Много бурних догађаја у Качеру десило се у XIX веку кад су се смењивале царске војске Угара и Турака. Народ их је запамтио највише по злу које су чинили. Пошто су Турци више владали то су и борбе са њима биле чешће. Личност која је обележила то време свакако је Арсеније Лома, војвода из времена Првог и Другог српског устанка.

Арсеније ЛомаРођен је око 1770. године у Драгољу. Његов отац, Јоксим Кнежевић, по наговору Стевана Савића, деде чувеног српског државника Илије Савића Гарашанина, средином XVIII века дошао је из Гојне Горе и населио се у Гараше одакле се даље селио у Полом, на планини Букуљи, да би се на крају скрасио у драгољском крају Лисине.

У Гојној Гори је река Ловница, која се раније звала Ломница, као и потес око ње Лом, за који постоји претпоставка да је место где се налазила баштина Ломиних предака Кнежевића. Од овог топонима потиче презиме Лома а касније Ломић.

Када је Арсеније одрастао насељава се код извора Прсковача одакле се са омање заравни пружа леп поглед на Качерску долину и царски пут који је преко Босуте, венцем Дудинца и Широковца преко Главице, водио између Живковаца са једне и Јеловаика и Гараша са друге стране, преко Вагана за Колубару и даље за Београд.

Једна од легенди казује како је Лома дошао у Драгољ:

„У Драгољу је живео Павле Ћосић који је много путовао тражећи посао. Једног дана са својим друговима Војином и Перишом Ракићем наиђу у село Ломну Гору које је било врло кршевито и у брдима. Због тога се и звало тако. Ту заноће код домаћина Јована Бакаима који је имао три ћерке и сина Арсенија. Ту се некако заподене прича и Павле се загледа и касније ожени са једном од ћерки Јовановом.

Касније Павле предложи својој жени да доведу Арсенија из Ломне Горе како се не би мучио у том кршу код њих. Жена га прво одвраћаше јер је знала да је Арсеније склон кавги и да ће имати свађе са Турцима, но, на наваљивање Павлово пристане и доведе га из Ломне Горе и настани у близини куће Стојана Ломића у Драгољу. Ту Арсеније направи кућу. Драгољци га прозваше Ломо пошто је дошао из Ломне Горе.“

Лома је у свом Драгољу обављао све свакодневне послове на селу и развијао своје домаћинство. Поседовао је велики број пушака и пиштоља које је пажљиво чувао и одржавао. Тако је Периша, из породице Ракић са Рудника, често долазио да му поправља оружје и тамо упознао Ломину ћерку Миросаву те се оженио и остао код Арсенија. Миросава и Периша су имали синoве: Јована, Јакова и Танасија. Лома је себи направио кућу у засеоку Прсковача. Прво је подигао чардак одвојивши се од своје браће, Милисава и Танасија.

Према сећању старих Ракића чардак је био у основи 5 са 5 метара, доњи део зграде  био је од камена а горњи део од чатме. Данас, на месту где је био чардак налази се печена опека недефинисаног облика са траговима плеве и камен нагорео ватром. Података о времену зидања чардака нема, већ се може само претпоставити да је зидан пред Први српки устанак.

Остаци Ломине куће
Остаци Ломине куће

Кућу је саградио када је удао своју кћерку Миросаву за Перишу Ракића у време пре Другог устанка.

Оженио се Јелом Чарапић, девојком из села Ракове код Чачка (Ови Чарапићи нису у  сродству са Чарапићима из Белог Потока) По једној причи Ломина жена је била Божана што није потврђено.

Лома је имао две ћерке Перунику и Миросаву и сина који се звао Вук и који је као дете, настрадао несрећним случајем. Држала га је на прозуру куће старија сестра Миросава и дете се изненада искобељало из њених руку и пало испод прозора где је на месту преминуло.

Вук је сахрањен у Драгољском гробљу а пошто се у то време нису стављали камени белези, отесан је споменик од студеничког белог мермера у облику људског лика.( утврдио проф. Радојко Николић, етнограф из Чачка) Споменик је, за оно време био скуп и једино је Лома могао да га набави за свог сина. Божана је живела до 1860. године.

Милутин Гарашанин
Милутин Гарашанин

Лома је имао и четири сестре. Најстарија Пауна, удала се у Чарапиће из Белог Потока и родила је сина Васу, познатог Карађорђевог војводу (oво није потврђено, јер су Чарапићи досељени из Црне Горе из Куча и населили се по сеоби: једни остану у ужичком округу, други сиђу у Мачву у село Ноћај( од којих је Стојан Чупић), трећи се настане у Рекови у рудничком срезу и четврти дођу у Бели Поток под Авалу). Најмлађа се удала у Гараше, у фамилију Савић, за Милутина са којим је родила три сина Михајла, Луку и Илију, творца Начертанија и председника српске владе, и две ћерке. Ломин унук, артиљеријски мајор Сретен Ломић, био је командант окружне ћупријске војске у ратовима 1876/87. године. Милутин је био Ломин савременик и заједно су учествовали на скупу у Рудовцима за дизање Другог српског устанка а после рата Милош га је учинио кнезом.

По казивању старих Драгољчана, Илија Гарашанин је често долазио у Драгољ у посету Миловану Ломићу, Ломином синовцу и Илијином брату од ујака. По причању Арсенија Ломића, старог солунца из Белановице, а коме је причао његов деда Никола Ломић (умро 1930. године), Арсеније Лома је направио кућу величине 10 са 15 метара у једном делу Драгоља, Прсковачи. Кућа његовог оца Јоксима саграђена је у засеоку Лисине одакле потиче будућа фамилија Ломића.

Илија Гарашанин
Илија Гарашанин

Темељи Ломине куће зидани су плочастим каменом, пешчаром и заливани блатом. Дебљина темеља и зидова подрума била је 60 цм. Испод пола куће је простран подрум а изнад њега чатма која је обухватала пола куће док је друга половина била од храстових брвана дебљине 10 цм. Кров је био покривен шиндром коју је крајем XVIII века заменила ћерамида.

Кућу је Живота Ракић, потомак Ломин по ћерци Миросави срушио 1950. године и њеним остацима сазидао је нову кућу. У кућу се улазило на два места. Први део куће је имао огњиште а у другом од 40 м налазила се преграда  за судове. Из ове просторије се улазило у две собе неједнаке величине, које су се загревале помоћу пећи са термичким лончићима.

Остаци Ломине фуруне
Остаци Ломине фуруне

Једини делимично очувани објекат из Ломиног живота је хлебна фуруна у коме се пече хлеб и месо. Она је зидана каменом и препокривена каменим плочама које су касније замењене ћерамидом. Дужина и ширина фуруне била је 180 цм а висина 1м. Она се налазила неколико метара од улазних врата.

Ове зграде чиниле су уже Ломино домаћинство које не би било потпуно без воденице поточаре на реци Качер коју је подигао Арсеније. Остаци Ломине куће били су видљиви до Другог светског рата. У дворишту је нађено топовско ђуле Имшир паше које се сада налази у музеју Другог српског устанка у Такову.

У младости се бавио земљорадњом, а међу хајдуке је побегао кад је убио кмета Теодора који је био присталица Турака. Хајдучке дане провео је у дружини Станоја Главаша, са којим се фебруара 1804. године упутио пут Орашца, јер се већ неко време у народу причало о великој побуни против Турака.

Лома је био буљубаша Качера,( буљубаша је официрски чин заповедника у турској османлијској војсци. Одговара чину капетана чете. Од XIX века у турској војсци замењен је називом јузбаша. Јуз на турском значи стотина) а 1811. године изабран је за качерског војводу. У то време српске старешине имале су задатак да управљају народом и да им суде у време мира, а у време рата да скупљају војску и да их воде у борбу.

Стање у Србији пре 1804. године било је тешко јер су је освајали и Турци и Аустро-Угари. Најгоре је било под турском влашћу те су многи Срби бежали пут Аустрије.

Када је Турска 1786. објавила Русији рат, савезница Русије, Аустрија  ушла  је у рат 1788. године. Као и у ранијим ратовима она је и сада рачунала много са сарадњом Срба.

У зиму образовали су Аустријанци од емиграната из Србије посебне добровољачке чете, „фрајкоре“ који су, под командом њихових и српских официра, прошле војничку вежбу. Главни заповедник српског фрајкора био је активни аустриски мајор, Михаило Михаљевић а уз  њега су пристали и угледни домаћини као ваљевски кнез Алекса Ненадовић. Други угледни вођа фрајкора био је Радич Петровић, трговац и авантуриста, који је први створио посебну српску чету, у коју су ушли Коча и млади Карађорђе Петровић.

Васа Чарапић
Васа Чарапић

Верује се да су Арсеније Лома и Васа Чарапић заједно учествовали у рату Аустрије против Турака као фрајкорци 1787-1788. године и да су тада са Карађорђем и Јованом Крстовићем из Буковика научили вештини ратовања орожјем.

Почетком маја 1788. напали су Турци на Аустрију од Видина према Пожаревцу и дошли до Београда. Уплашено српско становништво или се повлачило или бежало преко Саве и Дунава а Турци су се, због учешћа Срба у борбама против њих, светили и строго их кажњавали.

По доласку на власт у Турској 1789. године, Султан Селим III се искрено трудио, да турску управу и цео систем ослободи трулежи и дигне државу на европски ниво. Међу првим мерама у султановим реформама, била је забрана јаничарима да живе у Србији, односно у Београдском пашалуку јер су се одметнули од султана и заводили своју тортуру у народу.


Султан Селим трећи
Султан Селим трећи

Турци и Аустрија 1791. године потписују Свиштовски мир који није донео Србима у Османском царству независност, већ само амнестију због учешћа у рату на страни Аустрије.

Турски султан Селим III објавио је ферман (указ) од 1793. године којим Србима враћа раније органе власти, тако да су поред везира и кадије, у селима управљали и кнезови, а у кнежинама оборкнезови. Затим, ферманом од априла 1796. године да на чело 12 нахија бирани су оборкнезови који су сами убирали порезе и предавали их властима, чак су делимично вршили и судску и управну власт у својим кнежинама. Такође Срби су добили право да могу несметано обнављати и подизати своје цркве.

Пре склапања Свиштевског мира појавила се идеја Срба да затраже и самоуправу. Порта одреди Абу Бећир-пашу да спроведе ферман по ком Срби добијају амнестију и право да сами прикупљају порез, слободно исповедају своју веру, оснивају школе и да се слободно баве трговином. Њега је заменио Мехмед – Пекмеџи паша за време којег су се у београдски пашалук вратили јаничари. Половином јула 1793. године  постављен је Хаџи Мустафа – паша.

Вук Караџић пише да је у то време у Београду је био везир Хџи Мустафа-паша, који је Србе тако пазио и чувао да су га Срби звали „српска мајка“.

До тада су Срби у београдском пашалуку имали доста миран и безбедан живот. Под окриљем аутономних повластица имали су доста личне и имовне сигурности, а економско стање било је јако побољшано. Стога Срби нису хтели трпети нова насиља, нити су хтели допустити, да се врати стање какво је било пре. Сем тога, они су се у последњем рату под командом аустриских официра доста извежбали у војевању.

Али нека врста самуправе изгледала је опасна многима у Цариграду, те је тамо надвладало мишљење да Србе треба разоружати.

Кад  је, током 1799. године Осман Пазван Оглу (по Вуку Пасманџија) устао против султана, његови јањичари и сва гамад из Босне и других крајева, као крџалије окупише се у Београду решени се дочепају власти па 1801. године заузеше београдски пашалук и заробише и убише Мустафа пашу. Иначе Позван Оглу је био старешина Видинског пашалука и један од главних противника реформи Селима III. Правио је савез са свим султановим противницима међу којим је била и Француска. Уцени цара који му дозволи да врати Турке у Србију али да их не дира.

Осман Позваноглу
Осман Позваноглу

Главне вође дахија били су Кучук Алија, пашин убица, Аганлија; Мула Јусуф и Мехмед-ага Фочић. Убрзо су самовољно повукли све повластице које је ферманом Порта гарантовала Србима. Уместо Мустафа-паше, Порта шаље старог агу Хасан-пашу који је пао под утицај дахија.

Вук Караџић врло живо и непосредно приказује тешко стање у земљи:

„Турци приграбише сва главна имања спахиска, па почеше брзо градити ханове и чардаке, да њихове субаше лакше надзиравају рад и кретање по селима. Повластице из 1793. укинуше својом вољом,свако осећање законитости замре. Чак се нису слушале ни кадије, а камоли народски кнезови. „Кад се огласи наоколо, да су баше Аџи Мустај пашу убиле, и да су против цара, онда навале из околни крајева, особито из Босне и из Арнаутске, све беспослице и крвници и бескућници у Бијоград, као орлови на стрвину; и даије ји све радо попримају“…

Многи су тада у Бијоград дошли голи и боси, пак се онђе одма оковали у сребро и у злато, и обукли у свилу и у кадифу, и узјали на атове с ратовима.“Јањичари су“ судили и пресуђивали по својој вољи, људе били и убијали, глобљавали, отимали (или узимали као своје) коње и оружје, и друго, што им се гођ допало, најпослије стану силовати жене и ђевојке…

Какогођ што су се под мудрим и праведним владањем Аџи-Мустај-пашиним слабо и гласили ајдуци у Србији, тако се сад од оваке силе и од зулума поајдучи десетина народа.“

Најзад Срби су сматрали да би, борбом против дахија и јаничара, који су жигосани као царски одметници, бранили суверена права султана. И Турци спахије, који су такође били гоњени од дахија и јаничара и којима су они насилно одузимали имања, покушавали су да организују акцију против дахија и позивали Србе на заједничку борбу против општег непријатеља. Покушај Турака спахија није истина успео; њих су код Пожаревца 1802. године, јаничари разбили. Срби су се спремали да сами бране свој живот и своје имање.

На Руднику, постављен од дахија, био је муселим Сали-ага, брат Кучук Алије кога је народ прозвао „Руднички бик“, велики злотвор према становништву а нарочито према женама. Народу је било дозлогрдило његово понашање те су хајдуци преплавили Качер. Карађорђе је више пута намеравао да убије злотвора, најпре у Страгарима у јесен 1802. године а други пут на летњег Светог Арханђела 1803. код манастира Вољеваче али плашећи се за народ одмазде Кучук Алије, морао је да одустане.

Сеча кнезова, цртеж
Сеча кнезова, цртеж

Кад су Турци почели сечу кнезова, народни прваци су схватили да се више нема шта чекати. Сви су осећали да се мора пожурити са акцијом.

 

Војне припреме за устанак су у току 1803. године отпочеле широм Србије. У ове припреме се укључује Танаско Рајић и његови Страгарци. Тако Танаско и Јанићије Ђурић одлазе у Качер код Арсенија Ломе да му пренесу Карађорђеве поруке, а Јанићије Ђурић и други да обиђу кнезове и друге виђеније људе по дно Рудника.

 


Почетак буне против дахија
Почетак буне против дахија

О стању у Србији и зулуму који праве дахије,пишу заједно Срби и Турци верни султану са захтевом да се стане на пут дахијама. Порти, до београдских силника, није ни мало стало, и желе да се очува престиж царске државе. Зато Порта враћа босанског везира Бећир-пашу са којим су Срби раније добро сарађивали, да заведе ред и повратити мир у Србији. У то време из Македоније долази Алил ага Гушанац са ратоборним Турцима крџалијама који су радили све прљаве послове за новац и за Србе и за Турке.

Хаџи Мустафа Паша
Хаџи Мустафа Паша

По наредби Бећир-паше, дахије су 16. јула напустиле тврђаву јер им је било јасно, да се даље не могу одржати у Београду; против њих су били и Срби и султан, чак и добар део београдских Турака. Бежећи лађама низ Дунав, ка Видину, хтели су наћи спас код старог пријатеља Пазван Оглуа. Али на путу, на малом дунавском острву Ада-Кале, стиже их српска потера на челу са Миленком Стојковићем, са порукома Бећир-паше заповеднику острва Ибрахим аги, да дахије побију. У ноћи, 24  јула, они су побијени, а главе им, сем Аганлијине, буду однете у Београд.

Порта, пошто су дахије побијене, враћа Бећир пашу у Босну а у Београд шаље Сулејман пашу који је Алил- агу Гушанца све слушао и који је желео да уз помоћ Срба од Порте добије београдски пашалук. Међутим то му није успело, те га Порта мења и шаље Хафис –пашу да са 300 Турака да дође у Београд и умири већ устале Србе. Међутим Хафис паша поведе 20.000 својих пријатеља мислећи да пљачка Србију. На Иванковцу га дочека Миленко Стојковић и потуче те врати  у Ниш.

Миленко Стојковић-побио дахије
Миленко Стојковић-побио дахије

Војсковање Ломино почело је када је Карђорђе дигао устанак 1804. године, тада је Лома морао имати преко 30 година и већ је као буљубаша водио окршаје против Турака.

О једном Ломином двобоју са Турцима Андра Гавриловић у књизи „Знаменити Срби 19. века“ има и посебно казивање Ђуре Милутиновића:

Била је страшна ура пред очима. И једна и друга страна види готову погибију, али се мора почети јер бејаше дошло време да се крст и полумесец сударе. На муци јуначкој довикнуће Лома Турцима: на што да страдају сви и са једне и са друге стране кад би могли само двојица мегдан поделити. Зато позва турског делију да укрсте оружје. На добру коњу а о ваљаности његових коња, које је јахао, причало се свуда- изиђе Лома и очекиваше мегданџију,који му, доста брзо,изиђе. Али таман што скресаше први дим јуришећи један на другога, а из заседе турске,иза једног шумарка, плану пушчана ватра. Турчин оста на месту мртав а Лома би лако рањен. Турци су ишли на превару – али на своју нестрећу. Отпоче се брзо битка и од њх мало ко остаде…

 Штета што казивање Милутиновићево није сачувано у целини, те не знамо када је то и где било.

Од тада је Лома био обазривији према Турцима али војничког лукавства није имао довољно које би му користило да главу сачува.

Историјски извори наводе Арсенију Лому као војводу још од 1806. године, од великих битака и победа на Мишару и Београду. Међутим, званично је Лома постао војвода, као и друге рудничке старешине, Милић Дринчић и Лазар Мутап тек 1811. године. Уз Лому су били саборци из ових крајева Периша Ракић, Ломин зет, Милош из Драгоља који је био са Ломом на збору у Орашцу, Павле чији споменик крајпуташ стоји у Драгољу, , Јован Петровић Штитонић, браћа Петар и Спасоје Видић и Стојан Ћосић

Лазар Мутап
Лазар Мутап

После сече кнезова Карађорђе је позвао народне прваке да се окупе 15. фебруара 1804. године, на Сретење Господње, на збор у Орашцу. Из Качера су присуствовали: Арсеније Лома, Танаско Рајић,, Јанићије Ђурић, Стеван Радаковић, Мата Миливојевић, Миливан Ђурић и Мандић из Страгара.

Већ сутрадан након устанка и паљења хана у Орашцу,  Карађорђе са 60 устанка креће ка Космају и ослобађа Раниловиће, Тулеж, Венчане, Стрмово и Миросаљце.

Од збора у Орашцу устанак се врло брзо ширио по Србији, нарочито у Шумадији. Паљење турских ханова је започео Алекса Дукић из села Бање са својом дружином спаливши ханове у Тополи, Жабарима и Јагњилу. Устаници су одмах после Сретењског збора спалили хан у самом Орашцу. Касније су планули турски ханови широм устаничке Србије а потом су устаници почели да опседају и градове.


Милић Дринчић
Милић Дринчић

Историчар Миленко М. Вукићевић у књизи „Карађорђе  : Исорија устанка 1804-1807″ установио је да су, поред Карађорђа, на Орашачком збору од главних људи били: прота Атанасије Антонијевић, Станоје Главаш, Хадук Вељко, Вуле Илић Коларац, Милосав Лаповац, Ђорђић из Вишевца, Јован Крстовић из Буковика, Алекса Дукић из Бање, Арсеније Ломо, Танаско Рајић, Јанићије Ђурић, кнез орашачки Марко Савић, трговац Теодосије Марићевић, Алекса Јаковљевић, кнез из Кораћице, Вићентије Петровић, кнез тополски Матија Јовичић, Михаило Баџак из Јагњила, Матија Каратошић из Копљара, Милутин Савић из Гараша, Марко Катић из Рогача и многи други. Он констатује да су на првом скупу у Орашцу 1803.била  22 учесника а на Сретење 1804 присутно је било око 600 људи.

Константин Н. Ненадовић у књизи „Којекуде Србијо“издате у Бечу 1883. године пише о почетку устанка:

… Ујутру, тад 2. фебруара на Сретење Господско 1804. године у Орашцу испод Јасеничког Обор – Кнеза Марка куће прима освећени барјак од Проте Буковачког који је пободен био, код стола који је од дрвени сошица у земљу ударени, и по вру исти, одозго од наметаног грања начињен био, на ком је, свето Еванђеље, часни крст, и ведрица освештане воде при Богомољству стајала; па га јавно за ослобођење народа Србског, од Турака развије и преда га у руке храбром и бесмртном Јанку Танасију Рајићу Страгарцу…

Орашац на Сретење Господње
Орашац на Сретење Господње

Према наводима Лазара Арсенијевића Баталаке који у „Историја српског народа“ пише:

Карађорђе
Карађорђе

Карађорђе је говорио ватрено и убедљиво.Указао је на зверстава јањичара и неминовност да се на њих крене са оружјем. Највећи утисак на слушаоце оставио је Карађорђев опис сахране кнеза без главе из Зеока. Ово је изазвало прекретницу и код оних који су се колебали и нису знали какве су Карађорђеве намере…

Заузимање Рудника постало је приоритет за устанике те је Карађорђе позвао Милана Обреновића, Милића Дринчића и Лазара Мутапа да сачекају Турке на друмовима око Рудника и да буду спремни да са њим крену на Рудник. За то време Арсеније Лома је са 80 својих Качераца уз Карађорђа водио борбу са Турцима код Сибнице где је потучен турски одред који је предводио Кучук Алија. У помоћ Сали аги који је имао 350 својих војника, долази ужичанин Халил ага Џаврић са 400 коњаника, из Карановца (Краљева) муселим Пљакић са 300 наоружаних Турака, а из Чачка 350 под командом Осман паше. Из Београда креће одред јаничара под командом дахије Аганлије са 400 војника и улогори се у Дрлупи, са намером да се састане са Карађорђем да разговара о миру.
Лома по заповести Карађорђа одлази у Драгољ да пази на кретање  рудничких Турака. о окупљању Турака на Руднику Лома и Петар Кара обавештавају Карађорђа 18 фебруара и он већ 28 фебруара стиже под Рудник. У исто врема дође и Милан Обреновић из Бруснице, Риста стари харамбаша из Каменице те је устаничка воска опколила Рудник око 1. марта. Карађорђе позове рудничке Турке на разговор те дође само Токатлић ага, стари Рудничанин и добар човек. Од њега затражише да Токатлић покуша да наговори дахије: Сали агу, Пљакића и Џавића  који се налазише на Руднику да ће Срби да их пропусте да се иселе са Рудника. Пошто дахије нису пристале а надавши се да ће из Београда са војском доћи Кучук Алија, хтедну се бранити. Из Чачка му долази у помоћ Чолак алија са 40 Турака

Карађорђе 22. фебруара полази у сусрет Аганлији и потуче га. Лома по заповести Карађорђа одлази у Драгољ да пази на кретање  рудничких Турака. о окупљању Турака на Руднику Лома и Петар Кара обавештавају Карађорђа 18 фебруара и он већ 28 фебруара стиже под Рудник. У исто врема дође и Милан Обреновић из Бруснице, Риста стари харамбаша из Каменице те је устаничка воска опколила Рудник око 1. марта. Карађорђе позове рудничке Турке на разговор те дође само Токатлић ага, стари Рудничанин и добар човек. Од њега затражише да Токатлић покуша да наговори дахије: Сали агу, Пљакића и Џавића  који се налазише на Руднику да ће Срби да их пропусте да се иселе са Рудника. Пошто дахије нису пристале а надавши се да ће из Београда са војском доћи Кучук Алија, хтедну се бранити. Из Чачка му долази у помоћ Чолак алија са 40 Турака.

Карађорђе после краће процене ситуације и разговора са старешинама, формирао је поредак за напад са кружне основице из четири правца: једну чету је он предводио из правца Јасенице, другу Арсеније Лома северно од Рудника, трећу Милић Дринчић из правца Катрена и четврту Лазар Мутап из правца Звезде. У опсади Рудника  придружује се и Милан Обреновић из Бруснице, Петар Кара из Доње Трешњевице  , Јанићије Ђурић и Петр Јокић из Тополе, Јован  Лазић  и други  виђенији  Рудничани. Тако је Рудник био опкољен снага Срба 4.000 устаника. Карађорђе је дао знак за почетак напада 20. фебруара пред вече, у којем је 86 Турака погинуло и више кућа запаљено. Бекством друмом за Чачак, злогласни Сали-ага Делевић, избегао је смрт.

Тиме је 6-ог марта ослобођен од Турака први град Србије, односно ово је била прва победа Срба над Турцима од Косовске битке до тог времена.

Како је међу првим ослобођеним местима био Рудник, то Карађорђе нареди да се запале и разоре Сали-агини конаци и неке турске куће. За команданта Рудничке нахије постави Милана Обреновића са називом војвода, што је било прво војводско звање које је Вожд доделио. Милан је за своје буљубаше поставио Јована Лазића, Лазара Мутапа и Арсенија Лому.  Нахијска управа пређе са Рудника у село Брусницу. Заостали Турци убрзо се иселише из Рудника за Ужице.

Баханалије Турака

Баханалије Турака

Константин Н. Ненадовић пише да је пред конаком у Руднику Сали-ага имао озидан чардак са озиданом чесмом, из које је шибала ладна вода.

Он је наређив’о, те су му сваке недеље долазиле у град младе и девојке, те су коло играле пред његовим чардаком, на ком је он седио, теферичио, и блудничино на наргиле и чибук пушио, каву срк’о, и за себе бирао лепшу и лепшу Српкињу, те ју је поштења лишаво…

Ненадовић је навео да је Вожд „са болом у срцу свом смишљао како да народу помогне  и ропства ланце поломи. И тако чује да ће Сали-ага, Руднички бик, који је осим свију зала завео за се и право прве ноћи на Српкињу да спава с њиме, па онда да се уда, доћи у манастир Вољавчу у теферич, па смисли бар за тад тог тиранског насилника, да с душе народа Србског скине, па, и устанак покрене.“

Освајање Рудника описали су многи.

Миливоје Станковић у тексту „Шумадија у Првом српском устанку пише о освајању Рудника:

… Крајем јануара 1804. у Орашцу се окупило око 300 наоружаних устаника. Иницијатор скупа био је прота Атанасије Антонијевић из Буковика, у договору са Карађорђем. Поред Јасеничана у Орашцу су се нашли Јагодинци које је предводио знаменити харамбаша Стеван Јаковљевић, затим Београђани са Васом Чарапићем на челу. У Орашцу су се нашли још и многи доуги виђени људи из околине Аранђеловца, као, на пример, Арсеније Лома из Драгоља, Милутин Савић из Гара- ша, кнез орашачки Марко. гласовити трговац из Орашца и Теодосије Марићевић, који је био домаћин скупа, и чувени јунак из Трешње- вице Петар Кара. У Марићевића јарузи. на имању трговца Марићевића. одржан је овај историјски скуп. Карађорђе је имао уводну реч…

Турска зверства
Турска зверства

…Борбена дејства су отпочела одмах сутрадан, 2. фебруара. У правцу Рудника Карађорђе је упутио Петра Кару из Трешњевице, са задатком да диже Рудничане на устанак и да га обавештава  о намерама Сали-аге. Лома, из Драгоља, успео је да за неколико дана формира свој качерски одред који је имао 80 људи. Лома је кренуо за Карађорђем и са одредом стигао у Стојник…

Васа Чарапић
Васа Чарапић

… Према подацима које наводи Бата Лака, Карађорђе је пре повратка у Тополу имао јачи сукоб са једним омањим јањичарским коњичким одредом кога је Кучук Алија упутио на Рудник у помоћ свом брату Сали-аги. Заправо, када је Јанићије Ђурић убио под Венчацом Турчина, Турци су тело убијеног однели на Рудник. Сали-ага је хтео да искористи ову околност па да дигне Рудничане, Турке и Србе против „јасеничких хајдуха“. У Београд је упутио трговце Николу Ракића и некаквог Тому Терзију да однесу поруку његовом брату. Кучук Алија је одмах вратио трговце назад са писмом Сали-аги, а с њима је послао и 35 коњаника. Када су заноћили на Сремчици, трговци крену сами да би „припремили конак јањичарима у Сибници“. Међутим они искористе прилику и обавесте Карађорђа, који је тада био у Стојнику, о кретању одреда јањичара…

Карађорђе је сутрадан организовао „дочек“ јаничарима код Сибничког хана. Прво је ухватио ханџију и његове јањичаре и у хану распоредио своје људе. Арсенија Лому је упутио са његовим људима да на мосту, северно од Сибнице, организују заседу и сачекају јањичаре кад почну да беже натраг за Београд. Турски коњаници су стигли пред хан не слутећи шта их чека. Један плотун је оборио 16 јањичараа осталих 19 је у паничном страху јурнуло назад према Сремчици. На мосту су их дочекали Качерци Арсенија Ломе. Јањичари су схватили да су изгубљени. Вратили су се у Сибницу и предали се Карађорђу.

Ова победа устаника изазвала је праву панику међу београдским Турцима. Дахије су одмах одржале саветовање и закључиле да је „хајдучија“ узела великог маха те да је неопходно предузети чишћење терена и то на широком простору, концентричним дејством од Велике Мораве, Колубаре, Саве и Дунава и из долине Западне Мораве. Намеравали су, заправо, да ангажују све гарнизоне Шумадије, а да Ужичанима пошаљу поруку да и они крену према Руднику….

 

Турци
Турци

…Сима Марковић је добио задатак да мобилише сву воју кнежину и да се са својим одредом приближи Железнику, а Јанко Катић да заузме повољне положаје према Кнежевцу и не дозволи Турцима да се пробијају путевима из Београда на југ. Васи Чарапићу, који се са одредом налазио на Авали, поручено је да контролише путеве који из Београда воде на југоисток. Арсенију Ломи је јављено да убрза дизање на устанак Рудничана, да са делом снага поседне Јасеничку клисуру у рејону данашњих села Војковаца и Гуришеваца (између Рудника и Јарменоваца) и спречи продор Турака према Тополи. Тако је отпочела блокада Београда с југа још у првим данима устанка…

…Захваћени паником. Турци су напуштали села и мање вароши. Дахије су на све начине покушавале да одврате народне вође од устанка. Служиле су се разноврсним средствима, а најчешће митом. Основна брига дахија био је неповољан однос оружаних снага. Најаче снаге су имали у Београду, али су се плашили да их покрену и развуку на великом простору, чиме би ослабили одбрану саме тврђаве. Њих је посебно забрињавала концентрација јаких устаничких снага на непосредним прилазима Београду. Очекивали су напад и стално били на опрезу. По наређењу дахија, на Руднику се окупила јањичарска војска од око 1 300 људи. Из Карановца (данашње Краљево) стигло је 300 јаничара под командам муселима Пљакића, из Чачка 250, под командом Осман-паше, а из Ужица 400, под командом капетана Џавића. Сали-ага, „Руднички бик“, муселим турски, имао је под командом око 350 људи. Међутим, устаничке снаге у долини Западне Мораве и Горњој Јасеници, оријентисане према Руднику, осујетиле су и овај план дахија…

Беснило Турака
Беснило Турака

…С друге стране, постојање јаког турског гарнизона у Руднику негативно се одражавало на ширење устанка на простору јужно од Рудника. Карађорђе је наредио да се Милан Обреновић, Лазар Мутап, Арсеније Лома и Петар Кара упуте са својим одредима према Руднику и окруже га. Лично је кренуо према Руднику са Петром Јокићем и његовим одредом. Упутио је поруку Токалић-аги, најугледнијој личности рудничких Турака, староседелаца, да дође на договор. Токалић је прихватио позив. Карађорђе му је предложио да се врати у Рудник и издејствује сагласност осталих да Сали-ага са придошлицама Алилом Џавићем из Ужица и Пљакићем из Карановца напусти Рудник, а устаници ће поштовати сва права Турака староседелаца.13 Карађорђе је захтевао да ова тројица дођу на преговоре око услова за напуштање Рудника и пролазак турске војске кроз устанички распоред. Пљакић и Џавић су са Токалићем дошли на састанак са Карађорђем, Сали-ага се није усудио…

Турци су прихватили Карађорђеве услове. Али, кад су се вратили у Рудник, Сали-ага је протурио вест да његов брат Кучук Алија долази са великом војском у помоћ. Остале главешине су прихватиле предлог Сали-аге да не напуштају Рудник. До Карађорђа је дошла ова вест и он је наредио својој војсци да у четири колоне следећег дана нападне Рудник. Турци су се организовано супротставили, користећи раније припремљене шанчеве. Налет устаничке војске био је тако силовит да је одбрана била пробијена на више места. У првом налету погинуло је 50 Турака, а колона која је наступала од извора Јасенице продрла је у варош и запалила десетак турских кућа. Турци су одмах тражили преговоре и прихватили да су спремни да поступе поранијем договору.

Карађорђе је захтевао да Сали-ага, Алил Џавић и Пљакић са њиховом војском, сви заједно, крену путем за Ужице. Турци су кренули ужичким путем, али је Карађорђе упутио одред Петра Јокића од 300 коњаника испред њих да их на погодном месту нападне из заседе. Опрезни Сали-ага открио је трагове коњских копита и закључио да је већи број коњаника прошао истим путем. Наредио је да напусте ужички пут и крену у Чачак. Карађорђе је будно пратио кретање Турака, па је на време уочио њихов маневар. Са четовођом Јованом Игњатовићем и Сретеном Томковићем из Бање енергично је кренуо у гоњење, сустигао их и напао на реци Дичини. Турци су претрпели тешке губитке — око 200 мртвих. Погинули су муселими Џавић и Пљакић. Сали-ага је једва успео да умакне у Пожегу, са остатком војске. У руке устаника пао је велики ратни плен — коњи, оружје, одећа и злато…

…После пада Рудника, устанак се брзо проширио у чачанском крају. Овоме је доста допринело и лично ангажовање Карађорђа. Он је наредио Милану Обреновићу и Лазару Мутапу да енергично и без оклевања дижу народ на устанак, да формирају одреде и опседну Чачак. Налог Вожда био је спроведен у дело. Карађорђе је упутио у чачанску нахију Арсенија Лому са његовим одредом, да помогне Лазару Мутапу у прикупљању нових бораца, а затим да нападну Чачак. Мутап и Лома су са својим четама крстарили по селима у долини Западне Мораве, а онда су прешли преко планине Јелице у Драгачево. Свуда су говорили да иду на Чачак и позивали људе да им се придруже. Придружио им се прота Милутин из Гуче са 400 добро наоружаних Драгачеваца, а одмах затим, у Горачићу, буљубаша Новачић са 300 бораца.

Мутап и Лома су целу ту војску превели на леву обалу Мораве и улогорили се у селу Љубићу надомак Чачка. Устаничка војска није стигла да се утврди и организује за одбрану, а Турци су је, на инсистирање Сали-аге и избеглица из Рудника, напали. Сали-ага је претпостављао да се на Љубићу налази она иста војска која је напала Рудник и која га је сачекала на Дичини. Уздао се у троструку бројну надмоћност турске војске и горео је од жеље да се освети за претрпљени пораз. Веровао је да ће му победа на Љубићу обезбедити брз повратах у Рудник Турци су жестоко напали.Мутапови и Ломини борци, који су имали извесно борбено искуство, бранили су се организовано и упорно.

Али, новопридошли Чачани и Драгачевци, којима је ово била прва борба, почели су да се колебају. У том критичном моменту у борбу је ступио Милић Дринчић из Теочина са 300 коњаника и изненада напао турско лево крило и бок, што је у редовима Турака изазвало пометњу, а браниоце охрабрило. Мутап је искористио забуну међу Турцима и наредио јуриш. Турци нису могли да одоле овом налету па су почели да одступају, а одступање се убрзо претворило у панично бекство. Устаничка војска их је гонила у стопу и немилосрдно уништавала. Многи турски војници су се удавили у Морави…“

 Лазар Арсенијевић Баталака записао је:

Многи су се Срби којима је живот до конца догоревао,Карађорђу прикупљати почели. Сада је дошао у Стојник Арсеније Ломо из села Драгоља рудничке нахије са 80 по избор четника. Турке је Ломина заседа дочека и они видећи да немају куд поврате се у село и предаду се. Арсеније Лома је 18 фебруара 1804. са Петром Каром опколио Рудник Јанићије Ђурић каже да су њих двојица јавили Карађорђу да у Руднику има:до 500 јабанаца Турака који су дошли Сали-аги Бику у Рудник, да Рудник обколи да јабанце Турке истера и да иште Сали-агу жива да му га Турци даду па да ерлије турске на миру остави.Мишљаше с тим да раздвоји Турке да добре остави на миру у својим кућама, а јаничаре и јабанце да истера. Дошавши на Рудник 19-га ферфара, позва Турке где између три Рудничанина Карађорђу на разговор, међу којима Турцима био је глава ага Токатлић,старинац Рудничанин и добар Турчин. Карађорђе се био договорио са познатијим својим људима,старешина да побију неке Турке кад дођу на разговор,а неке да не дирају. На крају углаве да иду јабанци Турци а да старинци остану.Тако и би и Рудник заузму.

Турци су се на Руднику бранили седам дана. Борба је вођена .3,4.,5. и 6. марта а преговори 1. и 2. марта. Рудник је заузет шестог марта 1804. том приликом убијено је око 300 Турака. Пошто им је Сали-ага побегао за Чачак, Карађорђе је наредио Мутапу и Ломи да са устаницима гоне Турке према Чачку и све турско узгред без икакве милости пале и да дижу људе око Чачка како би га заузели Чачак је ослобођен 24. марта 1804.

Константин Н. Ненадовић у књизи „Које куде Србијо“ описује заузимање Рудника:

… По наређењу дахија, на Руднику се окупила јањичарска војска од око 1 300 људи. Из Карановца (данашње Краљево) стигло је 300 јаничара под командам муселима Пљакића, из Чачка 250, под командом Осман-паше, а из Ужица 400, под командом капетана Џавића. Сали-ага, „Руднички бик“,муселим турски имао је под командом око 350 људи. Међутим, устаничке снаге у долини Западне Мораве и Горњој Јасеници, оријентисане према Руднику, осујетиле су и овај план дахија.

С друге стране, постојање јаког турског гарнизона у Руднику негативно се одражавало на ширење устанка на простору јужно од Рудника. Карађорђе је наредио да се Милан Обреновић, Лазар Мутап, Арсеније Лома и Петар Кара упуте са својим одредима према Руднику и окруже га. Лично је кренуо према Руднику са Петром Јокићем и његовим одредом. Упутио је поруку Токатлић-аги, најугледнијој личности рудничких Турака, староседелаца, да дође на договор. Токалић је прихватио позив. Карађорђе му је предложио да се врати у Рудник и издејствује сагласност осталих да Сали-ага са придошлицама Алилом Џавићем из Ужица и Пљакићем из Карановца напусти Рудник, а устаници ће поштовати сва права Турака староседелаца.13 Карађорђе је захтевао да ова тројица дођу на преговоре око услова за напуштање Рудника и пролазак турске војске кроз устанички распоред. Пљакић и Џавић су са Токалићем дошли на састанак са Карађорђем, Сали-ага се није усудио.

Турци су прихватили Карађорђеве услове. Али, кад су се вратили у Рудник, Сали-ага је протурио вест да његов брат Кучук Алија долази са великом војском у помоћ. Остале главешине су прихватиле предлог Сали-аге да не напуштају Рудник. До Карађорђа је дошла ова вест и он је наредио својој војсци да у четири колоне следећег дана нападне Рудник. Турци су се организовано супротставили, користећи раније припремљене шанчеве. Налет устаничке војске био је тако силовит да је одбрана била пробијена на више места. У првом налету погинуло је 50 Турака, а колона која је наступала од извора Јасенице продрла је у варош и запалила десетак турских кућа. Турци су одмах тражили преговоре и прихватили да су спремни да поступе поранијем договору.

Дахије убијају Мустафа пашу
Дахије убијају Мустафа пашу

Карађорђе је захтевао да Сали-ага, Алил Џавић и Пљакић са њиховом војском, сви заједно, крену путем за Ужице. Турци су кренули ужичким путем, али је Карађорђе упутио одред Петра Јокића од 300 коњаника испред њих да их на погодном месту нападне из заседе. Опрезни Сали-ага открио је трагове коњских копита и закључио да је већи број коњаника прошао истим путем. Наредио је да напусте ужички пут и крену у Чачак. Карађорђе је будно пратио кретање Турака, па је на време уочио њихов маневар. Са четовођом Јованом Игњатовићем и Сретеном Томковићем из Бање енергично је кренуо у гоњење, сустигао их и напао на реци Дичини. Турци су претрпели тешке губитке, око 200 мртвих. Погинули су муселими Џавић и Пљакић. Сали-ага је једва успео да умакне у Пожегу, са остатком војске. У руке устаника пао је велики ратни плен,коњи, оружје, одећа и злато.

Турски муселим није могао да се врати у порушени Рудник, већ је за ново седиште изабрао Брусницу и уселио се у кућу војводе Милоша Обреновића.

После пада Рудника, устанак се брзо проширио у чачанском крају. Овоме је доста допринело и лично ангажовање Карађорђа. Он је наредио Милану Обреновићу и Лазару Мутапу да енергично и без оклевања дижу народ на устанак, да формирају одреде и опседну Чачак. Налог Вожда био је спроведен у дело. Карађорђе је упутио у чачанску нахију Арсенија Лому са његовим одредом, да помогне Лазару Мутапу у прикупљању нових бораца, а затим да нападну Чачак. Мутап и Лома су са својим четама крстарили по селима у долини Западне Мораве, а онда су прешли преко планине Јелице у Драгачево. Свуда су говорили да иду на Чачак и позивали људе да им се придруже. Придружио им се прота Милутин из Гуче са 400 добро наоружаних Драгачеваца, а одмах затим, у Горачићу, буљубаша Новачић са 300 бораца. Мутап и Лома су целу ту војску превели на леву обалу Мораве и улогорили се у селу Љубићу надомак Чачка.

Устаничка војска није стигла да се утврди и организује за одбрану, а Турци су је, на инсистирање Сали-аге и избеглица из Рудника, напали. Сали-ага је претпостављао да се на Љубићу налази она иста војска која је напала Рудник и која га је сачекала на Дичини. Уздао се у троструку бројну надмоћност турске војске и горео је од жеље да се освети за претрпљени пораз. Веровао је да ће му победа на Љубићу обезбедити брз повратах у Рудник.Турци су жестоко напали. Мутапови и Ломини борци, који су имали извесно борбено искуство, бранили су се организовано и упорно.

Али, новопридошли Чачани и Драгачевци, којима је ово била прва борба, почели су да се колебају. У том критичном моменту у борбу је ступио Милић Дринчић из Теочина са 300 коњаника и изненада напао турско лево крило и бок, што је у редовима Турака изазвало пометњу, а браниоце охрабрило. Мутап је искористио забуну међу Турцима и наредио јуриш. Турци нису могли да одоле овом налету па су почели да одступају, а одступање се убрзо претворило у панично бекство….“

Новица Стевановић у “Ратним лукавствима Карађорђа“ пише о освајању Рудника и Ужица са Арсеније Ломом:

… Одмах на почетку дизања устанка, почетком фебруара 1804, Карађорђе је сазнао од Николе Ракића, који је долазио из правца Београда и свратио у Стојник, да је у исто време за њим кренуло 35 Турака у тевтиш и да намеравају да преноће у Сибници.

Будући да се Карађорђе с војском којом је непосредно командовао (око 800 војника) налазио испред Турака, те је могао пре њих да стигне у Сибницу, на ум му је дошла лукава замисао: поставиће им двоструку заседу. Требало је да он са групом војника уђе у сибничку кафану, а Арсеније Лома, са 80 Рудничана, у заседи, нешто испред, на путу ка Београду. Лома је требало да пропусти непријатеља у доласку и да, потом, зароби или побије Турке који преживе сибничку заседу и дају се у бекство ка Београду.

По доласку у сибнички хан, Карађорђе је одмах ликвидирао турског ханџију и у просторију сместио наоружане српске устанике, с пушкама на готовс. Није дуго потрајало и група од 35 Турака је била под ханом. Када је вођа позвао ханџију, врата су се нагло отворила и запраштале су пушке српских устаничких војника. Од првог плотуна на тлу се нашло шеснаест Турака. Остали су се дали у бекство путем којим су и дошли – право у Ломину заседу. Од пушчане ватре погинула су два непријатељева војника, а остали су се одмах предали видећи да су у безизлазној ситуацији. Арсеније Лома је, потом, 17 заробљених Турака одвео и предао Карађорђу.


Касније (вероватно 5. фебруара), Карађорђе је наредио да се убије један Турчин из те групе и да се обеси о кућна врата извесног Томажа из села Венчане, великог противника дизања устанка. Обешени Турчин на кућном прагу чинио је одговорним и Томажа, па је, немајући другог излаза, морао да се прикључи устаницима.


Командујући српском устаничком војском, Карађорђе је наредио Арсенију Ломи и Петру Трешњевчанину да блокирају све путеве који из Рудника воде у остала шумадијска села. Уједно, обавестио их је да ће ускоро и он доћи у Рудник и да ће га ослободити од непријатеља.


Извршавајући наређења врховног команданта српске устаничке војске, Арсеније и Петар су, са пет стотина војника, опколили Рудник средином фебруара 1804. године. У међувремену, као појачање Сали-аги, у Рудник су стигли Али-ага Џавић, из Ужица, и Пљако, из Карановца (сада Краљево), са пет стотина јаничара.


По доласку у Рудник, 19. фебруара, Карађорђе је одмах позвао Турке Рудничане на разговор. Намеравао је да покуша без борбе да створи јаз међу Турцима приврженим дахијама и Турцима староседиоцима у Руднику  , који су били одани султану.Убрзо му је дошао турски староседелац Токатлић. Карађорђе је захтевао да му се предају Сали-ага и придошли муселими  Џавић и Пљако, или да, са јаничарима, одмах оду из Рудника. Уколико тако поступе, обећао је да ће све Турке староседеоце оставити на миру. На растанку је рекао Токатлићу да очекује да се лично сретне са Сали-агом, Џавићем и Пљаком ради даљег договора. При том је планирао, ако заиста дођу, да их побије и тако лакше савлада остале Турке у граду и тврђави.Турски муселими се нису усудили да дођу,  као да су прочитали Карађорђеве мисли. Дошао је поново само Токатлић са Џавићем и још четворицом Турака. Карађорђе се са њима договорио да све три јаничарске старешине напусте Рудник, уз уверавање да их Срби успут неће нападати.


Сутрадан, 20. фебруара 1804, Сали-ага је од Карађорђа затражио да му продужи рок за седам дана. Истовремено, лукави Турчин је организовао пресељење турских породица у тврђаву и затражио помоћ од брата Кучук-Алије, који је био у Београду.


Карађорђе је убрзо сазнао за Сали-агине намере од избеглог Србина из Рудника и одлучио да одмах нападне Турке у вароши и тврђави. Групишући борце, намеравао је да опколи Рудник са четири стране и да са две групе нападне истовремено из правца Јасенице  са Катрена и Звезде.


Сали-ага је са закашњењем прозрео Карађорђеву намеру и одлучио да брзо дејствује испадом. Међутим, Срби су спремно дочекали Турке. У општем пушкарању погинуло је осамдесет шест Турака. Како у тврђави и у граду није било довољно хране, турске главешине су схватиле да неће моћи дуго да се одрже. Обавестили су Карађорђа да, најзад, прихватају његове услове и да желе мирно да оду у Ужице.


Претпостављајући да са севера, из правца Београда, Сали-аги ускоро може да стигне у помоћ Кучук-Алија, Карађорђе је јавио турским старешинама да могу кренути ка Ужицу, али је одмах смислио шта да предузме да непријатељ не оде некажњен. Наредио је да одред војника, сутрадан зором, постави заседу на путу ка Ужицу.

 
У свануће, следећег дана, Турци су напустили Рудник и журно се упутили ка Ужицу. Како се већ било разданило, приметили су многобројне свеже трагове на раскрсници путева за Ужице и Карановац који су нестајали у правцу Ужица. То је било сумњиво Сали-аги и Пљаки и закључили су да ће упасти право у заседу. Због тога су одлучили да скрену лево и наставе путем за Чачак, па касније да се врате на пут за Ужице.


Међутим, и Срби су били опрезни. Одмах су уочили да су Турци кренули једним и наставили другим путем. Како није било трећег пута којим би могли умаћи, брзо су реаговали. За тили час напустили су заседу на ужичком путу и похитали суседном – чачанском. Али, нису сви могли да стигну да поставе заседу код Јелениног гроба. У жестокој ватри коју су Срби отворили погинуле су две стотине Турака, међу њима Џавић и Пљако.“

У часопису „Војска“ новинар и пуковник војске Србије у књизи “Ратна лукавства српске војске 1804-1815 такође описује освајање Рудника:

… Доследно поступајући по Карађорђевој заповести, старешине (буљубаше) Арсеније Лома и Петар Кара известили су Карађорђа да је 500 Турака јањичара стигло Сали-аги, „бику рудничком“ у помоћ.


Спроводећи у дело своју одлуку о непосредном командовању за ослобађање градова, Карађорђе је из Паланке, преко Саранова и Чумића, стигао надомак Рудника. Било му је познато да је руднички бег Токатлић одан султану. Пошто се подробније обавестио о распореду српских снага, Карађорђе је позвао рудничке Турке на договор. Прихватајући позив дошао је Токатлић са још два Турчина. Рекавши им да се народ није дигао против царских Турака, већ одметника од султана, Карађорђе је захтевао предају Сали-аге и његових пријатеља, Џавића и Пљаке, или да у року од 24 сата напусте Рудник. Токатлића и његове царске приврженике ће на миру оставити. У противном, Карађорђе је запретио да ће „с војском на Рудник ударити, запалити га и све под нож ставити.


По повратку Токатлић је дахијским главешинама пренео Карађорђеве захтеве. Међутим, они су одлучили да испадом провере спремност српских снага и уколико би било могуће да се бране до доласка Кучук Алије из Београда, коме су одмах упутили позив за помоћ. Вероватно је Сали-ага упутио и курире с порукама за хитна појачања из Чачка. Срби су у заседи сачекали једну групу из Чачка и разбили је. Али, долазак Кучук Алије Карађорђе није имао намеру да чека.


После краће процене ситуације и разговора са старешинама, Карађорђе је формирао поредак за напад са кружне основице из четири правца: једну чету је он предводио из правца Јасенице, другу Арсеније Лома северно од Рудника, трећу Милић Дринчић из правца Катрена и четврту Лазар Мутап из правца Звезде. Тако је Рудник био опкољен снагама можда и већим од 1.000 бораца. Карађорђе је дао знак за почетак напада 28. фебруара пред вече, у којем је 86 Турака погинуло и више кућа запаљено.

 Дахијске главешине су увиделе да се не могу одржати а да им је помоћ неизвесна. Поново су упутиле Токатлића да у њихово име обавести Карађорђа да прихватају претходно понуђене услове и дозволи им одлазак из Рудника. Знајући да ће из правца Београда ускоро стићи Сали-агин брат Кучук Алија, Карађорђе се сложио с тим да они могу напустити град, а остали да се не боје и да су безбедни.

Желећи да се освети Сали-аги за учињена зла и нанесену срамоту српским девојкама, Карађорђе је одредио ојачану чету (одред) бораца и исте ноћи упутио је да постави заседу на ужичком путу „повише неке старе Црквине, на Рудничиштима, одакле се пут за Чачак одваја.


Сутрадан рано 29. фебруара Сали-ага са својом дружином напустио је град и пошао путем за Ужице. На путу је уочио многе трагове, што му је говорило да су Срби негде на путу и чекају у заседи, па је пошао путем преко Јелениног гроба. Али није имао у виду да га је Карађорђе пратио.


У исто време Арсеније Лома и Петар Кара, прозревши намеру непријатеља, отпочели су с пребацивањем снага за постављање заседе ка чачанском путу. Стигли су да из покрета отворе бочну ватру на Турке у галопу, којима је с леђа пристизао Карађорђе. У унакрсној ватри погинуло је више од 200 непријатељских војника, међу којима Џавић и Пљако. Сали-ага је имао срећу па је извукао живу главу.


Потом је Карађорђе ушао у Рудник. Успостављајући систем власти и командовања, за старешину Рудника и Рудничког округа поставио је Милана Обреновића. Строго му је заповедио да одржава ред у народу и да не дозволи узнемиравање Турака који су цару одани „јер ће за то главом платити.


После добро обављеног задатка Карађорђе је одлучио да одмори борце дозволивши старешинама Ломи, Дринчићу и Мутапу да их пусте кућама на три дана. За рејон прикупљања одредио им је Врбицу.
 …“

Карађорђе обнавља копање руде и у Рудник доводи 35 рудара Саса из Немачке који почињу да експолатишу рудник, вадећи и прерађујући гвожђе, олово и нешто сребра. За потребе Аустрије и Турске кује се сребрни и бакарни новац за који је требало набављати оружје за продужетак борбе са Турцима.

Договор Срба за устанак
Договор Срба за устанак

Увидевши да нема мира са Турцима српска скупштина доноси одлуку да се Турцима не плаћа порез и да новац користе за куповину оружја. Озбиљни сукоби са Турцима почели су 1806. године битком на Мишару где је Карађорђе поразио Турке Сулејман- паше Скопљака, под командом Хахи бега и Кулин Kапетана.
Милутин Тасић у књизи „Јунаци Првог српског устанка“наводи ко је све био са Карађорђем: Лука Лазаревић, Милан Обреновић, Јаков Ненадовић, прота Матеја, прота НиколаСмиљанић, Марко Катић, кнез Сима Марковић, Лазар Мутап, Јован Курсула, Цинцар Јанко, Марко Поповић, Стојан Чупић, Петар Молер, Милић Дринчић, Арсеније Лома и Милош Поцерац. После одбијена три јака турска напада, битка на Мишару била је добијена)
Видинску војску Tурака зауставио је Миленко Стојковић а нишку на Делиграду бранио је успешно Петар Добрњац. Затим је ослобођен и Београд 30. новембра 1806. године, а у тој борби Рудничани нису учествовали јер су заједно са Ваљевцима и Ужичанима освајали ужичку тврђаву у априлу 1807. године.

Увод у нова непријатељства са Турцима била је погибија београдског везира Сулејман-паше. Карађорђе и друге вође тражиле су од њега да напусти Београд пошто су ухватили његова писма, којима је позивао у помоћ, против Срба, суседне пашалуке. Кад је паша 23. фебруара кренуо из града убили су га Срби близу Миријева, а онда су почели са покољима и других Турака по Београду и осталим местима.

Вождов углед и његов положај почео је да смета другим српским вођама и да изазива љубомору. Међу првима у породици Ненадовића из Ваљева. Кнез Алекса био је један од највиђенијих Срба свога времена и једна од првих жртава дахијског режима. У његовој кући на Карађорђев успех гледало се попреко.

Вук Караџић речито описује те односе:

Јаков, покоривши Ужице и одметнувши наију Сокоску, назове се заповедником наије Ваљевске, Шабачке, Ужичке и Сокоске, и јавно стане Кара-Ђорђију поручивати да му, као старешина, не прелази горе преко Колубаре; Миленко и Петар (Добрњац), особито после боја на Иванковцу, постану доле преко Мораве самовољни господари; Милан Обреновић, удруживши се са Јаковом и угледавши се на њ, осим наије Рудничке притисне готово и Пожешку под своју власт; Катић, Чарапић и Ђуша (Вулићевић) изиђу још на већи глас које наново показаним јунаштвом у различним бојевима са Турцима, које договарајући се око Београда у различним догађајима, и сваки је у својој наији управљао и заповедао по својој вољи.
Самим расколима почиње да слаби Србија што ће после смрти Селима нов султан Мустафа IV искористити .
Карађорђе полако успоставља своју власт разделивши подручја и постављајући у њих своје поверљиве људе.

О томе Вук Караџић пише у „Грађи за српску историју“:

А по новој наредби, учињеној на скупштини у почетку 1811 године, његово се подручје раздели различитим војводама, тако, да њему не остане под руком више од једне трећине наије Рудничке. Ужице и сва наија Ужичка, и готово половина Рудничке даде се Кара-Марковићу, који је, као Кара-Ђорђијн зет, гледао управо над Милошем да господари и да му пркоси; у наији Рудничкој постану њему једнаке војводе Лазар Мутап, Арсеније Ломо и Милић Дринчић, који су пре били под њим; тако и у наији Пожешкој други…

Милан Обреновић  је постао веома грабежљив па је уз Јакова Ненадовића, Миленка Стојковића, Петра Добрњца, Младена Миловановића остао упамћен, ко је највише отимао од народа, на силу откупљивао имања и одузимао Турцима куће. Иначе Милан се сматрао као умрени Карађорђев противник, заправо, он је попут неких старешина, сматрао да Карађорђу треба ограничити власт.

Мало је војвода Лома имао мирних дана у току Првог устанка.

После освајања Рудника 6. марта он, заједно са Мутапом, креће ка Чачку те уз помоћ Милића Дринчића са 300 коњаника, град бива ослобођен 24. марта. Следе победничке битке за Карановац (Краљево) 9. јула иУжице 12. августа 1805. године.

Порта поставља за везира Београдског пашалука Хафиз- пашу из Ниша који такође окупља избегле Турке око себе са намером да нападне Србе. Тако пође 17 августа према Нишу али га заустави на Иванковцу Миленко Стојковић и не даде му пролаз. После велике борбе Срби одбију Турке и то је била прва борба Срба против Паше кога  је султан послао. Kад се за то у Цариграду сзнало , настало је велико незадовољство. Султан је објавио чак „Свети рат“ устаницима и именовао Ибрахим-пашу за командата.

Лома ратује даље 1806. у Санџаку и Рашкој под командом Милана Обреновића. Појављује се и у Пријепољу где је први од Срба дошао у контакт са Црногорцима из племена Васојевића. После повлачења Срба из Сјенице и Пријепоља 1806. године због најезде Турака, многе фамилије из Старог Влаха  долазе у Качер,( наводи се да је дошло 74 фамилије које данас чине староседеоце овог краја), када се формирају качерска насеља.

На Мишару
На Мишару

Велике победе Срби су остварили 1806. године, прва на Мишару у августу  а затим победа над Сулејман пашом код Сјенице. После тих победа ослобођен је Београд .

Богдан Секендек описујући Мишарску битку каже:

У бељинском логору Карађорђе је прикупио устаничку војску Шабачке и Ваљевске нахије, Шумадинце, Моравце, Гружане, Рудничане. Српске снаге су бројале 8500 до 9000 устаника, од чега 7000 пешака, а остало су били коњаници. Од тешког наоружања имали су три топа и једну хаубицу. Устаници су се поносили већ прослављеним тешким топовима „крњом“ и „шибоњом“. (Први је био окрњен у претходним бојевима, а други је веома успешно тукао-шибао картечом). Заповедник свих снага био је Карађорђе Петровић. Уз њега су били Јаков и прота Матеја Ненадовић, Милан и Милош Обреновић, поп Лука Лазаревић, Стојан Чупић, прота Никола Смиљанић, кнез Сима Марковић, кнез Теодосије из Кнића, Лазар Мутап, Јован Курсула, Цинцар Јанко и Марко, Милић Дринчић, Арсеније Лома, Милош Стојићевић – Поцерац, Милоје Петровић – Трнавац и други. Искуство је учило Карађорђа да ако нападне Турке у Шапцу, предност ће бити на њиховој страни, јер су могућности за њихову одбрану знатно веће. Зато је настојао да изазове Сулејман-пашу Скопљака на одлучан бој у месту које устаницима више одговара…

Мишарска битка
Мишарска битка

Међу 67 првака из Србије 10. јануара 1811. године Арсеније Лома добија високо звање војводе. Касније, 20 јануара 1813. године Арсенију Ломи и Милићу Дринчићу Карађорђе наређује да пошаљу 20 момака у Чачак на течај за капларе који води капетан Ђурковић док Лазар Мутап и Милош Обреновић морају послати по 50 момака.

Лома је са својим Качерцима ишао са фронта на фронт, али је изгледа највише ратничких дана провео на Делиграду, на веома важном утврђењу између Ражња и Алексинца. Своје Качерце ушанчио је десно од главнокомандујућег Младена Миловановића а до њега је био Лазар Мутап са војском из Моравске кнежине. Вожд  је после боја на Мишару са делом својих снага стигао у Делиград, појачао српске снаге на 10.000 устаника и преузео команду.
Генерал Јован Мишковић описује борбу на Делишанцу 1813. године дајући опис распореда српских бораца:

Пре Илијандана дошла је наша војска у Делишанац. Ту су били војводе:

  • Младен Миловановић, из Београда, најстарији везир (касније министар војни и председник);
  • Васа Чарапић, Пљако – Карађорђев зет из Каменице;
  • Милош, из Опланића (крагујевачке нахије) гружански војвода;
  • Вуле Вујица и Станоје Главаш, војводе смедеревске нахије;
  • Лазар Мутап, из Прислонице, војвода руднички;
  • Арсениле Ломо, из Драгоља, војвода качерски;
  • Илија Параћинац;
  • Пауљ Матејић, из пожаревачке нахије, чувен са своје храбрости;
  • Новичић, из Горачића, војвода пожешки.

Осем тога, били су јунаци (ајтаџије, мегданџије), који никакве војске нису имали, но сами за себе били се, а бројали се у војску своје нахије. Од ових били су на Делишанцу: Јован Курсула јунак из Цветака; Васиљ Милорадовић, из Травника (округ руднички), и Парезан јунак из Сабанте.

У то време, када су Турци са највећом силом са свију страна на Србију нагрнули, стекли су се били у Делишанцу и на браник своје отаџбине ставило се око петнајест некаквих војвода, јунака и поглавица.

Делиград
Делиград

Распоред војвода на Делишанцу био је следећи: Младен је био главнокомандујући, и заузео је био стари шанац- Кара Фејзија. Од истока, десно Ломо, до њега даље, Мутап па Милош из Опланића па Васо Чарапић, Вуле и Вујица са Главашем до Мораве. У лево, к западу, Пауљ, (стари шанац), па београдски шанац Младенов; на Мозгову сместио се био Новачић, и са њиме делија Парезан. То ј била најопаснија тачка, јер је напред истакнута, изван осталог положаја. Са сваким војводом и поглавицом била је војска из његове покрајине.

Десно су у равни били коморџије; а лево убојници- пешаци. У Младена је било и коњика- бећара. Мутап је имао 2 топа, Милош из Опланића 2. То су били кубуси (кумбаре- хаубице). А било је и старих топова у шанцу. Војници сви нису били ошишани, него са перчинима, као и по неке војводе.

Борба на Иванковцу
Борба на Иванковцу

 Око Пантелијева дне, – после Светог Илије, Турци, пошто су се поднапили љутом ракијом нападну на шанац Новачића, отму га и ту погину војвода Новачић и јунак Парезан. Курсула, који је био дошао до Новачића, ради виђења, једва изађе жив сам самцит, са 17 грдниј рана на себи. Турци тога дана допру до Пауловог шанца, али даље не могаше…“

Српски коњаник на Делиграду

Битка за Делиград почела је 3. септембра 1806. годне у зору јаким фронталним нападом Турака. У жестоким борбама, које су трајале цео дан, Турци су само успели да се приближе утврђењима. Истог дана пред ноћ, Станоје Главаш са одредом од 2.500 пушака и 500 коњаника, успео је да преко Крушевца и Јастрепца заузме Прокупље и тиме угрози Ниш. Када је, у току борби, Ибрахим-паша за то сазнао, прекинуо је даље нападе на Делиград и повукао се преко Алексинца ка Нишу. Тако су Срби, иако бројно много слабији, одбранили Делиград. Битка на Делиграду је трајала седам недеља и Срби, турској војсци од 60.000 војника, нису могли издржати тако су се 7. августа повукли а Турци су стигли до Пожаревца. После овог неуспеха, на захтев Турака потписано је, 14. септембра у Лому, шестонедељно примирје.

Десетог јула 1813. године Лома добија ново наређење; Карађорђе му јавља да штеди муницију и да се чува преваре од Турака. Борбе око Делиграда трајале су све време до краја устанка али Делиград никада није пао Турцима, већ су храбри Рудничани и Гружани, након пада Београда, 1813. године, напустили утврђења и пробивши се кроз турску опсаду разишли својим кућама. Лома вративши се у Качер брани рудничке збегове, тако да у овом крају није било великих турских одмазди и зулума. Убеђује земљаке да не напуштају свој крај и спречава расељавање преко Саве у Аустрију. Куће по селима Качера су доста напуштене.

Турци су кренули са две стотине хиљада Турака са истока од Видина , југа од Ниша и запада из Босне. Под командом великог везира Хуршид- паше који је руководио југоисточном војском, источну Ахмет- паша видински везир, а Силхадер Али-паша везир из Босне водио је западну војску . На Петровдан 12. јула 1813. године Турци су почели напад на Србију  и то је био крај Устанка.

Карађорђе, кад је чуо да се Лома вратио позве га у Пожаревац  да му поднесе усмени извештај а Качерцима пошаље писмо по Живану Стојановићу из Живковаца који је саопштио Карађорђеву наредбу:

Зато вам препоручујем да како ово писмо моје примите и таки да се искупите сви туна око Гараша, и у вашој реки са коморама,  а сасвим да сте готови како вам вођа дође. Он ће са вама поћи куда му је заповеђено, који не изашао и пошао и туна готови био, све ће му се попалити мало и велико, зато да се не би нико усудио остати.

Јован Мишковић
пише ко је учествовао на српској скупштини у Калипољу, о Малој Госпојини 1812. године

Калипоље је 2 ½ сахата од садање окружне вароши Горњег Милановца, а ½ сахата од села Црнуће и манастира Враћевшнице.

Та је скупштина дакле била у оно време када се Наполеоn I дигао на Русију, а онда је Србија имала прилику да добије неку самосталност.

На тој скупштини дакле били су: Карађорђе, Младен Миловановић, Ајдук – Вељко, Арсеније Ломо, Лазар Мутап, Јован Курсула, Милић Дринчић, Никола Луњевица, Јован Добрача, Васо Чарапић, Никола Карамарковић, Милош из Опачића…

Карађорђе дакле на тој скупштими хтео је да са са Турцима помири под извесним условима, али не дадоше Младен, па Јаков Ненадовић, Мутап, Вељко и Курсула.Свако од њих зарече, да ће свој крај бранити и не дати Турцима…

Карта Првог српског устанка
Карта Првог српског устанка

У времену после слома устанка Турци почињу пљачке и зверства те је народ Качера у збеговима по густим драгољском шумама у Трудељу и Калањевцима. Са њима је Лома заједно са нераздвојним саборцима, највиђенијим Рудничанима, Лазаром Мутапом, Милићем Дринчић и Милошем Обреновићем. Стање је све горе и Карађорђе са још неким српским првацима прелази Саву бежећи од Турака.

Лома не прелази Саву и остају у Србији.

Припреме за дизање Другог устанка

Kобне 1813. године Србија је била прегажена и покорена а дотадашњи прваци растурени и растројени. Највећи број народних вођа напустио је Србију и прешао у Аустрију међусобно завађени и подељени. Kасније су прешли у Русију.

Они који су остали у Србији , склонили су се у шуме да би измакли одмазди. Други су остали у Срему: прота Матеја Ненадовић, Петар Молер, Павле Цукић, Милентије Никшић, прота Никола Смиљанић, Стојан Чупић…и одржавали су контакте са европским дворовима упознавајући их са стањем у Србији.

Срби су убрзо изгубили свако самопоуздање; у земљи је владао хаос, малаксалост и очајање почело је да овлађује код већине. Градови и утврђења, које су некада Срби са необичном храброшћу и великим напорима освајали, предавани су Турцима готово без отпора. Србија  је у јесен 1813 год. наново покорена. Сулејман-паша, који је именован за београдског везира, желео је да насилно поврати мир и ред у Србији. Спроведен је терор над Србима и настао прави покољ. Сви бољи, честитији и виђенији људи у народу били су, у току године, за време обновљене турске владавине у београдском пашалуку, убијани, клани и натицани на коље.

Време, између Првог и Другог српског устанка 1813-1815. године, запамћено је по најгорем зулуму Турака. Срби су се хватали за оружје приморавани насиљем који је имао облик геноцида. Јавно су стављени ван закона, па су султанови одметници, дахије, а потом званичне турске власти, са султановим наредбама 1813-1815. године масовно, буквално натерали Србе на оружје.

Станоје Главаш
Станоје Главаш

Личнисти: Станоје Главаш, Милош Обреновић и Хаџи Продан Глигоријевић, обележили су то најтеже време у повести Србије. Станоје Главаш се вратио хајдучији а погубљен је фебруара 1815, Хаџи Продан је одговорио на зулум спонтаном побуном у јесен 1814. године на простору Западне Мораве која је лако угушена а Милош се изборио за најзначајнију личност у београдском пашалуку. Везир, Али ага Серчесма га је именовао за старешину Рудничке, Крагујевачке и Чачанске нахије а на крају га је због доброг међусобног односа и посинио. Милош је и са њим успео да договори начин како умирити побуњену српску рају. Пошто се сам предао Али- аги, позвао је на предају Лазара Мутапа, Лому и Милића Дринчића. Лома у почетку одбија да иде на ноге београдском везиру плашећи се да ће настрадати као српски кнезови. Касније се, у договору са Милошем ипак предао у Драгољу муселиму рудничке нахије Мехмед Барјактару.

Вук Караџић, пише у књизи „Животи српских војвода“ како је Милош пристао да се преда Турцима:

…Турци му пишу и зову га једнако на предају, и дају веру, да му ништа бити неће, него да ће га још окнежити, да буде господар као што је и под Кара-Ђорђијем био, само да се преда и да помогне народ предавати и умирити. Тако се он договори с Димитријем, и у Такову изиђу обојица делибаши великога везира, Али-аги-Серчесми, и положе оружје пред њим; но он им само узме сабље, а остало све им да на траг, и постави Милоша обор-кнезом над Рудничком наијом. После Милош преда Мутапа, и Лому, и Дринчића, и тако предајући и умирујући народ отиде с Турцима преко Чачка и Крагујевца у Београд…

О тој предаји постоји једно веома интересантно турско писмо (од Мехмеда барјактара, муселима аге Рудничке нахије) упућено кнезу Аксенитију Миладиновићу ( из Чибутковице, учеснику оба устанка и сталном српском представнику у Цариграду) где се нешто говори о тим догађајима:

…Обор-кнеже Аксентије од Биоградске наије, везирова слуго и мој пријатељу! Дајем ти на знање, како ми је Арсеније Ломо дошао и предао се; Друго, сутра у суботу рано кнез Милош долази у Биоград и тамо ће се с’ тобом састати, и за то што буде договорићете се…
    
Прота Матеја Ненадовић 
описује да је било ту и доста страха тако да се одједном проширила вест да су Турци успели да ухвате Лому и да га исеку:

„Представим да су Ломе војводе 21. фебруара главу одсекли и у Београд донели, представим да су турске чете отишле уфатит га“ – али  је то била погрешна вест.

Сулејман паша Скопљак
Сулејман паша Скопљак

За београдског везира, уместо Али-аге Серчесме, Порта поставља Сулејман пашу Скопљака, великог  крволока који се са Милошем раније у бојевима тукао, а који је оптеретио народ великим радним и финансијским обавезама и са којим су Срби били од 1805. године у сталној борби. Врло брзо је показао своју опаку ћуд.

Доласком паше Сулејмана Скопљака, заведен је поредак сличан ономе уочи Првог српског устанка. Много домова је запаљено, становништво је одвођено у ропство а не мали број је налазио уточиште у збеговима по шумама и планинама. Сурово поступање Турака изазвало је, крајем септембра 1814. године у околини Чачка Хаџи Проданову буну. Устанак је кренуо без ранијег договора и припрема, у најнезгодније време.

Вук  пише: „Тако у народу које због таквог зулума, које што је десет година у слободи живећи био се одучио од тога, опет постане милији рат, него ли такав мир“. Требало је само једна варница па да букне нови устанак. Тако је и било. На Крстовдан, 14. (27) септембра 1814. године, на годишњицу кад се угасио први устанак, планула је буна Хаџи Продана Глигоријевића код манастира Трнаве.“

Милош Обреновић, да не би дошло до тежих заплета,није подржао и сматрао је да народ мора да се помири са судбином  и призна турску власт, верујући да ће Турци ублажити терор а и да ће велике силе издејствовати бољи статус Срба. У договору са Сулејман пашом пристаде да не учествује у устанку и да устанак угуши заједно са Турцима. Сем хаџи Продана , у буни није учествовао ни један војвода из Првог устанка, док је неколико чак помагало Турцима да угуше буну. Милош је одбио хаџи Продану понуђено вођство у буни, изговарајући се на неприпремљеност, недостатак оружја и непогодно годишње доба. Заједно са рудничким муселимом Ашим-бегом, са којим се Милош побратио, они угушие буну, уз већи отпор у крагујевачкој нахији. У гушењу буне Турке је предводио Ћор-Зуко, а Србе по налогу Милоша војвода Лома.

Хаџи Продан Глигоријевић
Хаџи Продан Глигоријевић

Описујући то паклено доба Вук Караџић у књизи “ Живот српских војводс“пише:

…По том Милош одма подигне наију Рудничку, па отиде с Ашин-бегом, Рудничким муселимом, у наију Пожешку против бунтовника, и стане народ карати, у што су пристали, да погубе и главе и робље; и стане ји световати, да се умире, говорећи, да буни сад нема времена, а да јој је време, он би најбоље знао и најпре би је почео. Аџи-Продан се пак у то време десио у Трнави с нешто мало војске, но како чују, да Милош иде с Турцима против њи, одма се војници распрсну куд који, и оне Турке, што су били повезани, пошаљу к Милошу; а Аџи-Продан са својом браћом и још неколико момака, побегне преко Драгачева. Онда Милош пошље Лому и (Турчина) Ћор-Зука с неколико момака за Аџи-Проданом у потеру, но он измакне и утече, него му негде у збегу нађу чељад, те ји поватају и доведу.

Хаџи Проданов устанак искористио је Сулејман-паша да у земљи уведе страховит терор. Набијање на колац постала је свакодневна појава. Мада је Милош добио поверење Сулејман паше, пошто је угушио буну, паша пошаље Ћаја пашу са војском по Србији да хвата српске коловође, газећи дату реч Милошу да их неће хапсити. Ћаја паша похвата око 300 српских главешина, затвори их у београдску тамницу и на празник Светог Саве побије а неке на колац живе набије. Милоша домами у Београд а Турци наставе да отимају од Срба оружје. Тако на превару ухвате и убију Станоја Главаша.
Милошев побратим, Турчин Ишим бег дојави Милошу да је паша договорио са са својима да погубе 100 српских поглавица и Милоша, пошто је већ погубио Станоја Главаша.

Милош видећи шта му се спрема, позајми од свог пријатеља из Земуна 200 дуката и понуди паши 150 да га пусти да осталих 50 дуката донесе од куће. Грамзиви паша пристине и Милош побегне у Гараше код Милутина Гарашанина, од кога сазна за договор у Рудовцима.

Проф.др Момчило Павловић   је испричао студентима :

….Припреме за Други устанак обављене су као и за Први, али ужурбано и са мање учесника. Старешине којени су смеле да иду везиру у Београд састале су се у Рудовцима и Вреоцима. Реч је о људима из Београдске, Ваљевске и Рудничке нахије, међу којима су најпознатији игуман манастира Боговађа- Авакум, Арсеније Лома, Милутин Гарашанин, Лазар Мутап, Милан Дринчић и Никола Катић.

Оба припремна састанка су одржана без присуства најважније личности у земљи– Милоша Обреновића, који је Боравио у Београду. Урођеним лукавством придобио је везировог ћехају да му издејствује отпуст ради откупа српског робља. Крајем марта стигао је у Црнућу једва верујући да је жив. Милош је у Црнућу сачекао одважне Србе и они су затражили да их поведе у борбу, али он је био обазрив. Ту особину је задржао до краја живота. Други устанак је избио спонтано, и у томе се није разликовао од Првог устанка.

Арсеније Лома је на Цветни Четвртак (дани пред Васкрс ) у Јасеници растерао Турке који су сакупљали харач, а Јован Обреновић, Симо Паштрмац и Благоје из Кнића су на Лазареву суботу у Гружи убили порежџију. Тиме је почео Други устанак. Лома је из Јасенице прешао у Качери са Качерцима опсео Рудник, али га није заузео, те се са Турцима договорио да их пропусти за Ужице. Не знајући за договор Ломе и аге Токатлића, устаници су напали турску колону, посекли рудничког агу и скоро све Турке.  Његов сестић је из освете убио Арсенија Лому“

 

Владимир Ћоровић у „Обнова Србије“ наводи:

„…..Српско питање остаде нерешено у часу кад је турски притисак гонио на какву било одлуку. Сулејман-паша је настављао, горе него дахије, метод смицања главних људи у народу. 13. фебруара год. 1815. би погубљен Станоје Главаш, мада није имао никакве кривице; баш напротив, он је са Милошем доста допринео да Хаџи-Проданов устанак не узме више маха. Његова погибија, иза које су се низале и друге, показа људима да Турци више не праве разлике између правих и кривих, и да се против њих, кад је већ дошло дотле, мора устати на отпор. Када се већ мора мрети, оно да се бар човек замени, да мре јуначки! Од марта месеца почеше састанци и договарања да се дигне нови устанак, а почетком априла почеше неке угледније личности, као Арсеније Ломо, да буне народ. Милош Обреновић, који се налазио код везира у Београду и једва се, митом и неким изговорима, извукао од њега, оклевао је једно време, чекајући повољне поруке иза границе; али, када виде расположење у народу и када већ Ломо запали Јасеницу и даде знак и другима да пођу за његовим примером, онда се и Милош реши да се стави на чело устанка. На Цвети, 11.априла год. 1815., код цркве у Такову, објави он скупљеноме народу да борба почиње…

Ова зверства су била разлог да се виђни људи окупе и договарају и без Милоша шта даље да чине . Састали су се  прво у Топчидеру 8. фебруара 1814. године, затим Ломиној кући у  Драгољу ( Лома, Васа Сараманда из Буковика, Милутин Савић из Гараша, Живан Стојановић из Живковаца и др.) па код Николе Милићевића у манастиру Враћевшници. На састанцима поред Ломе често су учествовали игуман манастира у Боговађи Авакум, Милутин Гарашанин, Милић Дринчић и Никола Катић.

Почетком 1815. у Драгољу у Ломиној воденици је одржан један договор. Њему присуствује Васа Сараманда буљубљша из Буковика, ( Васа је био необично  висок и развијен. Својим говором и понашањем уливао је у сваком веру и поштовање, те га је народ необично ценио. Он је имао слугу Николукоји је био особито снажан и тако веран, да је на миг свога газде човека могао и зубима заклати- опис Ј. Поповића), Милутин Савић из Гараша, поп Ранко Дмитровић из Рудоваца, игуман манастира Боговађе Авакум и Арсеније Лома. Причало се о спречавању турскога зулума. Недељу дана касније, поново се састају и одлучују да покушају мирним путем ослободити Србију а ако то не успе да дижу устанак. Лому су овде предложили за вођу устаника. Међутим, он је то одлучно одбио јер се у Београду, као талац налази Милош Обреновић који је у народу познатији и који народ боље познаје. Због тога Лома одлази код једног Србина у Земун где са 100 дуката потплаћује турског београдског   апсаџију који је пустио Милоша.

Милош Обреновић
Милош Обреновић

Крајем фебруара, по снегу и цичи зими 1815. године одржан је договор у Рудовцима у пивници попа Ранка, под Милићевом брду где је одлучено о почињању оружаних акција.

На сатанку су присуствовали сви виђенији људи :

  • Милутин Савић Гарашанин из Гараша
  • Арсеније Лома из Драгоља
  • поп Ранко Дмитровић из Рудоваца
  • игуман Авакум Петровић из Боговађе
  • Тома Вучић Перишић из Вучковице
  • Милић Дринчић из Теочина
  • Никола Kатић из Рогаче
  • Мијаило Ђуровић из Венчана
  • Никола Арсенијевић Ниџа из Прогорелаца
  • капетан Васиљ Павловић из Бајевца
  • Лазар Мутап из Прислонице
  • Алекса Лазаревић из Шопића
  • Теша из Гараша
  • Васа Сараманда из Буковика
  • Мијаило Марковић из Трбушнице
  • Добрица из Даросаве
  • Милован Бошковићм из Даросаве
  • Радојица Настић из Kрушевице
  • Радојица Велебабовић из Чибутковице
  • Радован Стаменић из Петке
  • Јован Стојковић из Kука
  • Божа Вукосавица изокруга Kрагујевца
  • Арсеније Дринчић из Теочина
  • Јован Димитријевић из Добраче
  • Тодор Беља из Теочина
  • Добрица Васовић из Теочина
  • Илчија Дембуба из Босуте
  • Петар Томашевић из Лочева
  • Саво Николић из Бачевца

Учеснике на састанку су евидентирали: Сима Милутиновић, Милан Ђ. Милићевић, K. Ненадовић, М. Ненадовић, Данило Јовановић , Рад. М. Драшковић.

Ток састанка је описао Јован М. Поповић у ккњизи „Из српске прошлости“ –у издању  „Геца Кон „ 1923. год.

Тајни договор у Рудовцима

Село Рудовци лежи на југо-западу округа београдског. У том селу под Милићевим брдом, у густој чести, била је смештена једна осртедња зграда, покривена липовим лубом. Та је зграда била у дубоком заклону: с три стране окружена густом шумом а с четрврте виноградом.

То је била пивница попа Ранка Дмитровића из Рудоваца.
Почетком 1815. године, бејаше завејала мећава као ретко које зиме, а од јаког мраза пуцало је и дрво и камен.
Те значајне године, у почетку месеца фебруара, извијаху се једне ноћи, колутови плавкастог дима над пивницом попа Ранка, а око големе разбуктале ватре, која јасно осветлаваше поивницу, бејаху се посадили многи народни прваци из нахија рудничке, београдске, ваљевске и крагујевачке. Међу њима су се нарочито одликовали: Авакум, игуман манастира Боговађа, Милутин Савић – Гарашанин, трговац из села Гараша; Арсеније Ломо из Драгоља, војвода качерски; Милић Дринчић, из Теочина; Јован Дмитровић- Добрача из села Добраче;Сима Паштрмац из села Паштрме; млади поп  Ранко Дмитровић из Рудоваца и још многи други узорити јунаци, који су увек смело погледали смри у очи.

Скупљени тако седели су под оружијем, око ватре а црвенкасти пламен обасјавао је њихово сетно лице, на коме се огледала тешка патња намученог српског народа.

Нико од јунака нити што говори нити ромори.

То немо ћутање прекиде Давид, брат попа Ранка, који наслужи чашу старе шљивовице и пружи игуману Авакуму рекавши: заповедај оче !

  • Прва се чаша служи домаћину, такав је обичај у нас! .. примети игуман Авакум.давид пружи чашу попу Ранку.Овај прими чашу лако се поклони гостима и рече:
  • Заповедајте браћо, сви тако редом !
  • У добри час!…одазваше се они. Поп Ранко настави даље:
  • Добар час међу нас! Срећан нам био састанак и срећно наше виђење. Дај, Боже, да нам се оствари и срећно сврши посао око кога смо се окупили под овим мојим кровом! Призивам Свемогућег Творца и топлом молитвом милосрдно просим уз њега благослов, да благослови овај наш договор; да дарује братску слогу и једнодушност, да нам благослови оружје, којим мислимо, у име Бода и крста, победитиИ као слуга светог олтара молим Бога да нам опрости грехове и да нас избави турске силе, под којом Србин одавно мученички стење! Боже јаки силни и моћни услиши ову молитву! … А сад браћо, добро сте ми дошли и спасавајте се!
  • Боље те нашли и на спасеније! … одазваше се ови ретки гости
    Другу чашу наслужи Давид игуману Авакуму! Авакум махну руком и дадезнак Давиду, да прекине послуживање ракије, па се подиж и поче:
  • Браћо и јунаци! Нас су овде искупиле патње и невоље нашега напаћенога народа. Турски се зулуми више не могу сносити; они су постали и Богу тешки! Саким даном јунаци су наши ређи; а муке Србинове све теже и крвавије. Па зар можете можете и даље гледате и трпитти, да крвожедни Турци смичу с овог света наше одабране јунаке, а нејач њихову у црно завијају?! Јаук тих мученика што издахнуше на коцу, под мачем и у тамници позива нас, да овако око у око погледамо и браћски договоримо: хоћемо ли сви сложно ударити на Турке да осветимо њихову грозну смрт ?
  • Хоћемо, хоћемо!… јекну пивницом као један глас
  • Је ли тврда вера?.. упита Авакум.
  • Тврђа од камена! повикаше сви присутни у глас.
  • Али шта ћемо са Милошем?Ми не можемо устанак дизати ако он остане код Турака..вели Авакум.
  • Позваћемо га да приђе нашем устанку!.. повика пастрмац
  • А шта ћемо ако он то не хтедне учинити?..пита Авакум
  • Убићемо га! … узвикну Дринчић
  • Тако је!… сложише се сви.
  • Па ко ће дотурити абер Милошу да бежи из београдског града?… припита Авакум.
  • Ја ћу! обећа Ломо
  • То се мора што пре извршити!.. вели Авакум.
  • Мислим за недељу дана биће готово!… додаје Ломо
  • Добро! … повикаше сви

Авакум тата подиже руке и погледа пут неба па узбуђеним гласо прозбори:

  • Боже милостиви, буди нам на помоћи и услиши молитву тужне раје, која те у срцу носи…

Тада Авакумизвади крст и јеванђеље ипозва другове те целиваше, па се онда,ту,на часном крсту и свето јеванђељу заклеше: да ће сложно устати на Турке чим сине пролеће и да један другога неће изневерити до последње капи крви.

После те свечане заклетве сви се братски изљубише, па онда изађоше пред пивницу, где је игума Авакум под ведрим небом на снегу и мразу осветио водицу и покропио ове носиоце народне слободе.

Угошћени од домаћина, попа Ранка, и његоввог брата Давида, ови ретки гости разиђоше се око поноћи и понесоше сваки у души свој завет, да се поново устаје на Турке чим гране пролеће.

 

Сима Милутиновић наводи речи једног учесника збора у Рудовцима из Вукосаваца, шта се догађало на збору и шта су закључили:

„ Обшта народња и вјечна клетав да буде за онога Срба, како год на онога што је из Косовског боја побјегао и браћу своју издао, ако би који на ове Цвијети јавно и храбро с оружјем у руци неустао противу Христу и крсту душмана Турака“ Још му пријатељ тај каже,  како је и бивши војвода качерски Арсеније Ломо, а тадашњи кир-сердар илити буљубаша пандурски од све рудничке нахије ту био, и да је овако њима свијема говорио : „Браћо ! Овај је сав наш збор и уговор добар и честит, али знајте сви, што знадем и ја, да никада ништа за нашега вијека бити неможе од истога збора и посла, тек ако смо једини Милош рудничке нахије садашњи кнез у то с нама непристане. „ па му каже Божо још и ово, како су Ломи на то сви ово препоручили и божији му аманет учинили, да он истога Милоша у то дјело позове и пригласи од имена свега тога сајма, штоно је у име свега народа, и да му каже увјеривши га тврдом србском вјером, душом, и словом јуначким, да хоће свак и сви Милоша Обреновића за обште-народњега господара поставити и припознавати; те и Ломо да им се ту заклео и обећао, даће га у то завјерије приглашавати, и да се узда моћи га таковим само позивом у завјерије овакво превољети, ако ли пак некојако пристати на то нешћедбуде, то им се зарекао, да ће га он први како Турчина сматрати, и у првој га бусији сам собом смирити, да већ неслужи ни Турцима, кад неће своме прејадноме  народу и кукавној сиротињи у овој нечувеној нужди и страдању, и. тако да се најприје од њега почне, па онда толашње на Турке. К томе, да им је напоменуо Ломо ту још и ово, да они постарају се свакојако измакнути и кнеза Аксентија из Турака, каконо се већ измакао био и Милош, да имаду међу собом у вилајету којега паметна и опитна стајрешину више; јер ако се он у Турцима затече, кад се амо започне, могли би га Турци убити, или ш њиме још горе и од истога убиства учинити те га на своју ползу а на србску штету и несрећу, и против његове воље употредити. Лома говор на истоме сајму о Милошу, за њега и противу њега, био је све по договору и согласију његову с Милошем предсајамноме; јербо је њега овај тамо испод руке а у име себе послао и упутио га свршити му то све по жељи, штоно је и Ломо волио, и како но је израдити успео.


Коста С. Протић
 у књизи „Ратни догађаји Другог српског устанка“1815 под војводом Милоша Обреновића“ такође наводи учеснике збору у Рудовцима:
…Миллош је сазнао од Срба, , да  у време, док се он бавио у Београду, било на скупу у селу Рудовцима и да су ту,у долини реке Пештан, на четврт часа близу села, у густом лугу под Милићевим брдо, одлучили да се поново устаје на Турке, на што су сви положили заклетву, уговоривши у исто време, да сачекају Милоша док се врати из Београда, те да их он предводи.
На скупу овом били су игуман боговаћски Авакум; поп Ранко Дмитровић, из Рудоваца;Милутин Савић, Гарашанин; Арсениле Ломо; Никола Катић; Божа из Вукосаваца; Алекса Лазаревић прота из Шопића; Теша из Гараша; Васа Сараманда из Буковика; Михаило Марковић из Трбушнице; Ниџа Арсенијевић из Прогорелаца; Добрица и Милован Бошковић из Даросаве; Радојица Настић из Крушевице; Јеремија Велбабовић из Чибутковице; Радован Стаменић из Петке; Јован Стојковић из Кука; Јован Димитријевић Добрача, кнез гружански; Милић Дринчић, прво, буљубаша код Милана Обреновића, а после војвода у првом устанку; Васиљ Поповић и други. ( учеснике скупа написали су Јован Мишковић, пуковник и Милан Ђ. Милићевић)

Следећи састанак је одржан 15. марта 1815. године у Вреоцима на коме су били присутни: Лазар Мутап, Арсеније Лома, Милић Дринчић, Никола Катић и још око педесет особа. Тада су се договорили да подижу нови устанак. У рудничким шумама Лома, Мутап и Благоје из Кнића већ тада имају око 2000 људи под оружјем.

Састанци у Рудовцима и Вреоцима, у кући Петка Антонијевића, у којима учествују представници и из таковског краја, посебно су значајни по одлукама које су тада донесене. На састанку у Рудовцима главну реч је водио Арсеније Лома. Залажући се за народни устанак он је, између осталог, рекао:

Браћо, овај је сав наш збор и уговор добар и честит, али знајте сви, што и ја знадем, да никада ништа од договора бити не може ако и Милош рудничке нахије садашњи кнез, у то снама не пристане.

Донета је  одлука да се Милош Обреновић обавеже да пристане са народом на устанак, а ако се не сложи и не пође у борбу против Турака, да га убију. Мада је на збору у Рудовцима било је и оних којима Милош није био по вољи, поготово што је био против Хаџи Проданове буне, те је сматран и „турским човеком“.

Лома оде у Црнуће, Милошевој куће где му је рекао да су донели одлуку, те Милош, кад је одлуку, донешену на састанцима да се поведе борба “чим гране пролеће„, саслушао, забринут због овог договора рекао је Арсенију Ломи:

Ја ни у шта такво угазити нити могу, нити смијем прије док се барем са собом не саберем овог окружја прости народ, да га упитам, шта мисли и хоће ли се он бранити од свега срца, ништа не жалећи и ништа не штедећи, па да мени кажу ту онда, кога хоће за најстаријег и свеопштијег господара својег, да ја то знам одмах.

Протић даље пише:

….На Лазареву суботу, у очи „ Цвети“ – 10. Априла 1815- Милош је провео цео дан у разговору са искупљеним народом: шта да ради? И почео им представљати ужасе и страхоте свађе и рата са Турцима.

Тако је по свршеној служби божјој,на Цвети 11 априла, испевши се на станац  камен више олтара таковске цркве запитао све и велико и мало: хоће ли на Турке под његовом управом, и кад му је народ одговорио: да хоће, и кад је почео љубити га у руку и поздрављајући са: „срећан и честит нам био нови наш господару“он је одмах ту издао заповест, да свак похита свом оружју, па да млати и да бије где жива Турчина чује.


Арсенију Ломи, војводи још под Карађорђем, запоцедио је: да искупи чету војника, па да похита Руднику и очисти га од Турака, с примедбом да их испрати поуздано у Туску, ако му се предају драговољно….

О борби на Руднику у одељку Бојеви и догађаји између Срба и Турака 1815. год. Протић описује::
….Можда је прва пушка, која је испаљена на Турке у другомсрпском устанку, пукла на Руднику.
Немамо поузданих података, ну вероватно је, да је војвода Лома, истога још дана, о Цветима, кад је чуо заповест Милошеву, дошао са својим Качерцима на Рудник око турске твђаве, и заподео бој са Турцима, јер је, док се Милош вратио из Каменице, докле је допратио Ашин – бега, рудничка тврђава била у српским рукама, и Турци Рудничани били су удаљени са Рудника
Кад је Ломо дошао са својом војском на Рудник, Турци су напустили своје домове који су били ван тврђаве и повукли се у њу.

Ломо се ту пушкарао са Турцима три пуна дана, док Турци видећи да се не могу дуже држати, нису понудили Србе предајом, коју је Ломо одмах примио.

Уговорено је: да Турци предају Србима тврђаву, а Срби да отпрате Турке под оружјем и поуздано и здраво до Ужица.

Уговор је утврђен заклетвом на соли и на лебу, и војвода Ломо хтео је, сам собом, да се побрине о његовом тачном извршењу.

За то је и узео да сам отпрати Турке путем до Ужица.

Али на несрећу и његови и њихову, није му било суђено да то изврши.

Кад је дошао с Турцима, којих је било до 30 људи, код Буковика, сачекао га је у заседи, његов млађи брат Михаило, са својих 50 друга, па пропустивши Лому и његове момке, опалио из пушака и убио турског старешину, Агу Токатлића и још 26 од његових људи.

Ломо је хтео тада, бар ове да отпрати безбедно даље, али кад је прешао Златицу, и сишао у долину на Делалића Прлину, сестрић Токатлићрв, дајући на поклон Ломи свој  јатаган, што га је овај спровео дотле безбедно, и док је Ломо задевао јатаган за појас, потегао је из пиштоља и убио Лому, па на своме добром хату, одјурио даље путем Ужице

( Сима Милутиновић, Историја Србије и М.Ђ. Милићевић, Поменик, каже :даје Токатлићасачекао и убио неки Мартиновић из Босуте, и да је то било на месту где је сад рудничка школа
Вреди прочитати шта је , о заузећу Рудника у својој Грађи Вук Караџић изнео. Он тврди да је Ломо узео Рудник, пре него што је у Такову речено да се устаје на Турке. Ово потврђује и Милићевић, у својој Кнежевини Србији где каже да је на скупу код Таковске црккве, о Цветима био Милован Ломић из Драгоља, али не војвода Ломо. )  

Ћоровић у “ Историји српског народа“ пише о  акцији Ломе:

„…Опрезан и мудар Милош није хтео наглити са покретом. Хтео је сачекати да гора олиста, да обавести пријатеље преко границе, да похвата везе и спреми нешто муниције.Мада спреман да га слуша, народ је, у огорчењу, ипак хтео да пожури догађаје.Арсеније Ломо већ 8.априла поче акцију у Јасеници, па је пренесе и у Качер. За њим устадоше и други. Видећи да више нема одлагања Милош је у Такову, на Цвети, 11. априла објавио устанак. Он је том устанку постао природни вођа, и као угледан војвода од раније и по општој жељи народа. Сулејман-паша, одлучан и прек, предузео је брзе мере да угуши устанак…..

 

 

Лома одлази да спрема народ на нову буну.Оружаном акцијом у Јасеници Лома на Цветни четвртак започиње устанак, пре његовог јавног обнародавања у Такову.

Многи савременици а касније и историчари, сви одреда тврде да је Арсеније Лома први почео други устанак и тако приморао Милоша Обреновића да се стави на његово чело.Лома је, дакле, почео војне операције још 8.априла када је растерао турске порезнике у Јасеници а Јован Обреновић у Коњуши убио једног порезника. И опет је први утврђени град који је нападнут био Рудник, и поново се војвода Лома на њему сукобио са агом Токатлићем, кога је Милош Обреновић успео је, помоћу новца, код турских власти да га премести на Рудник.Токатлића је Лома са Рудника први пут већ најурио 6. марта 1804.године у Брусницу.

У овом другом сукобу ослобађајући утврђени Рудник по невремену 10.априла 1815. године, Лома гине. Погођен је куршумом иза уха док је испраћао Токатлића и његове људе из утврђења.У часу смрти Арсеније Лома имао је око 40-45 година.

На збору, уместо преминулог Ломе, присуствовао је његов синовац Милован.

 

Сима Милутиновић наводи даље, пошто се Милош прихватио вођств,а одмах је издао и прве заповести

„… С истога дакле часа и мјеста Милош им одмах и прве своје заповести собом објави овако: „ Одсада хајте сваки брат Србин, те оружје у руке, па гди год у Србији Турчина опази тако, удри и затири, ни залепу му стризу здраву не остављај !  А кад буде тога доста, ја ћу знати и казати да се престане од свега“ То им на први мах, и за прво свеобште упутствује тако закаже и повели одмах, који и свима најугодније буде, прерадо послушају сваки свакога кликујући на оружје, а подвикујући овако: „ Да нам Бог Милоша поживи дуго и за млого ! Весеље му ово сретно и весело било !“

  

Таково на Цвети 1815. године
Таково на Цвети 1815. године

 

Чим је паша чуо да су Срби почели устанак турски везир из Београда шеље снажан одред војске под командом Имшир Ћаја-паше и кад су ступили у Качер почели су пљачкање и робљење срановника. У Калањевцима су 30. априла заробили 65 људи са свадбе Илије Мирића. Затим су се зауставили у Живковцима на Селишту а за водича и таоца узели су кнеза Живана Стојановића. Послали  су један одред у Рудовце где су разбили устанике Милутина Савића Гарашанина (иначе, Милутин Гарашанин је био Ломин саборац те га је свуда пратио) и Милована Ломића. У Драгољу су запалили кућу Арсенија Ломе и продужили ка Руднику и даље ка Чачаку.

Танаско Рајић на Љубићу код Чачка
Танаско Рајић на Љубићу код Чачка

Устаници после заузимања Рудника крећу да ослободе Чачак, те га држе дого под опсадом. Пошто Милош Обреновић, коме се придружују Милован Ломић, кнез Живан Стојановић, Периша Ракић -Ломин зет, Милић Дринчић, Атанаско Михаиловић, Јован Лазић са својим устаницима сви из Качера, са устаницима, није могао више да држи град под опсадом, утврде се на Љубићу. Имшир-паша је напао Љубић 6. маја па је борба трајала до 10. јуна.  Срби су освојили Љубић а у тој борби је погинуо Танаско Рајић.

Забележене су победе Срба на Палежу (Обреновац), Пожаревцу и Дубљу. Освојени су Крагујевац, Краљево и Пожаревац, чиме је окончано ратовање а Турци сабијени и неколико градова. Срби затим шаљу писмо Порти где сву кривицу за устанак пребацују на Сулејман пашу и траже да се склопи мир.

Порта затим шаље две војске, руменлијска под командом Марашли Али-паше и са Дрине Хуршид- паше. И Марашлија и Хуршид желели су, сваки за себе, да умире Србију; само је Марашлија био попустљивији, док је Хуршид безусловно тражио, да Срби положе оружје. Вешто маневришући међу њима и употребљавајући њихов антагонизам у своју корист, Милош је добио доста повољне услове за мир од Марашли Али-паше. Пред крај 1815. Године Марашли Али-паша овластио је Милоша Обреновића да у унутрашњости земље објави крај устанка и да организује нахијске органе власти, за одржавање реда и мира, у Београдском пашалуку. У децембру 1815.године одређени су нахијски кнезови. За кнеза Рудничке нахије постављен је Јован Обреновић, са седиштем у варошици Брусници…

Милош успева да са Марашли Али- пашом изпреговара и коначно направи прави Споразум о миру са Портом 6. новембра 1815. године када се и завршава устанак.

Вук Караџић,  пише о Ломином животу и ратовању о припремема за Други српски устанак и борбама са Турцима у освајању Рудника. Вук  је био добро обавештен, али и често критичан када је описивао догађаје из устанка, тврди да је Лома по сваку цену желео да убије Токатлића, рудничког злотвора, па је, без обзира на заклетву „на најтврђу веру – на хлеб и со“, наредио својим Качерцимада да пресретне Турчина и убију га.

Тако Милош науми, да одложи почетак буне још до неколико дана; али народ, коме је већ Турски зулум био додијао, ускипи осветом и нестрпенијем, и устане на Турке пре одређенога времена. Најпре Ломо на цветни четвртак пређе у Јасеницу, и потера арачлије; а Милошев брат Јован, и Симо Пастрмац и Благоје из Кнића отиду на Лазареву суботу, те у по подне убију порешчију у Коњуши (у Гружи). Милош се тада десио у Брусници код Ашин-бега; и будући да су њи двојица били побратими, и задали један другом веру, да се не издаду, него да Ашин-бег чува Милоша од Турака, и ако што зло за њега чује, да му јави, а Милош опет тако исто да чува Ашин-бега од Срба; зато сад, кад чују, шта се ради, узме Милош Ашин-бега уочи Лазареве суботе ноћу, те га изведе до у наију ужичку, и покаже му пут, нека иде срећно. Ломо пак, подигнувши буну у Јасеници, пређе у наију Рудничку, и одма удари на Рудник.

А у Руднику је тада био знатни Турски јунак и зулумћар Токатлијћ, који је пред Ашин-бегом био муселим наије Рудничке, па се нешто завадио с Милошем и стао му пре времена о глави радити, те га Милош, као за превелики зулум, тужио Сулеман-паши, и тако га, које праведном тужбом, које пак новцима и Турском политиком, збацио с муселимства, и место њега довео Ашин-бега у Брусницу. Овај дакле бивши муселим и рођени Рудничанин, Токатлијћ, застане се тада у Руднику, и с неколико своји момака начинивши шанац око своје куће, стане се бранити од Лома. Видећи Ломо, да Токатлијћа не може ласно на силу истерати, или, као што је особито желео, жива уватити; а Токатлијћ видећи, да се дуго не ће моћи бранити од Срба, стану се договарати, да Токатлијћ изиђе са својим момцима и да иде из Србије, а Ломо да му зада веру, да ће га с миром пропустити и лепо испратити. После тога уговора Токатлијћ успе соли на комад леба, па га пољуби, и пошаље Лому, да се на ономе лебу закуне, да му не ће невере учинити, па онда и он онај леб да пољуби (као за знак најтврђе вере), и да га пошаље Токатлијћу на траг. Ломо тако учини.

Онда се Токатлијћ опреми с момцима, па појашу коње, и изишавши из свога шанца, пођу с Ломом и са Србима брдом од Рудника. Ломо је пак још пре одредио и наместио људе, да убију Токатлијћа и да му побију све момке. Тако кад дођу на заседу, Срби изненада опале из пушака и побију Токатлијћеве момке до једнога, а Токатлијћ рањен пролети кроз прву заседу на ату, и опаливши неколико пиштоља на Србе, који су пред њега истрчали и гађали га, убије једнога, па падне и он. Онда онај Токатлијћев момак, што је, умешавши се у Србе, остао, стане говорити Лому: „Зашто, Ломо, тако чиниш на вери? Да од Бога нађеш!“ А Ломо се стане изговарати, да су то људи учинила преко његове воље и заповести; и да је њему самоме жао; он пак да се не боји ништа.

И тако идући и разговарајући се извади тај момак свој сребрн велики нож иза појаса, па се прикучи к Лому, и пружи му га говорећи:

„На ти, Ломо, мој нож. Ако и мене тако убију Срби, као и мога агу, а оно барем нож мој нека носи таки јунак; ако ли ме проведеш и пустиш, да ти је Богом просто, носи га и опомињи се мене.“

 Ломо пружи руку, и узме нож, па таман пође да га задене за појас, а Турчин потегне из пиштоља, те њега посред чела, па онда ободе коња и побегне; и премда су га Срби терали, но Српски коњи посустану, а он на добру коњу утече, заменивши главу господара свога. Ово је све било док је Милош испратио Ашин-бега, и враћајући се на траг видео је према себи тога Токатлијћева момка где бежи, но није знао, ко је, докле га мало после није срео глас, шта је било од Лома и од Токатлијћа на Руднику….“

Убиство Ломе јако је погодило Милоша. Он то и не крије у својим сећањима кад каже:

,, Јако ме је ово опечалило будући да у почетку боја првог и искреног друга изгубим.“

Лома је умро је неколико дана касније у кући капетана Марка Ракића и сахрањен у засеоку Блате.
Рањавање и смрт Ломину казује и Јеремија М. Павловић и описује распоред Ломине војске око града Рудника:

…Пошто је обколио град кад се смркне, Ломо нареди да сваки војник наложи по десет ватри и да непрестано поред тих ватри војници претрчавају тамо и овамо, тако да Турцима који то из града гледају изгледа да има војске у Срба много као на гори листа. Срби су били на овим положајима: на Звезди, Јавору, Марјанцу и на Азни и на Краљевици. Пошто Лома није имао довољно војске да Рудник одмах освоји почео је се договарати са Токатлићем. Токатлић је пристао да изиђе из града са својим момцима а Лома му је обећао да ће га лепо испратити. Међутим, Ломини војници су убили Токатлића а његов сестрић је смртно ранио Лому. То је било 9. априла (петак) увече, а те ноћи Лома је и умро не долазећи свести, вероватно пред зору 10
априла (субота).

Сима Милутиновић Сарајлија у „Историја Србије 1813-1815. године“ описује догађаје у времену Милоша Обреновића везане за Лому, његовбу предају Турцима као и Ломину погибију:

Ово се догодило у селу исте нахије Такову код сеоске цркве; ту се сва иста нахија и друге околне понајвише  по примеру Милоша истога наскоро поиспредају; ту и сам Лазар Мутап и Арсеније Лома и Милош Дринчић тако исто, и као и све исте нахије војводе са осталим вилајетом дођу и предаду се. Тако учине и ужичке нахије војводе  и кнезови, па тако у свијех других…

После избора Милош призове Арсенија Лому и Милоша Дринчића и друге неке  важније људе, те им заповеди да Ломо исти што најбрже скупи чету, и пође да очисти Рудник од Турака, или силом оружја, или ако се предају на излаз слободан из Србије, да их све поштено и мирно испрати к Ужицу…

А о Ломиној погибији Сима Милутиновић Сарајлија исто пише у књизи „Знаменити Срби 19 века“:

Враћајући се Милош узгред сревши Срба некога чује за војв. Лому Арсенија, да је погинуо; жасне га то, што му га је веома мало било, те упита онога чоека, незна ли му казати како је где и од кога погинуо; онда му Срб овај одговори:„ Како неби знао, господару, кад сам ту био у војсци“. Па му почне овако казивати све редом:

„Како си ти рекао војводи Ломи у Такову, тако је и чинио; искупио је сав Качер, и ударио на Рудник, два три дана се пушкарао с Турцима, док им куће попали, и све их у њихов готово разваљени град саћера, па обсједне; но Турци, у празну ако и граду немогавши ни за мало то ли за дуго држати се, смисле и одмах прегну на вјеру предати се, па   запитају нас довиком, тко нам је господар сада, и је ли ту међу нама. Каже им се ко је сада наш господар, и да је ту, него да је оставио пред овом војском својега војводу Лому, но шта би ради, да њему објаве. Онда Турци реку, да су ради ш њиме састати се  и разговарати о предаји, него на божју тврду вјеру да он међу њих уљезе, или тко иж њих међу нас  да изиде, Ломо им тад и сам одвикне;

О Турци! Ви добро знате Лома, ево вам он проговара својим уст’ма, и задаје нам чисту божју веру, да може к њему који хоће од вас доћи, без икакве сумје и страха, пак и од њега куда воли поћи здраво и весело „

На то изиђе сам, собом муселим Ага – Токатлић као владар њхов, те управо међу нас к војводи, за пасом му двије мале пушке и јатаган, а у лијевој руци носи сјајно бијел пјат ( турски бакарни па калајисани тањир) и на њему комадић хљебца колико за добра два залогаја, и до тога један осољак ситностучене соли; па кад стијем би до Ломе, који га на ноге уставши дочека, рече му:

“ Ево ти, војвода Ломо! Аманет божји, наша сиротиња и ми, и да све узмеш на твоју витешку вјеру и душу, те да нас испустиш здраве одавле, и са свим нашим имањем и оружјем куда год у турску земљу, а ми бисмо к Ужицу, ако ти хоћеш.“  –  Тад’ он узе свој комад хљеба замочи га у со исту, пак од њега угризе пловицу, а ону друго полу залогаја пружи десном руком Ломи:

“ Ово ти је, војвода, од нас вјера и таоц, а ћефил је Бог“ –  Узме исти угризак и војвода, па га у ону со умочи изједе, и његове оне посљедње ријечи уз то поврати од себе њему. За тим посједају те оба попробесејде још којешта међу се, како да су од постојања браћа и добри пријатељи, док међу осталима ријечима прича му Токатлић,  да би рад био исти дан и часак поћи; јера тек што је свануло, и дан је лијеп, а доста дугачак, пак је и премаљеће, и сјетвено вријеме, те да се ђе час прије и њхова сиротиња намјести и земље прифати, а Србима за   велику њихову нужду, начињену муку, и безконачну невољу да сам Бог своју сваку милост и помоћ пошаље и дарује. И Ломо му рече:

„А ти хајде поспремај све, па изласте амо, ја ћу вас главом испратити до на ужичку границу здраво и поштено, како сам вам и вјеру задао ево сада, те и прије волим погинути, него ли вјеру задату прејерити и погазити, а на сунце како божје око свакога грије и обасјава, но и тим показује да је исти Бог равно свачији добротвор“  – Онај оде и спреми све своје ( до 30 Турака.) па изиђу амо. Ово може помислити нетко, да је мала ствар дошманима ту била , али када узна, да ли је градић малешан но тврд у Руднику, и да му се без топова ништа могло неби, а тијех у Србина сад није имало никаква, пак и преко тога срећа је била да Србе, што Турци ови у граду захире нијесу наспремали били за мухасеру, а неби се  тако лахко никада навадили отале, да их је и мање било туна. Ту Ломо их с неколико набраних момака срете,  и пред њма свјема с пушком на десноме рамену опружи низ рудничке врлети, пак преко првога потока уза буквик путем, који к ужичкој страни опоравља.

Ал’ истога војводе Ломе млађи брат Мијаило без ичијега знања и заповијести узме на војске, остављене у Руднику чекати својега војводу, до 50 момака, па ш њима упрекопутицом преко својих вратолома побрзавши те пред војводу и његове Турке у тајну бусију запану; на војводу напијед иђшега са својима прпусте, а на Турке живу и сложну ватру оборе, и самога муселима Токатлића убију, који прије него што падне с коња мртав на земљу, тргне иза паса пиштољ, и угна међу њих у шуму својега коња, те убије од њих једнога Срба, пак се ту сам без душе с коња обали, но и Ломи са својима а на своје опали плотун, те их једва узбије, и од свију Турака тијех само тројицу, једва спасе и одбрани; од којих је један био Токатлићев барјактар ( и сва је прилика, био је некакав потурченик)

Ломо сада већ не могавши поправити покварено, ни мртве васкрсити, пође још унапријед својим путем, да барем ону тројицу претекавши испрати здраве и живе, те да тиме задату вјеру барем колико год одржи и докаже; па ослободивши сачуване Турке поведе отале путем, а када преметну старога Рудничишта( а још старије Златице) преседлицу горе, оборе низ косу, где при дну исте устави се они барјактар, који добра мрколаста коња имадијаше под собом, а и добро за појасом оружје, и особито лијеп и окићен јатаган, којега са сребрним крњама заједно извадивши пружи Ломи с овим ријечима:

“Војвода Ломо ! Ја видим, да ти овоме, што се нама догоди, рад био нијеси, колико ни ја; него то бива тако свуда, ђе промакну крози, уши, зуби ли мимо главу. А ево сад и вазда теби од мене свакојако фала ! Ти како си нас тројицу испратио вјерно и поштено, тако би баш и оне, да их хајдуци на побише, који ни за Бога ни за вјеру ништа немаре знати; но теби нај овај нож како мали од мене пешкеш за хатар вјере и достлука, који ’во баш за тебе и јесте како за врлога јунака, пак се већ и врати ка својима, ми ћемо амо и сами, пут знамо, добре и одморне коње имамо, а еда но бусије какве већ унапријед небуде.“

Узме Ломо нож, и почне га за појас задјенути и намешћати, куд му  и очи се запесу, па и ум и слух, а исти Турчин хитро потрган и запе пиштоље Лома,прегавшига к појасу главу, посријед тјемена кроз мозак прожижне, те се одмах ту и стропошта, пак,   што игда гурне и опружи низа страну доброг и узданога мркова, и утече сијема момцима Ломовима и њховим пушкама на јуначку брзину, само што му обадва друга ови умлате, а чељад и њихову пртљагу и онда поштеде, и тако и одмах саму за овим к Ужицу испрате без икаква озлоба и увреда.

Отале дигну својега још мало живота но бесвјесна Лома његови момци на носила, те Ракиној (кмет) кући у село Баре, гди се и подуже с душом мучио и борио, док је умр’о; а укопали су га у врх истога села на погледну мјесту. Е тако ти је све било и догодило се са  врлим Ломом, госпораду !.“

„Бог да нам га прости ! уздахнувши рекне Милош, па одпусти онога Србина, и прикричи му   да узгред каже тудашњима, да се нитко главом нешали, но да сваки час прије трчи на Чачак у војску, а и сам ће тамо из истијех стопа, теке прео Црнуће“

Још један опис Ломине погибије се помиње у Качеру:

Токатлић и остао је до краја турске владавине 1815. године. Те године Лома са својим Качерцима опколи Рудник и Турци се предају, а Лома пристане да их прати док га не напусте.Међутим неки Мартиновић из Босуте желећи да се освети Токатлићу сачека у заседи колону и рани Токатлића а овај га убије да би касније Мартиновићев брат убио Токатлића и ту га код Рудника и сахране. На том месту је 1864.године подигнута прва школска зграда.

Док је Лома водио Турке даље ка Ужицу Токатлићев сестрић Осман у засеоку Прлине на Руднику на превару, смртно рани Лому и умакне. Рањеног Лому сместе у кућу свог пријатеља Марка Ракића  из Блата, где Лома издахне. Сахране га на Марковом имању.

Затим, имамо још један опис погибије војводе Ломе и  Сали-аге (који се приповеда у Босути) који каже:

Војвода Арсеније Лома, по наредби кнеза Милоша, са нешто војске удари на Рудник. Пошто је опколио град, када се смркне он нареди, да сваки војник наложи по десет ватри, и да непрестано поред тих ватри војници протрчавају  тамо и овамо, тако да Турцима који то из града гледају, изгледа да има много војске у Срба, као на гори листа. Срби су били на овим положајима: на Звезди, Јавору, Марјанцу, на Селаковића ливади (превој испод Штурца) и на Азни и Краљевици.. Кад то виде Турци, уплаше се после дугог већања, реше да се рано предаду. Кад свану, они истакну белу заставу на граду, у знак предаје и позову војводу Лома да дође код њих, ради уговарања предаје. Војвода Лома дође према граду, али испред њега изађе један сељак од Мартиновића из Босуте , који је некад имао добра коња и оружје, па му Сали-ага отео и замоли војводу Лому да не даје Турцима веру, да ће их живе испарати, јер ћу, вели он, да осветим мога дората и оружје, које му је крвник отео. Лома на то одмахну руком, и оде на договор Турцима.

Турци лепо Лому дочекају и с њим уговоре: да сви Турци оду из Рудника а да их војвода Лома испрати без кавге и без крви. Пошто су тако уговорили, донесу хлеб и со, те се обе стране на то и закуну. Док је Лома уговарао са Турцима, Мартиновић се искраде и оде да ухвати бусију, у једној шупљој липи ( сада је ту кућа Милијана Мартиновића, идући од града рудничког ка механи на Рудник).

Кад наиђу Турци, и са њима Лома и остали Срби, који су ишли да испрате Турке, Мартиновић их је гледао иза липе, те кад Сали-ага буде близу њега, опали из дуге пушке и погоди га, али га није са коња оборно, већ се ага онако врућ још на коњу држао. Кад виде Мартиновић да ага неће да падне, искочи из липе и пође да га дотуче. Али у то се преварио. Чим га Сали-ага угледа, дохвати кубуру са свога коња, опали на Мартиновића и на месту га убије. За Сали-агом и Ломом ишао је брат погинулог Мартииовића, који кад виде да му Турчин уби брата, опали пушку на Сали-агу и обори га са коња .Чим погину Сали-ага, потуку се Срби и Турци између себе и војвода Лома, доста   муке виде док је завађене измирио. Сали-агу су сахранили   у авлији данашње старе рудннчке школе, у ћошку, под новом кућом Војина Милосављевића.

Одатле се крену Турци и Срби даље преко Рудника. Кад су били низ Рудниште. на помолу Стражевнци, Осман, Сали-агин сестрић приђе војводи Лому, извади из свог силава јатаган, и пружи га војводи речима: “бива војводо, узми овај јатаган за спомен од нас, што си обу кавгу стишо, те нисмо сви изгинули”.

Лома га није хтео лично примити, већ је рекао Турчину да да јатаган његовом момку. Осман тако и уради. Османов план је био да војвода Лома ухвати руком за канију, а он да извуче нож и да њиме Ломову главу одсече. Пошто му је то осујећено, чекао је другу прилику.

У том удари мала киша. Ломо огрне кабаницу и на главу намакне капуљачу. Турчин искористи ту прилику, извади пиштољ иза појаса и опали га Лому за врат. Рана није била смртна, већ је само војвода Лома био окрзнут изнад увета, онесвест се и падне са коња тако несрећно да је главом ударио у један камен.Одмах је пренет у Блато, у кућу Марка Ракића, где је и умро. Срахањен је на Блатама, на имању Васе Марковића гдер и данас постоји белег.

Како паде војвода Лома, Осман побегне на ђогату. Многа је пушка на њега пукла, али је имао коња ластавицу, који га је однео у Ужице. Срби нападну остале Турке и тако их помлате, да је мало ко изнео живу главу у Ужице. Много од њих погинуло је на Сражевнци и у Семедражи.

Тако је Сали-ага завршио свој живот. “Рудник га је хранио – Рудник га је и појео.”  Ускоро потом суочени са опасношћу напада од Турака из гарнизона у Београду, будући да је један одред Турака под командаом Ћаја-паше успео да пробије блокаду Београда. Кнез Милош нареди Милутину Савићу Гарашанину да прикупи нешто војске у Гарашима, Босути и Драгољу и другим качерским селима и покуша да задржи надирање Турака тако да је на Велики Петак, 2. маја 1815. године дошло до велике битке на Липару у Трбушници, приликом које је погинуо Игуман Костић из манастира Свети Илија у Босути где је и сахрањен.

(
У тексту се помиње се Сали-ага, али је реч о аги Токатлићу јер је Сали-ага био у време Карађорђа истеран са Рудника. Ага Токатлић је био владар Рудника у време Милоша).

„Правда“ из 1932. године, преноси  верзију сећања Ломиног праунука  о убиству, као   последицу преваре:

„После неколико дана пушкарања Сали-ага Токашић се предаде устаницима под условом да га ови живог преведу у Ужице.

И војвода Лома са још неколико својих људи, положивши заклетву, пође са Сали агом. У путу, Радован Мартиновић, коме је ага раније отео оружје опали из пиштоља и убије га. Тада агин сестрић дође до Војводе Лома и рече му:

– Војводо, ти ниси крив. Хајдуци не знају за Бога.

 Продужили су пут даље.

Код Рудничића сестрић погинулог Сали-аге застаде и рече Ломи да се врати, пошто даљи пут познаје добро, а као дар понуди му свој јатаган.

Извади га иза паса и пружајужи му канију од јатагана рече:

– Држ’, војводо, да видим да л’ је зарђао.

Војвода Лома пружи руку, али га задржа његов барјактар:

– Не, војводо, погинућеш. Нек теби Турчин да дршку, а он нека ухвати за канију.

У том тренутку сестрић Сали-агин потрже кубуру и уби војводу.“

 Милан Ђаков Милићевић описује у  “ Кнежевини Србији 1876 „,  војевање Ломино, значај и погибију  качерског војводе:

Лома је био из Драгоља, у округу рудничком. Он је био велики усталац за народну ствар; уважен свуда, јунак у бију, мудар на договору. Стаса је био висока, крупан, пун, гугих и ретких бркова, смеђ, носио је плетеницу, и доламу.

Још за Kарађорђа, он је био старешина Качерцима, и, допао је био у бојевима грдних рана; али га је судбина штедела да погине на превари онда, кад је задао тврду веру, и хтео је одржати до краја.

Кад је Kарађорђе већ био оставио Србију 1813, лома се с качерцима находио у Делиграду и ту бранио „границу“.

Доцније је дошао кући, смирио се и покорио се Турцима.

Ми смо њега видели у Рудовцима, виђали смо га свуда, где је се год што зборило или творило за ослобођење народа.

…“Године 1815, одмах по договору у Такову, Лома опседне са својим људима град Рудник, и позове Турке на предају, обичући им миран пролазак куд им је год воља да иду. У Руднику је тада заповедао неки Токатлић, који најпосле пристане на понуду, изиђе с хлебом и сољу пред Лому, и ту даде један другом веру, да не буде преваре. Токатлић се доиста крене са својим сестрићем и још 70 Турака из града, а Лома их са својима причека да их испрати донекле ка Ужицу. Кад тако дођу до места где је сада рудничка школа, а ту иза једне липе засео неки Мартиновић из Босуте, с још једним другом и повиче:
– Токатлићу! остави ми пиштоље, или главе одавде не ћеш изнети! (пре тога, Токатлић је био отео Мартиновићу неке пиштоље, и сад их је имао за појасом)
– Ајд’ отален, каурине, одговори Токатлић:
– ето ти Ломе па се кусурај с њим; ја пиштоља не дам
На то Мартиновић опали пушку а Токатлић се стровали с коња. Мартиновић притрчи да му узме иза појаса пиштоље, али Турчин, још врућ, окреше и Мартиновића грдно рани. Онај други Србин опет дотуче Токатлића.

Тај случај помете и Србе и Турке; и једни се и други ухвате за оружје. У невољи викне један од Турака Србину Каратошићу из Копљара  у јасеници;
„Каратоша ! јуначки сине, не дај!„
Лома је трчао на све стране докле их није све стишао, и како тако , измирио; пошто Токатлића ту укопају сестрић његов уседне сада његовог хата.
Ишли су старим путен на Брекињу, куда се пре ишло у варош Брусницу. Кад су стигли садашњој Делалића Прлини , Лома беше измакао напред са Токатлићевим сестрићем, јер су оба били на добрим коњима. Почела је падати киша, и Ломо је био  натукао на главу кукуљачу од гуња. Киван због смрти свог ујака, Турчин беше наумио да се искали на Ломи. За то извуче јатаган, да Лому удари по врату, али се са ножем извуку и корице. Осетивши неко шушкане иза себе, Лома се окрене, а Туре се брже довије и рекне:
– Ломо! ти, видим, ниси био рад ономе што сада би; него на ти на спомен овај мој нож“!
– Ја га примам, рече Лома: – подај га моме барјактару.
Барјактар, Илија Дембуба из Босуте, прими јатаган, и продужи се путовање. Киша је осула још јаче ; Лома још боље набије кукуљачу на главу. Турчин увреба згодан тренутак, истргне поштољ, и скреше Ломи у потиљак, па ободе коња и одлети пут Бруснице. Лома падне с коња и још се више убије; јер је у њему било на кантар 110 ока.
Кад то виде Срби, они шчепају оружје и поубијају готово све остале Турке.  Токатлићев сестрић, већ умакне и, тога дана и стигне у Ужице.
Лома је, после неколико дана, умро у кући капетана Марка Ракића, на брду Блатима. Ту је и укопан у Ракића Ливади, близу куће у којој је издахнуо. Лому је олово ударило у главу, иза десног уха, кост му није била повређена, само је олово јако очешало и отишло. На његову гробу стоји велика плоча без  записа.

О Ломиној смрти Милутиновић у својој „Историји Србије“(стр.123-134) пише нешто другојачије, али се мени видело веројетније да се држим овога казивања г. Ј. Мишковића, нарочито за то што сам и сам махом слушао да се овако прича свуд по селима око Рудника.

Лома је био јунак у боју, мудар у договору, за то је свуд био уважаван. Јокић вели за њега:
„Грдне је ране имао“. Стаса је био висока, снаге крупне, пуне; смеђ; дугих и ретких бркова; низ леђа му је увек висила плетеницакосе; а на себи је  свакад носио зелену доламу

Момчило Радојевић у књзи „Рудник у прошлости“ 

…(После освајања Рудника) Карађорђе нареди да се запале и разоре Сали-агини конаци и неке турске куће. За војводу Рудничке нахије постави Милана Обреновића и тако нахијска управа пређе са Рудника у село Брусницу. Заостали Турци убрзо се иселише из Рудника за Ужице, па је варош опет запустела.

После несрећне 1813. године врати се нешто Турака на Рудник. Нахијски муселим боравио је у Брусници. То је познати Токатлић.

Војвода Арсеније Ломо, велики јунак, још је бранио шанац на Делиграду 1813.године, док су многе војводе у очајању, прелазиле Саву. У многим бојевима тешко је рањаван. Вратио се у Драгољ, својој кући, и предао се рудничком муселиму Мехмеду Барјактару…

Огорчен на насиље, народ је почео да напада Турке још 8. Априла, када је Ломо растерао турске порезнике у Јасеници и Јован Обреновић у Коњуши убио једног порезника. Већ 12. априла Ломо са својом војском опседа Рудник. Позове Турке на предају. Обећа им миран пролазак куда ко жели и закуне се на хлеб и со. Ломо је желео да пропусти Турке без боја и жртава. Али неки Милован Мартиновић, са једним другом, сачека Турке и Лому, крај једне липе на путу поред старе школе, испод Милосављевића кућа (у Малом Рају, на путу између кућа Милосављевића и Милића ). Ту затражи да му Токатлић врати неке, раније одузете, пиштоље. Кад је то овај одбио, Мартиновић на њега опали пушку и обори га са коња. Притрчи рањеном Токатлићу да узме пиштоље, али га он из пиштоља тешко обрани. У пометњи потегну оружје и Срби и Турци, те их је Ломо са муком умирио, и пут продужише.

Токатлићева хата узјаше неки његов сестрић, који науми да освети ујака. Због кише која је почела падати Ломо навуче на главу кукуљачу од гуња. Турчин покуша да јатаганом удари Лома по врату, али се он окрете према њему. Тада му Турчин за успомену поклони јатаган, извучен из силава заједно са корицама. Одмах затим уграби прилику истргне пиштољ и опали га Лому у потиљак. Потера коња и побегне ужичким путем.

Готово сви Турци онде изгину, само Ломов убица и још два, три покушају да се бекством спасу. Неки Мутањци их сачекају на Стражевици и побију, само Токатлићев сестрић на добром хату избегне за Ужице.

Погођен у главу иза десног уха Ломо је умро у Ракића кући на Блатима. Сахрањен у ливади близу куће. На гробу стајао је камени стуб без натписа.

Његове кости пренели смо 1926. године у постоље спомен пирамиде, пред зградом основне школе  подигнуту 1940. године, срушену1977. године. Ломо је био сахрањен у плитак гроб, без ковчега и без његових личних ствари. Лобања је била доста очувана, само су недостајале кости око око десног уха, где је погођен из пиштоља. Имали смо утисак да су кости припадале снажном човеку, какав је био војвода Ломо.

Лома су савременици описали као крупног и високог човека, смеђе косе и дугих танких бркова. По обичају носио је косу сплетену у плетеницу, и чохану доламу извезену срмом…

Генерал Јован Мишковић такође описује Лому дајући значај његовој погибији:

„Арсеније Ломо, из Драгоља, округа рудничког, крупан, дугих ретких бркова, смеђ,
плетеницу је носио и доламу.“

За смрт Ломину причају овако:

„Кад је устанак 1815. године под Милошем Обреновићем, у Такову, проглашен, онда Војвода Ломо са својим људима опседне руднички градић (градић је овај н ½ сата од садање среске канцеларије на Руднику под Великим Штурцем,а на левој обали Јасенице (3-500-м од ње). Уопће по свему види се да је производ средњевековне архитектуре. Около градића била је подигнута једна неправилна, изломљена на више места, ушанчена линија. Ниже градића познају се остаци од старе вароши. Овде је врло ладно у зим) и понуди Турке на предају. Онда је у граду старешина турски био Токатлић, који и пристане на понуду Ломову, да га здрава и слободна са свима до Ужица пропустии за знак тога, с њм со и леб окуси. Токатлић доиста и изађе са својим сестрићем и осталим људима (било иј је око70) из градића и Лома га са својима на веру прими, и пођу да га донекле пропрате слободна.

Кад дођу до места, где је садања школа рудничка, ал ту беше засео неки Мартиновић, из Босуте, са још једним другом иза једне липе, близу пута, и кад Токатлић близу њега са пратњом наступи, повиче му Мартиновић: „Токатлићу, баци ми пиштоље, које си ми отео, или нећеш одавде главе изнијети “ . Токатлић му одговори: „Ајд, одатле ћаурине, ето ти Ломе па се с њим кусурај; ја не дам пиштоље“. На то Мартиновић опали из пушке, погоди Токатлића, и овај паде са коња. Мартиновић дотрчи да извади Токатлићу пиштоље иза паса, али Тучин беше још врућ, те опали из пиштоља и рани Мартиновића грдно, а после овај други Србин убије сасвим Токатлића. На ово помуте се и остали Турци, па потегну и они и Срби оружја, али их Ломо својом личношћу умири и пођоше даље. Токатлића после саране ту код липе, где је и погинуо,и до скора местимице му се познавао гроб. Мартиновића извидају  и живео је после још годину дана.

Спровод се дакле крене даље, старим путем: брдом Брекињу; куда пређе ишло у стару варош Брусницу. Кад су били на садашњој Делалића прлини (Кад је Лома погинуо, онда је на томе месту погинуо и неки Делалић, Токатлићев момак, и кажу, да је његова трупина неколико дана незакопано стајала, и да га ништа није хтело јести а све остале Турке разграбиле су свакојакве тичурине. После су га и закопали и на томе месту, где је његов гроб, и где је он лежао, изгорела је била земља и трава није за три године расла. Отуда је то место и добило назив „Делалића прлина“), ту беше измакао Ломо напред са сестрићем Токатлићевим, јер су на добрим коњима били. Ломо иђаше напред, па како је киша почела падати, он беше набио кукуљачу од гуња на главу; за њим је ишо Токатлићев сестрић. Због убиства Токатлићева овај је био већ наумио, да се Лому освети, и ово беше згодна прилика. Токатлићев сестрић потегне јатаган да Лому њиме по врату удари, али се с ножем извуче и кан из силава, и Лома чув неки шушањ, окрене се. На то Токатлићев сестрић , да не би Ломо опазио његову намеру, пружи му извучени јатаган с канијом и рече: “Подај моме слузи, ја примам“. И тако момак Ломов прими место њега јатаган и продужише пут даље. Нису млого ишли, а киша поче јаче пада, и Ломо боље натуче кукуљицу на главу н презајући ништа. Али у то Токатлићев сестрић извуче поштољ иза појаса и скреше га Лому у затиљак, ободе Токатлићева ата, кога је по његовој смрти узјахао, па одлети путем за Брусницу. Кажу да је за 1,5 сахата дошао на Теочин.

Кад то виде остали Срби, они опале на Турке и све их поубијају. Неколицина бијаху умакли на добрим коњима за Токатлићевим сесртићем, али неколико Срба из Мутња, беху запали за бусију  на брду Стражевици, опале из пушака и све их поубијају само им Токатлићев сестрић умакне, који тога дана у Ужице дође и са својима се састане. Срби узму тешко рањеног Лома, и однесу кући капетана Марка Ракића, на брду Блатама, према садањој среској канцеларији, где после неколико дана и умре. Ломо је рањен био у главу, иза десног ува, али кост није повређена била; олово је јако очешало и отишло. Ломо је после сахрањен у Ракићевој ливади, на Блатама, близу куће где је и умро. На гробу му је проста велика плоча без икаквог написа“

Према неким записима, после смрти Арсеније Ломе, качерска кнежина изабрала је за свог војводу старог Танаска Рајића из Страгара, бившег Карађорђевог барјактара, који је 25. маја 1815. године погинуо на Љубићу бранећи топове од Турака.

Дужност буљубаше Качера примио је Марко Ракић. Марко се није истицао као војник али је био утицајан и угледан код Милоша Обреновића. У Драгољу, Лому је наследио његов синовац Милован Ломић који је такође био војвода. Касније га је Милош сменио а на његово место постављен је Јован Козељац.

Његова кнежина обухватала је села: Мутањ, Давидовица, Шилопај, Церова, Крива Река, Рељинци, Заграђе, Бољковци, Лалинци, Штавица, Папратица, Козељ, Угриновци, Трудељ, Моравци, Липље, Пољанице, Ивановци, Шутци, Смрдљиковац (данас Брајковац), Калањевци, Берисава, Живковци, Драгољ и Босута.

Разлог уклањања Милована је што је он присвојио коња рудничког аге Токатлића а Милошу се коњ јако свидео те је трађио да му га Милован поклони. Међутим, Милован му га није хтео дати одговоривши му :

На сабљу сам коња узео на сабљу ћу га дати.“

Милован је умро 1850. године и сахрањен је на гробљу у Драгољу.

Када су грађани Рудника 1926. године подизали споменик од белог венчачког мермера изгинулим ратницима у ратовима 1912-1918, поред улаза у школу која се зове Ломиним именом, ископали су и Ломине остатке, пренели из Блата где ја сахрањен у Ракића ливади под Метаљком, и покопали их у постоље овог споменика. На чесми подигнутој 1899. године стоји натпис :

„Благодарни народ среза Качерског подиже овај споменик војводи Арсенију Ломи“

Историчари и хроничари Лому описују као великог јунака, мудрог војсковођу и зато је свугде био уважаван. „Високог стаса, велике снаге, смеђ и дугих ретких бркова ,низ леђа му је увек висила плетеница косе, а на себи је свакад носио зелену доламу, имао је на кантар 110 ока“ , отуда је и добио   надимак Лома. Рањаван је више пута а неке од рана никада му нису зарасле.

Вук Караџић у књизи „Живот српских војвода“ пише о догађајима непристрасно и без устручавања износи неприличне поступке устаника, који скрнаве велики, ослободилачки покрет. Тако не може се неосудити вероломство Арсенија Ломе на Руднику или„вожда “Карађорђа на Сјеници који Турке на веру предате убијају на подао начин, из заседе

О Ломи постоји много легенди али мало песама које је забележио Вук Караџић који је после 1813. године напустио Србију са Карађорђем.

Сачувана је песма ’’Бој на Чачку’’ у којој вила београдском везиру Сулејман–паши казује ове стихове:

Залуду си земљу одузео,
Рашћерао српске војеводе,
Једне к мору, а друге к Дунаву,
Кад везиру, јеси оставио,
Оставио до три љуте гује:
Једну гују војводу Мутапа,
другу гују Лома Арсенија,
трећу гују посинка Милоша.

Лома је био и дародавац књига. Његов Триод чува се у белановачкој цркви, где стоји запис који је написан за трећу годишњцу Ломине смрти :

Триод из белановачке цркве
Триод из белановачке цркве

откупи Арсеније ломо Триод Светој церкви шутачкој              
Своме роду Живим за здравље 1818 лето Април 3.ден

Треба рећи да је Арсеније Лома имао своју заставу коју су жене из његове породице исекле и употребиле за повезаче у збегу одмах после његове смрти, изгледа баш када је Ћаја паша запалио Ломину кућу марта 1815. године, десетак дана после Ломине погибије на Руднику. Ломин барјактар је био Илија Дембуса из села Босуте. Као Ломини саборци из Драгоља помињу се два брата Видића, Спасоје и Петар као и Павле Ћосић.

Ломина смрт изазвала је велику жалост у народу који га је постакао, одајући му признање за енергичнију борбу са Турцима.
Кнез Михаило је 23.маја 1865. године поводом 50 година од Сругог српског устанка код цркве у Топчидеру посмртно одликовао Арсенија Лому чије су одликовање примили, млађа ћерка Перуника и унук Сретен Ломић артиљериски мајор (био је командант окружне ћупријске војвске у ратовима 1876/77. године).

Војвода Лома долази у ред оних ратника који су свом снагом стали на браник народне слободе, а слободну отаџбину своју видели нису. И за њега се може рећи, као и за толике друге, да је умро на граници Обећане земље.

Лома није био само ратник и мегданџија, него стварни организатор Првог а посебно Другог српског  устанка. И увек међу првима који су смело улазили у преломне догађаје оба устанка. Отуда је његова личност не само локалног значаја, него и уграђена у само ткиво српске револуције са почетка XIX века.

Споменик Ломи испред школе у Драгољу
Споменик Ломи испред школе у Драгољу

Име Арсенија Ломе носе основне школе у Драгољу и на Руднику. Становници села Драгољ подигли су у дворишту школе Ломи споменик.

Месна заједница Белановица није се потрудила да име војводе сачува у бољем светлу. Остаци његове куће су зарасли у коров а прилаз је могућ само трактором. Пропланак где је Лома зидао кућу има прекрасан видик на север где се виде обронци планине Космај, на истоку је Букуља, а на запад пуца поглед на део Белановице. Иза куће на југу је прелепа густа шума која се наслања на обронке планине Рудник.