајају севојвода Арсеније Лома из Драгоља и Милутин Гарашанин из Гараша. Милутин је рођен 1762. и био је савременик Карађорђа и Милоша Обреновића. Ожењен сестром Арсенија Ломе, учествовао је у тадашњем политичком животу. Милош га је елиминисао као противника (учествовао је у побуни коју је водио Тома Вучић Перишић). Његов син Илија је такође био велики политичар, министар унутрашњих дела, који је написао чувено српско политичко дело „Начертаније“.

Под притиском опозиције кнез Александар Карађорђевић је сазвао Светоандрејску скупштину 1858. године. На скупштини су од Рудничана учествовали: Младен Жујовић, Божа Божовић, прота Петар Протић, земљорадник из Живковаца Јован Плескоња и др. и подржали идеју да се Обреновићи врате на власт, да се а кнезу Александру Карађорђевићу одузме мандат кнеза и да га преда кнезу Милошу Обреновићу, чија владавина је била кратка од 1858 до 1860. године.

За време његове друге владавине, Деспотовица је добила назив Горњи Милановац у спомен војводи Милану Обреновићу. Тада је установљено прво одликовање Таковки крст и Орден Милоша Великог.

Милош Обреновић
Милош Обреновић

После Милошеве смрти 1860. године, враћа се по други пут Михаило чија је владавина значајна по низу реформи у држави. Законом из 1861. године установљена је народна војска. Рудник је имао три батаљона. Качерски батаљон био је састављен од рудничке чете (Калањевци, Шутци, Смрдљиковац, Живковци, Босута, Драгољ, Трудељ, Липље и Пољанице), калањевачке чете са зборним местом изнад школе у Шутцима и моравичке чете.

Убиством кнеза Михаила 1868. године за наследника на скупштини у Топчидеру проглашен је малолетни Милан Обреновић, (син Милошевог брата Јеврема) уз Намесништво. Скупштини су из Качера присуствовали посланици: свештеник Матија Дамјановић, Мијаило Милићевић, Тривун Ђунисијевић и Јефта Мирић. Млади Милан преузео је далатност од намесништва после устанка Срба у Херцеговини и Босни1875. године

Мирно раздобље од завршетка Другог устанка прекинуто је у јуну 1876. године уласком неспремне Србије у Први српско – турски рат.

Порта одбија да кнезу Милану да на управљање Босну, и он је Турској објавио рат. После два дана Србији се придружила и Црна Гора. Аустроугарска и Русија одлучиле су да се не мешају у рат.

Две рудничке бригаде биле су у саставу Ибарске војске под командом Фрање Заха у области Сјенице и Новог Пазара. Рудничким бригадама прве и друге класе командовали су Марко Катанић и Милутин Гарашанин. Битке код Калипоља и Кладнице са Турцима биле су кобне за Качерце због лоше вођене битке од стране Фрање Заха.

Друга борба рудничке бригаде код Кушића под командом мајора Михаила Илића била је успешна. Бригаду је касније преузео млади капетан Радомир Путник који је био успешан у борбама код Адровца, Ђуниса и Делиграда 1876. године. Пошто је млади кнез Милан ушао у рат војно неспреман, Србија је претрпела поразе код Ђуниса и Делиграда (1876). Рат се завршио миром у Цариграду, фебруара 1877. Територијална целовитост Србије остала је сачувана.

Други српски-турски рат Србија је дочекала 1877. године спремнија. Русија објављује рат Турској и договара се са Аустријом о подели Балкана. Ратни циљ Србије остао је исти као и у предходном рату: ослобађање српског народа од турске власти и територијално ширење према југу. У овом рату Срби су имали више успеха. За око две недеље ослобођени су Пирот, Ниш, Лесковац, Врање. Убрзо су Русија и Турска потписале примирје које се односило и на Србе.

Под командом генерала Саве Грујића. Рудничка бригада учествовала је у ослобођењу Ниша и Пирота 1878. године. Качерска бригада учествовала је у борбама око Грбовац и  на Копашничком вису.

Санстефанским миром 1878. завршен је рат у којем Србија није била задовољна јер је изгубила доста територија. Берлинским конгресом у јулу 1878. године Србија је је постала међународно призната држава и исправљена је направда из Првог рата захваљујући залагању Ото фон Бизмарка. Одлуке Берлинског конгреса су:

  1. Србија добија независност и 4 округа: Нишки, Пиротски, Врањски и Топлички
  2. Црна Гора добија независност и територијално проширење,
  3. Велика Бугарска је смањена и подељена на Кнежевину   Бугарску и Источну Румелију,
  4. Аустроугарска је добила право да окупира Босну и Херцеговину.

Уследило је мирно раздобље, уведена је демократија у политичком систему на власти су се смењивали либерали и радикали.

Долази 1885. година и избија српско – бугарски рат јер је краљ Милан сматрао да је поремећена равнотежа снага на Балкану уједињењем Румуније и Бугарске и објавио је рат Бугарској који народ и војска Србије није подржавала. И доживео је пораз на Сливници. Србију је спасла бечка дипломатија.

Народна Скупштина Србије је 6. марта 1882. године донела Закон којим се „Књажество Србија проглашава за Краљевину Србију“. Дотадашњи Књаз Милан М. Обреновић IV проглашен је за наследног Краља Србије, под именом Милан Први као први нововековни краљ Србије. Српска јавност је са великим одушевљењем и одобравањем примила ту вест. Већ 7. марта поподне отпочело је примање страних дипломата, а први је дошао у аудијенцију и честитао младом краљу, аустроугарски посланик гроф Кевенхилер. Та држава је затим прва признала српску краљевину.

Далеке 1882. године Србија је из ранга кнежевине уздигнута на ранг краљевства, а њен владар Милан Обреновић, који је претходно био кнез, постао је краљ. Цар Франц Јозеф је лично честитао краљу Милану Обреновићу.

У то је доба на Балкану настајао својеврстан тренд уздизања држава у краљевине. Наиме, још је годину дана пре Србије Румунија уздигнута у краљевину, при чему је владар Карло постао краљ.

Суседна Бугарска постала је краљевина 1908. године, а Црна Гора још касније – 1910. године. Напротив, Грчка је била краљевина још од 1832. године.

За разлику од Грчке, Румуније и Бугарске, чији су краљеви били из немачких династија, Србија и Црна Гора имале су домаће владарске династије. Штавише, Србија и Црна Гора биле су пре Првог свјетског рата једине државе на Балкану које су имале владаре из домаћих династија.

Одмах по проглашењу Милана Обреновића за краља Србије, почео се нагло мењати политички живот у земљи. У то време почињу да се стварају политичке странке у Србији.

Створене су буржоаске странке: Народна радикална странка (1881), чији је вођа био Никола Пашић, Либерална странка са својим вођом Јованом Ристићем и Напредњачка странка као лична странка краља Милана.

Руднички округ је Законом из 1890. године припојен Чачку све до 1902. године кад је поново успостављен Руднички округ са старим границама са Качерским, Љубићким и Таковским срезом и са вароши Горњим Милановцем. Владао је краљ Милан који је водио политику запада, због чега је сметао Русији која је хтела да им он буде оруђе у њеним рукама.

После његове абдикације фебруара 1889. године наследио га је малолетни син Александар уз намесништво (Јован Ристић, ђенерал Коста Протић и ђенерал Јован Белимарковић. Никола Пшић био је вођа радикала и први мандат председника владе био му је 1891. године. Милан се 1897. године вратио у земљу и прихватио да буде командант војске.

Милан Обреновић се повукао у приватни живот. Преминуо је 1901. године у Бечу.

Краљ Александар је суспендовао постојећи устав и донео је свој (октроисани устав). Објављивањем своје женидбе са Драгом Машин, Александар је изазвао велики гнев нарочито у војсци. Скована је завера и Александар и Драга убјени су 11. јуна 1903. године а за краља је постављен 15. јуна 1903. годиме Петар Карађорђевић који је увео парламентарну демократију.   . Власт су држали радикали које су из Рудника подржавали Урош Ломовић, Светислав Боровњак, Мијаило Обреновић, Сретен Радосављевић трговац из Калањеваца и др.

Анексија Босне и Херцеговине је угрозила српске интересе на Балкану.  Први балкански рат водиле су Србија, Бугарска и Црна Гора против Турака.

  Рат није заобишао Качер. Борци Качера у Шумадијској дивизији припадали су Трећој армији под командом Ђорђа Михаиловића, кроз борбе  код Подујева, Приштине, Гњилана, Скопља, Куманова, изашла је у Љешу 18. новембра 1912 на Јадранско море. Српска Друга армија,  са две дивизије, под командом Степом Степановића ратовала је заједно са Бугарима и заузела Једрене. У једренима је Шукри паша предао кључеве града пуковнику Миловану Гавриловићу из Белановице. Лондонским миром рат је завршен 13. маја 1913. године.

Други балкански рат почео је нападом Бугарске на Србију и Грчку 30. јуна 1913. године

Шумадијска дивизија водила је рат против Бугара на Брегалници, Злетову, Зајечару и Чемернику. Турска је успела да врати од Бугара Једрене. Рат  је завршен у августу 1913. године Споразум је потписан у Букурешту 10. августа 1913. године. Србија је добила проширење територије до Битоља.

Долази атентат у Сарајеву 29. јуна 1914. године и наговештава нови рат.

Први светски рат почиње објавом 28. јула.Србија је била неприпремљена, војно и финансијски исцрпљна напорима у Балканским ратовима.Поред Церске битке  водила се    на Руднику од 16. новембра до 15. децембра 1914. године, друга велика битка – Колубарска и била је брана Аустији да прође дубље у Србију.  У војску Србије укључена је и Ђачка чета као и 1300 каплара обучаваних у Скопљу. После продора Аустријанаца преко Дрине, Српска војска се повукла на десну обалу река Љиг и Колубаре.

Рудничка борба почела је 16. новембра 1914. са поседнуте линије Гукош- Сувобор. На потезу од Колубаре до Рудника за две недеље борбе погинуло је 600 младића а до краја рата од 1371. ђака, погинуло је 839. Генерал Живојин Мишић поставио је одбрану испред Горњег Милановца и одатле кренуо у офанзиву 3. децембра. Поћорекова армија је враћена преко Дрине, чиме је завршена Колубарска битка 15. децембра 1914. године. Од 4338 мобилисаних војника Рудничког краја 2254 изгубило је животу рату. Симбол те борбе  је у споменику изгинулим ратницима Рудника у ратовима 1912 – 1918. године у чијем се подножју налазе кости Арсенија Ломе, војводе Првог устанка.

Све до октобра 1915. године владало је затишје, а онда су почеле нове борбе. Соколска бригада Прве армије борила се на Руднику и Сувобору бранећи прилаз Горњем Милановцу. Ипак Милановац су Немци заузели 30. октобра. У данима окупације на челу таковског среза био је Рудолф Фабијан, а качерски срез водио је Словенац Иван Валенчић. Окупатор је настојао да обезбеди функционисање нормалног живота. Почео је рад школа у Руднику и Љигу са учитељима из Аустроугарске монархије којима су помагали и српски учитељи. Окупатор је за своје потребе скидао бакарне плоче са цркава као и звона.

После голготе српске војске на Солунском фронту и борбама за ослобођење земље Качерски крај ослободила је Дринска дивизија Прве армије 28. октобра 1918. године.

Велика народна скупштина Србије прогласила сједињење Војводине(Банат, Бачка и Барања) са Србијом (Срем је тада био у саставу Славоније). Црна Гора је 26. новембра на великој скупшзини у Подгорици прогласила безусловно уједињење са Србијом. По пристанку Хрвата регент Александар је у име краља Петра прогласио 1. децембра 1918. године Краљевину Срба, Хрвата и Словенаца под династијом Карађорђевића.  Прву владу ове накарадне државе образовао је 20. децембра Стојан Протић.

Време од 1918 – 1941. године протекло је у династичким превирањима и политичким сукобима.             Од политичких партија извесне утицаје су имале странке: Демократска, Народна радикална, Комунисти су једно време били забрањени а нису ни имали већи утицај, Југословенска национална  (ЈНС) и Југословенска радикална заједница( ЈРЗ), Хрватска републиканска сељачка странка-ХРСС, Словенска дудска странка, Југословенска муслиманска организација(предвођена бившим беговима), Савез земљорадника

Други светски рат

 Комунистичка партија основана је 1919. године и на изборима 1920. освојила 58 посланичких мандата. „Црвена опасност“ натерала је коалицију радикала и демократа да „Обзнаном“ забрани све облике комунистичког деловања.

После државног удара 1941. године Качер пролази кроз бурне догађаје све до 1945. Немци су у априлу заузели Качер а капитулација војске значила је одвођење у заробљеништво и предају оружја свих војних формација у Србији. Једина војска била је под командом Драже Михајловића, Југословенска војска у отаџбини, која је била једини покрет отпора у наредним годинама рата. Дража је 11. маја окупио на Равној Гори официре који се нису предали и основао Команду четничких одреда Југославије. Име четник узето је као симбол дуге традиционалне српске гериле. Спонтано су формирани одреди под командом активних официра. У Качеру су били Драгиша Нинковић, Момир Кузмановић, Милијан Јовановић и Милован Недељковић.

Почели су се формирати и партизански одреди који су у прво време заједно са четничким водили борбе против окупатора. Тако су заједно ослободили Горњи Милановац 29. септембра 1941. године. Командант партизана био је Бранко Ракић а четника Звонко Вучковић. Грађански рат почео је крајем октобра и почетком новембра. Народ Качера је навише страдао у међусобним борбама партизана и четника а мање је било окршаја са домаћим слугама окупатора Љотоћевим добровољцима и Недићевом жандармима. Комунисти су освојили власт.

У књизи Миленка Ђорговића „Трагедија једног народа“ , Бранко Лазаревић о њима пише:

„На власт су дошли безобзирни, говорљиви и славољубиви. Дошла је владавина варошке руље; јуче је била, због пљачке, уз нацисте, данас је уз комунисте, сутра ће бити уз Англоамариканце. Радници и земљортадници су остали тамо где јесу, а на њихове грбаче испели су се обични скоројевићи, необично јаке воље, ужасне незналице и незајажљиве апетитлије, Скоројевићи.“

И остали су до 2000  те године… Народ качерског краја учествовао је у свих седам ратова вођених на балканским просторима од 1876. до 1945. године.

ПОЛОЖАЈ И РАЗВОЈ ОБЛАСТИ

Качерска област је део Шумадије и захвата северну и западну подгорину планине Рудник, источна граница је крагујевачка Јесеница, северно је ниска Шумадија, а на западу долази до повленских венаца и захвата простор од 375 квадратних километара. Име је добила по реци Качер која протиче кроз централни део краја.

Панорама Качера
Панорама Качера

Простире се у средњем делу Шумадије: почиње са југа Рудником и пружа се на север до Липља у дужини 40 километара, на истоку допире до Јарменоваца и Босуте, на североистоку завршава Живковцима и брдом Ваган (490 м), а на западу је до планине Рајац и Проструге.

Српско становништво које је живело на обронцима Рудника највећим делом населило се у другој половини 18. века. Они су образовали групу под називом „Рудничани“ што је било име за све насељене широм планине. Назив се односи пре свега на становнике Качерског среза а мањим делом Таковског, Јасеничког и Гружанског среза. Назив „Руднички округ“ са административним центром у Брусници а затим Горњем Милановцу, избрисан је после 1922. године.

Народу Качерског среза припале су велике заслуге за Србију због учешћа у Првом светском рату. Јеремија Павловић је забележио да Качерци чине државу, да су је створили и да је верно чувају. Симболика Рудника је утолико значајнија јер је пуковник Дража Михаиловић почетком маја 1941. године планирао да се стационира на овој планини а не на Равној Гори по којој је четнички покрет у Другом светском рату добио име.

У 19. веку Руднички крај обухватао је 55 насеља у једној целини. Качерска кнежина имала је средиште најпре у селу Блазнави, а затим у насељу Рудник све до 1941. године када су га Немци разрушили и спалили, а онда је центар прешао у Белановицу.

Територија Краљевине Југославије 1929. године подељена је на бановине а руднички крај са Шумадијом прикључен је Дунавској бановини са центром у Новом Саду. Та подела остала је до Другог светског рата када су формирани окрузи те је Качерски срез, припао Ваљевском срезу.

Развој Качера можемо посматрати кроз развој урбаних делова Рудника и Белановице. Заслугом угледних грађана Качера и радикалског посланика Раке Мирића, Белановица је добила статус варошице 1904. године и у њој је живело 200 становника. Љиг се одвојио од Гукоша 1919. године, а статус варошице добио 1922. године. Међутим Белановица није успела да се економски развије јер је била одређена  централном влашћу.

Пролазак железничке пруге уског колосека кроз Љиг и Горњи Милановац омогућио је бржи развој ових места. Железничка пруга као и већа места Аранђеловац и Лазаревац, били су удаљена од Белановице 20 километара. Пристојних саобраћаница није било све до 1906. године кад је Белановица спојена са долином Колубаре. Тада почиње убрзани развој отварањем занатских радњи, поште и телеграфа 1906. године. Урбанистички план усвојен је 1911. године, први радио апарат донет је 1921. године, спортско друштво „Качер“ основано је 1923. године а водовод изграђен 1926. године. Прва кафана саграђена је 1840. године док је сточни вашер установљен 1893. године. Краљица Марија гради дом за болешљиву децу 1939. године а земљорадничка задруга основана је 1935. године.

Брдовити терен испресецан рекама и лошим прилазним путевима до Рудника и качерских насеља није омогућавао даљи брз развој те због таквих услова развој стагнирао. Док је срез био на Руднику мештани Белановице и Качера су Рудник назвали „назор варошица“ јер су тамо, због удаљености, ишли само по позиву власти.

Центар Рудника
Центар Рудника

Међутим Рудник и качерски крај, због својих природних лепота, привлачили су многе туристе и реконвалесценте нарочито оболеле од плућних и кардиоваскуларних болести. И Рудник и Белановица имали су основана туристичка друштва која су привлачила туристе. Сеоска домаћинства су почела да зидају куће од цигли, уводе воду у домаћинства и хигијену дижу на виши ниво. Развој сточарства, воћарства и пољопривреде преко локалних пољопривредних удружења давали су солидне резултате.

Љиг је почео да се развија када је 1922. године добио статус варошице и када се одвојио од Гукоша. Железничка пруга 1917. године помогла је да се место брже развија. У то време Љиг је 1931. године имао 460 становника. Већа места са којима се Качер граничи су: са севера Лазаревац, североистока Аранђеловац, истока Крагујевац, југа Горњи Милановац и са запада Ваљево.

Пут ка Белановици 1917. године
Пут ка Белановици 1917. године

Познато је да је врло битан каравански пут од Београда ка Дубровнику ишао трасом која вијуга од Лазаревца преко Белановице и од Рудника ка Горњем Милановцу и даље. Ово је несумњиво деоница која пролази кроз један од најлепших делова Шумадије. Данас је то локални уски пут, скромно пресвученом танким асфалтом.

Почетком 20. века, Милан Т. Ракић, ученик Јована Цвијића, у својој књизи „Качер – антропографска проучавања насеља српских земаља„, поделио је Качер на:

  • Високи, са селима око Рудника;
  • Горњи, где је Белановица са околним селима под планином Рудник а која припадају општинама Горњи Милановац и Топола,
  • Доњи, са селима на десној обали реке Качер и самим тим територијално припадају општинама Љиг и Аранђеловац.

Географско средиште, привредни и културни центар качерског краја је Белановице са околином. Качерској кнежини, касније Качерском срезу, а у средњем веку Качерској или Козељској жупи, припада 35 насеља. После Другог светског рата област је први пут територијално разбијена на четири општине, односно подељена у три округа: Колубарски, Моравички и Шумадијски округ.

У турском протоколу спахијског прихода од 1833 до 1835. године за Качерску капетанију наводи се 35 села са бројем мушких глава: Драгољ 33, Калањевци 40, Страгари 65, Бушинци 16, Блазнава 67, Босута 67, Живковци 64, Пољанице 40, Шутци 58, Смрдљиковац 80, Липље 33, Моравци 40, Ивановци 36, Бранчићи 64, Гукоши 60, Дићи 28, Папратина 18, Лалинци 27, Штавица 44, Бољковци 57, Трудељ 54, Козељ 49, Давидовица 14, Угриновци 42, Ручићи 32, Крива Река 24, Шилопај 28, Церова 19, Мутањ 26, Рељинци 27, Накучани 24, Рудник 58, Гуришевци 28, Јарменовци 26 и Заграђе 28 мушких глава.

Професор Владимир Карић у свом раду „Српска земља“ из 1887. године, описује Рудник и околину као срце Шумадије:

„Ако се опише круг пречника 40 километара са центом у Руднику у њему ће се наћи Орашац и Таково, Топола, Црнуће, манастири Враћевшница, Благовештење, Вољевача, Рајићеви Страгари, Добрача, Трнава, Брусница, и Ломин Драгољ. Исто тако ако се тражи географски центар Качера наћиће се у околини Белановице.“

Са поузданошћу се не зна чија је реч Качер и шта значи. Реч je врло стара и постојала је на рудничким просторима и шире. Реч Качер по турским лингвистима могла би значити велико збеговиште, а помиње се да је реч о врсти орла, који је живео поред речних токова и хранио се из реке. У време Немањића у 8. веку, ова област се звала Качер и била је у саставу државе краља Милутина и Стефана Дечанског. Пре њих ова област је припадала Угарима што се наслућује по називима Маџарско гробље у многим местима као и месту Угриновци. По другим претпоставкама реч Качер потиче од речи  к а ч е (качица), из речника САНУ, јер се у овом крају доста пече ракија од шљива које се претходно чувају у кацама. Трећа претпоставка везана је за турску владавину и потиче од речи  к а ч м а к, што значи побећи.

Др Драгољуб Петровић, лингвиста и чест гост Белановице, сматра да је реч Качер врло стара:

„Име Качер се среће као лично име на великом делу карпатског региона. Са тим именом у другим зонама нашег језика су у некаквој сродности име Коцо и Коцур, такође лична имена. Име спада у дубоку старину. Ми заправо не знамо шта то име значи, али сама чињеница да то име сада код нас остаје као назив географске регије, а у другим областима које помињемо као лично име – сведочи о томе да се ту морају тражити неке дубоке старе историјске везе између ове области и широког простора Карпата, Украјине, Словачке, Моравске, Румуније и др“.

Истраживач Војислав Веселиновић пише о неким топонимима:

„Од Рудника преко Букуље, Венчаца, Вагана, Космаја, Авале, па све до Дунава рударило се више од две хиљаде година. Ту је било онога што остали свет није имао у изобиљу. Вадило се сребро, олово, калај, бакар и гвожђе. Ово је била “обећана земља“ и нема историјског периода да се светски моћници нису о њу отимали. Преци су нам оставили поруке да бисмо дошли до сазнања о њима, о времену у коме су живели, а тако и о себи па да сазнамо ко смо и одакле смо. Оставили су многе топониме који указују на постојање једног народа коме рударење није била непознаница, који су знали то да раде и били свесни богатства са којим располажу.

Средњевековни рударски изрази, многи и несловенског порекла, као што су Штовна, Пауниње рупе, Ваган, Гварак, Пулигња, Фур, Жамкошт и многи други говоре о једном врло раширеном занимању народа тога времена. Сада већ и заборављеног и напуштеног.

Брдо Ваган на коме се такође налазе рударски поткопи, а кога са северне стране обилази река Пештан, има чудно и тајанствено име! То име, тај назив ипак указује на рударски израз. Од средњег века па све до почетка двадесетог века мера Ваган је била прво у масовној употреби у Аустрији, Угарској, Словенији, Немачкој као уопште у средњој Европи. То је била просторна мера за растресите материјале, начињена од дрвета нешто као наша мерица, само много већа. Била је запремине око шездесетак литара и као што је то било уобичајено у том времену, нигде иста и у једној договореној мери.

Изгледа да је сваки народ имао неки свој Ваган. Вероватно се указала потреба, а претпоставка је да се то догодило за време и у трајању аустријске окупације дела Турске (данашње Србије) 1718. године када је било потребно договорити јединствене мере усаглашене са потребама јединственог тржишта. Претпоставка је да је у Пешти договорена мера за Ваган која је износила 62 литра. Тако је настао Пештански Ваган! Пештан и Ваган су и сада једно уз друго, једна речица и једно брдо изнад села Даросаве, а да мало ко зна да већ одавно имају европске називе. Од села до села, од планине до брда и пропланка, налазимо поруке предака и сведочанства ко смо, одакле смо, шта смо радили у прошлости, где смо били и где ћемо бити.

У селу Живковци део села назива се Штовна а одатле, само мало даље, поћи старим путем према планини Рудник налази се место које зову Катра. На северној страни села налази се заселак Оњег и истоимена речица. У ливадама, до саме реке Оњег налази се темељ старе цркве и сви знају да је то црквено земљиште. Садашњи власници не обрађују то земљиште поштујући светињу. Та земља тај цео потес носи из давнина назив Крамови. Низводно од тог места где је ово црквиште налазе се темељи још три објекта за која се не зна да ли су били некакве богомоље, воденице или нешто друго.

Место Катра у Живковцима мало даље од и сада видљивих рударских окана а на згодном месту поред извора, указује и својим именом потврђује још увек живе народне приче да су ту долазили каравани кириџија од Ужица и са Златибора, доносећи луч и катран за потребе рудара. Луч је био незаменљиво осветљење у јамама, а катраном су се и подмазивале дрвене направе, чекрци, рат (машина направљена од вертикалног вретена са четири греде у доњем делу за које су били упрегнути коњи, а која је служила за извлачење руде из дубоких јама). Катраном су се лечили убоји и ране и на људима и на животињама…“

Први познати називи качерских села налазе се код Аустријанаца у XVIII веку у време Tурско – аустријских ратова. У војним картама Аустрије из 1717. године налазимо села: Штавицу, Козељ, Трудељ, Угриновце, Варнице, Калањевце. У овом брдско планинском крају било је и доста Влаха – сточара и рудара романизованих староседелаца Балкана, који су се временом сјединили са српским становништвом. Тако је познат кнез качерски из 1476. године Малоге, који је владао и Рудником. После у овом крају запамћеног челника и властелина Влкдрага из Дића крајем 18. века у време краља Милутина, временска празнина траје 150 година када се не зна ко је владао Качером. Из турских записа од 1476. до 1572.  године седиште среза било је у Козељу, који је био у средини качерске области.

У књизи Јеремије Павловића „Качер и качерци“ из 1928. године, наводи се да област Качер чине насеља: Рудник, Гуричевци, Јарменовци, Манојловци, Војковци, Босута, Драгољ, Трудељ, Козељ, Живковци, Калањевци, Белановица, Шутци, Пољанице, Ивановци, Моравци, Липље, Бранчић, Заграђе, Рељинци, Мутањ, Цехова, Шилопај, Крива Река, Угриновци, Бољковци, Лалинци, Штавица, Доњи Бањани, Дићи, Гукош и Љиг. Он описује Качерску кнежевину а касније и срез.

Истраживач Милоје Т. Ракић, ученик Јована Цвијића, први је дефинисао насеља у области Качера проучавајући их последњих година 19. и почетком 20. века у свом раду „Качер – антропографска проучавања насеља српских земаља“ објављеном 1905. године. Он је дефинисао насеља у области Качера.

Мапа
Мапа

У средњем веку Качерској или Козељској жупи припадало је 36 насеља. После Другог светског рата ова област је територијално разбијена на округе и њихове општине:

  • Шумадијски: општине Аранђеловац и Топола са селима Босута, Вукосавци, Гараши и Јеловик;
  • Моравички: Горњи Милановац са селима Бољковци, Брезовица, Варнице, Давидовица, Драгољ, Заграђе, Крива Река, Мутањ, Накучани, Рељинци, Ручић, Рудник, Угриновци, Трудељ, Церова, Шилопај
  • Колубарски: Љиг са селима Бранчић, Доњи Бањани, Дићи, Гукош, Живковци, Ивановци, Калањевци, Козељ, Лалинци, Љиг, Моравци, Липље, Пољанице, Штавица, Шутци и варошица Белановица. Село Брајковац  једним делом, северно од реке Оњег, припада Качеру а остатк села припада Београдској општини Лазаревац.

Генерал Јован Мишковић у књизи „Опис рудничког округа“ штампаној 1875. године, описује детаљно Качерски срез:

„Качерски срез је скоро понајкршевитији, јер има само мало равнице у долини Љига и то око ½ квадратног сахата; остало су све само брда знатне висине.

Качерски срез дели се на 7 општина, које у себи обухватају 34 села (кад је писана књига 1875. године); Општина Рудничка са селима: Рудник, Јарменовци, Гуришевци, Војковци, Манојловци; Општина Заграђска са селима: Заграђе и Рељинци; Општина Калањевачка са селима: Калањевци, Живковци, Пољаница, Шутци, Босута, Драгољ, Трудељ, Козељ; Општина Шилопајска са селима: Шилопај, Накучани, Давидовица, Церова, Мутањ, Крива Река. Општина Бољковачка: Бољковци, Ручићи, Штавица, Лалинци, Бањани, Угриновци; Општина Смрдљиковачка са Смрдљиковцем; и Моравичка са Моравцима, Ивановцима, Липљем, Бранчићем, Гукошима, Дићима.

Највеће село у Качерском срезуи је Смрдљиковац 139 пореских глава а најмање Бањани и Манојловци по 23. Највећа општина је Калањевачка са 693 главе.“

Генерал Јован Мишковић детаљно описује и слив реке Качер и каже:

„Заплава реке Качер не припада баш цела округу рудничком и мали део недостаје. Дели се на два главна дела: изворни предео где се искупљају: Островачка река (Раслова) са Драгољицом (Драгољушом), Велика и Мала Босута и Букуља, и одатле тек по њиховом саставу добија назив „Качер“, који име и до утока свог задржава.

Иначе у изворном пределу свака приточица засебно име задржава, и тек по укупном саставу свију њихова се оделита имена претапљу у опште име Качер. Други је Доњи део заплаве Качера, који се простире од тачке састава свију главних приточица Качера, одакле он и почиње то имеда носи до утока. Значајно је да у овом доњем делу прима само једну знатну реку Козељицу (с лева).

Одакле је назив те реке постао не може се дознати, осим ако се узме као основ „каца“ – „качара“, и отуд „Качер“. По овој реци цео срез се зове Качерски за то, што је ова вода највећа у томе срезу.

Ток и пречице њене: Качер не носи то име од извора него га добије тек пошто се Раслова, Босута и Букуља састану. Врх Островачке реке почиње од брда Дрењака и Мраморите косе и тамо се зове Мала река. На североисточној страни под Островицом, баш поред пута који из Рудника у Калањевце води, налази се чесма Јасеница, од које се вода слива у Малу реку с леве стране. Чесма Јасеница је јака и добра вода и никад усанути неће. Островачка река протиче поред Топовишта и Крње Јеле и ту почињу је звати Раслова. Спрам Теовца и Крње Јеле прима с десна поток Рњковац, а ниже спрам Врановца прима с леве Драгољицу (или Драгољушу). По дну Врановца Островачка река састаје се са Босутом и на 200 – 300 корака састају се са Букуљом. Долина Островачке реке врло је уска и дубока: тип праве планинске реке. На Раслови има и 6 воденица.

Босута име две. Десна се зове Велика Босута а лева Мала Босута. Велика Босута има два главна изворна крака: десни долази од планине Венчаца, а леви испод Клокотича, и састају се на крагујевачком атару. Велика Босута на Лисинама прима с десна потоке Врлају и Бобовик а на скоро за тим састаје се по Лисинама и са малом Босутом. Пошто се обе Босуте састану са лева примају поток Вртоломину, и на скоро за тим састају се са Расловом (Островачком реком), а мало час и са Букуљом.

Букуља има свој почетак испод планине Букуље, од које и назив добија. Прима приточице  Шутице, Орловице, Вагана, Кобиловаче и Штовне. Са десно прима поток Буковица а код Бајрамовог Поља прима поток Станковачу. Под брдом Дудинцем и Чађавцем састаје се са Расловом и Босутом. Ова је тачка врло важна, јер се неколико знатних долина и вода на једном месту састају, па по томе и путеви, концентришу се на овом месту и одатле зрачно одлазе на све стране: северу, брдом на Ваган и даље у Аранђеловаци и Београд; на запад, низ Качер, у Калањевце и даље на Љиг; на југ, Корушцем, на Рудник и Милановац; на исток, преко Трешњевице у Шаторњу, Страгари и Крагујевац.

Пошто се састану одакле све ове воде добију општи назив „Качер“, који узимље скоро западни правац и прима у се следеће потоке и речице: Каоник с десна иде из Дудинца; Стражевица, с лева из Кикова; на врху Стражевице је извор Сопот; Претурица, поток, долази испод Главице из поља Широковца; Дубоки Поток с лева; Оњешки поток, Живковачка река, њен главни извор је испод Штовне, и зове се Катра.

Живковачка река састоји се из више потока Медевац, који долази из Дебелог брда и Беча. Испод Глоговице код цркве калањевачке улази с десна у Качер Белановица, Калањевачка речица, која испод брда Стражаре свој почетак има. У Белановицу с лева иде поток Собљак. Осем тога, поред Белановице су, на њеној левој страни и извори Језеро и Змајевац, чије се воде у Белановицу сливају.

Од утока Белановице Качер узимље право западни правац, који скоро до утока задржава. На скоро испод утока Белановице иду у Качер с десна Берисава, која од Шутаца долази. Мало ниже Берисаве у Качер иде Црешњев поток. Даље утичу у Качер: поток Црквине с десна, Крнећи поток с лева, Врањевача с десна; још ниже стачу се поток Црквине с лева, Крњевац с лева, Челар с десна, Врбовац с десна, Дубока јаруга с лева, а испод ове река Козељица. Она извире испод Островице и изворни део се зове Варнице (заселак Трудељски).

Козељица је једна од најзнатнијих притока Качера и по дужини можда долази прва у рангу. Дужина Козељице од утока до под Островицу 3 ½ сахата, дакле на 14000 метара. На Козељици има 10 воденичица.

Испод утока Козељице утичу у Качер поток Рашковац и Киселица, Бождаревац, Клење и Грозничавица. Затим после 5 минута хода Качер се слива у Љиг, где губи своје име…

Од риба у Качеру има: кленова, кркуша, говедарића, црвенперака и рака. На Качеру самом има 10 воденица, које са онима на Козељици и Раслови износи око 26 воденичица у заплави Качера имаде. Дужина Качера од састава с Љигом до под Островицу Реслова износи око 6 сахата = 24000 метара.

У Заплаву Качера, колико рудничком округу припада, долазе ова села: неки од делова Војковаца и Заграђе, Босута, Трудељ, Драгољ, већи део Живковаца и Калањеваца, Шутци, Козељ, Пљанице, Ивановци и Бранчићи…

Турски путописац Евлија Челебија 1664. године помиње нека периферна качерска насеља пишући о густим шумама у овом делу Шумадије и хајдуцима, којих је било свуда. По именима насеља Штавица, Угриновци, Босута може се претпоставити да су ту били насељени романизовани Илири. Већи период насељавања обухвата време од 18. века до Првог српског устанка када је досељавано становништво из Ужичког краја, Старог Влаха, Херцеговине и Црне Горе.

После Првог устанка досељено је много породица из Сјенице, Новог Пазара и Нове Вароши које је довео војвода Арсеније Лома. Досељавање је настављено и после Српско-турских ратова 1875. године као и у данашње време од 1991. године после егзодуса Срба са Косова и Метохије и Босне.

Област Качера
Област Качера

Генерал Јован Мишковић даје описе положаја села, одакле издвајамо села белановачког краја:

Калањевци: Ово село лежи у долини Качера и Оњега. Граничи се од севера Крушевицом (Београдски округ); од истока Живковцима; од југа Живковцима, Трудељом и Козељом; а од запада Шутцима. У овом атару налазе се још и следећи називи: Мурговац, Белановица и Собљак потоци; Собљак, Језеро и Змајевац, извори; Средњак, Стражара, Беч а Стражара је добила назив од „стража“ које су некад против Турака постављене; који су се на другом брду “Бечу“ преко потока налазили, а на њих „бечили“ од када му и име Беч остало, Бобошка и Качерско брдо (брда и врхови)… У Калањевцима има 293 мушких и 279 женских обитаоца; а пореских глава 104. Задруга имаде 82, од којих највећа је 16 лица. У овом селу налази се и црква са торњем (под Глоговицом), школа, најбоља у целом округу, механа по плану 3. класе и један дућан. Ту је и примилителни суд општине Калањевачке.

Живковци: Леже у Качеру и Оњегу, а граниче се; од севера Прогоревцом; од истока Гарашима (крагујевачки округ); од југа Драгољeм и Трудељом; а од запада Калањевцима… У овом атару налазе се још и следећи називи; Катра (извор); Живковачка река; Дрењина, Ћумурница и Рајевица (стране и брда). У Живковцима има 289 мушких и 265 женских обитаоца; пореских глава 97. Задруга има 79, а од њих највећа је са 18 душа.

Пољанице: Лежи у долини Качера. Граничи се; од севера Моравцима и Липљем; од истока Шутцима и Козељом; од југа Козељом; а од запада Ивановцима и Моравцима. У овом атару називи су још: Дебељк, Трлине, Лисине и Крњевац. У Пољаницама има 180 мушких и 156 женских обитаоца; а задруга 55 од којих највећа је од 12 лица. Пореских глава има 66.

Шутци: Леже испод Калањеваца у долини Качера. Граниче се: од севера Смрдљиковцем (Брајковац); од истока Калањевцима; од југа Козељом; од запада Липљем и Пољаницама. У селу су и атари Крњин, Добриловац и Црквине (потоци); вис Цер. У Шутцима има 223 мушких и 231 женских обитаоца. Пореских глава има 83; а задруга 71 од којих је највећа са 16 душа.

Драгољ: Лежи у долини Качера испод Босуте. Граничи се са севера Живковцима и Гарашима; од истока Јеловиком и Босутом; од југа Трудељом; а од запада Трудељом и Живковцима. У атару се налазе још: Стражевица, Каоник и Претурица (потоци); Сопот извор на врху Стражевице (лековит од грознице); Прсковча и Широковац (стране и косе). У Драгољу има 206 мушких и 209 женских обитаоца. Пореских глава има 74, а задруга 58, од којих највећа је од 15 лица. Из овог села чувен је наш војвода Арсеније Лома.“

Мишковић детаљно описује и путне правце краја. Један од њих је из Калањеваца у Смрдљиковац (Брајковац):

„Пут од калањевачке кафане, за Смрдљиковац води преко Качерског брда, изнад механе, прелази Берисаву, па онда уз косу на Цер, Лазину механчину (у врх Берисаве). Ту се десно одваја коловоз, што брдом преко Средњака и Дебелог брда, излази на онај пут који са Рудника, преко Калањеваца, за на Ваган иде. Са овог места даље Смрдљиковачки пут удара брдом на Гробове, па на Крстату липу.

Ту се опет у лево одваја коловоз, што брдом, преко Чикера, у Моравце води. Са Крстате липе спушта се пут низ косу између Кулива и Срнина потока, на Нишане, па остављајући лево Дубоки поток, доста стрмо спушта се у Оњег, који прегази, и после кратког времена приспе у Смрдљиковачкој механи, на уток Криваје у Бабину реку, где се путови састају; десни што од Вагана и из Аранђеловца брдом силази; леви, што из Мораваца долази, и средњи који низ Оњег, Љигу за Ваљево води.

Из Калањеваца до Смдљиковца има пуна два сахата. Механе се налазе такође само на полазној и долазној тачки: у Калањевцима и Смрдљиковцу.“

Интересантно је проучавање које је обавио професор Миодраг Јаћимовић под називом „Лична имена у првој половини 19. века у Качерској кнежевини“ (објављено у листу „Село“ 1993. године) где пише:

„У сачуваним старим црквеним књигама крштених (од 1836. до 1849.) венчаних (1837 – 1850.) и умрлих (1837 – 1856.) више свештеника из породице Поповић из качерског села Шутаца, уписали су мушких и женских личних имена 2800, сва су ова лица из села Драгоља, Трудеља, Живковаца, Калањеваца, Шутаца, Босуте и Берисаве.

Од укупног броја 2800, мушких личних имена има 1447, док је женских 1353. Од свих мушких имена српског је порекла 52 или 38 %, док је страног порекла 895 или 62 %. Код женски имена српског је 694 или 51 % а страног 659 или 49 посто.

Од личних женских имена турско-персијског порекла јављају се само Неранча (или Неранџа) и Ђулка док се код мушких јавља Мијат (од Мидхат). Такође од мушких мађарског је порекла Урош (ур – на мађарском значи господин).

Најчешћа мушка имена која се појављују у качерским селима у првој половини 20. века су са почетним словом М: Милош, Милан, Молосав, Милинко, Миленко, Милован, Милоје, Милић, Милета, Миливоје, Милутин, Мирко, Милија, Младен, Милисав, Милијан, Мићо, Мирчета и Миладин.

Од женских имена начешћа почињу са слово С: Стана, Спасенија, Смиљана, Станија, Станојка, Станка, Смиљка, Станика, Стоја, Станица, Стојка, Стамена, Стака, Стаменија, Стојана, Споменка.
Од страних мушких имана које најчешће почињу на М: Марко (латинско име једног од четворице јеванђелиста), Марјан (латинско, од хербејског Марија), Матија (хербејско , значи дар бога Јехове), Мојсило (хебрејски Мојсе), Михаило (грчког и хебрејско значи сличан богу), Митар (од грчког Димитрије, значи род земљин), Максим (грчки и латински, значи највећи).

Женска страна имена са почетним С: Савка (од мушког армејског и хебрејског Сава, значи старац, лед), Сава (од хебрејског Јелисавета, значи заклетва), Сара (хебрејско, кнегиња), Совијана (од Софија, грчки мудрост), Синђа и Синђелија (грчки, секретар код владике), Селена (грчка богиња месеца).

Међу нашим женским именима у Качеру, налазимо имена светаца из црквеног календара: Ана (хебрејсо, милост, захвлност), Марија (хебрејско библиско име), Ева (хебрејско – живот), Катарина (грчко – чиста нада), Тодора (грчко – дар од бога), Евдокија (грчко – добра воља), Јелана и Јела (грчко – сунчева светлост), Крунија и Круна (значи круна), Емилија (породично римско име), Наталија (име давано на дан Христовог рођења).

Мушка страна имена из црквених календара: Марко (латинско), Лазар (хебрејско – помаже бог), Јован (хебрејско -бог се смиловао), Никола (грчко – народ побеђује), Стеван и Стефан (грчки – венац), Михаило (хебрејско и грчко – сличан богу), Димитрије (грчко – род земљи), Павле (грчко – мали), Илија (хебрејско – Јехова је мој бог), Сава (армејско и хебрејско –  старац, лед), Ђорђе (грчко – земљорадник), Тома (грчко – близанац), Лука (грчко – један од јеванђелиста), Василије (грчко-царски), Петар (грчко – стена, камен), Јеремија (хебрејско – бог помаже), Гаврило (хебрејско – бог је моја помоћ), Пантелија (грчко – самилостиво), Јаћим (хебрејско – бог помаже), Тривун (грчко – воли весеље), Јелесије (хебрејско – бог је спаситељ), Симеон (библијско – слушати), Кузман (грчко – свет, украс), Андрија (грчко – мужеван, храбар), Костадин (грчки – постојан), Евстахије (грчко – добар војник), Игњат (грчко и латинско – ватра, ватрен).

Зачуђује што је број страних имена био велики. Ево свих имена, мушких и женских која се јављају у Качеру у првој половини 19. века:

Мушка наша: Благоје, Богдан, Божо, Богоје, Богосав, Борисав, Бошко, Будомир, Велимир, Величко, Вељко, Видоје, Владослав, Вукашин, Вукосав, Вуксан, Вучић, Вучко, Живан, Живко, Живојин, Јаран, Љубисав, Љубомир, Милан, Миладин, Миленко, Милета, Милија, Миланко, Мирчета, Мића, Мирко, Младен, Милутин, Новица, Новак, Недељко, Ненад, Обрад, Обрен, Радивоје, Ратко, Рајко, Радован, Радомир, Раденко, Радосав, Радоје, Ранко, Радојко, Руне, Радован, Радојица, Спасоје, Средоје, Сретен, Станимир, Станко, Цветко и Цвијо.

Мушка страна: Адам, Аксентије, Алекса, Александар, Алемпије, Андреј, Андрија, Арон, Антоније, Арсеније, Атанасије, Василије, Вићентије, Георгије, Глигорије, Гаврило, Давид, Дамњан, Данило, Дмитар, Димитрије, Ђоко, Ђорђе, Ђорђије, Ђукан, Ђурађ, Евстратије, Зарија, Илија, Иван, Ивко, Игњат, Исаило, Јаков, Јанко, Јаћим, Јанићије, Јеврем, Јевтимије, Јово, Јовић, Јовица, Јосип, Јован, Јоксим, Комнен, Коста, Костадин, Кремен, Крста, Крстан, Кузман, Лато, Лазар, Лука, Марјан, Марко, Максим, Матеј, Матија, Маринко, Мато, Мијаил, Михаило, Митар, Мита, Мијат, Мојсило, Никола, Павле, Панто, Пантелија, Пантелејмон, Паун, Периша, Петар, Петроније, Риста, Сава, Савко, Самоило, Сергије, Сима, Симеон, Сидон, Спиридон, Спирко, Стеван, Степан, Стефан, Танасије, Теодосије, Тимотије, Тодор, Тодосије, Тома, Тривун, Томан, Урош, Филип.

Женска наша: Вида, Вита, Велика, Бојана, Борина, Гвозденија, Госпава, Даница, Данојла, Достана, Живана, Живка, Загорка, Ковиљка, Ковинка, Милева, Миленија, Миљана, Милица, Милка, Миланка, Мирјана, Мирка, Мира, Миросава, Милосава, Љубица, Новка, Невена, Обренија, Радојка, Родица, Ружица, Перуника, Смиљана, Смиљка, Спасенија, Стајка, Стака, Станица, Станка, Станика, Станија, Станојка, Стана, Станојла, Станисава, Стамена, Стојка, Стоја, Стојна.

Женска страна: Ана, Алексија, Ангелина, Аница, Анока, Арађија, Анђелија, Божана, Босиљка, Василија, Вемија, Дафина, Дамјанка, Дамњанка, Дмитра, Ђулка, Ђурђија, Ева, Евгенија, Евдокија, Емилија, Ивана, Ивка, Иконија, Илинка, Инђија, Јана, Јевдокија, Јевђенија, Јела, Јелинка, Јелка, Јелица, Јевимија, Јерина, Јелена, Јелисавета, Јована, Јованка, Јевросима, Јелисавета, Јоана, Крунија, Ката, Круна, Магда, Макрена, Марија, Марта, Марица, Митра, Неранђа, Наста, Ната, Николија, Нина, Павлина, Пауна, Пеладија, Петрија, Петра, Роса, Ранђија, Росанда, Сава, Савка, Сара, Селена, Синђа, Синђелија, Симона, Совијана, Тодора, Томанија, Томка.

Шале које народ измишља као подсмех на рачун појединих села зову се „дирке“. Јаков Јованчић из Шутаца знао је пре сто година за „дирке“ за скоро сва качерска села у рудничком крају, а оне гласе:

  • Јарменовци – јарам без волова;
  • Гуришевци – погрешно прасе;
  • Рудничани – „назор варошани, варош носе а супругу просе“;
  • Трудељци – гуде као слепци;
  • Драгољци – понајбољи ловци;
  • Босућани – једини злослућани, седам кућа једну козу музу, од сурутке воденице мељу, од сирења куле сазиђују;
  • Живковци – живе муње, липово угљевље;
  • Калањевци – као блато до колена;
  • Шучани – шукасте и козе;
  • Пољанице – црне поњавице;
  • Ивановци – печени јагањци;
  • Гукоши – печени кокоши;
  • Дићи – печени пилићи;
  • Моравци – везени опанци;
  • Липљани – лика и опута;
  • Смрдљиковац (Брајковац) – смрдљиво сирење

 

ДОМАЋИНСТВО

Карактеристику једног традиционалног старог качерског домаћинства, тешко је укратко описати. Ипак сам изабрао дати опис куће, плота и дрвених колица.

Традиционална качерска кућа имала је централно место и слободан простор организован око огњишта где се кува, једе, греје, дружи, прича и пева. Ту је била нека врста светог места, јер све што је било у вези са животним циклусом једне породице обављало се управо у тој просторији. Осим поделе хране укућанима, било је изузетно важно њихово окупљање на једном месту, где су су се размењивале емоције и духовни доживљаји повезани са ватром на огњишту. На том месту, посебно у хладним зимским месецима, значајна су била породична окупљања, где су се уз пуцкетање ватре до дуго у ноћ препричавале приче предака. Поштовали су се народни обичаји и традиција породице.

Кућа у Качеру
Кућа у Качеру

На озиданом крову од камена, уз мали пристранак, прављене су куће од цепаних храстових брвана са два одељења цела покривена даском на високи кров, звани шиндра. На улазном одељењу су двоја супротна врата: предња већа, задња мања окренута у двориште иза куће. У првом одељењу је огњиште са веригама, стублина за брашно од лаког шупљег дрвета, и наћве за мешење хлеба, такође од дрвета, потамнеле од чађи као политиране. Око ватре неколико троножних столичица.

О брвнима стајала су окачена, ликом везана два снопића дрвених кашика: „мрсне и посне“. Посне кашике употребљавају се када се пости, а осталих дана мрсне. Друго одељење је спаваћа соба, над подрумом, са подом насутим земљом, са два сасвим мала прозорчета, затворена хартијом званом пердзерлија, или сувим козијим желуцем – трбушком. У крају собе уздигнута је слама где цела породица спава покривена губером. Поред зида од огњишта из куће земљана пећ, која се из онога првога одељења ложи. Близу куће је кош за кукуруз, исплетен од прућа и покривен моткама и сламом. У дворишту је кошара са стоком, ако се она већ не држи у подруму.

Стари обичај је и да се приликом постављања камена темељца и изградње куће засади дрво које симболише чувара огњишта и традиције породице. Кућа је огледало домаћина, његових ћуди и слика његовог порекла, угледа и поноса, али и његовог дубоког поштовања природе. У својој основи српска кућа је имала свети камен и свето дрво, чврста кућа почива на елементу земље и дрвета. Кућа је увек била окренута према путу, са кровом на четири воде.

Место на коме ће изнићи кућа мора бити религијски чисто, односно ту не сме бити никаквих гробова, ни људских ни животињских. Лоши дани за усељење били су уторак и петак. А ватра се у нову кућу доносила из старог дома јер је на тај начин чуван континуитет са прецима заштитницима. Као што је изграђен дом био примитиван тако им је и исхрана била једноставна. Новцем су само плаћали порез и набављали со. За осветлење су имали луч, за одело сукно, за рубље конопљу и лан, за обућу пресну кожу од које су правили опанке зване врце, уместо шећера имали су мед.

Тараба и плот се често не разликују – и једно и друго је ограда од прошћа, дасака, летава или уплетеног прућа, с тим да је тараба углавном састављена од летава, а плот од прошћа између којег је уплетено пруће. Прошће, проштац је узани колац, летва која је са једне стране зашиљена и пободена у земљу, и то је основа тарабе (плота). Добар је багремов проштац, али од храста бољег нема. Кад се проштац побије у земљу, онда се закуцавају летве или се уплиће пруће, најбоље врбово, које је најжилавије. Добро уплетен плот траје и сто година, а за плетење 350 метара плота потребно је недељу дана. Слика нашег села неодвојива је од плота и тарабе. Плотови и тарабе данас су све чешће замењени жичаним, кованим или бетонским оградама.

Дрвена колица била су саставни део скоро сваког домаћинства, јер трактора и механизације није било. Опис колица из пера Жељка Крстића у „Ревији Колубара“ осликава једно давно прошло време у животу на селу:

„Стари гвоздени точак, окачен у качари, подсети ме на дрвена колица. Дрвени сандук, продужен заобљеним рукохватима и ужлебљеним рупама у којима се окретао гвоздени точак, давно се распао. Време је учинило своје. Остао је зарђали точак, који сведочи да су дрвена колица некада постојала. Служила су за сваки тежи посао где је требало нешто претерати. А терало се све: и сирова шљива у најлонским џаковима клоја се сипа у каце, и песак, цигла, бибер цреп, камен, исцепана дрва, вода у балонима, земља, кукуруз, пшеница, јарма, крушке, јабуке, љута ракија у бурићима…

Дрвена колица
Дрвена колица

Од колица је било велике вајде. Вредела су „сувог злата“. У њих је све стајало, што би иначе морало да се носи у рукама или на леђима. Уз шкрипу и цик точка, ако се не подмаже машћу, она су сељаку давала вољу за живот. Помагали су му кад устреба. Служила су да сачувају снагу, да помогну сељаку. И он се радовао што их има, што може са неким да подели сав терет који га је притискао, до земље по којој је ходао.

Можемо само замислити срећу младог сељака кад је набавио нова дрвена колица. Ту је вероватно пало ценкање и уцењивање богатог ковача, који је у сељаковим очима видео искрену жељу да има колица, по било коју цену. Она су му била потребна као хлеб и ваздух. Он их је већ видео у свом дворишту. И није било те силе да нова колица не постану његова.

Поносан на своја нова колица у почетку је водио рачуна исто као о себи. Плашило га је да се не разбију и да не покисну. Остављао их је дупке у чардаку да их нико не закачи и не оштети. Сељак и његова колица постали су временом једно. И као што је сељак пребрзо старио од тешког посла тако су и колица временом пропадала. Када су сви сокови изашли из њих, они су, свако на свој начин чекали крај. Некако се погодило да су колица пукла кад је и сељак испраћен на сеоско гробље. Остала су напољу и на њих више нико није обраћао пажњу. Од кише су иструлила. Остао је само гвоздени точак, за сва времена. Добро би послужио да се нова начну. Био би то севап.“

ОСТАЛИ ПОДАЦИ

Чувена песма коју је Војислав Илић написао у Горњем Милановцу, пре 26. марта 1886.године, и посветио „Бездану Рудничком“ коју је назвао Пећина на Руднику, гласи:

Трипут црни гавран загракта и прну
Над мрачним кулама Островице града…
А деспота Лазар подиже се тада,
Мрачан поглед баци у даљину црну.
Суморно грактање као крик се хори
И губи се нагло у неме даљине,
Нити поток шуми, нит листак шумори,
Почивају мирно рудничке планине
Ал’ његову душу црна слутња пара,
И Бранковић дозва свештеника стара.

Кад свештеник стари у одају дође,
А деспот огрнут црним огртачем,
Па нити се диже, нит му руци пође,
Но немирно звецка мамузом и мачем.
Воштаница тихо на столу му гори,
Оборен му пехар и вино просуто…
Налакћен на столу он је мрачно ћутô,
Као тајни ужас да му душу мори
Но безумно рука полетела мачу,
Кад се крик ужасни још једанпут зачу.

„Звао сам те ноћас, седи свештениче,
Јер содомски грех ми ум и душу мрачи.
Чуј, над мојом главом црни гавран кличе,
Крик његов ужасни мој свршетак значи.
Неће много проћи, а ја ћу умрети,
Опустеће сјајни Бранковића двори:
Али тајну своју ја не смем понети,
Тајну што ме мучи и душу ми мори!
Исповест ми треба, зато сам те звао:
Оче, ја сам мајку своју отровао…

Кад се Рудник пређе и малена река,
Има једно дивље и суморно место,
На које сам некад одлазио често,
А на томе месту пећина је нека,
И у њој језеро. Са њених висина
Не вије се бршљан, не шумори цвеће,
Хладна пустош бије из њених дубина,
А језеро мртво никад се не креће.
Но кад камен падне или реч се рекне,
У хладној празнини стократно одјекне.

Када самрт стегне моје груди болне,
И потоне душа у вечноме мраку,
Ви пођите тамо, размакните волне,
И на дну језера копајте ми раку,
И тамо сахран’те. Преко мога гроба
Нек се метне тешка крстача гвоздена,
Да ми нема трага за позиније доба,
Да ми гроб не куну у седа времена.
Све сам сада казô, сад умрети могу,
А ти моју душу препоручи Богу.“

Тако деспот сврши. А кад треће ноћи
Почиваше Рудник у крилу тишине,
Глув некакав шум се разли по самоћи,
Као вал огромни на сињој пучини
И потону у ноћ… Цело ово вече
Сановници српски стојаху на двору;
Мучио се деспот до пред саму зору,
А у зору челник изађе и рече:
„Господо витези! Свршене су муке,
Деспот даде душу у Божије руке.“

Са рудничког виса, по суморној ноћи,
Мртвачки се спровод полагано слази.
Тупо звони добош у немој самоћи,
Два и два се крећу по узаној стази.
Напред иде чета снажних копљаника,
А за њима слуге с рујним буктињама
И мртвачки сандук. И хôр свештеника
Оглашава поноћ светим молитвама.
У црноме руву, спрам буктиња сјајни’,
Изгледају они кô духови тајни.

Мртва, пуста поноћ, нигде жива знака!
Само каткад сова крикне и полети,
Преплашена можда од румена зрака,
Од потмуле лупе и песама свети’…
Кад стигоше месту, близу до обале,
Хор отпева онда суморно опело;
Уставама јаким размакоше вале;
Ископаше раку и спустише тело,
И крст преко њега. И над мрачним гробом
Зашумори вода и покри га собом.

И мир вечни наста… Мрки копљаници
Оборише ћутке копља наопако,
Погасише свеће седи свештеници,
И кренуше натраг погружени јако,
А остаде пуста и празна пећина…
Њу не краси бршљан нити росно цвеће:
Хладна пустош бије из њених дубина,
А језеро мртво никад се не креће,
Но кад камен падне или реч се рекне,
У хладној празнини стократно одјекне.