Белановица је по свом имену младо, а по постанку старо насеље настало од дела Калањеваца. Прве забелешке срећемо у средњем веку у списима Турака за Рудничку нахију из 1476. године пронађеним као преводи у Оријенталном институту Сарајево. У њима стоји да “Белановац припада кадилуку Острвица. Село је пусто.” Ово показује да се становништво разбежало пред најездом Турака.

У турским пореским пописима из 1476. године, назив Калањеваца био је Белановац, а 1525. године јавља се под именом Блатовчица као и податак да у селу (сада Калањевци и Белановица) има 6 домова, на површини од 20 хектара као и да је део Калањеваца. Већ 1528. године, јавља се назив Бељановац.

Од села која припадају кадилуку Острвице, Белановац се налази заједно са Берисавицом, Штилцима, Пољанама, Онугом, Козељом и Тврдином. У селу има 12 домова са 22 одрасла мушкарца.

Прича се да је у Драгољу пронађена камена секира из млађег каменог доба те се претпоставља да је крај био насељен у том истом периоцу. Римска провинција Горња Мезија простирала се од Дунава до косовске границе те је због рударења  римски пут ка овој планини водио преко Вагана и Калањеваца. Тако историју Качера можемо везати за историју Рудника који је био увек у центру пажње разних трговаца и господара.

По подацима Миодрага Јаћимовића који у књизи „Качерски родови“ наводи да данашње називе села Драгољ и Калањевци налазимо почетком 18. века у аустријским картама као Калановац и Драгуљ. Козељ је имао име Кожељ, а Шутце налазимо у 16. веку као Штулци, Трудељ као Тврдин и Тврдићи, Берисаву као Берисалица, Пољанице као Пољане.
Нека од имена мушких глава у то време била су:

– Милко, син Вукмира,
– Миловац, син Радула,
– Петар, син Радула
– Радован, син Цветка
– Баштина Милоша, сина Димитрија
– Радаљина, син Степка,
– Вук, син Чолака,
– Јован, син Радивоја
– Баштина Милована, син Дујина.

У суседном селу Оздрпанци (данас  Живковци) десило се прво забележено потурчавање српских породица 1528. године, где се јављају први муслимани Ахмед и Хасан од оца Станише, а деда је био Вук.

 

У Козељу је 1528. године (према турском попису) било седиште кнеза или властелина Димитрија, највероватније Влаха са својом кнежевином са селима Козељ, Хрељинац (данас Рељинци), Баждаревци (заселак Штавица), Штулци (Шутци), Блатовчица (Калањевци односно Белановица), Преторина (заселак Претурица у Драгољу), Оздрпанци (Живковци), Сијавица (Варнице), Берисалице (заселак Шутаца и Калањеваца Берисава), Ивановци, Пољане (Пољанице), Тврдићи и Тврдин (Трудељ), Доброшецви (Заселак у Козељу).

У Козељу је, дакле, било прво политичко и територијално седиште у средњем веку. Пошто Турци нису дуго мењали седишта кнезова, сигурно је и у доба Немањића Козељ био седиште. Властелин Димитрије столовао је у Козељу све до појаве војводе Ломе.

После погибије Арсенија Ломе 1815. године, налазимо да је седиште качерске кнежевине опет Козељ а кнез Јован Ђорђевић (Јовановић) Козељац. Лома је управљао својом кнежевином из Драгоља, после њега његов синовац Милован Ломић такође из Драгоља, а потом Живан Стојановић из Живковаца. Живан је деда политичара и историчара Живана Живановића, Аписовог зета.

Најстарија кућа у Белановици
Најстарија кућа у Белановици

Прве занатлије и трговци у овом крају регистровани су 1820. године. Тада су се полако развијали опанчарски и кројачки, а касније и други занати: ковачки, поткивачки, бојаџиски, вуновлачарски, пекарски, сарачки и други.

 

КАЛАЊЕВЦИ

У тевтерима чибука нахија Рудничка, кнежина и капетанија качерска од 1823. године написано је да село Калањевци има 21. кућу, а 1825. године 30 кућа. Турци су свима наметнули плаћање пореза: пшеницу, јечем, кошнице, конопљу, на сено, на свиње, купус, бурад, свадбарину, дрварину…

У спахијским пореским списима из 1835. године Калањевци имају 48, а после пописа 1863. године имају 70 домаћинстава, да би 1900. године, кад је већ формирано насеље Белановица, село имало 163 породице.

У тевтеру чибучком  од 10. марта 1823. године записани су власници оваца и коза:

1. Радован Марковић              40
2. Живан Стојановић              36
З. Јевто Лучић                         46
4. Милован . Василевић         30
5. Јован Раковац                    107 .
6. Павле Петрониевић            26
7. Андрија Веселиновић      130
8. Стојан Дмитровић              17
9. Јован Ракошић                    60
10. Раде Ракошић                    36
11. Радован Младеновић        49
12. Јоксим Танасиевић            23
13. Павле Николић                  22
14 Петар Николић                   30
15. Гаврило Сrојановић         50
16. Максим Ђокић                  19
17.Васо Миаиловић                 5
18. Јован Николић               120
19. Радован Новаковић         37
20. Неделко Милићевић         3
21. Глишо Дмитриевић         16
22. Радивое Милоевић           19
23. Павле Јаковлвић                5
24. Ристивое Милощевић      2
25. Димитрие ,Милошевић   16
26. Арсение Андрић              13
27. Арсение Елић                   15
28. Станиша Тосун                15
29. Антоние Ђиласовић        62.
30. Милован Ђиласовић        30
31. Петроние Ђокић               45
32. Миаило Петрониевић      21
33. Арсение Петровић           0З

Укупно 1158. оваца и коза

Калањевци 1886. године преузимају политички примат и ту се налази седиште калањевачке општине за сва околна села: Живковце, Пољанице, Шутце, Босуту, Драгољ, Трудељ и Козељ.

У јужном делу Калањеваца било је већ груписано насеље уз десну обалу речице Белановице, са двадесетак кућа, занатских радњи, трговином и кафаном. У то време Турци забрањују рад сеоским занатлијама и трговцима, тако да они у већем броју долазе у то груписано насеље, зидају куће и отварају дућане. Почела се одвијати трговина живе стоке и пољопривредних производа.

Кућа испод цркве - једна од најстаријих
Кућа испод цркве – једна од најстаријих

Изградњом првих кућа које су саграђене од камена и цигле, насеље постаје привлачно за становнике из суседних села. Тако се досељавају породице из Брајковца, Гараша, Трешњевице и других качерских села. Богати домаћини из суседних села су подизали куће и отварали занатлијске радње, дућане и кафане.
Крајем 19. века становништво прима градске навике и Белановица постаје јако тржиште пољопривредних производа, ракије, суве шљиве и стоке.

Поред опанчарског и абаџијског заната развијају се и нови. Подизањем привредног и друштвеног центра, заједно са стамбеним објектима, Белановица добија и вашар а обзиром на њену готово подједнаку удаљеност од свих осталих сеоских насеља којима је требала да служи, добила је право на одржавања пијаце.
На већ формираном центру насеља нашла се и шутачка црква која је касније премештена у Јарменовце, где се и данас налази а на њеном месту изграђена је нова, грађена у готском стилу 1864. године. Исте године у близини је изграђена и нова школа.

ПОРЕКЛО СТАНОВНИШТВА

У најстарије фамилије убрајају се:

– Сретеновићи, Марковићи и Радосављевић славе Ђурђевдан;

– Гавриловићи, Савићи и Дамњановићикоји славе Аранђеловдан;

– Војиновићи и Максимовићи који славе Аранђеловдан;

– Мирићи и Сарићи који славе Ђурђевдан;

– Десивојевићи који славе Срђевдан;

– Ломићи који славе Јовањдан,

– Ђукнићи који славе Стевандан,

– Маринковићи и Ђорђевићи који славе Никољдан.

Међу староседеоцима су се могли наћи и Роми. Тако су поред речице Берисаве имали и своје насеље под истоименим називом “Берисава“сачињено од неколико кућа направљених од цигле.

Свирачи из насеља Берисава
Свирачи из насеља Берисава

Роми су били саставни део житеља Белановице и бавили су се разним занатима. Правили су од дрвета вретена и преслице, кашике, варјаче, заструге за сир и кајмак. Плели су од врбовог прућа разне корпе и котарице. Имали су и мајсторе за крпљење старог посуђа и оправку кишобрана Матију и Косту.

Било је и музиканата који су свирали виолину, као што је био Мирко, одличан уметник који према причи легне на виолину и свира, посебно на вашарима. У Берисави су живели све до 1970. године, а тада су, услед изградње пута за Лазаревац који је пролазио кроз њихово насеље, тихо нестали.

Становништво старе Белановице је двојако староседелачко, које је живело у Калањевцима и досељеничко из Рашке, Сјенице, Нове Вароши, Црне Горе. А малим делом је из Босне. Касније се досељава велики број избеглица из Босне а мањи број са Космета. Староседеоци су породице Ђукнић, Ломић, Војиновић, Мирић, Јаћимовић и друге.

После завршетка Другог светског рата Комесаријат за избеглице послао је већи број избеглица и у Белановицу са околним селима. Избеглице су примали и распоређивали их по домаћинствима свештеник Лазар Радосављевић и млинар Ивко Томковић.

Национални састав био је српски до 1970. године када почиње досељавање из Црне Горе, Босне и Космета. Површина насеља износи око 30 ха. Касније се површина проширила припајањем Дрењине, Ливада (од Живковаца), Берисаве, Ковиљаче и Осоја.

ДОСЕЉАВАЊЕ

Историјске прилике и природна богатства овог краја условила су да се многе породице населе из различитих места у три временска периода:

– први обухвата време од половине 18. века до Првог српског устанка када  се највише досељавало становништво из планинских крајева Ужичког округа, Старог Влаха, Херцеговине и Црне Горе

– други период је доба Првог српског устанка када је ослобођена Србија привлачила околне сународнике, а нарочито када је Карађорђе 1809. године походио Сјеницу и Нови Пазар

– трећи период обухвата време од Другог српског станка до данас.

Ту је нарочито било интензивно досељавање после српско-турских ратова 1876. године и после распада Југославиле 1991. године. Многе су породице досељене у Белановицу и околна села а било је и расељавања како због посла тако и због  школовања.

Највећи број становника био је пред Други светски рат и после њега. Затим долази до масовног одлива стеновника који су ишли у градове тражећи посао. Томе је и комунистичка власт допринела индустријском револуцијом, отварањем великог броја фабрика. Село зато сиромаши кроз велики број старачких домаћинстава. Све је више празних и урушених домаћинстава.

Археолошких објеката у околини нема осим старијих црквених здања. Сеоска гробља, како стара тако и новија, претежно су запуштена и зарасла у растиње. То нарочито важи за белановачко о коме нико не води рачуна. На брду у центру постоји старо Маџарско гробље, што је назив за свако непознато гробље у Србији.

Ђенерал Јован Мишковић 1869. године, проучавајући детаљно рудничку област, забележио је да „код састава речице Белановице и Качера осим цркве, налази се још и школа сударица калањевачке општине. Низ Качер води пут из Рудника преко Калањеваца у Моравце и Љиг.“

Тихомир Р. Ђорђевић у ” Архивска грађа за насеља у Србији у време прве владе Кнеза Милоша (1815— 1839)” наводи једно од досељавања у Качер –село Шутце:

Досељавање из Босне:
7 .априла 1837, Но 399, п и ш е

Непраничество Окружја Рудничког Кнезу Милошу :

“Пре 30 година доселивши се на Осата 4 брата Поповића, а имено Димитрије и Ћорђе, свештеницн, Гаврило и Трифун, земљеделци, у  Шутце. Срез Качерски у Окружју Рудннчком и бавивши се у једној кући. После 5 година одели се поп Ђорђе од наведене браће и своје исе у свему што су у оно време имали прими. Од оставиша три брата наскоро умре Гаврило и Трифун, остане само поп Дмитар у кући с једним сином  Савом ожењеним. Жививши и Сава са женом Маријом 10 година, умре и он. Отац његов он Димитрије не могавши сам економију кућну обдржавати , најпре заиште у брата свог гореспоменутог попа Ђорђа сина његовог Милоша к себе у наследије, и овај му то не дозволи – то из Ужичког Окружја преко Г-на Мићића набави јсдног чесног момка Антонија и овога узме мешто сина и  привенчавши га за снаху Марију учини како њега наследником свога покретнога и непокретнога имања, тако и сестрића свог Михаила, и сврху овог уговора сочини писмено 14-го јануарија 1826 год. пред ондашњим старешином качерским и многим кметовима у коме је и поп Ђурђе потписан”
         ( К. К. Нах. Рудничка 1837)

Проглашењем варошице почиње нагли напредак. Белановица добија сталну пијацу, вашаре и постаје управни центар овог краја. Већ 1906. године добија пошту са телеграфом када почиње и изградња пута за Љиг.

Ковачница
Ковачница

Данас у  Белановици не постоји зграда која је старија од средине 18. века. Најстарије су Радосављевића кућа на чијем месту је сада кафана „Качара“  Гавриловића  „Кривошије“ кућа која је некада била друмска, кириџијска кафана, затим Пићарина кућа, па Ђукнића кућа на ивици црквеног плаца, и ковачница у центру насеља.

НАЗИВ И ПОРЕКЛО СЕЛА 

Мирчета Вемић у Зборнику САНУ пише да Белановица носи назив по речици Белановици, једној од изворишних притока реке Качер у област Качер. Тако се назива и таласаста зараван села Калањевци на којој је почела да се развија, у почетку као калањевачки заселак, мала варош, у другој половини 19. века.

Иначе, реч Белановица означава беличасти ток бујичасте реке, а називом реке означена је та зараван у близини њеног ушћа у Качер, као и само насеље које је ту никло.

Белановица се као груписано друмско насеље збијеног типа, нашло у центру гравитације за околна насеља, што ју је предодредило да преузме и улогу средишта локалног подручја. Поред видљиве центрираности у односу на околна насеља, Белановица се нашла у долини реке Качер, у додиру равни и побрђа, на путу на коме се одвијао жив кириџијски саобраћај са изграђеним конацима, тако да је могла да обавља извесне услужне делатности.

Најстарија зграда која је ту подигнута била је механа, касније две, највероватније са конацима, уз коју су почели да се досељавају трговци и занатлије, који су постепено изградили збијено насеобинско језгро Белановице.

Како описује Милоје Т. Ракић, почетком прошлог века 1905. године:

„у Белановици, поред Качера и друма што туда из Рудника у Београд води, има једно збијено насеље од 36 кућа, неколико трговачких и занатлијских дућана, 2 механе, школе, цркве и општинске суднице. Има тип варошице, па је за варошицу и проглашено указом од прошле године.“

Олга Савић, научни сарадник Географског института” Јован Цвијић“ 1974. године у студији “Белановица – положај и развој” наводи:

“Порекло Калањеваца, односно сам зачетак насеља, везује се за једну од бачија којих је било доста у околини Рудника. Претпоставка је да се Калањевци помињу први пут на Ебшелвицовој карти уз извештај грофа Наперга у доба аустријске окупације Србије. Даље, помиње се по ослобођењу Србије од Турака када се налази у рудничком округу.“

Дајући опис  рудничке нахије 1829. године Ото Дубислав Пирх помиње Берисаву и Калањевце као два засебна насеља а као два одвојена насеља помињу се и у првом попису домова и арачких глава из 1818, 1819. и 1822. године. По подели оружја из 1866. године Калањевци заједно са Живковцима чине Општину живковачку.

Јован Мишковић у опису рудничког округа бележи да је 1872. године Општина Калањевци обухватала следећа села: Калањевце, Козељ, Живковце, Пољанице, Шутце, Босуту, Драгољ и Трудељ.

Крајем 19. века Калањевци постају најбројније насеље у срезу качерском и добијају право на одржавање  вашара. У селу се 27.08.1893. одржао вашар на коме је поред 5 механа и 8 дућана било заузето 10 места за продају робе, као и 12 кола са којих се роба продавала (на четвора кола се крчмило пиће, а на осталих осам разни други производи). Од стоке је на том вашару продато највише оваца, извесне количине вина, ракије и јечма.

Јачањем и развојем Калањеваца јачала је и развијала се и Белановица. Услов за то био је пут који иде долином реке, што је добар положај за развој насеља. Тако Белановица по подацима из 1884. године има 236 становника; 1900. године – 221 становника; 1905. године – 253 становника а 1910. године – 285 становника.

У селу постоје извори воде: Совљак, Змајевац, Језеро, Стублина, Мравињак, Матковац, Јошје, Глоговица, Вода у Берисави, Јозовац, Студенац, Лековита Вода, други Студенац, Јагњило, Чесмица у Осоју и још доста незнатнијих. Има и седам бунара-ђермова. На јужном подножју Дебелог Брда, у обали Оњега, налази се извор киселе воде.

Село је разбијеног типа, који чини као неку средину између старовлашког и шумадијског типа. Разликују се четири засеока: Медевац, око истоименог потока и даље право на север, преко развођа, до Оњега, затим Средина Села, Берисава и Белановица.

ПОРЕКЛО СТАНОВНИШТВА

У селу има свега 161 кућа, од којих у Медевцу 58, Средини Села 58, Берисави 9 и Белановици 36. О пореклу становништва Мишковић пише:

„Само се за две фамилије прича да су старинци, а све остале су досељене озго.“

У засеоку Медевац следеће су фамилије:

– Сретеновићи (Радисављевићи), мала фамилија за коју се прича да је у селу најстарија, славе Ђурђевдан,
– Максимовићи, Војиновићи, једна фамилија из старине, за коју се, такође тврди да су старинци, славе Аранђеловдан,
– Мирићи (Сарићи) су дошли из Херцеговине у Ужички округ, а одатле овамо, мало пре него што је Карађорђе закрајинио, славе Ђурђевдан,
– Ковачевићи су дошли из Бољковца пре 50 година, славе Ђурђевдан.
– Ђорђевићи (Бугарчићи) су дошли из Матијевца у округу Нишком пре 70-80 година, славе Никољдан.

У Средини Села су:

– Догањићи, давно досељени из Старог Влаха у Трудељ, а отуд овамо, славе Јовањдан,
– Ђукнићи, највећа фамилија у Калањевцима, одавно су досељени из Црне Горе, има их и у Срему куда су отишли вероватно за време сеобе под Арсенијем IV Јовановићем, славе Стевањдан,
– Мијатовићи су дошли из Старог Влаха пре 130-150 године, славе Ђурђевдан,
– Колаковићи су дошли, такође, из старог Влаха када и Мијатовићи, славе Лучиндан,
– Десивојевићи су досељени из Старог Влаха пре 120 година, славе Срђевдан,
– Симићи, Јовичићи, једна su фамилија са Мирићима у Медевцу,
– Мирчетићи, одавно досељени из Трешњевице у Oкругу крагујевачком, славе Јовањдан.

У Берисави су:

– Глигоријевићи (Савићи, Дамњановићи), досељени из Старог Влаха пре 120 -130 година, славе Аранђеловдан.

У Белановици су:

– Ђукнићи, који су и у Средини Села. У овом засеоку-варошици има још неких скорашњих досељеника из оближњих села, који су се овде настанили као занатлије и трговци. Сеоска заветина је Бела Субота, по Тројицама.

Прича се да су Калањевци добили назив по легенди: Одвајкада је средишњи део села био подбаран, пун кала, где су расле трске и неке слатке травке. Кад год би се овце пустиле у пашу, увек би безглаво јуриле у тај део села пун кала. Пастири су вазда имали муке да их истерају из тог кала, упадајући у њега до колена. И увек су понављали „Опет одоше у кало овце“. И од овог у “кало овце” наста име селу Калањевци.

 

ШУТЦИ

Село Шутци је испод Калањеваца, а северозападно од Белановице, одмах у долини реке Качер. Од Цера, најисточнијег и највишег узвишења планине Кљештевице, одваја се један повијарац на јужну страну, састављен из онижих брегова и завршава се Шутачким Камаљем у долини Качера.

До овог повијарца пружа се од Кљештевице једна дугачка коса благог нагиба у долину Качера, одвојена од поменутог повијарца Великим Потоком. На странама ове косе и поменутих брегова, на десној страни Великог Потока, смештене су сеоске куће. Ту се у речну долину стрмо спушта део планине Ковиљаче.

Највећи су извори: извор Великог Потока, извор потока Врањевца, Теовановића Извор, Ракинац, Глуваћ, Добриловац, други Добриловац, Којички Извор, други Глуваћ, Оњег и Бошкић. Има и шест бунара-ђермова.

Село је разбијеног типа и веома је по типу слично селима у долини Качера. Имају два засеока: Шутци, јужно и Којица северно, између којих нема никакве природне границе. На Кошаришту је циганско насеље од три куће, досељене пре десетак година из Бољковца. У селу има 124 куће, од којих у Шутцима 87 а у Којици 37.

                                  Епизода из документарно-хумористичког серијала МЕГА Тијосав, снимана у Шутцима

ПОРЕКЛО СТАНОВНИШТВА

У тевтеру чибучком од 10. марта 1823. године записани су власници оваца и коза:

1.Поп Дмитар                            70
2. Василие Ристивоевић           30
3. Радоица . Петровић              08
4. Миаило Ристивоевић           30
5.Живан Живковић                  11
6. Стојан Јакшић                      47
7. Димитрие Милијановић      44
8. Гаврило Теодоровић           22
9. Марко Лазић                       16
10. Ђунисие Јовановић           11
1. Лука Милошевић                44
12. Илија Јанковић                  28
13. Нешко Стевановић            11
14.  Јовица Мијаиловић           11
15. Марко Мијаиловић            19
16. Марко Милићевић             20
17. Јевто Петровић                  16
18. Миаило . Петровић            16
19. Милосав Петровић             33
20. Јаћим Трипковић                11
21. Вилип Николић                  25
22. Илија Марковић                 36
23. Стеван Милијановић         22
24. Јован Ивановић                  19
25. Петар Дмитровић               21
26. Милован Степановић         38
27. Радован Петровић              10
28. Периша Томић                    02
29. Крунија удовица                12
30. Симо Милијановић            39
31.Урош Јосиповић                  80
32. Поп Ђоко                            55
33. Јован Петровић                  35
34. Никола Глиrориевић         32
35. Никола Чаић                      04
36. Ненад Миаиловић             14

Укупно   968. оваца и коза

Зна се да су у селу биле две фамилије, Перићи и Лазићи, били старинци, које су данас сасвим изумрле. Данашње је становништво из Старог Влаха и Босне.

У Шутцима су:

– Теовановићи (Јевтићи, Ивановићи),који су досељени из Старог Влаха пре 120 година, славе Митровдан,
– Поповићи (Дражићи). Прича се да су се за време Карађорђево доселила из Осата три попа од којих су се ови намножили, славе Стевањдан,
– Ломићи су дошли из Осата после Поповића, зову их и Осаћанима, славе Ђурђевдан,
– Маринковићи су дошли из Босне пре 50 година, славе Никољдан,
– Стојановићи су дошли из Старог Влаха пре више од 100 година, славе Никољдан.

У Којици су:

– Симићи и Јеринићи, који су од старине једна фамилија са Теовановићима у засеоку Шутцима, и они, претпоставља се, славе Митровдан,

– Јеремићи су дошли пре 20 година из Босуте, не каже се шта славе.

По предању, један део Шутаца зове се од вајкада Беговиште. Ту се народ у Турско време склањао у шумовите пределе бежећи од Турака. У збегу је била и мала црква, а жене су покакд кад галамиле, што је много било опасно ако Турци чују. Зато је најстарији човек  збега често говорио женама да шуте. И од тог шуте настаде име села Шутци.

ЖИВКОВЦИ

У тевтеру чибучком од 10. марта 1823. године записани су власници оваца и коза:

1. Радован Марковић              40
2.Живан Стојановић               36
З. Јевто Лучић                         46
4. Милован . Василевић         30
5. Јован Раковац                    107
6. Павле Петрониевић            26
7. Андрија Веселиновић      130
8. Стојан Дмитровић              17
9. Јован Ракошић                    60
10. Раде Ракошић                   36
11. Радован Младеновић       49
12. Јоксим Танасиевић           23
13. Павле Николић                 22
14 Петар Николић                  30
15. Гаврило Сrојановић        50
16. Максим Ђокић                19
17.Васо Миаиловић               5
18. Јован Николић              120
19. Радован Новаковић        37
20. Неделко Милићевић        3
21. Глишо Дмитриевић       16
22. Радивое Милоевић         19
23. Павле Јаковлвић               5
24. Ристивое Милощевић     2
25. Димитрие ,Милошевић  16
26. Арсение Андрић             13
27. Арсение Елић                  15
28. Станиша Тосун                15
29. Антоние Ђиласовић        62
30. Милован Ђиласовић       30
31. Петроние Ђокић              45
32. Миаило Петрониевић     21
33. Арсение Петровић          0З

Укупно 1158 оваца и коза

Село Живковци, ранији назив Оздрпанци, налази се североисточно од Белановице. Милоје Ракић га описује:

“У селу се разликују три засеока. Од Вагана на југ и на југо-запад спуштају се косе у таласасту раван око реке Оњег и чине заселак Оњег. Река Оњег постаје од неколико потока који извиру испод Вагана, протиче кроз истоимени заселак и тече даље северном границом ове области у правцу југо-истока, до ушћа у Љиг.

Заселек Оњег одвојен је од засеока Средина села развођем што дели воде на десно, најпре реци Оњегу, а после Љигу, и на лево Качеру. Од овог развођа, а поименце од Средњака, Дебелог Брда и Кобиловаче пружају се на јужну страну две косе у таласасту раван око реке Качера. Ове косе су раздвојене Живковачком Реком и чине средину Села.

Од овога је реком Качер и његовом долином јаче издвојен трећи заселак, Дрењина, који, као и Оњег, чини засебну географску целину. Он је на левој страни Качера, а сачињавају га опет две косе, које се од Горњег Брда, на граници драгољског и живковачког атара, и планине Осоја спуштају благим нагибом у долину Качера. Добио је име по дрвету дрену кога има на овом простору. Кроз заселак протиче Дубоки поток.“

Дрењина
Дрењина

Сеоске куће су на странама поменутих коса и при врховима њиховим, у супадинама поменутих брда. Најбројније фамилије су Марковићи, Никитовићи а ту су и Радојичићи, Петровићи.

Извори воде у селу су: вода у селу Живковачка Река, чији је извор, звани Катра, испод брега Штовне. Тече у правцу север-југ кроз средину Села у Качер. Са десне стране прима поток Медевац, који је једина природна граница између овог села и Калањеваца. Знатни су још извори: Катрен чесма од старине, у средини Села, код које су негда биле „совре“, а на равни пред Катреном зборно место за општинске састанке у ранија времена, затим Точак и Рашћиновац.

Легенда каже да испод брда Штовне у селу Живковци избија јака жива вода, која је највећа текућа вода у селу. И кад су највеће суше, ова вода никад не пресуши. Пошто ова вода даје живот селу, тако се и село назове Живковци.

Село је разбијеног типа, слично типу осталих села у долини Качера. Само што јача издвојеност и удаљеност заселака чине му већу разбијеност ако се у целини посматра. Има три засеока: Оњег и Дрењину, који су од трећег засеока, средине Села, далеко пола часа.

У селу имају 123 куће, од којих су у Дрењини 17, Средини Села 80 и Оњегу 26 кућа. Од старине у селу постоји, на потесу, поред Качера је Селиште, где је, по причању, било некада село. У долини Живковачке Реке, под брдом Кобиловача, има стари рударски поткоп вертикалног правца и око њега шлакње.

ПОРЕКЛО СТАНОВНИШТВА

Сем једне разгранате фамилије, која је пре 200 година досељена из Трудеља, те се може рачунати у старинце области, у селу су све досељеници.

Слепи старац Миладин из Калањеваца, уважен и бистрог ума и особито доброг памћења, рече ми да се све становништво у Живковицма и Калањевцима доселило „озго“.

У Дрењини су:

– Марковићи, који су дошли од Сјенице 1809. године, славе Ђурђевдан.

У Средини Села су:

– Гавриловићи, Старчевићи, Петровићи, Стајчићи, Милићевићи, Чолићи, Димитријевићи, једна су фамилија из старине, досељени из Трудеља пре 200 година, славе Никољдан,
– Живановићи су давно досељени из Мајина у Црној Гори Бока Которска, славе Мратиндан. Од ове фамилије има кућа у Срему, где су неки остали после бекства за време Кочине Крајине, док су се остали вратили на старину, у Живковце.
– Плесконићи су досељени пре 120 година из Сјенице, славе Ђурђевдан,
– Плескоња има у Бабинама, између Пљеваља и Пријепоља, где су старинци и они славе Ђурђевдан, те се може сматрати да су Плесконићи отуда,
– Петронијевићи су дошли из Трнаве Округ ужички пре 120-130 година, славе Никољдан,
– Тамбурићи су дошли одавно однекуд „озго“, славе Никољдан,
– Недићи су такође „озго“, славе Никољдан,
– Јаковљевићи су дошли од Нове Вароши за време Кара-Ђорђево, славе Лучиндан,
– Павлучићи (Јанковићи) су досељени из Сјенице у време Кара-Ђорђево, славе Никољдан.

У Оњегу су:

– Раковићи, досељени од Сјенице за време Првог устанка, славе Илиндан,
– Веселиновићи (Јанковићи) су дошли заједно са Раковићима од Сјенице, славе Ђурђевдан.

Сеоска заветина је први дан Духова – Тројица.

 Окупљање код Записа 2019. године
Окупљање код Записа 2019. године

Мештани се тог дана окупљају код сеоског Заветног дрвета (липе), где се уз пријатно дружење чита молитва и и служи доручак. Oбичај Крстоноша је обављан све до 1941. године, а тада су га комунисти укинули. Обичај је обновљен 2009. године мада је сеоски уметник, сликар наивац, Милосав Ранковић, сваке године долазио код записа и палио свећу за здравље мештана.
Мермерно постоље са уклесаним датумом под липом донирао је Милинко Перовић из Ресника.

Једна легенда која се могла чути везана је за шумадијски крај и њену пошумљеност. Некада гнездо хајдука и вила данас је изгубила много од своје романтичности. Њена столетна стабла, по којима је и добила име,  давно посечена и сваке године њене шуме су све ређе.

О вредности шума говори и Т. Радивојевић у књизи „Србија у слици и речи“ давне 1927. године у тексту који описује народно предање „да  у околини села Живковаца, код Белановице, већ четири године туче опасан град. Страховита ледена олуја опустошила је 10. августа све што је остало на земљи: кукуруз, шљиве, винограде, па и само шумско дрвеће. Зашто и како, сељаци не знају.

Постили су све петке, и неке нове суботе, и девет четвртака узастопце нису радили, и градобитине се нису сачували. Из разговора са њима сам сазнао да је пре тачно четири годинеисечен јхедан велики забран близу манастира Моравци; са математичком тачношћу ту околину од тада захвата онај ледени талас што сваке године пође од Дрине па кроз оголелу Шумадију туче све до Смедеревске Паланке. Тако је било ове године и биће тако све док нашу Шумадију најзад не пошумимо.“

 

КОЗЕЉ

У тевтеру чибучком од 10. марта 1823. године записани су власници оваца и коза:

1.  Кнез Јован Старчевић           160
2. Јоксим Ђурђевић                      50
З. Илија Степановић                     05
4. .Живко Обрадовић                    26
5. Стеван Јанковић                        33
6. Обрад Благоевић                       41
7. Марко Андрић                           18
8. Никола Марковић                      36
9. Милисав Андрић                       22
10. Милован Марковић                 90
11. Алемпие Ристивоевић           100
12. Јован Ђуровић                          33
13. Стојан Миловановић                36
14.Иван Стевановић                       03
15. Милован Стевановић               22
16. Станимир Петровић                 37
17. Вилип Јовановић                      10
18. Лазар Василиевић                    26
19. Симеун Милутиновић             10
20. Тома Стевановић                      10
21. Стеван Василиевић                   –
22. Павле Томић                             31
23. Атанаско Ломо                         64
24. Проко Милановић                    18

Укупно  844 оваца и коза

Село Козељ лежи у клисурастој долини Козељице, јужно од Белановице, према предању, спомиње се још у средњем веку под првим именом Кожељ. Земљиште му има јаку висинску разграну, те долази међу најврлетнија села у овој области.

Десну страну козељске долине чине два дугачка брда: Ковиљача и Врлаја, којима се завршава развође између Качера и Козељице. Врлаја се на северну страну спушта стрмо у долину Качера, која је овде широка и равна. А леву страну долине чини наставак развођа између Козељице и Брезовице.

У њему су овде узвишења: Велико Брдо, Липет и Обешењак. Поред тога, опет са леве стране Козељице пружа се Козељска Планина, која дубодолинама неколико потока, што се са поменутог развођа стачу у Козељицу, простругана на неколиким местима и подељена на некакве делове, углавном на: Котрљ и Латовац.

Сеоске су куће на странама поменутих брда и њихових коса и на супадини Козељске Планине, мало изнад долине Козељице, на заравњеним местима поред дубодолина оних потока што пресецају ову планину

Село је разбијеног, правог старовлашког типа. У њему се разликују три засеока: Козељ, у средини села, Блажићи и Доброшевац, на крајевима села. Сеоске су куће веома раштркане, а због многе шуме и јако поентираног земљишта веома су скривене, тако да се и са највећег узвишења у селу могу само по неколико видети.

Најважнији извори у селу су извор потока Тисовице, Српског Потока, Нанастирског Потока, потока Драгомирца, Дубоког Потока, даље Мркине, Точак, Секулића Чесма, Јесеновита Чесма, Змијаница, Водица, Матина Вода, извор у Гувништима, чесма под Липетом, Млакинац и други мањи, око којих су прикупљене сеоске куће.

Прича каже да је неки Турчин Мемед волео много козије млеко и бели мрс од козијег млека. Зато је читаво село испод Рудника само за њега гајило козе. Оне су се биле толико намножиле, да су сво лишће једне године побрстиле и село је остало пусто. Због тог Турчина и његових сијасет коза, прозвали су село Козељ.

Козељ је једно од највећих и најређе насељених села у општини Љиг, са површином од 1877 хектара.  У селу има 92 куће, од којих су у Козељу 60, у Доброшевцу 22 и у Блажићима 10. Године 1910. у Козељу је било 30 домаћинстава, да би се тај број повећао до 170 (1946.) а 1974. године има 140 домаћинстава, од којих су 135 пољопривредна.Село је по попису из 1948 године имало 809 становника 1961. године – 822, а 2008. године 140 становника.

У средњем веку, село је имало манастир и цркву, што говори о његовом већем значају него у данашње време. О томе сведоче остаци цркве и топоним „Мастирине“ тј. „Манастирине“ (поток, десна притока реке Козељице).

Иначе прво политичко и територијално седиште кнеза у средњем веку  било је у Козељу у коме је у доба Немањића боравио старешина кнежине.

У турским тефтерима стоји да је седиште кнеза Димитрија, који је био Влах, и да је кнежевина имала села : Хрељинац (данас Рељинци), Белшић ( данас неки од заселака), Бождаревци (заселак Штавица), Штулци, Блатовчица, Преторина, Оздрпанци, Сијолица (данас Варнице) Бериселице (заселак Калањеваца и Шутаца), Берисава, Дупчево (данас непознато село), Ивановци, Пољане, Тврдићи и Тврдин (данас Трудељ), Доброшевци (заселак у Козељу).

Од знаменитости села треба поменути остатке цркве на десној обали Козељице и остатке манастира уз поток Манастирине. Мештани нарочито истичу да њихово гостопримство потиче још из времена Краљевића Марка који је по легенди у камену на самом ушћу два потока оставио своју стопу и отисак мача. То место је названо Краљева стопа.

У селу је постојала општина од 1925. до 1935. године када је пресељена у суседно село Ивановци.

ПОРЕКЛО СТАНОВНИШТВА

Од 25 фамилија, колико их у овом селу има, само се за две зна да су досељене и то једна из Старог Влаха, а друга из Тетова. Још имају две фамилије постале од уљеза, који су ту дошли из оближњих села. А све су остало старинци и, без малог изузетка, славе Никољдан.

У Козељу су:

– Петровићи (Секулићи, Филиповићи, Шукићи, Ћустићи, Павловићи), који су одавно досељени из Старог Влаха, славе Јовањдан. Зову их Старовласима,
– Мацановићи, славе Ђурђевдан,
– Антонијевићи, славе Томиндан,
– Радишићи, славе Аранђеловдан,
– Ристивојевићи, славе Никољдан,
– Ђурђевићи, славе Никољдан,
– Хаџићи, славе Никољдан,
– Кнежевићи, славе Никољдан,
– Миловановићи, славе Никољдан,
– Башкаловићи (Стојановићи), славе Мратиндан,
– Миловановићи, предак дошао пре 50 година из Угриноваца као уљез у кућу неке овдашње фамилије.

У Доброшевцу су:

– Томићи, славе Никољдан.
– Јовановићи 1, славе Никољдан,
– Јовановићи 2, славе Митровдан,
– Радовановићи, славе Никољдан,
– Милошевићи, славе Никољдан,
– Гордићи, славе Никољдан,
– Марковићи, старије презиме Мамутовићи, славе Никољдан,
– Андрићи, који су дошли из Тетова у Старој Србији пре 45 година, славе Лучиндан,
– Матићи, ову је породицу засновао један уљез из Трудеља пре 15 година, дошавши у кућу некога од Јовановића.

У Блажићима су:

– Блажићи, славе Ђурђевдан,
– Гавриловићи, славе Никољдан.

Сеоска заветина је Бела Субота по Тројицама.

Изградња инфраструктуре села започета је почетком рада Општине 1925. године:

1925 – почетак рада општине
1927 – почетак изградње школе
1932 – завршена изградња школе и почетак рада
1934 – изградња водовода за школу
1935 – отворена продавница, ковачница, премештена општина у Ивановце
1946 – 170 домаћинстава, 150 крава, изградња дома културе и село је добило струју
1950 – формирана задруга
1958 – развијено свињарство, добијена америчка помоћ у храни
1960 – изградња магистрале и почетак расељавања сеоског становништва,
1964 – увођење струје у село
1970 – куповина првих трактора у селу
1971 – прва инострана раса свиња у селу (ландрас)
1978 – прва аутобуска линија
1980 – кредитирање пољопривреде (интензивна пољопривредна производња)
1982 – тов јунади (услужни), 600-700 товних грла. Први асфалт
1987 – прекид интензивне производње, пад стандарда, увођење телефона
1997 – реновирање дома (1200 надница мештана)
1999 – завршено реновирање дома и путне мреже по засеоцима,
2002 – урађена деоница асфалта
2003 – почетак реновирања школе уз помоћ нове учитељице.

Козељ као своје потенцијале истиче повољан географски положај за пољопривредну производњу нарочито за пласман производа (близина Београда), повољне услове за развој сточарства, дугу традицију у бављењу овом делатношћу, доста површина под ливадама и пашњацима као и јаку жељу за даљим бављењем и унапређењем пољопривредне производње.

Кроз део села пролази само један асфалтни пут и то само до центра, док је споредна инфраструктура лоша. У селу не постоји место са културним садржајима изузев школе где је у једној од учиионица смештен мали музеј.

Формирањем задруге 1950. године отпочиње се са организованијом производњом и од 1958. године развија се свињарство. Прва страна раса свиња купљена је 1971. године. Мештани су радили услужни тов за потребе задруге у Белановици.

У центру села смештена је четворогодишња школа, у чијем склопу се налази и мали сеоски музеј. Уз реку Козељицу постоји неколико воденица које тренутно нису у употреби.

 

ПОЉАНИЦЕ

 У тевтеру чибучком од 10. марта 1823. године записани су власници оваца и коза:

 

1.Милоје Кулиза                    42
2. Илија Кулиза                       34
З. Патар Кулиза                       27
4. Ћорђие Сретеновић            45
5. Ђоко Радовановић             08
6. Арсенић Велић                   21
7. Урош Велић                         22
8. Благое Марковић                 17
9. Паун Јанковић                      15
10. Петроние Мандић              30
11. Радосав Елић                      44
12. Милован Радоевић             12
13. Петар Ерић                         10
14. Лазо Бабић                          07
15. Вилип Марковић                12
16. Стана удовица                     22
17. Павле Бабић                        09
18. Јован Боrосавлевић             22
19. Илија Николић                    20
20. Милован Бабић                  07
21. Теодор Радовановић           30
22. Павле Милићевић               20
23. Петар Минић                      19

Укупно  486 оваца и коза

Село Пољанице, у 18. веку јавља се први пут као Пољане, налази се поред Шутаца а источно од Белановице, опет у долини Качера. И овде се од помињаног развођа између Љига и Качера спуштају у долину Качера две косе са благим нагибом. Ове косе раздвојене су потоком Врбовцем, а од шутачке косе одваја их поток Врањевац.

На овим се косама уздижу као таласи омања узвишења: Парлог, Врбовац, Пољана и друга мања, те земљиште има изглед таласасте равни. Сеоске су куће на странама ових коса. Не левој страни Качера је планина Лисина, чије се стране стрмо спуштају у долину ове реке, те јако стешњују са те стране.

Село је разбијеног, прелазног типа између старовлашког и шумадијског. Због мањега пространства а веће једноликости земљишта село се дели на два засеока. Поједини крајеви носе географска имена као: Дебељак, Трлине, Крњевац.

До пре 60 година село је било на сеоском атару, одакле је премештено у брдо, на садашње место. Најважнији извори  у овом селу су: извор потока Врбовца, Маринац, Липовица, Бубан, Сига и још повише безимених, око којих су прикупљене сеоске куће.

У атару овог села има једно маџарско гробље на коме је било до скоро великог камења. Недалеко од тог гробља има место Црквине, где је, по причању, био манастир Медошевац, тако назван по месту на коме је био. А кад су на томе месту од некаквих година почели много рађати виногради, онда се оно назове Доброшевац, како се и данас зове.

У Пољаницама има 91 кућа. Сво становништво овога села чине старији досељеници, највише из Ужичког округа:

– Сретеновићи (Радовановићи, Ђорђевићи, Мирковићи, Ђуровићи, Јанковићи, Андрићи, Живковићи), који су одавно досељени из Срема, славе Митровдан,
– Минићи (Ерићи, Миловановићи, Милојевићи), досељени су пре неких 150 година из Ужичког округа, славе Ђурђевдан,
– Трањићи (Стевановићи, Павловићи, Миловановићи), досељени пре 130-150 година из ужичког округа, славе Ђурђевдан,
– Кулизићи (Илићи, Петровићи) досељени одавно из Ужичког округа, славе Мратиндан,
– Сокићи (Миловановићи, Пауновићи), такође су се доселили одавно из Ужичког округа, славе Стевањдан,
– Марковићи (Сокићи), из старине једна фамилија, славе Стевањдан,
–  Бобићи (Стевановићи, Живковићи, Петровићи, Савићи, Милутиновићи) досељени из Старог Влаха, али ће, по свој прилици, бити пре од Сјенице, славе Аранђеловдан.

Сеоска је слава прва недеља по Петровдану.

 

ДРАГОЉ

Драгољ, село које је у 19, веку припадало Качерској кнежини, а после Другог српског устанка Качерској капетанији са 15 општина са 35 села. Драгољска општина је тада имала села Босуту, Трудељ и Драгољ. Имала је 239 домова и 1375 становника. Сам Драгољ је имао 60 кућа и 375 становника.

Данас Драгољ припада територије општине Горњи Милановац и простире се на 1.100 хектара. Мењало је своју територијалну припадност од Белановице када је био Качерски срез, Љига,  Лазаревца и Горњег Милановца, али је највише везан за Белановицу, удаљену шест километара.

Свако село имало је свог кмета, а у Драгољу први је био Арсеније Лома, а по његовој смрти Периша Ракић. Председник драгољске општине 1910. године био је Младен Радојичић, затим1913. Огњен Ломић, 1916. Спасоје Ћосић, 1919. Живан Јаћимовић, 1923. Спасоје Радојичић….

По турском попису из 1525. године село Преторина (сада Драгољ) припада Руднику становници су:

Ђурађ, син Ивке, примићур,(старешина насељеног места)
Стојиша, син Ђурђа
УдовицаМатка, жена Радосава
Стојиша, син Бојића
Баштина Радована, сина Сајке
Радосав, син Грубијака
Радосав, син Стојке
Стојан, син Радивоја
Удовица Матка, друга
Којичин, син Петра
Војин, син Радула

Домова 5, неожењених 2, удовица 2. Приход 914 акчи

Испенџа                              187
Пшеница лукана 16           448
Јечам лукана                        42
Смеша лукана                      63
Десетина од конопље           7
Десетина од кошница          6
Десетина од шире, меари  56
Порез на бостан                 10
Порез на дрварину             15
Порез на сено                     35
Глобе, свадбарина
и порез на бурад                15
Порез на свиње                  30

У тевтеру чибучком од 10. марта 1823. године записани су власници оваца и коза:

  1. Живан Миаиловић                  26
    2. Никола Петровић                10
    3. Милисав Јовановић             30
    4. Пантелиа Павловић             80
    5. Јован Петровић                    20
    6. Радован Јовановић               50
    8. Петар Видић                         25
    7. Обрад Матијашевић            13
    8. Петар Ћосић                         38
    9. Стеван Новаковић                17
    10 .Спасое Видић                     30
    11. Паун Ломић                        50
    12. Периша Ракић                   175
    13. Милован Ломић                 50
    14. Јаћим Петровић                  20
    15. Јосип  Јовановић                10
    16. Милош Јовановић              60
    17. Стеван Плестона                23
    18. Илија Николић                   50
    19. Милутин из Д.(нечитко) 130 ·
    20. Крстан Јовановић              З0

Укупно 927 оваца и коза

У аустријским мапама 1718. године јавља се Драгуљ касније и Преторина (сада заселак Претурица) имао је 1528. године 12 домова са 56 мушких глава. Пописом из 2003. године у 134 куће био је 441 члан домаћиства.

По народном причању kоје је објавио проф Јаћимовић, Драгољ је добио име тако што је некакав Турчин носио своју робу на коњу а била је упекла Божја звезда. Кад је био добро ожеднио наиђе на јак извор. Одмарао се Турчин крај тог извора и било му је лепо. И како би наградио хладну изворску воду, баци драги камен у њу. И од тог драгог камена наста име села.

Драгољ лежи у басену Качера, са леве стране реке је село, а са десне сеоски атар. Са источне стране од Босуте одвојено јереком Расловом. Село је разбијеног типа, али су куће збијеније него у осталим селима, те чини као неку средину између старовлашког и шумадијског типа села.

Особито су куће близу по појединим засеоцима, а нарочито су збијене на сеоском атару. У Драгољу има шест заселака: Раковац, Селиште, Подгорје, Равниште, Под-Перишиним Брдом и Сеоски Атар.

Драгољ има 117 кућа од којих је у Раковцу 19, Селишту 28, Подгорју 11, Равништу 22, Под-Перишиним Брдом 22 и на Сеоскома Атару 15 кућа.

Река Качер дели село тако што са леве стране виша брда него са десне. Лево су развођа Теовац, Стрмошњак, Крња Јела и Горње Брдо. Ту су и потоци Лисина и Милутинов Поток који се састају у Селиште испод којег примају поток Драгољица те под тим именом вода тече даље на исток и кад прими поток Раковац, утиче у Раслову.

Са леве стране реке Качер диже се Перишино Брдо од којег се пружају косе Јагњило, Мулин Грм и Прсковача. Десно је поток Претурица те се места где су уз њу куће зову Претурица, Широковац и Раковчић.

Један крај Драгоља се зове Претурица, а добио је назив јер је војвода Лома отишао на вашер цркви у Шутце са оружјем, турски ухода, неки Марушић из Живковаца, упозори га да ће Турци већ сутра знати да је Лома носио оружје. У повратку са вашара, Лома пречице преко Глоговице оде кући, али га ухода Марушић пратио. Лома осети и завара уходу код Ливадског потока и ту га убије, претури. Зато се од тада Ливадски поток назва Претурица, а имање око Претурице Марушанка имање.

У селу има и извора: Драгољица, Студенац, Сопот, Прсковача, Никољац, Ломића Извор, Камаљевића Извор, Живановића Извор, Ломића Чесма и још доста мањих извора. О пореклу становништва зна се за једну фамилију од три куће да је овде од старина, а све остале су досељеници од Сјенице, Нове Вароши и ужичког округа.

ПОРЕКЛО СТАНОВНИШТВА

У Раковцу су:

– Петровићи (Живановићи, Николићи), досељени из Сугубине (између Сјенице и Јавора) пре 120 година, славе Никољдан.

У Селишту су:

– Ломићи, фамилија војводе Лома, чији је отац дошао у XVIII веку из Гојне Горе Округ ужички, славе Јовањдан,
– Ћосићи (Камаљевићи, Јовичићи, Обрадовићи, Пантелићи  дошли су из Сукубине кад и Петровићи, славе Никољдан,
– Ристовићи, предак, Ристов отац Милутин, се доселио из Челица код Нове Вароши 1809. године, славе Ђурђевдан,
– Ракићи је иста породица као и Ракићи Под-Перишиним Брдом.

У Подгорју су:

– Илићи (Милошевићи), који су дошли почетком Првог Устанка из Татинца Округ ужички, славе Јовањдан,
– Стевановићи (Петровићи, Мијаиловићи), чији је деда Стеван дошао из Челица код Нове Вароши 1809. године у Бољковце, а одатле овде, славе Ђурђевдан.

У Раваништу су:

– Крстановићи, за које се каже да су старинци, славе Аранђеловдан,
– Стојановићи, чији се деда Стојан доселио из Сјенице за време Кара-Ђорђево, славе Мратиндан,

– Ломићи, исто као и у Селишту,
– Милошевићи, исто као и у Подгорју,
– Јосиповићи, једна фамилија са Илићима и Милошевићима у Подгорју.

Под-Перишиним Брдом су:

– Ракићи, чији је предак Периша Ракић дошао из Рудника у кућу војводе Лома као доводац и од њега и Ломове кћери изродила се ова фамилија. По његовом имену се и ово брдо назвало, славе Ђурђевдан,
– Петровићи (Тодоровићи, Јаћимовићи) су једна фамилија са Петровићима у Раковцу,
– Ћосићи, исто као и у Селишту,
– Ристовићи, исто као и у Селишту,
– Ковачевићи су једна фамилија са Стевановићима у Подгорју,
– Весовићи су дошли из Осата у Босни за владе Кнеза Милоша, славе Стевањдан.

У Сеоском Атару су:

– Миливојевићи. За време Првог Устанка досељена су два брата, Миливоје и Милоје, за Златара код Нове Вароши, па се од Миливоја изродила ова породица, славе Митровдан.

Сеоска заветина је Мали Спасовдан.

До завршетка Другог рата или окупације у Драгољу су постојале Литије. Крстоноше су полазиле од скупа који се налазио у Селишту и обилазиле свих шест засеока, а у свакоме је био запис. Један од записа је била липа у авлији Милутина Аврамовог Ракића а касније орах Милована или Милорада Ракића.
Запис на Драгољском брду је био цер код Цилијашеве куће.
По оснивању Сељачке радне заруге у Драгољу “паметна” драгољска власт померила је литију у недељу по Великом Спасовдану.
Претходно власт је забранила крстоноше и окупљања код записа.

Интересантан је податак из књиге Драгољ село у Качеру“ где  пише о момцима који долазе у кућу девојке да живе. Они се називају Поводац – доводац или Домазет. Тако у Драгољу међу првим домазетима који су дошли из других удаљених места су Стојан Максимовић – дошао у Крстановиће, а његови потомци су Стојановићи, и Периша Ракић из Мајдана дошао у кућу Арсенија Ломе и, наравно, његови потомци су Ракићи израсли у велику фамилију.

Има случајева да домазету када умре жена код које је дошао оде у другу кућу као домазет, што је пример Андрије Јовановића. Има домазета у свим салима, а када му умре жена код које је дошао, доводи другу жену на свој мираз, на имовину бивше жене.

Има и неуспелих бракова домазета и мираџинке, па се домазет одлучује на развод и враћање у своју родну кућу – случај са Михаилом Милошевићем који се вратио у Јеловик или случај Живомира Живановића који се од Десанке Јовановић вратио у Живановиће и поново оженио и направио себи кућу.

Пракса довођења зета у кућу је многа домаћинства одржало, утолико више ако се добије мушко потомство, које се затим настави. Има случајева да исто домаћинство промени по два укућана као пример куће Љубомира Живановића који је довео у кућу Обрада Ј овановића, а касније Обрад довео Радована Матића из Војковаца, а све у циљу да домаћинство опстане.

Има и случајева где удавача која је остала удовица сада у кућу свог покојнног мужа доведе другог мужа и настави пород (случај Гвозденије Ристовић, која је довела Мијаила Тодоровића из Брезовца).

Записан је податак о 19 домазетова који су дошли у Драгољ из других села, као и списак 32 Драгољца који су за домазетове отишли у друга села. Неки су у Драгољ дошли и по другом основу, као нпр:

– Дошао учитељ, па се у селу оженио и наставио да живи у Драгољу (Светозар Дугалић из околине Крагујевца),
– Вратила се удовица и довела са собом двоје ситне деце, који по одрастању ту се жене и удају и остају у Драгољу (Петрија Камаљевић се вратила из Живановића из Гуришеваца),
– Када није било порода у кући усваја се „место сина“ друго дете (Александар Мијаиловић усвојио Бранислава Влајковића из Босуте),
– Усвојивање унука од ћерке (Миленко Ђукановић довео код себе унука Драгутина Даниловића, који је узео дедино презиме).

Тако је Драгољ са укућанима и досељеницима знатно повећао број фамилија, као и број домаћинстава, јер су се наследници укућана касније међусобно делили, као што је пример Ракића, Стојановића, Радојичића и Ристовића.