Сувишно би било наводити колико је Белановица са околином дала личности које су својим делима обележили овај крај. Дало их је свако село, свако насеље. Они нису били познати ратници, мада их поменутих има највише, већ су се исказали као мудри и утицајни у разним областима рада. Сви су они оставили за собом  неко духовно или материјално добро којим су допринели напретку свог краја.

Списак знаменитих не може се ни сачинити са тачком на крају. Неки су заслужили да буду поменути по јунаштву у разним борбама, неки по угледу који су остварили у својим делима у области науке, културе и уметности, политичким ангажовањима или другим областима, а сви су оставили за собом траг или  га тек стварају. И сви су некако везани за овај наш качерски крај. Можда је ипак на месту питање шта би било да се неки од њих нису родили и начинили своја дела по којих их помињемо. Oно што су они учинили за нас је немерљиво и на месту питање: јесмо ли им се, ми њихови потомци, икако одужили за оно шти су нам оставили ?

Избор од многих није једноставан и онај који није поменут сада, не треба да буде повређен јер ће имати могућност да га неко други  помене и објави. Трудио сам се да  поменем само познате из блиског окружења Белановице знајући да у ширем окружењу има још заслужних. Има и личности који нису рођене овде али су наши преци, нечији потомци, досељени суграђани који  бораве са нама у својим викенд кућама и ценимо их  кроз њихова дела.

Kако рече Милан Ђ. Милићевић : „На послетку смерно се приклањам сенкама свих заслужних покојника које нехотице не будем поменуо, јер замном иду јачи од мене који ће попунити моје празнине и који узму да пишу и више и лепше о знаменитим људима. Братски молим да, пишући своје, не куну ни моје писање, по што ово не писа ни светац ни анђео, него рука грешног човека“

 

РАТНИЦИ БЕЛАНОВАЧКОГ КРАЈА

Тешко је бити објективан и издвојити од храбрих најхрабрије, од родољуба већег, од школованог школованијег, од најмлађег до најстаријег, значајног значајнијег, заслужног најзаслужнијег. Сви су они нешто оставили да би их помињали.

 

Због времена у којим је боравио и околности у којим се налазио највише речи свакако је заслужио Арсеније Лома, рођен око1770.године у Драгољу , војвода из времена Првог и Другог  српског устанка против Турака. Убијен је10. aприла 1815. године и сахрањен на Руднику.О њему су многи писали.

 

МИЛОВАН ЛОМИЋ

Ломин синовац рођен је у Драгољу око1783. а преминуо 1854.године. Његов отац Милосав је рођени брат војводе Арсенија Ломе. Милован је носио презиме Милосављевић, али је у чибучким и арачким тефтерима уписиван и као Милосавић, Милосављев, а потом као Ломић како су га историчари и прихватили. Наиме, његов отац Милосав, био је и сам устаник,  рођени је млађи брат војводе Арсеније Ломе.

Миодраг Јаћимовић пише о Миловану Ломићу у књизи „Знаменити Рудничани“ и описује мржњу књаза Милоша према Миловану:

Милован Ломић је рођен у Драгољу oко 1783, а умро 12. марта 1854.године. Још му се познаје споменик на старом драгољском гробљу. Био је ожењен Смиљаном и у браку су имали два сина и две ћерке

Будући да је у часу смрти војводе Ломе 1815. године имао 22 године живота, могао је, као што и јесте, преузети команду над Ломиним устаницима, јер је од малена уз стрица војводе учио ратним вештинама. Како Лома гине на Руднику 10. априла 1815. године Милован је већ сутрадан, 11. априла, у Такову, присуствује Милошевом оглашењу новог устанка , те убрзо постаје војвода-први човек у Качеру.

Прву борбу са Турцима, по налогу Милоша, имао је заједно са Милутином Савићем из Гараша када је Ћехаја-па.ша пошао са великом експедиционом војском из Београда да скрши нови устанак, на међи рудничке и београдске нахије ( Липар у Трбушници) , Милош пошаље Милована Ломића и Милутина Савића Гарашанина да из своје околине искупе народ и наоружани   изађу на Липар у Трбушници, и заузме положаје доле у Потоку. Сукоб се десио 19. априла, на други дан Ускрса. Бројнији Турци су пробили одбрану, и нешто касније, дошавши у Драгољу запалили кућу војводе Ломе и синовца Милована и избили на Рудник.

Милован је заједно са Живаном Стојановићем из Живковаца и Лазаром Мутапом поново окупио војску и на Љубићком брду борио се жестоко са Турцима. У боју на Љубићу борио са Лазаром Мутапом и био је сведок погибије   Мутапа о чему је говорио Младену Жујовићу 1851. године.

По предању, у качерским селима, посебно у Драгољу, и данас се приповеда да је Милош Обреновић одузео Миловану Ломићу војводску титулу( који је имао кратко, од 10. априла до 15. јуна 1815. године) наслеђену од стрица Арсеније Ломе и сву власт већ почетком 1816. године, наводно због доброг коња кога је Милован заробио на Руднику од аге Токатлића, а у кога се био загледао Милош Обреновић, а Милован га није хтео нипошто дати. Овом предању иде у прилог чињеница да 1816. године Милош за кнежинске старешине поставља Јована (Ђорђевића) Козељац а, у већем делу кнежине  и Перишау Ракића, мањем делу,који је био старији само годину од Милована и дуго ће живети (1792-1863).

КНЕЗ ЖИВАН СТОЈАНОВИЋ

Рођен је 1775. године у Живковцима, а преминуо пре 1840. године. Као дечак, за време Кочине Крајине ( Аустријско-турски рат) 1788, бежао је у Срем. Учествовао је у оба српска устанка и имао запажену улогу у њима. Карађорђе му је у месецу јулу 1813. године поручио да упорно брани родни Качер, али га је 12. априла 1815. године заробио Ћахеј паша и држао га као таоца, али је он успео да се ослободи и побегне устаницима. Као истакнути Карађорђев и Милошев устаник и вођа, заузимао је важне дужности те је био познат у Качеру где се заједно са Милованом Ломићем борио против Турака. Касније му Карађорђе наређује да са качерским кнезом Милованом Ломићем, из Драгоља, окупи Качерце и пође на Љубићко брдо, да освајају Чачак.

Заузимао је истакнуто место код Карађорђа и Милоша у качерском крају. Мита Петровић је 1897. године објавио наредбу коју му је послао Карађорђе 5. септембра1813. године из Скеле код Пожаревца где каже:

„Поштованим кнезовима, кметовима и буљукбашама војводе Ломине у Качер !
Поздравље свим кнезовима, кметовима и буљукбашама кнежине војводе Ломине, и даем вам на знање како ће и  ваш војвода тамо доћи ( Лома се самовољно вратио са Делиграда ) за то вама препоручујем да како ово мое писмо примите таки да се искупите сви туна око Гараша, у тој вашој реки са коморама и са свим да сте готови како вам војвода дође, он ће са вама поћи куда му је заповеђено.

Врховни народа Сербскаговожд и кавалер Георгије Петровић.У недељу да сте сви ту на скупу“.

Заробио га је на Руднику 19. априла 1815. године Ђехај- паша и држао га као таоца али је он успео да побегне.

Кнез Милош му је наредио да са Ломиним синовцем, Милованом Ломићем сакупи  Качерце и одмах их доведе на Љубићко брдо где је учествовао у битци код Чачка која је трајала пуних месец дана. По завршетку устанка, Живан Стојановић посатаје срес,ки кнез, а 1827. године од Магистрата Рудничке нахије, добио је дозволу да се може бавити трговином. Успешно бавио трговином кожом и другим животињским производима

Живанов син Маринко школује се 1827. године  у школи која се налазила у Ломиној воденици  и био је позната личност у Драгољу као први писмени човек у селу. Био је писар суда општине Живковачке, а једно време и трговац и бојаџија. Након сеобе у Аранђеловац око 1857. постаје и дописник Српских новина за које пише о дешавањима у месту. Маринко је био ретко просвећен човек са, за оно доба, богатом личном библиотеком.   Његова мајка, Стаменија много је допринела његовом школовању. Он је био је први писмен човек у Живковцима. Имао је бојаџиску радњу а у архивским записима стоји да је био писар примирителног суда општине живковачке.

Средином 18 века пресељава се у Аранђеловац, где се углавно бави трговином. Још 1839. године јавља се „Српским новинама“ дописима о савременим приликама и догађајима из тог шумадијског места. Шест година касније срећемо га међу претплатницима  на лист „Огледало српско“. Бољим познаваоцима прошлости овог краја познато је да је имао богату личну библиотеку, са више занимљивих издања.

Живан је деда познатог историчара и публицисте Живана Живановића који је по деди и добио име. По деди Живану Стојановићу настаће породично име Живановићи уместо Стојановић.

 

ЂЕНЕРАЛ ИЛИЈА ЂУКНИЋ

Ђенерал и члан Државног савета, рођен је од оца Радована и мајке Марице, земљорадника  у Калањевцима 1839. а преминуо 1911. године у Београду.

Завршио је артиљеријску школу у Београду и постао пешадијски потпоручник 1861. године. Прошао је све официрске класе и постао пуковник 1883. године.

У ратовима против Турске 1875-1878. године био је начелник артиљерије Шумадијске дивизије а касније постаје начелник Шумадијског артиљеријског пука. У рату 1885. био је командант Тимочке дивизије. Касније је бивао на бројним високим војним дужностима, од команданта Београдске окружне војске, преко команданта Ибарске и Тимочке дивизије до команданта Дринске дивизије, инспектора артиљерије, команданта Шумадијске и Моравске дивизије. Био је посланик и министар. Постао је и члан Државног савета 1903. године где је остао до смрти

Као командант Дринске дивизије са седиштем у Ваљеву наредио је војној музици да сваке недеље и празником приређују свирање у парку Пећина, што је наишло на велико одобравање грађана Ваљева.

Пензионисан је два пута: први пут 19. јануара1894. године у чину почасног генерала војске Краљевине Србије, а враћен у службу као активни генерал 1895. године. Поново је пензионисан 12. марта 1900, а враћен у активну службу као генерал  24. августа1903. године. Учествовао је у Мајском преврату заједно са Лазом Матијевићем, Милованом Гавриловићем из Белановице и другом официрима.

Драгиша Васић
у књизи „Деветсто Трећа“ пише да је краљ Александар саопштио, преко Илије Ђукнића команданта Дунавске дивизије, свим вишим командантима војске одлуку о женидби са Драгом Машин.

Објавио је више војних стручних радова у часопису Ратник. Написао је „ Параметар напредњачке владавине.

Одликован је навишим српским и страним одиковањима: Орден Милоша Великога II реда; Белог орла IV и III реда; Таковски крст V и Iстепена; Карађорђева звезда III реда. Од страних одликовања имао је Орден Франца Јозефа II реда и Румунску круну III и I реда.

Имао је три сина: Велимир, је био официр (1880-1915),  Милорад, инспектор Министарства финансија и Светислав

Поклонио је 1898. године основној школи у Калањевцима слику„Свих српских владара „ у лепом оквиру и посебно се одужио својој Белановици саградивши 1900. године, из захвалности својим родитељима, прелепу чесму у подножју Глоговице. Из ове чесме мештани и данас користе воду за пиће.

Чесма је смештена на лепом месту испод цркве на плацу поред огромног храста и наслоњена на Глоговицу. И данас представља пријатан кутак да се поседи поред ње и да се старији Белановчани подсете своје младости  .

….. Биле су ту дрвене клупе које су имале називе “клупе уздисаја’’, “прве љубави“, на којима су се рађала многа пријатељства, и  дружења до касно у ноћ. Зими, када се крене пешачком стазом поред цркве те се дође до кривог дрена изнад цркве који је био стартно место за санкања и где се стрма стаза завршавала на половини фудбалског игралишта. Мокрих шртиканих вунених чарапа и рукавица на којима су висиле леденице, румени у образима враћали смо се касно кућама срећни  што ћемо сутра да наставимо дружење.  Стазе више нема, замениле су је бетонске степенице које воде до улаза у црквену Порту. Ни деца више не иду на санкање а лепоту снега замениле су електронске игрице…

 

ПУКОВНИК МИЛОВАН ГАВРИЛОВИЋ

Мајор, касније пуковник, војни аташе, рођен 1876. године у Белановици у кући оца Савка. Преминуо је од запаљења плућа 1931. године такође у Белановици. Супругa Полa Гранжерер га је надживела, и сахрањена је поред њега на белановачком гробљу . Његов отац Савко пореклом из Живковаца био је трговац у Драгољу а у Белановици  власник ковачнице .

Основну школу је завршио у Белановици, гимназију и војну школу у Београду а са 28. класом завршио је нижу школу Војне академије.Усавршавао се, студирајући право, у Паризу током1907. где је и упознао будућу супругу Полу, рођену парижанку од оца Еугена и мајке Анријете. Венчали су се у Паризу у руској православној цркви и  изродили троје деце ( Петар, Олга и Јелена). Милован је у Паризу, после промене на српском престолу био је војни аташе у Француској  и касније у Италији.

У балканским ратовима 1912-13. године борио се као командант пешадијског батаљона 20. пешадијског пука и освојио 26. марта 1913. године турску престоницу Једрене. Овај град, изграђен на три реке, основао је римски император Хадријан. Турци су га заузели 1362. године и сместили своју престоницу. У средњем веку, у време цара Душана, ту се простирала Српска држава. Милован је са својим војницима пешадијског батаљона на јуриш заузео главни турски штаб и заробио турског генерала, команданта турског тракијског корпуса, Шукри пашу 26. марта 1913. године што је био и крај Балканског рата. Шукри паша му је том приликом предао пиштољ и сабљу. Због тога га је народ и прозвао „Шукрија’’.

По сведочењу Арсенија Ломића, Миловановог посилног, сабља је потонула у Јонско море, 1916. приликом преласка на острво Крф. Пиштољ се, као ратни трофеј, чува у Војном музеју у Београду. Једрене је иначе основао римски император Хадријан по коме и носи име. Када је српска држава у време цара Душана била највећа Једрене је било до саме границе са Турском, на реци Марици.

У Другом балканском рату командовао је 3. батаљоном 17. пешадијског пука.
Борио се у многим биткама Првог светског рата и показао се храбар и умешан, чак неустрашив. Његови ратни другови су тврдили да га куршум неће.

Активно је учествовао прво у Мајском преврату. Драгиша Васић наводи да је први текст заклетве официра урадио Милован. Касније је учествовао  у спремању и спровођењу Солунског процеса 1917. године. После је био премештен у Књажевац а
последње службовање било му је у Ваљеву на месту команданта гарнизона. Био је симпатизер организације „Црна рука“ и по пензионисању  дошао је у своју Белановицу где је саградио лепу кућу у француском стилу на брду Змајевац изнад Белановице. Стару очеву кућу у Белановици оставио је брату Драги, трговцу.

Последње службовање било му је у Ваљеву на месту команданта гарнизона. По пензионисању  дошао је у своју Белановицу где је саградио лепу кућу у француском стилу на брду Змајевац изнад Белановице .

После Балканских ратова долази са породицом у Белановицу и поново се венчава по српским обичајима са Полом 10. септембра 1915. године и добија још троје деце (Бранка, Александар и Андрија). Кумују му пешадијски потпуковник Лазар Матијевић и Сретен Радосављевић, трговац из Белановице.

Син Петар завршио је грађевински факултет у Француској, а после Другог светског рата градио је хидроелектране по Србији. Умро је изненада у Белановици а у браку је имао једну ћерку и два сина. Александар и Андрија (који је много лепо певао и на радио Београду), живели су у Београду и стрељани  за врема немачке окупације од комунистичке власти 1944. године. Гробови им никада нису пронађени. Милован је имао три ћерке. Најстарија Олга била је удата за Руса и има ћерку која живи у Аустралији, затим Јелена која је била такође удата за руског официра Крилова али није имала децу и Бранка која има два сина Николу и Дражу и оба су лекари у Београду.

Одликован је многим одликовањима и Карађорђевом звездом. Краљ Александар Карађорђевић био је  кум  његовој  деци.

Његов род Гавриловића је староседелачки у Качеру.

Ранисав Лазаревић
, аранђеловачки писац, у својој књизи је забележио један сусрет Милована и краља Александра 22. јула 1919. године у „Маскарчевој“ кафани у Аранђеловцу:

“Као поручен , у кафану упаде Милован Гавриловић који је волео аранђеловачко дружење, па је из свог Качера ћешће навраћао у варош. С њим заједно дођоше Драгољуб Лазаревић, свештеник Светолик Швабић и Дуле Урошевић. Када у кафани затече краља Александра, Гавриловић, као искусни војник и ратник, није се дао збунити. Испрси се, лупи ципелом о ципелу, на прави војнички начин поздрави Његово величанство и прдстави се:

Мајор Милован Гавриловић !

Краљ  уста од стола да би се поздравио с војничином официром о којем је много знао. Зачудо, краљ је салутирао пред њим, рекавши само:

„Милован Гавриловић са Једрена „?

Када Милован то потврди, краљ га загрли и још један пут честита, као да му накнадно предаје још једно одликовање више”.

За ратне заслуге добио је више одликовања и других признања. Међу којима и Орден Карађорђеве звезде са мачевима IV степена. Добио је медаље Милоша Великог, орден Белог орла V степена, Орден југословенске круне IV степена, медаље за храброст и војничке врлине и све споменице за учешће у ратовима од 1912. до1918. године.

Милован Гавриловић великан српске историје коме је кумовао краљ Александар и у својој Белановици нема никакво обележје а урадио је много за развој и ширење имена Белановице. Чак ни једна од главних улица у Белановици не носи његово име.

Документ о оставштини по. Милована :

Срески суд за град Београд
О-бр.230/48
24 јуна 1948 године
Београд

                                         У ИМЕ НАРОДА

Срески суд за град Београд, као оставински судија Ружица Басарић по предмету оставине пок. Милована С. Гавриловића бив. из Београда Бул. ц. армије бр. 97, умрлог 11 децембра 1931 године и пошто је проведен оставински поступак и утврђено право наследника на наслеђе ове оставине донео је на дан 24 јуна 1948 године следеће

РЕШЕЊЕ О НАСЛЕЂУ

За наследника имовине Милована С. Гавриловића бив. из Београда а која се имовина састоји из: непокретног имања у варошици Белановици у површини од 3 хектара колико је остављено по решењу Аграрног суда а на основу закона оглашавају се и то:

  1. кћи оставиочеве Јелена удата, Крилов, из Белановице на 2/5 две петине и то на 1/5 по властитом праву наслеђа и на 1/5 преко своје сестре Бранке удате Лазић, која се свога дела одрекла у њену корист;
  2. син оставчев Петар Гавриловић инжињер сада у овчар бањи 1/5 1/5;
  3. синови Андрија и Александар Гавриловић из Београда који су у току окупације нестали а чији је старалац Веселин Мариновић из Београда ул. Б.Ц.А.бр. 83 а, на поједну 1/5 а све под теретом удовичком ужитка уд Поле Гавриловић из Белановице;

    На ово решење незадовољна страна може изјавити жалбу Окружном суду за граг Београд у року од 15 дана од пријема решења.
    Жалба се предаје овом Среском суду.
    Овим решењем се окончава оставински поступак и наследник је легитимисан да остварује своја права по овој оставини.

Срески суд за град Београд као оставински 24 јуна 1948 године.

/м.п./                                                                    Судуја,
Ружица Басарић,ср

 

ПУКОВНИК ЛАЗАР МАТИЈЕВИЋ

Рођен је 1877. године у Белановици у свештеничкој породици која потиче од Матијевића из Липља. Лазарев отац Вићентије и деда Тома били су свештеници у шутачкој цркви до 1905.године а мајка Ивана домаћица. Преминуо је 1959.године у својој кући у Белановици и сахрањен у његовом воћњаку по њему названом ’’Лазини калемим ’’изнад садашњег спортског центра поред виле Милована Гавриловића “Змајевац“ .

После основне школе у Белановици, Лазар је завршио Војну академију и генералштабну школу у Београду (1894-97). Учествовао је у Мајском преврату 1903. године када је командовао водом војника који је напао двор Обреновића.

O томе Драгиша Васић пише у „Деветсто трећој“, „кад тројица официра Антић, Гавриловић и Маринковић однесоше заклетву Генчићу који се налазио у свом стану, у винограду, у Топчидерском брду.

„После неког времена, питање списка и писане заклетве исти они завереници покренуше понова, па га у кући Живана Живановића, бив. Министра привреде у кабинету Владановом (Ђорђевића, предс.владе), опет и сачинише. Текст заклетве диктирао је болестан капетан Драгутин Димитријевић. Ову заклетву потписаше и официри других гарнизона у унутрашњости, међу којима се нишки гарнизон нарочито одликовао великим бројем потписника. У Нишу је био спреман проглас Српском официрском кору  који је написао пешадијски пуковник Новаковић и у коме се налази 68 потписника а међу њима и Белановчани поручник Лазар Матијевић и ђенерал Илија Ђукнић“

Са звањем виши официр учествовао је у Балканским ратовима и Првом светском рату као командант војних јединица. Од маја 1914. до јуна1915. године био је помоћник команданта 17. пешадијског пука, а касније и начелник још једног од пукова Дринске дивизије III позива. У време Колубарске битке био је на месту начелника штаба Треће армије чији је командант био Павле Јуришић Штурм. После рата још неко време био је на служби у Ваљеву.

За заслуге у миру и рату одликован је бројним одликовањима и другим признањима, међу којима је и  Орден Карађорђеве звезде са мачевима IV реда и орденом Белог орла. Пензионисан је после Првог светског рата у чину пуковника.

Лазар Матијевић се сматра највећим сином Белановице. Место где се упокојио пуно је симболике па Лаза који је са кумом Милованом Гавриловићем учинио да Белановица добије данашњи облик, у спокоју посматра сва дешавања у њему драгом месту. На жалост, Белановчани му се нису никаквим обележјем одужили сем именом једне неважне улице на крају Белановице.

Био је у делегацији , која је издејствовала 1904. године оснивање варошице. Оснивач је и Друштва за унапређење Белановице и околине. Најзаслужнији је за изградњу водовода 1926.године који и данас мештане Белановице снабдева водом.

Ожењен Милицом кћерком Јелене и Гаврила Лазаревића и имао доста деце. Своју децу је школовао. Кћи Јелена је професор музике, кћи Иванка филолог, син Бранислав Бата инжењер а други син је завршио Војну академију

Лазар је деда по ћерки Јелени  америчког песника добитника Пулицерове награде Чарлса Душана Симића. Душанов отац, Јеленин супруг, био је инжењер из Умке. Душан је детињство, заједно са братом провео у Белановици а 1952. године пресело су се у Америку. Када је постао познат песник ни једном није поменуо свог деду и Белановицу.

У белановачкој школи додељује се сваке године награда која носи Лазарево име за најбољег ученика школе.

Кућа у којој је живео Лазар је празна и оронула. У великом дворишту дуго је одолевао времену огроман  храст, који је најстарији у Белановици,  и  крај је дочекао 2014. године.

Документи из Историјског архива Ваљево


Чика Лаза је био пуковник, учесник ратова, најзначајнија личност у Белановици, човек окоји је одисао добротом и поштењем кога су сви поштовали осим комунистићке власти. Изнећу један пример опхођења те власти. Чика Лаза је имао лепу велику, за оно време, кућу у којој је становао са породицом. Живео је скромно од још скромније пензије те је морао да део куће изда закупцима,међу којима и Земљорадничкој задрузи „Качер“ у Белановици. Видећете како су се „борци“ из Другог светског рата, а руководећи у Задрузи понашали срамно према чика Лази.
Народни одбор општине Белановица на захтев Земљорадничка задруга „Качер“ 29 јануара 1957 године доноси решење о смањењу цене закупа пословног простора код чика Лазе на које он улаже жалбу. Процедура није завршена, јер је чика Лаза преминуо 1959. године.

Народна Република Србија
Народни одбор општине Белановице
бр, 6420/56
29 јануара 1957 године
Белановица
Срез Лазаревац

На основу чл. 2а Уредбе о допуни уредбе о издавању у закуп пословних просторија ( Службени лист ФНРЈ бр. 4/54 и чл. 9 и 10 Одлуке о примањивању висине закупнине пословних просторија на подручју Општине Белановица, а по закључку Савета за привреду и финансије Народног одбора Општине Белановица донетог на седници од 26 децембра 1956 год. издајем следеће:

                                                    Р е ш е њ е

Делимично се уважава жалба Земљорадничке Задруге „Качер“ из Белановице, а распоред народног одбора општине Белановица објављен на огласној табли за службена саопштења бр. 5712 од 12 октобра 1956 године преиначује се и гласи:

Закупнина за пословне просторије власништво Матијевић Лазара пензионера из Белановице чија је поршина 79,80 мизноси 1197 ( једна хиљада и сто деведесет седам) динара месечно јер исте просторије спадају ван категорију, а које користи Земљорадничка Задруга „Качер“ из Белановице, одређена према одлуци о примењивању висине закупнине за пословне просторије на подручју Општине Белановица.

Против овог решења нема места жалби.
Решењем известити: Земљорадничку задругу „Качер“ из Белановице, матијевић Лазара, пензионера из Белановице, Референта за комуналне послове НОО-е Белановица и архиву овог одбора.

                                            Образложење

Земљорадничка Задруга „Качер“ из Белановице, поднела је жалбу Савету за привреду и финансије којим тражи да се распоред Народног одбора Општине Белановица објављен на огласној табли за службена саопштења бр. 5712 од 12 октобра 1956 године поништи из следећих разлога.
Што је Народни одбор Општине Белановица својим распоредом бр. 5712 од 12 октобра 1956 године за пословне просторије власништвоМатијевић Лазара пензионера из Белановице одредио висину закупнине и категорију а које користи Земљорадничка Задруга „Качер“ из Белановице чија висина закупа износи 2.314 динара јер исте спадају у III категорију.
Даље жалиоц наводи да се комисија пребацила при одређивању категорије пословне просторије јер су неке требале да буду ван категорије.
Са изложеног жалилац тврди да се пословне просторије власништво Матијевић Лазара пензионера из Белановице пребаце у мању категорију односно у ван категорију а распоред Народног одбора Општине Белановица преиначи.
Цемећи наводе изнете у жалби, а по разматрању списа уз овај предмет Савет за привреду и финансије је нашао да је објављен распоред народног одбора Општине погрешан и да су наводи у жалби на месту постављени. Односно утврђено је се комисија при одређивању категорије пословних просторија које користи жалиоц погрешно одредила категорије јер исте просторије спадају у ван категорију , а не у III категорију како је то било одређено од стране комисије јер просторије не одговарају техничким и здравственим условима, као и хигијенским. Исте просторије немају све патосеене нити имају електрично осветлење.

Са изложеним донето је решење у диспозитиву.
Смрт Фашизму – Цлобода Народу
Секретар,
Митар Јовелић,ср          (печат)

 

Народном Одбору Среза Лазаревац
Секретаријату за привреду и комуналне послове
Лазаревац

7 фебруар 1957 год.
Белановица

У Белановици имам кућу која са улице у приземљу има велики дућан и један магацин а позади дућана велики подрум. У та 3 локала величине 79,80 м2 површине била је највећа радња пре рата „Шунадијски Лувр“ десетак година. У дућану је била манофактура и колонијал, у магацину поред дућана магацин за гвожђе а у подруму стовариште пива и друга роба.

Моји локали су по површини највећи у Белановици.Магацин поред дућана, где је био магацин гвожђа, је са бетонским патосом и тако исто и цео велики подрум је бетониран патосом. Дућан је са дрвеним патосом, али од како Земљрад. Задруга држи те локале, она је тај патос са свим упропастила, које тешком робом које због тога што никад не отвара аузлоге и двокрилна врата, да се дућан проветрава нарочито с пролећа.

Кад је општински одбор категорисао локале, он баци моје локале у последњу  III категорију и одреди најнижу цену – по квадратном метру 19 динара што износи за 79,80 м2 месечна кирија свега 2.314.- дин.

Закупац Земљорадничка Задруга учинила је приговор на висину кирије и у жалби дала сугестију да се моји локали, и ако су већ бачени у најнижу категорију, избаце из категорије и ставе ван категорије и одреди ниска кирија, што одбор свакојако по предлогу секретара усвоји и донесе решење бр. 6420/56 од 20 јануара 1957 год. које сам пре 2 дана примио – које у прилогу прилажем, и одреди кирију за сва 3 простора (локала) од 79,80 м2 површине, само 1.197 динара и у решењу назначи да против тога решења нема места жалби.

Сматрам да је поступак овакав и неправедан и незаконит па се за то обраћам Среском Народном одбору са овом молбом и молим да се незаконито, напред наведено решење поништи.

Молим да се провери:

  1. На лицу места да се прегледају моји локали и упореде са другим локалима. и оцени да ли је праведно да се моји локали третирају ван категорије.
  2. Да ли је у реду да општински одбор гази своју уредбу о распореду просторија те донесу за све просторије у Белановици, и да од ока одреди месечни закуп за моје просторије, пошто избаци све моје просторије и локале ван категорије.
  3. Може ли се одржавати и оправдати тако велика 3 простора са тако ниском киријом код скупих данашњих цена за грађевинске радове.
  4. За што је у решењу назначено да локали немају електрично осветлење кад је бивши закупац, један содаџија, у магацину користио електрично осветлење, јер је цела моја кућа електрифицирана и у магацину поред дућана има и сад електрични довод али закупац неће да купи сат и сијалице што сам му предлагао, но он је одбио и каже „не треба нам“,
    Ово је наведено само ради оправдања бацања ван категорије.

Молим да се у одлуци по овој жалби назначи јели општински одбор толико надлежан да у решењу назначи да нема места жалби на његово решење ако странка која је погођена каквим незаконитим и неправедним решењем затражи законску заштиту и правду од више власти.

Белановица је село без станбене заједнице. Да ли је сопственик зграде власан. кад већ сам оправља своју зграду да може слободно уговарати кирију за просторије своје зграде.

Таксу плаћам
С. Ф. – С. Н

Лазар Матијевић,ср
пензионер из Белановице

 

15 јула 1957 год.
Белановица

                                                          Народном Одбору Среза Ваљево
– Оделеље за правне и комуналне послове-

Кроз 3 дана 18 ов. месеца навршиће се равно 5 месеци како очекујем да Народни одбор Општине Bелановица испошље моју жалбу Срском oдбору као надлежном за доношење одлуке по мојој жалби за коју сам налепио прописну таксу на решење, па је одбор не шаље и ако сам више пута за то лично молио.

С тога молим Народни одбор среза за наређење Народном одбору општине Белановица да моју молбу испошље Народном одбору среза ради доношења одлуке.
Моја жалба је у Народном одбору општине Белановица заведена под бр, 1219 – 18 фебруара ове године.
С. Ф.  –  С.  Н.
Лазар Матијевић.ср
Пензионер

 

Народна Република Србија
Народни одбор среза Ваљево
Секретаријат за привреду
К. бр. 14700/27
2 септембар 1957 године
Ваљево

Народном одбору општине
Белановица

Лазар Матијевић, пензионер из Белановице поднео је преставку овом Одбору на дан 20 јула 1957 године у којој је поднео жалбу против решења Народног одбора општине Белановица, и молио да се по жалби донесе решење.
Како предметна жалба није достављена овом Одбору, то је Секретаријат за привреду овог Одбора под бр. 14700 на дан 23 јула 1957 године доставио напред наведену преставку поменутог Лазара и тражио да се жалба именованог са осталим списима достави овом Одбору ради доношења другостепеног решења.

Међутим, ни до данас није достављена жалба именованог Лазара са ожалбеним решењем и осталим списима, нити је враћена напред наведена преставка.
Именовани је се поново обратио молбом којом тражи да се по његовој жалби донесе решање наводећи да се предмет налази код те општине још од 18 фебруара 1957 године под бројем 1219.
Умољавате се, да по пријему овога акта доставите жалбу иманованог са ожалбеним решењем и осталим списима овом Одбору ради доношања решења, а истовремено да наведете због чега до данас предмет није достављен.
ХИТНО ЈЕ !
                                           Смрт фашизму – Слобода народу !
За В.Д. Начелник
Секретаријата за привреду         (печат)
Никола Јаковљевић,ср

 

25 март 1958 г.
Белановица

                             Народном Одбору Среза Ваљево
– Оделеље за правне и комуналне послове-

18 фебруара ове године навршава се година дана од када сам поднео молбу на једно незаконито решење општине Белановица, па до данас не добих на молбу никакво решење. Та је жалба код среза Ваљево заведена под бр. 14700/57. По предмету те жалбе и комисија из Ваљева долазила је у Белановицу 18 фебруара ове године- дакле пре више од месец дана па решење по молби још не примих.

Овим молим за извештај:
Јели решење донето или није. Ако није донето шта је томе узрок, што се не доноси. Односи закупа локала стоје већ више од годину дана не пречишћени само за то што жалба тако дуго стоји не решена и ако сам прописну таксу за жалбу платио.

С. Ф. – С. Н
Матијевић Лазар.ср
Пензионер

Момчило Радовановић, професор белановачке школе оставио је запис из средине педесетих година, са једног сусрета са Лазом Матијевићем:

„ Одавно се договарамо, односно припремамо да посетимо ту, нама необичну и интересантну личност. Познавали смо се и раније, преко наших колега Злате и Мике Илића, и најавили смо нашу посету. Сусрет је био пријатељски, отворен и срдачан. На наша питања одговарао је кратко и јасно, а ми смо на његова питања о нашем животу и раду опширно одговарали.

Похвалио нас је у том разговору, што смо одабрали позив просветних радника и дошли у Белановицу. Подоста о нашем раду знао је из прича кирајџија . Био је задовољан, зажелео нам је  да наставимо исто тако као и до сада што смо радили.

 Дошло је и време да се растанемо, односно опростимо од свог домаћина.

Мој колега Милисав Оташевић Ера, вспитач у Дечијем дому и наставник физичке културе у основној школи, изнесе стидљиво наше поклоне, кутију ратлука и заиста изврсних „Јафа“ поморанџи. Нашег домаћина то је видно узбудило, његове речи одузеше нам дах.

  • Захваљујем вам на пажњи и поклону, али из принципа поклоне не примам. Молим вас да их вратите…

Кад смо се мало прибрали, обратио сам се нашем домаћину:

  • Драги чика Лазо, да ли се ми нисмо разумели или смо можда погрешно поступили? Молим Вас да нашу посету не схватате само као знак пажње, него као наш дуг према Вама- ратнику, борцу, команданту, и дуг према нашим прецима…

Изложио сам му причу о мом деди Миловану који погибе 1914. Наставио сам речима да сам и ја учесник овог последњег рата и то 1944/45, када сам „претрчао“ део Босне. Говорио сам како је мој колега Милисав такође унук борца – Солунца, учесника Колубарске битке!.     

  • Зато Вас и молимо да нашу посету као и скромне поклоне, примите као израз наше добре пажње према нашим дедовима.

Наш домаћин нас осмотри, дуго и ћутећи, уз благи осмех рече:

  • Кад је тако, добро – променићу свој принцип. Уз молбу, да погледам Ваше поклоне.

Кутија ратлука импозантно је деловала у рукама колеге Милисава. Он је по природи био доброћудан, пријатан и умиљат, па је одобровољио нашег чика Лазу. Поморанџе, извађене на сто, као да су пробудиле сећања нашег ратника на све оне који су оставили своје животе на ширини простора од Колубаре до Крфа и Вида. Очи су засузиле старом ратнику. Захвалио нам је на поклону и замолио нас да свратимо увек када је то могуће.

  • Ваша посета много ме је обрадовала, али Бога ми, и растужила. Много вам хвала. Дођите ми, али без поклона.

Крајем 1959. године угасио се живот нашег чика Лазе.

Сахрањен је, по изричитој жељи, на једном узвишењу у његовом воћњаку. Сахрана је била тиха и скромна, у кругу породице и његових Белановчана. Гроб му је обележен скромним војничким спомеником на коме сем генерала (година рођења и смрти и војничког чина) нема ничег другог.“

Следећи документ сам пронашао у Историјском архиву Ваљева и заслужује да се објави.
Чика Лаза је био пуковник, учесник ратова, најзначајнија личност у Белановици, човек окоји је одисао добротом и поштењем кога су сви поштовали, осим комунистичке власти. Изнећу један пример опхођења те власти
. Чика Лаза је имао лепу велику, за оно време, кућу у којој је становао са породицом. Живео је скромно од још скромније пензије те је морао да део куће изда закупцима,међу којима и Земљорадничкој задрузи „Качер“ у Белановици. Видећете како су се „борци“ из Другог светског рата, а водећи у Задрузи понашали према чика Лази.
Народни одбор општине Белановица на захтев Земљорадничка задруга „Качер“ 29 јануара 1957 године доноси решење о смањењу цене закупа пословног простора код чика Лазе на које он улаже жалбу.Процедура није завршена, јер је чика Лаза преминуо 1959. године.

Народна Република Србија
Народни одбор општине Белановице
бр, 6420/56
29 јануара 1957 године
Белановица
Срез Лазаревац

На основу чл. 2а Уредбе о допуни уредбе о издавању у закуп пословних просторија ( Службени лист ФНРЈ бр. 4/54 и чл. 9 и 10 Одлуке о примањивању висине закупнине пословних просторија на подручју Општине Белановица, а по закључку Савета за привреду и финансије Народног одбора Општине Белановица донетог на седници од 26 децембра 1956 год. издајем следеће:

                                                    Р е ш е њ е

Делимично се уважава жалба Земљорадничке Задруге „Качер“ из Белановице, а распоред народног одбора општине Белановица објављен на огласној табли за службена саопштења бр. 5712 од 12 октобра 1956 године преиначује се и гласи:

Закупнина за пословне просторије власништво Матијевић Лазара пензионера из Белановице чија је поршина 79,80 мизноси 1197 ( једна хиљада и сто деведесет седам) динара месечно јер исте просторије спадају ван категорију, а које користи Земљорадничка Задруга „Качер“ из Белановице, одређена према одлуци о примењивању висине закупнине за пословне просторије на подручју Општине Белановица.

Против овог решења нема места жалби.
Решењем известити: Земљорадничку задругу „Качер“ из Белановице, матијевић Лазара, пензионера из Белановице, Референта за комуналне послове НОО-е Белановица и архиву овог одбора.

                                            Образложење

Земљорадничка Задруга „Качер“ из Белановице, поднела је жалбу Савету за привреду и финансије којим тражи да се распоред Народног одбора Општине Белановица објављен на огласној табли за службена саопштења бр. 5712 од 12 октобра 1956 године поништи из следећих разлога.
Што је Народни одбор Општине Белановица својим распоредом бр. 5712 од 12 октобра 1956 године за пословне просторије власништвоМатијевић Лазара пензионера из Белановице одредио висину закупнине и категорију а које користи Земљорадничка Задруга „Качер“ из Белановице чија висина закупа износи 2.314 динара јер исте спадају у III категорију.
Даље жалиоц наводи да се комисија пребацила при одређивању категорије пословне просторије јер су неке требале да буду ван категорије.
Са изложеног жалилац тврди да се пословне просторије власништво Матијевић Лазара пензионера из Белановице пребаце у мању категорију односно у ван категорију а распоред Народног одбора Општине Белановица преиначи.
Цемећи наводе изнете у жалби, а по разматрању списа уз овај предмет Савет за привреду и финансије је нашао да је објављен распоред народног одбора Општине погрешан и да су наводи у жалби на месту постављени. Односно утврђено је се комисија при одређивању категорије пословних просторија које користи жалиоц погрешно одредила категорије јер исте просторије спадају у ван категорију , а не у III категорију како је то било одређено од стране комисије јер просторије не одговарају техничким и здравственим условима, као и хигијенским. Исте просторије немају све патосеене нити имају електрично осветлење.

Са изложеним донето је решење у диспозитиву.
Смрт Фашизму – Цлобода Народу
Секретар,
Митар Јовелић,ср          (печат)

 

Народном Одбору Среза Лазаревац
Секретаријату за привреду и комуналне послове
Лазаревац

7 фебруар 1957 год.
Белановица

У Белановици имам кућу која са улице у приземљу има велики дућан и један магацин а позади дућана велики подрум. У та 3 локала величине 79,80 м2 површине била је највећа радња пре рата „Шунадијски Лувр“ десетак година. У дућану је била манофактура и колонијал, у магацину поред дућана магацин за гвожђе а у подруму стовариште пива и друга роба.

Моји локали су по површини највећи у Белановици.Магацин поред дућана, где је био магацин гвожђа, је са бетонским патосом и тако исто и цео велики подрум је бетониран патосом. Дућан је са дрвеним патосом, али од како Земљрад. Задруга држи те локале, она је тај патос са свим упропастила, које тешком робом које због тога што никад не отвара аузлоге и двокрилна врата, да се дућан проветрава нарочито с пролећа.

Кад је општински одбор категорисао локале, он баци моје локале у последњу  III категорију и одреди најнижу цену – по квадратном метру 19 динара што износи за 79,80 м2 месечна кирија свега 2.314.- дин.

Закупац Земљорадничка Задруга учинила је приговор на висину кирије и у жалби дала сугестију да се моји локали, и ако су већ бачени у најнижу категорију, избаце из категорије и ставе ван категорије и одреди ниска кирија, што одбор свакојако по предлогу секретара усвоји и донесе решење бр. 6420/56 од 20 јануара 1957 год. које сам пре 2 дана примио – које у прилогу прилажем, и одреди кирију за сва 3 простора (локала) од 79,80 м2 површине, само 1.197 динара и у решењу назначи да против тога решења нема места жалби.

Сматрам да је поступак овакав и неправедан и незаконит па се за то обраћам Среском Народном одбору са овом молбом и молим да се незаконито, напред наведено решење поништи.
Молим да се провери:

  1. На лицу места да се прегледају моји локали и упореде са другим локалима. и оцени да ли је праведно да се моји локали третирају ван категорије.
  2. Да ли је у реду да општински одбор гази своју уредбу о распореду просторија те донесу за све просторије у Белановици, и да од ока одреди месечни закуп за моје просторије, пошто избаци све моје просторије и локале ван категорије.
  3. Може ли се одржавати и оправдати тако велика 3 простора са тако ниском киријом код скупих данашњих цена за грађевинске радове.
  4. За што је у решењу назначено да локали немају електрично осветлење кад је бивши закупац, један содаџија, у магацину користио електрично осветлење, јер је цела моја кућа електрифицирана и у магацину поред дућана има и сад електрични довод али закупац неће да купи сат и сијалице што сам му предлагао, но он је одбио и каже „не треба нам“,
    Ово је наведено само ради оправдања бацања ван категорије.

Молим да се у одлуци по овој жалби назначи јели општински одбор толико надлежан да у решењу назначи да нема места жалби на његово решење ако странка која је погођена каквим незаконитим и неправедним решењем затражи законску заштиту и правду од више власти.

Белановица је село без станбене заједнице. Да ли је сопственик зграде власан. кад већ сам оправља своју зграду да може слободно уговарати кирију за просторије своје зграде.
Таксу плаћам
С. Ф. – С. Н                                                                                            Лазар Матијевић,ср                                                                                                                      пензионер из Белановице

15 јула 1957 год.
Белановица

                                                          Народном Одбору Среза Ваљево
– Оделеље за правне и комуналне послове-

Кроз 3 дана 18 ов. месеца навршиће се равно 5 месеци како очекујем да Народни одбор Општине Bелановица испошље моју жалбу Срском oдбору као надлежном за доношење одлуке по мојој жалби за коју сам налепио прописну таксу на решење, па је одбор не шаље и ако сам више пута за то лично молио.

С тога молим Народни одбор среза за наређење Народном одбору општине Белановица да моју молбу испошље Народном одбору среза ради доношења одлуке.
Моја жалба је у Народном одбору општине Белановица заведена под бр, 1219 – 18 фебруара ове године.
С. Ф.  –  С.  Н.
Лазар Матијевић.ср
Пензионер

Народна Република Србија
Народни одбор среза Ваљево
Секретаријат за привреду
К. бр. 14700/27
2 септембар 1957 године
Ваљево

Народном одбору општине
Белановица

Лазар Матијевић, пензионер из Белановице поднео је преставку овом Одбору на дан 20 јула 1957 године у којој је поднео жалбу против решења Народног одбора општине Белановица, и молио да се по жалби донесе решење.
Како предметна жалба није достављена овом Одбору, то је Секретаријат за привреду овог Одбора под бр. 14700 на дан 23 јула 1957 године доставио напред наведену преставку поменутог Лазара и тражио да се жалба именованог са осталим списима достави овом Одбору ради доношења другостепеног решења.

Међутим, ни до данас није достављена жалба именованог Лазара са ожалбеним решењем и осталим списима, нити је враћена напред наведена преставка.
Именовани је се поново обратио молбом којом тражи да се по његовој жалби донесе решање наводећи да се предмет налази код те општине још од 18 фебруара 1957 године под бројем 1219.
Умољавате се, да по пријему овога акта доставите жалбу иманованог са ожалбеним решењем и осталим списима овом Одбору ради доношања решења, а истовремено да наведете због чега до данас предмет није достављен.
ХИТНО ЈЕ !
                                           Смрт фашизму – Слобода народу !
За В.Д. Начелник
Секретаријата за привреду         (печат)
Никола Јаковљевић,ср

Ово је последљи допис писан у оригиналу:

 

 

РАДОВАН ЛОМИЋ

Директни потомак, праунук, брата војводе Ломе, Милосава, рођен је у Драгољу 1870. године. Основну школу завршио је у Белановици, а трговачку у Лазаревцу и Београду. У Белановицу се преселио 1905. године где је имао своју трговину и кафану.

 

Учесник је Првог светског рата и повлачењу српске војске преко Албаније. Био је начелник војне станице а на солунском фронту и управник магацина официрских и државних ствари. Заједно са сином Арсенијем учествовао је у пробоју Солунског фронта.
Упамћен је као писац ратног дневника који је водио од 12. октобра 1915. до априла 1917. године што представља вредно историјско сведочанство за све Качерце.

Био је пријатељ са Љубом Давидовићем, Милорадом Драшковићем, Драгишом Васићем и Миланом Гролом. Био је окружни повереник и члан Главног одбора Демократске странке
Носилац је Албанске споменице.

Прича се да је у Босути купио коња ’’Зекана’’ од Константина Које Перкића са којим је прешао цео пут кроз Албанију и вратио се у Белановицу. Арсеније, његов син, један пут је дошао у Драгољ са тим коњем, везао га пред кафану и када је изашао коња није било. ’’Зекан’’ се после толико времена вратио у Перкиће.

 

АРСЕНИЈЕ ЛОМИЋ

Потомак Арсенија Ломе и један од Радованових синова. Рођен је 1897. године у Драгољу, а преминуо 1977. у Белановици. Имао је три брата: Василија, Момира и Крсту и сестру Ленку.

У Први светски рат отишао је са 17 година са својим оцем Радованом. Препешачио је пут преко Албаније, борио се на Солунском фронту и био учесник свих борби српске војске током повлачења и пробоја Солунског фронта. Ослобађао је и Кавалу одакле је кренуо пут Србије са коњем и пушком.

Кући у Драгољ се вратио са 20 година. Волео је коње и био једно време рабаџија превозећи путнике од Белановице до Љига и обратно.

Имао је седам година и добро запамтио проглашење Белановице за варошицу 1904. године. Каже да је било  много весеља а чланови делегације су одушевљено и свечано дочекани од мештана. Носилац је Албанске споменице

Памти се по изузетном памћењу које је поседовао и био је драгоцен саговорник чија сведочења нису морала да се проверавају јер су Арсенијеве приче биле прожете чињеницама. Сведок је многих збивања у крају од почетка 20. века. Познавао је готово све фамилије белановачких села и изнео много података о њима. Посебно је умео добро да опише сусрете са генералом Треће армије Павлом Јуришићем Штурмом у чијој се армији борио.

Био је симпатизер демократске странке Љубе Давидовића са којим је био лични пријатељ. Такође је био пријатељ и са Миланом Гролом када га је 1945. године посетио у Београду. При том му се Грол пожалио да су му београдски СКОЈ-евци вршили велику нужду на слог листа ’’Демократија’’ и да лист можда неће излазити, што се и остварило.

У личном животу био је трагична личност пошто су му несрећнао страдали супруга и ћерка ученица гимназије, која је крајем 1944. године, при повлачењу са четницима, нестала негде у Босни. Син Радован Рума је рано трагично завршио свој живот.

 

НИКОЛА МИЛИЋЕВИЋ

Рођен je у Живковцима 1880. године у земљорадничкој породици. Отац Ратко и мајка Перка били су сиромашни земљорадници па се и Никола бавио пољопривредом. Служио је војни рок 1907. у I чети I батаљона 19. пешадијског пука. Основну школу завршио у Белановици.

Учествовао је у оба Балканска и Првом светском рату. Истицао се храброшћу, истрајношћу и сналажљивошћу. У многим борбама стајао је на челу своје јединице и чинио јуначке подвиге. Често је чак храбро ишао и спред своје чете без страха и деловао личним примером на остале војнике.

На положају Гојна Гора између Горњег Милановца и Пожеге крајем1914. године на отвореном простору кренуо је сам ка противничким положајима иако је иза њега стала цела чета. Кад се приближио њиховим положајима изненада је почео да баца бомбе. Поред губитака које су Швабе имале, многи су се дали у панично бекство. Никола  је тада био редов 4. чете 1. батаљона Допунског пука 2. позива.

За тај подвиг одликован је Златним војничким орденом Карађорђеве звезде са мачевима.  Поред Карађорђеве звезде имао је златну и сребрну Медаљу за храброст и још нека признања.

Тешко је био рањен у борбама код Ниша, па и контузован. Бугари су га заробили на положају Реткоцер код Медвеђе. Његова даља судбина је непозната.

СТЕВАН МАРКОВИЋСИНГЕР

Рођен је 1896. године у Шутцима. Завршио је основну школу код учитеља Радојка Илића и Николе Сретеновића, абаџијски занат учио је код Драгише Мирића и Милинка Живојиновића Миленкића, абаџије у Белановици а затим у Лазаревцу. Између два рата био је велики агитатор за радничка права у качерском крају. Учесник многих радничких зборова и манифестација и штрајкова. Помагао је рад Месне организације Српске социјалдемократске партије у Белановици која је формирана 1911. године.

Био је познат и по црвеној кравати коју је носио све до позива као регрут у Први светски рат. Заједно са браћом Милованом и Василијем креће са војском према југу али на захтев браће враћа се у Шутце да се брине о родитељима. Месни кмет га хапси и Немци га спроводе у логор у Аустрију где се после болести враћа кући. По завршетку рата одлази на одслужење војног рока. Повратком се укључује у друштвено-политички живот Белановице. Као симпатизер и активиста комунистичке идеје на  иборима 1920. године  пропагира идеје комунизма. Српска влада доноси „Обзнану“ којом забрањује комунистичку пропаганду.

Напушта абаџијски занат 1924. године  и постаје заступник немачке фирме за шиваће машине ’’Singer’’по којој даље носи надимак. Уз рекламу машина, организовао је курсеве кројења и шивења на којима је пропагирао своје идеје.Умео је лепо да прича чиме је придобијао суграђане. На изборина 1923. године агитовао за Витомира Ћосића, из Драгоља, кандидата републиканске странке . Акивно је учествовао у формирању Задружне омладине у качерском селима и оснивању кројачких курсева, фудбалских актива по селима и оснивању Фудбалског клуба “Качер” у Белановици, изградњи водовода, купатила, књижнице и читаонице у Белановици.

По окупацији 1941. године као илегалац окупља народ и ствара партизанске десетине у качерском крају и ради на прикупљању и склањању оружја, муниције и друге војне опреме. Врши агитацију на свим местима где се окупља већи број грађана. У његову кућу у Шутцима често долазе  политичари из врха Партије: Петар Стамболић, Филип Кљајић Фића, Спасенија Бабовић, Милош Минић и други инструктори Покрајинског комитета КПЈ.

Заједно са Милинком Ломићем, земљорадником из Шутаца који је био члан КПЈ и борац Колубарског батаљона ваљевског партизанског одреда и Милорадом Марковићем Мишом исто из Шутаца, учесника НОП од 1941. и борца Прве пролетерске бригаде, носилац споменице 1941. године. Сваке среде група се састајала у одређено време на црквеном плацу у Белановици ради договора и даљих активности.

Држи говоре на организованим зборовима у Пољаницама на њиви Луковиште пред око 20 грађана, код Ћосића чардака у Драгољу, код штале Милоја Раковића у Јасиковцу у Шутцима. У Драгољу на збору 10. јуна 1941. године који је сазвао Радојко Ђукановић, учитељ из Драгоља било је 30 присутних између којих и: Саво Јаћимовић, Радован Војиновић, Ивко Гавриловић, Радован Плескоњић, Неделко Војиновић, Љубисав Стојановић и Радован Јаћимовић, сви из Драгоља, Миша Радосављевић, из Белановице и други.

Стеван постаје  политички комесар Колубарске  чете и Колубарског батаљона који је прихватио Броза када је дошао у Робаје. Касније је постављен за политичког комесара Фочанског добровољачког одреда који је имао 4. батаљона са око 1.500 бораца. Средином априла 1942. године водио је жестоке борбе са италијанским и немачким трупама око Невесиња, Горажда, Фоче, Мостара и Коњица. Ноћу 17. маја 1942. године у селу Грандиће и засеоку Попи у кући сељака Тома Милановића, недалеко од реке Сутјеске, Сингер је са двојицом активиста заноћио како би сутрадан формирао ударну чету која би се жестоко обрачунавала са издајницима. То се многим мештанима није свидело те су плашећи се да их не шаљу на ратишта далеко од свог села, уз помоћ издајника убили   Сингера.

Сахрањен је у селу Крушеву код Шћепан Поља уз све почасти поред гроба Слободана Принципа Сеље, команданта сарајевске области и члана Главног штаба за БиХ. Сахрани је присуствовала и Сингерова супруга Каја.

Она је  такође са њим отишла у партизане. Биста коју је урадио Стеван Боднаров  подигнута  је у Белановици и налази се у парку поред спомен чесме. Гробница  супруге Каје и његова, налази се на улазу у Белановицу на путу за Љиг.

 

КАТАРИНА МАРКОВИЋ КАЈА

Катариона је рођена априла 1888. године у Белановици у средње имућној, бројној, трговачкој породици Милана и Марије Танасијевић. Имали су четири ћерке и четири сина. Пред сам рат, Каја се укључује у напредни раднички покрет и доста ради на просвећивању жена.

Још као ученик абаџијског заната у Белановици млади Стеван Сингер се загледао у нешто старију газдарицу Катарину, тада супругу Драгише Мирића, власника приватне абаџиске радње у којој је он био шегрт. Катарина га је често штитила од сурових захтева мужа. Међусобне симпатије су крунисане браком октобра 1939. године у белановачкој цркви у присуству сведока Мирославе Раковић, домаћице и Душана Ђукнића Сургије, кафеџије из Белановице.

Од тада заједно раде на агитацији радничког и касније комунистичког покрета. Каја је повремено била курир и прикупљала је све важне информације од жена у Белановици. Четници Косте Пећанца су је ухватили и саслушавали, тукли и мучили у штабу четничког генерала Љубе Новаковића, како би добили информацију о Сингеру.

Постала је борац Колубарске партизанске чете и  радила је на припреми хране и у кројачкој радионици. Касније је радила у интендатури Друге пролетерске бригаде. Добила је чин подофицира ЈНА и била економ Више војне и политичке  школе. По ослобођењу Каја се враћа у свој завичај и делује политички међу мештанима организујући народну власт у Белановици и Љигу а касније и збрињавајући децу погинулих родитеља.

Нисилац је Споменисе 1941, и многих одликовања. Умрла је 1974. у Љигу а сахрањена поред Сингера у заједничкој гробници у Белановици.

 

БРАНИСЛАВ МАРКОВИЋ

Рођен 1913. године у засеоку Дрењина у земљорадничкој породици. Основну школу завршио је у Белановици. Радио је као сеоски надничар. Био је неустрашив борац и вешт руководилац. У годинама пред други светски рат био је познат као неустрашив али и проблематичног понашања и често се сукобљавао са жандармима. Отишао је 1941. године у партизане ступивши у Колубарску чету ваљевског партизанског одреда као митраљезац,  убрзо постаје десетар и командир чете.

Са шумадијским батаљоном Прве пролетерске бригаде борио се по Србији и Босни. У превирањима са четницима и њиховом идеологијом чврсто се држао комуниста и доста се замерио својим земљацима. Против усташа се борио маја 1942. године код Власенице. Командир чете у Шестој источнобосанској бригади постао је исте године. Касније је био и командант батаљона у Шеснаестој муслиманској бригади.

Погинуо је у борби са Немцима између Тузле и Зворника 1944. године бранећи одступницу партизанима.

Биста му је подигнута и налази се у парку поред спомен чесме у Белановици заједно са Сингеровом. За народног хероја проглашен 1953. године.

Многи суграђани му нису заборавили негативну прошлост и његово деловање за време рата. Једна од тих казивања је деце  Чеде Гавриловића,:

Октубра 1941. године када су партизани напали недићевце у Дечјем дому, Бранислав је дошао у двориште куће и тражио да изађе наша мајка и да са децом (било нас је трије) идемо као штит партизанима кад они нападну недићевце. Мајка Љубица му је рекла да она из куће не иде а да он може да нас побије ако хоће. Бранислав се окренуо и отишао преко пута код  Драгића Гавриловића и убио Мирка опанчара који је ту становао са женом и ћерком.“

 

МИЛИЈАН ЈОВАНОВИЋ

Рођен је 1907. године у Пољаницама. Основну школу завршио је у Пољаницама, а гимназију у Аранђеловцу  и Горњем Милановцу након чега је уписао Војну академију пешадијске струке у Београду. Као потпоручник прво је службовао у Врању а рат га је1941. године,  затекао у Крагујевцу у чину капетана друге класе, а командира пешадијске чете.

Избегавајући заробљавање дошао је у Пољанице а у лето 1941. године одлази на Равну гору и заједно са земљаком Драгишом Нинковићем ( рођан у Дићу) командује Качерском бригадом док је Нинковић командант Рудничког корпуса. У Качеру остаје до 1943. године а потом је постао командант Јастребачког корпуса Југословенске војске у отаџбини (ЈВуО)где добија чин мајора.

Био је добар старешина, Равногорац, и истакао се у борби против комуниста на Трнавачкој чуки 27. Августа 1944. године када је био рањен.

У јесен 1944. године са тим корпусом одлази у Босну и тамо остаје до 1945. године. Враћајући се из Босне, пробијајући се ка Златибору наилази на заседу муслиманске милиције близу Горажда и са својим борцима гине.

Као официр Качерског корпуса спасавао је своје земљаке који су били симпатизери  партизана од казни. Био је један од старешина кога суграђани памте по добром.

 

ДУШАН ДУГАЛИЋ

Рођен је 1910. године у селу Драгољу у учитељској породици. За време школовања између два светска рата због напредних схватања често је кажњаван и истериван из школе. Запослио се 1932. године у Војно-техничком заводу у Крагујевцу, али као политички активан убрзо је отпуштен. Затим се запошљава код „Нолита“ као заступник чија издања и сам чита и теоријски се уздиже.

У свом револуционарном раду највише је радио са омладином и био често хапшен. Члан је КПЈ од јула 1941. и ступа у Први шумадијски партизански одред. Био је изванредан бомбаш и пушкомитраљезац. Истакао се у борбама код Горње Трешњевице и код Чумића, када је са својим борцима у заседи уништио велики број непријатељских моторизованих возила. Врло брзо постао је и комадант Другог батаљона Првог шумадијског одреда. Учествовао је у борбама за ослобађање Белановице.

Када се повлачио  у пролазу кроз Драгољ запалио је два аутобуса и побио непријатељску посаду. За одмазду ухапсили су му мајку, сестру и њену децу. Мајка му је касније умрла у логору на Бањици, а брат који је потом ухапшен, је стрељан.

После прве непријатељске офанзиве повлачи се у Санџак  и гине као комадант Трећег батаљона Друге пролетерске бригаде у селу Оборцима код Доњег Вакуфа 14. јула 1942. године.

За народног хероја проглашен је 1945. године. Драгољци су му подигли споменик.

 

ЖИВОРАД СИМИЋ ВИВАЦ

Рођен је 1915. године у селу Шутци. Рано је остао без родитеља који су били сиромашни па је и Живорад одрастао у сиромаштву. Као добар земљорадник уживао је велики углед у селу.

Априлски рат га је затекао у бившој југословенској војсци, али је успео да избегне заробљавање и врати се кући. Међу првима је 1941. године ступио у Ваљевски партизански одред. У партизанима се брзо истакао као храбар борац пушкомитраљезац. После повлачења партизана у Босну, вратио се у своје село где је почео илегални рад.

У пролеђе 1942. године повезао се са партијским радницима  у качерском срезу и по задацима које је добијао радио је на подручју среза. У јануару 1943. године долази у Први шумадијски одред и убрзо постаје командир чете. Када је формиран Први батаљон Народно-ослободилачке војске , именован је за командира чете у батаљону, али је после извесног времена враћен у Први шумадијски одред и постављен је за заменика команданта одреда.

Половином октобра одред се налазио у таковском срезу и са Чачанским одредом у селу Ручићу водио жестоку борбу са надмоћним снагама четника Драже Михаиловића. Живорад је у тој борби  са још два друга тешко рањен, и остао сакривен једној шуми с намером да их касније пребаце на лечење. При  претресу шуме четници су их открили те да не би пали четницима у руке активирали су бомбе и окончали своје животе.

Сутрадан су их четници мртве дотерали у село Угриновце.

Бранислав Гавриловић Ћата

, рођен 1907. године у селу Живковцима, Белановица. Основну школу завршио је у Белановици. Као помоћник деловође радио је у Урошевцу, а у Скопљу као деловођа.

Пре другог светског рата као деловођа радио је у Шумадији, у селу Брезовцу и Живковцима.

Још у младим годинама определио се за напредни раднички покрет. Због учешћа на протестним зборовима против ненародних режима био је прогањан и хапшен.

Члан КПЈ од 1941. године.

Када је Комунистичка партија 1941. позвала наше народе у оружану борбу против окупатора, Ћата је пошао у партизане. У првој непријатељској офанзиви заробљен је и спроведен у аранђеловачки затвор, одакле је побегао фебруара 1942. године и повезао се са ОК КПЈ Аранђеловац.

Априла месеца 1942. године ушао је као борац у обновљени Први шумадијски НОП одред „Милан Благојевић“. У одреду је био краће време. По налогу Окружног комитета, половином 1942. године послат је на партијски рад у срез качерски. Тих дана формирано је и Среско партијско поверенство за овај срез, чији је члан био и Ћата. Погинуо је 28. јула 1942. године у селу Живковцима.

СЛОБОДАН СТАНИШИЋ – МИТА

Рођен је новембра 1920. године у селу Шутци у сиромашној породици чији су чланови кулучили код богатијих за парче проје. .
После завршених 4 разреда основне школе остао је у селу и бавио се земљорадњом.После ослобођења , као активни припадникЈНА завршио је нижу гимназију, а као одличан ђак био је ослобођен мале матуре. Бавио се земљорадњом од своје 13-те године, највише за новац код других.Мерханизације није било и све се радило ручно. Секао је циглу и пекао креч, копао бунаре од јутра до мрака.

Војни рок није служио јер је почео Априлски рат. Волео је да чита књиге и тако се заинтересовао за напредни раднички покрет. Почетком 1939. године обнавља се читаоница и књижница у Белановици где се суреће са разним књигама. Познанство са Стевом Сингером и другим омогуило му је да упозна  је циљеве комунистичке пропаганде, а после брзе капитулације почео је са илигалним радом.

Партијска ћелија у Шутцима формирана је јуна 1941. године и била је прва у околини Белановице. Тада је примљен у Партију. Када је организован Ваљевски НОП одред,29. јуна 1941. године  отишао је у партизане, у Колубарску чету и као борац учествовао у свим борбама своје јединице. Са собом је повео и Живорада Симића Вивца, Владимира Васиљевића и Душана Гајића , све земљорадници из Шутаца. После разбијања Сувоборског одреда у пролеће 1942. године Миту су вратили у свој крај да наставио са радом највише са са омладином са задатком да скупља оружије и муницију, снабдева са одећом, обућом и ћебадима за борце. Одржавао је политичке састанке и скупове, проналазио људе за пријем у Партију и СКОЈ, формирао десетине по селима.  Био  је секретар Среског комитета СКОЈ-а и члан Среског комитета КПЈ за срез качерски. На тој дужности остао је све до ослобођења Шумадије.

Учествовао је у борбама и био рањен у Лесковицама близу Бачевца. После лутања по околини где га нико рањеног није смео примити, најзад се враћа кући у Шутце децембра 1941. године. После неколико дана хапсе га његови зељаци, четници Драгослав  Ивановић  Гордић и Спасоје Јеринић и одводе у Белановицу на испитивање. Брзо је пуштен и почео је поново илегални рад уз помоћ Милке Минић.

Поново га хапсе четници Косте Пећанца и спроводе у Борски рудник на рад где је после 15 дана побегао и почетком 1943. године поново ступио у Први шумадијски одред у Сувоборску чету.

Носилац је „Споменице 1941″. Преминуо је новембра 1979. године.

Добио је одликовања:
Орден за храброст,
Споменицa 1941. године,
Орден братства и јединства са златним венцем,
Орден заслуга за народ 2 реда,
Медаља за храброст,
Звеза 3 реда,
Медаља отеченствени војни 1944-1945,
Десетогодишњица Југословенске армије 1941-1951.

Преминуо је новембра 1979. године.

СТАНИЦА ЦАЈКА ДУГАЛИЋ (БРАНКА)

Рођена је 25. децембра 1913. године у Драгољу. Основну школу завршила у Ратковићу, Рековац, а гимназију и учитељску школу у Крагујевцу.

Припада напредној и револуционарној породици која је била врло активна, као њен брат Душан. У току НОБ оба брата су јој погинула (Душан је проглашен за народног хероја), а мајка ухапшена и умрла у логору на Бањици. Одмах по стварању Првог шумадијског НОП одреда Бранка се укључује у НОБ и по задацима ОК ради у позадини. Ти задаци били су курирске природе, обавештајни, политичко-пропагандни, технички (умножавање летака, вести, набавка другог материјала) итд.

Задатке је савесно извршавала, везу није прекидала. Од половине 1943. године ради као политички радник у качерском срезу као члан среског комитета КПЈ. Октобра 1943. године по налогу ОК одлази у Први шумадијски одред, јер су услови за политички рад у Качеру били јако отежани.У одреду је била помоћник комесара и комесар чете.У војсци је остала до ослобођења земље.

 

ДР ЗАГА ДУГАЛИЋ

Рођена је 1920. године у Драгољу од оца Светислава који је био учитељ и мајке кројачице и домаћице у бројној породици. Родитељи су школовали седморо своје деце а због очевог опозиционог рада морали су врло често мењати место боравка.

 

По завршеној основној школи завршила је гимназију и као гимназијалка је пришла напредном омладинском покрету. У лето 1941. године постала је борац Колубарског батаљона Ваљевског партизанског одреда. Заробљена је у марту 1942. године у Голупцу код Мионице и спроведена у логор на Бањицу, где је задржана до његовог расформирања.

По завршетку Другог светског рата завршила је Медицински факултет и спецјализирала гинекологију и акушерство. Радила је на Војно-медицинској академији у Београду где је пензионисана  као санитетски пуковник ЈНА.

Политички је била ангажована па су јој повераване  одговорне дужности међу којима је била и народни посланик. За свој рад добила је више одликовања и других друштвених признања. Највеће признање добила је од својих суграђана качерског среза где је несебично лечила и помагала многе у овом крају

Преминула је 1996. година и сахрањена у Драгољу.

Дринка  и Даринка Павловић

Обе су рођене у Белановици. Старија Дринка рођена је као треће дете 1918. а Даринка, четврто 1921. године. Родитељи, Драгомир и Зорка имали су седморо деце.

Отац Драгомир био је поштански послужитељ у Белановици а кад је премештен у Београд радио је као чувар зграде Министарства а мајка Зора је радила у бифеу у згради поште, и становали су у подруму те зграде.

Дринка Павловић,  је основно школовање започела у Белановици а наставила у Београду. Уписала је Учитељску школу али је после прве године избачена, због учешћа у ђачком штрајку као припадница револуционарне омладине. Убрзо је постала чланица СKОЈ-а . Учитељску школу завршила је у Ужицу 1937. године, вратила се у Београд и поднела молбу Министарству просвете за посао а у међувремену је помагала мајци.

Посао добија у селу Спанце код Kуршумлије где се активно укључује у рад партијски рад те постаје члан KПЈ. Почетком Априлског рата бива два пута хапшена и при транспорту за Ниш успела да побегне и стигне у Штаб Топличког партизанског одреда на планини Јастребац. Одатле је Штаб шаље у Ниш где преузима рад у техничком патријском Kомитету где је куцала матрице за умножавање материјала.

Дринка је живела под лажним именом — Даница Миљковић, учитељица из Срема, која чека посао. Преко дана је хранила свиње, чувала живину и обављала друге послове, а ноћу је радила у техници.

У априлу 1942. године у Нишу је хапсе четници Kосте Пећанца. Хапшење „црвене учитељице” Дринке Павловић била је велика ствар за квинслингшку полицијску управу у Нишу, па је неколико дана касније лист Ново време донео вест о њеном хапшењу.

Након мучења и саслушавања, која нису успела, пребацили су је у Специјалну полицију у Београду, затим је одводе у Бањички логор. У логору сусреће се са ухапшеном сестром Даринком.

Дринка је стрељана 14. маја 1943. године.

За „осведочена херојска дела на бојном пољу и херојско држање пред непријатељем“ проглашена за народног хероја 1953. године.

Основне школе у Kуршумлији и Београду понеле су 1954. године име Дринке Павловић. Испред зграде  школе у Београду, 1969. године подигнута је спомен-биста Дринке, рад вајара Милована Kрстића.

Даринка и Дринка Павловић
Даринка и Дринка Павловић
Даринка Павловић Дара

Рођена је 1921. године у Белановици. Основну школу и Трговачку академију завршила је у Београду а пред Други светски рат уписала је Економако комерцијалну високу школу и брзо постала члан СKОЈ-а и 1940. године и члан KПЈ.

Почетком рата прелази у илегалу и упућена је у Ваљевски партизански одред где обавља курирске послове. Путује по Србији као курир Покрајинског комитета KПЈ за Србију. Марта 1942. године бива ухапшена и провела три месеца у лазаревачком затвору. На захтев Специјалне полиције пребачена је у Бањички логор.
Стрељана је 25. маја 1943. године

НАУЧНИ РАДНИЦИ

Мало је крајева као качерски са Белановицом и ужом околином да има велики број школованих и паметних потомака или суграђана који су својим радом оставили своја дела из разних области науке у којима су се исказивали.

Школовани у белановачкој школи, затим на разним универзитетима широм света оставили су или започели  своје радове који се настављају и данас и којима се поносимо.

ДР НИКОЛА ЂУКНИЋ

Рођен  је 14.09.1897. године у Краљеву у свештеничкој породици проте Сретена Ђукнића из Белановице . Преминуо је 27. јуна 1972. године. Основно образовање добио је у Чачку. У прелазу преко Албаније прележао запаљење плућа и тифус. Из Солуна одлази у Ницу где завршава гимназију са одличним успехом. Прелази у Бордо 1919. године . Уписује медицину и студије завршава 1922, као бриљантан студент одбраном докторске тезе из пулмологије. У Србију се враћа и службује на Руднику.

Хируршку специјализацију почиње 1924. године код професора Миливоја Костића у Београду и бива изабран за асистента.Оснива хируршко одељење у Приштини. Убрзо прелази у Призрен где остаје до 1931. године. Затим прелази у Скопље за шефа Хируршког одељења. Председник Лекарске коморе Вардарске бановине у Скопљу био је више година.
У Другом светском рату долази у Ниш 1941. године и постаје шеф  хируршког одељења Државне болнице.

После ослобођења Ниша постаје одговорни хирург Војне болнице у Нишу и главни хирург 11 армије НОВ. Након демобилизације 1945. године поново води хируршко одељење Државне болнице све до 1969. године након чега одлази у пензију.

Био је страстан риболовац. Одбија београдску понуду за декана Стоматолошког факултета и директора I хируршке клинике.

Уграђује себе 1961. године у научни часопис Acta medica Medicinae, први ван Београда у српској медицини. Током 1962. године био је посланик Социјално здравственог већа Савезне скупштине Југославије.

Добио је многа признања и одличја: две Албанске споменице (краља Петра I и краља Александра), Орден светог Саве IV и V степена, Орден заслуге за народ са златном звездом, Орден рада I иII реда и Орден рада са црвеном звездом

 

ДР МИЛАН ВЕМИЋ

Милан је рођен 1901. године у Белановици а преминуо 1978. године у Сарајеву. Основну школу завршио је у Белановици. Са мајком Зорком и братом Михаилом прешао је 1915. године Албанију у повлачењу српске војске. Гимназију је започео у Лиону а завршио у Битољу. Дипломирао је географију на Филозофском факултету у Београду 1932. године. Био је универзитетски професор метеорологије и радио је у метеоролошкој служби Команде ваздухопловства у Земуну.

Као професор био је јако омиљен код студената јер је имао изузетно добар однос са њима а предавања су му била интересантна, пуна живота и својственог хумора. До Другог светског рата бавио се научним радом у домену метеорологије и географије. Заробљен је и интерниран 1941. године у Немачку.

Од 1946. поново ради у Сарајеву. Када је основана Хидрометеоролошка служба Југославије постављен је за начелника Агрометеоролошког оделења у Београду где ради до 1950. године. Био је и доцент Природно-математичког факултета на катедри за метеорологију и члан савезне делегације која је потписала у Вашингтону Конвенцију о приступању Југославије у Светску метеоролошку организацију

Пензионисан је у Сарајеву 1971. године. Уређивао је часопис “Геграфски преглед у Сарајеву. Био је поклоник класичне музике и свирао је виолину.

Као студент донео је у Белановицу први радио апарат.

 

ДР МИХАИЛО МИРИЋ

Унук Раке Мирића рођен је у Калањевцима 1904. године. Основну школу је завршио у Белановици, ниже разреде гимназије у Горњем Милановцу, средњу економску школу у Београду. Заинтересован за економске науке дипломирао је на Економско –комерцијалној високој школи у Загребу.

У Качеру је познат као један од првих доктора наука из овог краја. Докторску дисертацијуса тезом “ Економски развој у Србији од досељења Срба до ослобођења од Турака“ одбранио је 1937. године на Свеучилишту у Загребу. Овај значајан научни рад, штампан као посебна монографија, коју је наградила Српска краљевска академија наука, аутор је посветио успомени на свог деду Раку Мирић. Михаило је био шеф главне контроле при царинарници у Загребу.

Научне и стручне радове објавио је у разним листовима и часописима. Одликован је Орденом Светог Саве III степена. После окупације Југославије, усташе су га ухапсиле, заточиле у логор Керестинац где је убијен јула 1941. године. Михаилов нестанак породица је обележила постављањем спомен плоче у цркви у Белановици.

 

ДР МИХАИЛО ЂУКНИЋ МИЋА

Доктор медицинских наука, универзитетски професор, лекар и санитетски генерал-мајор ЈНА. Брат и отац лекара – човек који породично припада медицини.
Рођен је 1927. године у Београду а потиче из велике породице Ђукнић из Белановице која је дала много врсних лекара. Преминуо је 2017. године. Основну школу, гимназију и Медицински факултет завршио је у Београду 1951 године са одличним успехом

По завршетку лекарског стажа, постаје „светски хумани војник“ у одреду снага УН на Синају, где се први пут среће са хирургијом и остаје јој посвећен до краја

За време арапско-израелског рата шест месеци је боравио на Синају у саставу мировног контигента Уједињених нација као начелник Санитетског одреда Југословенске народне армије. Од 1958. године налазио се на специјализацији опште хирургије у Клиници за хируршке болести ВМА код проф др Исидора Папа.

Специјалистички испит положио је 1962. године са одличним успехом и од тада је био стално запослен у Клиници за хируршке болести Војномедицинске академије, као асистент, доцент и професор. Докторску дисертацију из области ратне хирургије под називом „Удружена хемијска повреда“ одбранио је на ВМА 1977. године.

Био је на усавршавању у познатим светским клиникама у Америци, Русији, Француској, Енглеској и Чехословачкој.

По повратку из Лондона 1965. године први је у нашој земљи урадио операцију сужења каротидне артерије, а међу првима је оперисао анеуризму абдоминалне аорте. Након боравка у еминентној америчкој војној болници Volter Rid посветио се значајном унапређењу васкуларне хирургије и збрињавања повреда крвних судова.

Током усавршавања на Клиници за ратну хирургију у Лењинграду упознао се са ратно-хируршком доктрином и проблематиком ратне ране и дејства савременог оружја са пројектилима велике почетне брзине, као и сазнањима о удруженим радијационим и хемијским повредама и начину њиховог збрињавања.

Аутор је више од 200 научних и стручних чланака из опште, васкуларне и ратне хирургије. Био је начелник Клинике за хируршке болести ВМА, главни хирург ЈНА и начелник ВМА од 1989. до 1992. године. У чин генерал-мајора унапређен је 1987. године. Редовни је професор хирургије у ВМА, редовни члан Медицинске академије Српског лекарског друштва (СЛД). Члан је Међународног удружења дигестивних хирурга и Интернационалног удружења за кардиоваскуларну хирургију. Коаутор је неколико књига и сарадник у енциклопедијама.

Носилац је највише војне награде „22. децембар“. Као четврти хирург у свету 1989. године добио је америчку награду за ратну хирургију „De Bakey“. Изабран је и за почасног доктора медицинских наука Војномедицинске академије у Лењинграду 1988. године. Носилац је више одликовања, повеља и признања. Био је више пута биран у Председништво хирурга Југославије и у Управни одбор Хируршке секције СЛД. Био је председник Председништва Хируршке секције СЛД-а од маја 1980. до маја 1981. године.

Пензионисан 1994. године. Након тога обављао је дужности потпредседника Југословенског црвеног крста и Црвеног крста Србије. Говори енглески, француски и руски језик.

У својој Белановици често проводи пензионерске дане у кругу многобројне породице и пријатеља у својој викенд кући.

Преминуо је 2017. године у Београду.

Мићин рођени брат Витомир био је уважени доктор професор на Универзитетско дечијој клиници у Београду. Помогао је многим нашим суграђанима у лечању деце.

 

ДР МИЛАН ОБРАДA МИРИЋ

Праунук Раке Мирића рођен је у Калањевцима 1930. године где је завршио основну школу. Гимназију је завршио у Аранђеловцу 1949. године, а студије на Фармацеутском факултету 1954. године. Докторат наука стекао је 1962. године. Усавршавао се у познатим институцијама у Француској. Специјалиста је санитарне хемије. Цео радни век, од асистента приправника до редовног професора, провео је на Фармацеутском факултету где је предавао броматологију и Здравствену исправност намирница.

Посдипломску наставу из области исхране и санитарне хемије држао је на медицинским факултетима у Београду, Новом Саду и Скопљу. Био је ментор за израду докторских и магистарских теза као и специјалистичких радова, руководилац више научних пројеката. Објавио је преко120 научних радова у домаћим и иностраним научним часописима из области хемије, биохемије и аналитике животних намирница. Из  своје струке објавио је са сарадницима три уџбеника и 4 скрипте.

Поред наставног и научног рада биран је за продекана (1975) и декана Фармацеутског факултета (1983), за проректора Универзитета у Београду (1983). У Одбору за науку и образовање Савезне скупштине заступао је Заједницу универзитета Југославије.
После 41 године рада пензионисан је 1995. године, али је наставио да се бави наставним и научним радом.

Као председник Друштва санитарних хемичара Србије упутио је Светској здравственој организацији (мај 1999.) упозорење о трагичним последицама НАТО бомбардовања Србије на здравље будућих генерација целог региона са подацима о количинама изливених токсичних материја у водотокове и земљиште са апелом да се заустави бомбардовање. Одликован је орденом рада са златним венцем 1979. године.

Посећује завичај, али је растужен призором пропадања и нестајања наших села, тог највреднијег изворишта живота нашег народа.

 

ВОЈКО МАРИНКОВИЋ

Рођен је у Шутцима 1923. а преминуо у Београду 1997. године. Основну школу завршио је у Шутцима а гимназију у Горњем Милановцу. На Пољопривредном факултету у Земуну дипломирао је 1949. године. Рад у области живинарства започео је у тек основаном Оделењу за живинарство Савезног института за сточарство чији је руководилац постао 1957. године.

Био је и директор Института за сточарство да би до краја каријере био саветник у Институту за истраживања у пољопривреди.

Усавршавао се у САД, Швајцарској и Данској и многи његови радови били су пионирског карактера и објављени су у стручној литератури. Много је допринео стварању Савеза живинара Србије и оснивању Пословне заједнице “Живино –прогрес”  и Планске заједнице живинара.

 

ПРИМ ДР МИОДРАГ ПЕРКИЋ

Рођен је 1931. године у селу Босути, у имућној сељачкој породици. Отац Милосав и мати Љубинка, родом су из суседног Трудеља, из фамилије Младеновић, нису имали више деце, па су сву пажњу усмерили према јединцу Драгану, како су га сви звали. Основну школу завршио у Драгољу и Босути, нижу и вишу Гимназију у Аранђеловцу, студије медицине започео у Сарајеву, завршио у Београду 1960. године. Специјализацију ортопедске хирургије и трауматологије положио на Медицинском факултету у Београду 1974.године. Дуго година био директор болнице Медицинског центра у Аранђеловцу, где је и 1997. године пензионисан.

Током целог школовања и стручног рада одржавао сталну везу са својим завичајем, сакупљао документа, фотографије и сву осталу грађу о прошлости својих села. Тако су и настале две капиталне његове књиге: „Босута, село у Качеру“ (2001.год.) и „Драгољ, село у Качеру“ ( 2004.год.), обе у оквиру библиотеке „Хронике села“.

 

ПРОСВЕТНО-КУЛТУРНЕ ЛИЧНОСТИ

Белановачки крај приказивали су, промовишући и данас, више уметника у разним областима деловања. Заступали су га књижевници, песници, сликари, фотографи, позоришни и филмски уметници. Сви су уградили по нешто у историју овог краја.

 

ДИМИТРИЈЕ ЂУКНИЋ

Рођен је 1834. године у Калањевцима а преминуо 1918. године у Белановици. Био је учитељ и свештеник и радио у Шутачкој школи у раздобљу 1856 – 1864. године а затим се запопио и постао прота на дужности намесника Качерског. Постао је добротвор Српске књижевне задруге 1900. године међу првом тројицом из Качерског округа . Један је од оснивача Друштва за унапређење Белановице из 1910. године. Сахрањен је у порти белановачке цркве која му је подигла споменик. Његов син Сретен био је секретар и председник Духовног суда Жичке епархије.

 

ПРОТА СРЕТЕН ЂУКНИЋ

Рођен је 1860. године у Белановици, а преминуо 1921. године у Чачку. Завршио је Богословски факултет у Београду. Службу је најдуже обављао у Краљеву и Чачку. Код епископа др Николаја Велимировића био је председник Духовног  суда и његов лични пријатељ.

Сретенов син Живојин, такође рођен у Белановици 1892. године, као млад академац погинуо је јуначки у борбама на Скадру 1913. године. Други син Никола радио је у Нишу као хирург и био је оснивач медицинског факултета, а једно време био и декан. Трећи син Павле био је свештеник у Белановици. Две његове ћерке биле су професор и економиста.
Његов син  Др Никола Ђукнић, пулмолог, рођен 1897. био је ратник Првог и Другог светског рата и медицину је завршио у Француској а докторирао у Београду. Његовом заслугом формиране су Државне болнице у Скопљу и Нишу.

 

ВЛАДИМИР ВЕМИЋ

Владимир је рођен у Книћу 1875. а преминуо 1922. године у Битољу. Учитељску школу завршио 1896. године и први посао добио у Калањевцима и ту остао до 1914. године. За време Првог светског рата радио у Српском Црваном крсту у Женеви. Службовањем у Белановици уређивао је 1919. године часопис “Школски радник” који је излазио 1907. године у Горњем Милановцу. Сарађивао је и у часопису “Учитељ”.

Преводио је књиге са француског језика међу којима и књигу Теодила Рибоа “О болестима воље. Припремао је и покретање стручног часописа “Основна настава” . Руководио је метеоролошком станицом у Белановици што је утицало да се његов син Милан посвети метеорологији. Био је ожењен сестром пуковника Гавриловића  и имао је синове Михаила и Милана.

 

МИОДРАГ ЈАЋИМОВИЋ ЈАЋИМ

Рођен је 1934. године у Моравцима од оца Милије, свештеника из Драгоља и мајке Данице од фамилије Мирића из Калањеваца. Завршио је основну школу у Бресници, гимназију у Чачку а философски факултет ,група за књижевност и српски језик у Београду. Од 1959. године радио је као професор у Чачку. Преминуо је 2009. године и сахрањен у Чачку.

Књижевношћу се бавио од 1958. године. Објављивао је народне легенде из рудничког краја. Написао је много романа и објавио многе књиге са темама из рудничког и качерског краја. Бавио се историјским монографијама, објављивао књиге о народним предањима. Занимањем за прошлост свога краја изнедрио је низ књига у којима је на најбољи начин представљено културно наслеђе и знаменистости Качера. Био је члан удружења књижевника Србије.

Професор Јаћимовић је много допринео афирмацији качерског краја  у публицистичком и етнографском смислу објављујући чланке, есеје, студије и књиге о Белановици у листовма “Чачанском гласу” . “ Политици” и другим. Оставио нам је низ  књига међу којима  ’’Качерске легенде’’, ’’Качерски родови’’ , „Укидање будућности“, ’’На путу за Пањевац’’, „Моји људи“, “Рудничка лична имена“’’Слово ратниково’’,”Арсеније Лома”, „Усрећитељи“ ,  „Знаменити Рудничани“, „Белези Белановице“ , монографију Белановице  и многе друге.

Био је заљубљеник у лепу реч, људско поштење, правду и демократију. Био је члан је Удружења књижевника Србије.

Народни посланик у Скупштини Србије био је у два мандата као члан Демократске странке Србије. Доста је путовао по свету и стекао звање хаџије посетивши Христов гроб у Светој гори. Често је боравио у својој викенд кући у Белановици где је као хроничар блежио све важне активности и догађаје у Качеру те је непроцењиво благо за историју Качера.

 

НЕНАД ХУБЕР

Рођен је 1946. године у Новом Саду. Радио до 1994. године у Београду а онда се досељава у Белановицу где и данас живи са својом супругом. Своје слике излаже од 1980. године. По доласку у Дрењину почиње да слика на дрвету где настаје велики опус ликова светитеља.

 

Ненад и супруга Олга
Ненад и супруга Олга

Хубер је успео да старе црквене каноне прилагоди дрвеној подлози које имају византијску аутентичност. Имао је више самосталних изложби у Београду. Ненад Хубер није академски сликар и до доласка у рудничку планину бавио се разноразним сликарским техникама, али од када је дошао у Дрењину искључиво слика на дрвету. Супруга Олга је историчар уметности и прати га у свим његовим радовима.

Рудничке зиме су дуге, хладне и самотне, али то је баш онај амбијент који ми одговора за сликање. Наложим тучану пећ коју сам пронашао у кући Лазара Матијевића, пуковника из Првог светског рата, једног од оснивача Белановице и једног од првих Аписових сарадника у мајском преврату, и прионем на посао. Радим на сваком дрвету, осим на четинарима, али ми је за стваралачки рад, ипак, најмилије дрво јабуке, или дивље крушке – јабука као благородно дрво за најлепше иконе светаца, а крушка као, по веровању народа, демонско дрво које је најбоље за сликање катаклизмичних делова Библије
 – каже сликар Ненад Хубер.

Супруга Олга је историчар уметности и са Ненадом учествује у креирању свих догађаја који се дешавају у црквеним објектима у Белановици.

ДРАГОЉУБ ЗАМУРОВИЋ ЗАМУР

Рођен 1947. године. После завршеног Архитектонског факултета код професора Богдана Богдановића похађао је постдипломске студије фотографије на Факултету примењених уметности у Београду. Радио је у “ Политикином забавнику“ и “ Илустрованој политици“, где му је обављена прва фотографија. Самостални уметник постао је 1980. године.  За своје фотографије добио је бројне награде широм света а прва је била Октобарска награда за студенте. Даље следи награда  „ORWO“ у Немачкој.

Прву самосталну изложбу имао је 1979. године у „Атаљеу 212“. Енглеском недељнику „Amateur photographer“ дао је интрвју на две стране. Аутор је више фотомонографија од којих су најзначајније „Цигани света“, „Казахстан“, „Међугорје“, „Казањ“, „Србија, живот и обичаји“, „Војводина“, „Сарајево“, „Црна Гора“ и фототипско издање „Сарајевске Хагаде“. Фотографије великог формата на реалистичан и упечатљив начин приказују природне лепоте Србије и Црне Горе, њихове културно-историјске споменике, свакодневни живот и обичаје уз пратећа објашњења.

Сарађивао је са колегама из целог света а из Србије највише са Имре Нађом. На својим незаборавним пословним путовањима најбољи сарадник му је супруга Добрила а по некад и своја два сина.

Члан је Удружења ликовних уметника примењених уметности и дизајнера Србије од 1980. године, а 1995. године добија звање Истакнутог уметника УЛУПУДС-а и тако се сврстава међу неколико најзначајнијих уметника српске фотографије данас.

Добитник је многих домаћих и међународних награда од којих су најзначајније: „Велика мајска награда“(прва коју је добио један уметник фотографије) и „NICON-ова награда“ у Јапану (у конкуренцији међу 60.000 учесника из целог света).
Под псеудонимом Арт Замур од 1988. године потписује уговор на 25 година и сарађује са француском агенцијом “Gамма Presse Images” преко које су његове фотографије доспеле у 200 светских часописа и највеће светске магазине: Time, Live,  Newsweek, The New York Times Magazine, Stern, Paris/Match, Figaro Magazine, Geo, Europeo, National Geographic

Чувени амерички магазин LIFE два пута је његове фотографије уврстио у рубрику Big Pictures, а у јулу 1991. године једна фотографија овог аутора објављена је и на насловној страни тог часописа.

Фотографије из  књиге „Србија, живот и обичаји“, објавили су најпознатији светски часописи (  француски Figaro магазин на девет страна у репортажи „Пролеће у Србији“ приказује нашу земљу као птицу Феникс, а чувени GEO посвећује овим фотографијама чак деветнаест својих страна). Посебно је 240 фотографија из монографије, Замуровић поклонио Туристичкој организацији Србије.

Слушати Замуровиће кад причају своје доживљаје са снимања са разним летилицама, транспортним сретствима, авантуристичког духа је право уживање. Приче и фотографије које је направио у рату 1990. су и језиве и интересантне.

Драгољуб има изграђењу скромну викенд кућу у Белановици у којој проводи пријатне тренутке одмора са својом породицом и пријатељима.

 

ПОЛИТИЧКЕ ЛИЧНОСТИ

Тешко је издвојити личности које су се бавиле само политичким радом када су имали своја основна занимања за која су се школовали. Било је ту разних занимања од земљораднка до научника. Сви су допринели да се име Белановице или Качера поштује. У свом раду су помагали многима да реше своје животне проблеме а за своје место су били добротвори и тако оставили траг својим делима за будућност.

 

ПЕРИША РАКИЋ

Ломин зет рођен је 1768. године на Руднику у познатој фамилији Ракић која је дала доста кметова. Периша је долазио у кућу Арсенија Ломе да му поправља пиштоље и пушке те се свидео Арсенију. Убрзо се заљубио у његову ћерку Миросаву коју је оженио и тако се доселио у Ломину кућу у Драгољ.

Остаци Ломине и Перишине воденице у Драгољу
Остаци Ломине и Перишине воденице у Драгољу

Ценећи Арсенијеве заслуге у оба устанка а пошто је био из познате фамилије Ракић из Рудника Милош Обреновић поставља Перишу за старешину кнежевине Горњег Качера 1816. године и остао је доживотни кмет села Драгољ када је у Доњем Качеру кнез био Јован Ђорђевић Козељац.

Захваљујући великом богатству свога таста Арсенија постао је један од набогатијих домаћина. Имовина му је у његово време процењена на 450 ћесарских дуката када је просечно домаћинство вредело око 60 дуката. (1 ћесарски дукат тежио је 3,43 грама чистог злата и вредео је 22 УС долара). Периша је био вредан, паметан и веома умешан човек и имао је велику фамилију .

Оставио је траг и у топонимима, те се брдо где је живео у Драгољу зове Перишино брдо, а и воденица и ваљарица коју је наследио од Арсенија зову његовим именом. Ту воденицу саградио је Лома североисточно од своје куће а удаљена је од варошице Белановице око 2.5 километара. Престала је да ради 14. јуна 1969. године после незапамћене катастрофалне поплаве у овом крају.

До 1948. године ту се налази и ваљарица у којој се ваљало сукно. Имала је 3 витла и собу за воденичара и била је чувена у крају. Њен зид био је дебео 80. цм.  а зидана је од ситног камена који је  заливен кречним малтером.

На улазном делу били су камени стубови отесани од целог камена а један је у висини груди и има избушен отвор који је служио за везивање коња. На левом стубу некада је била уклесана година из Првог српског устанка а данас се ту налази само мало удубљење са исписаном годином 1927. коју је  је њен нови власник написао бојом. У овом крају кружи предање да су воденицу градили Италијани.

У тој воденици је једно време, 1827. године, радила прва основна школа у целом Качеру. Нажалост, потомци Перишини су све објекте који су носили печат Арсенија Ломе временом порушили и данас се само могу наслутити места где су били.

 

КНЕЗ ЈОВАН ЂОРЂЕВИЋ (ЈОВАНОВИЋ) – КОЗЕЉАЦ

Рођен је око 1780. године у Козељу, а преминуо 1835. године. Милош Обреновић га је у јануару 1816. године поставио за кнеза Доње качерске кнежевине, одмах по погибији Арсенија Ломе. До јула 1815. године био је капетан а нешто касније и војвода качерски.

Споменик Козељцу у Козељу
Споменик Козељцу у Козељу

Кнежевину су чинила села: Мутањ, Давидовица, Шилопај, Церова, Крива Река, Рељинци, Заграђе, Бољковци, Лалинци, Штавица, Препратина, Козељ, Угриновци, Трудељ, Моравци,Липље, Пољанице, Ивановци,  Шутци, Брајковац, Калањевци, Берисава, Живковци, Драгољ и Босута. У Кнежевини је 1822. године било 655 кућа и 851 пореских глава.

Сачуван је споменик кнезу Јовану али се мало зна о његовој која је староседелачка у Козељу.

Син Јованов Петар, рођен је такође у Козељу 1805. године а преминуо 1872 као државни службеник. Основну школу завршио је у Козељу. Био је капетан и  начелник среза качерског и црногорског од 1842. до 1845. године а касније чиновник. Премештен је у Лозницу 1846. године и остао  9 година, да би затим био срески старешина на Руднику. Пензионисан је са променом династије Обреновића 1859. године.

Дописивао се и сарађивао са Вуком Караџићем од 1846-1855, Ђуром Даничићем и Милованом Видаковићем. Сачувано је пет писама што му их је послао Вук и једно Даничићево. За време службовања у Лозници  слао је Вуку сопствене записе народних песама ( Смрт Смаил аге Ченгића ). Сакупљао је и претплату на неке од Вукових књига, а у Народни музеј у Београд слао је стари новац који је сакупљао.

Његов син Павле Козељац , дугогодишњи начелник министарства унутрашњих послова и члан Gлане контроле у Београду. Завршио је шест разреда  гимназије и ступио као практикант у полицијску скужбу. У Београд је доведен прво за писара министарства унутрашњег дела, а затим је постао члан кварта теразијског.

После српско – турског рата Козељац је био постављен за помоћника начелника у Прокупљу, одакле је касније премештен за начелника у Пожаревцу. Са тог места дошао је за начелника министарства унутрашњег дела, на коме је остао више година. Године 1890. изабран је за члана Главне контроле и као такав пензионисан. Био је један од најпознатијих чиновника у Србији. Преминуо је 1903. године

 

ЖИВАН ЖИВАНОВИЋ

Рођен је1854. године у Живковцима, а преминуо 17. маја 1931. године у Београду, у 79. години живота, после краће болести.

. Живанов отац Маринко је један од првих писмених у качерском крају и значајна личност у Аранђеловцу кад се то место почело формирати као градско насеље. Мајка Стаменија много је допринела школовању сина.

Живан је унук качерског кнеза из Другог српског устанка Живана Стојановића који је активно учествовао у оба Српска устанка и имао запажену улогу у њима, и који је наследио команду над Ломиним борцима у априлу 1815. године .

Тешко је измерити учинак  Живана Живановића рођеног у Живковцима који нам је оставио грађу сведочећи у тадашњем бурном периоду српске историје. Рангирати  наше земљаке: Лома , Живан, Милован, Лазар, Илија, Стеван, Милан, Радосав…је још теже учинити јер су сви оставили печат у српској историји у својим области деловања.

Живан је много учинио и за белановачки крај помагајући у свим акцијама у развоју краја.
(погледати посебану страницу)

 

РАДОМИР – РАКА МИРИЋ

Рођен је 1850.године у Калањевцима, а преминуо 1919. године. Отац Јевта био је земљорадник и народни посланик, а мајка Марија домаћица. Рака је био председник калањевачке општине и народни посланик Народне радикалне странке 1903. године. Радио је на изради закона међу којима је ’’измена и допуна закона о панађурима’’, када Белановица 1904. године и добија панађур.

Посебно је заслужан за развој Белановице и за трасирање путева низ реку Качер до Љига и уз Качер до Босуте, као и пута из Белановице ка Даросави преко Вагана. Био је члан делегације која је издејствовала 1904. године проглашење Белановице за варошицу.

Сачувана је кућа необичне архитектуре у којој је рођен Рака. Изграђена од црвеног порозног камена пешчара 80 цм дебелих зидова имала је необичан надвратник са рељефно израђеним крстом. Ова зграда поред “куће” и кухиње имала је још четири собе што је било реткост за прву половину 19. века када је зидана. Распоред просторија је измењен реконструкцијом целе куће 1960. године којом се добило у удобности, а много више изгубило у лепоти унутрашње и спољње архитектуре.

Из ове породичне куће Раке Мирића, часни и угледни домаћини дали су свој допринос развоју и одбрани Србије као пољопривредници, ратници и као представници у народним скупштинама Србије XIX и XX века. Из овог домаћинства изашле су добре занатлије, здравствени радници (лекари, фармацеути стоматолози) инжењери, доктори наука.

 

ВЛАДИМИР МИРИЋ

Рођен је 1875. у Калањевцима а преминуо 1940. године. Основну школу завршио је 1887. године у Белановици. Учествовао је у Балканским ратовима 1912 -1918. године, прешао Албанију и борио се на Солунском фронту. Рано је почео да се бави политиком и био присталица Радикалне странке. Био је председник општине у Калањевцима пред Први светски рат.

Између два рата наставио је да се бави политиком и био на листи радикане странке за посланика. Биран је за већника Дунавске бановине и председника бановског Одбора за земљорадњу и шумарство. Дуго је био и председник Скупштине Рудничког округа. Бавио се трговином и извозио свиње и суве шљиве у иностранство.

Путовао је  у Француску, Швајцарску, Аустрију, Мађарску и Алжир. Имао је свој посед од 100 хектара и воћни расадник. Земљу је обрађивао својим машинама а имао је и сопствену воденицу на реци Качер.

У два брака, са Живком и Јованом имао је седморо деце.

 

РАДОСАВ ВЕСЕЛИНОВИЋ

У питомом качерском селу Шутци 1896. године Милоју и Милеви Веселиновићу родио се син Радосав. Сви су мислили: Ето, родио се још један добар орач, копач, косач; нису ни сањали да ће постати министар. После основне школе, коју је завршио у Белановици, Радосав је отишао у гимназију Горњи Милановац и ту матурирао. Уместо на факултет одлази у рат kaо ђак наредник.

Прешао је Албанију као официр. После опоравка на Крфу 1916. године одлази на Солунски фронт. Пошто је тадашња српска влада већ размишљала о кадровима потребним за обнову земље после рата, шумадинца Радосава одреде да иде у Француску, да студира шумарство. Завршио се рат, и Радосав је у Тулузу завршио шумарство 1921. године и вратио се у ратом опустошен и науке па је у Београду завршио и Пољопривредни факултет. Са две дипломе постављен је 1929, године за професора Пољопривредне школе у Ади да би касније постао и директор школе све до почетка Другод светског рата. Школу су похађали ђаци питомци из свих крајева тадашње Краљевине. школовање је трајало две године и било је интернатског типа а храну, одело, обућу и школски прибор све је плаћала држава. Школа је имала и своје имање на коме су гајене све културе воћа и поврћа а у стајама су гајене све врсте стоке и живине.

После априлског рата и неколико месеци метежа није пришао ни четницима ни партизанима, занимала га је једино струка. Посветио се школи и није био склон политици али је због свог сељачког порекла симпатисао Земљорадничку странку. Налази посао у министарству пољопривреде Недићеве владе. Постаје начелник и руководи планском пољопривредом 1942. године. У новембру 1941. године постао и Министар пољопривреде и исхране. На том положају остаје свих ратних година.

Министар Веселиновић са својим земљацима
Министар Веселиновић са својим земљацима

Од почетка рада као министар определио се за стручну и заштитничку улогу а мање за политичку функцију. Поучен искуством из Првог светског рата, сматрао је да народ треба да преживи рат са што мање људских жртава и материјалном штетом. Посећује среска начелства и саветује их да се боре за што веће приносе у производњи и да не изазивају непријатељске репресије. Обезбеђивао је сељацима семе, пољопривредну опрему, нарочито гвоздене плугове из ваљевског “Вистада”, сушаре, “мишане” за шљиву, а све по симболичним ценама.

За време окупације при сваком среском начелству ( за качерски срез у Белановици) постојале су државне пољоипривредне службе. Центар је био Воћни расадник а неколико реонских економа (пољопривредних техничара) било је задужено за поједина села. Расадник и пољопривредне службе дотиране су и плаћане из државног буџета а делимично и од продаје расадног материјала. Један од тадашњих економа у Качеру, Драгован Богдановић, познавалац је и поштовалац покојног Веселиновића.

Драгиша Божић писац- хроничар из Мораваца после разговора са Драгованом пише:

„ Био ми је професор и директор школе у Ади и остао ми је у најлепшем сећању. Познавао сам га и виђао се са њим у време његовог министровања када сам радио у белановачком расаднику. Знали смо његов став према немачким реквизицијама ( одузимање жита и стоке) и охрабрени његовом подршком све смо чинили, као и већина председника сеоских општина, да се произведе што више и пријави што мање, како би окупаторска команда била задовољна а народ да не остане гладан.

Дође, рецимо, немачки командант, нареди, ти скупимо народ на збор а он преко тумача прети сељацима, председницима општина и нама сељацима. Поједини председници општина били су прави уметници да одглуме већу немаштину од стварне. Ја сам тако, био неколико пута у неприлици да се сналазим. Једном дође крајскомандант из Крагујевца и тражи да му покажемо списак домаћина да види колико је уписано да има свиња извесни Радоје Радојевић. Знали смо да је уписано мање али не знамо зашто тражи баш њега.

А шта се десило: Потерао Радоје свиње на жирење на планину Рудник, закрчио цео пут, није могао немачки командант да прође. Питао Радија чије су свиње, узео му име и презиме и сад хоће да примени казнене мере зашто је уписао мање. Следили се ми, знамо шта нас чека, а ја више од муке некако смогнем снаге па као развучем уста у осмех и кажем преко тумача: „Господине команданте, Радоје је   велики хвалисавац.

Да сте га питали чија је планина, он би рекао да је његова.“ И поверова нам Немац. А био сам очевидац када је немачки командант наредио да се председник општине Заграђа, солунски ратник Милан Јевтић, превије преко руде и прими 25 батина зато што упорно тврди да ни он ни његови сељаци нису сакрили жито, него га једноставно немају. Окрете се Милан банкету цигле ( где је био зазидао жито), скине капу, пркрсти се и поче да богорада: „ Господе Боже, помози ми и разуми ме кад ми овај Немац не верује“. Пита командант тумача шта овај прича а кад преведоше он љутито одмахну руком и за тај пут остави Милана на миру.

Одлазио је Драгован код министра Веселиновића у кабинет и службено и приватно. Прича:

Увек се брижно интересовао за своје Качерце, говорећи да треба све чинити да људи сачувају главе, док немачке силе и неправда не прођу. Питао ме је и за четничке команданте Милијана и Нинковића и за партизана Слободана Крстића Учу, да ли их виђам. Ја кажем да ову двојицу виђам а учу не, а он ми вели : „Кажи им или поручи нека воде рачуна о народу“.

Да се памећу и уз помоћ добрих људи могу сачувати пуно глава сведочи и сећање Драгослава Марјановића Цила, фотографа из Љига. Циле је 1942. године ухапшен, заједно са још неколико угледних Љижана, и отеран у немачки затвор у Тополу. Међу ухапшенима је био и Јеша Спасојевић из Бабајића отац народног хероја Луке. Сви ухапшени су били симпатизери равногорског покрета сем Јеше али га нису одали. После је за све њих гарантовао министар Веселиновић, те су их Немци пустили.

Код свих оних који су познавали Радосава постоји неподељено мишљење да је био добар човек, да је помагао свакоме коме је могао и да није правио питање да ли је Равногорац или Комуниста. Зато ваљда, у јесен 1944 (када је пала влада Милана Недића и Недић са многим министрима побегао из Србије) није хтео да бежи испред Руса и партизана, говорећи да нема чега да се плаши, да је све радио за добробит и укорист свог народа. Зна се да је последњих дана октобра 1944 често био у друштву са руским војницима.

Али једне ноћи, почетком новембра нове власти, преко ОЗНе,   одвеле су га из стана незнано куд, да би крајем истог месеца у штампи било објављено да је био у издајничкој влади Недићевој, најближи Недићев сарадник, организатор и руководилац планског пљачкања српског народ а у корист окупатора и његових помагача да је стрељан као народни непријатељ, са јо 100 угледних српских интелектуалаца.
Претпоставља се да је стрељан у Јајинцима на Бањици.

Не зна му се гроб, а његовом брату Војиславу никада нису дали судску пресуду из које би се видело због чега је стрељан.

Носилац је Албанске споменице и Споменице Првог светског рата.

Браћа су му у Шутцима подигли капелу и споменик. Са супругом Меланијом није имао деце.

.

ЂОРЂЕ ЈЕВТИЋ

Рођен је 1897. године у Шутцима у земљорадничкој породици оца Милорада и мајке Станије а перминуо 1950. у Белановици. Завршио је основну школу у Белановици. Допринео је развоју задругарства у Качеру и био члан Gлавног савеза српских земљорадничких задруга.

Учествовао је у изборима за народног посланика Земљорадничке странке на листи Богољуба Јевтића, где је 1935. године и изабран за посланика. По завршетку мандата вратио се у своје Шутце на земљорадњу. У почетку је био опозиционар али по избору за посланика постаје режимски посланик владе Милана Стојадиновића, а верује се да је гласао за потписивање конкордата, чиме се српска црква ставља у подређен положај.

У време влада Милана Стојадиновића прихватила  је Споразум са Ватиканом за спрођење њихових интереса у правне и економске привилегије и са увођењем и вере у наше школе у нашој земљи, а  Ватикан ће пружити подршку нашој држави. То је изазвало велики револт код нашег народа а у Качеру је он посебно био изражен кад се сазнало да њихов народни посланик Ђорђе Јевтић, који је скупио на изборима 2471 глас, гласао за потписивање Конкордата.

Православни свештеници Качера су правили протесте кроз зборове у Горњем Милановцу, Јарменовцима, Моравцима и другим местима. На зборовима је говорио владика Николај Велимировић и белановачки прота Лазар Радосављевић а на зборовима је учествовао и Стеван Марковић доказујући присутним да нема Бога и да су Руси, у које је много веровао, углавно атеисти.

Тихомир Дражић један од највићих присталица Удружене опозиције из Белановице на једном од зборова за Ђорђа Јевтића је рекао: “ Ето шта смо учинили, гласали смо за овог човека, а он је гласао за паре. Овде га треба обесити“ и показивао је једно оближње дрво.

Притисак народа је уродио плодом и Конкордат није прихваћен а Ђорђе Јевтић се није променио. Напустио је земљорадничку странку и пришао Стојадиновићевој Југословенској радничкој заједници.

У Другом светском рату био је симпатизер покрета Драже Михаиловић и један од организатора Четничког покрета у Шутцима.

Доласком партизана 1944. године био је кратко време ухапшен.

Радио је као кафеџија своје кафане у Белановици. Био је ожењен Златијом Јовановић из Пољаница.