Смештена у котлини, на обронцима планина Рудник и Букуље, на надморској висини око 250 метара, ишарана густим шумама, пашњацима и ливадама, чистог ваздухa, и природне хране, налази се Белановица.
Панорама Белановице
Панорама Белановице

По свом положају и природним условима Белановица има добре услове да се развије у привлачно туристичко место. Чим се крене у брда која је наткриљују, осети се струјање пријатног планинског ваздуха. Она је типична шумадијска варошица у којој живи око 500 становника. На око овде је све близу, на дохват руке, али да би се са брда на брдо дошло треба се добро ознојити.

Погодност за долазак гостију у Белановицу са околином од раније је позната многим посетиоцима. Увек их је било, некада више некада мање, што је зависило од економске моћи грађана и од утисака које су раније понели из ове околине.

Почетком прошлог века, 1904. године, Белановица је проглашена за варошицу, доста пре од многих данашњиг градова у Србији. Она постаје мирно и тихо место окружено рајском природом: шумама, ливадама, пропланцима, воћњацима, бистрим потоцима и реком Качер. Најважнија је друмска  раскрсница у коју се сутичу сви лоши и добри путеви те је зато и најважнији центар у овом делу Качера.

Белановица 1933. године
Белановица 1933. године

И наравно, планином Рудник као прекрасном круном изнад варошице. Због свега овога она је одувек била и остала права ваздушна бања, истина, званично непризната. Развој Белановице је пример за варошице које настају спонтано а од посебног интереса је и први Генерални регулациони план урађен давне 1912. године чији су аутори беланобачке архитекте из Краљева Мића Ломић и Милена Ненадовић. По њему је предвиђено да индустрија, производно занатство и туризам буду основни носиоци будућег развоја и да се просторном организацијом према тим наменама, омогући њихова реализација. Изградњом насеља по овом плану добили смо данашњи изглед места. План је  ажуриран 1992. Године

Белановица 1911. године
Белановица 1911. године

Нешто касније, 1910. године основано је  Друштво за унапређење Белановице кога су чинили  тадашњи учитељи и други учени Белановчани. Окупљало је грађане у заједничкој акцији за изградњу инфраструктурних објеката водовода и јавног купатила. Они су тиме су поставили темеље за почетак туризма и културни напредак. Носилац активности, председник друштва, био је мештанин пуковник Лазар Матијевић.

Народно купатило
Народно купатило

Први Светски рат је прекинуо рад, те је тек 1924. године оно обновљено. Друштво је основало Народну библиотеку и бринуло се о чистоћи насеља. Народно парно купатилоса 6 тушева и 2 каде, изграђено је и освештано 1937. године. У купатилу је радио Милан Мирић, познати белановачки фотограф све до 1947. године.

Раније се за 1. мај ишло рано на Уранак
Раније се за 1. мај ишло рано на Уранак

У то време становници  су  прослављали све црквене празнике уз музику и дружења. Тако је прослављан Уранак за Ђурђевдан када се породично излазило, пре сванућа, у природу (обично на брдо Глоговицу)  са спремљеним јелом, пићем и музиком а враћало се кући са набраним ђурђевским цвећем од кога се плео венац и стављао на улазне капије у домовима за срећу и напредак домаћинства. Касније су овај празник комунисти прекрстили у обележје Првог маја.

Када се стање после Другог светског рата побољшало, 1954. године основано је Туристичко друштво „Змајевац“, са председником Драгишом Ћосићем, председником управног одбора Вељком Радовановићем и секретаром Мићом Војиновићем, да би већ следеће, Белановицу прогласили туристичким местом. Брзо је почео прихват  гостију у приватном смештају, те се дешавало да је број гостију далеко премашивао број мештана.  Било је случајева да дође 500 гостију дневно. Сезона је трајала три месеца.

Вила "Змајевац" пре обнове
Вила “Змајевац” пре обнове

Један од актера развоја туризма у то време био је Драган Николић, правник из Београда и велики ентузијаста. Он је успевао да анимира Белановчане да сређивањем својих објеката дочекају туристе из разних градова а највише из Београда и Војводине. Сваке године било је све више гостију из разних крајева: Тузле, Осјека, Скопља, Лознице, Зрењанина …

Војиновића кућа
Војиновића кућа

Туристичко друштво „Змајевац“ поседовало је око 200 кревета у домаћинствима која су билака тегоризована, и бринуло се о прихватању и смештају гостију. Цена преноћишта у собама прве категорије била је 32, друге 29 а треће 26. динара по лежају. “Беко  у свом објекту имао је капацитет од 100 лежаја а цена пансиона била је 45 динара. Цена исхране у њиховом ресторану била је 35 динара.

Бивше одмаралиште Београдске конфекције
Бивше одмаралиште Београдске конфекције

Један од проблема био је тај што одмаралиште „Беко“ није имало капацитета у кухињи да храни госте који нису били њихови радници. Док је радила угоститељска кафана у саставу Комуналног предузећа (кафана Душана Ђукнића и кафана Влаје Колаковића) све је било у реду а када су оне затворене због изградње новог хотела, број гостију почео је да се смањује. Због недостатка лежајних капацитета тада Белановица губи велики број гостију. Тако су 1970. године кошаркаши београдског „Партизана“  требали да спроведу своје припреме али су одустали јер нису имали довољно кревета за смештај.

Истовремено, са прихватањем гостију уз помоћ “Хигијенског института ” НР Србије, Народног одбора општине и добровољним радом грађана1957. године, почела је изградња базена скромних димензија 12 x 18 метара по пројекту „Интерпројекта“ из Новог Београда на парцели власника Дејана Колаковића, коју је купила Земљорадничка задруга „Качер“. Прве купаче базен је примио 1960. године.

Белановачки базен за купање
Белановачки базен за купање

Базен је реновиран 2006. године и отворен је кутак за освежење у летњим месецима, јер оближња шума даје пријатну хладовину. Грађен је у оквиру спортског комплекса чији су други објекти у непосредној близини. Данас базеном газдује Јавно комунално предузеће “Шумадија”.

Скупштина општине Љиг је опорезовала домаћинства која издају лежаје за госте те се број кревета за располагање гостима драстично смањио. Тако је белановачка туристичка понуда од 500 готију сведена на вишегодишњи просек од 50-60 гостију. Због таквих неактивности самих Белановчана и љишке општине гости су престали да долазе у већем броју тако да 1984 није било ни туристичке организације ни госта.

Разгледница
Разгледница

У Белановици је пред Други светски рат радила докторка Wајs и са својим родитељима и братом са његовом породицом становала у кући Драгића Гавриловића. Када је рат почео преселила се са мужем у Црну Гор а касније се преселила у Београд. У Београду је руководила здравственом заштитом београдских општина и својим познанством омогућила да две групе болешљиве и слабо развијене  београдске деце 1934. године  бораве у Белановици како би се опоравили.

Деца су била смештена у тадашњој школи а храну су им спремали у кући Васе и његове супруге ВидеЛомић. Васин брат, АрсенијеЛомић је имао салаш поред реке Качер у коме су се
деца хранила.

„Београдске новине“
1935. године у тексту “Београдска општина послала је овог лета 1200 сиромашне деце на лечење и опоравак :

…. Осећајући тежак и безизлазан положај својих сиромашних грађана, као и потребу за физичко и здравствено подизање нараштаја, Градско поглаварство града Београда у границама могућности, сваке године обезбеђује летовање и добру исхрану овим малишанима….

Деца из Београда на опоравку у Белановици
Деца из Београда на опоравку у Белановици

… Пета група од 100 дечака и девојчица са једним лекаром и шест социјалних сестара упућена је 4 јула на летовање у романтичну варошицу Белановицу, у срезу Качерском. То је чисто и лепо климатско место, на огранцима Рудничких планина, са свежим планинским ваздухом, бистром речицом Качером, заклоњено од ветрова са свих страна шумовитим бреговима. Ова деца су под сталним надзором лекара г-це др. Јанковић и соц. сестара.

Исхрана све деце послате на опоравак и летовање је обилна и  квалитативно одлична. Састоји се од 5 оброка дневно.

Када је истекао 30- дневни боравак појединим групама, полазе нове групе малишана и то : у Кошутњак, Белановицу, у Селце на мору а 30 шкрофулозне и реуматичне  деце упућено је у бању Бадању под Цером…

Ови догађаји могли би се сматрати почетком организованог туризма у Белановици.

Пред сам Други светски рат 1936. године краљица Марија подиже своју задужбину, објекат на површини од 1.056 квадратних метара земљишта, који  има 46 лежаја у основној згради. Ту су требала да се у летњем периоду опорављају болешљивљ деца имућнијих родитеља Београда али је рат омео ову активност. Долази рат, окупација земље и у Дом се смештају избегличка деца и он постаје социјална установа. Дом је радио до 1960. године.

Касније је овај објекат споразумно продат предузећу  “Београдска конфекција“ те је после адаптације служило за одмор својих радника. За адаптацију одмаралишта “Беко” је уложио 15 милиона динара а изграђено је депадантско апартманско насеље са 12 камп кућица са 36 лежаја, спортским теренима за мале спортове и тениско игралиште. Комплекс садржи сву потребну инфраструктуру ( кухињу, котларницу са централним грејањем, трафо-станицу и израђену канализацију).

Одмаралиште је 30. јуна 1963. године, отворио  пред око 1.000 чланова свог колектива, гостију и мештана, генерални директор Бека Петар Бијелић. Свечаност су допунили и  чланови КУД“ Вукица Митровић“ извођењем богатог програма.

Беко је у опремање објекта уложио доста финансијских средстава а учествовао је са пола потребних средстава за реконструкцију месне водоводне мреже у Белановици. Испред зграде је велики плато који се налази у хладовини стогодишњиг храстова који лети пружају пријатан одмор. На том платоу су одржаване  разне културне манифестације а на једној од њих гост је био академик Матија Бећковић.” Беко” је водио рачуна о забави својих гостију те је доводио из Београда разне госте из културе и  уметности ( КУД „Вукица Митровић“)

Међутим “Беко је престао са радом и одласком у стечај ови прелепи објекти полако  пропадају. На више лицитација за продају нико се није јавио те се сада чека да тај предиван објекат неко купи, адаптира и настави са радом на задовољство свих мештана. То се и догодило, објекат је продат приватнику али се не зна шта ће од објекта бити.

Главна улица са каталпама дрвећа
Главна улица са каталпама дрвећа

Један од украса овог места представља дрворед каталпе, необично и код нас врло ретког дрвета, кога су 1936. године засадили мештани Војко Ђукнић и Лаза Матијевић. И ако је окружена лепотама Рудника и Букуље, Белановица се све више стапа са сенкама великих срцоликих листова каталпе, којима је природа одликовала њихове гране. Данас је Белановица лепо урбано насеље са изграђеном инфраструктуром повезано саобраћајницама са већим околним местима.

Пошумљеност околине листопадним и четинарским стаблима, погодна клима током читаве године даје Белановици добре услове да се оспособи и настави развој туризма. Надморска висина око 250. метара одговарају особама у сваком животном добу а нарочито је погодна за реконвалесценте плућних и кардио васкуларних обољења. Околина Белановице је богата свим потребама за живот а нарочито квалитетним млечним и повртарским производима по релативно ниским ценама.

Еколошки чиста храна са традицијом Шумадије од произвођача из околних села је погодност коју пружају вредни домаћини. Није чудо што су многи данашњи гости који први пут дођу у Белановицу, прошетају до Змајевца, обиђу цркву, бивши дом краљице Марије, погледају уређен спортски центар, попију кафу у једном од белановачких кафића , пожеле да јој се врате. Многи од њих се распитују за куповину плацева за изградњу викенд куће или траже могућност за неки бизнис као што је гајење малине, купине, лешника…

Некада се купало на "Мирића брани"
Некада се купало на “Мирића брани”

Док није било базена купачи су у великом броју посећивали Мирића брану на реци Качер где се купало испод бране на стенама и испод њих у великом и дубоком виру. Иначе брана се састоји од 5-6 укљештених балвана на обе обале и служила је да воду из Качера спроведе каналом- јазом до Мирића воденице удаљене око 300. метара..

Брана је  удаљена око 700 метара од центра Белановице и до ње се може доћи  и пешице поред  реке Качер у којој има доста малих вирова за љубитеље  риболова.

"Поповића базен" у Драгољу
“Поповића базен” у Драгољу

Недалеко од Белановице на 4 километру у засеоку Драгоља, на Ћосића имању поред реке Качер, власник Зоран Поповић искористио је три извора питке воде за пуњење базена за купање, и изградио леп базен 1994.године  у предивном амбијенту  испод шуме. Пријатан амбијент употпуњава бифе у сенци храстовог хлада са домаћим специјалитетима. Објекат поседује и два бунгалова за смештај туриста.

Вила "Милица" у Трудељу
Вила “Милица” у Трудељу

И на 4 километара од Белановице у селу Трудељ налази се пријатан туристички објекат ’’Вила Милица у власништву Милутина Матића која располаже са 9 двокреветних савремено уређених соба са грејањем, интернетом и сателитским ТВ. Ту је и стара кућа са 2 двокреветне собе. У оквиру објекта је и ресторан са домаћом храном. У дворишту се налазе: базен за купање  димензија 12 x 6 метара, дубина 1,5 до 1,75 м .и травнати спортски терен погодан за мали фудбал и одбојку. У објекту постоји опрема за  стони тенис и билијар.

Када се пође ка Руднику на 15 километара од Белановице наилазимо на још један пријатан кутак за одмор. “Етно кућа Звичај” нуди гостима домаћу храну коју припрема вредна Снежана. Собе за одмор смештене су у маленим кућама по врло приступачним ценама а кухиња се снабдева са производима из околних домаћинстава које откупљује власница Љиљана Мишић за своје госте. Ова предузетна и вредна жена је након одласка у пензију 2009. године одлучила да се из Београда врати у родно место и да на породичном имању својих родитеља Живанке и Милована Николића почне промоцију сеоског туризма. И она то задивљујуће добро и вредно ради.

Део етно куће "Завичај" у Трудељу
Део етно куће “Завичај” у Трудељу

Љиљана се посебно поноси Међународном ликовном колонијом  која се на њену иницијативу одржава последњих неколико година на имању. Учесници су познати академски сликари и вајари из земље и иностранства који своја дела, настала дружењем током вишедневне колоније, остављају домаћину и тиме Етно-кућу “Завичај” још више оплемењују и чине привлачнијом за госте.

Када су у Србији живот и примања грађана побољшани, почела је изградња викенд кућа у Белановици и околини. Тако је и давне 1978. године почело досељавање викендаша у Белановицу. На све стране од центра, било којим путем да се крене могле су се видети изграђене куће за одмор. Највише је власника из Београда јер је удаљеност до Белановице око 75 километара  оптимална и викенд  се може провести на чистом ваздуху. У бегу из градске гужве овде се окупљају нове комшије око лепо уређених дворишта, пуних цвећа и малих баштица. Уз роштиљ и чашицу домаће ракије и специјалитета из сушаре пријатно се проведе викенд.

Тај мир, лепота варошице и природе као магнет почели су да привлаче породице  из Београда, Новог Сада и околних градова да овде граде скромне али лепе куће за одмор. Данас их у Белановици и околини има око сто, тако да током лета викендаша овде има знатно више него мештана. Куће за одмор поседују многи лекари, инжењери, професори, економисти, сликари, генерали, политичари, спортисти, уметници, нови бизнисмени и други.

Заборави се на ситни и крупни недостаци који се увек могу наћи у малим местима: нема редовних аутобуских линија, да лекар и апотекар раде само пре подне радним данима. Да је највећи проблем недостатак воде из водовода у летњим месецима јер је водовод стар  и дотрајао те су кварови чести.

Савремен спортски центар
Савремен спортски центар

Спортски центар изграђен је 1991. у некадашњим ’’Лазиним калемима’’ поред  речице Белановице садржи комплетну инфрасруктуру потребну за употребу. Све то је на услузи спортистима и рекреативцима који могу боравећи у Белановици подићи своју кондицију за такмичења без великих тешкоћа или напунити снаге за рад до следећег викенда. Карантински боравак спортиста је нарочито препоручљивуслед близине великих спортских центара као што су Београд, Лазаревац, Крагујевац, Ваљево и други.

Спортистима из иностранства понуда Белановице је јако интересантна и због услова које сада пружа и због цена које ће сигурно бити конкурентне. За време рада хотела у њему су боравили спортисти из разних градова у бившој Југославији и спортистима из Уједињених Арапских Емирата. Такође су своје припреме спроводили фудбалери „Бора“,“ Колубаре“, пионири „Партизана“ ” ОФК Београда” и многи други.

Културни живот у Белановици није имао раније неки израженији садржај. Окупљања становника сводила су се на приредбе које су повремено организоване од ученика белановачке школе. Место окупљања су биле кафане а Колаковића кафана , због своје величине и положаја у центру Белановице, била је место у којој су приказивани филмови. У прво време, половином XX века, из Љига је долазио путујући биоскоп  из Љига. Прво су приказивани неми филмови који су били атракција јер су се грађани први пут срели са покретним сликама међу којима си били филмиви. Било је ту и циркуских принцеза на трапезима балансирајући помоћу сунцобрана на жици.

Касније, када је Љиг који је поседовао праву биоскопску салу, купио себи модернију стабилну филмску апаратуру за приказивање филмова на великом биоскопском платну, посредством Социјалистичког савеза, стара апаратура је премештена у Белановицу. Филмове је приказивао Драгутин Ломиоћ Албус ( кога је касније заменио Брана из Трудеља) у адаптираној Колаковића кафани ( кафана дата спортском друштву “Качер”) . Направљена је и посебна кућица за биоскопџију у којој је било звонце са којим је биоскопџија позивао грађане да уђу у салу јер почиње пројекција. Кабину је споља осликао једном прелепом филмском звездом штићеник дечијег дома, Бурча.

Обично је пројекција прекидана после приказивања журнала у ком су се приказивали важни догађаји у то време из земље и иностранства. Наручени филмови су долазили поштом међу којима су најгледанији били: „Дечак Мита“, „Не окрећи се сине“ и „Козара „ која је пиказана осам пута. Пројекција је имала и једну паузу која је служила да се филм премота и замени котур за приказивање, а за то време гледаоци су могли попити и по неко пиће. Касније је биоскопска апаратура дата белановачкој школи где је непажљивим руковањем упропашћена.

Једна од промоција у трпезару цркве
Једна од промоција у трпезару цркве

Зачетник целокупних културног догађања у Белановици била је и остала је црква. Не само својом теолошком делатношћу, већ је то једино место у ком се окупљају грађани које воле да чују нешто ново у уметности, књижевности или историји. У објектима цркце, порти или црквеној кући одржавале су се и одржавају разни тематски  програми   у виду изложби слика, фотографија, промоција књига, такмичења у кулинарству, фолклору и много друго.

Културни живот је интензиван током лета када деца и викендаши масовно дођу у Белановицу на одмор. Свештеници цркве Ратко Радојичић и Благоје Видаковић са надахнутом и неуморном супругом- попадијом Љиљаном и уз помоћ мештана спремни су да режирају и помогну све активности које су се одржавиле и које се одржавају данас у трпезару цркве у жељи да обогате и улепшају овдашњи културно- забавни живот грађана.

Тако је у Белановици 2001. године , уз велику помоћ брачног пара Хубер   организована  манифестација Уметнички сабор „Качера’ својеврсну сликарску колонију која се одржавале сваке године до 2005, те је требало да постане   традиционална али због разних околности она је за сада изостала. Гостовало је много сликара, међу којима Миливоје Кањош Новаковић, Милутин Дедић, Станка Тодоровић, Мира Денков, Миленко Михајловић, Миливоје Богојевић, Живорад Лазић, Дијана Кожовић, Веселин Драшковић, Влатко Бјелица, Ана Боровец, Милош Вучелић, др Стојан Џалајлија, Божа Влајић, Брана Пулетић, Татјана Сорокина и НадеждаСеверина из Москве и многи други мање познати.

Сликари су тада целу варошицу и околину претворили у свој отворени атеље. Позвали су  мештане и госте који то желе да им се придруже и заједно са њима сликају. Био је то  највећи јавни час цртања у историји Белановице која је и сама својеврсна слика. Мештани су свакодневно, а поготову овом приликом, сликаре и госте за узврат добро угостили. Поред сликара гостовали су и разни глумци, плесне групе, писци и песници и многи други културни учесници који речју, кичицом, покретом, гласом или на други начин презентирају моћ стваралачког чина и живот чине смисленијим и лепшим. Међу уметницима били су   дечији песник и певач Бајоне, друштво „Хиландар“ и црквени хор из епархије ваљевске.

Чланови редакције „Гласа цркве“ из Ваљева приредили su изложбу својих издања о којима је говорио главни уредник ове издавачке куће Љуба Ранковић. Своје стихове говорили су песникиња Вида Обрадовић и Ана Боровец, сликарка  из Београда. Др Љубивоје Стојановић, професор Богословског факултета из Београда  одржао је предавање о црквеном говорништву. Познати  глумац Танасије Узуновић чија је мајка Белановчанка из фамилије Гавриловића, говорио је  „Житије Светог Симеона” . На свечаности, академик и песник Матија Бећковић говорио је своје  стихове :Ниси ти више мали, Писмо, Ћераћемо се још. . Почасни гост био је Војислав Коштуница, тадашњи председник СРЈ и каснији премијер Србије који у Белановици  има викенд кућу.

У међувремену, нови власниии, куће пуковника Милована Гавриловића на Змајевцу, која је била временом урушена, за потребе снимања филма “Условна слобода” извршили су реконструкцију и адаптацију објекта, обновили и објекте око куће и замак “Змајевац” је добио нови сјај захваљујући пројектанту и извођачу радова Радошу Милосављевићу из Лазаревца, али само споља док ентеријер није завршен. У међувремену нови власници су понудили  да је поклоне Српској цркви али та идеја није заживела. После 10 године замак је поново запуштен и чека боље дане и нове власнике да добије заслужен облик и да служи као туристичко историјски објект за нова гостовања.

Летња позорница на "Змајевцу"
Летња позорница на “Змајевцу”

До замка је урађен нов асфалтни пут, урађена расвета а у непосредној близини куће израђена је летња позорница од дрвећа, у шуми поред куће, на којој су се одржавале разне културне манифестације. Изведена је и прва позоришна представа ’’Сан летње ноћи’’ и „Пипи дуга чарапа”  у извођењу ’’Пулс театра’’ из Лазаревца у режији Зорана Лозанчића.

Основано је и ново „Друштво за унапређење и неговање традиције“ у Белановици које је требало попут ранијег да помаже у свим видовима развоја. Највише се бавило организовањем културних манифестација. Трајало је од 2004 до 2008. године док су користили прославу  Сто година од проглашења Белановице за варошицу  и  органовали  величанствено окупљање народа под називом „Дани Качера“ .

Била је то манифестација која је четири године окупљала велики број гостију уз учешће многих познатих јавних личности. Матија Бећковић је поново посетио Белановицу  и  у препуној црквеној порти говорио стихове из књиге„Послушанија“ и  поеме  Кад дођеш у било који град .

О Бећковићу је надахнуто говорила Славица Миливојевић, директорка љишке библиотеке, која је између осталог рекла:

Он је беседник без премца, човек како мисли тако говори а како говори тако и живи, младић седе косе и великог имена, највећи богаташ међу свима онима који језик користе у песничке сврхе и који свијим присуством на јавној сцени брани достојанство и господство поезије“

Дани Качера - свечана вечера
Дани Качера – свечана вечера

Књигу “Ономастика Качера” промовисали су др Радослав Петровић, познати лингвиста који има своју викенд кућу у Живковцима, и књижевник, наш суграђанин, Миодраг Јаћимовић Јаћим. Писци Антоније Ђурић и  Милован Данојлић, родом из Ивановаца код Љига који је иначе становник Париза, говорио је своје стихове. Свечаност је увеличао својим присуством и прослављени редитељ Емир Кустурица.

Гости у порти цркве на прослави "Дани Качера"
Гости у порти цркве на прослави “Дани Качера”

Манифестацију Дани Качера 2004 отворио је Војни оркестар београдског корпуса а својим присуством и програмом увеличавали су многи аутори са програмима које је водио Тихомир Арсић., пред мноштвом гостију из свих крајева Србије.

Уживало се уз звуке етно музике уз чаробну фрулу Боре Дугића и певању Биље Крстић,  појца изворних народних песама Светлане Стевић и гуслара Фуртуле. Песме Милана Бабића, Цунета Гојковића мамиле су велики аплауз љубитеља народног мелоса. Дејана Цукић је извођењем дечијих песама држао пажњу деце две вечери.  Били су ту и драмски уметници Милош Жутић, Соња Кнежевић, Тихомир Станић, Катарина Вићентијевић са колажним програмом, Лепомир Ивковић са монографијом „Којекуде Србијо“, Миленко Заблаћански у вечери комедије, су својим монолозима- увеличавали су лепоту манифестације,

У вечерњим часовима на отвореној позорници приказиване су филмске пројекције популарних филмова.

Концерт "Рибље чорбе" са Бором Ђорђевићем
Концерт “Рибље чорбе” са Бором Ђорђевићем

Бора Ђорђевић је са својом групом „Рибља чорба“ сваке године приређивао концерт на задовоњство младих и свих љубитеља рок музике из целе Србије. Змајевац је био место лепоте, уметности и задовољства.

Манифестација  Дани Качера  трајалаје до 2008. године када је због неактивности чланова прекинута а  Друштво за унапређење и неговање традиције   престало да постоји.

Једна рукотворина "Качерских бисера"
Једна рукотворина “Качерских бисера”

У Белановици постоји  група ентузијаста жена и девојака од 2.008. године, кад су основале удружење “Качерски бисери са циљем да окупља и едукује жене  у чувању традиције овог краја. Оне су организовале пар изложби рукотворина и разноврсних кулинарских специјалитета, излете по значајним местима Србије и по неки излет у европске метрополе (Беч, Будимпешту и Праг). Помогле су да жене из овог патријархалног краја, пошто немају могућности било каквог дружења осим изласка на  локалне вашаре виде нешто ново. Штета што такве активности белановачки привредници  и трговци не помажу већ трошкове Друштва сносе сами чланови, покривајући трошкове и оних који су слабог материјалног стања. Ево и две носталгичне згоде:

Старији, сећајући се своје младости када су се писала писма и слале дописнице, кажу да им је  забава било и чекање аутобуса из Ваљева који је возио преко Љига а линију су држали „Стрела“ из Ваљева а касније „Ласта“. Аутобус је редовно долазио у 18.30 и по њему се могао дотерати сат. Млади су га најчешће чекали пред поштом која се налазила у кући Срећка Симића опанчара а старији су своје госте чекали пред Душановом кафаном.

Аутобусу се мотор налазио напред као да је имао њушку те је личио на прасе а позади су биле окачене металне лотре којима су се пело на кров, на ком су се обично паковали војнички дрвени кофери или кофери од дебелог картона преко везаних канапом, да се у путу не отворе.

У пошти се жељно чекало писмо од најдражих младалачких љубави. На разврставању и ношењу поште радио  је поштар Милојко звани Јаре. Да ли због ишчекивања  или жеље да се докопају жељеног писма нестрпљиво су пратили Милојка који је само њему својственом спорошћу отварао поштанске вреће и лагано разврставао на три гомиле писма, дописнице и разгледнице а затим читајући у себи имена и адресе распоређивао по полицама у преграде на дрвеној зидној полици.

Милојко је био незгодан поштар. Када је расположен хтео је по његовом избору да пружи писмо пре него га убаци о преграду, мада је чешће говорио да нема ништа до сутра, када он разноси, сав важан, пошту по Белановици. Гневни и покуњени излазили смо из поште надајући се да ће их Јарац сутрадан обрадовати.