Белановица је по свом имену младо, а по постанку старо насеље настало од дела Калањеваца.
Смештена је између планина Букуље и Венчаца на северу и Рудника на југу.Место јој  је у Рудничком крају, у области Качер. Качер се дели на: високи, са селима око Рудника; горњи, са Белановицом и околином и доњи, где је Љиг.Белановица је била део Калањеваца све до 1904. године кад је, указом краља Петра, одвојена од Калањеваца као посебно насеље и добила статус варошице.
Прве забелешке о Белановици срећемо у средњем веку у списима Турака за Рудничку нахију из 1476. године пронађеним као преводи у Оријенталном институту Сарајево. У њима стоји да „Белановац припада кадилуку Острвица. Село је пусто.“ Ово показује да се становништво разбежало пред најездом Турака.

У турским пореским пописима из 1476. године, назив Калањеваца био је Белановац, а 1525. године јавља се под именом Блатовчица као и податак да у селу (сада Калањевци и Белановица) има 6 домова, на површини од 20 хектара као и да је део Калањеваца. Већ 1528. године, јавља се назив Бељановац.

По подацима Миодрага Јаћимовића   у књизи „ Качерски родови“ описује настанак качерских села и наводи да данашње називе села Драгољ и Калањевци налазимо под овим именима почетком 18. века у аустријским картама као Калановац и Драгуљ. Калањевци се 1476. године звао Белановац да би се1525. године село звало Блатовчица. Три године касније , јавља се као Бељановац  и да у селу има 12 домова , на површини од 12 хектара.

Прича се да је у Драгуљу ( Драгољу) пронађена камена секира из млађег каменог доба те се претпоставља да је крај био насељен. Римска провинција Горња Мезија простирала се од Дунава до косовске границе те због рударења на Руднику римски пут је водио преко Вагана и Калањеваца ка Руднику који је припадао кадилуку Островице. По том   историју Качера можемо везати за историју Рудника који је увек био у центру пажње разних трговаца и господара.

Од села која припадају кадилуку Острвице, Белановац се налази заједно са Берисавицом, Штилцима, Пољанама, Онугом, Козељом и Тврдином. У селу има 12 домова са 22 одрасла мушкарца.

Козељ је имао име Кожељ, а Шутце налазимо у 16. веку као Штулци, Трудељ као Тврдин и Тврдићи, Берисаву као Берисалица, Пољанице као Пољане.
Нека од имена мушких глава у то време била су:

– Милко, син Вукмира,
– Миловац, син Радула,
– Петар, син Радула
– Радован, син Цветка
– Баштина Милоша, сина Димитрија
– Радаљина, син Степка,
– Вук, син Чолака,
– Јован, син Радивоја
– Баштина Милована, син Дујина.

У суседном селу Оздрпанци (данас  Живковци) десило се прво забележено потурчавање српских породица 1528. године, где се јављају први муслимани Ахмед и Хасан од оца Станише, а деда је био Вук.

 

У Козељу је 1528. године (према турском попису) било седиште кнеза или властелина Димитрија, чији се отац звао Шобат ,највероватније Влах са својом кнежевином са селима Козељ, Хрељинац (данас Рељинци), Баждаревци (заселак Штавица), Штулци (Шутци), Блатовчица (Калањевци односно Белановица), Преторина (заселак Претурица у Драгољу), Оздрпанци (Живковци), Сијавица (Варнице), Берисалице (заселак Шутаца и Калањеваца Берисава), Ивановци, Пољане (Пољанице), Тврдићи и Тврдин (Трудељ), Доброшецви (Заселак у Козељу).

У Козељу је, дакле, било прво политичко и територијално седиште у средњем веку. Пошто Турци нису дуго мењали седишта кнезова, сигурно је и у доба Немањића Козељ био седиште. Властелин Димитрије столовао је у Козељу све до појаве војводе Ломе.

После погибије Арсенија Ломе 1815. године, налазимо да је седиште качерске кнежевине опет Козељ а кнез Јован Ђорђевић (Јовановић) Козељац. Лома је управљао својом кнежевином из Драгоља, после њега његов синовац Милован Ломић такође из Драгоља, а потом Живан Стојановић из Живковаца. Живан је деда политичара и историчара Живана Живановића, Аписовог зета.

Најстарија кућа у Белановици
Најстарија кућа у Белановици

Прве занатлије и трговци у овом крају регистровани су 1820. године. Тада су се полако развијали опанчарски и кројачки, а касније и други занати: ковачки, поткивачки, бојаџиски, вуновлачарски, пекарски, сарачки и други.

Број стсновника 1898. године

Мушки   женски   укупно

Драгољ                  295         273       568
Трудељ                  256          233       489
Живковци            246           244       490
Дрењина                53             50        103
Оњег                    102             84        186
Калањевци          349           330        679
Белановица           93             83        176

По писању групе изтраживача „Челник“ из Љига који су изучавали Качер и Љиг у турском периоду стоји:

„Од пада  Деспотовине и нестанка српске средњовековне државе  до коначног ослобођења Србије од Турака подручје данашње општине Љиг није представљало јединствену територијално-административну целину.

У Османском царству ова област налазила се у Смедеревском санџаку, који је био подељен на 12 нахија, а граница ваљевске и рудничке нахије била је  река Љиг, лева обала припадала је ваљевској, а десна рудничкој нахији. Изузимајући ратне периоде, ова територија, под директном контролом Беча, налазила се у периоду од 1718. до 1739. године у оквиру новонастале Аустријске Краљевине Србије.Она је била подељена у 15 дистрикта, а припадала је дистриктима са центрима у Ваљеву и Руднику.
Основни писани извори за истраживање историје нашег краја су турски дефтери и аустријски попис из 1718⁄19. године. На овом простору у периоду од 16. до 18. века нема градског насеља, те стога у изворима можемо пратити помињање села наше општине.

Преведени и доступни турски дефтери пружају нам податке о историји качерских села током 15. и 16. века.Први сачувани попис смедеревског санџака је Детаљни попис Смедеревског санџака из 1476. године и у њему су  забележени село Бранчић као посед Радосава Ђуричића, уписано је да је имало 10 домова и 18 табија и село Шутица- Шутци у поседу примићура Димитрија, сина Радосава, пописано је 22 дома, 14 табија и 1 удовица. Оба села имала су влашки статус.

У Сумарном попису Смедеревског санџака из 1525.године помињу се село Козељ у коме је  уписано  да има 12 домова, 6 неожењених и један млин који ради целе године, село Ивановци са 10 домова и 6 неожењених и село Штавица  где је 5 домова и 7 неожењених.

У Поименичном попису влаха Смедеревског саџака из 1528.године као села са влашким стаусом под управом кнеза Димитрија, сина Шобата наводе се село Козељ у коме је уписано  7 домова и 2 рајетина, село Белшић ( према А. Аличићу данашња Белановица) где је уписан и примићур (кнежев помоћник) Вукашин, син Карана, као и 8 домова. Затим село Штавица где су уписана 4 дома и 1 рајетин, те село Шутци са уписаних 10 домова, следи село Оздрпанци- Живковци где је наведено да постоји примићур, али не и његово име, а уписано је 9 домова и 1 муслиман, те Ивановићи- Ивановци где се наводе 10 домова и 1 муслиман и још село Пољане- Пољанице са 7 домова и 2 рајетина.

Детаљни попис смедеревског санџака после 1528. године садржи белешку да су укинути власи Рудникa, тако да би попис могао бити датован и након 1530. године. У њему су пописана следећа села: Пољане- Пољанице са уписаних 10 домова, 2 неожењених и примићуром Радичем, сином Милића, затим Козељ где је и даље остао кнез Димитрије, син Шобата, поред кога је уписано и 6 домова и 5 неожењених, те  Шутце-Шутци где је уписан као примићур Грубач, син Вукашина и укупно 9 домова и 2 неожењена. У овом попису данашња Белановица је уписана под топонимом Бељановац чији је примићур био Петри? (вероватно Петар), син Радула и имала је 6 домова и 1 неожењеног. Следеће у попису се налази село Липе- Липље са 13 домова и 2 неожењена, те село Штавица где је уписано 6 домова и 2 неожењена и село Ивановци у којима је примићур био Пава, син Димитра?, уписано је 9 домова, 1 неожењен и за разлику од предходног пописа на списку нема муслимана.

Пожаревачким миром 1718. године Турска је, између осталог, изгубила и северну Србију до Западне Мораве. На том простору основана је Аустријска Краљевина Србија у чијим оквирима се налазила и ова област . Краљевина је била подељена на 15 дистрикта.  Врховна власт је припадала аустијском цару који је имао титулу краља. Први аустријски попис настао је након утврђивања нове границе два царства 1718-1719. године.
У попису рудничког дистрикта налазимо на  сеља:  Козељ  уписна 1 кућа; Штавица 1 кућа; Ба 10 кућа; Бањани 2 куће; док су Моравци,  Липље и Ивановци уписани као пуста места. Иако је Краљевина била готово опустела, попис показује да је најнасељенији дистрикт био ваљевски, да чак није имао ни једно пусто место.

КАЛАЊЕВЦИ

Mилоје Ракић у својој књизи „Качер“ пише:
Ово село лежи у долини Качера, испод Живковаца. Речна долина је таласаста раван звана Белановица. У ову раван и у долину Оњега спуштају се од поменутог развођа између качера и Оњега косе на две супротне стране, јужну и северну. прве су раздвојене речицама: Белановицом и Берисавом, а друге потоцима: Мурговцем и Мачијом Стеном. Белановица и Берисава извиру на јужној страни тог развођа, теку на југ и, пошто приме у неколико краће потоке, утичу у Качер. Мурговац и Мачија Стена извиру са супротне стране истачу се  стрменитим земљиштем на северну страну, у Оњег. С лебе стране је долина Качера стешњена планином Ковиљачаом.

Сеоске су куће на заравањцима поменутих коса, а највише их је у сливу Оњега.

Извори. – Осим истоимених извора помињаних речица и потока, у селу су још и ови: Совљак, Змајевац, Језеро, Стублина, Мравињак, матковац, Јошје, Глоговица, Вода у Берисави, Јозовац, Студенац, Лековита Вода, други Студенац, Јагњило, Чесмица у Осоју и још доста непознатих. Има око 7 ђермова.
На јужном подножју Дебелог Брда, у обали Оњега, налази се извор киселе воде.

Шуме око села има доста, као: Осоје( у планини Ковиљача) даље Мурговац и Мритњак. Од средине села има 3/2 часа.

На сеоским потесима има 25 трла.

 Тип  – села је разбијеног типа, који чини као неку средину између старовлашког и шумадијског типа. Разликују се четири засеока: Медевац, око истоименог потока и даље право на север, преко развођа, до Оњега, затим Средином Села, Берисава и Белановица.

У Белановици, поред Качера и друма што туда из Рудника у Београд води, има једно збијено насеље од 36 кућа, неколико трговачких и занатких кућа, 2 механе, школе, цркве и општинске суднице. Има тип варошице, па је и за варошицу и проглашено указом од прошле(1904) године.
Свега у селу има 161 кућа, од којих у Медевцу 58, Средини Села 58, Берисави 9 и Белановици 36.

 Од старина, осим једног места на Глоговици, званог Маџарско Гробље, никаквих старина у селу нема.

Порекло становништва. –У селу има свега 161 кућа, од којих у Медевцу 58, Средини Села 58, Берисави 9 и Белановици 36. О пореклу становништва пише:

 „Само се за две фамилије прича да су старинци, а све остале су досељене озго.“

У засеоку Медевац следеће су фамилије:

 – Сретеновићи (Радисављевићи), мала фамилија за коју се прича да је у селу најстарија, славе Ђурђевдан,
– Максимовићи, Војиновићи, једна фамилија из старине, за које се, такође, тврди да су старинци, славе Аранђеловдан,
– Мирићи (Сарићи) су дошли из Херцеговине у ужички округ, а одатле овамо, мало пре него што је Карађорђе закрајинио, славе Ђурђевдан,
– Ковачевићи су дошли из Бољковца пре 50 година, славе Ђурђевдан.
– Ђорђевићи (Бугарчићи) су дошли из Матијевца у округу нишком пре 70-80 година, славе Никољдан.

У Средини Села су:

 – Догањићи, давно досељени из Старог Влаха у Трудељ, а откуд овамо, славе Јовањдан,
– Ђукнићи, највећа фамилија у Калањевцима, одавно су досељени из Црне Горе, има их и у Срему, куда су отишли вероватно за време сеобе под Арсенијем 4. Јовановићем, славе Стевањдан,
– Мијатовићи су дошли из Старог Влаха пре 130-150 године, славе Ђурђевдан,
– Колаковићи су дошли, такође, из старог Влаха када и Мијатовићи, славе Лучиндан,
– Десивојевићи су досељени из Старог Влаха пре 120 година, славе Срђевдан,
– Симићи, Јовичићи, једна фамилија са Мирићима у Медевцу,
– Мирчетићи, одавно досељени из Трешњевице у округу крагујевачком, славе Јовањдан.

У Берисави су:

– Глигоријевићи (Савићи, Дамњановићи), досељени из Старог Влаха пре 120 -130 година, славе Аранђеловдан.

У Белановици су:

– Ђукнићи, који су и у Средини Села. У овом засеоку-варошици има још неких скорашњих досељеника из оближњих села, који су се овде настанили као занатлије и трговци. Сеоска заветина је Бела Субота, по Тројицама.

Прича се да су Калаљевци добили назив по легенди: Од вајкада је средишњи део села био подбаран, пун кала, где су расле трске и неке слатке травке. Кад год би се овце пустиле у пашу, увек би безглаво јуриле у тај део села пун кала. Пастири су вазда имали муке да их истерају из тог кала, упадајући у њега до колена. И увек су понављали „Опет одоше у кало овце“. И од овог у кало овце наста име селу Калањевци.

Калањевци по броју кућа спада у малобројна села у Качеру што показује попис , одмах по ослобођењу од Турака1818. године. Тада је било само 25 кућа, 1819. – 29, 1822. – 17, а заселак  Берисава 1818. –  8, 1819. – 8, 1822. – 7 кућа

У тевтерима (списковима) чибука (порез на овце, козе, ситну стоку) нахија Рудничка, кнежина и капетанија качерска од 1823. године написано је да село Калањевци има 21. кућу, а 1825. године 30 кућа. Турци су свима наметнули плаћање пореза: пшеницу, јечем, кошнице, конопљу, на сено, на свиње, купус, бурад, свадбарину, дрварину……( један грош = 40 пара)

Куће 1823. године са порезом биле су:

  1. Гаврило Павловић             125
  2. Вићентие Јовановић           54
  3. Симо Андрић                      43
  4. Марко Николић                  13
  5. Десивое Дамјановић          15
  6. Милован Јездимировић     40
  7. Сретен Андрић                   60
  8. Лазо (нечитко)                    09
  9. Павле Новаковић                03
  10. Ђорђие Колаковић             05
  11. Петар Боић                          22
  12. Ђорђие Бугарин                  16
  13. Сава Максимовић               05
  14. Јован Станковић                 39
  15. Коста Радоичић                  47
  16. Јован Андрић                      33
  17. Тодор Петровић                  15
  18. Илија Андрић                      08
  19. Иван Павловић                    29
  20. Мијат Павловић                   35
  21. Милић Марковић              160
    укупно     766 гроша

У спахијским пореским списима из 1835. године Калањевци имају 48, а после пописа 1863. године имају 70 домаћинстава, да би 1900. године, кад је већ формирано насеље Белановица, село имало 163 породице.

По попису 1874. године у Калањевци су имали 307 мушких, 281 женских укупно 588 становника, а 1884. године  било 132 куће са 375  мушких, 344  женских становника, а  писмених је било 127.

У тевтеру чибучком  од 10. марта 1823. године записани су власници оваца и коза:

1. Радован Марковић              40
2. Живан Стојановић              36
З. Јевто Лучић                         46
4. Милован . Василевић         30
5. Јован Раковац                    107 .
6. Павле Петрониевић            26
7. Андрија Веселиновић      130
8. Стојан Дмитровић              17
9. Јован Ракошић                    60
10. Раде Ракошић                    36
11. Радован Младеновић        49
12. Јоксим Танасиевић            23
13. Павле Николић                  22
14 Петар Николић                   30
15. Гаврило Сrојановић         50
16. Максим Ђокић                  19
17.Васо Миаиловић                 5
18. Јован Николић               120
19. Радован Новаковић         37
20. Неделко Милићевић         3
21. Глишо Дмитриевић         16
22. Радивое Милоевић           19
23. Павле Јаковлвић                5
24. Ристивое Милощевић      2
25. Димитрие ,Милошевић   16
26. Арсение Андрић              13
27. Арсение Елић                   15
28. Станиша Тосун                15
29. Антоние Ђиласовић        62.
30. Милован Ђиласовић        30
31. Петроние Ђокић               45
32. Миаило Петрониевић      21
33. Арсение Петровић           0З
Укупно 1158. оваца и коза

Калањевци у тефтерима чибучким  1825. године са бројем грла стоке(узето из Архива Србије Министарство финансија краљевине Србије.   (Збирка тефтера, .инв. бр. 279.)

Милован Баћо                       59
Сретен Андрић                     75
Десивоје Дамјановић           80
Гаврило Павловић              129
Боrосав Арсенијевић            75
Лазар Стефановић                17
Јован Станковић                   42
Сима Андрић                        34
Вићентије Јовановић            53
Ђорђе Бугарин                      22
Павле Наваковић                    8
Воин Mарковић                     23
Коста Радоичић                     27
Марко Николић                     37
Јован Андрић                         35
Илија Мирић                         15
Ђорђије Бојић                       18
Марко Нешковић                  27
Ђорђије Шекеља                   17
Милија Максимовић             11
Мијат Михаиловић                3
Петар Јовановић                    35
Иван Павловић                      25
Обрад Тодорић                      15
Илија Милићевић                  99
поп  Павле                              30
Лазар Петровић                       6
Сава Миловановић                  7
Лазар Стевановић                    4
Милисав Ера                            4
Глишо Павловић                   19

Укупно    31 кућа- 1081 грла стоке

До 1904. године Калањевци постаје друго по величини и броју кућа у Качеру после Рудника. У засеоку Белановица тада је било 36 кућа, неколико занатских и трговинских радњи, две механе, школа и општинска судница.

Крајем 19. века Калањевци добијају и право на одржавање вашара.

Калањевци 1886. године преузимају политички примат и ту се налази седиште калањевачке општине за сва околна села: Живковце, Пољанице, Шутце, Босуту, Драгољ, Трудељ и Козељ.

У јужном делу Калањеваца било је већ груписано насеље уз десну обалу речице Белановице, са двадесетак кућа, занатских радњи, трговином и кафаном. У то време Турци забрањују рад сеоским занатлијама и трговцима, тако да они у већем броју долазе у то груписано насеље, зидају куће и отварају дућане. Почела се одвијати трговина живе стоке и пољопривредних производа.

Кућа испод цркве - једна од најстаријих
Кућа испод цркве – једна од најстаријих

Изградњом првих кућа које су саграђене од камена и цигле, насеље постаје привлачно за становнике из суседних села. Тако се досељавају породице из Брајковца, Гараша, Трешњевице и других качерских села. Богати домаћини из суседних села су подизали куће и отварали занатлијске радње, дућане и кафане.

Прва кућа саграђена у цетру на раскрсници путева
Прва кућа саграђена у цетру на раскрсници путева

Олга Савић у „Белановица –положај и развој наводи постанак села :
Калањевци, у чијем је атару настала Белановица, је село на прелазу из старовлашког у шумадијски тип  и има четири засеока: Медевац, Средину села, Белановицу и Берисаву . Порекло Калањеваца односно сам зачетак насеља везује се за једну од бачија којих је било доста у околини Рудника једног од најстаријих насеља у Качеру . Само је претпоставка да се Калањевци први пут помињу на Ебшелвицовој карт уз извештај грофа Најперга у доба аустријске окупације Србије, јер је у овој карти приказан већи број насеља него у попису насељених и ненасељених места који је уз њу приложен и где се ово насеље помиње

Калањевци се помињу и у народној поезији из 1815. године као и по ослобођењу Србије од Турака када се налази у рудничком округу. Дајући опис рудничке нахије 1829. године,  О.Д. Пирх помиње Берисаву и Калањевце као два засебна насеља, а као одвојена насеља помињу се у првом попису домова и арачких глава из 1818. , 1819, и 1822. г.  По подели на оружја из 1866. г Калањевци заједно са суседним селом Живковци чине општину Живковачку, а у опису рудничkог округа Ј. Мишковић бележи да је 1872. г. општина Калањевци обухватала следећа села: Калањевци, Живковци, Пољанице, Шутци, Босута, Драгољ, Трудаљ и Козељ . Новом административном поделом 1890. године Каlањевци, који су се до тада јаче развили  и постали бројнији од суседног села Живковци, остају средиште општине којој неко време припадају и Живковци.

Први познат кмет у Калањевцима, после Другог српског устанка био је Павле Гавриловић који се дуго задржао у том звању. После њега председник калањевачке општине од неколико села били су: 1880- 1891. године Милутин Мијаиловић.

Историјске прилике и природна богатства овог краја условила су да се многе породице населе из различитих места у три временска периода:

– први обухвата време од половине 18. века до Првог српског устанка када  се највише досељавало становништво из планинских крајева Ужичког округа, Старог Влаха, Херцеговине и Црне Горе

– други период је доба Првог српског устанка када је ослобођена Србија привлачила околне сународнике, а нарочито када је Карађорђе 1809. године походио Сјеницу и Нови Пазар

– трећи период обухвата време од Другог српског станка до данас.

Ту је нарочито било интензивно досељавање после српско-турских ратова 1876. године и после распада Југославиле 1991. године. Многе су породице досељене у Белановицу и околна села а било је и расељавања како због посла тако и због  школовања.

Највећи број становника био је пред Други светски рат и после њега. Затим долази до масовног одлива стеновника који су ишли у градове тражећи посао. Томе је и комунистичка власт допринела индустријском револуцијом, отварањем великог броја фабрика. Село зато сиромаши кроз велики број старачких домаћинстава. Све је више празних и урушених домаћинстава.

Археолошких објеката у околини нема осим старијих црквених здања. Сеоска гробља, како стара тако и новија, претежно су запуштена и зарасла у растиње. То нарочито важи за белановачко о коме нико не води рачуна. На брду у центру постоји старо Маџарско гробље, што је назив за свако непознато гробље у Србији.

Ђенерал Јован Мишковић 1869. године, проучавајући детаљно рудничку област, забележио је да „код састава речице Белановице и Качера осим цркве, налази се још и школа сударица калањевачке општине. Низ Качер води пут из Рудника преко Калањеваца у Моравце и Љиг.“

Тихомир Р. Ђорђевић у “ Архивска грађа за насеља у Србији у време прве владе Кнеза Милоша (1815— 1839)“ наводи једно од досељавања у Качер –село Шутце:

Досељавање из Босне:
7 .априла 1837, Но 399, п и ш е

Непраничество Окружја Рудничког Кнезу Милошу :

„Пре 30 година доселивши се на Осата 4 брата Поповића, а имено Димитрије и Ћорђе, свештеницн, Гаврило и Трифун, земљеделци, у  Шутце. Срез Качерски у Окружју Рудннчком и бавивши се у једној кући. После 5 година одели се поп Ђорђе од наведене браће и своје исе у свему што су у оно време имали прими. Од оставиша три брата наскоро умре Гаврило и Трифун, остане само поп Дмитар у кући с једним сином  Савом ожењеним. Жививши и Сава са женом Маријом 10 година, умре и он. Отац његов он Димитрије не могавши сам економију кућну обдржавати , најпре заиште у брата свог гореспоменутог попа Ђорђа сина његовог Милоша к себе у наследије, и овај му то не дозволи – то из Ужичког Окружја преко Г-на Мићића набави јсдног чесног момка Антонија и овога узме мешто сина и  привенчавши га за снаху Марију учини како њега наследником свога покретнога и непокретнога имања, тако и сестрића свог Михаила, и сврху овог уговора сочини писмено 14-го јануарија 1826 год. пред ондашњим старешином качерским и многим кметовима у коме је и поп Ђурђе потписан“
         ( К. К. Нах. Рудничка 1837)

Документа из Историјског института Ваљево
– Преписани без коректуре и лекторисања-

Месни народни одбор  Калањевци –  Разни подаци-(Историјски архив Ваљево)

Рађено 12- X – 1946. године у канцеларији
Месног Народног Одбора у Калањевцима     

Седнице М.Н.Одбора oдржана на дан 12 – X – 1946. године у канцеларији Месног Народног Одбора у Калањевцима.

Претседник Одбора Драгослав Глигоријевић отвара седницу са тачком дневног реда пошто претходно констатује даје довољан број чланова за пуноважно решавање, и износи наређење среског народног одбора у Белановици бр ___ које упознаје одбор даје порески одељак у Белановици издао овом Одбору 12500. динара које су дате овоме Одбору наиме недостатка предвиђених буџетскиг прихода које се неће уносити у буџетске приходе нити ћесе неки рачунати у буџетске изворе, већ се иста сума као помоћ у материјалним недостатцима има употребити за канцеларијске материјалне расходе Општине као и Основне школе које нису довољно предвиђене буџетским именовањем, према коме се указује сама потреба и као тако новчано издавање вршиће се по одлуци самог Одбора који ће својом Одлуком донети, а исто се издвајање има по списку и одлуци издавати какоје самом Одлуком предвиђен утрошитио.

Чланови Одбора саслушали су излагања Претседника према чему је већина чланова присутна од 12 чланова 10. чланова сагласно донета следећа.

 О  Д  Л  У  К  А

Да се новац којије примљен од стране пореског Одељка у Белановици дана 15. X. 1946. године дасе иста расходује по указаним потребама на које се једино има утрошити какоје то претходно одобрено од стране меродавних Власти и по одлуци самог Одбора, којећесе употребити по доле ниже именованим потребама која се налазе дасе иста неопходном потребом морају обновити и предвиђеним новцем измирити њихови издатци и то.

  1. I. ОПШТИНСКИ РАСХОДИ.
    Канцеларијски расходи М.Н.Одбора 500. динара
    2. Замена писаће старе машине са доплатом суме 3000.
    3. Војни сандук за потребе пов архиве                                1000.
    4. Материјални расходи                                                          500.
    УКУПНО ДИНАРА    5000. динара
  2. ШКОЛСКИ РАСХОДИ.
    1. Генерална оправка школе са стаклом за учионице 4500. динара
    2. Материјални расходи за издржавање чистоће                         450.
    3. Канцеларијски материјал за Школу                                          500.
    4. За штапане обресце                                                                       50.
    5. Додаје се такса службена званична која се плаћа                  1000.
    УКУПНО ДИНАРА     6500. динара

III .  ЛИЧНИ РАСХОДИ
1. Секретару – Благајнику за награду која је предвиђена даје се у недостатку у месечном износу од 83/34. паре месечно  Укупно динара                             1000. динара

Дасе сви издатци имају вршити по свим предвиђеним потребама која се означују у Одлуци.
Одбор у својој сагласности донетим Одлуком закључујесе поштоје дневни ред исцрпљен.

С Титом у Победу

Секретар                                           Чланови                                Претседник
Живан Војиновић,ср                    10 чланова , ср            Глигоријевић Војислав, ср

 

Платни списак особља МНО за децембар 1948. годину

  1. Гавриловић Војислав, председник 5000 динара
  2. Војиновић Живан , секретар 5000
  3. Стојановић Димитрије, администр.   4400
  4. Колаковић Бојислав, служитељ   3400
  5. Колаковић Маргита , служитељ.школе   2400

Платни списак особља МНО за месец у 1949. години

  1. Гавриловић Војислав, председник 3000 динара месечно
  2. Ивановић Момир, секретар 3000
  3. Стојановић Димитрије, админ. стучњак 2800
  4. Колаковић Војислав, служитељ 1700

Порез на наслеђе  за март 1950. године

1 Сарић Радојко 637
2 Сарић Љубисав 637
3 Сарић Мирослав   46
4 Сарић Милић   45
5 Сарић Михаило   45
6 Мирић М. Обрад  5498
7 Мирић М. Богољуб 7602
8 Мирић М. Јевта 6733
9 Мирић М. Радисав 8816
10 Мирић С. Гојко 1058
11 Максимовић Добривоје   253
12 Максимовић Боривоје   253
13 Миретић Косара  100
14 Гавриловић Радосав   900

 

Списак уписаног зајма за 1950 годину

 

1. Лукић Божидар 2500
2 Стојановић Димитрије 2500
3 Догањић С. Родољуб 1500
4 Мирчетић Драгољуб 2000
5 Мирчетић Слободан   500
6 Колаковић Живко 3000
7 Десивојевић Драгован 2000
8 Војиновић Светомир 2000
9 Ђукнић Љубица 1100
10 Мирић Тихомир 2000
11 Глигоријевић Милован  500
12 Радосављевић Петрија 1000
13 Ђорђевић Миладин 1000
14 Степановић Божидар 1000
15 Мирић Вељко 1000
16 Радосављевић Живомир 1000
17 Максимовић Милисав 2000
18 Маринковић Новак 2000
19 Матић Добривоје 1000
20 Сарић Милосав 1000
21 Колаковић Раденко 2000
22 Максимовић Душан 1000
23 Десивојевић Будимир 1000
24 Десивојевић Милева 1000
25 Догањић Сретен 1000
26 Десивојевић Милутин 2500
27 Максимовић Јован 1000
28 Николић Михаило 1000
29 Десивојевић Михаило 1000
30 Десивојевић Радован 1000
31 Ђорђевић Милован 4500
32 Мирић Богосав 3000
33 Мирић Драгољуб 3000
34 Ђукнић П. Милорад 2000
35 Милосављевић Љубиша 1000
36 Лазић Драгомир   500
37 Догањић Будимир 2000
38 Глигоријевић Радосав 1000
39 Глигоријевић Илија 1000
40 Ђукнић Живомир 2000
41 Догањић Драгољуб 1500
42 Војиновић Живан 2000
43 Гавриловић Момир 1000
44 Јовчић Периша 1000
45 Савић Божидар 5000
46 Догањић Витомир 2000
47 Симић Радован 5000
48 Догањић Милован 1000
49 Јовчић Милић 1000
50 Јовчић Живко 1500
51 Ђукнић Катарина 1000
52 Јовчић Драгован   500
53 Јовановић Миљкo 1000
54 Јовановић Љубинка 1000
55 Догањић Дуца 1000
56 Глигоријевић Родољуб 1000
57 Догањић Александар 2000
58 Догањић Љубисав 1000
59 Ђукнић Светолик 1000
60 Ђукнић Т. Радован 1000
61 Ђукнић Л. Милорад 2500
62 Догањић Милисав 1000
63 Радовановић Љубисав 1000
64 Догањић Божидар 1000
65 Петровић Драгољуб 1000
66 Колаковић Стана 1000
67 Догањић  Радован 1000
68 Мирић Р. Милутин 3000
69 Ђорђевић  Драгољуб 1000
70 Десивојевић Драгољуб 1000
71 Десивојевић Марко 1000
72 Десивојевић Петар 1000
73 Ђорђевић Милоје 1000
74 Ђoрђевић Станија 1000
75 Станковић Миљана 1000
76 Мирић Радосав 1500
77 Гавриловић Ивко 1000
78 Гавриловић Живојин 1000
79 Ковачевић Жарко   500
80 Мирчетић Веселин 2000
81 Лукић Љубомир 1000
82 Максимовић Драгомир 1000
83 Максимовић Милинко 1000
84 Недељковић Будимир   500
85 Војиновић Живомир 1000
86 Јовановић Драгослав 1000
87 Мирић Боривоје 1000
88 Мирић Станимир 1000
89 Мирић Милосав 1000
90 Мирић Будимир 1000
91 Десивојевић Недељко 1000
92 Максимовић Добривоје 2000
93 Мирић Богољуб 2000
94 Максимовић Димитрије 1000
95 Јовановић Љубивоје   500
96 Сарић Љубисав 3000
97 Десивојевић Љубисава   500
98 Мијатовић Милорад 1000
99 Минић Гојко 1000
100 Догањић Р. Милојка   500
101 Јовчић Војислав 1000
102 Максимовић Драгослав 1000
103 Јовчић Милутин 1000
104 Сарић Радојко 2000
105 Сарић Ивко 1000
106 Ђукнић С. Милоје 3000
107 Ђукнић М. Драгиша 1000
108 Ђукнић К, Милорад 1000
109 Војиновић Раденко 1000
110 Сретеновић Добросав 2000
111 Ђорђевић Наталија 1000
112 Јовановић Марија   500
113 Десивојевић Љубомир 1000
114 Десивојевић В. Ивко 1000
115 Гавриловић Бранислав 1000
116 Ђукнић В. Микаило 1000
117 Ђукнић Драгослав 1500
118 Ђорђевић Милоје 1000
119 Глигоријевић Раденко 3500
120 Недељковић Радован 1000
121 Јеремић Марија 1000
122 Ђукнић Милорад 1000
123 Дамњановић Милинко 1500
124 Догањић Р. Савко  500
125 Ђукнић Рајко 1000
126 Колаковић Драгомир 1000
127 Догањић Јован 1000
128 Догањић С. Милутин 1000
129 Јоксимовић Љ. Милоје 1500
130 Мирић Симиша   500
131 Десивојевић Љубиша 1000
132 Доросављевић Драгомир 1000
133 Ђукнић Лазар 1000
134 Јовановић Милисав 1000
135 Јовановић Милан 1000
136 Војиновић Јовица 1000
137 Догањић В. Светомир 1000
138 Колаковић Миладин 1000
139 Максимовић Владимир 2000
140 Мирић Л. Милорад 1000
141 Сретеновић Миодраг 1000
142 Матић Љубомир 1000
143 Јанковић Миливоје 1000
144 Десивојевић Станимир 1000
145 Догањић М. Светомир   500
146 Данојлић Божидар 4000
147 Ђукнић Миодраг 1500
148 Ђукнић Илије Милорад 1000
149 Мијаиловић Милан 1000
150 Дамњановић Дуца 1000
151 Догањић Велимир 1500
152 Глигоријевић Драгослав   500
153 Симић Недељко 5000
154 Јовчић Тихомир 5000
155 Ђукнић Михаило   500
156 Глишић Душан 1000
157 Војиновић Живомир 1000
158 Мирић М. Јелена   500
159 Војиновић Андрија 1000
160 Војиновић Рајко 1000
161 Војиновић Божидар 1000
162 Војиновић Милутин 1000
163 Војиновић Обрад 1000
164 Ломић Миломир   500
165 Мирић Светислав   500
166 Ђукнић Р. Михаило   500
167 Ђукнић Добривоје   500
168 Ђукнић Бошко 1000
169 Ђорђевић Станоје 1000
170 Војиновић Богдан 1000
171 Догањић Драгојле 1000
172 Глигоријевић Рајко 1000
173 Глигоријевић Драгомир   500

Платни списак особља МЗ Калањевци за јануар 1952. године: 

  1. Догањић Витомир председник               динара
  2. Ђорђевић Милован секретар                    6270
  3. Стојановић Димитрије администратор   6200
  4. Николић Тихомир пољ. евидентичар      6200
  5. Мирић Светислав администратор           4930
  6. Колаковић Милисав служб. МНО           4660

 

БЕЛАНОВИЦА

Калањевци су село у чијем атару је настала Белановица .
Јачањем и развојем Калањиваца, јачала је и развијала се Белановица. Услови за то јачање, били су пут долином реке био је погодан положај како за појаву тако за развој насеља. Тако Белановица 1884. године има 236, 1900. – 221, 1905. – 253 а 1910. – 285 становника.

Стари центар
Стари центар

 

 Центар 70- тих година
Центар 70- тих година

Крајем 19. века становништво прима градске навике и Белановица постаје јако тржиште пољопривредних производа, ракије, суве шљиве и стоке.

Поред опанчарског и абаџијског заната развијају се и нови. Подизањем привредног и друштвеног центра, заједно са стамбеним објектима, добија и вашар а обзиром на њену готово подједнаку удаљеност од свих осталих сеоских насеља којима је требао да служи, добила и право на одржавања пијаце.

На већ формираном центру насеља у чијем окружењу нашла се и шутачка црква која је касније премештена у Јарменовце, где се и данас налази а на њеном месту изграђена је нова, грађена у готском стилу 1864. године. Исте године у близини изграђена је и нова школа

Порекло становништва.
У најстарије фамилије убрајају се:
– Сретеновићи, Марковићи и Радосављевић које славе Ђурђевдан;
– Гавриловићи, Савићи и Дамњановићикоји славе Аранђеловдан;
– Војиновићи и Максимовићи који славе Аранђеловдан;
– Мирићи и Сарићи који славе Ђурђевдан;
– Десивојевићи славе Срђевдан;
– Ломићи који славе Јовањдан,
– Ђукнићи славе Стевандан,
– Маринковићи и Ђорђевићи који славе Никољдан.

Међу староседеоцима су се могли наћи и Роми. Тако су поред речице Берисаве имали и своје насеље под истоименим називом “Берисава“ од неколико кућа направљених од цигле.

Свирачи из насеља Берисава

Роми су били саставни део житеља Белановице и бавили су се разним занатима. Правили су од дрвета вретена и преслице, кашике, варјаче, заструге за сир и кајмак. Плели су од врбовог прућа разне корпе и котарице. Имали су и мајсторе за крпљење старог посуђа и оправку кишобрана Матија, Коста.

Било је и музиканата који су свирали виолину, као што је био Мирко одличан уметник који према причи легне на виолину и свира, посебно на вашарима. У Берисави су живели све до 1970. године а тада су, услед изградње пута за Лазаревац који је пролазио кроз њихово насеље тихо нестали.

Становништво старе Белановице је староседелачко, које је живело у Калањевцима и досељеничко из Рашке, Сјенице, Нове Вароши, Црне Горе а малим делом из Босне. Касније се досељава велики број избеглица из Босне а мањи број са Космета. Староседеоци су породице Ђукнић, Ломић, Војиновић, Мирић, Јаћимовић и друге.

После завршетка Другог светског рата Комесаријат за избеглице послао је већи број избеглица и у Белановицу са околним селима. Избеглице су примали и распоређивали их по домаћинствима свештеник Лазар Радосављевић и Ивко Томковић млинар.

Национални састав био је српски до 1970. године када почиње досељавање из Црне Горе, Босне и Космета. Површина насеља износи око 30 ха. Касније се површина проширила припајањем Дрењине, Ливада (од Живковаца), Берисаве, Ковиљаче и Осоја.

Проглашењем варошице почиње нагли напредак. Белановица добија сталну пијацу, вашаре и постаје управни центар овог краја. Већ 1906. године добија пошту са телеграфом када почиње и изградња пута за Љиг.

Ковачница
Ковачница

Данас у  Белановици не постоји зграда која је старија од средине 18. века. Најстарије су Радосављевића кућа на чијем месту је сада кафана „Качара“  Гавриловића  „Кривошије“ кућа која је некада била друмска, кириџијска кафана, затим Пићарина кућа, па Ђукнића кућа на ивици црквеног плаца, и ковачница у центру насеља.

Белановица припада групи мањих насеља у општини. Становништво је почело да опада од када је качерски срез прешао у Љиг 1947. године

По  налазу изтраживача  „Челник“ из Љига добијамо податке:

Након завршетка Другог светског рата, формирају се општине  у свим селима под надлежношћу среза Качерском са седиштем у Белановици. Све до његовог укидања 1947. године, када потпада под надлежност новоформираног среза  Љиг са седиштем у Љигу. Законом о подели територија Народне Републике Србије на општине, градове и срезове, од 1952. године укидају се Месни народни одбори (МНО) и формира се Народноослободилачки одбор (НОО).
Скупштина НРС донела је, 1. јуна 1955. године, закон о подручјима срезова и општинама. Овим законом  укида се љишки срез, а општине са његовог подручја  припајају се Срезу Лазаревац са седиштем у Лазаревцу. Лазаревачки срез, припојен  је 1957. године Ваљевском срезу  и подручје  бившег љишког среза налази се у саставу Ваљевског среза, до укидања срезова 1967. године. Након проглашења устава 1963. године Народни одбор општине мења  назив у Скупштину општине Љиг, а од 2. јула 1964. године конститушу се месне заједнице у оквиру општине.
Унутрашња  организација  и функционисање органа мењали су се у складу са законском регулативом.    Грађани  су у времену после Другог светског рата,времену  социјализма, организовани  у Савез комуниста, Социјалистички савез радног народа, Савез синдиката, Савез удружења бораца  НОР-а и Савез социјалистичке омладине, где су имали прилику да расправљају  о свим друштвеним приликама  и да покрећу  политичку иницијативу  у свим областима друштвеног живота.

Све ове друштвено-политичке организације  престале су да постоје 1990. године, као последица првих вишестраначких избор одржаних  током те године у Југославији.   1990. године

Назив и порекло села 

Мирчета Вемић у Зборнику САНУ пише да Белановица носи назив по речици Белановици, једној од изворишних притока реке Качер у област Качер. Тако се назива и таласаста зараван села Калањевци на којој је почела да се развија, у почетку као калањевачки заселак, мала варош, у другој половини 19. века.

Иначе, реч Белановица означава беличасти ток бујичасте реке, а називом реке означена је та зараван у близини њеног ушћа у Качер, као и само насеље које је ту никло.

Белановица се као груписано друмско насеље збијеног типа, нашло у центру гравитације за околна насеља, што ју је предодредило да преузме и улогу средишта локалног подручја. Поред видљиве центрираности у односу на околна насеља, Белановица се нашла у долини реке Качер, у додиру равни и побрђа, на путу на коме се одвијао жив кириџијски саобраћај са изграђеним конацима, тако да је могла да обавља извесне услужне делатности.

Најстарија зграда која је ту подигнута била је механа, касније две, највероватније са конацима, уз коју су почели да се досељавају трговци и занатлије, који су постепено изградили збијено насеобинско језгро Белановице.

Јован Мишковић у опису рудничког округа бележи да је 1872. године Општина Калањевци обухватала следећа села: Калањевце, Козељ, Живковце, Пољанице, Шутце, Босуту, Драгољ и Трудељ.

Крајем 19. века Калањевци постају најбројније насеље у срезу качерском и добијају право на одржавање  вашара. У селу се 27.08.1893. одржао вашар на коме је поред 5 механа и 8 дућана било заузето 10 места за продају робе, као и 12 кола са којих се роба продавала (на четвора кола се крчмило пиће, а на осталих осам разни други производи). Од стоке је на том вашару продато највише оваца, извесне количине вина, ракије и јечма.

Јачањем и развојем Калањеваца јачала је и развијала се и Белановица. Услов за то био је пут који иде долином реке, што је добар положај за развој насеља. Тако Белановица по подацима из 1884. године има 236 становника; 1900. године – 221 становника; 1905. године – 253 становника а 1910. године – 285 становника.

У селу постоје извори воде: Совљак, Змајевац, Језеро, Стублина, Мравињак, Матковац, Јошје, Глоговица, Вода у Берисави, Јозовац, Студенац, Лековита Вода, други Студенац, Јагњило, Чесмица у Осоју и још доста незнатнијих. Има и седам бунара-ђермова. На јужном подножју Дебелог Брда, у обали Оњега, налази се извор киселе воде.

Село је разбијеног типа, који чини као неку средину између старовлашког и шумадијског типа. Разликују се четири засеока: Медевац, око истоименог потока и даље право на север, преко развођа, до Оњега, затим Средина Села, Берисава и Белановица.

“У Белановици, поред Качера и друма што туда из Рудника у Београд води, има једно збијено насеље од 36 кућа, неколико трговачких и занатлијских дућана, две механе, школа, црква и општинска судница. Има тип варошице, па је за варошицу и проглашена указом од прошле, 1904. године.“

Пошто је била на раскрсници разних путева у њој се налазио конак у механи која је једна од најстаријих зграда у насељу. У њега су свраћали  трговци и колоне кириџија. У то језгро будућег насеља долазе занатлије и трговци и становништво се почело увећавати.

ШУТЦИ 

Име села се први пут налази у турком катасарским књигама 1476. године. Већ 1913. гопдине оно броји око 160 домова односно око 500 становника. Раније је било и 220 домаћинстава.

Милоје Ракић пише:

Село Шутци је испод Калањеваца, а северозападно од Белановице, одмах у долини реке Качер. Од Цера, најисточнијег и највишег узвишења планине Кљештевице, одваја се један повијарац на јужну страну, састављен из онижих брегова и завршава се Шутачким Камаљем у долини Качера.

До овог повијарца пружа се од Кљештевице једна дугачка коса благог нагиба у долину Качера, одвојена од поменутог повијарца Великим Потоком. На странама ове косе и поменутих брегова, на десној страни Великог Потока, смештене су сеоске куће. Ту се у речну долину стрмо спушта део планине Ковиљаче.

Највећи су извори: извор Великог Потока, извор потока Врањевца, Теовановића Извор, Ракинац, Глуваћ, Добриловац, други Добриловац, Којички Извор, други Глуваћ, Оњег и Бошкић. Има и шест бунара-ђермова.

Село је разбијеног типа и веома је по типу слично селима у долини Качера. Имају два засеока: Шутци, јужно и Којица северно, између којих нема никакве природне границе. На Кошаришту је циганско насеље од три куће, досељене пре десетак година из Бољковца. У селу има 124 куће, од којих у Шутцима 87 а у Којици 37.

                                  Епизода из документарно-хумористичког серијала МЕГА Тијосав, снимана у Шутцима

Порекло становништва

 Зна се да су у селу биле две фамилије, Перићи и Лазићи, били старинци, а које су данас сасвим изумрле. Данашње је становништво из Старог Влаха и Босне.
У Шутцима су:

– Теовановићи (Јевтићи, Ивановићи),који су досељени из Старог Влаха пре 120 година, славе Митровдан,
– Поповићи (Дражићи). Прича се да су се за време Карађорђево доселила из Осата три попа од којих су се ови намножили, славе Стевањдан,
– Ломићи су дошли из Осата после Поповића, зову их и Осаћанима, славе Ђурђевдан,
– Маринковићи су дошли из Босне пре 50 година, славе Никољдан,
– Стојановићи су дошли из Старог Влаха пре више од 100 година, славе Никољдан.

У Којици су:

– Симићи, Јеринићи, који су од старине једна фамилија са Теовановићима у засеоку Шутцима, и они претпоставља се, славе Митровдан,
– Јеремићи су дошли пре 20 година из Босуте, не каже се шта славе.

Најчешће славе у селу су: Митровдан, Никољдан, Свети Јован и Стевандан

Сеоска заветина је Бела Субота по Тројицама.

 По предању, један део Шутаца зове се од вајкада Беговиште. Ту се народ у Турско време склањао у шумовите пределе, бежећи од Турака. У збегу је била и мала црква, а жене су покакдкад галамиле, што је много било опасно ако Турци чују. Зато је најстарији човек  збега често говорио женама да шуте. И од тог шуте настаде име села Шутци

Број становника 2007. Године  има око 500 у 220 домаћинстава.
У селу је била прва црква у овом крају1827. године у оквиру цркве, са уписаних 25 ђака. а позната као   Шутачка црква плетара. Пресељена је у Калањевце.

Од 1930. године постоји Основна школа коју је градио краљ Александар Карађорђевић уз помоћ министарства просвете и Дунавске бановине. Имала је 140 ђака . Данас, 2020. године она има само 3 ученице и једну учитељицу. Остала деца иду у суседну брајковачку школу.

Било је и познатих личности међу којима су: Ђорђе Јевтић, посланик у Народној скупштини пре Другог светског рата, и Радосав Веселиновић, министар пољопривреде у влади старе Југославије.Стеван Марковић Сингер и Слободан Станишић били су партизански активисти којиг  народ памти по добрим делима.

 Дом културе изграђен је после рата а данас је у јадном станју, пуст и урушеног крова. Продавница је била „Рајац“ из Љига која је такође затворена а нико од приватника неће да је отвори и поред бесплатног боравка који нуду месна заједница

Шутци у тевтеру чибучком од 10. марта 1823. године  записани су власници оваца и коза

1.Поп Дмитар                            70
2. Василие Ристивоевић           30
3. Радоица . Петровић              08
4. Миаило Ристивоевић           30
5.Живан Живковић                  11
6. Стојан Јакшић                      47
7. Димитрие Милијановић      44
8. Гаврило Теодоровић           22
9. Марко Лазић                       16
10. Ђунисие Јовановић           11
1. Лука Милошевић                44
12. Илија Јанковић                  28
13. Нешко Стевановић            11
14.  Јовица Мијаиловић           11
15. Марко Мијаиловић            19
16. Марко Милићевић             20
17. Јевто Петровић                  16
18. Миаило . Петровић            16
19. Милосав Петровић             33
20. Јаћим Трипковић                11
21. Вилип Николић                  25
22. Илија Марковић                 36
23. Стеван Милијановић         22
24. Јован Ивановић                  19
25. Петар Дмитровић               21
26. Милован Степановић         38
27. Радован Петровић              10
28. Периша Томић                    02
29. Крунија удовица                12
30. Симо Милијановић            39
31.Урош Јосиповић                  80
32. Поп Ђоко                            55
33. Јован Петровић                  35
34. Никола Глиrориевић         32
35. Никола Чаић                      04
36. Ненад Миаиловић             14
Укупно   968. оваца и коза

Шутци  у тефтерима чибучким  1825. године

поп Дмитар                               59
поп Ђока                                   61
Урош Јосиповић                       99
Марко Михаиловић                 29
Јовица Михаиловић                 19
Радован Перић                         14
Ненад Михаиловић                  19
Михаило Ристивојевић            39
Димитрије Михаиловић          39
Михаило Петровић                  14
Никола Гавриловић                   9
Нешко Стевановић                  17
Урош  Mарковић                     19
Радивоје Петровић                  29
Павле Лазић                             35
Јован Живановић                    29
Сима Милијановић                 39
Василије Ристивојевић           29
Филип Hикoлић                      29
Стеван Милијановић              24
Петар  Ристић                         19
Лука Тошић                             59
Иван  Михаиловић                 50
Михаило Јавановић                29
Илија Јанковић                       29
Стојан Јакшевић                     19
Теодор Лукић                          25
Тривун Мијаиновић               31
Никола Гитић                         59
Милосав Пекић                      44
Петар Јовановић                     22
Ћунисије Јовановић               11
Спасоје Циглић                      29
Панта Алексић                       59
Михаило  Ћуин                      12
Јевто Петровић                      14
Јаћим Трипковић                   14
Милован Стевановић            39
Павле Николић                        9
Укупно:  39 кућа- 1034 стоке

Интересантна је забелешка  Јеремија М. Павловић   да су шутачки момци важили за добро одевене, богате и горде па нису, рецимо, хтели да узимају девојке из Козеља јер су им биле „просте“.

Оне им се, пак, нису ни нудиле, већ су им кроз песму поручивале:
Да ми даду к’о што ми не даду,
Волела би седети у ладу.
Волела би момка пробирати,
Из Шутаца не би ни једнога!
Шутчани су назор варошани,
Што имаду, све за чоху даду.
Кад им дођу гладне годинице,
Они бледе, па у чоху гледе.“
(чоха – врста меканог дебелог сукна од ваљане вуне)

 

ЖИВКОВЦИ

Село се налази на тромеђи општина Аранђеловац, Лазаревац и Горњи Милановац.   Помиње се од 1520. године као Оздрпанци
Прича се да је добила име по живој води која ника није пресушила, а која се налази на локалитету Штовна.

Следећи попис мушког становништва по именима извршен је 1822. године, а потом је вршен сваке друге, а понекад и сваке године. Ови пописи вршени су паралелно са скупљањем харача. Сваке године пред скупљање харача кнез је за сваку нахију именовао одређено лице – харачлију, чији задатак је био да скупља харач, а у годинама пописа и да пописује харачке и пореске обвезнике. За харачлије су постављани нахијски кнезови или други чиновници, а додељиван им је и по један писар. По обављеном послу, харачлије су прикупљени харач и тефтере слали кнезу. На основу тефтера, кнежев секретар је у велики пописни протокол уписивао број села, кућа, пореских и харачких глава за сваку кнежину и нахију

У тевтеру чибучком од 10. марта 1823. године записани су власници оваца и коза:

1. Радован Марковић              40
2.Живан Стојановић               36
З. Јевто Лучић                         46
4. Милован . Василевић         30
5. Јован Раковац                    107
6. Павле Петрониевић            26
7. Андрија Веселиновић      130
8. Стојан Дмитровић              17
9. Јован Ракошић                    60
10. Раде Ракошић                   36
11. Радован Младеновић       49
12. Јоксим Танасиевић           23
13. Павле Николић                 22
14 Петар Николић                  30
15. Гаврило Сrојановић         50
16. Максим Ђокић                 19
17.Васо Миаиловић               5
18. Јован Николић               120
19. Радован Новаковић         37
20. Неделко Милићевић        3
21. Глишо Дмитриевић        16
22. Радивое Милоевић         19
23. Павле Јаковлвић               5
24. Ристивое Милощевић      2
25. Димитрие ,Милошевић  16
26. Арсение Андрић             13
27. Арсение Елић                  15
28. Станиша Тосун                15
29. Антоние Ђиласовић        62
30. Милован Ђиласовић       30
31. Петроние Ђокић              45
32. Миаило Петрониевић     21
33. Арсение Петровић            3
Укупно 1158 оваца и коза

Живковци  у тефтерима чибучким  1825. године

Милован Ђилас                    41
Станиша Тосун                     27
Јоксим Станић                      19
Павле Петровић                    17
Стеван Павловић                    3
Живан Стојановић                49
Радован Старчевић               90
Јевта Лукић                           42
Милован Танбура                 19
Михаило  Симоновић           31
Дмитар Ђуровић                   29
Димитрије Павловић            19
Илија Ђерић                          19
Новак Раковић                       39
Петар Николић                      16
Радован Ђокић                      49
Милинко Танбура                 21
Недељко Mилићевић              5
Антоније Андрић                  19
Максим Ђокић                      25
Веселин Петровић                22
Вујица Глишић                     19
Петроније Ћокић                  49
Арсеније Јелић                     24
Ђорђије Шегић                      9
Радивоје Mилићевић            29
Гаврило Стојановић             69
Јован Плескоња                  112
Марко Павловић                  29
Павле Јаковљевић                11
Радован Веселиновић         64
Јоксим Ранковић                 77
Антоније Ћилас                    9
Укупно:    33 куће  – 1212  стоке

Село Живковци, ранији назив Оздрпанци, налази се североисточно од Белановице. Милоје Ракић га описује:

“У селу се разликују три засеока. Од Вагана на југ и на југо-запад спуштају се косе у таласасту раван око реке Оњег и чине заселак Оњег. Река Оњег постаје од неколико потока који извиру испод Вагана, протиче кроз истоимени заселак и тече даље северном границом ове области у правцу југо-истока, до ушћа у Љиг.

Заселек Оњег одвојен је од засеока Средина села развођем што дели воде на десно, најпре реци Оњегу, а после Љигу, и на лево Качеру. Од овог развођа, а поименце од Средњака, Дебелог Брда и Кобиловаче пружају се на јужну страну две косе у таласасту раван око реке Качера. Ове косе су раздвојене Живковачком Реком и чине средину Села.

Од овога је реком Качер и његовом долином јаче издвојен трећи заселак, Дрењина, који, као и Оњег, чини засебну географску целину. Он је на левој страни Качера, а сачињавају га опет две косе, које се од Горњег Брда, на граници драгољског и живковачког атара, и планине Осоја спуштају благим нагибом у долину Качера. Добио је име по дрвету дрену кога има на овом простору. Кроз заселак протиче Дубоки Поток.“

Дрењина
Дрењина

Сеоске куће су на странама поменутих коса и при врховима њиховим, у супадинама поменутих брда. Најбројније фамилије су Марковићи, Никитовићи а ту су и Радојичићи, Петровићи.

Извори воде у селу су: вода у селу Живковачка Река, чији је извор, звани Катра, испод брега Штовне. Тече у правцу север-југ кроз средину Села у Качер. Са десне стране прима поток Медевац, који је једина природна граница између овог села и Калањеваца. Знатни су још извори: Катрен чесма од старине, у средини Села, код које су негда биле „совре“, а на равни пред Катреном зборно место за општинске састанке у ранија времена, затим Точак и Рашћиновац.

Тип.-Село је разбијеног типа, слично типу осталих села у долини Качера. Само што јача издвојеност и удаљеност заселака чине му већу разбијеност ако се у целини посматра. Има три засеока: Оњег и Дрењину, који су од трећег засеока, средине Села, далеко пола часа.

У селу имају 123 куће, од којих су у Дрењини 17, Средини Села 80 и Оњегу 26 кућа.

Од старине у селу постоји, на потесу, поред Качера је Селиште, где је, по причању, било некада село. У долини Живковачке Реке, под брдом Кобиловача, има стари рударски поткоп вертикалног правца и око њега шлакње.

Легенда каже да  испод брда Штовне у селу Живковци избија јака жива вода, која је највећа текућа вода у селу. И кад су највеће суше, ова вода никад не пресуши. Пошто ова вода даје живот селу, тако се и село назове Живковци

Порекло становништва

Сем једне разгранате фамилије, која је пре 200 година досељена из Трудеља, те се може рачунати у старинце области, у селу су све досељеници.

Слепи старац Миладин из Калањеваца, уважен и бистрог ума и особито доброг памћења, рече ми да се све становништво у Живковицма и Калањевцима доселило „озго“.
У Дрењини су:
– Марковићи, који су дошли од Сјенице 1809. године, славе Ђурђевдан.
У Средини Села су:
– Гавриловићи, Старчевићи, Петровићи, Стајчићи, Милићевићи, Чолићи, Димитријевићи, једна су фамилија из старине, досељени из Трудеља пре 200 година, славе Никољдан,
– Живановићи су давно досељени из Мајина у Црној Гори Бока Которска, славе Мратиндан. Од ове фамилије има кућа у Срему, где су неки остали после бекства за време Кочине Крајине, док су се остали вратили на старину, у Живковце.
– Плесконићи су досељени пре 120 година из Сјенице, славе Ђурђевдан,
– Плескоња има у Бабинама, између Пљеваља и Пријепоља, где су старинци и они славе Ђурђевдан, те се може сматрати да су Плесконићи отуда,
– Петронијевићи су дошли из Трнаве Округ ужички пре 120-130 година, славе Никољдан,
– Тамбурићи су дошли одавно однекуд „озго“, славе Никољдан,
– Недићи су такође „озго“, славе Никољдан,
– Јаковљевићи су дошли од Нове Вароши за време Кара-Ђорђево, славе Лучиндан,
– Павлучићи (Јанковићи) су досељени из Сјенице у време Кара-Ђорђево, славе Никољдан.
У Оњегу су:
– Раковићи, досељени од Сјенице за време Првог устанка, славе Илиндан,
– Веселиновићи (Јанковићи) су дошли заједно са Раковићима од Сјенице, славе Ђурђевдан.

Село нема цркву али користе по некад малу црквицу која је направљена давно у Раковићима, иначе глевна црква је у Белановици.
Сеоска заветина је први дан Духова – Тројица.

У Живковцима је рођен бивши министар Живан Живановић и који је помогао да се изгради школа у Живковцима 1930. године.  Иначе је школа издвојено оделење белановачке школе. Адаптирана је 2005 године. У школи је пдигнута плоча погинулим ратницима из 1914 – 1920 године. У Другом светском рату погинуло је 23 бораца.

 Окупљање код Записа 2019. године
Окупљање код Записа 2019. године

Постојао је и Дом културе који су градили сами грађани и који је скоро завршен али још нема струју. Не зна се ко је власник дома, у СО Љиг кажу да је власник бивша Земљорадничка задруга „Качер“.

Мештани засеока Дрењина се тог дана окупљају код сеоског Заветног дрвета (липе), где се уз пријатно дружење чита молитва и и служи доручак. Oбичај Крстоноша је обављан све до 1941. године, а тада су га комунисти укинули. Обичај је обновљен 2009. године мада је сеоски уметник, сликар наивац, Милосав Ранковић, сваке године долазио код записа и палио свећу за здравље мештана.
Мермерно постоље са уклесаним датумом под липом донирао је Милинко Перовић из Ресника.

Мештани Живковаца се углавно баве земљорадњом, сточарством и воћарством. Гаје се већином овце и свиње а у задње време све мање говеда. Проиводе се шљиве које се прерађују у ракију а задњих година и малина и боровница. Има и столарских послова већином на стугарама. Производња ватросталних производа је код Миломира Лукића.

Једна легенда која се могла чути везана је за шумадијски крај и њену пошумљеност. Некада гнездо хајдука и вила данас је изгубила много од своје романтичности. Њена столетна стабла, по којима је и добила име,  давно посечена и сваке године њене шуме су све ређе.

О вредности шума говори и Т. Радивојевић у књизи „Србија у слици и речи“ давне 1927. године у тексту који описује народно предање „да  у околини села Живковаца, код Белановице, већ четири године туче опасан град. Страховита ледена олуја опустошила је 10. августа све што је остало на земљи: кукуруз, шљиве, винограде, па и само шумско дрвеће. Зашто и како, сељаци не знају.

Постили су све петке, и неке нове суботе, и девет четвртака узастопце нису радили, и градобитине се нису сачували. Из разговора са њима сам сазнао да је пре тачно четири годинеисечен јхедан велики забран близу манастира Моравци; са математичком тачношћу ту околину од тада захвата онај ледени талас што сваке године пође од Дрине па кроз оголелу Шумадију туче све до Смедеревске Паланке. Тако је било ове године и биће тако све док нашу Шумадију најзад не пошумимо.“

  1. јул 2019.- Удружење “Челник”из Љига објављује једну занимљивост из Живковаца

Ово село некада је носило назив Оздрпанци, а први доступан тефтер у ком је пописано становништво овог села је из 1823. године када је пописано 33 домаћина који су поседовали 1158 коза и оваца.

Јован Мишковић бележи да је 1872. године у селу било 289 мушких и 265 женских обитаоца, а пореских глава 97. Задруга је тада било 79 од којих је највећа бројала 18 чланова.
Милоје Т. Ракић 1906.године бележи да су најбројније фамилије у селу Марковићи, Никитовићи, Радојчићи и Петровићи. Тада је у селу било 123 куће од којих су у Дрењини 17, средини села 80 и у Оњегу 26 кућа. Од старина Ракић бележи део села уз Качер који се зове Селиште и где је по предању некад било село, а под брдом Кобиловача постојало је рударско окно око кога се налазила шљака.

Занимљива је и Ракићева белешка о пореклу становништва у Живковцима:

„Слепи старац Миладин из Калањеваца, уважен и бистрог ума и особито доброг памћења, рече ми да се све становништво у Живковцима и Калањевцима доселило „озго“…“

Село од 1932. године има своју основну школу која још од времена своје градње има фискултурну салу што је веома ретко за то време у нашим крајевима. У школи се налази и спомен плоча страдалим борцима од 1912. до 1918. године коју су мештани подигли уз помоћ краља Александра I Карађорђевића и тадашњег министра просвете.

Разне вести из села

ИНФО“ је 26. фебруара 2020. године објавио какво је станје инфраструктуре у Живковцима:

Један од мештана Владан Петровић каже да је то све што је учињено на локалним путевима у селу од стране локалне самоуправе и додаје да су путеви „као из неког прошлог времена“. Зима је блага, па свакодневни проблеми мештана не долазе до изражаја. У Живковцима живи око 500 људи и све их је мање.

„Дешава се сваке године да се неколико породица са децом одсели због прилаза кућама. Деца иду у чизмама, каљава“, изјавио је становник Живковаца Миломир Лукић.

У локалној самоуправи кажу да су у општини Љиг укупно асфалтирали 80 километара путева, а Живковцима је припао један.Најављују да ће у том селу бити још, можда, два километра асфалта.
„И у тој месној заједници Живковци смо асфалтирали километар и сваке године у то место уложимо између два и три милиона динара за санацију путева – да олакшамо живот свих грађана у нашој општини. Асфалтираћемо опет у свакој месној заједници по километар и по или два километра путева у наредном периоду“, поручио је председник Општине Љиг Драган Лазаревић.

Иако највећи, лоши путеви нису једини проблем становника овог села. Постоји и дом културе који нема струју, али има нове утичнице и електроинсталације. У селу са читавих 1.000 метара асфалта не чуди што је дом културе у мраку.

Ипак, мештани тврде да је увођење електроинсталација плаћено још 2016. године и то пола милиона динара у две рате. Утичнице су ту, али четири године касније, дом је и даље у мраку и нико га не користи.

„Двадесет две године откако је почела реконструкција и он још није приведен намени. Почела је да се ради струја 2016, наплаћена исте године – није завршена, није био надзорни орган, није извршен технички пријем и није прикључен на електромрежу“, нагласио је мештанин Милован Лукић.

У Општини Љиг тврде да дом културе није у власништву Општине и да они са тим немају никакве везе.

„Тај дом није у власништву локалне самоуправе, већ земљорадничке задруге ‘Kачер’, која је у стечају и ми нисмо у могућности да ту нешто тренутно урадимо, нити ми можемо да поднесемо прикључак за струју, пошто објекат није у власништву Општине Љиг. Оно што је у нашем власништву, ми то нешто санирамо, да не пропада. Оно што није, ми то не смемо да дирамо“, истакао је председник Општине Драган Лазаревић.

Ипак, остало је нејасно зашто је Општина потписала уговор са приватном фирмом за увођење електроинсталација, а објашњење из Општине је, у најмању руку, изненађујуће – кажу да 2016. године нису знали да тај дом културе не припада њима.

На захтев грађана урадили су електроинсталације, кажу, из најбоље намере, а када су поднели захтев за увођење струје, сазнали су да тај објекат заправо није општински, већ припада задрузи.

Међутим, задруга је у стечају и не може да поднесе захтев за увођење струје. Тако је утичницама, кабловима, расвети уграђеној још 2016. године истекао и гарантни рок, а никада нису употребљени. Дом културе и даље у мраку и празан, а пола милиона динара потрошено узалуд.

КОЗЕЉ

У тевтеру чибучком од 10. марта 1823. године записани су власници оваца и коза:

1.  Кнез Јован Старчевић           160
2. Јоксим Ђурђевић                      50
З. Илија Степановић                     05
4. .Живко Обрадовић                    26
5. Стеван Јанковић                        33
6. Обрад Благоевић                       41
7. Марко Андрић                           18
8. Никола Марковић                      36
9. Милисав Андрић                       22
10. Милован Марковић                 90
11. Алемпие Ристивоевић           100
12. Јован Ђуровић                          33
13. Стојан Миловановић                36
14.Иван Стевановић                       03
15. Милован Стевановић               22
16. Станимир Петровић                 37
17. Вилип Јовановић                      10
18. Лазар Василиевић                    26
19. Симеун Милутиновић             10
20. Тома Стевановић                      10
21. Стеван Василиевић                   –
22. Павле Томић                             31
23. Атанаско Ломо                         64
24. Проко Милановић                    18
Укупно  844 оваца и коза

Козељ у тефтерима чибучким  1825. године

Милован Марковић                  60
Алимпије Ристивојевић           99
Милован Стевановић               39
Максим Ђурђевић                    69
Стојан Илић                              14
Живко Радишић                        24
Јован Припуз                             29
Стеван Ковач                             42
Обрад Блажић                            45
Радован Милисављевић           29
Стеван Јанковић                       47
Милован Марковић                  39
Филип Јовановић                      30
Лазар Илић                               25
Јован Петровић                         39
Антоније Дамњановић               9
Никола Марковић                       4
Сима Милутиновић                  14
Милан Милутиновић                  7
Лазар Василијевић                    29
Стеван Василијевић                  44
Павле Томић                              39
Проко Михаиловић                   14
Тома Гордић                              15
Атанаско Ломић                        48
Укупно 25 кућа – 853  стоке

Милоје Ракић пише:

Село Козељ лежи у клисурастој долини Козељице, јужно од Белановице, према предању, спомиње се још у средњем веку под првим именом Кожељ. Земљиште му има јаку висинску разграну, те долази међу најврлетнија села у овој области.

Десну страну козељске долине чине два дугачка брда: Ковиљача и Врлаја, којима се завршава развође између Качера и Козељице. Врлаја се на северну страну спушта стрмо у долину Качера, која је овде широка и равна. А леву страну долине чини наставак развођа између Козељице и Брезовице.

У њему су овде узвишења: Велико Брдо, Липет и Обешењак. Поред тога, опет са леве стране Козељице пружа се Козељска Планина, која дубодолинама неколико потока, што се са поменутог развођа стачу у Козељицу, простругана на неколиким местима и подељена на некакве делове, углавном на: Котрљ и Латовац.

Сеоске су куће на странама поменутих брда и њихових коса и на супадини Козељске Планине, мало изнад долине Козељице, на заравњеним местима поред дубодолина оних потока што пресецају ову планину

Село је разбијеног, правог старовлашког типа. У њему се разликују три засеока: Козељ, у средини села, Блажићи и Доброшевац, на крајевима села. Сеоске су куће веома раштркане, а због многе шуме и јако поентираног земљишта веома су скривене, тако да се и са највећег узвишења у селу могу само по неколико видети.

Најважнији извори у селу су извор потока Тисовице, Српског Потока, Нанастирског Потока, потока Драгомирца, Дубоког Потока, даље Мркине, Точак, Секулића Чесма, Јесеновита Чесма, Змијаница, Водица, Матина Вода, извор у Гувништима, чесма под Липетом, Млакинац и други мањи, око којих су прикупљене сеоске куће.

Порекло становништва.- Од 25 фамилија, колико их у овом селу има, само се за две зна да су досељене и то једна из Старог Влаха, а друга из Тетова. Још имају две фамилије постале од уљеза, који су ту дошли из оближњих села. А све су остало старинци и, без малог изузетка, славе Никољдан.

У Козељу су:

– Петровићи (Секулићи, Филиповићи, Шукићи, Ћустићи Павловићи), који су одавно досељени из Старог Влаха, славе Јовањдан. Зову их Старовласима,
– Мацановићи, славе Ђурђевдан,
– Антонијевићи, славе Томиндан,
– Радишићи, славе Аранђеловдан,
– Ристивојевићи, славе Никољдан,
– Ђурђевићи, славе Никољдан,
– Хаџићи, славе Никољдан,
– Кнежевићи, славе Никољдан,
– Миловановићи, славе Никољдан,
– Башкаловићи (Стојановићи), славе Мратиндан,
– Миловановићи, предак дошао пре 50 година из Угриноваца као уљез у кућу неке овдашње фамилије.

У Доброшевцу су:

– Томићи, славе Никољдан.
– Јовановићи 1, славе Никољдан,
– Јовановићи 2, славе Митровдан,
– Радовановићи, славе Никољдан,
– Милошевићи, славе Никољдан,
– Гордићи, славе Никољдан,
– Марковићи, старије пезиме Мамутовжћи, славе Никољдан,
– Андрићи, који су дошли из Тетова у Старој Србији пре 45 година, славе Лучиндан,
– Матићи, ову је породицу засновао један уљез из Трудеља пре 15 година, дошавши у кућу некога од Јовановића.

У Блажићима су:

– Блажићи, славе Ђурђевдан,
– Гавриловићи, славе Никољдан.

Сеоска заветина је Бела Субота по Тројицама.

 Прича каже да је неки Турчин Мемед волео много козије млеко и бели мрс од козијег млека. Зато је читаво село испод Рудника само за њега гајило козе. Оне су се биле толико намножиле, да су сво лишће једне године побрстиле и село је остало пусто. Због тог Турчина и његових сијасет коза, прозвали су село Козељ.

Козељ је једно од највећих и најређе насељених села у општини Љиг, са површином од 1877 хектара.  У селу има 92 куће, од којих су у Козељу 60, у Доброшевцу 22 и у Блажићима 10. Године 1910. у Козељу је било 30 домаћинстава, да би се тај број повећао до 170 (1946.) а 1974. године има 140 домаћинстава, од којих су 135 пољопривредна.Село је по попису из 1948 године имало 809 становника 1961. године – 822, а 2008. године 140 становника.

У средњем веку, село је имало манастир и цркву, што говори о његовом већем значају него у данашње време. О томе сведоче остаци цркве и топоним „Мастирине“ тј. „Манастирине“ (поток, десна притока реке Козељице). У долини Манастирског потока, десне притоке Качера, средином прошлог века били су видљиви остаци старог манастира. Са супротне, десне стране, у Качер се улива поток Црквине, где су се налазиле некакве развалине, вероватно старе цркве.

Иначе прво политичко и територијално седиште кнеза у средњем веку  било је у Козељу у коме је у доба Немањића боравио старешина кнежине.

У турским тефтерима стоји да је седиште кнеза Димитрија, који је био Влах, и да је кнежевина имала  1528. године села : Хрељинац (данас Рељинци), Белшић ( данас неки од заселака), Бождаревци (заселак Штавица), Штулци, Блатовчица, Преторина, Оздрманци, Сијолица (данас Варнице) Бериселице (заселак Калањеваца и Шутаца), Берисава, Дупчево (данас непознато село), Ивановци, Пољане, Тврдићи и Тврдин (данас Трудељ), Доброшевци (заселак у Козељу). Кнез Димитрије је имао три сина, Петана, Пава и Шобот. Козељ је, тада, имао 12 српских домова, и једну воденицу која је радила целе године.

Од знаменитости села треба поменути остатке цркве на десној обали Козељице и остатке манастира уз поток Манастирине. Мештани нарочито истичу да њихово гостопримство потиче још из времена Краљевића Марка који је по легенди у камену на самом ушћу два потока оставио своју стопу и отисак мача. То место је названо Краљева стопа.

У селу је постојала општина од 1925. до 1935. године када је пресељена у суседно село Ивановци.

Изградња инфраструктуре села започета је почетком рада Општине 1925. године:

1925 – почетак рада општине
1927 – почетак изградње школе
1932 – завршена изградња школе и почетак рада
1934 – изградња водовода за школу
1935 – отворена продавница, ковачница, премештена општина у Ивановце
1946 – 170 домаћинстава, 150 крава, изградња дома културе и село је добило струју
1950 – формирана задруга
1958 – развијено свињарство, добијена америчка помоћ у храни
1960 – изградња магистрале и почетак расељавања сеоског становништва,
1964 – увођење струје у село
1970 – куповина првих трактора у селу
1971 – прва инострана раса свиња у селу (ландрас)
1978 – прва аутобуска линија
1980 – кредитирање пољопривреде (интензивна пољопривредна производња)
1982 – тов јунади (услужни), 600-700 товних грла. Први асфалт
1987 – прекид интензивне производње, пад стандарда, увођење телефона
1997 – реновирање дома (1200 надница мештана)
1999 – завршено реновирање дома и путне мреже по засеоцима,
2002 – урађена деоница асфалта
2003 – почетак реновирања школе уз помоћ нове учитељице.

Козељ као своје потенцијале истиче повољан географски положај за пољопривредну производњу нарочито за пласман производа (близина Београда), повољне услове за развој сточарства, дугу традицију у бављењу овом делатношћу, доста површина под ливадама и пашњацима као и јаку жељу за даљим бављењем и унапређењем пољопривредне производње.

Кроз део села пролази само један асфалтни пут и то само до центра, док је споредна инфраструктура лоша. У селу не постоји место са културним садржајима изузев школе где је у једној од учиионица смештен мали музеј.

Формирањем задруге 1950. године отпочиње се са организованијом производњом и од 1958. године развија се свињарство. Прва страна раса свиња купљена је 1971. године. Мештани су радили услужни тов за потребе задруге у Белановици.

У центру села смештена је четворогодишња школа, у чијем склопу се налази и мали сеоски музеј. . Стара школа постоји од 1932. године. Број ученика 2000.године износио је само 11 ђака. Уз реку Козељицу постоји неколико воденица које тренутно нису у употреби.

Данас 2000 године у Козељу има 180 домова са 326 бирача. Село преславља Белу Недељу .

Документа из Историјског института Ваљево
– Преписани без коректуре и лекторисања-

 Вести из Месног народног одбора

 Списак ратних војних инвалида свих ратова ( 3.1.1949)

р.б Презиме  очево име место рођења и година степен инвалидности месечна накнада

динара

има земље ха
1 Недић Радисава Видоје Угриновци 1877 50% 900 6,08
2 Благојевић Кузмана Милић Козељ 1885 70% 1300 18
3 Павловић Петра Божидар Козељ 1886 50% 900 6
4 Јосиповић Стојана Благоје Козељ 1888 50% 900 10,5
5 Ивановић Мијаила Радомир Козељ 1890 50% 900 11
6 Павловић Божидара Радован Козељ 1929 30% 500 7,5

 

Списак власника и бројног стања коза

1 Балтић Милан 2
2 Стевановић Душан 3
3 Стевановић Ивко 4
4 Томић Комнен 1
5 Матић Никодин 4
6 Јовановић Ленка 3
7 Јовановић Милан 1
8 Недић Видоје 2
9 Ивановић Радисав 1
10 Павловић Зорка 1
11 Павловић Милутин 1
12 Томић Смиљка 1
13 Марковић Милутин 2
14 Павловић Радојко 2
15 Ранковић Душан 3
16 Ранковић Иван 3
17 Јовановић Богољуб 2
18 Миловановић Милић 2
19 Миловановић Живадин 1
20 Гавриловић Богосав 1
21 Јосиповић Благоје 2
22 Гавриловић Радивоје 1
23 Благојевић Милић 5
24 Обрадовић Михаило 1
25 Крстић Стојан 4
26 Гавриловић Радомир 1
27 Којић  Драгољуб 2
28 Ранковић Драга 2
29 Илић Добримир 1
30 Илић Милић 2
31 Рајчић Лепосава 1
32 Бабић Милан 5
33 Ранковић Спасоје 1
34 Петровић Никодин 1
35 Лазић Бранислав 1
36 Петровић Тривун 2
37 Павловић Драгослав 2
38 Петровић Милан 5
39 Ивановић Светозар 1
40 Марковић Божидар 5
41 Мијаиловић Радосав 1
42 Радовановић Драгиша 2
43 Павловић Милутин 2
44 Павловић Живота 2
45 Павловић Драгомир 1
46 Павловић Обрад 4

Укупно 42 козе

Списак потрошача који поседују потрошачке карте за децембар 1949. године

р.б Презиме и име занимање или год.рођ. деце сродство разред
1 Стевановић Душан службеник школе Р-3
2 Стевановић Десанка 1941 кћи Д-3
3 Лазић Бранислав сиромашан старац Г-1
4 Станић Станика учитељица Р-2
5 Костић Милован 1936 син Д-3
6 Костић Миломир 1939 син Д-3
7 Костић Милорад 1941 син Д-3
8 Петровић Милорад служитељ у школи Р-3
9 Гавриловић Живана службеник ресторана Р-3
10 Милошевић Милић претседник МНО П-2
11 Павловић Драгомир секретар МНО П-2
12 Радовановић Миломир администрат. служба Р-3
13 Томић Димитрије књиговођа задруге Р-3
14 Благојевић Радојко службеник МНО Р-3
15 Башкаловић Живко службеник МНО Р-3
16 Ивановић Павле сиромашан старац Д-3
17 Ивановић Здравко 1940 син Д-3
18 Петровић Милован магационер задруге Р-3
19 Секулић Мирјана 1947 дете службе Д-1
20 Ђорђевић Радиша 1936 син Д-3
21 Павловић Станимир 1939 кћи Д-3
22 Павловић Божидар сиромашан Г-1
23 Марковић Милорад 1936 син Д-3
24 Марковић Милован 1940 син Д-3
25 Марковић Милица 1944 кћи Д-2
26 Марковић Младен 1948 син Д-1
27 Благојевић Ђурђија 1946 кћи Д-2
28 Благојевић Верољуб 1942 син Д-2
29 Павловић Живота радник школе П-3
30 Павловић Мирослав 1936 син Д-3
31 Павловић Боривоје 1948 син Д-3
32 Павловић Ратомир 1944 син Д-2
33 Благојевић Предраг 1948 син Д-1
34 Благојевић Ненед 1948 син Д-1
35 Дмитровић Милун службеник у Љигу П-3
36 Дмитровић Винка 1941 кћи Д-3
37 Дмитровић Наталија 1944 кћи Д-2
38 Дмитровић Живота 1946 син Д-2
39 Петровић Алексије П-3
40 Ђорђевић Станојка 1936 Д-3
41  Гавриловић Радиша  сиромашан Д-3
42 Јовановић Михаило 1948 Д-1
43 Гавриловић Драгић службеник задруге П-3
44 Томић Димитрије књиговођа задруге П-3
45 Милошевић Велибор магационер задруге П-3
46 Радишић Павле претседник задруге Р-2

 

Једна молба ми је интересантна због велоког броја таксених марака а и сам текст је необичан:

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

Службеници МНО нису били школовани али су имали чланове који су имали прелеп рукопис:

 

 

 

 

 

 

 

 

 

Месни народни одбор
30 април 1948 год
Рађено у канцеларији МНО                        
( преписано без корекције)
Села Козеља

 Записник

 Престаде на позив друг Гроздан Павловић из Козеља Среза Љишког
Стар 20 год. неожењен имовног стања слабог раније није осуђиван нити под истрагом

Како именовани друг изјави даје га наш друг Драгић Гавриловић да буде у замену на стражи какоје драгић бијо задужен од овога одбора да буде од 25 IV 48 до 2- V-48 год и Драгић је платијо Гроздану да стражари а именовани Гроздан је примијо дужност од Командира Страже и бијо је ноћу на стражи а треба да је да буде дежурни на дан 28 IV 48 год како је гроздан напустијо дужност именовани Гроздан у опште није долазјо на дан 28 IV 48 год већ је дошао у вече око 18 часова за све горе наводе прочитано мије и признајем за своје.
30 IV 48 год                           С  Ф  С. Н
у Козељу

саслушао                                                                       Саслушани
секретар мно                                                                Гроздан Павловић,ср
Драг Павловић

 

Народна република Србија       ( препис без корекције)
Месни народни дбор
Бр. 628
14. мај. 1948 год.
Козељ

Рађено на дан 14.V.1948.г
у Канцеларији М.Н.О
Села Козељ

По предмету друга Милана Стојановића из Козеља Среза Љишког

По пријави Органа Народне Милиције Станице Белановици под бр. 203 од 13- V- 1948 год достављено овом одбору 14- V- 1948 год На даљи поступак
Као припадника Пом. Нар. Милиције при МНО и ЗНЗ. како севиди из реферата бр горе наведеним да су Органи народне Милиције Вршећи Своју надлежну дужност ноћу између 6 и 7 маја ове године Нашли су именованог друга на путу у села Козеља Удаљено од МНО и ЗНЗ у 23 часа у ноћ око (800) метара у напитом стању да је лежао на путу.

Према утврђеним горе свима доказима Органа Нар Милиције као и МНО Села Козеља
Овај одбор наводи га за окривљеног и доноси следеће

Решење

Како је Милан Стојановић био одређен од стране МНО за помоћника Нар. Милиције код МНО и ЗНЗ од 2. V до 9-V /1948 год а у исто како је бијо о томе обавештен од стране МНО.а да именовани друг буде са својим друговима у 20 часова свако вече без обзира за време своје дужности са својим осталим друговима

Образложење

Пошто именовани друг није се одазва на својој дужности по наређењу МНО овога Села као припадника Пом.нар. Милиције
Како именовани не савесно врши своју дужност Мого је довести у опасност опште народну имовину.
Тога овај одбор Кажњава по чл 13 За дисциплинске кривице о казнама помоћне Народне Милиције са (300) триста динара новчаном казном.

Окривљени може поднети жалбу од данас за осам дана. Жалбу може поднети СНО Унутрашњем Отсеку у Љиг а Преко овога одбора са прописном таксом

Секретар                                  С. Ф.  С.  Н        (печат)                      Претседник, ср
Драг.Павловић,ср

Именовани је прочитао решење и на потпис саопштено дана 21 –V – 1948 год
Саопштено ми
Милан Стојановић (отисак прста)

Пошто именовани није поднео  жалбу на одређено време ово је решење од данас извршно на дан 30 – V – 1948 год

секретар                                             ( печат)                                       претседник,ср
Драг. Павловић,ср

 

Ево и Изјеве окривљеног Милана Стојановића казаног кроз  Записника

Рађено на дан 14.V.1948.г
у Канцеларији М.Н.О
Села Козељ

 Записник

О саслушању Милана Стојановића Стар 50 год из села Козеља Среза Љишког од оца Теодора и Мајке Стане девојачко Аџића неписмен. Жењен отац 5 деце имовног стања слабог. Војску Служио Кажњаван није. Србин дрђављанин ФНРЈ Упознат о чему се ради

Па изјави:

Дана између 6 и 7 маја 1948 год око 23 часа у ноћ јасам био слободан тога дана и отишао сам на славу Код Живомира Минића из Козеља Коко је моја смена била одређена од страна руководиоца Страже Пом. Милиције при одбору села Козеља и ЗНЗ моја поменута смена била је одређена између 6 и 7 од 2 до 4 часа по поноћи. Знајући које време треба да примим смену дужности и зато сам се више задржао са друштвом на слави и пошто сам тако на време стигао и у путу сам стревјо Органе Народне Милиције и на њихово питање јасам одговори како је у Реферату наведено.

Кривицу признајем и молим надлежне власти да ми казну ублаже.
Виже немем шта да кажем
Горњи ми је текст прочитан и признајен за своје

Саслушао Секретар МНО                             (отисак прста)      Саслушани
Милан Стојановић

Ту је и допис командира станице Божидара Крчевинца упућен МНО Козељ по случају Милана Стојановића:

Народна Република Србија
Станица Народне Милиције                        
( препис без корекције)
Бр. 203
13 – В – 1948 год
Козељ

Предмет: Милан Стојановић из Козеља
неисправан на стражи код
ЗНПЗ-е, реферат доставља

                Месном Народном Одбору – Козељ  

Ноћу између 6 и 7 маја 1948 године налазећи са на својој дужности у селу Козељу и око 23 часа у ноћ наишао сам путем у правцу Ђтавице где сам нашао једног човека где лежи на путу.
Када смо видели да човек лежи на путу, а незнајући које и дали је жив или не ми смо истом пришли и пробудили га. када је се исти пробудио и устао почео је да шета по путу од тога затто што је био много пијан и није могао на једном месту да стоји мирно.
На моје питање као органа народне милиције истога сам питао које он и зашто у ноћу лежи на путу ? Намоје питање исти ми је одговорио да се он зове Милан Стојановић земљорадник из Козеља и да је тога дана био негде на слави па се опио, а увече је он био пошао на стражу код ЗНПЗ-е у истом селу па како га је у путу ухватило пиће он је легао на пут да се одмори и тако је остао дуже времена те се није могао пробудити.
Пошто је именовани на време МНО-р у истом селу саопштио да он поменуте ноћи има да буде на сражи за обезбеђење задруге и одбора, он се ниуком случају није смео опити тако да неможе у одређено време вршити своју дужност помоћног народног милиционера онако како је то у закону о помоћној милицији наведено , а док је он ту таквим својим несавесним радом могао довести у опасност опште народну имовину.
На основу свега горе наведеног мишљења смо да истога треба најстрожије казнити за неизвршење наређења прво претпостављених месни народних власт.
Предње Вам се доставља смолбом надаљу надлежност.

Смрт Фашизму  –  Слобода Народу !

( печат)                       Командир станице
Божидар Крчевинац,ср

 

Народна Република Србија
Месни народни одбор                                   
( преписано без корекције)
бр.1417
10. XII 1948 год
Козељ

Молим тај одбор да ми изиђе на лице места код кужће Радојка Лазаревића и мене молиоца да ми поделите робу која се налази код његове куће а коју је Ђорђе на мојим имању исто тако молим горњи наслов да ми одвоји ствари моје ћерке Радмиле коју је исти Радојко тукао истро из његове куће.

Таксу плаћам у маркама од 10 динара

  1. XII 1948 год С. Ф.   С.  Н                           Молиоц
    Козељ                                                                                      Љубомир Ђурђевић (отисак прста)

 

МНО Козељ
април 1951 године
Списак другова који немају жита а истима треба дати по слободним ценама

р.б Презиме и име бр.џака мај јун
1 Филиповић Милосав 6 60 60
2 Петровић Љубиша 8 80 80
3 Поповић И, Драгослав 5 50 50
4 Поповић Милосав 5 50 50
5 Антонијевић Милован 4 40 40
6 Гавриловић Милован 3 30 30
7 Гавриловић Добринка 3 30 30
8 Гавриловић Радомир 8 80 80
9 Јосиповић Благоје 5 50 50
10 Благојевић Милић 12 120 120
11 Стојановић Милан 4 40 40
12 Илијић Здравко 6 60 60
13 Благојевић Д. Милорад 6 60 60
14 Благојевић М. Милорад 6 60 60
15 Бошњановић Чедомир 5 50 50
16 Ранковић Душан 6 60 60
17 Марковић Миљко 4 40 40
18 Поповић Тихомир 3 30 30
19 Поповић Ж. Милутин 3 30 30
20 Лазаревић Коста 4 40 40
21 Ивановић Радисав 4 40 40
22 Милошевић Чедомир 6 60 60
23 Стевановић Никола 6 60 60
24 Вербић Стојан 6 60 60
25 Јовановић Милан 4 40 40
26 Стојановић Радмила 4 40 40
27                                    Свега 143 1430 1430

Оверавају:
секретар,ср          Претседник,ср

Документа из Историјског института Ваљево
– Преписани без коректуре и лекторисања-
ПОЉАНИЦЕ

 У тевтеру чибучком од 10. марта 1823. године записани су власници оваца и коза:

1.Милоје Кулиза                      42
2. Илија Кулиза                       34
З. Патар Кулиза                       27
4. Ћорђие Сретеновић            45
5. Ђоко Радовановић                8
6. Арсенић Велић                    21
7. Урош Велић                         22
8. Благое Марковић                 17
9. Паун Јанковић                      15
10. Петроние Мандић              30
11. Радосав Елић                      44
12. Милован Радоевић             12
13. Петар Ерић                         10
14. Лазо Бабић                          07
15. Вилип Марковић                12
16. Стана удовица                     22
17. Павле Бабић                        09
18. Јован Боrосавлевић            22
19. Илија Николић                    20
20. Милован Бабић                   07
21. Теодор Радовановић           30
22. Павле Милићевић               20
23. Петар Минић                       19
Укупно  486 оваца и коза

Пољанице у тефтерима чибучким  1825. године

Ђорђије Милошевић                 49
Милоје Радовановић                 50
Петар Михаиловић                    33
Паун Јанковић                           36
Радијица Павловић                     6
Милан Пауновић                       21
Милован Радовановић              19
Филип Марић                            16
Тодор  Радовановић                  46
Радосав Јелић                            50
Милоје Петровић                      22
Милован Бабић                         16
Павле Јовановић                       33
Никола Бабић                              7
Петар Бабић                              13
Петар Кулизић                          36
Илија· Кулизић                         32
Ђока Марковић                         24
Јоваан Ћурчија                          32
Паrвле Милићевић                    27
Благоје Марковић                     31
Арсеније Вељић                       19
Живко  Арсенијевић                  3
Милан Јоксимовић                    6
Живко Бабић                              7
Јован  Милисављевић                6
Јован Осаћанин                        16
Укупно: 27 кућа  – 656 стоке

Село Пољанице, у 18. веку јавља се први пут као Пољане, налази се поред Шутаца а источно од Белановице,  у долини Качера. И овде се од  развођа између Љига и Качера спуштају у долину Качера две косе са благим нагибом. Ове косе раздвојене су потоком Врбовцем, а од шутачке косе одваја их поток Врањевац.

На овим се косама уздижу као таласи омања узвишења: Парлог, Врбовац, Пољана и друга мања, те земљиште има изглед таласасте равни. Сеоске су куће на странама ових коса. Не левој страни Качера је планина Лисина, чије се стране стрмо спуштају у долину ове реке, те јако стешњују са те стране.

Село је разбијеног, прелазног типа између старовлашког и шумадијског. Због мањега пространства а веће једноликости земљишта село се дели на два засеока. Поједини крајеви носе географска имена као: Дебељак, Трлине, Крњевац.

До пре 60 година село је било на сеоском атару, одакле је премештено у брдо, на садашње место. Најважнији извори  у овом селу су: извор потока Врбовца, Маринац, Липовица, Бубан, Сига и још повише безимених, око којих су прикупљене сеоске куће.

У атару овог села има једно маџарско гробље на коме је било до скоро великог камења. Недалеко од тог гробља има место Црквине, где је, по причању, био манастир Медошевац, тако назван по месту на коме је био. А кад су на томе месту од некаквих година почели много рађати виногради, онда се оно назове Доброшевац, како се и данас зове.

Село се простире на око 1.150 хектара

Црква у Пољаницама је налази се из школу и грађена је у спомен Обретања главе Св. Јована Крститеља.

У близини старог гробља је место Црквине, где се по народном веровању налазио манастир Медошевац, назван по месту на коме је и био. Предање каже да су на том месту неких година почели изузетно добро рађати виногради. Зато је оно прозвано Доброшевац, који је задржао име до данашњих дана.

Становништво је староседелачко и досељено пре Првог српског устанка из околине Ужица, Старог Влаха, и Срема. У насељу Пољанице живи 437 пунолетних становника, а просечна старост становништва износи 43,5 година (44,5 код мушкараца и 42,5 код жена). У насељу има 160 домаћинстава, а просечан број чланова по домаћинству је 3,40.

Ово насеље је великим делом насељено Србима (према попису из 2002. године), а у последња три пописа, примећен је пад у броју становника.

У Пољаницама 2007.године има 160 домова.  Сво становништво овога села чине старији досељеници, највише из Ужичког округа. Најстарији су Маричићи, затим Илићи па Јовановићи …

:- Сретеновићи (Радовановићи, Ђорђевићи, Мирковићи, Ђуровићи, Јанковићи, Андрићи, Живковићи), који су одавно досељени из Срема, славе Митровдан,
– Минићи (Ерићи, Миловановићи, Милојевићи), досељени су пре неких 150 година из Ужичког округа, славе Ђурђевдан,
– Трањићи (Стевановићи, Павловићи, Миловановићи), досељени пре 130-150 година из ужичког округа, славе Ђурђевдан,
– Кулизићи (Илићи, Петровићи) досељени одавно из Ужичког округа, славе Мратиндан,
– Сокићи (Миловановићи, Пауновићи), такође су се доселили одавно из Ужичког округа, славе Стевањдан,
– Марковићи (Сокићи), из старине једна фамилија, славе Стевањдан,
–  Бобићи (Стевановићи, Живковићи, Петровићи, Савићи, Милутиновићи) досељени из Старог Влаха, али ће, по свој прилици, бити пре од Сјенице, славе Аранђеловдан.

Сеоска је слава прва недеља по Петровдану.

Споменик борцима Балкански ратова, првог и Другог светско рата подигнут је 1974. Године а  освештан 2005. Народ Пољаница окупља се сваке године 4. јула.

У селу је 22. новембра 2016. године почео са радом Дечоји вртић.

У селу је било три воденице са по 2 камена на реци Качер.

Постоји фабрика за произвоњу котлова и конвектора за грејање „ДМО Конектор“ коју је изградио Милета Остојић повратник из Немачке.

Од друштава постојао је  фудбалски клуб  „Јединство“ основан 1974. Година а који је сада угашен и Голубаско удружење основано је 1989. године.

Воћарска задруга основана је 1932. а задружни магацин изграђен 1937.

Дом омладине у Пољаницама, завршен је 1936. године.

Дом је саграђен за помоћ пољопривредницима, у дому су откупљиване шљива, шипак, шумска купина, јабука. У оквиру дома постојала је и сушара где су ови производи сушени. У дому је такође био отворен и раднички универзитет, где су се мештани подучавали домаћинству и радовима у пољопривреди.

У дому у Пољаницама је некада била и месна канцеларија и матичар, тако да су се одржавала и венчања.

Село се простире на око 1.150 хектара

Црква у Пољаницама је налази се из школу и грађена је у спомен Обретања главе Св. Јована Крститеља.

 

ДРАГОЉ

По турским изворима из 1476, 1525 и 1528. године налазимо име Преторина , код Босуте на десној страни реке Качер. Тек 1718. године у аустријским картама налазимо Драгуљ.

У књизи Миодрага Перкића „Драгољ“ има доста интересантних података о селу.

Драгољ, село које је у 19, веку припадало Качерској кнежини, а после Другог српског устанка Качерској капетанији са 15 општина са 35 села. Драгољска општина је тада имала села Босуту, Трудељ и Драгољ. Имала је 239 домова и 1375 становника. Сам Драгољ је имао 60 кућа и 375 становника.

Данас Драгољ припада територије општине Горњи Милановац и простире се на 1.100 хектара. Мењало је своју територијалну припадност од Белановице када је био Качерски срез, Љига,  Лазаревца и Горњег Милановца, али је највише везан за Белановицу, удаљену шест километара. По попису из 2011. године имао је 338 становника.

Свако село имало је свог кмета, а у Драгољу први је био Арсеније Лома, а по његовој смрти Периша Ракић. Председник драгољске општине 1910. године био је Младен Радојичић, затим1913. Огњен Ломић, 1916. Спасоје Ћосић, 1919. Живан Јаћимовић, 1923. Спасоје Радојичић….

По турском попису из 1525. године село Преторина (сада Драгољ) припада Руднику становници су:

Ђурађ, син Ивке, примићур,(старешина насељеног места)
Стојиша, син Ђурђа
УдовицаМатка, жена Радосава
Стојиша, син Бојића
Баштина Радована, сина Сајке
Радосав, син Грубијака
Радосав, син Стојке
Стојан, син Радивоја
Удовица Матка, друга
Којичин, син Петра
Војин, син Радула

Домова 5, неожењених 2, удовица 2. Приход 914 акчи

Испенџа                              187
Пшеница лукана 16           448
Јечам лукана                        42
Смеша лукана                      63
Десетина од конопље           7
Десетина од кошница          6
Десетина од шире, меари  56
Порез на бостан                 10
Порез на дрварину             15
Порез на сено                     35
Глобе, свадбарина
и порез на бурад                15
Порез на свиње                  30

По попису 1528. године у  Преторини( припада Руднику) су живели:

промућур Ђурађ, син Ивке и с њим: Стојша, његов син; Бранко, његов син
Бојић, син Радина и с њим: Стојан, његов син; Стојиша, његов син
Комнен, син Петре
Јако, син Вука
Радован, син Бојке и с њим:Вук, његов син
Удовица Јања, жена Милке
Шобота, син Миладина и са њим: Степан, његов син
Удовица Јанка, жена Радосава

Домова 6, табија 6, удовица 2.

Бечки архив МXТ, No 629, Oријентални институт Сарајево, бр. 125, стр. 44
Година између 1528. и 1536. године,у  селу Преторина, припада рудничкој Морави, живе:

Ђура, син Ивке, примићур
Радован, син Радивоја
Цветко, син Милка, неожењен
Бојко, Милка, неожењен
Богадан, син Видоја, неожењен
Станко, син Милка, на баштини
Кочин, син Петрија
Стерзе, син Радосава
Стоје, син Радивоја
Стојша, син Бошка, на баштини
Радосав, син Стоје, на баштини
Ђура, син Димитра, неожењен
Рогоје, син Радивоја, неожењен
Стојан, син Радивоја, на баштини
Радије, син Радивоја
Рожман, син Видоја

Домова 10, неожењених 5, приход 1.259 акчи

Испенџа                                               375  акчи
Пшеница лукана  15                           480
Јечам лукани   8                                   192
Смеша лукана  3                                   72
Десетина од конопље                            8
Порез на бостан, дрварину и сено      48
Порез на свиње                                     25
Глобе, свадбарина и порез на бурад   15
Десетина од кошница                          44

У тевтеру чибучком од 10. марта 1823. године

Драгољ у тевтеру чибучком од 10. марта 1823. године записани су власници оваца и коза:

  1. Живан Исаиловић                   26
    2. Никола Петровић                10
    3. Милисав Јовановић             30
    4. Пантелиа Павловић             80
    5. Јован Петровић                    20
    6. Радован Јовановић               50
    8. Петар Видић                         25
    7. Обрад Матијашевић            13
    8. Петар Ћосић                         38
    9. Стеван Новаковић                17
    10 .Спасое Видић                     30
    11. Паун Ломић                        50
    12. Периша Ракић                   175
    13. Милован Ломић                 50
    14. Јаћим Петровић                  20
    15. Јосип  Јовановић                10
    16. Милош Јовановић              60
    17. Стеван Плестона                23
    18. Илија Николић                   50
    19. Милутин из Д.(нечитко) 130 ·
    20. Крстан Јовановић              З0
    Укупно 927 оваца и коза

Драгољ у тефтерима чибучким  1825. године

Периша Рaкић                          207  оваца  
Петар Видић                               26
Живан· Михаиловић                  43
Миливоје  Јовановић                   8      
Никола Павловић                       28
Спасоје Видић                            28
Вучко Стевановић                     42
Јаћим Павловић                         22       
Паун Ломић                               44
Јосиф Јовановић                        31
Ћукан· Николић                        27
Радован Пецо                            36     
Милисав Јовановић                  34
Крстан Јовановић                     32
Петар Јовановић                       27
Радојица Матијашевић            14
Милован Ломић                        19
Јован Павловић                         21
Павле Ћосић                             49
Милош Јовановић                    44
Илија Николић                         39      
                                        Укупно: 21кућа- 816 оваца

У аустријским мапама 1718. године јавља се Драгуљ касније и Преторина (сада заселак Претурица) имао је 1528. године 12 домова са 56 мушких глава. Пописом из 2003. године у 134 куће био је 441 члан домаћиства.

По народном причању kоје је објавио проф Јаћимовић, Драгољ је добио име тако што је некакав Турчин носио своју робу на коњу а била је упекла Божја звезда. Кад је био добро ожеднио наиђе на јак извор. Одмарао се Турчин крај тог извора и било му је лепо. И како би наградио хладну изворску воду, баци драги камен у њу. И од тог драгог камена наста име села.

Драгољ лежи у басену Качера, са леве стране реке је село, а са десне сеоски атар. Са источне стране од Босуте одвојено јереком Расловом. Село је разбијеног типа, али су куће збијеније него у осталим селима, те чини као неку средину између старовлашког и шумадијског типа села.

Особито су куће близу по појединим засеоцима, а нарочито су збијене на сеоском атару. У Драгољу има шест заселака: Раковац, Селиште, Подгорје, Равниште, Под-Перишиним Брдом и Сеоски Атар.

Драгољ има 117 кућа од којих је у Раковцу 19, Селишту 28, Подгорју 11, Равништу 22, Под-Перишиним Брдом 22 и на Сеоскома Атару 15 кућа.

Река Качер дели село тако што са леве стране виша брда него са десне. Лево су развођа Теовац, Стрмошњак, Крња Јела и Горње Брдо. Ту су и потоци Лисина и Милутинов Поток који се састају у Селиште испод којег примају поток Драгољица те под тим именом вода тече даље на исток и кад прими поток Раковац, утиче у Раслову.

Са леве стране реке Качер диже се Перишино Брдо од којег се пружају косе Јагњило, Мулин Грм и Прсковача. Десно је поток Претурица те се места где су уз њу куће зову Претурица, Широковац и Раковчић.

Један крај Драгоља се зове Претурица, а добио је назив јер је војвода Лома отишао на вашер цркви у Шутце са оружјем, турски ухода, неки Марушић из Живковаца, упозори га да ће Турци већ сутра знати да је Лома носио оружје. У повратку са вашара, Лома пречице преко Глоговице оде кући, али га ухода Марушић пратио. Лома осети и завара уходу код Ливадског потока и ту га убије, претури. Зато се од тада Ливадски поток назва Претурица, а имање око Претурице Марушанка имање.

У селу има и извора: Драгољица, Студенац, Сопот, Прсковача, Никољац, Ломића Извор, Камаљевића Извор, Живановића Извор, Ломића Чесма и још доста мањих извора. О пореклу становништва зна се за једну фамилију од три куће да је овде од старина, а све остале су досељеници од Сјенице, Нове Вароши и ужичког округа.

М. Ракић пише:

 Порекло становништва.- Само се за једну фамилију од 3 куће каже да је овде од старина, а све остале су досељеници од Сјенице, Нове Вароши и ужичког округа.

У Раковцу су:

– Петровићи (Живановићи, Николићи), досељени из Сугубине (између Сјенице и Јавора) пре 120 година, славе Никољдан.

У Селишту су:

– Ломићи, фамилија војводе Лома, чији је отац дошао у XVIII веку из Гојне Горе Округ ужички, славе Јовањдан,
– Ћосићи (Камаљевићи, Јовичићи, Обрадовићи, Пантелићи  дошли су из Сукубине кад и Петровићи, славе Никољдан,
– Ристовићи, предак, Ристов отац Милутин, се доселио из Челица код Нове Вароши 1809. године, славе Ђурђевдан,
– Ракићи је иста породица као и Ракићи Под-Перишиним Брдом.

У Подгорју су:

– Илићи (Милошевићи), који су дошли почетком Првог Устанка из Татинца Округ ужички, славе Јовањдан,
– Стевановићи (Петровићи, Мијаиловићи), чији је деда Стеван дошао из Челица код Нове Вароши 1809. године у Бољковце, а одатле овде, славе Ђурђевдан.

У Раваништу су:

– Крстановићи, за које се каже да су старинци, славе Аранђеловдан,
– Стојановићи, чији се деда Стојан доселио из Сјенице за време Кара-Ђорђево, славе Мратиндан,

– Ломићи, исто као и у Селишту,
– Милошевићи, исто као и у Подгорју,
– Јосиповићи, једна фамилија са Илићима и Милошевићима у Подгорју.

Под-Перишиним Брдом су:

– Ракићи, чији је предак Периша Ракић дошао из Рудника у кућу војводе Лома као доводац и од њега и Ломове кћери изродила се ова фамилија. По његовом имену се и ово брдо назвало, славе Ђурђевдан,
– Петровићи (Тодоровићи, Јаћимовићи) су једна фамилија са Петровићима у Раковцу,
– Ћосићи, исто као и у Селишту,
– Ристовићи, исто као и у Селишту,
– Ковачевићи су једна фамилија са Стевановићима у Подгорју,
– Весовићи су дошли из Осата у Босни за владе Кнеза Милоша, славе Стевањдан.

У Сеоском Атару су:

– Миливојевићи. За време Првог Устанка досељена су два брата, Миливоје и Милоје, за Златара код Нове Вароши, па се од Миливоја изродила ова породица, славе Митровдан.

Сеоска заветина је Мали Спасовдан.

До завршетка Другог рата или окупације у Драгољу су постојале Литије. Крстоноше су полазиле од скупа који се налазио у Селишту и обилазиле свих шест засеока, а у свакоме је био запис. Један од записа је била липа у авлији Милутина Аврамовог Ракића а касније орах Милована или Милорада Ракића.
Запис на Драгољском брду је : цер код Цилијашеве куће, Живановића крушка, Зељића храст Нишавића шљива .
.
По оснивању Сељачке радне заруге у Драгољу „паметна“ драгољска власт померила је литију у недељу по Великом Спасовдану.
Претходно власт је забранила крстоноше и окупљања код записа.

Црква Никољац налазила се у Драгољу на имању Јаћимовића. Данас не постоје остаци цркве већ казивања мештана.

У Драгољу се налази и гроб крајпуташ Јаћиму Петровићу .

Интересантан је податак из књиге Драгољ село у Качеру“ где  пише о момцима који долазе у кућу девојке да живе. Они се називају Поводац – доводац или Домазет. Тако у Драгољу међу првим домазетима који су дошли из других удаљених места су Стојан Максимовић – дошао у Крстановиће, а његови потомци су Стојановићи, и Периша Ракић из Мајдана дошао у кућу Арсенија Ломе и, наравно, његови потомци су Ракићи израсли у велику фамилију.

Има случајева да домазету када умре жена код које је дошао оде у другу кућу као домазет, што је пример Андрије Јовановића. Има домазета у свим салима, а када му умре жена код које је дошао, доводи другу жену на свој мираз, на имовину бивше жене.

Има и неуспелих бракова домазета и мираџинке, па се домазет одлучује на развод и враћање у своју родну кућу – случај са Михаилом Милошевићем који се вратио у Јеловик или случај Живомира Живановића који се од Десанке Јовановић вратио у Живановиће и поново оженио и направио себи кућу.

Пракса довођења зета у кућу је многа домаћинства одржало, утолико више ако се добије мушко потомство, које се затим настави. Има случајева да исто домаћинство промени по два укућана као пример куће Љубомира Живановића који је довео у кућу Обрада Ј овановића, а касније Обрад довео Радована Матића из Војковаца, а све у циљу да домаћинство опстане.

Има и случајева где удавача која је остала удовица сада у кућу свог покојнног мужа доведе другог мужа и настави пород (случај Гвозденије Ристовић, која је довела Мијаила Тодоровића из Брезовца).

Записан је податак о 19 домазетова који су дошли у Драгољ из других села, као и списак 32 Драгољца који су за домазетове отишли у друга села. Неки су у Драгољ дошли и по другом основу, као нпр:

– Дошао учитељ, па се у селу оженио и наставио да живи у Драгољу (Светозар Дугалић из околине Крагујевца),
– Вратила се удовица и довела са собом двоје ситне деце, који по одрастању ту се жене и удају и остају у Драгољу (Петрија Камаљевић се вратила из Живановића из Гуришеваца),
– Када није било порода у кући усваја се „место сина“ друго дете (Александар Мијаиловић усвојио Бранислава Влајковића из Босуте),
– Усвојивање унука од ћерке (Миленко Ђукановић довео код себе унука Драгутина Даниловића, који је узео дедино презиме).

Тако је Драгољ са укућанима и досељеницима знатно повећао број фамилија, као и број домаћинстава, јер су се наследници укућана касније међусобно делили, као што је пример Ракића, Стојановића, Радојичића и Ристовића.

Миодраг Перкић у својој књизи пише:
„Драгољ је још у 19. веку имао кафану коју је држао Лука Живановић звани Чамџија из Трудеља.

После Првог светског рата Милан Милошевић звани Цукин из Драгоља добије некакву надокнаду као ратни инвалид, па од шурака Милана Камаљевића добије земљу за кућу, а поред речице Раслове купи плац од Ристовића и подигне кафану. Занимљиво је истаћи да се у фамилији Милошевић већи број појединаца бавио угоститељском делатношћу“

Стоје са лева на десно: Рајко Живановић, Мијаило Јовичић, Миладин Живановић, Драгић Јовановић, Љубисав Вучковић, Лазар Ристовић, Радомир Миливојевић; Седе са лева на десно: Иван Николић, Павле Живановић, Спасоје Радојичић: Драгутин Ломић, Вељко Ристовић, Никола Јаћимовић, Радисав Ристовић, Стеван Ђукановић и Михаило Живановић, На левом прозору: Љубисав Живановић, Тихомир Радојичић, Милован Живановић и н. н. На десном прозору: Милић-Лико Камаљевић, Михаило Радојичић, два лика се не разазнају
Стоје са лева на десно: Рајко Живановић, Мијаило Јовичић, Миладин Живановић, Драгић Јовановић, Љубисав Вучковић, Лазар Ристовић, Радомир Миливојевић; Седе са лева на десно: Иван Николић, Павле Живановић, Спасоје Радојичић: Драгутин Ломић, Вељко Ристовић, Никола Јаћимовић, Радисав Ристовић, Стеван Ђукановић и Михаило Живановић, На левом прозору: Љубисав Живановић, Тихомир Радојичић, Милован Живановић и н. н. На десном прозору: Милић-Лико Камаљевић, Михаило Радојичић, два лика се не разазнају

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

Перкић наводи да је у Драгољу током 19. века занатство било доста развијено. Најстарији занати били су: ковачки, зидарски, столарски, коларски, поткивачки, шнајдерски.

Ковачи су у доњим Ломићима имали ковачницу у коју су долазили ковачи са стране. Доласком ДушанаТришића, Ломићи су се повукли.

Зидари су у Драгољ долазили из Осећана а остао је Весо Ћирјаковић у Драгољу, данас Весовићи, Драгиша Јаћимовић, Веселин и Радиша Камаљевић, Радован Ристовић.

Столари су били Спасоје Јосиповић, браћа Цвејо, Станимир и Радован Ломић,

Шнајдерсим занатом бавили су се: Јовица Ристовић, Иванка Камаљевић, Гила Јаћимовић

Лимари су највише правили фуруне – дагаре и судове од лима. Драгољци су те услуге користили у Босути код Радојице Комненовића Џезвара и у Белановици, као и код Перкић Милосава Лоса.

Музичари су углавно узимани са стране, а међу њима Мирко циганин из Гараша, Сава кларинетиста из Лукавице. Драгољци су били: Милован Милованчевић Јовичић, Радован Ристовић хармоникаш, Радован Стевана Ристовић фрулаш, његов син Мирослав саксофониста, Радован Матић хармоникаш из Војковаца. Сада се музиком бави Живојин Стојановић са синовима ,Цвеле Радовановић је певач.

Милена Ракић професор и историчар краја, даје пример како се некад славило:
„Некада давно и мој деда Милија“Рођак“ славио је Јовањдан јер је рођен у Ломиној кући док његов брат од стрица Живота, који је остао да живи у Ломиној кући, је славио само Ракића крсну славу Ђурђевдан а Милија је славио и Јовањдан и Ђурђевдан, колач је носио на Богојављење у цркву а други на сам дан славе долазио му је Милован Јаћимовић па би с орачицом ломили код куће све док Милован није онемоћо и отишо код ћерке а деда би онда колач сломио с првим гостом који би дошао.

Кад је се мој отац одвојио од деде наставио је славити обе славе, носити колач на Богојављење у цркву а орачицу и колач је ломио с мајстором код кога је учио занат Живомиром Јовичићем а касније с његовим сином Милованом све док се Милованови синови нису поделили и старији син није рекао Обраду на Никољдан да не долази да ломи колач код њих јер је позвао другог човека не рекавши то Миловану и Милисаву и како Обрад не оде да с њима преломи колач о Никољдану и престадосмо код њих ићи на славу престадоше и они код нас долазити па смо и ми као и деда ломили с првим гостом који дође, најчешће је то био теча Драгојле из Церове.

Деда је говорио да кад он умре отац престане славити и тако слависмо ми и Јовањдан и Ђурђевдан до 2007. а како те 2007. баш на Ђурђевдан умре очева маћеха а поумираше и гости који нам долазише на славу и те године и прота Ратко оде у пензију Обрад одлучи да од следеће 2008. слави само Ракића славу.

Занимљива је и прича зашто деда Периша није славио и Јовањдан већ само Ђурђевдан, он је продајом очевине брату Павлу имао обичај да се нашали да му је с очевином и Св. Јована продао и долазио код брата на славу о Јовањдану.

Павлови потомци су одласком из Драгоља долазили код нас на славу док су им деца била млада и распусте проводили код бабе и деде у селу. Тада је за Јовањдан и Светог Саву био распуст па се уживало.

И тако од Ломиних потомака по ћерки Мирослави данас Јовањдан славе потомци Војина и Саве Јованових( Јован је Ломин унук, син Мирославе Ломине ћерке и Перише Ракића с Рудника, пореклом из села Прилика код Ивањице) “

Драгоцени су подаци које износу удружење „Мој Драгољ

Воденице: На Раслови и Качеру су Драгољци правили воденице које су им млеле брашно за исхрану породица као и јарму за исхрану стоке. Таквих воденица је било на Раслови четири (Живановића која је подигнута 1918. године, Ристовића, заједничка Ломића и Перкића и најраније порушена воденица Милорада Ломића). На саставу река Раслове и Расловице налазила се најстарија, Пантелије Ћосића.

Живановића воденица
Живановића воденица

На Качеру је такође било три воденице које су због богатства воде радиле и преко лета а то су: Радојичића, Јаћимовића и Перишина. Данас нажлост нема воденица, неке су порушили људи, а неке стихија. Постоје само зграде од Живановића и Ристовића воденице које мештане подсећају на давна времена када су догонили жито у њих, ту проводили време слушајући како камење окреће и како чекетала чекетају.

.Топоними у Драгољу: Топоними и микротопоними имају велики значај за ближа одредишта и оријентацију становника у Драгољу. Драгољ није велико село, али довољно су једни од других крајева удаљени, па ако путник не зна ближе одредиште тешко се сналази. Тако се поједини топоними свакодневно помињу, било да су у њему њиве које треба обрадити, или у њих треба отерати стоку на испашу, или се у неком топониму заказати састанак младих итд. Топоними имају разноврсна имена, било да потичу од тога што у њему живи одређена фамилија, или се у њему налази виноград, или на том простору расте посебна врста дрвета и др.
У појединим засеоцима имамо сада следеће топониме:
У Раковцу: Живановића брдо, Виноградине, Кућериште, Бучје.
У Селишту су: Камаљ, Коловоз, Ломића запис, Висилаза (која се налази јужно од речице Драгољице, па се може сматрати да припада и Раковцу), Драгољско гробље, Лисине.
У Подгорју који покрива мање подручје брдовитог дела Драгоља налази се шума Падине, а њему добрим делом припада и мањи планински венац Кикови.
У Равништима нема микротопонима изузев што се тај засеок продужава на Перишино брдо где је у своје време кућу направио Арсеније Лома.
На Перишином брду се налазе извори Прцковача и Никољац. Перишино брдо се надовезује на Драгољско брдо, а оно на Јосића брдо које се са његове јужне стране спаја са засеоком Селиште.
Сеоски атар је равничарски део Драгоља који се налази са десне стране реке Качер. У 18. и 19. веку је био слабо насељен, па и његови топоними нису били често спомињани. У 20. веку долази до масовног сасељавања из осталих заселака у сеоски атар. Сада се у њему идући од југа ка северу (према Живковцима) налазе следећи топоними: Дудинац, Широковац, Брезак, Каоник, Теодоровина, Глобарица, Претурица, Аџине ливаде, Спасојевина, којом Живковачка речица одваја Драгољ од Живковаца.

Некад задружна штала
Некад задружна штала

Задружна штала: Штала се налазила у Качеру близу куће Милинка Јаћимовића званог Прскало и у њој је била смештена задружна стока.
После Другог светског рата у Драгољу је формирана сељачка радна задруга. У њу се добровољно ступало и удруживао сточни фонд уз колективну обраду земље. За ту намену је била подигнута и задружна штала.
Ово удруживање је кратко трајало и није наишло на широку подршку тако да су и сами чланови постепено из ње иступали. Осамдесетих година прошлог века задружна штала је срушена и тиме је избрисан и последњи траг краткотрајног здруженог удруживања Драгољаца.

Омладински дом: Омладина је раније ишла на вашаре и организовали су их на отвореном. Тако су литије на Мали Спасовдан  и вашар био је на Скупу, а игранке код чувене кафане Луке Чамџије и Раје Цукина.
Тек кад је изграђена школа саграђен је и Дом у ком се омладина скупља на игранке и разне свечаности.

Перкић приказује како се развијало занатство током 19. века у Драгољу. Казује да су најстарији занати били: ковачки, зидарски, столарски, коларски, пинтерски, поткивачки, шнајдерски а у последње време аутомеханичарски и музички.Ковачи се јавио када се указала потреба да се алатке од метала поправе. Прва ковачница  отворена  је у доњим Ломићима а ковачи су долазили са стране. Доласком у Драгољ Душана Тришића и отварањем велике ковачнице, Лимићки ковачи су полако нестајали.
Зидари су се појавили повећањем становништва у Драгољу и градњом нових кућа. Прво су долазили зидари из Осанића када се појавио Весо Ћирјаковић и остао у Драгољу.Данас су то Весовићи. Касније се јављају Драгиша Јаћимовић, Веселин и Радиша Камаљевић, два Радована Ристовићи.
Столари који су највише правили прозоре и вратаза куће, а касније и намештај. Ту су билиСпасоје Јосиповић, браћа Цвејо, Станимир и Радован Ломић.
Шнајдери су правили од материјала који су мештани производили било од тежине или свиле.Ту је Јовица Ристовић, и шнајдерке Иванка Камаљевић и Гила Јаћимовић.
Лимари – клонфери су почели производити фуруне – дагаре и судове од лима. Драгољци су користили услуге у Босути код Радојице Комненовића „Џезвара“ и Милосава Перкића „Лоса“.

Музичари су увек били потребни и Драгољци су их узимали са страна, као што је био Марко циганин из Гараша и Сава кларинетиста из Лукавице. Познати младићи из Драгоља суМилован Милијанчевић Јовичић и Радован Ристовић хармоникаши, Радован Стевана Ристовић фрулаш, његов син Мирослав саксофониста, Радован Матић хармоникаш из Војковаца. Сада се у Драгољу професионално баве музиком Живијин Стојановић са своја два сина. Певач је Цвеле Радовановић

Трговина као професија није постојала. Домаћинства су се снабдевала разменом – трампом свијих производа за потребне. тако су земљане посуде размањивали са произвођачима из Котежа који су довозили црепуље, рукатке, тестије, лонце и продавали Драгољцима за кукуруз, пшеницу, пасуљ . Такође, Цигани (кашикари, коритари) су своје производе давали за жито. Остали еспап- ситну и у крупицама со, гас за осветљење, луч за подлагање ватре куповали су по вашарима у Белановици, Аранђеловцу. На вашарима су међусобно мењали своју стоку . Новца је било врло мало а и многи нису ни умели да га користе.
Прва колонијална трговина у Драгољу била је Лазара Ристовића Лазице који се преселио из горњег дела села у центар. Посла Другог светског рата отвара се државна продавница са већим избором квалитетније робе. Продавницу је отворио Мирослав Бранислава Ристовић. затим су отваране продавнице за потребе пољопривредника  као из Враћевшнице у којој је дуго радио Арсеније Живановић а после његов син Радослав
Продају својих производа( млечних и живине) мештани одлазе у Белановицу и Аранђеловац.