Белановица од постанка има добре природне услове за живот. Плодне долине реке Качер, само су део великог природног богатства. Становништво се раније углавном бавило пољопривредом и занатима. Економска структура становништва показивала је да је ово насеље претежно било пољопривредно – занатско. Током времена, политика државе и индустријализација учинили су да се становништво опредељује за послове у индустријском окружењу напустајући пољопривреду.
Када је реч о привреди Белановице углавном је прича баш о пољопривреди. Земљорадничка задруга била била носилац развоја за цео качерски крај. На жалост, ње данас нема и привреда се свела на слабашну трговину и угоститељство.
Покушај оживљавања пољопривредне и занатске делатности је само поштапалица политичким структурама како би освојила власт. Село нагло пропада, млади одлазе или у градове или што је чешћи случај у иностранство. Инфраструктура и локални саобраћај кроз локалне путеве су у очајном стању а већина је тек нестручно довршена тек 2009. године уз помоћ Рударског басена “Колубара“ из Лазаревца, док електрична енергија се још увек на дрвеним стубовима преноси до потрошача, а интернет је још непознат за многа домаћинства.
Белановица је тек 2008. године повезана асфалтним путем правцима ка Лазаревцу и Горњем Милановцу преко Рудника. Телефонска мрежа стара је преко 60. година а телевизијска је на најнижем нивоу. Електронски медији су за многе грађане недоступни. Интересантно је да у Белановицу 2025. године не долазе штампани медији.
У таквим условима, нормално је да нам села замиру. Тужно је сетити се многих домаћинстава која су се раније међусобно такмичила, по броју одгајена стоке, веће површине под житарицама, ко је обрао више воћа, коме ће башта са поврћем да буде богатија, а овце дати више вуне. Сада су сеоска домаћинства остала старачка и сведене на једну, или без краве , пар свиња и нешто кокошака.
Више се зими не види дим из оџака код многих кућа, нити се осећа мирис лепиња из хлебне фуруне и из које излазе распукли хлебови и расечене уздуж по средини вруће лепиње у које је грех не ставити млад жућкасти кајмак који се нигде лепше не топи као у њеној беличастој утроби. Укус тих лепиња се осећа још увек када се сетимо нашег детињства и боравка код наших мајки на селу. Некад су куће мирисале на млеко и погачу и свако огњиште ватру је ложило. Данас гледамо улегле кровове кућа, на које ни птице немају више где гнезда да савију.
Млади , свој нови свет траже у градовима где живот има други темпо и где се време броји од викенда до викенда или годишњег одмора, да би се скокнуло до своје родне куће у којој су остали погрбљени остарели родитељи огрубелих руку које по правилу све миришу на сено и стају али нежних дланова када те помилују. Те руке су нас одгајиле, храниле, лечиле разним мелемима и травама а не разним цилинима, золинима и слично. Училе да држимо лопату и мотику а да се не појаве жуљеви, правиле нам играчке од зовиног дрвета што смо ми звали пуцаљке и штрцаљке, и које су нас училе разне занате; како се сече цигла и како се од ње куће зидају.
Млади се не задржавају превише у тој кући правдајући се послом, због кога се морају што пре вратити. Важно је да напуне гепеке половног аутомобила храном коју ће растезати до следећег викенда или док не скупе мало новца за гориво, купе нешто мало да понесу својима, обично 100. грама кафе, сок у тетрапаку и кутију неког кекса. Ако деда или стриц пуше онда и пола бокса обично јефтиних цигарета које су упаковане у чвршће шарене кутије завијене у целофан , са називима која ћирилицом не можеш написати а онај који их пуши изговара назив како само њему одговара а само мали број зна како се оне зову, а не као раније када се пушила Нишка Морава, Дрина, Зета, Ибар и Драва.
Привреду Белановице почетком 20. века чине три хладњаче од којих једна само ради, две трговинске прехрамбене радње, једна продавница грађевинског материјала, две пољопривредне, једна гвожђара. Од приватних занатлија има три столара, један механичар, два зубара од којих један ради приватно у државном објекту. Али зато има девет угоститељских објеката – кафића.
Производњу обављају:
“ MAGIC WOOD „ , који производи индустријску столарију
“ Apicase honey „ – производи опрему за пчеларство и са великим бројем кошница сакупља мед
„Лидо“ – угоститељско предузеће које се бави кетерингом и производи воће и поврће за своје потребе
“ Марк ком“ се бави грађевинарством
ЗАНАТСТВО И ТРГОВИНА
Занатство и трговина су увек имали значајно место у привреди Белановице. Белановица је због свог повољног положаја врло рано преузела улогу трговачког посредника између неколико околних насеља и осталих суседних и даљих области Србије.
После пољопривреде, трговине и занатство је била друга по значају привредна грана везана за развој Белановице. Прве занатске радње биле су: терзијске, опанчарске и ковачке. Касније је било и колара, абаџија (абаџија је мајстор- занатлија који од грубог сукна шије народна одела. Грађанску одећу у XIX веку шио је терзија – занатлија за израду само горње одеће фермана и антерије. Терзијско занимање почело се постепено губити а преузимале су га неке абаџије). Затим се појављују :ковачи, поткивачи, столари, шнајдери, бојаџије, лончари, бербери, пекари ( имали су свој еснаф давне 1889. године. По броју радњи, 1940. године, били су најбројнија групација занатлија у Kачеру), месари, вуновлачари, сајџије, фотографи, содаџије, каменоресци, клонфери (бравара), циглари, лимари, металостругари, воденичари, млинари, кафеџије, водо-инсталатери, електро-инсталатери и трговци.
У 1974. години Белановица је имала 24 занатлије и то: 2 каменоресца; 3 бојаџије; 1 поткивач; 1 пекар; 1 сајџија, 2 берберина; 2 обућара; 2 ковача; 2 лимара; 3 бравара; 1 фотограф; 1 водо-инсталатер; 1 вуновлачар; 1 кројач народног одела и 1.електро-инсталатер. Међутим занатство је временом у Белановици полако замирало.
Данас су присутни : столари, женски фризери, месар, воденичар, кафеџије и трговци .
Старе занатлије су били:
Опанчар.: Белановица: Симић Срећко, Колаковић Душан, Илија и Живко, Јовановић Драгомир, Арсенијевић Миодраг Шмућ, Степановић Живан, Милинка Живојиновића, Симеуновић Богољуб, Иван Павловић, Николић Обрад са сином Милићем, Драгић Гавриловић Кривошија, Милић Драгољуб, Десивојевић Драгослав и Радојко .Колаковић Илија
Калањевци , Колаковић Живко 
Обућари: Радосављевић Властимир, Крстановић Петар Шустер, Колаковић Драгиша Ћока
Столари: Белановица-, Марковић Никола Дидула и Димитрије , Догањић Драгомир Курја, Петронијевић Чедомир Зец, Ракић Тихомир Лала и Милован Ћавела
Калањевци: Данојлић Михаило Пицула и Догањић Милан и Стојан, Сртетеновић Миодраг, Јоксимовић Негослав Смарла, Ивановић –Гордић Миленко ,Берисавац Велимир, Десивојевић Радојко, Глигоријевић Живорад, ,
Живковци: Богојевић Драган, Живановић Милисав, Јаковљевић Михаило , Ђорђевић Миливоје и Радовин, Гавриловић Радојко, Миловановић Велимир
Шутци: Стојановић Драгољуб и Милинко, , Стојановић Срећко
Ковача је било више а најпознатији је био Драгослав Обрадовић-Ђорђевић са његовом ковачницом која се налазила у самом центру Белановице и имала је малу дрвену клупу на којој су седеле све досадашње генерације Белановчана. Драгослав је занат учио код мајстора Богољуба Ђурића а Живојин Ђорђевић га је посинио. Он је био ковач код којег се могла клепати мотика, секира, будак, направити гвоздени клин, део за воловска кола и много чега.
Ковачницу је иначе подигао трговац Савко, отац легендарног Белановчанина, пуковника Милована Гавриловића. Уместо клупе и ковачнице, а на том месту саграђена је велика зграда без намене у којој је била пекара а сада кафић.
Ковачким занатом још су се бавили :
Белановица: Ћосић Раденко, Војиновић Јован, Богдановић Драгомир Пантић Радиша Шора, (Драгослав, Раденко и Драгослав) Када заврше израду кола и када их офарбају стављали и своје иницијале на задњу страну ишараних кола, како би се знало ко је кола направио
Калањевци: Душан Јовчић
Драгољ: Обрад Ракић
Шутци: Петровић Драгољуб, ,
Живковци: Ђорђевић Радивоје Шега, Недељковић Рајко , Проковић Живорад , Павловић Милутим , Стојановић Милоје
Поткивачи: Љубиша Гавриловић, који је био хуман са животињама и често је враћао немарне сељаке којима је стока имала толико излизане папке или копита да су морали да чекају да их регенерише па онда поткују, следе Гавриловић Сретен и Глишовић Душан из Живковаца
Рабаџије: Ломић Арсеније, Љубивоје Марковић Чедија и Благојевић Љубивоје (возио пошту)
Таксисти: Ђукнић Миодраг, Плескоњић Влаја,
Лимари : Десивијевић Драгиша Небанце, Антонијевић Радомир Торлак, Пајевић Микаило Глуви, Ненадовић Ратомир Рате, Јовановић Милинко, Пајевић Михаило, сви из Белановице ,
Ауто лимар: Мирић Мирослав Пириџан
Возачи : Ђукнић Миодраг Мија, Јованчевић Александар Згуча
Бојаџије: Ђукнић Драгојло, Ђукнић Љубиша Зрнце, Ђукнић Пантелија и Петар, Миловановић Тикомир из Белановице
Бравари: Јовановић Милош Бонтула, из Белановице,
Живковци: Гавриловић Бранисав Врабац и Јовановић Миленко .
Шутци: Павловић Богољуб
Абаџије– кројачи : Белановица -Стојановић Драгиша Клопан, Ракић Периша, Михаиловић Милан Азањац, Милинко Живојиновић Миленкић, Марковић Стева Сингер
Шутци :Марковић Миодраг, Ненадовић Драгиша ,
Живковци. ,. Старчавић Миленко, Арсенијевић Петар
Калањевци. Десивојевић Радојко, Лукић Илија, Марковић Бранко,Сарић Михаило Бака, Петронијевић Љубишљ, Догањић Стојан
Вуновлачар – дрндар: Ломић Драгиша
Бонбонџија: Поповић Светолик-Белановица, Павловић Светислав Шутци
Фотограф : Милан Мирић који је оставио бројна сведочанства за фото историју Белановице. Нажалост те слике су уништене и многа сведочанства из развоја места тако су нестала
Сајџија : Петар Пантић
Конобари: ______ „Пилот“ радио у кафани Душана Ђукнића, Арсеније Ломић једно врема радио у кафани Радована Ломића
Стаклорезци: Степановић Ђорђе Јеж, Марковић Мирослав Грлица
Содаџије : Војиновић П. Радован, Десивојевић Владета
Млинари Ивко Томковић а кад му је млин после Другог светског рата, национализован у млину је радио Иван Павловић који је иначе био опанчар и од оца наследио радњу. Вељко Радовановић Мирићи су воденичари са воденицом поточаром на реци Качер.
Тријериста: Душан Радосављевић са својим тријером за просевање жита који је увек стајао испред куће. Иначе то је прва саграђена кућа у Белановици у којој је био конак и механа .
Пeкари: Срећко Поповић Турчин је имао „Пекара- Месара- Кујна“. Он је довео молера Живомира који је живописним бојама споља и унутра исписао све услуге који су се ту пружале: вруће лепиње, печење на пању које ако остане непродато они претварају у паприкаш.
Следе: Вујовић Драгослав , Станковић Димитрије Миле, Станковић Славко Сига, Новаковић Никола који је радио до 2007.године, а правио је најбољи хлеб и бурек у околини а пекао је и прасиће и јагњиће. Пекарски занат није више интересантан јер модернизација је са мини пекарама учинила своје. Пекара ’’Средојевић’’ довозила је хлеб, а пецива и пече у електричној мини пекари. .Она је затворена у фебруару 2020. године а нови власници су са пекаром „С Петронијевић“ из Даросаве. Пекара „Ако“ из Љига довозила је своје производе
Зидар: Војиновић Живорад Мака , Јовчић Милутин, Јовановић Драгослав, Ђукнић Тихомир Пајцан, Станимир и Михаило, Догањић Живко и Радојко, Војновић Андрија, Максимовић Душан, Јовчић Периша – сви из Калањеваца., Ђукнић Станимир, Догањић Радојко Албус
Каменоресци: Белановица: Благојевић Александар Лека, Јаћимовић Жарко,.
Живковци : Благојевић Раденко
Колари: Драгомир Богдановић који је радио у подруму кафане Душана Ђукнића и који је цртао најлепше шаре на колима које су вукла говеда и коњи. ,
Калањевци : Мирић Обрад и Миленко
Живковци: . Стојановић Радосав, Старчевић Живота, Ђорђевић Радован
Пинтери: Марковић Јован и Илија
Вуновлачари: Ломић Драгиша Лома, Ристовић Миодраг, Ђукнић Ружица
Бунарџије: Шутци: Радовановић Љубиша, Јефтић Радомир и Живорад
Црепар – циглари: Ђукнић Драгутин, Милић Драгомир.и Влаја Колаковић Измешано блато су ређали у калупе из којих су истискивали циглу и цреп, сушили и пекли у циглани
Котлар- казанџија: Јевремовић Борисав и Момчило
Кројачи . Белановица Стеван Марковић Сингер, Петронијевић Љубиша, Стојановић Драгиша Клопан, Лазић Загорка, Петронијевић Милојка, Симић Љубица, Десивојевић Милена, Матић Милица, Сарић Вера, Ћосић Вера,
Калањевци:. Сретеновић Даринка, Миловановић Миланка, Ђукнић Милијана
Шутци. Стојановић Косара,
Живковци: Петровић Лепосава
Фризери: Берберске радње и фризерске услуге су од увек постојале у Белановици и служиле су за улепшавање не само мештана већ и гостију. Иначе раније се знало да су наши очеви и дедови недељом обавезно ишли на бријање код Раке Ненадовића који се доселио из Шутаца. Рака је имао помоћника „Мују брицу“ досељеника из Босне који је вешто је руковао са бријачем и маказама и клештима за вађење зуба. Занатом су се бавили и Јовановић Миодраг Мика брица, Недељковић Рака, Милан Живковић Ера,
Фризерке за жене биле су: Љиљана ______., Мирослава Симић, преко пута школе, Поповић Мира и Душанка Стефановић са својом радњом у центру. Ту су још Милојка Јованчевић и Милунка Лазаревић .
Стоматолошке услуге данас приватно пружају Вера Ломић у својој ординацији “Вивадент“ и Мирослав Јованчевић Згуча који приватно ради у државној ординацији. Иначе раније је зубе вадио Мика брица.
Зидар: Војиновић Живорад , Јовчић Милутин, Јовановић Драгослав, Ђукнић Тихомир, Станимир и Михаило, Догањић Живко и Радојко, Војновић Андрија и Живорад, Максимовић Душан, Јовчић Периша – сви из Калањеваца., Ђукнић Станимир ,
Колар: Мирић Обрад и Миленко Калањевци, Стојановић Радосав, Старчевић Живота и Ђорђевић Радован Живковаца.
Вуновлачар: Ломић Драгиша, Ристовић Миодраг
Пинтер: Марковић Јован ,
Бунарџија: Радовановић Љубиша , Јефтић Радомир и Живорад из Шутаца
Црепар, цигларским послом се бавио Влаја Колаковић који је имао црепану у којој су циглари секли циглу и правили цреп. Измешано блато су ређали у калупе из којих су истискивали циглу и цреп, сушили и пекли у циглани. и Милић Драгомир
Котлар- казанџија: Јевремовић Борисав
Кројачи . из Белановице :Стеван Марковић Сингер, Петронијевић Љубиша, Стојановић Драгиша Клопан, Лазић Загорка, Петронијевић Милојка, Симић Љубица, Десивојевић Милена, Матић Милица, Сарић Вера, Ћосић Вера
Калањевци:. Сретеновић Даринка, Миловановић Миланка, Ђукнић Милијана
Шутци. Стојановић Косара,
Живковци: Петровић ЛепосавА
Касапницу је први отворио Душан Ђукнић са Павлом Десивојевићем месарем, који му је био помоћник, а коga је касније наследио. Данас касапницу држи Милан Ненадовић у којој увек има квалитетног и свежег меса. Заједно са супругом Милицом и децом увек су љубазни и насмејани. Поред квалитетног и свежег разноврсног меса код Милана и Милице увек се могу наћи поред свежег меса и домаће кобасице и изврсни чварци а често и одлично јагњеће и прасеће печење.
Берберске радње и фризерске услуге су од увек постојале у Белановици и служиле су за улепшавање не само мештана већ и гостију. Иначе раније се знало да су наши очеви и дедови недељом обавезно ишли на бријање код Раке Ненадовића који се доселио из Шутаца. Рака је имао помоћника „Мују брицу“ досељеника из Босне а вешто је руковао са бријачем и маказама као и клештима за вађење зуба.
Занатом се бавио и Јовановић Миодраг Мика брица. Милан Живковић –Мика је сада у пензији као и Љиљана која је била женски фризер. Данас раде Мирослава Симић, преко пута школе, Поповић Мира и Душанка Стефановић са својом радњом у центру. Ту су још Милојка Јованчевић и Милунка Лазаревић .
Стоматолошке услуге данас приватно пружају Вера Ломић у својој ординацији“Вивадент“ и Мирослав Јованчевић Згуча који приватно ради у државној ординацији. Иначе раније је зубе вадио берберин Мика брица.
Занатлије Белановице нас дан 27. мата 1961. године били су
- Ћосић Раденко, ковач
- Десивојевић Драгиша, лимар
- Гавриловић Љубиша, поткивач
- Пајевић Михаило, бравар
- Јовановић Милош, бравар
- Обрадовић Драгослав, ковач
- Јаковљевић Михаило, столар
- Симић Срећко, опанчар
- Ђукнић Драгојло, бојаџија
- Ђукнић Љубиша, бојаџија
- Јовановић Миодраг, берберин
- Ломић Драгиша, вуновлачар
- Ристовић Миодраг, вуновлачар
- Шукнић Петар, бојаџија
- Мирић Милан, фотограф
- Живановић Милан, берберин
- Колаковић Душан, обућар
- Ђукнић Душан, касапин
- Благојевић Александар, каменорезац
Meсни народни одбор (бр. 1011 од 18. јула 1948. год.) у Белановици Овлашћује Живана Степановића директора Месног угоститељског предузећа „Змајевац“ којим га овлашћује:
- Да у име Месног народног ресторана „Змајевац“ може склапати све пословне уговоре за рачун предузећа.
- Да заступа предузеће, пред државним органима и трећим лицима као и да предузеће потписује.
- Да за потребе развијања послова предузећа може закључивати краткорочне зајмове код државних банака и то у висини од 100.000 динара.
- Да прима, намешта и отпушта раднике, а исто тако на основу овог овлашћења поставља, унапређује, отпуста и премашта службенике техничког и административног апарата у смислу Закона о државним службеницима
У потпису претседник М. Јовановић
Ово овлашћење нам казује да је у Белановици већ постојало Месно угоститељско предузеће „Змајевац“ чији је директор био Живан Степановић.
Оснивањем Друштва за унапређење Белановице 1910. године, оно је окупљало мештане у заједничкој акцији за изградњу водовода, купатила, одржавање чистоће, библиотеку, да би после рата, када је делатност Друштва престала, осећала се потреба да неко преузме те послове, па је месна заједница, када је 1961. основана, створила Комунално предузеће са задацима одржавања и реконструкције водовода, пијаце, чишћења улица и расвете. Истовремено ово предузеће оснива и неколико услужних занатских радионица ( столарску, браварску, абаџијску, кланичку, угоститељску, обавља и нешто грађевинских радова ..) . Комунално предузеће упошљава 18 радника .
После Другог светског рата у Белановици је увек било добрих трговаца нарочито свињама и другом стоком. Један од трговаца извозио је свиње и дебеле волове у Беч. Трговци су били већином чланови еснафа у Горњем Милановцу: Душан Ђукнић, Михајловић, Мирић, Башкаловић, Јован Плескоњић, Светолик Миловановић, Чедомир Гавриловић Лувр , власник гвожђаре, Периша Марковић, Љубиша Колаковић, Милорад Јованчевић Кицош, Љуба Богићевић, Бранислав и Милинко Марковић Дода, Миодраг Ломић Албус, Василије Ломић (трговао мешовитом робом).
Пошто су радње предратних трговаца национализоване, први представник социјалистичке трговине у Белановици и околини била је Земљорадничка задруга која је носилац трговине све до 27. јануара 1959. године када се од постојећих продавница Задруге формира Трговинско предузеће ’’ Шумадија’’ у друштвеном власништву. За директора предузећа постављен је Јован Плескоњић из Белановице.а после њега Светислав Ћосић.
На истој седници Народни одбор општине , на предлог Савета за привреду и финансије доноси решење о оснивању Самосталне угоститељске радње под називом „Качер“ Белановица чији је предмет пословања био: вршење услуга, точење свих алкохолних и безалкохолних пића и напитака, издавање хране, преноћишта и продаја разних врста белог пецива, продаја дувана и шибица.
Предузеће је добро радило и број продавница је растао; тако је 1960. било 18 а 1971 – 21. отворено је пет продавница у Београду и 2 у Аранђеловцу, Тулежу и Великим Црљенима а остале у свим околним селима.
Промет је стално био у порасту: 1969, износио је 9.495.000. нових динара, 1970. године 10.595.000 са даљим порастом. Усвојена је одлука о раздвајању трговине од задруге.
Циљ ове одлуке о раздвајању је да се Задруга квалитетније бави задругарством а да трговину обавља предузеће ’’Шумадија’’ како би становништво Белановице и околине било добро снабдевено кућним потребама. Народни одбор општине изгласао је одлуку о додели 10. милиона динара кредита „Шумадији“за обртна средства и набавку основних средстава.
Ваљевски лист „Напред“ пише (15.мај 1959):
„Шумадија“ је имала продавнице, сем у Белановици, у свим околним селима: Калањевцима, Шутцима, Живковцима, Пољаницама, Драгољу и Трудељу и градовима: Аранђеловцу – три продавнице, Жаркову и Београду четири, Лазаревцу, Вреоцима, Великим Црљенима, Венчанима и Сремчици. У Белановици су поред колонијала постојале продавнице текстила, гвожђаре, грађевинског материјала, намештаја и обуће. Постојао је и централни магацин. „Шумадија“ је имала укупно 67 запослених радника.
Промет робе у њима је био изванредан и доносио велики приход трговинском предузећу. За разлику од ње, љишке трговине „7.јули“ и „Пољопроизвод“ и „Занатско набављачке задруге“ имали су мале приходе и нису се територијално ширили као „Шумадија“.
У то време „Шумадија „ је имала добар пословни однос са трговином „Партизан“ из Чачка једном од највећих у Србији. Због те сарадње и доброг пословања они су понудили „Шумадији“ интеграцију , где би „Шумадија“ била ООУР „Партизана“ који би изградио робну кућу у Белановици. Поред „Шумадије“ која је у Белановици имала 5 продавница ( две колонијалне робе, 1 текстилна, 1 гвожђара, намештаја и грађевинског материјала и 1 обуће) било је и других продавница: „Агротехна“ из Лазаревца са продајом грађевинског материјала, „Колектив“ из Аранђеловца са мешовитом робом, пољопривредна апотека. И ако је Белановица друго по значају трговинско средиште општине, ипак трговинска мрежа, промет и њен значај имају доста недостатака и дају насељу печат локалног трговинског средишта.
Љиг је био среско место и власт су држали комунисти који су желели да се „Шумадија“ интегрише са љишким трговинама како би њихово лоше пословање побољшали. Формирана је иницијативна група 1972. године од представника из предузећа: „ 7 јули“ из Љига, „Пољопроизвод“, и Трговинског предузећа „Шумадија“ из Белановице, да уради предлог да се интеграција спроведе у три делатности и заједничку службу. Референдум је заказан за децембар 1972. на коме су за интеграцију били сви сем радника „ 7 јула“ из Љига где је 30 радника било „за“ а 73 „против“ те референдум није успео.
Други покушај удруживања „Шумадује „„Пољопроизвода“ и „7 јула“ покренут је крајем 1976.године где су љижани били спремни. Радници у Белановици били су огромном већином против, јер су се плашили да ће и њих, као љижане, снаћи лоше пословање. Међутим, разним притисцима и кадровским манипулацијама успели су да Свету Ћосића који је био директор, поставе за председника Социјалистичког савеза општине Љиг, а на његово место поставе Брану Балтића а Милорада Војиновића који је био шеф рачуноводства преместе у „Белан“ на место директора. Тако су разбили одлично белановачко руковоство те је референдумом 1977.године „Шумадија“ ушла у састав новоформираног трговинског предеузећа „Рајац“са седиштем у Љигу.
У жељи да својим потрошачима омогући брже и лакше снабдевање појединим производима, РО „Рајац“ је 1980. године, отворила истурено оделење љишке робне куће у Белановици у коме се могло купити подни прекривачи :итисон, синтелон, тепих. Продавница је имала и машине за сечење и обраду подних материјала. Тако је 1989. године отворен први друштвени објекат у трговини , самоуслуга површине 120 квадрата .
Врло брзо се показало да љижани нису били у стању да одрже добру пословну политику и почела је јефтина продаја објеката „Шумадије“ у Београду, слаба снабдевеност продавница робом и затварање једне по једне све до стечаја предузећа.
Први директор „Шумадије“ био је Јован Плескоњић, трговац а после њега комунистички активиста Света Ћосић.
Милутин Николић Шучанин држао је пре рата трговину у кући Васе Ломића у главној улици и продавао вунену и мешовиту робу
Затим долази ратно време, па време санкција, демократска револуција тако да од 2010.години трговином се баве :
’’М&М’’ Братислава Башкаловића на простору бивше аутобуске станице, коју је он купио и почео са мешувитом продајом, и угоститељством да би данас било добро снабдевено грађевинско стовариште.
.
Агропренера’’ пољопривредни и други производи Радоша Јовановића и његовог сина Пеђе са продавницом и „Маркет“ који је био снабдевен свим потребним асортиманом мешовите робе. Обе продавнице су затворене 2015. године. У истом простору отворила је нова продавница мешовите робе СТР“ Саник“, Сандре Јаћимовић.
Душко Кулизић са својом продавницом мешовите робе „Д & Г“, код моста на речици Белановица, снабдева у малом објекту велики број грађана.
Полома’’, гвожђара и грађевинско стовариште Радивоја Ломића располаже солидним асортиманом грађевинског материјала и пољопровредним семенима, вештачким ђубривом и другим репро материјалом за пољопривреду .
„Качер коп’’ је пољопривредна апотека Миће Догањића.
’Гвожђара’’-Адама Васиљевића држи санитарију, боје, металну галантерију, водоводни и канализациони материјал .
’’Текстил’’ Љубице Туцић- Љубичице, у својој кући, једина продаје текстилну галантерију и метражну робу и најстарија је продавница у Белановици.
ПРИВРЕДНА УДРУЖЕЊА
Занатска удружења, раније еснафи, оснивани су са задатком да унапређују занатство, да се старају о опшем стручном образовању својих чланова и њихових помоћника, да координирају са органима власти у вези бесправног рада или уколико занемарују обавезе својих чланова.
Да би се образовао еснаф, према Уредби о еснафима из 1847. године, било је потребно 12 чланова. Еснаф су чиниле занатлије једног рода заната или трговаца.Осим еснафа, у последњим деценијама 19. века, оснивана су и друга занатлијска и трговачка удружења. Свој рад су обично почињала као хуманитарна друштва.
Наставак у другом делу привреде