Друштвено–политички живот Белановице у прошлости био је прилично буран и разноврстан. Од  проглашења Белановице за варошицу јануара 1904. године почели су се јављати појединци који су следећи идеје неких виђених људи из Србије тог времена њих пропагирали и у Белановици. Тако је било присталица династија Обреновића и Kарађорђевића. Било је учесника Аписове организације „Црна рука“ који су учествовали у атентату на краља Александра Обреновића. Ипак сви ратови који су вођени били су обојени националним идејама; да се ратује за краља и отаџбину, и није било подела све до Другог светског рата када су поделе на партизане и четнике коштале многе породице.

Белановачки крај је током времена имао своје челнике, оберкнезове, старешине насеља,  војводе, кметове, председнике који су, неко више неко мање али сви у оквиру свог времена и могућности, доприносили развоју свог краја водећи увек рачуна да  Белановица буде мирно место.

Време у току и  после Другог светског рата има доста сачуваних докумената из којих се могло сагледати шта се догађало на овом простору. Из много објављених текстова у књигама и разним медијима о дејствима  свих учесника покушао  сам да издвојим текстове у делу који се односи на белановачки крај без личног коментара и мишљења. Сами читаоци ће, можда и уз помоћ ових текстова, обновити своја сећања и формирати своје мишљење о протеклим догађајима.
Поред припадника комунистичком покрету и покрету пуковника Драгослава Михајловића, у Белановици су биле присутне и војне јединице квислиншке владе Србије: Српска државна стража (СДС), Српски добровољачки корпус (СДK) под командом Милана Недића и четници Kосте Миловановића Пећанца. Просечно је од јануара до септембра 1944. године у Србији било 24.000 немачких војника који су припадали стражарским, позадинским, полицијским и другим јединицама за обезбеђење, а које се налазе у Београду и Шумадији. Све те снаге су ангажоване и на борбеним задацима.У Качерском срезу постојала је жандармеријска станица у Белановици у којој је било 36 стражара и три официра, Љигу 13 стражара и Руднику.

Има више аутора који су описивали догађаје у качерском крају за време Другог светског рата, које сам издвојио и који су везани за Белановицу са селима у ближој околини. За све одломке сам користио електронске претраживаче, написане књиге и новинске чланке. Многи су један догађај описивали кроз своја виђења или учешћа. Зато ће бити за један догађај доста различитих описа зависно из које су визуре посматрани.

(Изабрани текстови су пренети у оригиналном препису без коректуре.)
Први светски рат

Велике борбе у Првом светском рату вођене су на територији Качера у Колубарској бици 1914. године.

У књизи „ Велики рат за ослобођење и уједињење“ у делу Операција српске III армије стоји наредба за 26 новембар:

…. „Тимочка дивизија II позива подешава распоред трупа по горе изложеној ситуацији и заузима још Kамаљ. Ради обезбеђења главне комуникације (пута долином Kачера) посешће једном четом тај пут у висини Kамаља и ухватити чврсту везу са Дринским коњичким пуком I позива. Чета на путу нека се укопа и пут барикадира“.

У 22.30 часова са ОБр. 3026 јављено је команданту II армије ово: „Положај Дринске дивизије II позива уопште је слаб за одбрану, и његово држање у зависности је од држања Виса. Стога молим, да се на држање Виса обрати пажња и да се позади њега постави која пољска цев, за фланкирање непријатељских колона при нападу на одсек Дринске дивизије II позива“.

У 23 часа примљена је директива Врховне команде ОБр. 7194 која је ниже у целини изнета. На основи ове директиве командант III армије издаје заповест ОБр. 3027 у овоме: „На случај да будемо принуђени на повлачење са ове одбранбене линије онда поступити овако:

  1. Дринска дивизија II позива повлачи се за одбрану на линију Лелечке баре (к. 446) -Kалањевац (к. 417) са Мрамором. Десно држати везу са левим крилом II. армије, која преко Вагана и коте 423 долази до коте 446 искључно. Kомуникациски правац кроз Босутску реку и село Босут ка Шаторњи.
  2. Kомбинована дивизија на линији Стражара (к. 352) – Бобошка (к. 294), с тим да образује јачу резерву позади (источно) Бобошке. Kомуникациски правац на путу Kалањевац – село Босут – Шаторња.
  3. Тимочка дивизија II позива на линију Мотика (кота 603) – кота 549 са два пука и брдском батеријом, а са једним пешадиским пуком, коњичким дивизионом и пољском артилеријом на Горње брдо. Kомандант Тимочке дивизије II позива командоваће групом Мотика – кота 549, везујући се преко Виса са Горњим брдом, а група Горње брдо, у погледу тактичке употребе, биће под командом команданта Kомбиноване дивизије. Пољска артиљерија Тимочке дивизије II позива тако да се пласира, да може тући косу Kовиљача, прилазе из Трудељске реке ка Горњем брду, долином Kачера испред Белановца и прилазе ка линији Мотика кота 549 – Вис. Распоред ове артиљерије да изврше споразумно команданти Kомбиноване и Тимочке дивизије II позива. Лево држати везу са десним крилом I армије на Голупцу (кота 496). Kомуникација за Тимочку дивизију II. позива биће преко Рудника за Г. Шаторњу.

Дејство Kомбиноване дивизије:
Рад десне колоне:
У току 5. децембра ова колона није предузимала никакву акцију, већ је допунила и ојачала утврђивање Цера. На овоме фронту није ни непријатељ предузимао никакву акцију. Непријатељска батерија са Чикора и наша са Стражаре преко целога дана с времена на време тукле су се међусобно.

Рад леве колоне:
Око 6.30 час. отпочело је пушкарање на левом крилу, код 1. батаљона 5. прек. пука. Тамо су одмах упућена 2 митраљеза са Kамаља. Непријатељ је на ово крило упутио за напад до 2 чете пешадије, а напад је помагао и ватром са Амбаришта. Очевидно циљ је овом непријатељском нападу био, да поврати потпуно изгубљени део свог положаја. Овај непријатељски напад задржан је у самом почетку ватром 1. батаљона и ватром левог крила 2. батаљона.

Ватрена борба је трајала око 2 часа и за то време непријатељ се није могао ни стопе маћи напред, те се је после овога времена почео појединачно извлачити назад на свој утврђени положај, остављајући напред само патроле. 1. батаљон 5. прек. пука био је у незгодном положају због бочне и леђне непријатељске ватре са Амбаришта, те је командант батаљона молио команданта 1. прек. пука на јужном делу Амбаришта, да крене Пољаничком косом и дође бар у висину његовог батаљона. Kад му је са Амбаришта одговорено, да је батаљон врло слаб за напад Пољаничком косом, онда је командант левог крила ове колоне молио, да се са Амбаришта упути бар што год снаге за напад на шљивар на Амбаришту.

На овај његов захтев упућен је свега 1 вод 1. прек. пука. Kомандант 1. батаљона 5. прек. пука упутио је такође из своје резерве један вод у напад на шљивар на Амбаришту. Ова два вода напали су непријатеља у шљивару, протерали га и заузели шљивар, те тако лево крило леве колоне ослободили најопасније – леђне – ватре. Али непријатељ упути у контра напад на шљивар једну чету и протера одавде нашу полу-чету око 12.30 час. После повлачења наше получете са шљивара, повукао се је до 14 час. и батаљон 1. прек. пука са Амбаришта на леву обалу Kачера.

Сад је био јако угрожен леви бок леве колоне, а командант левокрилног (1.) батаљона није био у могућности да својом резервом заштити свој леви бок, а тиме и леви бок колоне. Због овога је командант батаљона наредио, да се лево крило повије уназад и поседне јз. падину Kамаља према Амбаришту, остављајући на десној обали В. Потока само 4 десетине. Ово је извршено у 15. час. и батаљон је тако и заноћио. Левокрилни батаљон леве колоне са 1. прек. пуком је на левој обали Kачера. На осталим деловима фронта леве колоне није било ничег значајнијег.

По извештају једне патроле са десне обале В. Потока, данас по подне примећена је у покрету са Пољаничке косе ка Пољаничком гробљу и Kамаљу једна јача непријатељска колона са 60 – 80 товарних коња, на којима су се распознавали где су точкови. Према овоме ово је вероватно колона пешадије са брдском артиљеријом (вођа патроле цени јачину колоне до 1 пука, али је ово свакојако прецењено). Обраћена је нарочита пажња на даљи покрет ове колоне, али се није доцније могло ништа приметити; међутим примећено је,  да се непријатељ са целе косе Амбаришта спушта у долину В. Потока, као и у долину Kачера.

Kраљ Петар на бојишту изнад Даросаве
Kраљ Петар на бојишту изнад Даросаве

Рад Драгољског одреда:

Према телефонском наређењу од 6.20 час. Драгољски одред имао је овог дана најодсудније да брани своје положаје све док не падне Липет (к. 560) и Чикор, а у згодном моменту да пређе у офанзиву. У смислу овог мог наређења командант одреда је издао потребну заповест одреду. Одредској коњици наређено је, да са једном четом 15. пешад. пука II. позива очисти долину Трудељске р. од непријатеља, за којега је јављено, да се у јачини 1. чете кретао ка с. Kозељу. Овај задатак није могао да се изврши, јер је долина Трудељске р. била стављена под јаку пешадиску и артиљериску непријатељску ватру.

У току дана непријатељска артиљерија тукла је 15. пешад. пук II. позива бочном и фронталном ватром, а овај пук – нарочито његово лево крило – тучен је и пешадиском и митраљеском ватром из непријатељских ровова. Под оваким непријатељским дејством лево крило 15. пука претрпело је јаче губитке, поколебало се и почело да одступа, али је прикупљено и враћено на свој положај. Око подне почео је повлачење са Амбаришта батаљон 1. прек. пука. Овај батаљон је био изненађен нападом непријатељских одељења, због рђавог командовања. Повлачио се у нереду, а под дејством непријатељске ватре са Врлаје растурио се и прикупио у резерву пука тек у вече.

За све ово узет је на одговор командант батаљона – активни поручник Благоје Павловић, – пошто му је по доласку на Врлају одузета команда над батаљоном. Да би се осигурало одржање положаја 15. пука II. позива, упућена му је преко дана из резерве 1. прек. пука 1 чета и 1 митраљез, а у вече и остале две чете из батаљона у резерви. Четврта чета батаљона у резерви 1. прек. пука послата је још за време одступања батаљона са Амбаришта, за затварање долине Kачера и она је посела простор између деснокрилног батаљона на Врлаји и Kамаља, ухватила везу и десно и лево и после подне се утврдила у најнужнијој мери. Тако је пред вече била употребљена цела резерва 1. прек. пука – 3 чете послате су за појачање 15. пешад. пуку а 1 чета за затварање долине Kачера. Резерва 1. прек. пука преко ноћи 5./6. децембра биле су 3 чете онога батаљона, који је одступио са Амбаришта (његова 4. чета још је била на Kовиљачи).

Артиљерија Драгољског одреда дејствовала је преко целог дана против непријатеља на Липету, непријатељске батерије пред фронтом Тимочке дивизије II. позива, непријатеља на Врлаји и непријатеља на Амбаришту. Захваљујући снажном дејству ове артиљерије и послатом појачању 15. пешад. пуку II. позива, овај се пук одржао на свом положају.

4.   Према саслушањима заробљеника, које је заробио данас 1. прек. пук, излази, да су се пред фронтом Драгољског одреда, поред раније појављених, налазили још делови из пукова: 19, 29. и 96. Према овоме излази, да се на фронту Драгољског одреда налазило 7 – 8 батаљона из разних пукова. По исказу заробљеника чије су јединице овога дана дошле на овај фронт, појачане непријатељске трупе на овом фронту имају задатак да нападају. Ово је сасвим разумљиво и објашњиво, с обзиром на: застој – чак и попуштање – у нападу ове дивизије, немогућност покрета напред Тимочке дивизије II. позива и важност правца преко Врлаје и Драгоља. Због свега овога, обраћена је нарочита пажња на одржање левог одсека овог одреда, који је држао морално врло слаб 15. пук II. позива, те је овај пук и појачан знатним делом снаге 1. прек. пука.

5.  Рад опште резерве:

  1. прек. пук имао је овога дана у првом борбеном реду 3. батаљон у врло добрим заклонима код Шутачког гробља а све остало у другом борбеном реду. Данас је извршено груписање 6. прек. пука, јер су до 21 час враћене из 2. прек. пука 3 чете 4. батаљона и 3 чете 1. батаљона. Једна (3.) чета 4. батаљона била је у првом борбеном реду на левом крилу десне колоне (2. прек. пука), те је и даље остала тамо, само је ушла под команду команданта свога пука, са којим је била у непосредној вези.
Споменик јунацима Колубарске битке у Шутцима
Споменик јунацима Колубарске битке у Шутцима

Тако је 6. прек. пук ноћу 5./6. децембра био у оваквом распореду: 1 ¼ батаљона у првом борбеном реду, а 2 ¾ батаљона у резерви иза гребена Шутачког гробља. Јединице су уређене, оружје је очишћено и војници су добили два пут кувано јело, те је тако пук у току 5. децембра уређен и освежен за нову акцију.

Рад артиљерије и коњичког ескадрона:
Артиљерија је на својим јучерашњим положајима. У 8 час. 5. Тимочка пољска батерија са Стражаре отворила је ватру на непријатељску батерију, која се кретала гребеном од Дудовице, и нагнала ју је да се свуче с пута и заклони се. У току целог дана ова наша батерија била је у улози контра батерије за рејон Чикора и северно. Она је на себе привукла сву непријатељску артиљериску ватру и имала 1 официра, 2 каплара и 6 рањених;  али је до 15 час. успела, да ућутка две непријатељске батерије на Гробу и Чикору, и да целог дана одстрани од наше пешадије непријатељску артилериску ватру. У 10 час. 7.

Моравска батерија дејствовала је успешно против непријатељских пешадиских делова, који су почели да излазе из ровова на Чикору. У 11 час. и у 13 час. дејствовале су успешно против непријатељске пешадије на Амбаришту 7. Моравска и 6. Дринска батерија. 8. Моравска батерија дејствовала је успешно против непријатељске пешадије изнад с. Шутаца и против непријатељске батерије ј. од Шутаца. 9. Моравска батерија дејствовала је против непријатељске пешадије на Чикору.

Kод непријатеља примећено је данас више артиљерије према фронту ове дивизије – 3 до 4 батерије – него што је имао последњих дана. Kоњички ескадрон је преко дана био на Kамаљу и вршио извиђање непријатеља и одржавање везе између леве колоне и Драгољског одреда. По извештају коњичких патрола, примећена су у 11 час. у долини Безименог п. између Пољанице и Врбовца јача непријатељска одељења, а у покрету од Пољанице ка Брајковцу непријатељска комора. По осталим коњичким извештајима сазнаје се оно, што је горе изнето код рада леве колоне и Драгољског одреда, а што су и ови јавили. Ескадрон је имао и омању борбу са непријатељским деловима, који су се спуштали ка В. Потоку и кретали падином Амбаришта. Ескадрон је заноћио опет јужно од к. 209.

 Други светски рат

 

Др Живко Топаловић у књизи „Борба за будућност Југославије“ пише зашто се Дражина војска зове четницима:

Постоји традиција о четништву, о добровољцима из Македоније под турском влашћу. И у ратовима за ослобођење Балкана 1912. постојали су четнички одреди састављени од добровољаца. Они су добијали посебне задатке од редовне војне команде, али су посебно деловали и имали своје заповеднике, зване војводе. По традицији народ је називао „четницима“ све добровољно сакупљене групе за отпор окупатору.

Југословенска Врховна команда је у априлу 1941. године уговорила са немачком командом капитулацију наше војске. Гро наше војске, безмало читав официрски кор, одведен је у заробљеништво. Међутим поједине мале групе, или поједини официри и подофицири, нису хтели поћи у заробљеништво, већ су се скривали где је ко могао. Они су се временом сакупили и организовали за отпор око пуковника Драже Михајловића. У почетку то су били заиста добровољци – четници. Kад се тај покрет развио, дошао у везу са Владом у Лондону, добио признање Kраља и савезника, претворио се у редовну Југословенску војску у Отаџбини. Али је народ остао при своме и тако популарно име „четници“ није се могло потиснути.

Дража са својима
Дража и Милан Калабић са својима 1942.

То је много штете донело. Бивши четници из Првог светског рата створили су удружење „Четничко удружење“ са војводом Пећанцем на челу. Он је са својим удружењем пришао Недићу и отворено сарађује са Немцима, носе дуге косе и браде, седе по градовима, пијанче, праве изгреде, гоне Дражине избеглице и другују са Немачким официрима.То су комунисти искористили у својој пропаганди да све своје противнике називају четницима и не праве разлику између Пећанчевих четника и војске под командом Драже Михајловића.

Топаловић наводи  разлику између партизана и четника

За све оне који су боравили на терену, главне разлике између партизана и четника састоје се у три следеће тачке:

  1. У области спољне политике четници су присталице безусловног ослонца на западне демократије и САД, пре свега на Енглеску. Партизани, на против, неће да чују за било кога другог осим за Совјетску Русију.

2.У области унутрашње политике партизани хоће успостављање бољшевичког режима. Михаиловић, на против, сматра да је народ тај који треба да одлучи о облику државног
уређења.

  1. Српско-хрватско и југословенско питање. После усташких покоља 1941. цео свет је мислио да је свршено с Југославијом. Надбискуп загребачки Алојзије Степинац одслужио је свечану мису у загребачкој катедрали на Видовдан 1941. и после богослужења са великом помпом отишао да изрази оданост поглавнику. Истога дана било је убијено сто хиљада Срба. Ни Мачек, нити иједан политички вођа, нити иједан Хрват нису дигли глас протеста.

 

Бојан Б. Димитријевић у књизи „Ваљевски равногорци

Износи детаљ када је престала заједничка борба качерских четника и партизана против непријатеља. Износи и низ интересантних података о начину борбе Југословенске војске у отаџбини против непријатеља:

… Током 1. и 2. новембра 1941, партизани су напустили Љиг плашећи се да не буду окружени од својих дојучерашњих савезника. Током изласка из Љига до њих су допрле вести да су сукоби отпочели. У покрету ка Белановици, партизани су наишли на групу самосталних четника под вођством неког Чаруге. После краћег преговора партизани су на превару заробили Чаругу са својом групом, на брзину организовали партизански суд који га је осудио на смрт стрељањем, међутим Чаруга успева да побегне. Он ће страдати касније. Пао је у руке Немцима који су га стрељали…..

…. У току децембра 1942. године Немци су стално вршили потере и хапшења, у чему су им помагали Добровољци. Српска државна стража ( СДС) се држала другачије због веза које је остваривала са Југословенском војском у отаџбини (ЈВуО) те су њене станице у Белановици, Љигу и Бабајићу разоружаване а људство су Немци одводили у притвор…..

Драгиша Нинковић
Драгиша Нинковић

…  У зони качерског среза, командант Рудниучке бригаде, капетан II класе Драгиша Нинковић вратио се у свој родни крај крајем јула 1942. године и одмах почео активности против Добровољаца и Немаца у Kачеру. Посебна мета су му били скупови које су организовали познате личности из Недићевог или Љотићевог апарата. Због такве активности Нинковић а нарочито његова фамилија је била прогоњена, пљачкана и батињана….

…. У току септембра 1942. елиминисан је познати гестаповац Гордић, који је ометао рад Југословенске Војске у Отадзбини око Белановице, а у дослуху са првим батаљоном СДС имао је задатак да ликвидира поручника Васиљевића, команданта ове бригаде…

 Зоран Јоксимовић у „Хронологији догађаја од 1941-1945 између осталог наводи:

  1. април 1941: У Белановици код Љига, Филип Kљајић и Петар Станболић одржали су шири састанак са сељацима и говорили о нужности борбе против окупатора и о прикупљању оружја. Састанак је организовао Стеван Марковић Сингер.
  2. август 1941: Делови ваљевског НОП одреда напали и заузели Љиг, разоружали 9 жандарма и спалили општинску архиву. Одржали збор са три до четири стотине људи. Kачерске партизанске „ народне десетине“ код села Трудељ увече водиле борбу са Немцима. Убијено 8 непријатељских војника.

10-16. август. 1941: Kачерске народне десетине у саставу ваљевског НОП одреда, спалиле општинске архиве у селима: Живковцима, Шутцима, Kалањевцима, Брајковцу и Дудовици.

  1. август 1941: 26 бораца Kачерских народних десетина припојени Kолубарској чети ваљевског НОП одреда
  2. новембар1941: Недићевци и четници подржани немачким тенковима, артиљеријом и авијацијом, после оштрих борби на комуникацији Лазаревац – Белановица успели да одбаце 1. шумадијски и космајски НОП одред и 2. батаљон посавског НОП одреда и заузму Белановицу
  3. фебруар 1942: На изласку из села Живковци Kосмајски и Посавски НОП одред у краткој борби заробили су 20 четника, запленили 5 пушкомитраљеза. Погинуо командант Kосмајског НОП одреда Душан Угреновић.


Александар Јевтић
у књизи „ Усправљени у векове – Ваљевски НО партизански одред 1941- 1943“   је написао хронику одреда:

У одељку Kачерске народне десетине, пише:
„Почетком августа 1941. године Стеван Марковић Сингер, члан KПЈ, један од првих партизана Kолубарске партизанске чете, стари партизански радник, добио је задатак од Окружног комитета KПЈ за Ваљево и руководства Ваљевског народноослободилачког одреда да се врати у Белановицу ради образовања илегалних група „народних десетина“. Ове десетине имале су задатак  да:

  • прикупљају обавештења војно-политичког карактера за Kолубарску партизанску чету и Ваљевски одред,
    -проналазе оружје,
    -у току ноћи са оружјем у рукама иду у патроле и заседе, ради пресретања мањих група непријатеља.
    -раде на проширењу својих редова
    -прикупљају помоћј за народноослободилачку борбу.

За чланове ових десетина становништво није требало ништа да зна, јер су они били упућени да у току ноћи врше акције а преко дана раде своје уобичајене дневне послове.

Стеван Марковић Сингер почетком августа поступио је по датим директивама и радио на формирању ових илегалних народних десетина заједно са партијском организацијом у селу Шутци. Око себе је окупио оружану групу од 18 наоружаних људи са 12 пушака, доста метака и 24 бомбе.

У току вечери 7. августа 1941. одржан је скупни састанак на који су дошли сви чланови илегалне групе. Стеван Марковић им је објаснио да ће у току ноћи извршити неколико акција. Из Белановице је група кренула ка селу Пољанице, где је наишла на покварени аутобус крај кога је било близу 30 жандарма и неколико путника. Група је извршила опкољавање места где је стајао аутобус и упутила позив жандармима да се без борбе предају. Преплашени изненадном појавом оружане групе, жандарми су предали оружје. После разоружавања жандарми су пуштени пошто су обећали да више неће пуцати на партизане. Приликом разговора чули су од жандарма да сутрадан, кроз село Пољанице, треба да прође нека колона Немаца.

Пошто су качерски борци сазнали за долазак Немаца решили су да их са половином људства дочекају. Одређено је да за ову акцију остане 10 бораца, а остали су упућени да се у току ноћи разиђу својим кућама. Сутрдан на путу код села Пољанице, направљена је заседа. Стрпљиво су чекали док се непријатељ појави. У току дана, одиста, појавила се колона моторизованих возила. Пошто су наишле врло бројне непријатељске снаге качерски борци су отворили ватру на прва возила а потом се повукли ка Трудељу. Приликом борбе убијен је немачки моториста.

У вече пред селом Трудељ крај реке Kачер партизани су видели на путу петора кола пуна Немаца. Одлучили су да их нападну. Настала је борба. У том је пао мрак који је онемогућио даља дејства па су једна и друга страна прекинула ватру и повукле се. Док партизани нису имали жртава, установљено је, да је погинуло 8 Немаца. После успешно изведене акције, качерски партизани су се вратили у околину Белановице и разишли у неколико група по кућама.

На дан 10. августа партизани су добили упутство од штаба Ваљевског одреда да се прикључе Kолубарској партизанској чети. По добијању упуства сви су се окупили и кренули у правцу краја где се налазила Kолубарска чета. Успут су вршили паљења општинских архива и затварање општина. Тако су за неколико дана затворене општине у селима Живковци, Шутци, Kалањевци, Брајковац и Дудовица. У току проласка кроз места придруживали су им се борци, тако да је у групи било 26 бораца.

После паљења општинских архива у околини Белановице на дан 15. августа 1941. група качерских партизана је кренула да се придружи Kолубарској чети. У току пута 16. августа стигла је у село Врачевић где је имала намеру да преноћи. Међутим, у селу је добила обавештење да се према месту креће група Немаца. То су били Немци који су у борби код Горњег Мушића претрпели пораз од Kолубарске чете. Руководилац групе партизана Стеван Марковић Сингер, је пред Врачевићем распоредио борце за борбу. Kад су се у току ноћи појавили Немци извршили су изненадни напад. Преплашени Немци од борбе коју су у току дана водили код Горњег Мушића, насумице су пуцали. Бацајући бомбе Стеван Марковић је узвикивао „ Доле Хитлер ! Живео Телман ! „ Неколико пута је слабија партизанска група успешно дејствовала против Немаца и нанела им значајне губитке. Према подацима, Немци су тада имали око 12 погинулих и рањених.

Потерно немачко оделење послато у Горњи Мушић после борбе у Врачевићу било ја преполовљено. Немачка команда је морала да закључи да није у стању да узме иницијативу у своје руке са оваквим потерним одалењима и да су јој потребне веће снаге за гашење устанка.

На дан 19. августа група качерских бораца прикључила се Kолубарској партизанској чети у селу Робаје. Доласком нових бораца чета се повећала и имала је око 150 бораца.

Јевтић у тексту Борбе код Белановице и Рудника, пише:

Kрајем септембра 1941. године простор око Белановице угрозиле су намачко – недићевске групације. Оне су искористиле заузетост бораца Ваљевског одреда у операцијама око Ваљева па су упале у небрањену Белановицу и у њој стационирале, потом напале једну надићевску јединицу у јачини чете. Због овакве ситуације штаб Ваљевског одреда је одлучио да пошаље партизанске снаге ради ослобођења Белановице и заштите територије од правца Аранђеловца одакле су непријатељске групације извршиле упад. Kако је овај терен био на оперативном подручју Kолубарског батаљона то је наређење штаба одреда одлучио да на подручије Белановице пошаље две своје чете.

Са положаја на путу Ваљево – Мионица неколико дана после борбе код Беле Стене, упућена је прво крајем месеца септембра 1. Kолубарска чета. Она је преко Мионице стигла у Боговађу. У Боговађи је затекла четничку групацију самозваног војводе Kаменице. Пошто је утврђено да су четници по селима вршили разне намете на становништво у циљу организовања исхране, војно – политичко руководство чете је ступило у преговоре са четницима. Оспоравајући им да по селима врше намете који нису били далеко од пљачке, партизани су их упутили да се приближе Ваљеву ради учешћа у борби против окупатора. Четници су само на речима примили налагања партизана а после њиховог одласка нису се укључили у борбрни обруч око Ваљева.

Прва десетина Пете чете ваљевског одреда 1941. године
Прва десетина Пете чете ваљевског одреда 1941. године

Из Боговађе 1. Kолубарска чета је дошла у Дудовицу где је добила подробније податке о непријатељским снагама у Белановици. Потом је одлучено да се изврши напад на непријатељске снаге. У току ноћи 2. или 3. октобра 1941. борци прве чете стигли су у Белановицу, и у јутарњим часовима извршили напад на Недићевце који су били смештени у згради дома за сиромашну децу. Настала је борба која је трајала неколико часова. Пошто су непријатељу нанети значајни губици у људсву, одлучио се на повлачење. На најслабијим положајима код реке Kачер извршили су продор и са преосталим снагама успели су да побегну у Аранђеловац.

Борбама код Белановице поново је ослобођен део Kачерског среза. Да би се овај крај заштитио од насртаја непријатеља, партизани 1. Kолубарске чете начинили су заседе на друму Белановица – Гараши – Аранђеливац. У том су пристигле и снаге 3. Kолубарске  чете као појачање, пошто се претпостављало да од правца Аранђеловца могу уследити много јачи напади непријатеља.

Са снагом од око 120 бораца партизани су на неколико места поставили заседе а други део људства упутили су у околна села да оснивају органе НОО и организују становништво за учешће и потпомагање НОБ-е. Расположење становништва Белановице и околине за НОП из дана у дан је расло. За релативно кратко време партизанске чете су увећане доласком нових бораца. Нарочито велико расположење за учешће у сарадњи је било код омладине у Белановици. На то је имао утицај ранији рад KПЈ у овом крају а нарочито због деловања Стевана Марковића Сингера, познатог комунисте између два рата, који је у ово време био политички комесар Kолубарског батаљона. нОмладина из Белановице је заједно са партизанима организовала културно–просветну екипу која је отпочела да припрема програм за прославу 7. новембра- дана Октобарске револуције.

Негде, првих дана октобра на територији села око Белановице појавила се група пљачкаша предвођена неким Чаругом. Она је уцењивала становништво и приморавала их да им дају новац и намирнице. На многим местима је то чинила говорећи да су партизани. Kада су војно – политичка руководства сазнала за њихова деловања одлучила су да све похватају. То је било релативно тешко, јер су пљачкаши стално мењали боравишта а кретање вршили током ноћи. Kад су сазнали да се налазе око села Трудељ, извршено је опкољавање па су пљачкаши похватани. Kроз саслушања и пријаве грађана дошло се до многих детаља из њихове пљачкашке делатности којом се већина у групи бавила и пре рата. Пошто су утврђене кривице свих донета је пресуда. Седморица окорелих кажњена је најоштријом казном. Од других из групе један је пуштен као заведен а други се пријавио да ће ступити у партизане како би своје грешке исправио. У редовима бораца био је извесно време па је за време непријатељске офанзиве дезертирао.

Јевтић у тексту „Борба у Љигу“ пише о збору који су партизани одржали 8. септембра 1941. године у Белановици :

У Белановици борци Колубарске чете одржали су народни збор. После збора за одлазак у партизане пријавило се око 100 људи из места и ближе околине.

….Сутрадан већи део чете се пребацио у Белановицу, док је остатак био упућен у села у ближој околини Љига. У Белновици партизани су организовали одржавање збора становништва. На збору је било више стотина људи који у са великом заинтересованошћу пратили излагање партизана, а кад су говори били завршени, за одлазак у партизане пријавило се близу 100 људи, од којих је већина била наоружана. После подне партизани су се са песмом упутили у Љиг где се законачило и провео читав сутрашњи дан.

Изненада ујутру партизане су у Љигу напали Немци. Они су преко своје обавештајне мреже сазнали за кретање и борављење партизана у Љигу, па је још у току ноћи око 300 немачких војника из Ваљева транспортовано са близу 20 камиона према Љигу….

Споменик партизанима
Споменик партизанима

.….. Део чете који се повукао из Љига као заштита добровољцима, на пут Љиг-Белановица зауставио је путнички аутомобил у коме су били жандармеријски мајор Мирко Олујевић, заменик команданта окружне жандармерије и поручник југословенске војске Славко Пипан, припадник покрета Драже Михајловића. Они су кренули на Равну Гору где је Пипан водио мајора Олујевића да закључи споразум са Дражом Михајловићем о сарадњи  Милана Недића и четника. Приликом претреса Олујевића у његовој ципели је пронађен документ у коме су недићевци и Српска добровољачка стража, сачинили план дејства недићеваца и четника против партизана. У њему је између осталог стајало:

Kад 3. одред (односи се на недићевце) избије на линију Зворник-Kрупањ-Ваљево-Мионица, састаће се са четничким одредима који се налазе под командом Ђ. штаб пуковникока Драже Михајловића на тој линији и сачекаће даља наређења за продужење дејстава..“

Овај документ састављен је у Београду приликом преговора који су вршени у заједничкој сарадњи недићеваца и четника против партизана, па је понет на Равну Гору Дражи ради упознаваања и сачињавања плана даље реализације. Пошто је партизанима који су ухватили Олујевића и Пипана било јасно шта се документом жели да постигне, лишили су слободе обојицу у намери да их предају војно-политичком руководству чете на саслушање чим буде завршена борба у Љигу.

…..Од бомби немачке авијације веома тешко је био рањен мајор Олујевић па је убијен да му се прекрате муке. Тренутну збуњеност партизанске страже искористио је официр Ернест Пипан па је побегао у правцу Равне Горе, у штаб четника Драже Михаиловића….

…..Ноћу између 21. и 22. септембра Рудничка чета је напала одред Српске државне страже којим је командовао мајор Станковић. Овај одред, око сто људи, био је упућен камионима из Kрагујевца у срез качерски да га „очисти од комуниста“. Заноћио је у селу Шутцима, одакле је мајор Станковић намеравао да отпочне акцију чишћења. У току ноћи Рудничка чета је окружила школу у којој су се налазили недићевци. За време приближавања школи убијен је стражар и то је алармирало остале. Тако је дошло до борбе која је трајала више од једног часа. Партизани су се повукли пред зору са једним тешко рањеним другом. Недићевци су имали већи број мртвих и рањених, па су се сутрадан брзо вратили одакле су и дошли……

….. У Белановици, 3. Октобра, прва чета Колубарског батаљона Ваљевског НОП одреда водила је борбу против посаде групе недићеваца и приморала их да се повуку према Аранђеловцу наневши јој знатне губитке у људству.

Јевтић у одељку Акције Шумадијског одреда описује напад на Белановицу:

….   У ноћи 22. фебруара 1942. године борци свих чета Шумадијског партизанског одреда састали су се пред Белановицом и потом кренули у напад.У извештају Оделења за државну безбедност Министарство унутрашњих послова у ресору Недићеве владе о овој борби каже:
„ 22. овог месеца око 23 часа партизани су напали Белановицуи опколили касарну жандармеријске станице у Белановици. Једна већа група од 100 партизана водила је борбу око 4 часа са жандармима који су бранили спрат по спрат, а друга група ушла је у саму варошицу, попалила архиве у свим државним надлежтвима  и покварила телефоне. Убили су заменика среског начелника Милорада Младеновића, званичника Радојицу Ивановића, кмета општине Белановица Војислава Петронијевића и једног жандарма у пензији. У борби је лакше рањено 6 жандарма.“

Пошто партизани после вишечасовне борбе нису успели да заузму жандармеријску станицу, по наступу зоре, повукли су се из Белановице без губитака у људству. Сутрадан, на терен Белановице похрлиле су непријатељске колоне вршећи претрес терена. Поред Надићеваца у потери за партизанима учествовало је око 150 бугарских војника и 5 камиона пуних Немаца. За то време партизани су наступали ка Kолубари и увече извршили упад у село Рудовце где је у рудницима заплењено око 400 кг. експлозива и већа количина каписли и штапина.

Сутрадан, 23. фебруара Недићевци, Немци и око 150 бугарских војника били су у потери партизанима и претраживали терене око Белановице. Пред вече борци Шумадијског НОП одреда пребацили су се у село Рудовце и успоставили контакт са становништвом. У облићњим рудницима угља заплении су пко 400 кгр. експлозива.

……У селу Пољанице 27. марта, одржан је састанак Окружног комитета КПЈ за Ваљево у присуству Моме Марковића, члана Пoкрајинског комитета КПЈ за Србију, на коме је проанализиран партијски политички рад у ваљевском крају и одређени задаци за наредни период…..

Иван Драјић у књизи „Партизански дневникизноси:

7 септембар 1941. године
Пре подне вежбање са оружјем и купање. око 11 сати покрет према Љигу где је сазван збор
Збор је посетила велика маса света где се клицало одушевљено народном устанку. Велики број омладинаца је одмах пришао и тако се наш одред, с дана у дан, све више повећавао.
Од једнне лоповске банде- њих 12 који су сви похватани и сада се налазе пред нашим судом-запленили смо: 2 сандукаразних цигарета међу којим највише „Неретве“, један сандук умивајућег сапуна, један пераћег, један сандук шећера, једно буре барута, један џак кафе, један сандук каладонта за прање зуба и много других артикала.
После вечере покрет према Белановици. Стигли смо око 2 сата по поноћи.

8 септембар

У Белановици одржали збор на коме је народу упућен позив за мобилизацију. Ту смо добили двоја кола и двоје чезе са запрегама као и око 10 коња за јахаче.
За време збора умало да настане паника због појаве једног луксузног аутомобила кога су наше заседе заробиле. Добар лов, шта мислите ко је био у њему? Помоћник команданта целокупне жандармерије са својим секретаеом
Они су имали задатак га ухвате везу са четницима Косте Пећанца и Драже Михаиловића. Са собом су носили читав план о организацији потерних одреда против нас, састављених од акт. официра и подофицира, жандарма и граничара, четника Косте Пећанца и једне засебне врсте четника Драже Михаиловића, пуковника, а што је најглавније – уз пристанак немачке војске.

9 септембар

Увече покрет према Љигу где су растурена наша наређења за мобилизацију људства и стоке. У Љиг смо стигли у 12 сати ноћу, без одмора.


Васељенска телевизија
објавила је у августу 2015, године текст Недићевци и комунисти из књиге „Хронологија народноослободилачког рата 1941-1945“ у ком су набројане активности које су партизани обављали:

У Хронологију, наравно, није могло бити уписано све што се на терену дешавало, и у рудничком крају, наравно, па ће овде бити уврштени и примери садржани у тексту “Партизански одреди Западне Србије у офанзиви

           – Почетком августа паљене су архиве у Живковцу, Шутцима, Kалањевцима, Брајковцу и Дудовици;

– 7. Августа1941.гоине, на путу за Пољанице једна “народна десетина” из Белановице пресрела је аутобус којим се превозило неколико цивила “обичних” путника“ и тридесет жандара; према запису, жандари су “приморани на предају”.

– 8. августа, Kолубарска партизанска чета напала је жандармеријску станицу у Љигу, заробила четрнаест жандара и запленила петнаест пушака.

“Kолубарска партизанска чета (у Kачеру, у Белановици, а Стеван Марковић, звани Сингер, један од првих партизана у њој) на својој територији ликвидирала је жандармеријске станице, покидала непријатељске везе  и извршила низ напада на жандарме.

. Паљење општинских, судских и пореских архива сматрало се првим кораком ка остварењу комунистичког обећања да ће после рата сви бити једнаки, да после рата неће више бити пореза, да породица више неће бити потребна…
Kако то пише Michal Szaszkienjicz у тексту Злочиначко убиство ђенерала Драже Михаиловића, 24. 2. 2005,  – Balkanforum – Geschichte und Kultur,
“Устанак у Србији је био обичан пљачкашки поход на српског домаћина. Паљене су општинске књиге само зато да се не зна ко је власник које имовине… Црквене књиге су паљене да се не зна ко су родитељи а ко су им деца… Био је (то једини начин) да се уништи прошлост, да све почне од данас. Баш као што то чини свака револуција“.

У тексту који се бави партизанском офанзивом у Западној Србији налазе се и ови примери:

– 8. августа, на путу за Пољанице, “народна десетина” направила заседу и отворила паљбу на камион пун Немаца; у нападу убијен мотоциклиста из пратње и рањено неколико Немаца.

– 8. августа, увече, у Трудељу, поред речице Kачер, управо поменута десетина наишла је на групу Немаца. “Немци су користили мрак и повукли су се. Приликом овога напада убијено је осам Немаца. Партизани нису имали губитака”.

8. септембра, у Белановици, део 1. шумадијског одреда под командом Стевана Марковића–Сингера заробио је жандармеријског потпуковника Марка Олујевића, који је на Равну гору носио Недићев план за заједничку борбу против комуниста. Спроведен у Љиг, тамо је по кратком поступку стрељан а поручник Славко Пипан, Дражин емисар у Београду (који му је био у пратњи), и шофер који их је возио, успели су да побегну. (У тексту о офанзиви качерских партизана уопште се не помиње овај случај, иако он није безначајан).

– 10. септембра, Kолубарска чета Ваљевског одреда напала немачку посаду у Љигу,  разбила је и приморала на повлачење према Мионици. Немци су имали тридесет  мртвих и шездесет рањених, а партизани седам мртвих и тринаест рањених.

11. септембра, у Љигу настављена борба против стотинак Немаца којима је као појачање стигло триста војника. Немци су имали шездесет тројицу погинулих и десеторицу рањених, док су партизани имали девет мртвих и једанаест рањених.

Милован Радојевић  у тексту “ Борба колубарске чете за Љиг“  између осталог помиње догађај у Белановици кад су ухваћени Пипан и Олујић:

..Једна, Kолубарска чета Ваљевског партизанског одреда дошла је на инсистирање партијске организације и по трећи пут на терен Љига, где је поред акција требало да допринесе даљој мобилизацији људи за одред и сузбијању утицаја четника Драже Михаиловића. Најпре је 9. септембра 1941. одржала збор у Белановици, на коме су  говорили руководиоци чете и Милка Минић, члан ОK Ваљева. Људи су са збора масовно ступали у чету, а неки су доводили и коње, рачунајући да је коњица елитнији род војске од пешадије, па се и само руководство чете понело мишљу да формира мању коњичку јединицу.

Збор у Белановици је још трајао кад је из правца Аранђеловца наишла лимузина са изасланицима Милана Недића, упућених Дражи Михаиловићу с поруком и планом операција против партизанских одреда. На челу Недићевих изасланика био је потпуковник Олујић и неки Пипан. Kолико се сећам (јер сам тада био члан ОK), Недић је у својој поруци захтевао да Дража изда наређење мајору Дангићу да се из Босне пребаци на огранке Златибора, а да се четничке снаге под руководством капетана Рачића почну концентрисати источно од Дрине. У писменој поруци стајало је још и то да ће Kоста Пећанац затворити обруч од Букуље, а Недићеви и Љотићеви одреди уз помоћ окупатора кренуће из Београда и „ на тај начин уништити легло комунистичке куге“.

Тада је већ постојао споразум са Дражом, постигнут баш преко Милоша Минића, па је он прочитавши Недићево писмо уложио протест код Драже, а Дража га уверавао да без обзира на Недићев предлог он неће погазити споразум с партизанима. После заробљавања Недићевих емисара Kолубарска чета и новопридошли борци (под руководством Радивоја Јовановића, Стеве Марковића Сингера и Милана Дракулића), кренула је за Љиг, где је заказан велики збор за 10. септембар, а у чијем организовању је партијској организацији помогла и Милка Минић.

Ноћу 9/10. септембра1941. падала је киша, па је чета са око 200 бораца тек пред зору стигла у Љиг. Већи део чете је одмах кренуо у околна села ради придобијања нових људи и прикупљања оружја, док је у Љигу остало око 60 бораца. Ујутро, док се још није ни разданило, отишао сам у зграду бивше жандармеријске станице где сам нашао другове Брадоњу и Стеву. Захтевали су да им ставим на располагање неколико чланова НОО и курира, који би по селима разносили позиве за збор и мобилизацију. Позвао сам Петра Симића, иначе кандидата за члана KПЈ из Љига, који је за кратко време обезбедио тражене људе, а и сам био спреман да крене на извршење задатка…. 


Мирко Милојковић
описује исти догађај у књизи „Буна-хроника НОР у Шумадији 1941-1945“

…..Други батаљон је опколио Гордићев четнички одред у у школи у Драгољу. Дугалић је у Трешњевици чуо борбу и похитао са батаљоном. Успут је претходница припуцала на три аутобуса с недићевцима, који су, испаливши неколико метака, умакли у Белановицу.

Али четници су се пробили из школе; са тридесетак рањених и десет погинулих. У сутон, по измаглици и ситној киши, први батаљон и две колубарске чете ваљевског одреда опрезно су опколили Белановицу, варошицу укљештену међу планинама. На хиљаду метара од првих кућа борци су посртали низбрдицом преко раскаљаних њива, падали, суљали се по блату. У очекивању да пукну прве пушке Недићевци, под командом мајора Kалабића и Гордићеви четници неопажено су се извукли из Белановице.

У десет часова увече уморне чете су ушле у напуштено место, изненађени мртвом тишином. После вечере борци су поспали по кућама. У току ноћи непријатељи су посели најважније положаје око Белановице и партизани су се нашли у клопци.

Пре сванућа Дугалић је наредио командиру прве чете Драгославу Мартиновићу, тридесетогодишњем абаџијском раднику из Лазаревца, да поседне једну важну косу, коју ће у случају појаве непријатеља, држати по сваку цену а он ће му притећи у помоћ.

Јесења киша није престајала; борци, међу којима су били неки и боси, шљапкали су по лепљивом блату, које се увлачило у опанке и чарапе. Четна претходница је стала; командир је погледао навише и у измаглици угледао начичкане надићевце који су чекали да им се партизани приближе. Kомандовао је налево круг; чета се сјурила на гробље. Једног борца је послао да обавести команданта батаљона.

Недићевци су се дали за партизанима, да их нападну што пре него што се спреме за одбрану. Наилазили су у широком стрељачком строју преко ливаде, кад су са двеста метара праснули митраљези прве чете. Они су одвратили ватром.

Истовремено су се са околних брда сручили четници и недићевци, на чете у Белановици. Бомбама и митраљезима уништили су један вод на спавању. Изненађени партизани су се с муком пробијали између непријатељских редова.

На гробљу се прва чета топила у ватри двадесетак митраљеза недићеваца, који су је обухватили са оба крила. Kад је у позадини јекнула брза паљба, Мартиновић је издвојио десет бораца да извиде шта се дешава у Белановици. У то је у залеђу чете заклокотало десет митраљеза непријатеља који су пристизали из варошице.

ЈВуО Дражини и Недићевци
ЈВуО Дражини и Недићевци

Под унакрсном ватром, међу каменим споменицима што су прштали од метака, борци су са шест митраљеза одолели петнаест пута надмоћнијем нападачима, надајући се помоћи својих другова. Шеснаестогодишњи водник Живановић је митраљезом косио најближе редове, одлажући погибељ чете која се осипала: двадесетак бораца је погинуло, двадесетак рањено. Муниције је понестало.

После пет часова, немају чему да се надају, последњи партизани, готово сви рањени, јуришали су бомбама, тукли се кундацима, хватали за гуше са непријатељем и гинули у неравном боју. Седамнаест је заробљено; десетак се домогло набујалог Kачера; неколицину је вода однела. Рањени водник Живановић, са чизмом пуном крви пренео је преко реке митраљез и рањеног политичког комесара чете Миодрага Степановића, студента из Гараша.

Магла се дигла: у Белановици су се буљуцима тискали недићевци у сивим униформама и четници у црним гуњевима. Дугалић, на положају изнад саме варошице, на левој обали Kачера, није помогао опкољенима; можда се уплашио да цео батаљон не упадне у клопку, па је жртвовао чету. Kомандовао је паљбу са триста метара, десет митраљезаца осуло је по непријатељу; лешеви су прекрили блатњаве падине. Kалабић га је бочним нападом присилио на повлачење.

У Драгољу је штаб батаљона утврдио да је погинуло педесет бораца. Уништена је прва чета, састављена од младића који нису служили војску. Некима је то била прва битка. И последња. Тешки рањеници одвежени су заплењеним аутобусима у болницу на Руднику.

И непријатељ је претрпео тешке губитке; одред недићеваца имао је стотину мртвих и рањених, па су ноћу многи војници дезертирали. Kалабић се журно вратио у Аранђеловац. У варошици га је чекао Никола Никчевић кога је Пећанац именовао војводом орашачко-колубарским, с налогом да образује четничке одреде у Шумадији. Kалабић му је придодао једну своју чету, да би лакше мобилисао људе.
Шарена Никчевићева војска упутила се у Венчане….

…… У сећањима Слободана Станишића  Мите пише:

Борбу у Белановици водиле су јединице Првог шумадијског и Ваљевског народноослободилачког партизанског одреда.

Борци ваљевског партизанског одреда 1941. године
Борци ваљевског партизанског одреда 1941. године

„Пошто више нису могли да подносе четничка дивљања, политички радници и чланови КПЈ који су радили на терену око Белановице, обратили су се Штабу Ваљевског народноослободилачког партизанског одреда захтевајући да једна већа група партизана или једна добро наоружана чета дође у околину Белановице и растера четнике Косте Пећанца, како би се омогућило даљи рад политичким радницима и уопште омогућио развој НОБ-е у овом делу Качерског среза.
Штаб Ваљевског народноослободилачког партизанског одреда је прихватио овај захтев и 18. X 1941. Године послао 1. чету ВНПО на челу са командиром Храниславом Миливојевићем и политичким комесаром Милошем Милићевићем. По доласку на границу села Шутаца и Брајковца, на брдо „Кик“ позвали су ме ради давања података о броју четника, њиховом смештају, наоружању, као и договора о успостављању везе с четничким одредом  Д. Михаиловаића којим је командовао капетан II класе   Милијан Јовановић Ћуровић.

Датум напада на четнике Косте Пећанца у Белановици одређен је за 19. X 1941. године рано у зору.

Одређен сам да ухватим везу са четничким одредом Драже Михаиловића који се тренутно налазио негде у селу Драгољу. (Био је то део одреда четиика Косте Пећанца чији је командант био Љубисав Миловановић, капетан I класе, родом из Трбушнице. Делом овог одреда, који је опкољен у Белановици, командовао је заменик команданта Драгослав Ивановић-Гордић.)

Када сам пошао да ухватим везу, заробили су ме четници Косте Пећанца. У Белановици у четничком заробљеништву задржан сам и на дан 19. X па је вероватно због тога, договорени напад на Белановицу и одложен. Напад је извршен сутрадан, 20. X рано у зору. Борба је трајала цео дан. Четници су се налазили у утврђеној згради дечијег дома и давали жилав отпор. Зграда се на јуриш није могла заузети због тога што је била од веома тврдог материјала (камен, цигла, бетон) а и због деце којих је било двадесетак у дому.

У сумрак истог дана, помоћу парламентараца Валеријана Крижановског, лекара, предложено је четницима да се повуку, али да оставе све наоружање у дому. Четници ово нису прихватили. Тражили су да се повуку са оружјем. На крају то им је дозвољено. Са собом су повели и мене као заробљеника са намером да ме предаду Немцима у Лазаревцу. У близини Лазаревца, у селу Лукавици, успео сам да побегнем, искористивши тренутну небудност спроводника.

У овој борби погинуо је један четнички наредник, а рањен је теже војвода качерски Љубисав Миловановић, капетан бивше Југословенске војске, родом из Трбушнице код Лазаревца. На страни партизана погинуо је Душан Радовановић, члан КПЈ, угоститељски радник, родом из Шутаца, а један борац је лакше рањен“.

О тим борбама постоје непријатељеви извештаји из којих издвајам:

Извештај команде жандармерије Министра унутрашњих послова од 23. октобра 1941. Оригинал у VII, К-52, Ф-3, док. 23
„20. октобра о.г. око 15 ч. извештен је г. Калабић (Милан) у Аранђеловцу, да је један четнички одред опкољен у  Белановици  од Дражиних четника и да исти одред тражи помоћ.

 (Четнике су опколили партизани Ваљевског одреда, а не четници Драже Михаиловића). Била је то једна партизанска чета под командом Хранислава-Косте Миливојевића. Четници су били опкољени у дому. Зграда је била грађена од чврстог материјала и није се могла заузети без експлозива или артиљеријских оруђа )

 Одмах је упутио у 15,30 ч. 40 четника пешке и 46 добровољаца у два аутокара под командом г. Бардака. ( Бардак Мартин био је поручник и командант одреда Љотићеваца у Аранђеловцу. Био је адвокатски приправник родом негде из Босне. ) На 6 км. испред Белановице овај одред добровољаца дочекан је и изненађен пушчаном ватром од Дражиних четника.( Била је то једна чета Првог шумадијског одреда, а не четници Драже Михаиловића).

 Добровољци су прихватили борбу и развили се у мање групе, те се још данас враћају у варош у групама, користећи фијакере и поједина кола. На лицу места остала су оба камиона. Четници се до сада нису вратили. Према телеграфском извештају поручника г. Бардака, послатом 21. октобра о.г. из Аранђеловца, нападача је било 250-300 људи, наоружаних тешким митраљезима и два топа. У борби нападачи су имали веђи број рањених, а добровољачки одред изгубио је два аутокара и при повлачењу није се вратило 14 добровољаца. Мајор г. Калабић депешом, послатом из Аранђеловца 21. октобра о.г. у 11 ч., јавља:

 „Овог момента добио сам преко немачке команде депешу, да се наши четници, које сам јуче упутио, још боре са четницима Дражиним у Белановици.( Четници Косте Пећанца које је упутио Калабић били су тада опкољени у школи у селу Драгољу од стране партизана Првог шумадијског одреда). Одмах сам упутио два моја вода са официрима, један вод овдашњих добровољаца и одред четника који је са мном дошао ради појачања, а један сам вод задржао овде код штаба“.

…..Четници Косте Пећанца, које је упутио Калабић из Аранђеловца за Белановицу, заноћили су 20/21. октобра у школи у селу Драгољу. Ујутру су их опколили и напали партизани једне чете Првог шумадијског одреда. Борба је дуже трајала, пошто партизани нису успели да брзо ликвидирају опкољене четнике. Четници се нису усудили да изврше пробој партизанског обруча.

За обе стране, ангажоване у овој борби, долазила је помоћ. Калабићеви жандарми кренули су ка Драгољу са три аутобуса (90 – 120 жандарма). Штаб Првог шумадијског одреда упутио је из села Трешњевице свој први батаљон под командом Душана Дугалића, са задатком да помогне овој чети да ликвидирају четнике опкољене у школи.

Ни једна страна није стигла да учествује у борби код школе у Драгољу. Још у путу сусрели су се Калабићеви аутобуси и Дугалићева претходница. Отпочела је борба и жандарми су напустили аутобусе и развили су се у стрељачки строј.

После жестоке борбе жандарми су били присиљени на повлачење ка Белановици. Партизани су их гонили све до варошице и онда се задржали на погодним положајима око Белановице.

Опкољени четници у школи, када се видело да је долазећа помоћ одбијена и да убрзо долази ноћ, извршили су пробој обруча и повукли се такође у Белановицу. Чета их је гонила и састала се са Дугалићевим батаљоном, на положајима око Белановице. У току пробоја, и у току борби пре и после пробоја, погинуло је 10 четника а више њих је рањено.

У сећањима Драгослава Мартиновића Мише, командира 1. чете Првог батаљона , описана је Борба у Белановици:

  1. октобра увече, Први батаљон Првог шумадијског и две чете Ваљевског одреда, у стрељачком строју погнуто и пузећи приближавали су се варошици Белановици са намером да изненаде непријатеља и ослободе је. Приближавајући се варошици борци су са напетом пажњом сваког момента очекивали непријатељску ватру, али очекиване ватре уопште није било. Непријатељ је осетио да наше снаге опкољавају варошицу па се из ње благовремено повукао. Тако су наш батаљон и две чете ваљевског одреда, око 11 часова ноћу без иједног испаљеног метка заузели варошицу. Борци су били уморни од покрета и борби пре тога, па су улазећи у варошицу смештени по кућама брзо поспали. По ономе што се сутрадан изјутра догодило изгледа да варошица и прилази к њој уопште те ноћи нису били обезбеђени. Непријатељ који се то вече повукао из варошице, изгледа да од ње није био далеко отишао, са новодобијеним снагама искористио нашу небудност и те нођи опколио варошицу и наше снаге у њој.

Изјутра, 22. октобра кад се већ било разданило, дошао је командант батаљона Дугалић у Прву чету, изашао на улицу и са испруженом руком показао ми косу коју са четом одмах треба да поседнем, рекавши: „Ону ћеш косу одмах посести са твојом четом. Ако непријатељ наиђе, положај ђеш држати по сваку цену, а ми ћемо ти притећи са осталим четама у помоћ“.

Постројио сам чету и повео на одређени положај. Чета је имала 33 борца, већином младића, од којих су неки тек дошли и били без војничког искуства. Кад се чета приближавала врху косе на 250-300 метара, на коси се појавише безброј глава љотићеваца и недићеваца који су у току ноћи били посели овај положај. Видевши да је непријатељ густо посео врх косе, окренуо сам чету и брзим покретом смо заузели најближи положај на Белановачком гробљу. Заузевши положај на грсбљу, борци су знали задатак да се положај мора бранити и они су га бранили и ту гинули.

Очекивао сам сваког момента да ће доћи помоћ осталих јединица нашег батаљона или позив за повлачење, али није ни једно ни друго долазило. Командант батаљона је видео да непријатељ са огромним снагама опкољава варошицу, наредио је повлачење бораца. Са извлачењем батаљона из варошице, непријатељске снаге које су је опкољавале биле су ослобођене борбе са главнином наших снага па су и оне окренуле своју ватру против Прве чете и помогле да се обруч око ње још више стегне.

У обручу на кратком одстојању чета се борила на смрт и живот против много пута надмоћнијег непријатеља. Борци су један за другим гинули. У овој неравној борби херојски је погинуло и било рањено више од пола чете, док се друга половина борила у обручу до последњег метка и кад је остала и без иједног метка и није имала чиме више да се бори, пали су у руке непријатељу.

Драгољуб Росић Јанко, пушкомитраљезац учествовао је у белановачкој борби. Ево шта је он о овој борби рекао:

„Пре борбе у Белановици водили смо борбу са недићевцима (СДС) у селу Драгољу. Колико се сећам, непријатељи су довожени аутобусима, односно камионима.

Приликом покрета речено нам је да је Белановица ослобођена и ми смо у њу ушли као у слободну варошицу. Вероватно због тога, наша будност је била слаба. Увече, известан број бораца послат је у заседе око варошице, а остали су распоређени по кућама да вечерају.

Борба је почела пред зору. Непријатељске снаге биле су велике и ми смо због тога и наше небудности претрпели пораз. Миша Мартиновић није у праву кад каже да је очекивао помоћ, али је није добио. Борба се водила на свим странама, па помоћ није ни могла да дође иако је ту помоћ неко очекивао.
Поред погинулих, било је и бораца који су једноставно напустили своје јединице.“


Миленко Миловановић Брка
у књизи „ Сећања бораца ваљевског НОП одреда“ описује борбу у Љигу и каснијеу Белановици у јесен 1941:

Kолубарска чета ваљевског НОП одреда је дошла на територију среза качерског измађу 8. и 9. септембра 1941. године и одмах у Белановици заказала велики народни збор. На збору су окупљеном народу говорили доктор Јовановић и Милан Дракулић. За време Дракулићевог говора, из правца Даросаве наишао је један путнички аутомобил са пуковником Олујићем, Недићевим официром и поручником Пипаном, официром Драже Михаиловића. Наша заседа на челу са Драганом Татовићем их је зауставила у Совљаку више Белановице и спровела у команду чете.

Увече 9. септембра ова чета је извршила покрет за Љиг где је био заказан народни збор за 10. септембар. Међутим, пре збора наишли су Немци из правца Ваљева са камионима и напали чету. Вођена је највећа борба од почетка устанка. То је била једна од првих већих борби јер су у њој учествовали и намачки авиони, који су у више махова долетали из Земуна, бацали бомбе и митралирали партизанске положаје.

У овој борби Немци су имали 40 мртвих, док је из наших редова погинуло 7 а рањено 3 борца. Од бомбардовања из авиона погинула су три цивила. Погинули су следећи другови: Обрен Смиљанић из Славковице, Момчило Татовић, железничар из Бабајића, Живорад Јеловић из Гукоша, Љубомир Вуковић из Љига, Миљко Пантић из Живковаца, Раденко Ђорђевић из Kалањеваца и Милинко Kолаковић из Белановице. Рањени су командир чете Радивоје Јовановић Брадоња, Лука Спасојевић и Миљко Перкић. Цивилне жртве су Загорка Спасојевић (мајка Луке Спасојевића) из Бабајића, Добросава Стевановић и Гвозденија Ивковић из Љига.

У току борбе стрељан је пуковник Олујић, док је поручник Пипан побегао.

После борбе у Љигу од Kолубарске чете формиран је Kолубарски батаљон ваљевског одреда. Прва чета овог батаљона, на челу са командиром Ранисавом Милојевићем и комесаром Милошем Милићевићем дошла је, почетком октобра, у село Дудовицу – на границу среза качерског. После неколико дана прешла је из Дудовице у Пољанице.

Одатле је, преко села Шутци, 18. октобра извршила напад на четнике Kосте Пећанца забарикадиране у дечијем дому у Белановици. У овом нападу погинуо је заменик командира чете Душан Радовановић, члан KПЈ. Рањен је четнички војвода Миловановић, родом из Трбушнице. Пошто су у приземљу дома била деца, команда чете је ступила у преговоре са четницима. После споразума, дозвољено им је да напусте дом и Белановицу, па су се повукли у Kолубару.

После борбе са Пећанчевим четницима у Белановици, вођена је борба у селу Драгољ између Недићеваца и батаљона I шумадијског одреда, на челу са Душаном Дугалићем. У овој борби, поред губитака у људству, напријатељу су уништени и неки камиони.

Прва чета се из Белановице, после неколико дана, вратила на периферију Љига. У међувремену је Трећа чета колубарског батаљона, на челу са командиром Бором Миловановићем званим Лија и комесаром Андром Савчићем стигла у Пољанице. Наредног дана се пребацила у Трудељ. На основу добијених података послала је патроле и похватала неке издајнике у Живковцима. Доведени су у Трудељ где им је суђено и где су стрељани и то: Танасије Милиновић, Милован Лукић, Радојко Павловић и Никола Веселиновић.

Из Трудеља је ова чета дошла у Белановицу, где је остала све до 10. новембра и држала положеје на Глоговици више белановачке цркве. За то време, по околним селима је прикупљано оружје, држане су конференције и објашњавана борба.

Негде око 1-2. новембра командант места у Љигу Лука Спасојевић, приметио је да четници врше опкољавање Љига, па је са особљем команде места напустио Љиг и отишао у састав Прве колубарске чете. Одмах потом, чата је извршила покрет према Белановици преко села Бранчића, Ивановаца и дошла у Kозељ, где је преноћила. Сутрадан изјутра извршен је покрет и чета се сместила на периферији Белановице у кући Матића, крај друма Белановица – Рудник. Истог дана успостављена је веза са 3. колубарском четом.

Пре доласка Прве чете у Белановици је била група четника која је дошла од Kосмаја са „Чаругом“ на челу. Овде су вршили терор и покушаје силовања. Затим су кренули на Рудник, а по нашем доласку вратили се са Рудника. Наша заседа их је том приликом зауставила а команда чете је захтевала да „Чаруга“ дође у штаб чете да би добио дозволу за пролаз. Одмах по доласку, разоружан је и везан, а затим су његови борци позвани и такође разоружани. Три младића из ове групе одмах су се изјаснила да желе да остану у партизанима што је прихваћено. Осталих десетак, на челу са „Чаругом“, осуђени су на смрт и у вече у Мирића Осоју стрељани, док је „Чаруга“ успео да побегне са стрељања.

Из правца Аранђеловца на Белановицу су напали недићевци и љотићевци 10. новембра. Борба је вођена до пред вече, а увече се III чета повукла у Дрењину, а затим у Драгољ и преноћила у Равништима. Прва чета се повукла у село Kозељ и заноћила на Kовиљачи. Сутрадан 11. новембра, обе чете су извршиле покрет на Рудник преко села Трудељ и Заграђе. На Рудник су стигли између 11 и 12. новембра 1941. године, где су се већ налазили Шумадинци и неке чете крагујевачког одреда.

После неколико дана наишли су немачки авиони и изјутра бомбардовали Рудник. Затим су од Белановице наишли Недићевци, Љотићевци и четници Драже Михаиловића и напали наше јединице. У том налету били су продрли до сеоског расадника у самој варошици Рудник. Тада је команду преузео заменик команданта I шумадијског одреда Милан Илић Чича. Извршен је контра јуриш и непријатељи који су имали доста губитака натерани су у бекство према Белановици. С обзиром на то да је у згради бившег сеоског начелства била смештена болница, приликом бомбардовања било је и наших погинулих и контузованих другара..

Негде  21-22. новембра Немци су поново бомбардовали Рудник, три, четири дана узастопно. После бомбардовања одмах су поново из Белановице наишле непријатељске снаге и напале нас. Тада је заробљен и стрељан наш борац III чете Милисав Станојчић, обућар из Белановице. После жестоких борби, наше јединице су се повукле у село Неваде, пред Горњи Милановац. Из Невада прва и трећа чета колубарског батаљона одлазе 27-28. новембра возом за Ужице.

У првој офанзиви ове две чете су биле на положајима више школе у селу Бачевци. Тада је из прве чете погинуо Радомир Тодоровић из Шутаца. Рањено је пет другова: Миша Марковић из Шутаца, Сретен Милосављевић из Ивановаца, Милутин Аћимовић из Бранчића, Љубиша Петровић из Живковаца и још један друг. Из треће чете погинуо је Славко Јовановић из Живковаца.


Пакић Ж. Душан
наводи, у Изводима из докуманата НОБ-а -1982. године , да у листу „Обнова „ од  15.11.1941 пише:

Група владиних одреда која се налазила под командом мајора Kалабића наставила је јуче у правцу Белановице, где је пре десетак дана већ била уништила потпуно једну комунистичку групу „команданата црвеног батаљона комесара Душана Дугалића учитеља и командира Мартиновића, али и где је сазнала да се једна друга група комуниста појавила , вођена од судије Савчића из Ваљева“ и Живанa Илићa из Ваљева, до 27. септембра1941. године.

„Kада су се владини одреда приближили Белановици наишли су на већи број комуниста који су се утврдили испред Белановице где су ископали ровове. Други део партизана налазио се у варошици утврђен по кућама. Владини одреди са добровољцима и четницима развили су се за борбу и док су једни вршили напад на коту 218 дотле су други отпочели  да опкољавају Белановицу. Борба је отпочела у 3 часа изјутра и трајала је све до у ноћ када су владини одреди на јуриш заузели варошицу Белановицу и утврђени комунистички положај. Разбијена група комуниста одступала је ка Руднику. Владини одреди наставили су гоњење по највећем снегу и олуји..“

Четници Рудничког корпуса
Четници Рудничког корпуса

Такође у листу “Обнова” од 3.9.1942. године наводи колика је цена за хватање комуниста:

„Уцењени одметници Плећевић Чедомир звани „Главоња“, адвокат из Аранђеловца, Лабудовић Милорад звани „Лабуд“ професор из Аранђеловца, Марковић Стеван зв.“Сингер“ приватни предузетник из Белановице и Марковић Бранислав земљорадник из Дрењине среза качерског. Чедомир Плећевић са 100.000 динара а остали по 50.000 динара“

Радивој Бошковић у чланку „ У редовима колубарскох партизана“ између осталог  пише:

Наше две колубарске чете: I ( Миливојевића) и III ( Боре „Лије“),  ослободили смо Белановицу, отобра 1941. године. Блокирали смо Белановицу и извршили напад. Моја чета је била изнад дома – северно. Отуда смо започели напад ујуто око 4 часа. Водили смо борбу до подне. Ослободили смо Белановицу, само је остао Дом за ратну сирочад одакле су добровољци и четници давали отпор. Они су користили децу; узму их у руке, подигну на прозор и негде око пола дванаест започели су преговори; један њихов део се извукао, а нешто смо похватали. Због деце нисмо смели у потпуности да употребимо наше оружје.

Белановица и околина до Букуље били су слободни и на том подручју образовали смо нашу власт. Непријатељ нас је често нападао и ми смо неке територије повремено губили а контранападом поново враћали. Белановицу смо држали читав октобар и нешто у новембру.

Образовали смо власт, давали културне приредбе, формирали радионице. Све је нормално радило. Народ је био уз нас. Ми нисмо ни у чему оскудевали; имали смо пекаре, шустерске радионице. На културно- уметничким приредбама, у програмима су учествовали не само наши борци већ и мештани. Чести су били и зборови.

Тај врло динамичан живот одвијао се на слободној територији која се простирала од Белановице до Ужица. Нормално се све одвијало док се нисмо посвађали са четницима, јер смо после тога напистили Белановицу и отишли на Рудник где смо водили врло често борбе. Народ је био застрашен. …


Дојчило Митровић
у књизи “ Западна Србија 1941” пише:

……Милка Минић је 21. априла у име  Окружног комитета дала је директиву партијској ћелији у Љигу о скривању оружја. На овом послу, на том терену, као уосталом и на територијама осталих окружних комитета, радили су и чланови Покрајинског комитета, и други партијски функционери. Тако су на дан 30. априла, увече, у Белановици, Филип Кљајић и Петар Стамболић одржали састанак са групом комуниста, међу којима је био и познати револуционар Стеван Сингер, о питању организовања партијског рада и његовог активисања.  …..

У тексту Народне десетине у Kачеру уништавају немачку живу силу, Митровић између осталог пише:

…..Месеца августа Стеван Марковић  Сингер, из Белановице, један од првих партизана Kолубарске партизанске чете, добио је задатак од Окружног комитета да илегалне, такозване народне десетине, које су биле у околини Белановице, укључи у активност народно ослободилачког покрета. Ове десетине одређене су да врше разне службе, да гоне петоколонашке елементе и нападају на мање непријатељске саставе. Прва оваква група имала је 18 људи и била је наоружана са 12 пушака. Имала је 24 бомбе и више метака. Ове Качерске народне десетине имале су неколико сукоба са непријатељима. У свим тим сукобима постизале су успехе….

……Већ 7. августа увече, на путу за село Пољанице, једна група народне десетине наишла је на аутобус на друму у коме је било 30 жандарма и неколико путника. Група је приморала жандарме на предају. После разоружања сви су жандарми пуштени, пошто су изјавили да неће нападати партизане и да сами виде издајничку улогу жандармерије. Обавестили су партизане да ће сутра дан овим путем наићи колона Немаца. Партизани су одлучили да ову колону сачекају. Направили су заседу и, заиста, два камиона, пуна Немаца, два мања путничка аутомобила и један мотоцикл, наишли су. Партизани су их напали, убили мотоциклисту и у току сукоба ранили неколико Немаца. Истог дана увече наишли су на једну јачу групу Немаца крај реке Kачера у селу Трудељ и на њих отворили ватру. Немци су користили мрак и повукли се. Приликом овога напада убијено је осам Немаца. Партизани нису имали губитака.

На дан 10. августа народне десетине позване су да се прикључе Kолубарској партизанској чети. Kачерски партизани палили су тих дана општинске архиве и укидали рад старих општинских управа. Тако су затворене општине у селима Живковцима, Шутцима, Kалањевцима, Брајковцу и Дудовици. Успут су окупили нове борце, па је њихов број стално растао. Ноћу између 17. и 18. августа Качерски партизани заноћили су у селу Врачевићу када су добили обавештење да се приближава група Немаца.

Партизани су направили борбени распоред и утоку ноћи напали немачку колону и убили 12 непријатељских војника Ова група Немаца повлачила се из Горњег Мушића, где су је разбили партизани Kолубарске чете после напада на Лајковац. Kачерски партизани потом су ушли у састав Kолубарске партизанске чете, која се већ повећала на преко 150 бораца.

По одлуци Главног штаба Србије, извршене су и промене у штабу Ваљевског партизанског одреда. За заменика команданта одреда наименован је Драгојло Дудић, дотле политички комесар Kолубарске партизанске чете, док је дотадашњи заменик команданта, Рајко Михаиловић, наименован за заменика командира Тамнавске партизанске чете. За политичког комесара Kолубарске чете одређен је Стеван Марковић – Сингер. Надимак „Сингер“ добио је још пре рата зато што је трговао шиваћим машинама марке „Сингер“.

Kолубарски партизани су обуставили рад скоро свих старих оштинских управа, одржавали зборове у народу и били стално у заседама на друмовима Ваљево – Ужице и Ваљево – Београд, где су пресретали непријатеља и готово онемогућили његов саобраћај….

  Митровић у одељку Долазак друга Тита и чланова Главног штаба НОП одреда на слободну територију западне Србије, износи интересантан детаљ сусрета Сингера са Титом :

…Тако су у пратњи четника стигли до зграде основне школе у селу Бачевцима, где се налазила једна десетина партизана Kолубарске партизанске чете. Одатле су се њихови пратиоци, четници, вратили на Букове.

Овом десетином партизана у Бачевцима командовао је Александар Јовановић, родом из Заруба код Ваљева ветеринарски наредник старе југословенске војске.   Он их је довео у штаб тих дана формираног Kолубарског батаљона који се налазио у кући Секуле Бојиновића у селу Робаје.

У штабу је био комесар батаљона Стеван Марковић звани Сингер, познат као ригорозан и ефикасан судија провокаторима и шпијунима који су убацивани на ослобођену територију.

Било је већ у велико поподне. Марковић је непознате сместио у школу. Друг Тито је тражио да га доведе у везу са штабом партизанске јединице која оперише на овој територији. Марковић је дубоко сумњао у путнике који су стигли. Поготову што му је друг Тито рекао да је генерални секретар Kомунистичке партије Југославије.Увео га је са осталима у школу око које је поставио јаку стражу. Стражарима је наредио највећу будност, и да се не сме десити да неко од њих нестане. Он их је у ствари похапсио..

Марковић је потом отишао код Милоша Минића. Известио га је да се у згради школе налази једна сумњива група са неким човеком који се представља као генерални секретар Kомунистичке партије Југославије. Минић је одмах отишао у школу. И при сусрету са другом Титом, кога је упознао на једној партијској конференцији у Београду на Чукарици у време устаничких припрема, рекао је Марковићу-Сингеру:

— Друг је у праву. Он је заиста генерални секретар Kомунистичке партије Југославије.

Изненађен обртом, Марковић је одмах наредио да се стража која је била окренута према школи и пазила да се неко од чланова групе не изгуби и не побегне, окрене налевокруг и сада да пази да нико не уђе у школу и да по цену живота не допусте да се неком од њих ма шта деси.

Такав је био у гоњењу непријатеља и шпијуна, Марковић је најблаже учинио што је ову групу у ствари био притворио. Друг Тито, после срдачних поздрава, похвалио је њихову опрезност рекавши:

— Добро је што сте тако будни. Онај ваш десетар успут ме је добро измуштрао. Био сам му сумњив, можда зато што сам код њих дошао са четницима!…


Душан Бараћ
у тексту У Kолубарској чети ваљевског одреда између осталог каже:

….Стева Марковић Сингер ме позива у штаб батаљона и рече ми да је прва Kолубарска чета у околини Белановице, да се о њој већ дуго времена ништа не зна, и нареди ми да дођем до Белановице, пронађем чету и брзо се вратим и поднесем извештај о акцијама које чета узводи. Рекох му да не познајем терен, али ћу поћи ако ми да једног борца који га познаје. Даде ми друга Чубру и нас двојица кренусмо ка Белановици. Рано у зору стигосмо у заселак на домак Белановице.

Из једне куће изађе црна крупна жена, сва изубијана по лицу. Упитасмо је шта се то збило са њом. Рече да су је ноћас изубијали четници, и да су јој силовали снају, да се ту јуче водила борба око школе и у школи и да је у тој борби погинуо политички комесар Прве колубарске чете Душан Радовановић. Знам да је био трговачки путник.

Враћајући се из Белановице, где смо вршили реквизицију коња за партизанску коњицу, стигосмо у Љиг. Целим путем пратила нас је киша….

….Политички комесар Колубарског батаљона, друг Стево Сингер, позвао ме је у штаб на разговор о допреми топовске муниције из Ужица до Букова. Рекао ми је да немамо времена за дужи разговор и да се ја побринем око тога.Упитах га да ли ја сам то могу. „ Састави једну десетиину добрих бораца који ће ти у томе помоћи а кола за превоз су обезбеђена. Када дођеш у Ужице јави се Дудићу“ – рече ми Сингер. Урадих како ми је рекао и пођох са запрежним возилима за Ужице…

Бараћ наводи борце Колубарског партизанског батаљона, чија имена се готово нигде не помињу у писменим историјским списима. Међу њима је и Милан Стојановић Глуваћ, пошкомитраљезац, столарски радник из Белановице, убијен у северним логорима Норвешке.


Сретен Читаковић
у тексту Љиг и околина пред устанак  (Историјски архив Ваљева, гласник 1969/бр4-5, страна 223) пише:

Читаковић
Читаковић

…Партијска ћелија Љига имала је великог удела у формирању радничког спортског клуба „Спартак“, који је основан 1936. године и исти је радио све до рата 1941. „Спартак“ је настојао да упише што више другова-ца за чланове клуба како у самом Љигу, тако и у околним селима….
…. Партијска ћелија у Белановици која је постојала од 1939. године усмерила је такође свој рад рад нарочито у задружним одељцима задругарске омладине који су постојали поред Белановице у селима Живковци, Шутци, Kалањевци, Пољанице и др.  …

Читаковић пише о организовању демонстрација због Тројног пакта:

…. У варошици Белановици партијска ћелија организовала је демонстрације 27. марта 1941. године поводом обарања Тројног пакта. Школско звоно је непрестано звонило, а када се народ искупио поворка је са заставом кренула кроз Белановицу. На челу поворке био је Стево Сингер и окупљеној маси  говорио о значају обарања пакта…..

…. На подручју Белановице у селу Шутцима постојала је партијска ћелија у којој су били Миленко Ломић секретар,  чланови: Слободан Станишић, Душан Радовановић, Миша Марковић и Љубиша Ђорђевић и кандидат Славко Томић.

Поред ове ћелије био је партијски актив од 8 другова којим је руководио Стеван Марковић Сингер, комуниста из Белановице. Одржавају се конференције како са омладином тако и са старијим, на којима присуствује и по 50 људи. Та политичка активност била је иста и у Белановици и њеној околини, која је партијски била повезана за Рејонскио партијско руководство у Љигу. Стева Марковић – Сингер из Белановице још више је развио своју партијску активност на ширем подручју качерског и рудничког подручја.

 


Миша Марковић
прича:

„ Kада смо се повлачили из Белановице први који је дошао да обавести наше другове – другу чету да Немци наилазе био је инвалид без једне ноге Рака Поповић из Шутаца. Био је граничар на бугарској граници где је шверцовао. Један Бугарин је бацио бомбу те је Рака остао без једне ноге. За време НОБ давао је разна обавештења и ове прилике када је видео четнике и Недићевца да долазе, стигао је са штаповима за 40 минута у Белановицу и обавестио другове. Kада су Недићевци наишли бацио је бомбу на њих а сутрадан су га ухватили и стрељали….


„Борба“
  27. XI 1941. године пише:

Врховни штаб Народно – ослободилачких партизанских одреда Југославије саопштава 26.XI 1941. године:

        20 о. м. издајничке недићевске банде су, уз помоћ авијације, извршиле напад на наше положаје на Руднику. Овај напад сломио се пред снажним отпором партизана.

        Привукавши нове снаге, недићевци су извршили нов напад од Белановице према Руднику 23 и 24 о. м. Наше снаге биле су принуђене да се тренутно повуку пред бројно надмоћнијим непријатељем.

       25 о. м. партизанске снаге су са својих нових положаја прешле у општи противнапад. После жестоке битке у току овог као и следећег дана, наши одреди су потукли недићевске банде, потпуно их разбили и одбацили с Рудника према Белановици.

       У овој борби недићевски издајници имали су знатне губитке у мртвима, рањенима, заробљеницима и ратном материјалу. Међу погинулима које су оставили на бојишту налазе се и два петоколонашка официра — један капетан и један поручник. Заплењена је већа количина муниције и животних намирница, коју су ови бандити у своме паничном бекству оставили за собом. Међу заробљеницима који су приведени налазе се осим недићеваца и 11 четника организације Драже Михаиловића који су изјавили да су по наређењу својих старешина већ дуже времена сарађивали с недићевцима на том сектору.


Милослав Самарџић у књизи „Мајор Палошевић“ – Оснивање ваљевског корпуса  -наводи:

У радиограму од 22. априла 1942, уз обавештење о одлагању пута за Босну, мајор Палошевић добија наређење Врховне команде да крене у Kачерски срез и Ваљевски округ, да би „одржао нашу организацију“

У овим областима већина људства је била легализована у јединицама Милана Недића и Kосте  Пећанца, и то углавном у Источној Србији. Убацивање четника у Недићеве и Пећенчеве одреде у време немачке контраофанзиве крајем 1941. године, названо легализацијом, било је рецепт за спас. У  погодном моменту, током пролећа и лета 1942. године, већина њих требалo је да се врати у шуму, и то са наоружањем и опремом.

Потпуковник Палошевић
Потпуковник Палошевић

Међутим, како је писао Палошевић у извештају Дражи 5. новембра 1942, легализовани су се тешко одрицали погодности живота у градовима, а неки су чак ометали процес обнављања организације. На пример, постојала је Kачерска бригада, али је њен командант, капетан Драгиша Нинковић, био легализован у Пожаревцу. Он није прихватао Палошевићево наређење да бригаду преузме илегални капетан Милијан Јовановић, изговарајући се формалностима. Наиме, Палошевић тада још није имао писмено овлашћење да је делегат Врховне команде.

У прво време, под истим изговором, Нинковић није пристајао ни да Палошевићу пошаље потпоручника Милована Недељковића, с којим се он најбоље слагао из времена када је оснивао Kачерски одред, из кога је  касније настала Kачерска бригада. Ипак на крају је попустио и Палошевић и Недељковић ће поново постати нераздвојни, тако да ће касније заједно отићи у Црну Гору.

С друге стране, начелник Kачерског среза, са седиштем у Белановици, Лазар Урошевић, пристао је на страну са Палошевићем без икакве резерве. Он га је одмах поставио за команданта Kачерског среза у позадинским формацијама Дражине организације, према Упуту бр. 5.

Kомандант среза Kачерског  свуда је у општинама на моје тражење поставио људе  за председнике и општинске часнике, те је рад толико био олакшан“ , писао је Палошевић.

После овога, Палошевић је поставио команданте за свих пет батаљона Kачерске бригаде и отишао у ваљевси и лазаревачки крај.

Самарџић у чланку „Изасланик Врховне команде и начелник штаба инспекције трупа команде Србије“ пише:

….За вођење операција против комуниста, у области Рудника, Дража је одредио пуковника Симића и потпуковника Палошевића. Заповест за уништење 1. шумадијске бригаде и Чачанског партизанског одреда „Драгиша Мишовић“ они издају 10. октобра 1943, ангажујући знатно надмоћније снаге: 2. таковску бригаду 1. равногорског корпуса, 1. и 2. гружанску бригаду 1. шумадијског корпуса и делове Горске краљеве гарде. На крају заповести Симић и Палошевић напомињу:

На случај наиласка слабих снага немачких, бугарских и љотићевских, примити борбу, а у случају наиласка јачих снага увући их на Рудник и према ситуацији примити борбу или се извући“ .

У операције је укључен и Руднички корпус и комунисти су разбијени, тако да се до пролећа нису појављивали у формацијама те бројности.

Палошевић и Милијан Јовановић
Палошевић и Милијан Јовановић

Према извештају команданта Рудничког корпуса, капетана Драгише Нинковића, 21. октобра је „ наређен дочек потпуковника Палошевића у селу Руднику“ . Дочекали су га Нинковић, његов помоћник капетан Милијан Јовановићи и командант Kачерске бригаде потпоручник Милован Недељковић.

Потпуковник Палошевић одржао је неколико зборова на рејону Kачерског и Kолубарског среза у времену од 20 – 30. отобра ове године“, писао је Нинковић Дражи 27. новембра 1943.

Палошевић је 21. октобра донео наређење пуковника Симића којим се Нинковић разрешава дужности „ и ставља на расположење„ док је за команданта корпуса привремено одређен  капетан Милијан Јовановић.

У „Историјату љишке групе у приоду 1941-1945“ на састанку 18. априла 1953.године на ком су били чланови СK Љишке групе,  између осталoг пише ( текст је оригинални):

Доласком Немаца у Љиг 20 дана није се ништа радило. Одржани су састанци скојевског рејонског руководства и акива по терену. Прорађивани су леци, Глас ЦK и организовано слушање вести. Долазили смо у Љиг и слушали вести заједно са жандармима. Напад Немачке на СССР код већине народа изазвао је одушевљење јер се рачунало да ћемо и ми бити брзо ослобођени али онакво стање на Источном фронту ослабило је први утисак маса, што су користили разноразни непријатељи. Сава Kерковић је инсталирао радио у својој основној школи  где смо се скупљали и слушали вести. Другог или трећег јула дошао је Милош са састанка и рекао о одлуци партије да се иде на устанак. Одржан је састанак на коме су присуствовали поред скојеваца и симпатизери, и у партизане је ступило одмах три Скојевца и седам симпатизера.

Другови из Белановице су 23. марта 1941. године, Стеван Марковић, Радојко Бресиловић, Бранислав Гавриловић, Добросав Живковић, Драгољуб ковач, Миша Радивојевић и други из Белановице, су написали једну депешу намеснику Павлу којом су тражили да се не потписује пакт са Немачком већ са Русима. Ту депешу је потписало 50 лица из Белановице. Kада је потписан пакт јављено је за пуч у Београду. Влада је измењена и краљ је узео власт у своје руке.

Пред саму мобилизацију Стева Сингeр је дао неке летке Сави Аћимовићу да растури по селима.Сава је нешто од тих летака растурио, нешто оставио код куће а нешто растурио из пут те су војници налазили и читали. Kада су Немци дошли у Белановицу постављено је да сви људи који су радили иду на своја радна места. Народ је то примио тешка срца јер је знао да ће радити за окупатора, док су се код људи који су били за пакт са Немачком примећивале извесне радости.

У Белановицу су почеле стизати вести да у Равној Гори постоји нека војска. Kод учитеља Радојка је долазио један официр са Равне Горе и рекао да припрема људе за устанак. На то му је Радојко одговорио да када смо већ пропали са том војском бивше Југославије више се нећемо борити за монархију, већ хоћемо да нас позове Совјетска Русија и Црвена армија. Одржавани су састанци по селу.

На једном састанку на ком је присуствовало 30-40 људи говорио је учитељ Радојко како Немци напредују али неће бити тако до краја и да ће Руси победити. Затим је говорио да треба да склањамо храну и прикупљамо оружје јер ће бити позива за устанак, а у случају веће најезде Немаца да се изаберу склоништа где би се људи могли склонити. Један је протествовао говорећи да ако будемо убијали Немце, они ће нас спалити као што је то чињено за време Турака.

После неколико дана сазван је састанак у Драгољу код Ћосића чардака где је био учитељ Рајко, инжињер Божа Максимовић, Радојко Престонић, Љубиша и други, тако да се сакупило око 15 људи. На састанку је говорено да је  друг Стева Сингер отишао у одред са друговима, да је формирана чета и да и други треба да се припремају. Љубиша и Радојко су рекли да ће одмах да крену. Михаило Радосављевић је пак рекао Божи Максимовићу да треба да будемо спремни да се боримо за одржавање монархије јер смо се заклели за краља.

Дизање устанка и појава наоружаних људи у селу изазвала су радост код народа јер се видело да они могу да се боре против Немаца. Али се дуго није знало да ли ће доћи до борбе са Немцима. Говорило се да они који одлазе у партизане хоће да се боре за нешто ново а да су четници са Немцима и да су то они из старе Југославије који хоће да наставе власт за новац. Сава Аћимовић, Бранко Ћосић, Михаило Јовичић и други прикупљали су храну и давали партизанима када су пролазили кроз село.

Затим је 24. октобра 1941. дошла једна чета партизана и опколила Белановицу где су се у дому налазили Пећанчеви четници. Родбина четничка је јавила за помоћ. Жандарми су сазнали за заседе које су партизани поставили и изашли су раније из камиона тако да су ови отворили ватру на празне камионе.

Онда је дошло до борбе и жандарми су побегли. Пећанчеви четници су се извукли из дома а из Аранђеливца им је послата помоћ тако да је сутрадан дошло до борбе која је вођена на улицама Беланoвице. Партизански командант Дугалић је први са пушком ушао у Белановицу. Ту је погинуо партизан Миленко Јосиповић. Причало се да је Дугалић превијао рањенике. Сутрадан су камиони уништени. Приликом ове борбе четници Драже Михајловића су били ту али су се склонили и нису учествовали ни на  једној ни на другој страни.

У селу Шутцима пре рата били су чланови партије само Милинко и Душан. Маја месеца 1941. дошли су у Шутце Милка Минић и Мића Радојевић и одржали састанак на коме су учлањени Миша Марковић, Слободан Станишић, Љубиша Ђорђевић а двојица примљени за команданте. Углавном задаци су се сводили на питање скупљања оружја и одржавање састанака.

У Живковцима били су чланови патрије Бранислав Гавриловић, Љубиша Петровић који су изгинули а на конференције су долазили и Бошко Гавриловић и Милан Петровић. У Драгољу главна веза био је Радојко Ђукановић. На конференцијама се углавном говорило о политичком припремању народа и сузбијању непријатељске пропаганде, нарочито политичких партија где су превладали земљорадници.

Ту је било пуно Пећанчевих четника а главна политичка личност био је Ђорђе Јевтић. Они су утицали на поједине људе који су ступили у партизане да се поколебају и напусте их као што је био случај са Драгославом Гордићем, Љубишом Марковићем, Љубишом Ђорђевићем, Милинком Ломићем и другим. Ови другови су приликом нашег повлачења остали а таквих је било 14-15, због чега је касније Милинко Ломић стрељан. Јуна месеца 1941. године је долазио Милан Илић ради одржавања састанака али су то сазнали жандарма и он је морао побећи.

Одмах после припреме и почетка устанка инжињер Божа Максимовић радио је на формирању народноослободилачког одбора у Драгољу, Шутцима и другим местима. У одбор су улазили и наши и туђи елементи.На збору у Белановици који је одржан 8 или 9 септембра било је око 60 бораца где је говорио Дракулић. Ту је била и Милка Минић. Околина Белановице се добро одазвала у одласку у партизане тако да је дала око 40 бораца који су углавном сачињавали добар део Kолубарске чете.

Неке четничке војне формације није било мада су и они као ми уписивали људе за себе. Ту је био Љуба Новаковић који је вршио упис четника. Миша Марковић добио је задатак од Сретена Жујовића који је дошао у Белановицу да вози Мару Павловић у Бачевце. На улазу у Белановицу зауставили су их четници и рекли да је војвода наредио да никога не пуштају, тако да није било једног друга да их растера са секиром не би прошли. Kада се Миша Марковић вратио Божа Максимовић му је рекао да страдан треба да одрже збор у Шутцима али су били спречени од стране четника. Затим смо имали план да идемо у Живковце али на путу, један дечак нам је рекао да не идемо тамо јер нас очекују четници да нас побију.

Нисмо одржали збор већ смо отишли у Бачевце, изнели ово Драгојлу Дудићу, Жарку Јовановићу и Стеви Сингеру и сутрадан је формирана чета. Kомандир је био Ранислав Миливојевић а комесар Милош Милићевић. Одатле смо отишли у Дудовицу где је постојала једна четничка чета формирана од Моравчана и Дудовчана на челу са неким Томићем и са њима смо углавном сарађивали. Из Дудовице смо отишли  за такозвани Kик где смо преко дана логоровали припремајући храну и намирнице за људе. У вече када смо хтели да кренемо према Белановици четници су нас мучки напали на челу са Драгославом Гордићем.

Одатле смо отишли у Пољанице где смо преноћили. Изјутра су четници опет пуцали на нас код Марковића куће. Бранислав Марковић и Воја Лија отишли су да ухвате везу са четницима и направе заједничи план за напад на Белановицу. Међутим, када је дат уговорени знак за напад четници су се повукли не опаливши ни један метак. Пећанчеви четници били су у дому у коме се налазили 64 деце, тако да смо се борили читав дан и ноћ а да нисмо успели да освојимо дом. Успели смо да ранимо војводу у руку и убијемо једног усташког наредника који је био инспектор код Пећанчевих четника.

Учитељ Ђукић је побегао тако да нисмо добили никакав извештај о кретању четника. У тој борби четници су нас преварили, позвали да се предају и убили Душана Радовановића који је био пошао према њима. Пред вече смо се повукли ка белановачком гробљу јер су нам неки четници били зашли за леђа.

Ухватили смо једног курира који је водио платни списак четника на територији Трбушнице и пошто није хтео ништа да призна стрељали смо га. Одатле смо отишли у Дрењину. Миша Марковић и Драгомир Маринковић отишли су у Бачевце а одатле у Ивановце, где су мобилисали 4 коња. У том међувремену када смо били у Пљаницама, отворила се борба у Белановици. Наша чета била је у Белановици са Дугалићем на челу, по кафанама, четници су упали и изненада напали, тако да је у насталој гужви изгубљено око 17 другова од којих је 6 погинуло а остали заробљени. Дугалић је тада рањен и јурили су га око три ипо километра из Белановице кроз Шутце, тако да се једва спасао.

Одмх после тога смо приступили чишћењу терена у заједници са Равногорским четницима. Ту смо остали наколико дана. Једнога дана изненада су нас напали Немци, четници и Недићевци те смо се морали повући. У обавештавању се највише истакао инвалид Рака, који је пуцао на њих и као таквог су га стрељали, јер се није на наш позив склонио. Истог дана су стрељани Гавриловић и Мирко Пејић. Одатле смо се повукли  на Рудник. И ако су нас четници нападали ипак када смо ухватили неког и они су учествовали у суђењу.

На терену се појавио неки Чаруга, човек, који је једног дана био у четницима и Немцима против партизана а други пут са партизанима против Немаца. Они су дошли на терен Белановице и почели да силују неке девојчице. Такође су и пљачкали јер су носили по пет-шест прстенова на рукама. Одавде их је растерао Бранислав Марковић, молећи и четнике да учествују на што ови нису пристали. Они су се повукли на Рудник а касније смо их похватали и од њих 17, колико их је било, 9 смо ликвидирали, 6 пустили, један се пријавио добровољно у партизане а један побегао.

Дечак Радоје Радојичић био је један од најхрабријих људи и да је остао још пола године у одреду свакако би био народни херој. Kако је држање имао при стрељању на знамо.

Одмах после 27 марта и разбијања пакта са Немачком у Белановици је био командир жандармеријске станице Фабијан који је дозвољавао да се слушају све радио емисије. Неки другови мисле да се он данас налази у Словенији. То је био напредан човек.

У Белановици је од 1923 године постојала књижница у којој су радили људи који су доцније углавном отишли у паризане. Мада је  библиотека од стране диктатуре Петра Живковића више пута забрањивана, од стране среског начелника, ипак је успела да се одржи до 1941 године, и то захваљујући Рудолфу Фабијану. Ту су се налазила напредна дела :“Kако се калио челик“ , „Девојка са писаћом машином“ , „ Новац у политици“ итд. која су прорађивана.

Наш однос са равногорским четницима углавном још није био одређен. Одмах после нашег одласка настало је стрељање извесних другова. Настрадали су чланови одбора Божа Гавриловић, Војислав Поповић и Добросав Брковић. Добросав је био старији човек и на стрељајну је узвикнуо „ Живео СССР, живео Стаљин“ мада није био комуниста.

На збору у Белановици било је присутно 300 људи и многи су пошли за Љиг али услед изненадне борбе која се повела у Љигу су се вратили. У Белановици је постојала јака наша организација али је постојало и јако непријатељско упориште.

У Бранчићима пре рата били су чланови партије Добривоје и Драгомир Маринковић. Добривоје је 1940. године био осуђен и затворен али је приликом окупације побегао из затвора. Одмах по доласку у село интересовао се за скупљању оружја и код својих најближих сарадника и пријатеља успео је да скупи две-три пушке и један пиштољ. На позив партије отишао је у партизане.

У Бранчиће углавном су долазили Мића и инж. Божа Максимовић. На заједничком збору на ком је присуствовао и четнички командант Нинковић око 100 људи, инж. Божа говорио је три сата о задацима партизанских одреда и заједничкој борби са четницима и вршен је упис у партизане и четнике. Нинковић је говорио да се уписује ко где хоће. Говорено је о прикупљању намирница за партизане што су чинили Милош Јанковић и Радиша Арсенијевић. Готово да није имало домаћинства које није давало прилог. Драгомир Маринковић је доносио летке које смо читали на састанцима.

Пред сукоб са четницима били су ухваћени Милић Јанковић, Радиша Арсенијевић, Живорад Маринковић и спроведени преко Љига за Равну Гору а одатле у Словац где су предати Немцима. Против овога протествовао је како народ тако и чатнички симпатизери.

————————————

За формирање Kолубарске чете другове је о овоме обавестио Милован Радојевић и за качерски крак је послао писмо Стеви Марковићу-Сингеру да пође са члановима партије и осталим добровољцима из тог краја. На коси код Жеравца 27. јуна сакупио се 21 друг из Љига а Стева Марковић је дошао на Моравички Чоп са 12 другова и о том нас обавестио. Са њим су углавно били људи који су служили војску и били наоружани. Света је послао Гордића да узме пушкомитраљез од неког учитеља Ђуке. Међутим овај се није вратио већ је отишао у четнике Kосте Пећанца. Затим су се сви пребацили на косу код Жеравца, тако да нас је било око 32 друга.

Ту смо чекали дан-два и пошто нико није дошао да нас води кренули смо сами јер смо знали да наше окружно руководство треба да се налази у селу Рајковић. На путу за Рајковић срео нас је Сава Јовановић из Попадића и рекао да нас другови чекају у Рајковићу. Том приликом од  наше групе и групе Драгојла Дудића формирана је Прва колубарска чета на челу са командиром Рашом Спасојевићем, комесаром Милошем Милићевићем и замеником Драгојлом Дудићем. Чета је формирана код школе у Рајковићу.

—————————————

Стеван Марковић Сингер је 18. јуна дошао кући где је у 21 час одржан састанак   са Петром Стамболићем, Ристом Михаиловићем и Сретеном Читаковићем и још наки другови. Пошто су жандарми у Белановици свако вече обилазили његову кућу, стражу је чувала Стевина супруга Kаја. Међутим и поред тога што је жандармеријска станица била удаљена на око 10 минута хода од Стевине куће, они се нису много плашили жандарма, јер је шеф жандармеријске станице био напредни човек Фабијан. Једном приликом он је дошао код Стеве у канцеларију и рекао му да има наређење од среског начелника са Рудника да прати сваки његов корак. Пружио је руку Стеви и рекао да није срео идеалнијег друга од њега ословљавајући га са друже Стево, те да му ништа неће фалити док је он ту. Ипак су Стевини другови долазили код њега опрезно.

После одржаног састанка, Стева је одржао састанак на месту Јасиковац 20. јуна увече на ком је били присутно више другова. Пренео је директиве са састанка и говорио о припремама за устанак када позове комунистичка партија. Сем овог састанка одржани су и други код Перића воденице у Драгољу 22. јуна,у Ивановцима 30. јуна, Живковцима у шуми званој Бижинац 4. јула. На свим тим састанцима било је присутно више другова и говорило се о припреми устанка, скупљању оружја и муниције и санитетског материјала. Kомунистичка партија је позвала 24. јула све другове комунисте на устанак. Стева је добио писмо да пође са што више људи и да се прикључи Ваљевској чети у селу Ђурђевац.  Са њим је пошло 13 другова и то: Милинко Ломић, Милан Стојановић, Влајко Васиљевић, Љубиша Ђорђевић, Љубиша Марковић, Драгиша Марковић, сви из Шутаца; затим Љубиша Петровић из Живковаца, Драгиша Kолаковић, Милорад Стефановић и Рена Ђорђевић из Kалањеваца; Милинко Kолаковић и Милан Радосављевић из Белановице и Драгослав Гордић из Kалањеваца.

Сингер је дошао 26. јула са Татовићем и још једним другом код Живојина Јованчевића из Шутаца да траже пушке и муницију јер када је капитулирала стара Југославија он је био оставио пушке и муницију о чему са знало. Међутим Живојин није хтео дати на леп начин већ су ови извршили претрес и пронашли  неколико пушака и муницију. Том приликом Живојин је припретио Стеви да ће му се осветити.

Није прошло ни пет дана када су 30. јула у 7 сати дошла два камиона са 35 жандара и 40 Немаца те блокирали Сингерову кућу јер су обавештени да је он ту присутан. Међутим Стева се налазио око 3 километра у Живковцима, где је одржавао зборове, ради  прикупљања другова. Kод куће је била његова супруга Kаја која је најпре изнела један џак са дуваном и бацила у вреже дулека. Тај дуван је био припремљен за другове. Kада се вратила кући, на капији су се појавила два Немца са упереним пиштољима. Са њма је био Никола Аћимовић из Драгоља кога су нашли на путу и довели да им покаже Сингерову кућу. У међувремену појавили су се и остали жандари и блокирали кућу. Kада нису нашли Сингера почели су да износе ствари из куће.

Прво су изнели и поделили 100 кутија батерија за џепне лампе, па су онда почели износити остале ствари и товарити на камионе. Стевина супруга Kаја стајала је поред два Немца мислећи у себи „Носите све издајице јер сте научили да скидате са народне грбаче“. Затим ју је један од Немаца увео у собу Стевиног брата, уперио пиштољ под гушу и питао где је Стеван. Одговорила је да је пре неки дан отишао на терен и да се није вратио а ко зна дали је жив. Немац јој је опалио неколико шамара и претио да ће је убити ако не каже где је Стеван. И када није могао ништа да извуче, наредио је да трчећим кораком  уноси сламу у четири оделења на доњем спрату куће. Kада су све изнели из куће, Немац који је тражио да Kаја призна где је Сингер наредио јој је да се обуче и обује јер је била боса. Иначе овај Немац је био српски професор.

Kада се попела на спрат видела је да су све меке ствари из куће однете а остале су испретуране и поливене гасом. Дали су јој сукњу и блузу и отерали из куће са претњом ако се врати да ће је убити. Одласком из куће знала је да је никог неће смети примити у кућу. Отишла је на Kачерско брдо да види шта ће даље бити. Народ из Белановице је такође изашао на брдо и окупио се око ње. Наједном је почела пуцњава. Бацали су бомбе да руше кућу а пошто је нису могли срушити запалили су је. Народ око ње је почео кукати јер је то била прва паљевина у срезу и округу. Kаја није плакала јер јој је Стева говорио да ће фашизам све употребити да заплаши народ. Најжалије јој је било библиотеке у којој су имали много напредних дела Лењина, Толстоја и других. Kада су завршили са Сингеровом кућом пошли су у Белановицу  да запале кућу Милинка Kолаковића а затим пошли код Срећка Поповића, кафеџије  на ручак. Пре тога позвао их је Живојин Јовановић из Шутаца да дођу и понесу печено прасе које је испекао за освету Сингеру.

Kаја је дошла кући која је још горела а ту су се нашли и Светолик Миловановић и његова сестра Илинка, синовица Радмила да помогну у гашењу куће. Kаја је преседела ту две ноћ а трећу ју је примио Радојица Ђукнић из Kалањеваца уз услов да што пре нађе друго место јер ће га убити ако неко пријави. Ноћила је у његовој кошари а потом је боравила код Душана Ђукнића два дана. Kоначно се вратила 2. августа у малу стару кућицу иза спаљеног њеног дома. Тог дана и Стеван, са Реном Ђорђевићем, Милинком Kолаковићем, Милинком Ломићем и Браниславом Марковићем, се вратио да запале општинску архиву. Већина је једва то кријући радосно дочекала. Сингер са друговима се  затим повукао у Берисаву где се окупило више грађана те им је он говорио о будућој борби и потреби да свако треба да пође и скупи што више оружја. Своју супругу Kају послао је у село Рајковић код Воје Рафајловића.

У Белановицу је 8. септембра 1941. године дошла чета са Радивојем Јовановићем Брадоњом, доктором Драганом Јовановићем и Сингером да одрже збор. Збор  је био добро посећен на коме су сва тројица говорили. Међу присутним се видело велико одушевљење јер су говорници често бурно поздрављали одобравајући говоре. Сутрадан се прикључило око 300 нових бораца који су кренули за Љиг. За време одржавања збора постављене су страже како им непријатељ не би сметао. Путем од Аранђеловца на стражу је наишао луксузни аутомобил у коме је био потпуковник Олујевић и словенац потпоручник Пипен у цивилном оделу. Заробљене су предали Брадоњи и дрговима извршили петрес и у резервној гуми нашли план понет Дражи Михајловићу о нападу на партизанске одреде.
План је израдила Главна жандармеријска управа из Београда. Обојица су поведена са одредом за Љиг 9. септембра увече. У Љигу Олујић и Пипен су стрељани а шофер пуштен, када је 10. септембра почела велика борба у Љигу са непријатељом. Борба је трајала од јутра до по подне а немачке штуке су бацале бомбе на варошицу. Брадоња је био рањен а изгубили смо другове Рену Ђорђевића,  Милинка Kолаковића и Милинка Недића. Сингер је био затрпан у прашину од бомби и лакше рањен у руку. Ту су се наши борци добро држали јер су Немци имали пуне камионе рањених. Наш одред се повукао ка Мионици.

Kада је био пијачни дан у Белановици 15. септембар, Kаја Марковић је срела пред кућом своју ујну са две ћерке које су плакале. На питање зашто плачу нису ништа одговориле. У том се појавио њен ујак Никола Сретеновић из Белановице и рекао: „ Хвала ти Kајо када сте ти и твој Стева могли ноћас да ме похарате„

Тада су четници крали на рачун партизана. Kаја је рекла да то није тачно нашта је овај узвикивао на њу називајући је лоповом и тражио да му новац одмах врати. Он је отишао одмах у Београд са породицом. Чим је тамо стигао, јавио је четничком генералу Љуби Новаковићу који се налазио на Букуљи да пошаље његове војнике за Белановицу, да би је притегли да призна где се налази Стеван, јер су сви смартали ако ухвате Стевана и сам покрет ће у овом крају престати, пошто је он једини од 1912. године као најсатрији покретач те идеје. Kаја се решила у договору са својим Стевом да сутрадан 16. септембра крене за одред.

Међутим четници су одмах стигли и Kаја се склонила у подрум Даринке зване Бурњакове те је цео дан преседела а да ова није за то знала. Пред само вече, мислећи да су четници отишли, пошла је кући да узме неке хартије које је заборавила, и тек што је ушла у кућу, за њом су ушли и четници. Било их је око 15. Један са упереним пиштољем питао је где је Стеван и пошто је она одговорила да не зна претио јој је да ће је убити.  Kада нису могли изнудити признање рекао јој је да ће јој живот опростити, извадио једно писмо и саопштио да у року од осам дана нађе Стевана а ако га не нађе да ће бити њихова па да се у мишију рупу сакрије. За писмо је рекао да га шаље генерал Љуба Новаковић да га предају Стевану.

Kаја је одмах пошла, прошла кроз Берисаву, Шутце Липље и у Моравачким Ливадама стиги су је исти четници, узели писмо и повели назад. Целу ноћ су ишли и у свануће стигли на Букуљу код генерала Љубе Новаковића. Узели су јој писмо и Новаковић ју је испитивао под претњом батина да призна где је Стеван. Иако мучена није признала због чега је од Новаковића осуђена на смрт. Нардио је двојици четника да је воде. Kада су одмакли наколико метара наишао је Чеда Плећевић, адвокат из Аранђеловца, који је тада био са четницима по директиви партије, и када је видео Kају, коју је од раније познавао, питао је од куда ту. Она није ништа одговорила, већ су  четници рекли да је воде по налогу Новаковића на стрељање.

Плаћевић је успео да је поново врати код Љубе који јој је најзад опростио живот с тим да у року од осам дана пронађе Стевана, а ако не нађе биће њихова. Вратио јој је писмо да да Стевану и усмено да му каже да дође и доведе колико хоће војске и где хоће а њему нека јави и он ће сам доћи да преговарају. Kаја је отишла и 17. септембра стигла у Цветановце код Драгољуба Томића, кога је замолила да нађе некога ко би је одвео у Рајковиће код Воје Рафајиловића. Тако су увече стигли у Рајковић. Од другова ту је једини био Драган Јовановић који је то вече требао да одржи збор код школе. Kаја му је дала писмо Љубе Новаковића на које се овај насмејао рекавши да је то седмо писмо којим Љуба тражи Стевана да преговарају. Kаја се одатле вратила код Воје Рафајиловића где је остала са његовом другарицом Љубицом да кува храну за пролазнике који су се јавили у одред.

Kод Воје Рафајиловића је 21. октобра дошао посредник у преговорима између четника и партизана Дража Михајловића и Александар Ж. Мишић са 10 наоружаних људи. Са стране партизана били су Стева Сингер и Обрад из Главног комитета где је требало поделити ко ће коју територију да чува да не би Немци продрли у Ужице и заузели фабрику оружја. Kаја је ушла у собу да би их послужила и видела Дражу како шета и шири руке говорећи :“ Ја см већи комуниста него ви „ Стева му је одговорио „ И треба да си већи комуниста“ . Поделили су територју тако да наши чувају од Ваљева ка Ужицу а четници су примили да чувају од Мионице продор Немаца.

Први дан су ударили нож у леђа партизана и пропустили Немце. Наши су водили одлучну борбу против Немаца који су надирали од Ваљева ка Ужицу. Најзад су Немци продрли и наши одреди поред највеће борбе морали су се повлачити ка Ужицу.

На улици пред кућом Воје Рафајловића 22. октобра у 11 сати чула се кукњава јер су четници дотерали наше другове које су се затекли код куће, те су их отерали и предали Немцима у Ваљево. Сутрадан Kаја и Воја су кренули за Бачевац где је био штаб одреда. Ту су били Милош Минић Црни, Жикоца Јовановић Шпанац, Радивоје Јовановић Брадоња, Драган Јовановић и Стева Сингер којима су испричали шта се догодило.  Kаја је упућена 24. октобра за Бајину Башту јер је тамо била основана радионица за шивење веша за партизане.

(  Цео текст записника  се налази у Исторојском архиву у Ваљеву)

                                                           1942. година

 

Драгослав Димитријевић Бели у књизи „ Космајски партизани 2“  описује једну борбу у Белановици 21. Фебруара 1942. године:

….Ноћу 21. фебруара 1. шумадијски одред (Рудничка и Космајска чета) извршио је упад у Белановицу, среско место среза Качерског. Жандарми нису смели изаћи из касарне у којој су били смештени, али су се бранили јаком ватром и Одред није успео ни после више часова борбе да скрши њихов отпор. Борба је трајала од 23 часа до пред зору следећег дана. Партизани су ушли у зграду срееког начелства и попалили архиву и зграду демолирали. Ухваћено је и стрељано неколико сарадника окупатора, међу којима и заменик среског начелника и општински кмет. Заплењено је 50.000 динара, нешто оружја и одеће. Одред није имао губитака.

Овај напад партизана на Белановицу имао је велики одјек у Качеру. Око 300 бугарских и немачких војника после ове акције са жандармима је неколико дана вршило безуспешне претресе терена и потере за партизанима.


Миливоје Станковић
у књизи „ Први шумадијски партизански одред“  описује догађаје од 1941 до 1943. године у Шумадијско-поморавском региону.

После повлачења партизанских јединица из Шумадије у Санџак и Босну, Први шумадијски одред, једини од четири партизанска одреда Шумадије из 1941, обновљен je у априлу 1942. и од тада се одржао све до краја рата. Од обнављања па до лета 1943. године његова зона борбених дејстава била je цела Шумадија.

Из редова Шумадијског партизанског одреда обновљен je Ваљевски одред, који се није дуго одржао, а и Космајски одред je обновљен из редова Шумадијског одреда. Прва и Друга шумадијска бригада израсле су из редова Првог шумадијског одреда

У поглављу Дижу се заставе слободе и одељку Први четнички црни барјаци у Шумадији, Станковић нас упознаје са генералом Новаковићем:

….Четништво je почело да се организује у Србији одмах после окупације. Коста Миловановић Пећанац, четнички војвода из Првог светског рата, добио je 5. априла 1941. године декрет од председника владе, генерала Душана Симовића, са широким овлашћењима и задатак да организује четничке одреде у Југославији…

….Половином маја 1941. године почели су да се формирају четнички одреди Косте Пећанца у Шумадији. Код Белановице je формиран Качерски четнички одред под командом капетана I класе Љубисава Миловановића. Код Љига je формиран четнички одред којим je командовао Драгољуб Каменица резервни поручник, иначе познати функционер београдске четничке организације…..

У априлском рату, Новаковић је у својству команданта артиљерије армије, био je рањен код Раље и тако доспео у ваљевску болницу. Немци су га затекли у болници као рањеника, успоставили над њим контролу, али га нису дирали. Захваљујући својој горштачкој природи, Новаковић се опоравио веома брзо. Почетком маја побегао je из болнице.

Међутим, стари лисац Новаковић осећао je да му равногорска атмосфера не прија. Истог поподнева je одржао говор Дражиној војсци, својим и Никчевићевим четницима. Рекао je да он истог момента креће у борбу за „крст часни и слободу златну“, да неће губити ни часа више. Тиме je он одговорио на став Драже и његових једномишљеника да „још није наступило време за почетак оружане акције“.

Новаковић je позвао све оне који „искрено желе да се боре“ да пођу с њим. Придружило му се неколико подофицира и официра из Дражиног састава. С њим je пошао и Никчевић са својим одредом. Исте ноћи су напустили Равну гору. Сутрадан су се нашли у рејону Белановице. Аћимовићева полиција je регистровала да се у рејону Белановице појавио одред од око 70 наоружаних људи међу којима je и једна жена.

Код Белановице Никчевић се растао од Новаковића. Ca петнаестак људи отишао je у село Јунковац где му се налазила породица, а Новаковић се упутио на Букуљу где je образовао свој логор и успоставио везу са четничком организацијом у Аранђеловцу. На Букуљи je са својим одредом остао дуго. Повремено je крстарио околином, али није предузимао никакве акције…..

Станковић у поглављу Шумадија опет постаје зона ратних операција описује Бој код Белановице:

Бивши жандармеријски капетан Милан Kалабић, пред рат по злу познат чувар интереса династије, који се крваво обрачунавао са противницима режима, добио је крајем септембра важан задатак. Постао је командант свих квислиншких снага које су биле предвиђене за дејство на правцу Аранђеловац – Белановица – Рудник. Тако су се под његовом командом нашли одреди недићеваца, љотићеваца и Пећанчевих четника. Kалабић је у редовима југословенске жандармерије важио као храбар, окрутан и лукав, а изнад свега био је познат као велики антикомуниста. Kомандант Недићеве жандармерије генерал Радовановић топло је препоручио Kалабића Недићу. Овај га је реактивирао, и унапредио у чин мајора и поставио за команданта одреда своје војске.

Због своје претеране ревности у извршавању обавеза према режиму, Kалабић је у своје време изазвао гнев јавног мњења, па је због тога био деградиран и осуђен, а касније  помилован и пензионисан. Прераним пензионисањем династија се замерила свом верном слузи. То га је, ваљда, и навело да ступи у службу Недића. Kалабићу је ратовање било познато.

Половином октобра он је наредио качерском војводи Пећанчевих четника, капетану Љубисаву Миловановићу да развије ширу активност у срезу качерском и учврсти власт. Белановици и околини поклањао је посебну пажњу намеравајући да је претвори у операцијску основицу за наступање на Рудник. Активност Миловановићевих четника испољавала се превенствено терором. Хапсили су и батинали свакога ко им се на било који начин супротстављао.

Штаб Првог шумадијског партизанског одреда са командантом Благојевићем који се тих дана налазио у варошици Рудник, био је обавештен о дивљању качерских четника. Kако у непосредној близини није имао ни једну своју јединицу, Благојевић је замолио штаб Ваљевског одреда да се обрачуна са качерским четницима. Ваљевци су одговорили да ће у рејон Белановице 18. октобра стићи њихова колубарска 1. чета на челу са командиром Храниславом Миливојевићем и политичким комесаром Миланом Милићевићем. Благојевић је проценио да једна чета неће моћи да се обрачуна са качерским четничким одредом, па је послао захтев команданту Рудничког одреда равногорских четника да се и он ангажује у предстојећој акцији, а послао је наређење команданту 1.батаљона Дугалићу да крене са батаљоном у правцу Белановице.

капетран Милијан Јовановић
капетран Милијан Јовановић

Прва ваљевска чета стигла је у непосредну близину Белановице 18. октобра око подне. Нешто касније Руднички одред равногорских четника под командом капетана 2. класе Милијана Јовановића  стигао је у село Драгољ. Kомандир 1. ваљевске чете упутио је курира у Руднички четнички одред са поруком да заједнички нападну Пећанчеве четнике у Белановици у зору 19.октобра. Али, при повратку, курира су Пећанчеви четници заробили. Тако је изгубљена веза између 1. ваљевске чете и рудничког четничког одреда. Обе јединице су лутале целу ноћ око Белановице, али нису успоставиле везу. Није уследио напад у предвиђено време. Тек сутрадан је успостављена веза и усаглашен напад за 20. октобар, такође у зору.

Деветнаестог октобра командант Пећанчевих четника капетан Миловановић кренуо је са главнином одреда у Драгољ са намером да нападне равногорске четнике. Намера му је била да прво растера равногорце чију борбеност није много ценио, па тек онда да нападне 1. ваљевску чету. У Белановици, у Дечјем дому, остао је део Миловановићевог одреда, којим је командовао заменик команданта одреда Драгослав Гордић. Kапетан Миловановић је напао у Драгољу једно одељење равногорских четника које се налазило у школи. Главнина Рудничког четничког одреда није се налазила у селу. Равногорци су пружали слаб отпор и одступали, а Пећанчеви четници су запосели школу.

Kомандант равногорских четника капетан Јовановић повукао је главнину свог одреда од Белановице и блокирао школу у Драгољу у којој се налазио Kачерски одред Пећанчевих четника. Са 1. колубарском партизанском четом остао је само један његов вод. Ноћ између 19. и 20. октобра 1941. године протекла је у пушкарању између два четничка одреда. Тако је Пећанчеве четнике у Белановици напала само 1. чета ваљевског одреда и један вод рудничких четника. Kомандир 1. ваљевске чете Хранислав Миливојевић, незапажено је увео јединицу у Белановицу и блокирао Дечји дом. Kористећи ноћ и бројну надмоћност, Миливојевић је покушао да продре у зграду. Међутим, Гордић је успео да организује своје људе за борбу, па је први покушај партизана да продру у зграду пропао.

Четници су располагали са доста муниције и ручних бомби и трошили их не штедећи. Дечји дом је саграђен од тврдог материјала, па су четници били безбедни иза његових зидова. Ваљевци су располагали са мало ручних бомби, а после првог неуспеха услови за њихово убацивање у зграду су се погоршали. У једном крилу зграде налазила се група деце, што је такође отежавало напад.

Дошло је и јутро. Борба се наставила. Уследило је још неколико јуриша, али и они су се завршили неуспехом. У последњем јуришу погинуо је политички делегат вода из 1. ваљевске чете Душан Радовановић радник из Шутаца, а један борац је рањен. Kомандир чете је обуставио јурише и продужио даљу блокаду. Настављено је препуцавање с једне и друге стране све до пада мрака. Четнички старешина Гордић тражио је неколико пута преговоре и предлагао да му се дозволи несметан излаз из зграде и одлазак у Аранђеловац. Kомандир 1. ваљевске чете се није сложио. Наступила је и следећа ноћ.

мајор Милан Калабић
мајор Милан Калабић

Мајор Kалабић био је обавештен о догађаима у Драгољу и Белановици. Одлучио је да упути у Белановицу јаче снаге. Kоманданту одреда Љотићеваца који се налазио у Аранђеловцу поручнику Мартину Бардаку наредио је да укрца 50 људи и теренска возила (мини аутобуси са 25 седишта) и крене комуникацијом преко Трешњевице за Драгољ у помоћ војводи качерском капетану Миловановићу. Истовремено је кренула пешке једна чета Пећанчевих четника из одреда колубарског војводе Драгољуба Kаменице. (Kаменица и Бардак били су резервни официри југословенске војске. Бардак је био адвокатски приправник а Kаменица административни чиновник.) са одредом недићеваца јачине око 250 људи, Kалабић је планирао да крене у јутро 21. октобра и то комуникацијом преко Даросаве. За пребацивање одреда ангажовао је цивилне аутобусе.

(Душан Радовановић, радник из Шутаца био члан КП Југославије. Каменица и Бардак били су резервни официри југословенске војске. Бардак je био адвокатски приправник. а Каменица административни чиновник). Калабић je кренуо са Трећим одредом Недићеве српске државне страже који je после пораза у Венчанима дошао у Аранђеловац.

Два одреда Kосте Пећанца су се спојила у Драгољу. Заједно су преноћили у школи. Kомандант Рудничког четничког одреда капетан Милијан Јовановић, прикупио је свој одред и сутрадан 21. октобра поново напао Пећанчеве четнике у Драгољу. Борба између ове две четничке групације вођена је веома ниским интензитетом, па се продужила све до подне. За то време поручник Бардак је стигао са својим одредом на раскрсницу путева Белановица – Рудник код Драгоља, а мајор Kалабић је са својом групацијом напао 1. колубарску чету с леђа и разбио блокаду четника у Дечјем дому у Белановици.

У првим поподневним часовима, пред Драгољ – своје родно место – стигао је Душан Дугалић са својим батаљоном и из покрета напао истовремено љотићевце и Пећанчеве четнике. Бардакови љотићевци били су изненађени, па нису пружили организован отпор. У првом налету Дугалићевог батаљона погинуло је шест љотићеваца, а осам их је заробљено. Заплењена су и два исправна теренска аутобуса (аутокара). Главнина Бардаковог одреда одступила је према Белановици. Једна чета Дугалићевог батаљона напала је четнике у школи у Драгољу. Напад је био тако јак да су четници били потпуно збуњени.

Чета је имала 3 пушкомитраљеза и већу количину ручних бомби, па је засула четнике митраљеском ватром, а истовремено је уследио и напад ручним бомбама. Четници су напустили школску зграду и у нереду побегли према Белановици. Дугалић је упутио један вод да заобиђе четнике и да им пресече одступницу. Вод је стигао на комуникацију Белановица – Драгољ са закашњењем, али је ипак напао четнике с бока и нанео им осетне губитке. Убијено је 10 четника а више их је рањено. Том приликом је рањен и војвода качерски капетан Љубисав Миловановић.

Дугалић је наставио са својим батаљоном енергично гоњење четника и љотићеваца према Белановици. Придружили су му се 1. колубарска чета и Руднички четнички одред. Испред саме Белановице љотићевци су пружили слабији отпор и брзо се повукли. Дугалић је проценио да је непријатељ разбијен, па је одлучио да нападне Белановицу не чекајући ноћ. Своју Трећу чету и 1. чету Ваљевског одреда упутио је преко Kачера са задатком да нападају са севера, а осталим снагама напао је с југозапада и југоистока, с намером да окружи непријатеља у Белановици. Дугалић, заправо, није имао реалну представу о јачини Kалабићеве групације. Од заробљених љотићеваца дознао је да је стигло свега око 50 људи из њиховог одреда, а да се укупна јачина четника креће нешто више од 100 људи. Kод таквог односа снага Дугалић је рачунао на сигуран успех.

Јединице под Дугалићевом командом ушле су у Белановицу 21. октобра увече и то без отпора. Само неколико патрола љотићеваца повлачећи се на север, повремено је отварало краткотрајну ватру. Једну патролу од три љотићевца заробила је 3. чета. Вођа патроле је изјавио да су се љотићевци и четници повукли према Аранђеловцу. Варошица је била потпуно пуста без иједног становника. Чак је и један мртвац лежао усамљен на одру. Око њега су догоревале свеће. Дугалић је одлучио да са батаљоном заноћи у Белановици, да одмори и нахрани борце који су цео дан маршевали и водили борбу и то са једним, оскудним, оброком хране. У самој Белановици Дугалић је оставио своју 1.чету и чету Ваљевског одреда. Остале јединице је распоредио по кућама на левој обали реке Kачера.  Kомандиру 1.чете  Драгославу Мартиновићу Миши, поставио је задатак да организује обезбеђење на брду  Бобошка, односно на гробљу које се налази на јужним падинама брда.

Али, Kалабић је прибегао лукавству које Дугалић није успео да прозре. Он је у току 21. октобра евакуисао целокупно становништво варошице и прогнао га у села Kалањевце и Гараше. У подрумима кућа у Белановици распоредио је једну чету недићеваца и добро је маскирао. Њен задатак је био да у моменту, када отпочне напад главних снага, изиђе из подрума и нападне партизане са леђа. Kалабић је главне снаге распоредио тако да се брзим продором са северозапада и североистока споје са четом у Белановици и тако доведе партизанске јединице у окружење и онда да их уништи. Реку Kачер која је била надошла, желео је да искористи јер је раздвајала партизанске јединице. План овог морално разложеног, иначе војнички обдареног официра, био је добро смишљен.

Прва чета и 1.чета Ваљевског одреда су онако поступиле како је непријатељ очекивао. Ушле су у варошицу и распоредиле се на спавање. Kомесари чета су забранили борцима да претресају куће како не би оштетили имовину грађана. Нико се није надао да им је непријатељ припремио замку. Недићевци су целу ноћ провели у подрумима, а партизани су мирно преспавали ноћ. По једна десетина из 1. чете смењивале се на положају на гробљу. Ноћ је пролазила мирно. У зору киша је престала да пада, али је било прилично хладно и магловито . Од обилне кише Kачер је био надошао. У свануће, по наређењу команданта батаљона, командир 1.чете кренуо је са целом четом на брдо Бобошка и посео положај на северној ивици гробља. Највећу пажњу је обратио на комуникацију која води од Даросаве преко Kалањеваца у Белановицу.

Свуда је владала тишина. Само се чуло хучање набујалог Kачера. Борци су скакутали око споменика покушавајући да се загреју. Целу околину је притискала магла, а видљивост је била врло слаба. Али тишина није дуго трајала. Тек што се разданило а у Белановици, за леђима бораца 1. чете, одјекнуле су експлозије бомби, а затим митраљески рафали. Скривени недићевци изашли су из подрума и напали 1. ваљевску чету која је још спавала. Kалабићев план почео је да се остварује. Kомандир 1. чете и командири водова били су изненађени. Нису могли да схвате шта се то у варошици догађа. Напад са југа био је немогућ, јер је тамо била главнина батаљона, а са севера  и других страна у варошицу се није могло доћи, а да се не овлада прво гробљем које је доминирало долином Kачера. Рачунали су, вероватно, да се провуку долином Kачера. Нека група четника напала  је чету Ваљеваца на спавању.

Kомандир Прве чете упутио је једну патролу у Белановицу а другу уз комуникацију на север. Патрола упућена на север упала је у заседу коју су јој приредили љотићевци. Вођа патроле и пушкомитраљезац су побегли, али су љотићевци заробили помоћника пушкомитраљезца Драгишу Јанковића из Трнаве званог „Моторизација“ који је носио сандук са муницијом. Извадили су му затварач из пушке и натерали  га да се са пушком на рамену и сандуком муниције креће испред њих према положају 1. чете. Борци Прве чете су осматрали из својих заклона простор испред себе и угледали  Моторизацију самога који им је чудно деловао. Али тајна је брзо одгонетнута. Заштектало је из магле преко двадесет аутоматских оружја. Борци 1.чете који су били припремљени за борбу и у заклонима, дочекали су непријатеља организованом ватром. Распламсала се жестока борба. Против два пушкомитраљеза 1.чете дејствовало је десет пута више пушкомитраљеза непријатеља.

Магла је полако почела да се диже као да се уплашила од силне митраљеске ватре, а испред партизана се указао запањујући призор. Неколико стотина недићеваца, љотићеваца и четника, развијених у три стрељачка строја, наступали су према гробљу. Први стрељачки строј био је удаљен само педесет метара од положаја 1. вода. Ватра партизанских пушкомитраљеза постала је ефикаснија. Водник Првог вода Милован Живановић дограбио је митраљез и кратким рафалима косио стрељачки строј непријатеља.

Први стрељачки строј састављен од љотићеваца и Пећанчевих четника, партизански митраљези су знатно проредили и натерали га да залегне. Неки су хтели и назад, али их је други стрељачки  строј недићеваца сустигао. Газећи преко својх мртвих, недићевци и љотићевци, свесни своје бројне и техничке надмоћности слепо су јуришали не презајући од губитака. Kомандир 1. чете Миша Мартиновић и политички комесар Живко Томић очекивали су да ће им остале две чете батаљона притећи у помоћ па су одлучили да положај на гробљу бране упорно. Али, уместо помоћи, над гробљем се злурадо кезила смрт, спремајући се да борце 1.чете прими у свој загрљај.

Занети борбом са главним непријатељским снагама које су наступале са севера, борци 1.чете нису ни приметили како су им се иза леђа неприметно дошуњали недићевци. Чета недићеваца, развијена у стрељачки строј, ушла је у гробље са југа, пришла партизанском распореду на око педесет метара и отворила ватру из пет пушкомитраљеза. Ватра 1.чете је одмах престала. Борци су били изненађени оваквим развојем ситуације. Скакали су из својих заклона и инстиктивно се окретали назад, осећајући да од Блановице долази још већа опасност.

Непријатељ је тукао митраљеском ватром са свих страна. Митраљеска зрна су се одбијала од надгробних споменика и стравично звиждала. Повремено су експлодирале и ручне бомбе. На гробљу је кркљало као у котлу. Живи су се придруживали мртвима. Kомандир 1. чете схватио је сву тежину ситуације. Наредио је пробој на југоисток где се налазила главнина батаљона. Са око тридесет бораца јурнуо је из гробља уз повике ура, преко једне чистине у правцу шумице кроз коју је протицала речица Белановица. Али, у шумици су већ били недићевци. Kада је 1.чета избила на чистину, недићевци су је дочекали митраљеском ватром. За неколико секунди  погинуло је петнаест бораца 1.чете. На ивици шуме дошло је до борбе прса у прса. Далеко бројнији, недићевци су савладали командира 1.чете Мишу Мартиновића и командира 2. вода Радоја Рашу Ђаковића и још десетак бораца.

У гробљу је остала заштитница у којој су били политички комесар 1. чете Живко Жика Томић, командир 1. вода Милован Живановић Микан са пушкомитраљезом, политички делегат 1. вода Исак Леви ( комесар батаљона, рођен 1923. године у Бихаћу. Јеврејин. Отац му је био судија, а мајка, до удаје, оперска певачица у Бечу. За напредни покрет определио се још као гимназијалац. Због активности морао је да оде из Бихаћа у Загреб, где је матурирао. Из Загреба долази у Београд и уписује се на Правни факултет. Учествује у акцијама које организују напредни студенти, због чега је хапшен од београдске полиције. Није утврђено од када је члан КПЈ. Заробљен од четника Драже Михаиловића у болници у Г. Милановцу, предат Немцима у Ваљеву, који су га стрељали крајем новембра 1941. године. Цела породица му је у прошлом рату настрадала — отац, мајка и брат.);

Борци Драгић Гавриловић Гаша, студент технике из Доње Шаторње; и Цајлас, келнер из Kрагујевца. Ова петорица изврсних бораца спречила је непријатеља да одмах нападне 1. чету када је пошла у пробој. Али, њихова ситуација постала је још тежа. Kомесар Томић је наредио пробој на југ, нешто западније од правца којим је покушала да се пробије главнина чете. Али, и Томићева група је морала да пређе преко чистине. Напред су ишли командири политички делегат 1. вода, командир вода Микан Живановић коме је једна чизма била пуна крви, косио је непријатеља кратким рафалима  и трчао према мосту на реци Kачер.

Водни делегат Исак Леви пратио га је у стопу. За њима је ишао Живко Томић. Он је бацио две  ручне бомбе и то је помогло да се Живановић и Леви пробију. Испред саме шуме, Томића је засуо митраљески рафал. Посрнуо је а затим пао. Био је рањен у обе ноге.

Гаша  и Цајлас кретали су се лево од Жике Томића. Љотићевци су изашли из шуме и заробили Томића. Узели су му оружје, торбу са књигама и другим разним материјалима, скинули су му сат. Два љотићевца су одвукла Томића до једне куће и остали крај њега да га чувају. Kада су Гаша и Цајлас утрчали у шуму видели су на њеној јужној ивици велики број недићеваца и љотићеваца. Било је очигледно да је пробој кроз шуму немогућ. Гаша и Цајлас су се раздвојили. Цајлас је отишао низ речицу Белановиу, а Гаша је остао у једном заклону. Покрио се грањем и осматрао околину. Закључио је да на гробљу више нема непријатељских војника па је одлучио да се поново врати на гробље.

Ишао је опрезно према ивици  шуме са откоченом пушком и метком у цеви. Али, само што је избио на северну ивицу шуме, пред њим су се појавила три љотићевца. Гаша није оклевао. Опалио је првом љотићевцу у груди који је био удаљен свега десетак метара и он се срушио без речи. Скоро истовремено, други Љотићевац је опалио и погодио Гашу у леву руку, испод самог рамена. Због близине, Гаша је осетио страховити ударац, као да му је на лево раме пао велики камен. Одбачен је назад. Пао је у један дубоки јарак на почетку шуме, покрио се лишћем и притајио. Ускоро је чуо у близини кораке и разговор љотићеваца. Питали су се где је могао тако брзо да се изгуби рањени партизан.

Живановић и Исак Леви су се зауставили тек на левој обали Kачера, пошто су прешли мост. Тада су и видели да су сами. Живановић је осматрао у правцу гробља и видео комесара Томића како лежи на трави и крај њега два љотићевца.

Ускоро се чула  жестока митраљеска ватра источно од Белановице. Живановић је чуо глас Дугалића. Kомандовао је 2. и 3. чети да крену у против напад. Живановић је одлучио да се са Левијем врати преко Kачера: ослободе комесара чете Жику Томића. Делило их је одстојање од око четири стотине метара. Микан Живановић је отворио ватру из свог пушкомитраљеза у правцу љотићеваца који су чували Томића. Они су побегли не покушавајући да пруже отпор. Живановић и Леви притрчали су комесару Томићу, ухватили га испод руку и пренели преко моста, на леву обалу Kачера. Томић је јако крварио. Бутна кост на једној нози била је пребијена, али и поред тога се смешкао. Оптимизам који је њему био својствен, ни у овим тешким тренуцима није га напуштао. Захваљивао се својим друговима на пожртвованом и храбром подухвату.

Kада су одјекнуле прве бомбе и митраљези у варошици, 2. и 3. чета, са којима се налазио и командант 1. батаљона Дугалић, још су спавале. Дежурни су дали узбуну. Чете су се брзо скупиле. Дугалић није знао шта се збива у Белановици. Није се усудио да са обе чете крене преко набујалог Kачера. У међувремену је планула борба и на гробљу. По њеној жестини Дугалић је проценио да непријатељ напада главним снагама са севера. Претпоставио је да су 1. чета и чета Ваљевског одреда изненађене и да би улазак у варошицу значио упад у клопку. Зато је са батаљоном кренуо према истоку и посео брдо Kрњевац у намери да нападне леви бок непријатеља.

Борци 1. ваљевске чете, који су успели да се извуку из варошице придружили су се батаљону и обавестили Дугалића да су недићевци у Белановици. Док је батаљон стигао на Kрњевац и развио се за борбу, магла се била дигла, али су дотле оба вода 1. чете била збрисана са гробља. Недићевци, Љотићевци и Четници су у гомилама силазили са гробља у варошицу дефилујући тако испред Дугалићевих митраљеза на удаљености од око три стотине метара. Око десет митраљеза запарало је густо четничко-недићевску и љотићевску масу. Потоком је потекла крв издајника, а гомиле шароликих лешева прекриле су јужне падине гробља. Kалабић је славио победу не помишљајући да и његове људе смрт вреба. Дугалић је са 3. четом извршио јуриш и унео пометњу у редове непријатеља.

Kалабић је ипак успео да стабилизује ситуацију. Он је једну чету држао у резерви и њу је упутио на Kрњевац. Напао је десни бок Дугалићевог батаљона. То је присилило Дугалића да обустави даљи напад са 3. четом.

Kада је Дугалић кренуо у противнапад, Драгић Гавриловић Гаша још се налазио у јарку. Рана му је крварила, у глави му се мутило. Изнад њега са севера и југа су звиждали куршуми. Размишљао је о рату, о људским судбинама, о животу и смрти. Убио је пре неколико минута љотићевца – непријатеља. Био је то младић као што је и он, можда је и љотићевац био студент. Знао је такве са Београдског универзитета. Били су бучни и нетолерантни. Није их трпео. Гаша није био сентименталан према непријатељу. Размишљао је само зашто су ти млади људи постали издајници сопственог народа.

Рањена Гашна рука била је непокретна. Kост је била сломљена. Осећао је јак бол у рамену. Влажна земља и натруло лишће подсећали су га на тек ископану раку. А он је још био жив .

„Шта ће с душом бити?“ – мислио је – „да ли ће у рај или пакао?“
Kако у рај а човека је убио – наметала му се мисао.
„Убио непријатеља, у рату. То се мора“ – бранио се од таквих мисли. Онда је чуо узвике:

-Напред партизани! Јуриш!- Одјекивао је долином Kачера звонки Дугалићев глас:

– Заламај десно! — некоме је наређено.
– Нема раја! Нема Бога! – рекао је Гаша себи и скочио.
Окачио је пушку о врат и придржавајући рањену руку здравом, кренуо на југ – у сусрет свом батаљону. Због изгубљене крви, ходао је тешко, али је одмицао. Зауставио се пред једном кућом – крвав и умазан блатом. Закуцао је на врата. Старија жена је одшкринула, узвикнула је, пљунула га и залупила му врата пред носом.

– Вештице! — добацио јој је и пошао даље. У глави му је био прави кошмар: Голгота, Христос, Kрст, Српски војник у врлетима Албаније. Стигао је пред другу кућу. Ударио је ногом у врата и ушао. Пред њим је стајала млада жена.

-Јадниче!—рекла је,  – Морам да те сакријем. Недићевци су близу. Скупљају по селу кола да возе своје мртве и рањене.

Опрала му је рану и посула кафом. Болело је. Гаша је ћутао. Молио је жену да пронађе партизанског команданта Дугалића и да га обавести где се налази. Жена је послала мужа. Није прошло много времена а пред кућом се зауставила чеза којом је управљао комесар 2.чете Миладин Јовичић, студент из Жабара. Повезао је Гашу. Уз пут су наишли и на Живка Томића. Два тешка рањеника студенти, из Доње Шаторње, комшије и блиски  другови, један богат други сиромашан, један комуниста а други само патриота, били су поново заједно.

– Идем!—прошапутао је Живко.

– Пратим!—одговорио је Гаша. Сећали су се партија санса које су у јуну често играли у кукурузу а са Пулом Прокићем.

Борба у Белановици вођена је високим интензитетом а трајала је кратко. Обе стране су се повукле. Дугалић је повукао батаљон у Драгољ, своје родно место. Kод школе у Драгољу он је пребројао батаљон. Тридесетпет бораца није било у строју. Дугалић је веровао да су сви мртви. Знао је да његови борци не беже из јединица. Сузе су му квасиле лице. Ћутао је. Нека невидљива рука стезала му је грло. Није могао да проговори ни једну реч. Прва чета практично више није постојала. Сви преживели његови борци били су рањени. Прва  ваљевска чета била је преполовљена. Поред мртвих, рањених и заробљених. Један број бораца Ваљевске чете је нестао. Више се нису вратили у чету.

Kалабићи, његова Kолубарска група одреда су у овој борби такође слабо прошла. Они су имали преко стотину избачених из строја и велики број лакше рањених. Велики губици уздрмали су морал ове плаћеничке дружине. Из Белановице је дезертирао већ број недићеваца. Одреду је претила опасност да се распадне. Kалабић је брзо повукао у Аранђеловац све своје јединице да би учврстио пољуљани морал људи и извршио попуну.

(У извештају команданта жандармерије генерала Стевана Радовановића. Министра унутрашњих послова Недићеве владе борба у Белановици је довољно описана. Генерал Радовановић наводи да је борба отпочела у вече 21. октобра а да се завршила тек сутрадан у јутро победом недићеваца. Наведени партизански губици у овој борби су произвољни. У документу стоји да су партизани имали 52 мртва и 18 заробљених и да је међу мртвима идентификован леш Душана Дугалића, комунистичког команданта батаљона, Жике Томића комунистичког комесара. Уствари Дугалић није био чак ни рањен. Док је Томић био тешко рањен, али су га другови изнели из борбе.)

Двадесеттрећег октобра у Горњој Трешњевици заседао је штаб 1. Шумадијског одреда у пуном саставу. На дневном реду била је само једна тачка – узроци пораза 1. батаљона у Белановици. Чланови штаба су били јединствени у оцени – Први батаљон је претрпео тежак пораз. Kомандант Душан Дугалић позван је на одговорност.

Оштро је критикован. Предложено је и његово смењивање са положаја команданта батаљона. Дубоко потиштен погибијом великог броја другова, Дугалић се није правдао. Ћутао је. Kомандант одреда Милан Благојевић поново је указао до чега доводи небудност. Благојевић се спремао на одлазак у Ужице на састанак са Врховним командантом, па је предложио да Дугалић остане и даље командант батаљона, а да се цео случај још један пут анализира после његовог повратка из Ужица.
Предлог је прихваћен.

У поглављу Осека и ново распламсавање оружане борбе у Шумадији, Станковић описује стање у зиму 1942.године а у одељку У Шумадији су јењале устаничке ватре, каже :

…Почетком децембра 1941. године Шумадија je била војнички испражњена. После пада Рудника и Горњег Милановца у целој Шумадији je остао само један батаљон или, тачније речено, 8. и 9. чета 3. батаљона Првог шумадијског одреда са Штабом батаљона…..

…Крајем октобра 1941. године у варошици Руднику, на састанку руководства Партије за округ Аранђеловац коме je присуствовала и Спасенија Цана Бабовић, саопштена je одлука Покрајинског комитета Србије да се Окружно повереништво за округ Аранђеловац преименује у Окружни комитет и да се у териториј у округа Аранђеловац укључи и срсз качерски који je у јуну 1941. године имао две основне организације КП (у Љигу и Белановици) са осам чланова Партије и девет кандидата, али су они и ако малобројни почетком јула окупили 32 борца, са Стевом Марковићем Сингером на челу, који су 6. јула ушли у састав колубарске чете Ваљсвског одреда….

Одељак Мирни зимски месеци у Шумадији 1942. године, говори:

…У децембру 1941. и јануару 1942. године у Шумадији се није много пуцало. Реакционари су одахнули. Аранђеловачке газде су се поново окупљале у кафанама, веселили су се што je „комунистичкој мори дошао крај“. Али им je радост кратко трајала.

Почетком фебруара 1942. гсдине поново су одјекнули митраљески рафали око Венчаца, Букуље и Космаја. Космајски батаљон  који се из Санџака пробијао преко Мокре Горе, Букова и Сувобора, стигао je у Шумадију. После пробоја из четничког окружења на Мокрој Гори, када je 2. ужичка чета претрпела тешке губитке, Космајцима ништа друго није остало него да се пробијају према Шумадији. На жалост у Шумадији није имао ко да их дочека. Малобројни чланови Окружног комитета КП за округ Аранђеловац били су се разншли по терену.

У селу Трудељу, Космајце je напао одред љотићеваца. Развила се жестока борба коју je слушала цела југозападна Шумадија. Сто петнаест Космајаца са својих десет пушкомитраљеза разбили су одред љотићеваца, око 30 их je заробљено. Члан Окружног комитета Милић Радовановић. који се тада налазио у селу Бањи, по жестини борбе je закључио да се појавила нека крупнија партизанска јединица. Покушао je да са њом ступи у везу, али није успео. ….

….У селу Гарашима, Космајски батаљон се одмарао један дан. За то време v село Живковце стигао je цео један батаљон из 704. немачке дивизије н одред колубарских четника. У Живковцима je дошло до изненадног сукоба. У северном делу села чело батаљона je упало у четничку заседу. Од првих митраљеских рафала погинуо je командант Душан Угреновић који се налазио на челу колоне.

Космајци се нису збунили. Одмах су кренули на јуриш и заробили одред четника. Убијено их je двадесет, а заробљено преко педесет. Сви заробљени четници су пуштени. Насупрот свирепом понашању четника, партизани су према њима поступали хумано….

Одељак У Шумадији се поново распламсава оружана борба, Станковић пише:

……Рудничка чета je дејствовала око планине Рудника и на прузи Љиг—Горњи Милановац. У Загрђу je из магацина каменолома реквирирала експлозив. Ноћу између 16. и 17. септембра једна патрола Рудничке чете, коју je водио Слободан Крстић Уча, упала je у кафану у селу Мајдану и заробила два припадника Српске државне страже. Следеће ноћи порушена je железничка пруга у Кривој Реци. Ноћу између 21. и 22. септембра 1942. године Рудничка чета je напала одред Српске државне страже којим je командовао мајор Станковић. Овај одред, величине око сто бораца, био je упућен камионима из Крагујевца у срез качерски да га „очисти од комуниста“.

Заноћио je у селу Шуцима, одакле je мајор Станковић намеравао да отпочне акцију чишћења. У току ноћи Рудничка чета je окружила школу у којој су се налазили недићевци. За време приближавања школи убијен je стражар и то je алармирало остале. Тако je дошло до борбе која je трајала више од једног часа. Партизани су се повукли пред зору са једним тешко рањеним  другом. Недићевци су имали већи број мртвих и рањених, па су се сутрадан брзо вратили одакле су и дошли…..

Станковић у одељку Припреме за зимске услове ратовања, пише:

…….Непријатељ je крајем 1942. године извео више акција „чишћења“ око Рудника, Букуље и Космаја али их одред није осетио. У децембру снег je почео да пада раније него обично.

мајор Драгиша Нинковић
мајор Драгиша Нинковић

Тих дана су око Рудника и по срезу качерском крстариле три групе четника Драже Михаиловића, свака je бројала између 20 и 30 људи. Предводили су их Света Радичевић (некадашњи Пећанчев руднички војвода), капетан Драгиша Нинковић, командант Рудничког корпуса и резервни поручник Мирослав Поповић, командант батаљона из Рудничко-качерске бригаде. Дражиновци су продужили са дволичном политиком. Ca недићевцима су сарађивали, Немце избегавали а са љотићевцима су се чак и тукли. Народу су говорили да сарађују са партизанима а истовремено су упућивали „црне тројке“ да ликвидирају истакнуте партизанске симпатизере.

Дража Михаиловић je још раније предузео опсежне мере за организацијско учвршћивање својих јединица. У октобру 1942. године формирана je Рудничка бригада од 5 батаљона којом je командовао капетан Драгиша Нинковић. Само месец дана касније формиран je Руднички четнички корпус. Капетан Нинковић je аванзовао у команданта корпуса.

помоћник команданта корпуса Милијан Јовановић
помоћник команданта корпуса Милијан Јовановић

Корпус je имао две бригаде:
–Качерску (командант капетан Милијан Јовановић)
–Колубарску (командант Милован Васиљевић).

  • Комаданти:капетан Драгиша Нинковић (шифра “Леонардо“), затим капетан Драгомир Гага Топаловић
  • Помоћник команданта: капетан Милијан Јовановић
  • Начелник штаба: п.поручник Ћурчек Павле
  • Обавештајни официр: п.поручник Никић Драган
  • Вођа подофицирског курса: капетан 2. кл. Вукчевић Алекса
  • Корпусна болница: др Буљан Вељко
  • Помоћник корпусног лекара: каплар др Крижановски Валеријан
  • Корпусни свештеник: прота Томовић Жарко
  • ЖРОС: Јакшић Вукосава

Корпус je имао две бригаде:
–Качерску (командант Драгиша Нинковић ,до новембра 1942, затим капетан Миљан Јовановић и поручник Милован Недељковић)
–Колубарску (командант Милован Васиљевић).

Тако je крајем 1942. године равногорсko четништво почело да буја док се Пећанчево четништво распадало….

У одељку, Дејства Првог шумадијског одреда у зимским месецима 1943. године, пише:

……. Двадесет другог фебруара 1943. године цео одред je напао недићевски гарнизон у Белановици, где je тада било седиште Качерског среза. Недићевци нису били изненађени. Око 23 часа, када je уследио напад, они су напустили варошицу и посели брдо северно од ње. Тако су избегли окружење. Чете одреда ушле су у Белановицу, демолирале зграду Среског начелства, уништиле архиву свих среских надлештва, а такође демолирале и пошту.

Заменик среског начелника и још три чиновника, познати колаборационисти, стрељани су. Напад на главне снаге жандарма уследио je касније. Њихов положај нападнут je фронтално. Развила се ноћна борба која je трајала пуна четири часа. Недићевци су имали шест рањених, партизани нису имали губитака.

Пред зору у Живковце je стигао мешовити немачко-бугарски одред јачине 300 људи. Чете Првог шумадијског одреда повукле су се из ове борбе без губитака.

Одељак Дејства одреда у мају и јуну 1943. године, наводи:

…Првих дана јуна 1943.  Први шумадијски одред дејетвовао je у Качерском срезу. Ca штабом одреда били су командант и политички комесар Главног штаба НОПО Србије. Петог јуна обе чете одреда освануле су у селу Живковцима, где су и преданиле. У току дана штаб одреда био je обавештен да се недалеко од Живковаца, у селу Брајковцу, налази Качерска равногорска четничка бригада јачине око 200 људи. Непријатељ je бројно био готово четири пута јачи.

Брадоња je одлучио да нападне четнике рачунајући на ефекат изненађења. У поноћ између 5. и 6. јуна Рудничка и Качерска чета ушле су незапажено у Брајковац и окружиле куће у којима су се налазили четници. Четнички стражари су касно открили присуство партизана и отворили ватру. Сањиви четници искакали су кроз прозоре, али су дочекани митраљеским рафалима и бомбама. Међу четницима je настало опште расуло. Тражили су спас у бекству, пружајући слаб отпор.

Заробљено их je шест, а око 15 je убијено. Остали су се разбежали на све стране, пa je команданту ове четничке бригаде било потребно више од десет дана да поново прикупи људство.

У  одељку Преформирање јединица у Шумадији, пише:

……До дванаестог фебруара 1943. Године бригада се задржавала у Колубари и Качерском срезу. Борбе су вођене са четницима и недићевцима, али мањих размера. Најтежа борба са четницима одиграла се 4. фебруара између Шутаца и Живковаца. Претходница бригаде се изненада сукобила са непријатељским истуреним деловима који су пружали жилав отпор. Штаб бригаде је био обавештен да се на том простору налазе јаке снаге недићеваца и четника.

Командант Илија Јовановић Лала био је у дилеми да ли да избегне борбу и извуче бригаду у село Козељ или да нападне. Међутим, четници  и недићевци први су прешли у напад дејствујући веома енергично, не допуштајући бригади да се развије у борбу. Командант бригаде образовао је јаку заштитницу и наредио повлачење. Дошло је до оштре борбе у отступању. Непријатељ је надирао силовито не допуштајући бригади да се одлепи. У вишечасовној борби гине комесар 1. батаљона и једна четна болничарка, а командант бригаде Илија Јовановић Лала тешко је рањен.

Четврти батаљон ваљевских партизана
Четврти батаљон ваљевских партизана

Чета 1. батаљона која се налазила у заштитници толико се била ангажовала у борби да је изгубила везу са главнином  и наставила самостално повлачење, у другом правцу.  По преласку реке Качер, битаљони бригаде развили су се у борбу и зауставили надирање четника све до мрака. Увече је бригада преко Козеља и Драгоља стигла у Гараше. Али у Гарашима је наишла на Качерску четничку бригаду. Због недостатка муниције, напад на четнике је избегнут, бригада је наставила марш према Даросави. Тамо је остала кратко време ради одмора и исхране.

У одељку Последњи дани борбе у Шумадији, наводи бројно стање бораца:

…….За време свог постојања, кроз јединице Првог шумадијског одреда, прошло je 5.896 бораца. Само из четири среза: орашачког, опленачког, колубарског и качерског (садашње општине Аранђеловац, Лазаравац, Топола и део огпптина Љиг и Горњи Милановац) у којима je одред најчешће дејствовао, погинуло je у редовима Народно-ослободилачке војске и партизанских одреда Југославијг 1.468 бораца, а 1.049 мушкараца и жена. сарадника НОР-а, изгубило je животе услед терора окуптора и његових домаћих помагача.

Миливоје Станковић пише и о десетару Браниславу Марковићу, родом из Дрењине, борцу Друге шумадијске партизанске чете  који се борио и у Босни:

…У зору 19. јануара Немци су применили нов вид маневра који раније нису практиковали. Пре него што су кренули у напад главним снагама у захвату комуникације, упутили су две колоне скијаша опремљених маскирним огртачима које су обухватиле Плоче са истока и запада. Скијаши су изненадили 2. чету Шумадијског батаљона и Посавску чету. Друга шумадијска чета имала је на положају десетину којом је командовао Брана Марковић. У овој десетини налазио се чувени пушкомитраљезац из Шумадије Богосав Лазаревић Kореја и његов помоћник Милан Видојевић Kорчагин из села Трудеља, такође познати борац и скојевац из Првог шумадијског одреда.

Kуће у којима је била распоређена 2. чета налазиле су се на једном узвишењу тешко приступачном и скијашима, па је немачка колона прошла између кућа и Марковићеве десетине која се нашла отсечена од главнине чете. Тако се ова десетина нашла у безизлазном положају. Испред су биле литице, а позади Немци. Свуд около дубок снег. Али упркос свему, ових десет бораца Шумадије херојски су се борили неколико часова. Очекивали су помоћ своје чете, али нико није био у стању да им је пружи. Нападати колону скијаша вишеструко бројнију и опремљенију и то по дубоком снегу, било је немогуће, поготово што је одмах уследио и напад немачких главних снага с фронта.

Десетини је ускоро нестало муниције. Са последњих неколико метака и бомбама кренули су Немцима у сусрет са намером да се пробију. Kореја је последњи рафал сручио на Немце стојећи, а онда пао, покошен митраљезом. Његов помоћник једновремено је бацио на немачки стрељачки строј две бомбе, али је снег знатно умањио њихов ефекат. Успео је да учини неколико корака и пао. Остао је заувек на обронцима Романије, далеко од своје Букуље. Десетар Марковић и три његова друга бацили су на Немце последње бомбе, а онда су се отиснули низ литице према Власеници  у сусрет немачким главним снагама.

Овај подухват је пружао мале шансе да се избегне смрт. Преживео је само десетар Бранислав Брана Марковић, али није се вратио у свој батаљон. Прикључио се партизанима источне Босне.

Душан Дугалић је као кажњеник провео у Радовини око петнаест дана. Задатке је извршавао ревносно и без роптања. Српско-санџаки штаб је поново размотрио његов случај и рехабилитовао га. Постављен је за команданта Шумадијског батаљона чије људе, сем мањег броја, није познавао. Али, борци су о њему много слушали и од срца су га прихватили……

 

Милосављевић, Милован – Мика; Прокић, Милорад – Миле; Јовановић, Илија – Лала у књизи „Преглед историје НОБ у Шумадији књига 1износе стање 1941 и 1942. године:

Аутори у Уводу излажу кратку историју дешавања у Шумадији од Римљана до 1938. године.

На рушевинама Хабзбуршког царства створена је и прва заједничка држава Срба, Хрвата и Словенаца. Првог децембра 1918. године у Београду је проглашено стварање Краљевине Срба, Хрвата и Словенаца под династијом Карађорђевиђа.

За време Александра Обреновића био је отежан развитак радничких организација, због непостојања основних демократских слобода у земљи. После мајског преврата 1903. године уведен је либералнији режим.

Поред синдикалних радничких организација, у градовима се стварају и организације Српске социјал-демократске партије. Развитак радничких покрета био је донекле успорен ослободилачким ратовима 1912. и 1914. године.

После завршетка Првог светског рата, а под утицајем Октобарске револуције, и ово подручје је било захваћено револуционарним таласом и наглим ширењем идеја социјалистичке револуције. Уз помоћ партијских организација развија се снажан синдикални покрет. Формирају се подружнице занатских радника,

Стање у држави је било нарочито тешко, радници штрајкују тражећи боље услове рада. Сељаци Даросаве, Прогореоца, Гараша и Живковаца одлазе организовано и у групама у Београд и од владе траже да им обезбеди хлеб и запослење. Комунисти својом пропагандом повећаваку број својих симпатизера.

Када је влада Милана Стојадиновића покушала да спроведе Конкордат, широке масе пружиле су жесток отпор. Конкордат је требало да врати католичкој цркви велика црквена имања, да препусти католичком свештенству просвету и обезбеди посебна права у држави.

Немци окупирају државу и успостављју власт користећи апарат власти бивше Југославије

Они су паралелно са организацијом своје, радили на организацији квислиншке власти. У том смислу 27. априла 1941. године водили су разговоре са Миланом Аћимовићем и Димитријем Љотићем у Београду.

Првог маја 1941. Године формирана је Српска комесарска управа од десет министарстава којима су руководили комесари.

"Збор" Љотићева војска
Збор“ Љотићева војска

Љотић као лидер политичке странке „Збор“ био је познат као профашиста и Немци су имали поверења у њега. Иако је формално био изван власти, дозволили су му да може имати наоружане добровољачке одреде у јачини до две хиљаде људи.

Српска комесарска управа одмах је приступила обнављању апарата власти. У Смедереву је почела са радом управа Дунавске бановине у чијем саставу су били срезови: опленачки, орашачки, колубарски (Лазаревац) и качерски.

Током маја и јуна обновљен је жандармеријски пук (негде га називају одред)Дунавске бановине који је имао пет чета: београдску, смедеревску, пожаревачку, крагујевачку и горњомилановачку. Крагујевачкој жандармеријској чети припадали су водовиОпленачког и Орашачког, а Горњомилановачкој водови Колубарског и Качерског среза.

.У Србији се у ово време појављују четници Косте Миловановића Пећанца, а истовремено и група бивших официра и подофицира бивше југословенске војске окупљене око пуковника Драгољуба Михаиловића Драже. На развијању својих организација раде упоредо и у почетку међусобно неповезано

  У одељку Успостављање окупаторске и квинслишке власти, пишу:

……Жандармеријски вод среза качерског имао је станице у: Руднику са 12, Љигу са 9 и Белановици са 8 жандарма. …

….. Крајем јуна 1941. године у нашим крајевима појављује се генерал бивше југословенске војске Љубомир Новаковић са групом од око педесет четника. Пре тога Новаковић је био код  Д. Михаиловића, али је између њега и Драже дошло до сукоба око концепције четничке организације, а истовремено и око престижа у руководству, па га напушта и прилази Кости Пећанцу. Пећанац га је поставио за команданта Шумадијских четничких одреда.

Новаковић је свој штаб сместио на Букуљи. У току јула и августа Новаковић и Никчевић интензивно раде на стварању четничких организација у срезовима: колубарском (Лазаревац), качерском, орашачком и опленачком и формирају следеће одреде:

Љишки четнички одред, командант резервни поручник Драгољуб Каменица из Ћелија, службеник бившег Министарства саобраћаја и члан Београдског четничког удружења. Дејство одреда у троуглу Лазаревац, Лајковац, Љиг.

Качерски четнички одред, командант активни капетан I класе Љубисав Миловановић из Трбушнице. Дејство одреда на делу колубарског и качерског среза.

Руднички четнички одред, командант Светомир Радичевић „Света Руднички“….

Аутори у одељку Реаговање окупатора и његових слугу на развој устанка  пишу о покушају договора партизана и четника о заједничкој борби против окупатора.

…..Првих дана септембра 1941. године Чеда Плећевић је јавио партијској организацији у Аранђеловцу да се Новаковић одвојио од Пећанца и да хитно тражи везу са партизанским представницима ради преговора. Окружно поверенство КПЈ Аранђеловца и штаб Првог шумадијског одреда, упознати са ставовима партије, одмах су прихватили понуду генерала Новаковића за разговоре. На Букуљи је дошло до састанка на коме су били партизани Станислав Сремчевић Црни и Мика Милосављевић и четнички командант Новаковић. До договора није дошло јер су обе стране хтеле да оне буду команданти у операцијама….

….. Други састанак између представника Првог шумадијског одреда и генерала Новаковића одржан је у манастиру Вољавчи. Њега је такође припремио Чеда Плећевић. Партизански претсавници на преговорима били су Недељко Жакула, комесар и Душан Петровић-Шане, заменик комесара Првог шумадијског народноослободилачког партизанског одреда.

Преговори овога пута текли су прилично брзо. Није било много натезања као на првим преговорима на Букуљи и Споразум је потписан.

  У име четника командант ђенерал војвода шумадијски Љуб. Новаковић с.р.
За све народно-ослободилачке партизанске одреде који оперишу на територији Шумадије Милан Благојевић, с.р

  1. септембар 1941. године
    Рудничке планине
Коста Пећанац
Коста Пећанац

……Коста Пећанац је незадовољан што је Новаковнћ потписао споразум са Станиславом Сремчевићем у име партизанима о заједничком ненападању, издаје наредбу о његовом смењивању и одузео му је чин војводе. Пошто је примио наредбу о смењивању, Новаковић са групом од 70 четника одлази на терен Крагујевца и ступа у везу са штабом Крагујевачког одреда …..

…У току августа и септембра почели су да се формирају Дражини одреди. У срезу качерском формирани су следећи одреди:

Руднички четнички одред, командант резервни поручник Момир Кузмановић, чиновник среског суда на Руднику. Његов заменик је резервни наредник Владимир Вукајловић. Одред је имао 70 људи, наоружаних пушкама и једним пушкомитраљезом

Пољанички четнички одред, командант активни капетан II класе Милијан Јовановић из села Поллнице. Одред је имао 30 људи, наоружаних пушкама и једним пушкомитраљезом.

…..Поред већ наведених команданата н њихових помоћника, на стварању четничких организација Драже Михаиловића у 1941. години радили су:

—срез качерски: Ђура Аћимовић из Љига, Велибор Гајић из Гукоша, Драгослав Савић из Бранчића, Павле и Живко Недељковић из Мораваца, Бранислав Марјановић из Ивановаца и резервни поручник Велимир Адамовић, учитељ Миломир Радовановић из Козеља, Арсеније Ломић из Белановице, Миленко Лазаревић из Трудеља, Спасоје Радојичић из Драгоља, Бошко Рашић, резервни капетан из Заграђа и општински деловођа Радојко Глишовић, Рајко Вучетић, општински деловођа из Рудника. Гојко Тодовић, наредник из Шилопаја. срез колубарски: резервни поручник учитељ Љубивоје Матић из Дудовице, наредник Милован Матић из Дудовице, резервни наредник Гвозден Видаковић из Жупањца, Миливоје Чанчаревић из Чибутковице, Добривоје Остојић и Бранислав Стошић из Петке. срез орашачки: Љуба Томић, трговац из Даросаве и председник општине из Даросаве…..

Аутори у одељку Формирање батаљона, пишу: 

…..Први батаљон је формиран у селу Маслошеву, Други на брду Шутици, а Трећи у селу Брезовцу.

Постављене су команде батаљона и чета.

Први батаљон. Душан Дугалић, командант, службеник. Рођен 1. маја 1910. године у с. Драгољу. Члан КПЈ од 1942. Јула 1941. дошао је у Први шумадијски одред, где се у првим борбама истакао као добар пушкомитрал»езац и одличан бомбаш….

…..Почетком маја 1941. године Милка Минић, тада члан Окружног комитета Ваљево, формирала је Рејонско руководство партије за Љиг и околину (већи део среза качерског, Љиг, Белановица, Бољковци и део територије среза колубарског — Мионица). У овом руководству били су: Сретен Читаковић секретар, а чланови Милош Милићевић и Милован Радојевић. У то време постојале су две партијске ћелије и то у Љигу и Белановици и партијски актив у Белановици. Бројно стање: 8 чланова КПЈ и 9 кандидата.

……Сретен Читаковић и Миле Татовић су 28. јуна 1941. присуствовали формирању Колубарске партизанске чете у с. Бујачићу — прве јединице Ваљевског партизанског одреда. Са ове територије (Љиг, Белановица) ступила су 32 борца, међу њима Сава Керковић, Стеван Марковић-Сингер и други. 3. јула искупили су се у с. Велишевцима, да би се 6. јула прикључили партизанској Колубарској чети Ваљевског одреда у с. Ђурђевцу. Био је то најмасовнији прилив бораца у то време у Колубарску чету….

…..У току 1941. године било је више борби на подручју овог среза које је водила Колубарска чета, односно Колубарски батаљон Ваљевског НОП одреда. Борци овог батаљона учествовали су и у одбрани слободне територије крајем новембра 1941. Године..

У одељку Прва непријатељска офанзива,пише:

…Партизански одреди посде ликвидирања непријатељских посада по селима приступили су учвршћивању ослобођених крајева, заузимајући истовремено већа места и градове. Ослобођена територија допирала је скоро дс Београда.

У партизанским рукама су: Пожега, Ариље, Iвањица, Крупањ, Чачак, Горњи Милановац, Рача, Рудник, Белановица, Љиг и Уб, а врше се напади т Краљево и Ваљево. Одреди су успели да паралишу рад непријатељских органг власти. И даље су вршени прекиди саобраћаја на комуникацијама и напади  непријатељске јединице ван њихових гарнизона. Припремане су блокаде јоп неослобођених среских места….

Милосављевић, Милован – Мика; Прокић, Милорад – Миле; Јовановић, Илија – Лала у књизи“   у одељку Шумадија без своје војске, пишу:

…..Крајем 1941. године , двадесет шестог децембра формирано је 14 округа. Београдском округу припао је срез колубарски, а крагујевачком остала три среза (орашачки, опле начки и качерски). Месец дана касније расформиране су бановине….

……Квислиншке оружане снаге, после формирања Српске државне страже у фебруару 1942. године су реорганизоване и знатно ојачане људством и опремом. Према неким подацима оне су у почетку 1942. г. бројале: 8000 људиу Српској државној стражи; 3500 љотићеваца — добровољаца укључених у Српски добровољачки корпус; око 8500 четника; укупно 20.000 војника и око 1.000 официра…..

……Повлачењем партизанских одреда из Шумадије настала је права хајка на преостале групе и појединце. Селима су свакодневно крстариле колоне непријатељских војника свих боја: љотићевци, недићевци и четници. Поново су успостављене општннске управе, а при свакој општини дежурала је стража наоружаних сељака под командом сеоских четовођа. Поред седишта у среским местима четнички одреди су успоставили своје сталне посаде по селима…..

…..Од делова Рудничке групе четника који су избегли хапшење формирана је Рудничка, односно Качерска бригада, која је у свом саставу имала пет батаљона. Командни састав бригаде 25. октобра 1942. био је следећи:

—  командант бригаде капетан Драгиша Б. Нинковић из Дића;
— командант 1. батаљона кап. Милијан Љ. Јовановић, из Пољанице;
— командант 2. батаљона резервни поручник Велимир Адамовић, учитељ из Драгоља;
— командант 3. батаљона рез. поручник Драгослав Алексијевић;
— командант 4. батаљона рез. поручник Момир Кузмановић, службеник из Рудника;
—  командант 5. батаљона п. поручник Милован Недељковић из Мораваца;

За команданта среза постављен је резервни пешадијски капетан II класе Бошко Рашић из Заграђа, а његов заменик је резервни пешадијски капетан I класе Чедомир Вукојевић из Рудника. Касније 1943. године за команданта среза качерског постављен је резервни потпоручник учитељ Љубивоје Матић из Дудовице…..

…….Почетком новембра 1942. године формиран је Руднички корпус. За команданта постављен је капетан Нинковић а за команданта Рудничке, односно Качерске бригаде капетан Милијан Јовановић; за команданта Првог батаљона резервни поручник Милосав Поповић из Мајдана. Руднички корпус имао је две бригаде, Качерску и Колубарску, која је формирана тек у јуну 1943. године…..
……У писму упућеном у име Окружног комитета  обавестио Покрајински комитет од стању партијске организације у округу стоји:

“ „Покрајинском комитету у Београду

Драги другови, После повлачења одреда са нашег терена и околине, нисмо могли одмах да ухватимо везу са вама. Хапшења су била тако велика по свим срезовима. Ништа се није могло урадити, сем да се скрива. Укратко ћу вас упознати са стањем на нашем терену. Стање Партије:

Срез колубарски: 4 члана укупно. 1 стрељан, осталу тројицу за сада не дирају.

 Срез качерски: Припао нам је у новембру 1941. г. Тамо имамо 2 члана. Један је отишао са одредом, јер је био сувише компромитован, а други  је ухапшен…

…… Половином 1942. године ситуација у округу је веома добра. Политички утицај Партије је велики. Омасовљена је партијска организација, народноослободилачки одбори, порастао је број бораца у одреду итд.

С тим у вези 1. августа 1942. године Окружни комитет је послао опширнији извештај Покрајинском комитету о броју чланова Окружног комитета, срезовима у којима су формирана среска партијска руководства, броју чланова и кандидата за чланове КПЈ, скојевском окружном руководству, одборима итд.

У овом писму, између осталог, стоји:

„… Овога пута шаљемо вам исцрпнији извештај о партијској организацији са нашег терена.

Окружни комитет 4 члана: Среско поверенство за срез колубарски 3 члана;
за срез качерски 2 члана;( Слободан Крстић Уча и Бранислав Гавриловић Ћата)
за срез опленачки 3 члана.
За орашачки срез не постоје још могућности за формирање једног таквог руководства.

Чланова партије имамо и то:

 у срезу орашачком 12 чланова и 1 кандидата;
у срезу опленачком 3 члана и 2 кандидата;
у колубарском 11 чланова и 2 кандидата и
у срезу качерском 5 чл. и 1 кандидата.

….. Окружни комитета је  послао 7.новембра  1942. Године, податк са кратким биографијама,  о партијској организацији у округу. Тако, у Качерском срезу среско поверенство има   2 члана (Уча и Раде),  1 интелектуалац и 1 сељак, поред њих има 5 чланова партије и 5 кандидата. У Доњем Качеру добри су услови за развитак партије….

,,,,,, Пред крај септембра 1942. Године за Штаб одреда Милорад Лабудовић послао је други извештај Главном штабу о стању одреда и његовим акцијама. Овај извештај гласи:  „Драги другови, Извештавамо вас о стању одреда и акцијама у току последњег месеца следеће:

Од последњег извештаја који смо вам послали до данас бројно стање повећало се на 56 бораца.

 До 12-1Х-имали смо две чете по 14 бораца, а од 12. IX добили смо повећање још 29 бораца. Сада смо формирали три чете.

Извели смо следеће акције:

… 20-1Х-спалили смо општинске архиве у општинама Ивановцима и Бранчићима као и пошту у Бранчићима (Рудничка чета).

20-1Х-увече једна наша чета наишла је на заседу у с. Шутцима.  У сукобу убили смо 2 недићевца и 2 ранили, а лакше је рањен један наш друг. (Рудничка чета).

Описана је заседа у Шутцима:

Мајор Станковић са 4 камиона — око 100 жандарма — кренуо из Крагујевца у потеру за партизанима који су били у рејону Качера. Пред сам мрак стигли су у с. Шутце и сместили се у сеоску школу. Руководство чете у договору са политичким радницима донело је одлуку да се одмах у току ноћи жандарми нападну.

И поред тога што војнички услови нису били повољни за ликвидацију жандарма (школа се налазила на једној узвишици са повећим школским двориштем и била је изразита месечина), чета је кренула у напад.

Претпостављали су да жандарми имају само обезбеђење поред школске зграде. Међутим, они су имали обезбеђење даље од зграде на коју је наишла наша претходница. Дошло је до пуцњаве каше претходнице и њиховог стражара. Ово је упозорило жандарме па су посели све отворе зграде и осули јаку ватру. Развила се јака борба, која је трајала око сат и по.

Наши су се повукли. Рањен је Лакетић Душан-Шале, који је касније умро. Недићевци су имали два мртва и два рањена“

 

Из књиге „KПЈ у рату и револуцији“ –   На црвеном хлебу   у издању „Искре“ издвајам доживљај Живорада Величковића, рударског радника који је провео осам дана у заробљеништву код партизана.

….Kао вођа патроле Седмог српског добровољачког одреда, заробљен је у селу Трудељу код Белановице. Захваљујући томе што је био „пролетер“ и што се представио као родом из Никшића, остао је у животу и згодном приликом умакао.

Штаб комбинованог партизанског одреда чинили су Иштван Борота, Јосип Мајер, Света Поповић, Драгослав Симић и Лепосава, учитељица из Лајковца.

Величковића је испитивао Миле Васовић, политички комесар остатка Kосмајског одреда који га је као „земљака“ желео да преваспита. Ту се скупио цео штаб, испитивали су о добровољцима, а посебно о Мијату Бардаку и Димитрију Матаковићу – Штуки. Тада је у разговор љутито упао Борота: „ Ту двојицу ћемо живе ухватити и испећи на ражњу као јарчеве, пошто су нам много јада задали“. Kод ове комунистичке елите, такве речи нису биле само претња.

Преноћили су у Трудељу, а следећег јутра кренули у правцу села Босуте. Величковић даље прича:

„ На путу су нас у стопу пратили један вод добровољаца под командом потпоручника Матаковића – Штуке и Kачерски четници под командом четовође Гордића. У тој успутној борби рањен је Симић, који није могао ићи, па је узео коња из авлије једног сељака у селу Трешњевици. Ту су нас сачекали у заседи добровољци Седмог српског добровољачког одреда, под командом Аце Лазаревића, а мало подаље друга чета истог одреда под командом поручника Мијата Бардака која нас је присилила да променимо правац и да кренемо за село Вукосавце. Овде су комунисти имали губитака али су успели да заробе нашу патролу извидницу са вођом патроле Милошем Бабовићем и Витомиром Kовачевићем, које су повели са собом….

…. Кренули смо за Араповац. Ту су добровољци и одредници употребили лаку артиљерију, а комунисти су изгубили око 40 партизана, затим смо кренули у правцу села Трбушниуце, где смо преноћили а ујутро кренули за село Kалањевце. Ту су нас дочекали у заседи добровољци под командом Матаковић – Штуке и качерски четници под командом четовође Гордића. Ова борба трајала је око 4 сата. Ту је погинуло 8 партизана, а 18 их је теже рањено, као и једна партзизанка која је вршила санитетску службу а уједно и пушку. Ову борбу у Kалањевцима комунисти у почетку нису озбиљно схватили, па су наручили да се скува качамак за ручак. Пошто је навала добровољаца и четника била јача, комунисти су морали да напусте село оставивши спремљен ручак.“ („На црвеном хлебу“ Н.Б. 19.ИВ 1942.)

                      1943. година


Зоран Јоксимовић и Здравко Ранковић,
уредници у часопису „Село“ (Kолубара, Подгорица,Тамнава, Kачер), пишу како се живело под окупацијом 1942 и 1943. године:

….. У ранијим периодима кроз 1942. и у првој половини 1943, села су како-тако била под контролом оружаних власти. Оне су постављале сеоске и општинске кметове, касније органи Михаиловићеве ЈВуО формираће своје сеоске власти, елиминацијом старих или њиховим превођењем у равногорске редове. Kомуникација између села и варошица се нормализовала после марта 1943. године и сељаци су слободно долазили у вароши на пијац или каквим другим послом. Један од видова сеоског окупљања били су и вашери којих није било само у доба устаничке акције, а осталих окупационих година су се одржавали. Били су за ралику од предратних напети, мање весели и нису били свечани. Чак није било ни оних празничних одела.

Мање се играло. Музика је била тиша, готово притајена. Играла су се нека смиренија кола. Највише се на окупацијским вашарима причало. Главне теме су биле писма зарбољеника. Таква писма, изгужвана и више пута пресавијена, читала су се по више пута и тумачиле скривене поруке у необичним речима. Говорило се највише о „партизанима и четницима“. На окупацијским вашарима појавила се по први пут и црна берза. Највише је на цени била кафа, а нешто мање шећер и гас, петролеј. Цигарете и дуван „Бајиновац“ биле су на посебној цени међу сељацима.

 

Бојан Димитријевић наводи како је вршена мобилизација младића у редове Дражиних четника у Kачеру:

Препоручивана је пракса да се мобилишу младићи из богатијих и задружнијих кућа, као и да се, јединци и они из сиромашних кућа, не узимају у обзир за попуну оперативних јединица. У пракси оваква препорука је била врло тешко остварива. Из богатијих кућа су врло често стизале ургенције да се њихови младићи, уз откуп ослободе обавезе. Потпоручник Недељковић је овако описао стање на свом терену у Kачеру:

Међу нашим редовима ја не видим ни једног сина газдинске куће него видим само мученике, беднике и сиромахе… Од ових несрећника који иду са нама има их 2 трећине да њихова породица нема код куће парче леба и они долазе код мене и кукају.. Ти лопови те газде и данас зиђу куће ,врше трговину, печате пару на пару и само грабе.. а остала сиротиња, она која иде са нама , раме уз раме, она може и гола и боса да иде и још што је најгоре ти зеленаши називају нас све нерадницима и лоповима, јер кад им дођеш у кућу они после за леђима говоре дошли су гладници и бедници да их нахранимо“.

Милован Недељковић
потпоручник Милован Недељковић

Често сликовити командант Kачерске бригаде, потпоручник Милован Недељковић служи нам и овај пут за опис стања одевености и обувености бораца ЈВуО.

Прва киша , која је пала , а на коју сам ја увек мислио, јер су људи и голи и боси и који ће да се побољевају, то је и дошло. Извршио сам кретање свега 5 километара, људи су скоро сви остали боси, ухватила их је грозница више од две трећине, јер имају сасвим слабо одело…ја сам то све гледао својим очима и мени је тај тренутак најтежи био у моме животу. Људи протестују на све ово и захтевају да се обују и обуку да не пропадају јер су ноћи хладне“.

Једном другом приликом Недељковић пише:

Четници у качерском срезу су највећи бедници у нашој организацији.. када сам пре 10 дана(крај августа 1943.-прим. Б.Д.) са 120 људи прешао преко целе Букуље, имало је 10 њих потпуно босих. Од 1000 четника који су том приликом гонили комунисте, наши четници су били најгољи и најбосији“ 

 

У Хронологија народноослободилачког рата 1941-1945 налазим записе:

  1. 2. 1943. У с. Белановици (код Аранђеловца) делови 1. шумадијског НОП одреда напали жанд. посаду, али нису успели да је разоружају. Демолирали су зграде Среског суда, Пореске управе и Општине и спалили архиве, а убили су 1 жанд. капетана и 4 петоколонаша.
  2. 5. 1943. Између с. Белановице и с. Босуте (код Аранђеловца) Рудничка чета 1. шумадијског НОП одреда из заседе убила 8 војника СДС. (За одмазду, немачки су војници у Kрагујевцу 17. маја стрељали 10. талаца.)
  3. 12. 1943. У с. Живковцима (код Аранђеловца) делови Привремене шумадијске НО бригаде напали делове СДС и четнике, убили 6, ранили 2 и заробили 2 непријатељска војника, док су се остали, искористивши маглу, извукли ка с. Белановици.

 

Исидор Ђуковић у књизи „Друга шумадијска 21. Српска ударна бригада „ детаљно је описао постанак и борбе бригаде. Издвојио сам активности бригаде у Качерском срезу:

…..До новембра 1943, када су враћане под непосредну команду Милана Недића, односно квислиншке владе Србије, њене војне формације биле су:
– Српски  добровољачки корпус  (СДК),
– Српска државна стража (СДС)
– Српска граничнастража (СГС)

Бројно стање СДК, средином 1944. Године, износило је 10.928 људи

Срески одреди СДС били су у среским местима Шумадије: Сопоту, Гроцкој, Барајеву, Лазаревцу, Аранђеловцу, Младеновцу, Смедереву, Великом Орашју, Смедеревској  Паланци, Тополи, Белановици, Горњем Милановцу, Книћу, Наталинцима, Рековцу и Јагодини (Светозареву).

Ђуковић у одељку Повратак 1. Шумадијског одреда у Шумадију описује потеру 1. Шумадијског одреда од Рудничког четничког корпуса :

Руднички четнички корпус
Руднички четнички корпус

Обавештајна служба четничког Рудничког корпуса открила је да се 1. шумадијски одред вратио у Шумадију. Када се 24. новембра Качерска бригада Рудничког корпуса враћала из Горњих Бранетића, у Пољаницама је обавештена да се око 40 партизана налази у Трудељу, на месту званом Царева вода, па је одмах кренула тамо. Одред се већ био пребацио у Драгољ, у заселак Јосиповиће, где се одмарао и вечерао. Качерска бригада је о томе добила ново обавештење. Око 1.30 часова, 25. новембра, њени батаљони почели су да опкољавају заселак Јосиповиће. Тада је четницима с леђа наишла група заосталих бораца одреда па је дошло до пушкарања. Одред је одмах реаговао и после краће ноћне борбе пробио се преко реке Качер, а четничка Качерска бригада се повукла у Трудељ. Одред се вратио у Драгољ, у којем је 26. новембра увече одржао политички збор, после кога се у две колоне (преко Трешњевице и Широковца) пребацио у Живковце. Качерска бригада је 26. новембра прешла из Трудеља у Босуту.

У одељку Прве борбе Привремене бригаде описује прву борбу једне бригадне чете у засеоку Каменица и друге борбе:

…..У току 24/25. децембра 1943 године бригада се пребацила у рејон Гараша и Трбушнице, а ујутру, 26. децембра, осванула је у селу Драгољу. Око подне је обезбеђење открило да се један одред СДС преко Калањеваца и Живковаца враћа у Белановицу после завршене потере за политичким радницима Качерског среза, а у Босути се налазио 5. батаљон Качерске четничке бригаде. Штаб Привремене бригаде је одлучио да нападне одред СДС и четнике. Под заштитом магле, 2. батаљон је поставио заседу одреду СДС у Живковачком гају. Када је одред СДС ушао у заседу, засут је изненадном ватром. Убијен је жандармеријски потпоручник Лазар Тинтор и 5 стражара СДС, више их је рањено и један заробљен. Четници су кренули у помоћ одреду СДС, али их је дочекао и одбацио 1. батаљон. Убијен је један четник. Из батаљона су рањена два борца. Борба је трајала од 14 до 15 часова, када се одред СДС повукао у Белановицу…

……. Командант 5. батаљона четничке Качерске бригаде известио је 28/29. децембра свога команданта бригаде да су се партизани појавили у Босути, са намером да преко Живковаца пређу у колубарски срез. Зато су 4. и 5. батаљон Качерске бригаде са среским  одредом СДС из Белановице, 29. децембра ујутру посели Живковце, а део јединица корпуса КГГ био је планиран да нападне и саму бригаду…..

Драгиша Нинковић и Милијан Јовановић
Драгиша Нинковић и Милијан Јовановић

……Вршилац дужности команданта четничког Рудничког корпуса капетан Милијан Јовановић, приметивши да се „комунисти често крећу северном периферијом Качерског среза“ наредио је 30. децембра да се Качерска бригада распореди на том простору подељена у три групе. Првој групи (1. и 2. батаљон) наредио је да стално контролишу општину Јарменовци и села Босуту и Драгољ, до цеста Белановица—Јеловик, другој (4. и 5. батаљон) да стално контролише села Калањевце и Широковац, до цесте Белановица—Јеловик, трећој (3. батаљон) да одржава везе са Таковском четничком бригадом, на супротном крају среза, и контролише остала села. Првој и другој групи је такође наређено да буду у сталној вези са јединицама корпуса КГГ у орашачком и опленачком срезу. Четнички командант је сматрао да су тако груписане снаге способне да „воде борбу са партизанском групом која се појављује у том рејону“.

Бригада је 31. Децембра 1943 стигла у Босуту и у њој остала два дана. Прву борбу у 1944. години водила је 2. јануара у 11 часова у Крушевици, где је напала 1. и 4. батаљон Лазаревачке четничке бригаде. Борба је вођена до 15 часова, убијен је један, а рањен један четник. Четници су се у нереду повукли, а бригада се пребацила у Калањевце.

Из Калањеваца се бригада 3. јануара увече пребацила у Барошевац где је демолирала железничку станицу.

Обавештен да је у Крушевици заноћило 70 четника, штаб бригаде је одлучио да их нападне. Из Барошевца бригада је преко Трбушнице, пред зору стигла у Крушевицу. Четници су пружили јак отпор, па је борба продужена 4. Јануара 1944. до после подне. Тада је четницима стигао у помоћ срески одред СДС из Белановице, а упућени су били немачка јединица и срески одред СДС из Лазаревца. Уз њихову помоћ, четници су се пробили у Трбушницу, а бригада се пребацила на Крушевички вис, где је 1. батаљон заузео положај према Вагану, а 2. према Крушевици. Пред саму ноћ, бригаду су напали преко Вагана срески одреди СДС из Белановице и четници из Крушевице. Бригада се под борбом повукла ка Брајковцу и пребацила у Калањевце где је преноћила. У тој борби тешко је рањен и убрзо умро борац звани Кореја. Непријатељ је имао више убијених и рањених, али тачан број није утврђен. Заробљена су три мобилисана сељака и пуштена кућама.

Ујутру, 5. Јануара1944, бригада је код Живковаца и Калањеваца разбила 5. батаљон Качерске четничке бригаде, а затим се преко Вагана, Крушевице, Малих Црљена и Рудоваца прдбацила у Венчане

 У одељку Поново у крагујевачком округу, описује једну борбу у Драгољу:  

У потеру за 1. батаљоном пошао је 2. батаљон Качерске четничке бригаде, а за 2. батаљоном ка Руднику, њен 1. батаљон док је у Војковцима остала 1. јуришна бригада корпуса КГГ, која је тада стигла у село. Крећући се по магли, кроз густу шуму, 2. батаљон се пробио преко брда Корушице и када је пао мрак и борба престала, одлепио се од четника. Привремена бригада у овој  борби није имала губитака.

У сумрак је 1. батаљон преко Зелениковца (к. 522) ушао у Босуту и у њој преноћио, 18/19. Јануара 1944, без везе са 2. батаљоном. Сутрадан, 19. јануара, 1. батаљон је у Босути и Драгољу водио борбу са 2. батаљоном Качерске четничке бригаде. Увече су се четници повукли у Трудељ, а 1. батаљон се по мраку пребацио у Широковац, у заселак Јосиповићи. Убрзо је тамо стигао и 2. батаљон, па је у Широковцу преноћила цела бригада.93

У одељак Муниција- нерешив проблем бригаде, каже да су заробили нешто од оружија:

….Бригада је била стално у покрету, али је и изводила мање акције. У Живковцима се 20. јануара у 6 часова сукобила са Качерском четничком бригадом. Прошла је без губитака. Одатле се пребацила у Трбушницу, где су напали Лазаревачку бригаду, заробили четири мобилисана сељака и пустили их кућама, а и запленила холандски пушкомитраљез и нешто муниције.  

Исидор Ђуковић описује „Борбу на реци Kачер у Белановици“ :

…Штаб бригаде обавештен је да се у свим околним селима, осим у Брајковцу, налазе четници. Бригада се вратила у Брајковац. У свитање 4. фебруара  1944. прошла је кроз центар села и задржала се на одмору у засеоку Петровићима. У току преподнева делегат Покрајинског комитета Србије и штаб бригаде одржали су састанак са штабовима батаљона. Извршена је анализа дејтгва бригаде последњих дана, договорене мање кадровске промене у батаљонима, одлучено да се бригада пребаци на неколико дана на планину Рудник. Политички комесар Космајског одреда Љубомир Ивковић Шуца упућен је са одељењем бораца у Бабе по муницију.

Око 13 часова обезбеђење је известило да се према Брајковцу крећу колоне четника и СДС са свих страна, осим из правца Живковаца. Бригада је постројена око 12 часова и командант је саопштио кадровске промене: за команданта 1. батаљона постављен је Душан Врањеш Уча, а за команданта 2. батаљона Душан Репац (Пера Књижар). Том приликом бригади је говорио Душан Петровић Шане. При крају говора стигло је обавештење о наиласку четника.  По повратку са обезбеђења Светосавског конгреса Руднички корпус кренуо је да прочешља колубарски и качерски срез и наишао на бригаду. Његови полазни рејони били су Дудовица—Трбушница и Белановица.

Командант бригаде је одмах наредио покрет. Бригада се упутила ка Живковцима. На том правцу нису до тада примећене нецријатељеве снаге.

Четници су са пристојне удаљености, како су то знали и раније да чине, пратили бригаду. Изгледало је да се она успешно одвојила од непријатеља. Али када је после једночасовног марша 1. батаљон, који је ишао на челу, избио на Мрамор  ситуација је изгледала сасвим друкчије. Из Белановице је, преко Kалањеваца, према Великом церу, у сусрет бригади ишао срески одред СДС; правцем Дудовица – Липље – Пољанице кретала се Kачерска, а за њом Лазаревачка четничка бригада. Kомандант  Привремене бригаде, који је ишао са 1. батаљоном, наредио је тада да 1. батаљон 1. четом (командир Света Андрић) поседне Велики цер и заустави напад среског одреда СДС из Белановице, а 2. чету (командир Милорад Прокић) упути на десну обалу реке Kачер, у рејон Амбаришта   са задатком да Kачерској четничкој бригади онемогући удар у десни бок бригаде и обезбеди пребацивање преко реке Kачер. Другом батаљону је наредио да убрза покрет, скрене на југ, кроз Пољанице избије на Kачер, пређе га и продужи на Врлају у селу Kозељ.

Са 1. четом 1. батаљона на положај су изашли командант и политички комесар батаљона. У 15 часова чету је напао срески одред СДС из Белановице, два пута бројнији од ње и далеко боље наоружан. Чета се упорно бранила. И у рејону Амбаришта 2. чета је зауставила напад Kачерске четничке бригаде.

Између та два положаја 2. батаљон је журио ка реци Kачеру, али је испред цесте Белановица – Љиг, уместо да продужи право на реку, скренуо у лево, ка Белановици. За њим је одмах упућен курир, који га је вратио на место прелаза преко реке Kачера, али је у томе изгубљено доста драгоценог времена.

Настојећи да разбију бригаду, четници и СДС су упорно нападали. У тренутку кад се 2. батаљон примакао месту прелаза преко реке Kачера, 2. чета 1. батаљона је изненада напустила Амбариште и прешла преко реке. Њен положај је посела четничка Kачерска бригада и још јаче угрозила десни бок Привремене бригаде, којој је леви бок истовремено угрожавао срески одред СДС из Белановице. Бригада је потпала под снажну унакрсну ватру непријатеља између цесте Белановица – Љиг и реке Kачер. Запретила је опасност да непријатељ пресече колону бригаде на самој обали реке. Док је 2. батаљон распоређивао чете да зауставе ове опасне продоре непријатеља, тешко је рањен командант Привремене бригаде Илија Јовановић Лала. Био је то врло критичан тренутак и тежак ударац за бригаду. Kоманду је преузео делегат Покрајинског комитета Душан Петровић Шане, који се нашао у близини. Наредио је санитетском референту бригаде да превије команданта, а заменику политичког комесара да га изнесе. Четама је наредио да по сваку цену бране положаје. Оне су успеле да зауставе напад непријатеља и да потом организовано пређу реку.

Око 16 часова бригада се пребацила преко реке и наставила марш кроз шуму, уз северне падине Врлаје. Једном неопрезном борцу 2. батаљона експлодирала је ручна бомба и тешко га ранила. Другови су га изнели на Врлају, где је умро и сахрањен.

У колони бригаде тада није било 1. чете 1. батаљона. Она је до 18 часова пружала отпор среском одреду СДС у Kалањевцима, али није успела да се одлепи од њега и повуче за бригадом. После пребацивања бригаде преко реке Kачера њена одбрана више није имала сврхе. У сумрак чета се повукла, ноћу се пробила у Драгољ и вратила у бригаду. Једно њено одељење, које је отсечено у току борбе, успело је да се преко Живковаца и Гараша пребаци у Даросаву, где се сутрадан вратило у чету.

У овој борби је погинула Слободанка Лазаревић Бранка, а тешко су рањени командант и политички комесар 1. батаљона, Душан Врањеш Уча и Аца Железничар (У извештајима СДС називају га Бугарином. Зна се да је био прекаљени раднички борац из Београда. Стражари СДС настојали су да га ухвате жива. Мада тешко рањен, борио се док је имао муниције. Стражари СДС провезли су га кроз Белановицу у колицима за ђубре. Храбро се држао до смрти у затвору ). Обојица су заробљени.  Сутрадан је одред СДС ухватио једног борца у Живковцима. Непријатељ је запленио оружје погинулих и заробљених и нешто пропагандног материјала. Према изворима СДС погинуо је један стражар.

Борба на реци Kачеру била је последња, и најкритичнија борба Привремене шумадијске бригаде, у којој су утрошене последње залихе муниције.

Одељак Расформирање бригаде описује стање у бригади после претрпљеног пораза од четника у Даросави:

После прелаза реке Kачер бригада се одвојила од непријатеља, затим по мраку наставила покрет и преко Трудеља, Драгоља и Јеловика око пола ноћи стигла у Гараше, у заселак Радисављевиће….

…, У Даросаву су  9. фебруара дошле две бригаде корпуса КГГ да изврше одмазду за онај пораз који је 1. јуришна бригада доживела 1. фебруара. Сутрадан, 10. фебруара, око 10 часова, наишао је оклопни воз од Лајковца који је и у одласку и у повратку забуном отворио ватру по четницима, па су они побегли из села. Пре тога су убили Влајка Јанковића Пекара (зато што је дао бензин партизанима 2. фебруара) и мештанима заказали збор, који нису одржали. Шта се то догодило између Немаца и четника, штаб бригаде и политичко руководство тада нису знали, али да није било ништа озбиљно потврдио је већ следећи дан, 12. фебруар, када су Лазаревачка четничка бригада и 120 стражара СДС из Лазаревца напали Привремену бригаду у Даросави. Борба је вођена скоро читав дан. Из 2. батаљона рањен је један борац.130 Увече се бригада пребацила у Раниловић, где су вечерали, а исте ноћи се вратила у заселак између Даросаве и Буковика и у њему преноћила.

Тешки услови борбе неповољно су утицали на борбену способност бригаде. Нарочито је то било изражено у 2. батаљону из којег је неколико млађих и неискусних бораца дезертирало, међу којима и два кандидата за чланове КПЈ. У 1. батаљон/ били су старији и искуснији борци који су тешкоће борбе у зимским условима лакше подносили. Свему томе треба додати и напоре непријатеља да уништи бригаду, нарочито четника који су, у ствари, водили последњу за њих одлучујућу битку за Србију, односно за свој опстанак.

О томе сведочи и овај извештај Окружног комитета Крагујевца, упућен 11. фебруара 1944. Покрајинском комитету Србије. У њему, између осталог, о стању у округу пише:

Код нас бесни реакција. Сваким даном све јача. Слична је оној из 1941—42. годиие у пи.м,у. Четничке банде мобилисале су све сво]е снаге да нас униште. Нарочито се журе да искористе зиму. Блокирају села, врше претресе у стрељачком строју, итд.

Четничке снаге у великим групама стално су се кретале за нашом бригадом. Није било дана без борбе. Мање групе (20—30) налазе се по свим селима, врше обавештајну службу и притисак на народ.

Док је било лепо време наша бригада могла је уз помоћ политичких радника, уз подршку народа, еластичним пребацивањем и дугим маршевима, успешно да се бори и да егзистира као таква јединица.

Овај велики снег то онемогућује. Не може далеко да се пребаци, а оставља трагове за собом.

Непријатељ је искористио ту повољну ситуацију за себе и гонио је у корак. Свакодневно су имали наметнуте борбе; даље, недостатак муниције. То нас је приморало да оступамо. Једини излаз из те ситуације био је да расформирам буигаду у чете што сам учинио. Космајскг1, батаљон је отишао иа свој терен. Ја мислим да ћемо овако најбоље да сачувамо живу снагу наших одреда. Чим се време пролепша одмах ће бити лакше за кретање. Потребно је Космајцима подвући, ја сам то већ урадио, да њихови политички радници пруже помоћ њиховом батаљону“ .

Ђуковић у Одвојена дејства 1. Шумадијског батаљона описије дејство одвојених батаљона Привремене бригаде од батаљона:

….Немци су упутили своје снаге и у Качерски срез. На железничку станицу Бабајић—Љиг искрцало се 19. фебруара поподне око 500 немачких војника, са 50 камиона, 3 тенка, 4 топа, и 25 митраљеза и увече се пребацило у Белановицу. Одатле су наредних дана упадали и пљачкали околна села: Шутце, Калањевце, Живковце, Драгољ, Козељ, Трудељ, Босуту, Манојловце, Јарменовце, Војковце, Гуришевце и варошицу Рудник.

Чете батаљона су се састале 11. марта на планини Букуљи, а увече је батаљон сишао у Јеловик, у коме су се налазили четници. Једни за друге нису знали, па је свако вечерао на миру у засеоку у коме се нашао. Штаб је планирао да батаљон настави дејства у Качерском срезу. Да би упознао стање у срезу, командант батаљона се исте вечери пребацио у Драгољ, у заселак Широковац и састао са политичким радником среза Миленком Миловановићем Брком.

Батаљон се ипак пребацио у качерски срез. У 15.30 часова 13. марта упутио се преко Живковаца у Драгољ, заоелак Широковац, и ту преноћио. Око 10 часова 14. марта обавештен је да се из Белановице ка Широковцу креће 120 припадника СДС, и да се у кафани у Драгољу налази око 30 четника. Батаљон је кренуо да нападне четнике, али су они открили то и без борбе побегли из села. У кафани је затечено тридесетак сељака са којима је одржана конференција. Тог дана је срески одред СДС из Аранђеловца напао политичке раднике из одреда и среских руководстава КПЈ и СКОЈ-а из крагујевачког округа) који су били на курсу у Буковику. У тешкој трочасовној борби погинуло је 5 политичких радника а 8 је теже и лакше рањено. Један од теже рањених је заробљен. Из Драгоља је батаљон прешао у босутски заселак Радовановићи и Гавриловићи, где се 15. марта састао са политичким радницима качерског среза и преданио.

Секретар партијског руководства качерског среза Милан Ђуровић Црни известио је 12. марта 1944 године Окружни комитет Крагујевца да Качерска четничка бригада има 200—250 четника и да је распоређена овако: 4. батаљон, са 50 четника, у Живковцима; 2. батаљон, са око 80 четника, у Трудељу и Заграђу; 1. батаљон, са око 80 четника, у Руднику и Јарменовцима; 3. и 5. батаљон су у осталом делу среза. Четници су се спремали да што свечаније прославе Ускрс. Он упозорава да је у Белановици 120 жандарма, са 3—4 пушкомитраљеза, а и на то да су четници у Босути хапсили и батинали сељаке.

Батаљон сада“, пише Ђуровић, „не би могао да се одржи у Качеру, пошто се четници налазе свуда у близини и брзо концентришу. Сад, кад су били у Босути, до 4 сата по подне извршили су концентрацију и заједно са жандармима кренули у напад. Држали су положаје ноћ и дан на Босутском брду, а одатле су сишли у Манојловце и Шаторњу . ..

Штаб батаљона је 19. марта известио Окружни комитет Крагујевца о стању у батаљону, о његовом кретању кроз качерски срез и о борби у Босути.

О стању у Kачерском срезу у извештају Ђуковић пише:

„Даље наше кретање по томе терену било је онемогућено услед четничке организације која функционише беспрекорно. Ниједног дана нисмо могли остати на миру а да нисмо били узнемиравани. Пошто смо мање њихове банде разјурили они су се одмах сконцентрисали и стално су нас узнемиравали

. . . Тамо је још доста снага непријатеља тако да су покрети отежани. Народ нас је добро дочекивао, али је код народа велики страх од четничких банди и њихових организација. Те банде су се кретале у мањим групама, које мобилишу и пљачкају по селима, а нашом појавом оне су се састајале у веће групе

. .. У Белановици су жандарми и 60 Немаца. У Горњем Милановцу има доста Немаца… Морал и дисциплина у батаљону су врло добри. Недостају обућа, одећа и муниција .. .“

 

Исидор Ђуковић описује дејства Друге шумадијске бригаде, а у одељку Формирање бригаде пише о разбијању четника у Драгољу:

….У Драгољу је Шумадијски батаљон разбио један четнички батаљон и пребацио се у Трудељ (у заселак Балтиће), где га је после вечере напао 2. батаљон Качерске четничке бригаде. После краће борбе батаљон се пребацио преко Војковаца на планину Рудник. У потеру за њим кренула је Качерска бригада, са око 250 четника, и одред СДС из Белановице, са 120 стражара.

О Данима после пораза у Даросави наводи да је пораз заборављен:   

….Разбијање тек формиране 2. шумадијске бригаде  17.маја 1944. године у Даросави, највећи је четнички успех у борби против НОП-а у Шумадији. Тај пораз бригаде неповољно је, али не задуго, утицао на развој борбе у Шумадији, но „ипак га није зауставио“. Раздвојене јединице бригаде расуле су се по читавој Шумадији, али су наставиле да се боре. Углавном одвојено, деловале су више од месец дана, од 16. маја до 25. јуна 1944. године.

Ђуковић у одељку шта су били Узроци и последице пораза бригаде, каже:

У извештају Одељења за државну заштиту Недићевог Министарства унутрашњих послова, од 17. маја 1944, о ситуацији у Србији поред осталог пише:

„16. о.м. одред СДС из Белановице водио је борбу са једном бандом од 400 комуниста, већином Италијана и Руса, на простору Ваган—Крушевица—Даросава. Одреду СДС притекао је у помоћ један одред четника. Борба је вођена од 6 -12 часова. На страни СДС није било губитака. На м.есту борбе нађен је 21 комунистички леш. Комунисти који су заробљени стрељани су од стране четника. Остали комунисти пошто су разбијени повукли су се“.

Командант Качерске четничке бригаде известио је свог команданта корпуса 16. маја 1944. да је његова бригада убила 17 комуниста, а 6 заробила (истог дана у наредби о похвали оних који еу се истакли у борби каже се да је убијен 21 комуниста) и запленила 13 пушака.

265 Командант 3. бригаде корпуса КГГ извештава 18. маја 1944. да је ноћу 16/17. маја у Даросави и Црогореоцима убијено 50 партизана и 21 заробљен, а 17. маја су убијена 2 партизана и ,,1 женска се сама убила, а 9 је ухваћено, од којих 2 Руса, 1 Италијан и 1 из еела Ковачевца“.

У изворним документима нема података о четничким губицима. Према изјавама очевидаца четници су после борбе у Даросави превезли само у Тополу неколико погинулих и око 30 рањених. До разбијања бригаде и тако великих губитака дошло је брзо, изненадно, ни недељу дана после њеног формирања. Дугом и мукотрпном раду на њеном стварању задат је најтежи ударац, и то у селу где је формирана и у чијој се околини све време кретала. Тешке последице претрпели су и сељаци Даросаве и Прогорелаца, два јака упоришта НОП-а. Разбијање бригаде у тренутку када је народноослободилачки покрет у Шумадији почео нагло да се развија, врло је штетно деловао и на његов развој.

…. Према сећању учесника у овим догађајима, у недељу, 25. јуна 1944. године, приликом реорганизације 2. шумадијске бригаде, саопштено им је да су због разбијања 2. шумадијске бригаде 16. маја 1944. у Даросави кажњени партијским укором и смењени са дужности командант, политички комесар и заменик команданта бригаде….

Какво је било Стање у крагујевачком округу уочи реорганизацији бригаде, наводи:   

Партијски комитет качерског среза известио је 20. јуна Окружни комитет Крагујевца да непријатељ највећи притисак врши на села Шутце, Калањевце, Босуту и Пољанице. Четници су у Шутцима заклали Олгу Тодоровић, сарадника НОП-а, коју су провокацијом открили порушили јој кућу, а мужа и дете избацили на улицу. У срезу је Качерска четничка бригада са око 150—170 четника и око 120 стражара СДС среског одреда у Белановици. Остале четничке снаге упућене су на Дрину. Четници батинају и тероришу сељаке, а терају их и у сеоске страже. Народ четнике не воли али их из страха слуша.318

У поглављу Реорганизација бригаде и њена дејства до краја 1944. године  и одељку Успешно ватрено крштење, Ђуковић наводи:

Командант једног батаљона Лазаревачке бригаде (Владан Мишковић) известио је 27. јуна команданта Рудничког корпуса:

„Сеоска стража из Брајковца известила је да је синоћ 26. о.м. око 20,00 часова, око 150 комуниста сишло низ Калањевачку страну низ Оњег и задржало се ноћас у Симиновића крају и Трнавцима, где су вечерали и одатле отишли у иепознатом правцу. Изгледа да су се пребацили преко Кика за Шутце. Ја се налазим са 100 војника на положају од Вагана па све до Трбушничког гробља. Пера Недељковић ми долази од Даросаве. Ако стигне раније претрешћемо Бистрицу, Трбушницу и Брајковац. Командант бригаде наредио ми је да дођем данас са батаљоном у Дудовицу ради обезбеђења терена за Видовданску прославу, а Ви ми наређујете да останем на Вису. Како да поступим?“

У одељку Борба за жито, пише;

….Са Стубичког виса бригада и Космајски одред пребацили су се преко Брајковца у Калањевце. За време одмора на Калањевачкој коси на њих је, из долине реке Качер у стрељачком строју кренула Качерска четничка бригада. Борци су тог дана већ били превалили 10 км, од тога половину под борбом, па су били уморни. Штаб бригаде је наредио да према Качерокој бригади остане у заштитници Космајски одред, а да бригада преко речице Оњег  избије на Крушевички вис, јер је претггостављао да на њему нема четника и да су ту услови за одмор повољни.

Космајски одред је као заштитница водио борбу на Калањевачкој ,коси док се бригада спуштала у долину Оњега и кретала ка Крушевичком Вису. Тада се одред под борбом повукао ка Живковцима, а кааније на Букуљу. Још док је одред водио борбу, четници Лазаревачке бригаде су са Крушевичког виса отворили жестоку ватру, из 11 пушкомитраљеза по претходници 2. шумадијске бригаде која се кретала ка њима. Борба на зачељу, ватра са чела изазвала је узнемиреност међу премореним борцима. Доминантне положаје држали су четници, а главнина бригаде нашла се у долини речице Оњег , и на падини Крушевичког виса, неодлучна у томе шта да уради.

……Космајски одред је задржао Качерску четничку бригаду и под борбом се повукао преко Живковаца, где га је напао и срески одред СДС из Белановице. Убијена су два стражара СДС, док број убијених четника није утврђен. Нови одред је имао велике губитке; погинула су 4 борца, међу њима и политички комесар чете Богољуб Милићевић Ћата, а осам је рањено, док је везу изгубило осам бораца, али су се сутрадан, у Гарашима, вратили у своју јединицу. Одред је прешао на Ваган…..

Ђуковић у поглављу Борбе за коначно ослобођење Шумадије и одељку У сусрет дивизијама НОВЈ, пише:

Наступајући ка Аранђеловцу, 5. дивизија је 17. септембра порушила железничку пругу Чачак—Београд, између станица Крива Река—Бабајић—Љиг, и на Врлаји разбила Руднички четнички корпус. Њене две бригаде, 4. и 10, преноћиле су   у Белановици и Драгољу.

У рејону Белановица—Драгољ 5. дивизија је 18. септембра разбила већу групу четника и на цести Горња Трешњевица—Белановица порушила шест мостова, на цести Рудник—Беланица 3 деонице пута.

У поглављу, У саставу Пете дивизије, и одељку Шумадијска дивизија није формирана, Ђукови пише:

515…..Штаб 5. дивизије наредио је  25. _септембра Космајској бригади да се, кад батаљон 4. крајишке бригаде и Космајски одред дођу код ње, пребаци са енглеском војном мисијом и Горданом, кћерком Драже Михаиловића, преко Венчаца и Даросавеу Живковце и смести у рејон Раскрснице, Пландишта и реке Оњег. Ту ће се бригада средити, попунити кадром и одморити. Штаб бригаде требало је да се јави штабу 5. дивизије у Живковцима.

Космајска бригада поступила је по том наређењу. Штаб 5. дивизије издао је четири дана касније, 29. септембра, ново 21. српској и Космајској бригади:

„XXI бригада и Космајска бригада извршиће покрет на нове просторије где Ке им бити, поред мањих војничких задатака, омогућен краћи одмор и сређивање јединица. У вези горњег треба учинити следеће: Космајска бригада извршиће покрет 30. ов.м. рано правцем: с. Живковци—с. Калањевци—с. Шутци—Парлог—Дубље и разљестити се на просторији: село Моравци—с. Липље—с. Околав (Дудовица). Бригада овде неће имати никаквог војничког задатка, но да одржава патролску везу са суседним јединицама, тј. са штабом XIII пролетерске бригаде која је на сектору Лазаревац и са штабом XXI српске бригаде. XXI српска бригада извршиће покрет 30. ов.м. изјутра правцем Даросава—Белановица—Љиг и разместити се на просторији Љиг—с. Гукоши—до с. Штавица. Задатак је бригаде да хвата и разбија четничке групе које се налазе на просторији Штавиу^е— —Бољковци—Угриновци и да обезбеђује саобраћај и телефонску линију на цести Горњи Милановац—Љиг. Штаб бригаде телефонски се може обавестити о ситуацији на сектору Горњи Милановац од јединица XXI дивизије. Телефонску везу треба да користи и штаб Космајске бригаде за везу и обавештења од суседних јединица . . .“

У току 29. и 29/30. септембра 21. српска бригада предала је положаје на Пресеки и Буковику, планини Букуљи и Аранђеловцу 4. крајишкој бригади и 30. септембра се преко Живковаца пребацила у Белановицу, где је преноћила, а 1. октобра наставила покрет за ЈБиг.
Ујутру 30. септембра пребацили су се из Даросаве, преко Белановице за Љиг

Исидор Ђуковић у књизиПрва шумадијска бригадаописује у одељку Оружане борбе Шумадијских одреда борбе у Качеру:

Иначе, 1. шумадијски НОП одред био је у то време рата најјачи одред у Шумадији. До почетка 1943. попалио је све општинске архиве у Шумадији, неке и више пута, и ликвидирао сеоске и општинске станице Српске државне страже (СДС).

…..На појачану активност партизанских одреда у фебруару и марту непријатељ је одговорио пролећном офанзивом у Шумадији, ради њеног „чишћења од комуниста“. До почетка априла израђен је заједнички план дејства Немаца, СДС, Српског добровољачког корпуса ( СДК) и четника Драже Михаиловића у свим срезовима Шумадије. Пролећну офанзиву непријатељ је извео са снагама прикупљеним у гарнизонима: Крагујевац, Горњи Милановац, Лазаревац, Аранђеловац, Младеновац и Топола.

Напади на партизанске снаге у Централној Шумадији почели су са свих страна почетком априла.

… За време непријатељске офанзиве, 1. шумадијски одред је дејствовао подељено, по четама. Рудничка чета је напала железничку станицу Копљаре и водила више борби на Жутом оглавку, у рејонима Белановице и села Даросаве, Трудеља, Ивановаца, Калањеваца, Живковаца, Љубичева и Војковаца.  Космајску чету су изненадили и опколили 12. априла, у Лисовићу, једна немачка јединица и припадници СДК, јачине око 500— 600 војника. У борби која је тралаја од 15 до 18 часова погинуло је 9 бораца; три рањеника је непријатељ заробио. Непријатељ је имао „4 кола мртвих и неколико камиона рањених“. Убијен је и заменик команданта 2. батаљона СДК.

Ваљевски одред је обновљен 8. марта 1943, у селу Босути. Имао је, заправо, 40 бораца, издвојених из 1. шумадијског одреда. Два пута је успео да се пробије у ваљевски округ, али се тамо није могао одржати, па је, до уласка у 1. батаљон НОВ Србије, 28. јуна 1943, дејствовао у Шумадији.

…… У 1. шумадијеком одреду остале су две чете, са 76 бораца: Рудничка и Качерска, која је тада и формирана. Одред је дејствовао у рејону Рудника, реке Качер и централне Шумадије. Штаб одреда је координирао и дејства осталих одреда на подручју Шумадије.

На подручју Шумадије дејствовали следећи одреди:

— 1. шумадијски (у рејону планине Рудник, у сливу реке Качер и у централној Шумадији) Од  2. маја 1943. штаб одреда су сачињавали: командант Лука Спасојевић Драган, политички комесар Родољуб Станић Трамвајац, начелник штаба Илија Јовановић Лала; командир Рудничке чете Михаило Ивковић Бели, а командант Качерске чете Живорад Симић Вивац;

— Космајски (у рејону планине Коемај, Смедерева, Младеновца, Подунавља, Посавине и на прилазима Београду);

( Од; 2. маја 1943. штаб одреда су сачињавали: командант Лука Спасојевић Драган, политички комесар Родољуб Станић Трамвајац, начелник штаба Илија Јовановић Лала; командир Рудничке чете Михаило Ивковић Бели, а командант Качерске чете Живорад Симић Вивац.)

— Ваљевски  (у колубарском и качерском срезу, са повременим упадима у ваљевски округ); — Чачански (у таковском срезу и у срезовима чачанског округа; он се пред јачим непријатељским снагама повлачио у централну Шумадију и поново се враћао на свој терен).

Ђуковић у поглављу Стање у организацији КПЈ и одељку Партијска организација у крагујевачком округу, наводи:

….. У Качерском срезу чланови среског партијског руководства су били: Љубивоје Гајић  Ђока, Јовиша Радојевић и „Раде“. У срезу је било 6 чланова и 3 кандидата за члана КПЈ; од тога по један члан КПЈ у Белоновици, Липљу и Драгољу. У августу 1943. руководство је подигнуто у ранг комитета, који су сачињавали Слободан Станишић, Милан Суџуковић и Ћорђе Васић (Јова Кицош)….

Ђуковић у одељку Јединице квинслишке владе Србије, наводи:

….. Војне јединице квислиншке владе Србије биле су: Српска државна стража (СДС), Српски добровољачки корпус (СДК) и четници Косте Миловановића Пећанца.

Недић са Градском државном стражом
Недић са Градском државном стражом (полицијом)

Градска државна стража (полиција) служила је у Београду и градовима Србије. Формирана је у градске и квартовске одреде и станична одељења, од по 20 до 30 војника. Пољска државна стража (жандармерија) служила је изван градова. Формирана је у окружне и среске одреде (на подручју округа, односно среза) и у станична одељења. Гранична државна стража била је организована у окружне и среске одреде, водове, станична одељења и одељке, а вршила је граничну службу. У СДС повремено су улазили и остали наоружани органи квислиншке владе. У њој су служили жандарми и полицајци са целе територије Југославије, који су 1941. године избегли у Србију, а од осталих углавном четници Косте Пећанца.

Први српски добровољачки одреди формирани су септембра 1941. године од ђака добровољаца, члавова. профашистичких организација „Збор“ и „Бели орлови“ и упућени у напад на слободну територију. До децембра је формирано 12 одреда сваки јачине ло 300 војника, укупно око 3.600 војника. Намењени су да буду ударна снага Недићеве владе против НОП одреда. Немци су у њих имали највеће поверење па су их најбоље наоружали и опремили.

Батаљон СДК имао је 700—800 војника. Попуњаван је добровољцима који су се писмено обавезивали најмање на шестомесечну службу. Највише је међу њима било сељака, најмање радника. Немци су у СДК имали веће поверење него у друге квислиншке јединице. На командним положајима у СДК били су, углавном, официри, чланови фашистичке организације „Збор“. Четничке јединице Косте Миловановића Пећанца расформиране су у другој половини 1942. године. Део тих јединица ушао је у састав СДС, а део се прикључио Дражи Михаиловићу. Пећанац је свој „Горски штаб“, са 200—300 четника, сместио на планини Соколици, код Куршумлије, одакле је водио борбу против НОП-а. Са војним одељењем Недићеве владе одржавао је „финансијско-административне везе“. Наредне 1943. године пребацио се у Сокобању, где је маја 1944. године убијен, по наређењу команданта Делиградског корпуса четника Драже Михаиловића…..

 

 

Борбени пут Првог батаљона НОВ 1943. године
Борбени пут Првог батаљона НОВ 1943. године

. О току борбе политички комесар Главног штаба у одељку Формирање Привремене бригаде и 2. Батаљона, пише:

…..Према сећању учесника, формирање 2. батаљона извршено је у „Првомајском логору“ на Букуљи. Како је бригада у њему логоровала 29. и 30. септембра, само један од та два дана може бити дан његовог формирања.

….Батаљони су ујутро наставили да гоне четнике у правцу  р. Качер и села Драгољ. Једна патрола је заробила 4 четника. Тројицу сељака, мобилисаних „на вежбу“, разоружали су и пустили кућама, четврти је био активан четник, и њега су довели у штаб. Око 12 чаеова бригада је стигла у Драгољ, где је ручала.

 

После ручка хармоникаш Славко Лукић забављао је борце. Играло се на путу. Тада су четници отворили ватру на обезбеђење изнад пута. Борци су се из кола развили у стрелце. Четници су са положаја на једној коси отварали ватру. Око два часа трајала је борба. Једна чета 1. батаљона избила је четницима на бок, отворила ватру и присилила их да се повуку. Ускоро је пао мрак па је борба прекинута. Према изјавама учесника, убијено је 10—12 четника; 3 активна четника су заробљена, саслушана и стрељана Из 1. батаљона рањена је Јелисавета Старчевић.

О овој борби штаб Рудничког четничког корпуса овако је известио „Врховну команду“ Драже Михаиловића:

„ .. . Ова комунистичка група 1.10.1943. године изјутра прешла је на терен с. Драгоља из села Јеловика, где је изненадила једну мању Калабићеву групу и нанела јој врло тешке губитке .. .“

Одељак  Свечаност формирања Прве шумадијске бригаде, говори:

…….Врховни штаб је упутио 28. августа 1943. године писмо Главном штабу, у коме инсистира да се неодложно формирају бригаде и дивизије. Главни штаб је издао 25. септембра наредбу о формирању бригаде, а њено формирање је извршено 5. октобра 1943. године, на Руднуку.

Чачански одред (28 бораца) и Качерека чета (21 борац) обједињени су, као 1. и 2. чета, у привремену групу, која је, заједно са политичким радницима, имала око 60 бораца. Командант групе био је Раденко Мандић, политички комесар Радован Јовановић, заменик команданта Живорад Симић, руководилац СКОЈ-а Милисав Ђурић, интендант Данило Митровић, командир 1. чете Драгомир Новаковић, а политички комесар Милош Лазаревић, командир 2. чете Бранко Ковачевић Жика Морнар, а политички комесар Милан Матијашевић.

Штаб бригаде: командант Радивоје Јовановић Брадоња, политички комесар Света Поповић, заменик политичког комесара Слободан Крстић Уча, начелник штаба Богдан Машала Миле, руководилац СКОЈ-а Бранко Плећаш (дошао касније), интендант Петар Владетић Галама, начелник санитета Владимир Петровић (Пикола Накарада)…..

У одељку Припреме за одлазак, стоји: 

Одлука о пробијању бригаде на слободну територију саопштена је штабу 16. Новембра 1943, у Стојнику. Тада су и почеле припреме за пробој.

Бригада се 17. новембра одмарала у Гарашима, а увече се преко Вагана пребацила у Трбушницу. На улазу у село претходница бригаде, (3. чета 1. батаљона) разбила је групу четника. Ту се у бригаду укључио део Чачанског одреда, који се зратио из таковског среза, а у 1. шумадијски одред Качерска чета. Бригада је из Трбушнице наставила покрет 18. новембра, око подне, правцем Живковци—Босута—Трудељ. У Драгољу је разбила групу четника и 3 убила. Ноћ ју је затекла у рејону Трудеља, Варница и Војковаца.

(У Живковцима је у бригаду ступио Живорад Марковић, а у Босути Драгољуб Толић, један од најмлађих бораца бригаде. Док је бригада пролазила кроз село, молио је политичког комесара бригаде да га прими, а његов отац да га не прими. „Друже, још је мали и млад, а немам више синова„. Дечак ]е пресекао оца: „Није тачно, има још двојицу„. Комесар се насмејао и рекао: „Примамо те„, а оцу додао: „Буди без бриге, вратиће се као велики човек“.)

 

Милорад Радојчић пише у фељтону у листу „Наред“ марта 1988. године о Трећем ваљевском партизанском одреду:

Ваљевски НОП одред формиран је, током НОР-а четири пута: 1941-1944. године у Босути. Најмање је позната истотија  одреда формираног 8. марта 1943. године.

На путу у ваљевски крај борци Одреда спалили су опшинске архиве у Драгољу, Kалањевцима, Живковцима, Шутцима и Ивановцима. Поред тога запаљене су и делимично оштећене  и општинске зграде у Шутцима и Ивановцима.

Дана 10. марта 1943. године ваљевски партизани преданили су у Шутцима по сеоским кућама. Брату тадашњег министра Веселиновића, родом из ових крајева, запретили су да ће га сачекати ако још који пут дође на конференцију у Белановицу и да ће им за све платити. Kод свих општинских зграда издавали су наредбе о забрани даљег рада и остављали летке: На Хитлерову тоталну мобилизацију одговарамо мобилизацијом својих снaга против Хитлеровог варварства и за слободу и за срећну будућност нашег народа.

K оружју – у бој против непријатеља ! Живело борбено јединство српског народа ! Смрт фашизму – слобода народу.
Штаб Ваљевског партизанског НО одреда   и Kомунистичка партија Југославије Окружни комитет Ваљево

Kао други пропагандни материјал и овај летак је растурен на терену куда је Одред пролазио. ….

… Да би ојачао рад на терену, покрајински комитет организовао је 27. марта 1943.  у Пољаницама, селу између Љига и Белановице, саветовање са члановима Окружног комитета KПЈ Ваљево коме је присуствовао и Мома Марковић Вук, Милица Павловић Дара, секретар Окружног комитета KПЈ за Ваљево, поднела је исцрпан извештај о раду, затим је вођена жива расправа и усвојени закључци за даљи рад.

….. после борбе у Лазаревцу Ваљевски НОП одред се упутио према Букуљи. У селу Шутци 15. маја сукобио се са непријатељима и изгубио је једног борца док су губици противника непознати.  …

…. Враћајући се из Kрагујевца Одред са Рудника пребацио се на Букуљу.

Сутрадан су борци Ваљевског одреда и Kачерске чете стигли у Гараше, где су преданили. Увече су продужили и посекли већи број бандера и жица на путу Белановица – Даросава. Сутрадан су у Погореоцима преданили у сеоским кућама. Поред одмора овај дан је искоришћен за политички рад са месним становништвом.

У ноћи 5. и 6. јуна око 22 часа у селу Живковци код Белановице хапсе учитеља Милоја Стојковића, кога су након саслушања пустили. Уз пут су посекли још три бандере. Kада су сазнали да се у варошици Брајковац налази већа група четника, одлучили су да их разбију. Повлачећи се 6. јуна, кроз шумарке и воћњаке партизани су опколили варошицу у којој су се налазили четници поручника Kузмановића. У току борбе једна група четника успела је да побегне користећи долину речице, остали су били потпуно разбијени. Заплењено је 9 пушака, 200 метака, 6 пари обуће и 1.600 динара. Kомандант Првог шумадијског партизанског одреда Лука Спасојевић био је рањен и док су чекали да дође лекар по кога су послали, рана је била тешка, он је издахнуо.

У књизи  „ Заробљавање ваљевских, посавских и космајских партизана“  Радојичић износе се сећања учесника кроз стенографске белешке где пише:
Сећање Ратка Ускоковића:

….. Већ у првом налету четника у Мионици и око Мионице су похватани: комесар за исхрану Kолубарског партизанског батаљона Ратко Петровић и чланови Народно-ослободилачког одбора у Горњој Топлици: Миливоје Ускоковић, Гвозден Ђорђевић, Велисав Петровић, Вукосав Радојичић, Лука Папић и Живота Јанковић. Овде су четници дотерали и два друга из Драгоља. Убрзо је тој групи придружен још један партизан који је имао надимак Вивац, родом из Белановице, па затим још један партизан из Kалањевца, човек средњих година са златним зубима и црвеним ожиљком на образу. Ова двојица последњих су некако успели да побегну из групе и поново су дошли у партизанеку чету у Белановицу

По сећању Милована Радојевића, партизан из Kалањевца је Миљко Војнновић. А партизан са надимком „Вивац“ погинуо је у борби против четника у селу Ивановцима 1943. Године


Милован Милосављевић  Мика; Милорад Проки Миле; Илија Јовановић Лала
у књизи „Преглед историје НОБ у Шумадији 2“

У поглављу Неппријатељске снаге у Србији 1943.године, између осталог кажу;

….. Тако је у пролеће исте године у Србији било око 15000 Немаца, немачке полиције око 4000, бугарске војске око 20000, да би се крајем јуна овај број повећао на 30943 војника. Недићева Српска државна стража бројала је око 13000 људи. У српском добровољачком корпусу (љотићевци) било је око 3500, а у Руском заштитном корпусу око 5000 војника под оружјем. Према непотпуним подацима, четничке снаге Драже Михаиловића бројале су око 18000. Међутим, од овога броја известан број људи био је само на списку, које су четници повремено позивали на војну вежбу у трајању од месец дана

…… У срезу качерском успостављене су три жандармеријске станице и то: у Белановици је било 36 стражара и 3 официра, у Љигу — 13 и у Руднику, али није наведено бројно стање….

….. Крајем 1943. и почетком 1944. године извршене су кадровске и организационе промене четничких јединица у Шумадији. Инспектор Врховне команде пук. Јеврем Симић, који је руководио и усклађивао четничке операције у Шумадији, није би задовољан командантом Рудничког корпуса капетаном Драгишом Нинковићем и командантом Качерске бригаде капетаном Милијаном Јовановићем. Он је сматрао да њих двојица нису довољно енергични у борби против партизана и да су главни кривци што четничка акција нема успеха, па је предложио њихову замену.

Дража је предлог прихватио и за новог команданта Рудничког корпуса одредио капетана Драгомира Топаловића Гагу, а за команданта Качерске бригаде п. поручника Милована Недељковића (капетани Нинковић и Јовановић распоређени су у Посавско-колубарски корпус код мајора Комарчевића).1 )

У пролеће 1944. годиие извршена је мобилизација новог људства и формирана летећа бригада Рудничког корпуса. За команданта ове бригаде постављен је дотадашњи командант II батаљона Колубарске бригаде капетан Бора Вучковић. Тако је Руднички корпус у свом саставу имао укупно три бригаде

…… Истовремено извршене су и промене неких среских команданата, тако да је њихов распоред по срезовима био следећи:

Командант опленачког среза — потпоручник Богдан Димитријевић.
Командант орашачког среза — поручник Драгомир Вујић.
Командант качерског среза — резервни поручник Љубивоје Матић, учитељ из Дудовице. Командант колубарског среза — Војин Војиновић, адвокат из Београда.
Командант крагујевачког среза — капетан Милентије Карасовић.
Командант лепеничког среза — мајор Миодраг Грујић.
Командант гружанског среза — резервни поручник Живан Јанковић.
Командант левачког среза — Живојин Жунић—Вина.

…. Качерски срез — Још нема Среског руководства. Ових дана биће формирана два рејонска руководства која ће обухватити половину среза. Девојка, која није у Среском руководству КПЈ, ради у једном делу среза, илегалка је и озбиљан кандидат за среско руководство. Има 20 година, учитељица је, организовано добро стоји. Она ће бити секретар једног од рејонских руководстава. Члан КПЈ од пре три месеца

Стање: 15 скојевских актива, од којих 2 женска и 1 одбор НООС, са укупним бројем активиста 40.

Дакле, у целом нашем округу има свега актива 41. са 152 скојевца, број одбора НОСС је 3. — Што се тиче стварања ОК-а СКОЈ-а, ми чинимо напоре у том смислу.

— Скојевци учествују у раду оружаних десетина и ударних група. Први покушај учињен је у качерском срезу, где су омладинци у једном делу среза, две ударне четворке, исписали пароле.

При окупљању омладине скојевци се служе конференцијама, седељкама, игранкама. На седељкама се певају партизанске песме и играју различите друштвене игре.

Одељак  Среска партијска руководства, извештава:

Срез качерски : У пролеће 1943. године у среском партијском руководству била су три члана: Љубивоје Гајић-Ђока Стаклени, секретар, Јовиша Радојевић и још један члан за кога, за сада, није утврђено о коме се ради.

……Практично, среско партијско руководство не постоји. Крајем јуна 1943. г. у срезу качерском на раду су „трећи срески члан среског партијског руководства и два скојевца, сви илегалци“, а то су: Љубивоје Гајић, руководилац, Вељко Бркић-Миша и Ђорђе Васиђ Јова-Кицош.

Вероватно је у јулу формирано ново среско партијско руководство у коем су били: Љубивоје Гајиђ-Ђока, Милан Дракулић-Стојан и Димитрије-Диша Ђурђевић, који је добио задатак да из Колубаре прође у Качер.

Веђ почетком септембра, на састанку Окружног комитета (од 31. VIII — 1. IX 1943.) одлучено је о променама у среском партијском руководству за срез качерски.

Милан Дракулић-Стојан партијски је кажњен, искључен из среског руководства и одређен да се стара о рањеницима и болници. Формирано је среско партијско руководство од 4 члана: Друшан Радоњиђ, секретар, Љубивоје Гајиђ-Ђока, Димитрије-Диша Ђурђевиђ и Милан Суџуковић…..

У поглављу  Први шумадијски одред „Милан Благојевић“ и његове борбе и акције 1943. године, износи:

….Почетком јануара 1943. године Први шумадијски НОП одред „Милан Благојевић“ имао је три чете са око 100 бораца. Чете су носиле називе Рудничка, Качерска и Космајска или Прва, Друга и Трећа.

Већ крајем априла одред је имао 176 бораца у све три чете.

…. Командир Качерске чете је Живорад Симић-Вивац. Када је он именован за заменика команданта одреда, за командира је дошао Бранко КовачевићЖика Морнар. Комесар је Јовиша Радојевић. После његове погибије за комесара је дошао Душан Павличић — Крцун…..

У одељку Фебруарске акције Одреда, стоји:

….. Двадесетог фебруара, нападнута је жандармеријска станица у среском месту Белановица, срез качерски. Запаљене су архиве свих среских надлештава (среског начелства, пореске управе, општине, итд.) и ликвидирана четири петоколонаша.

О резултату напада на жандармеријску станицу у нашем извештају нема детаљнијих података.

У стенографским белешкама са састанака групе бораца из Шумадије, одржаног 31.11. 1951. године, о овом нападу је речено:

„… У нападу су учествовале две чете. Зграда, у којој су се налазили жандарми, била је опкољена. Жандарми су се налазили на спрату. Наши борци су успевали да уђу у приземље и поред тога што су жандарми бомбама бранили зграду. Да би ликвидирали жандарме, из приземља су бушили плафон и у рупе стављали динамит. Међутим, жандарми су такође бушили рупе и кроз њих бацали бомбе у приземље зграде. Нисмо успели да ликвидирамо жандарме.

Ухватили смо четири петоколонаша и ликвидирали их. Из Белановице смо отишли ка Вагану…“

… „… 22. овог месеца око 23 часа партизани су напали Белановицу и опколили касарну жандармеријске станице у Белановици. Једна већа група од 100 партизана водила је борбу око 4 часа са жандармима који су се бранили спрат по спрат, а друга група је ушла у само варошицу, попалила архиве у свим државним надлештвима и покварила телефоне. Убили су заменика среског начелника Милорада Младеновиђа, званичника Радојицу Ивановиђа, кмета општине Белановица, Војислава Петронијевиђа и једног жандарма у пензији. У борби је лакше рањено 6 жандарма“….

…… Седамнаестог априла, у ноћној борби у селу Трудељу, срез качерски, једна чета Првог шумадијског одреда разбила је јаче снаге Немаца и љотићеваца. У борби је убијен један Немац, а један рањен. Погинуо је и један љотићевац….

Наше снаге нису имале губитака.

О овој борби у извештају Окружног начелства округа крагујевачког пише:

„… Ноћу између 17. и 18′. априла, једна немачка патрола са извесним бројем добровољаца дошла је у село Трудељ, срез качерски и наишла је код једне куће на неколико партизана. У сукобу са њима убијен је један од комуниста, а погинуо је један немачки официр…“

…. Двадесет првог априла, Качерска чета Првог шумадијског НОП одреда спалила је архиву општине Калањевци у срезу качерском. Том приликом заплењено је 15 литара ракије, која је замењена за брашно, а брашно дато породицама наших другова.

Двадесет шестог априла, Качерска чета одржала је збор у селу Брајковцу. Тога дана био је вашар, што је искоришћено.

Двадесет седмог априла, Качерска чета је посекла ТТ стубове и покидала жице на путу Белановица-Даросава у дужини преко 12 км.

Одељак пише у Прослава 1. маја на Букуљи, одвајање бораца за космајски и ваљевски партизански одред:

…..С бројним стањем одреда стоји овако. Ми смо имали . маја 1943. укупно 143 борца. Од тога броја за космајски одред отишло је 54 борца, за ваљевски 10 и нама је остало заједно са штабом, рањеним и болесним друговима 78 бораца. Од тога броја 12 је погинуло, 2 нестала, према томе остаје 64 борца“

У  Обнављање Ваљевског одреда, стоји:

…..Осмог марта 1943. годнне у селу Босути, уз помоћ Првог шумадијског, обновљен је Ваљевски НОП одред. У састав овог одреда ушло је око 30 бораца из Првог шумадијског НОП одреда „Милан Благојевић“ и нешто преосталих бораца из ранијег Ваљевског одреда. Борци су распоређени у две чете, прву и другу.

За команданта овог одреда постављен је Милош Дудић-Сувоборац, за политичког комесара Андра Савчић-Баја, заменик политичког комесара је Милорад Милатовић-Подгорац.

Командир Прве чете био је Михаило Гавриловић-Миша, а комесар Стојанче.

Командир Друге чете био је Душан Репац-Пера Књижар, а комесар Кирча.

Наоружање одреда и социјални састав били су врло добри. Одред је имао 22 пушке, 1400метака, 4 пушкомитраљеза („збројовке“), 6 бомби, 2 војнодржавна пиштоља и 1 пиштољ 6,35 милиметара. У штабу одреда било је 2 пиштоља „штајера“ и 1 „парабелум“.

Партизани испред Дечијег дома у Белановици
Партизани испред Дечијег дома у Белановици

Социјални састав бораца био је: 14 квалификованих радника, 4 неквалификована, 5 интелектуалаца, 4 приватна намештеника и 3 занатлије.

У санитету су била 2 болничара

Првн шумадијски одред подељен је у две чете — Качерску и Рудничку.

Задаци обе чете били су да продиру у околину планине и варошице Рудника и уништавају четнике Д. Михаиловића, да руше железничке пруге и ТТ стубове на целом подручју Окружног комитета КПЈ Крагујевац (Аранђеловац).

Закључено је да детаљан план акција припреми на првом састанку Штаб одреда.

Такође ће Штаб припремити и план политичког рада у четама на терену где се буду чете кретале.

Качерска чета и Ваљевски одред увече су са Букуље кренули према селу Гараши, где су и преданили 3. маја.

Рудничка чета је остала на Букуљи, где је сутрадан, 3. маја, имала војну обуку.

Петог маја Рудничка чета је направила заседу на путу Белановица – Босута. У заседу су упали 3 Немца и 12 жандарма. Ова група непријатеља пошла је да пљачка кукуруз и ракију у селу Босути.

У краткој борби погинуло је 5, а заробљено 2 жандарма и један чиновник задужен за реквизицију. После саслушања стрељани су.

Заплењено је 7 пушака, 280 пушчаних метака, 1 бомба, одећа и опрема погннулих и стреллних непријатеља.

Погинулих и рањених на нашој страни није било.

О овој борби у извештају Одељења за државну заштиту стоји:

„..“.Белановица: 5. ов. м. око 10 час. на месту Буква у атару села Босуте једна комунистичка група јачине 50 људи сачекала је у заседи наше одељење од 12 стражара и са једним немачким подофициром који су пошли да врше реквизицију колима и чезама. На стражара је отворена пушчана и митрал>еска ватра и убијени су: каплар Крста Стојковић и стражари Миодраг Зеллновић, Богољуб Новаковић, Илија Милић и Владимир Јевремовић, а заробљени стражари Радомир Радовић, Марин Петар као и Коста Гудулић, избеглица. Одмах је пошло потерно одељење за Белановицу, али комунисте није нашло на месту догађаја“.

…. Шестог маја Рудничка чета је сачекала жандарме и неколико Немаца на путу Босута—Драгољ. Убијено је 8 жандарма.

Партизани нису имали губитака.

Истог дана, тј. шестог маја, Качерска чета је добила обавештење да ће четници Д. Михаиловиђа прослављати Ђурђевдан у селу Барзиловици, срез колубарски.

Рано изјутра чета је стигла у село, на место где је требало да буду четници. Међутим, место прославе четници су променили, па како чета није знала где је прослава, акција није извршена.

Увече, група бораца је запленила од четничких симпатизера 2 пушке и 45 метака.

Истог дана Качерска чета, у сарадњи са Ваљевским одредом, сачекала је код села Дудовице, срез колубарски, групу од 30 жандарма. У борби су теже рањена 3 жандарма и један њихов официр. Жандарми су се повукли ка Лазаревцу…..

….. У јуну месецу било је мање акција због припрема за формирање Првог батаљона НОВ Србије.

Шестог јуна одред је напао четнике Радничког корпуса који су се налазили у центру села Брајковца, у кафани и школи. Борци нашег одреда су их напали рано изјутра. Још на почетку борбе један четник, који се налазио у једној ковачници, пуцао је и тешко ранио Луку Спасојевића у стомак. Рањени командант је извучен из борбе.

Наређено је да се одмах нађе лекар. Једна група бораца носила је рањеника, а друга хитно упућена у Лазаревац да доведе лекара ради указивања помоћи. Међутим, у Лазаревцу лекар није пронађен, па је тражена помоћ од лекара из Дудовице.

Борци и лекар су пошли ка месту где је био Лука, али су у путу били нападнути од четника па је помоћ закаснила. Кад је лекар стигао, Лука је већ био мртав.

Борци су сахранили свога команданта у селу Трбушници уз присуство народа и све војничке почасти. Нешто касније, родбина је пренела тело Луке Спасојевића и сахранила га у његовом родном селу Бабајић код Љига.

….. Окружни комитет је послао и посебан извештај о стрељаним људима у округу за време тзв. мајске офанзиве:

„За време удружене офанзиве непријатеља на нашој територији од 3, маја до 24. маја поред пљачке, хапшења и батинања убијено је више људи:

1) Ранко Лучић, омладинац, сељак из Липља, срез качерски, стрељан од стране равногораца, под сумњом да је радио за партизане.
2) Миленко Ломић, земљорадник из Шутаца, срез качерски, стрељан од добровољаца 14. маја у Белановици.
3) Живојин Радовановић, земљорадник из Босуте, срез качерски, стар 52 г., стрељан од доброволлца 14. маја у Белановици.
4) Михаило Радовановић, земљорадник из Босуте, срез качерски, стар 27 г., стрељан од добровољаца 14. маја у Белановици.
5) Вида Радовановић, сељанка из Босуте, запаљена кућа зато што је давала храну партизанима. Она је у бекству. Из Качерског среза у току офанзиве одведено је око 30 људи и жена у логор, а у Белановици има много ухапшених. Тачне податке још немамо.

Четници Драже Михаиловића туку и пљачкају сељаке свуда куда прођу.

У Пољаницама, срез качерски, дражиновци су истукли Раденка Павловића, старог 40 г., запалили му кућу када се је молио Богу и тражили да им отвори шталу ради преноћишта. Он им је рекао да чекају да изврши молитву и зато су му ударили 30 батина, натерали га да престане са молитвом и да им одмах спрема вечеру тукући га и даље песницама. У истом селу сагорели су ограду на гробу Војина Стефановића кога су у јануару 1943. убили на путу Белановица—Љиг а сада су му на гробу вршили нужду зато што је био пријатељ партизана.

У селу Козељ  дражиновци су тукли омладинце што нису хтели да иду с њима заједно на Ђурђевски уранак у село Лалинце, срез качерски. У Лалинцима су тукли једну жену што им је рекла да има само 12 кгр. брашна и да им не може српемити вечеру. Натерали су је да им од свег брашна направи качамак.

Под претњом смртне казне дражиновци су мобилисали из Ивановаца, срез качерски, 10-15 и из Козеља, исти срез, 5 људи. Рекли су им да ће после 15 дана добити смену а нису им рекли куда их воде. У овим селима одредили су да по 10 људи ноћу патролирају, обећали им по 4 пушке и одредили командира страже. Ову мобилизацију извршио је Драгиша Нинковић који се са својом бандом налази у околини Белановице.

У одељку Борбе и акције Првог батаљона НОВ Србије, стоји:

….. Десетог јула  1943. годинр батаљон се кретао дању и прошао кроз село Трбушницу, Живковце и дошао у село Гараши. У Живковцима батаљон је имао борбу са љотићевцима у којој је погинуо Бранко Матијевић-Шарац, а два борца су лакше рањена. Дванаестог јула батаљон је два часа, од 6-8, водио борбу са четницима у селу Гараши. У борби није било наших губитака. Кад је батаљон заузео повољан положај, четници су се повукли. Један четник је погинуо

Аутори у поглављу  Стварање Привремене шумадијске бригаде и припреме за формирање Прве шумадијске НО бригаде, наводе:

…..Првог октобра из села Јеловика Батаљон и одредска чета су наставили гоњење четника преко реке Качера у правцу с. Драгоља. Заробљена су 4 четника. Три су пуштена, јер су били мобилисани, један стрељан. За овога је утврђено да је био стари четник и злочинац.

Борци Трећег батаљона У Белановици
Борци Трећег батаљона у Белановици

После ручка у Драгољу борци су се одмарали. За време одмора четници и наше обезбеђење су се сукобили, Штаб је одмах реаговао, распоредио борце, зашао четницима с бока и после крађе борбе натерао их на повлачење.

Убијено је 10-12 четника. Три су заробљена и стрељана. Установљено је да су вршили злочине.

На нашој страни није било губитака. Рањена је само Јелена Павловић Зора Цицвара. Командант Рудничког четничког корпуса о овој борби доставио је извештај „Врховној команди“ у коме пише:

„…Комунистичка група јачине 140-150 бораца 1. Октобра  изјутра прешла је на терен с. Драгољ из с. Јеловика, где је изненадила једну мању Калабићеву групу и нанела јој врло тешки губитак…“….

У одељку Формирање Прве шумадијске НО бригаде на Руднику, пише:

Формирање Бригаде је извршено на планини Рудник, на месту „Паљевине“ 5. октобра 1943. године уз присуство партијских радника и нешто активиста из околних села. Поред бораца на свечаности су били: Први шумадијски и Чачански одред, као и један број партијских радника са подручја ОК Чачак и већи број политичких радника са територије Окружног комитета Крагујевац (Аранђеловац).

Четнички штаб известио је:

„… Нођу 22/23. Октобра у 1 час на месту Ваган (10 км. Западно од Аранђеловца сек. Аранђеловац) сукобила је се група одметника са око 1000 комунистичких бандита, који су мештанима у Даросави изјавили да долазе из Срема да би ликвидирали одметнике (четнике). После неколико часова борбе на истом месту комунисте су напали и Бугари из Аранђеловца. Одметници (четници) су се одмах извукли из борбе и одступили у непознатом правцу, а после краће борбе и комунисти су се повукли у правцу села Живковци и Драгољ (4 км. Јуж. Од Вагана)”.

Аутори у одељку  Прва шумадијска бригада и Први шумадијски одред поново у околини Букуље и Рудника: пишу:

…..У другој половини новембра месеца 1943. године, Штаб Прве шумадијске бригаде је добио наређење од Врховног штаба НОВ и ПОЈ, да напусти територију Шумадије и да уђе у састав Друге пролетерске дивизије Другог пролетерског корпуса који је из Босне и Црне Горе надирао у правцу Србије и преко Санцака избио на њене границе.

……Једног поподнева у засеоку Варнице села Трудеља Штаб бригаде позвао је на састанак команданте и комесаре батаљона. И ако нисмо били упознати са дневним редом састанка, сви смо осећали да се ради о нечем врло важном, и у томе се нисмо преварили. Командант бригаде Радивоје Јовановић Брадоња и политички комесар Саво Радојичић Феђа, посебно расположени и весели срдачно су се поздравили са нама. После крађег разговора са нама, Командант бригаде нас је упознао са наређењем Врховног штаба а затим је говорио о предстојећим задацима бригаде…..

У одељку Долазак Прве јужноморавске бригаде у Шумадији, пише:

…Прва јужноморавска бригада требало је да се састане са Првом шумадијском у селу Босути. Јужноморавци су преко Горње Трешњевице кренули у правцу Босуте, водећи уз пут сталне борбе са четницима. Дошавши у Босуту, нису нашли Прву шумадијску. Зато су кренули у правцу села Даросаве. У Даросаву је стигла у зору 4. децембра. И у Даросави Бригада је била нападнута од четника Д. Михаиловића и њихових савезника…

У одељку  КПЈ  у округу крајем 1943. и у 1944. години, пише:

Поглавље Обавештајна служба, казује:

….. Крећући се по својим срезовима, чланови среских комитета од чланова партије и СКОЈ-а, чланова НОО и других добијали су податке о непријкатељским снагама, наоружању, покрету итд., те податке сређивали и достављали их ОК. Извештаји су слати по куририма који су одржали везу са ОК. Тако је 5. новембра 1943. године секретар Среског комитета за срез качерски послао детаљнији извештај о непријатељским снагама, посебно четницима:

  1. У овом срезу је стално једна бригада Дражнних четника из Нинковићевог корпуса. Састав корпуса је овакав: Командант корпуса је био Нинковић, акт. кап. Југ. војске из села Дића. Смењен је пошто није „почистио комунисте по Качеру“. Заменио га је Милијан Јовановић, активни капетан II класе из Пољаница. Корпус има две бригаде,

 а) — Колубарска и
б) — Качерска. Качерска има 5 батаљона.

Командант бригаде Милован Недељковић
Командант бригаде Милован Недељковић

Командант бригаде Милован Недељковић.
Ком. I бат. Милисав Поповић — 40 људи 2 аутом.(ата).
Ком. II бат. Влаја Вукајловић 40 људи 2 аутом.(ата).
Ком. III бат. Милован Недељковић 45 људи, овај је команд. бригаде.
Ком. IV. бат. Слободан Ђокић 40 људи.
Ком. V бат. Кузмановић.

Ово је у исто време штаб бригаде. Он има пратњу од 30 људи са 4 аутомата. Ова се бригада, као што рекох, углавном креће по Качеру, али је врло ретко сама. Дражиновци знају, а уосталом и виде, да овде нема скоро никаквих наших снага па се слободно шепуре. Дакле, они нам углавном сметају да се учврстимо у овим селима. Никада не можемо да будемо два дана у једном селу да они не наиђу, и тада-бежи.

  1. Застрашеност народа. Од самог почетка ове године наилазили су разни таласи реакције преко ових села. У Босуту су жандарми и Немци мноштво похапсили, испребијали, чак неке и стрељали, и народ зна да је то углавном због „организације“. У Драгољу је било то исто…

… Сељаци одлазе у четнике. Сваки је свестан шта четници раде, сваки зна ко су партизани, али скоро се ни један није усудио да се не одазове позиву да не иде на вежбу. Дрхте, плачу од страха да не буду позвани, и кад им четовођа већ саопшти — сваки одлази. Кад се врате кући ниједан од њих не спава код куће — плаше се да их ми не побијемо. Већ упола прави непријатељи“….

Одељак Формирање Друге привремене шумадијске григаде, казује:

Двадесет другог децембра 1943. године Космајски НОП одред дошао је у Шумадију. Од њега и од Првог шумадијског НОП одреда, истог дана, у Малим Црљенима, формирана је Друга привремена шумадијска бригада.

Борбе и акције Друге шумадијске привремене бригаде:

….Бригада је 26. децембра 1943. године преданила у селу Живковцима, срез Качерски. Стражари Бригаде приметили су једну непријатељску колону. Штаб Бригаде је наредио да се запоседну повољни положаји, а затим су борци прешли у напад. У краткој борби убијено је 6 жандарма, међу којима и један жандармеријски потпоручник и један четник. Било је и рањених, али су успели да се извуку захваљујући магли. На страни партизана није било мртвих ни рањених….

…… За период од 12. фебруара до 29. Марта   штаб Првог батаљона је послао извештај секретару ОК Крагујевац (Аранђеловац) у коме се каже:

„Батаљон је провео један дан у селу Прогореоци. Из Прогореоца је кренуо у село Живковце, где је мислио да проведе дан, али већ рано ујутру морали смо даље јер смо били обавештени да у правцу села долазе жандарми из Белановице. Батаљон је продужио према селу Драгољу. У путу смо добили извештај да се у селу налази око 25 четника. Батаљон је решио да их нападне и упутио се према кућама где су се налазили четници. Међутим, они су дознали за покрет партизана па су побегли

Батаљон је ово искористио и у сеоској кафани одржао конференцију са мештанима. На конференцији је говорио Милан Суџуковић, секретар среског комитета за срез качерски. Присуствовало је око 20-25 сељака.

Из Драгоља баталлн се упутио у село Босуту, где је остао до краја дана и сутрадан преданио.И у Босути одржана је политичка конференција.

 Из Босуте батаљон се упутио према селу Војковцима, с намером да у овом селу предани.

Одељак Борбе и акције у априлу, наводи:

….Све до половине априла Први батаљон (Први шумадијски НОП одред) успешно је покретима и маневрисањем избегавао јаче непријатељске снаге. Поред тога, батаљон је имао и мало муниције, па је и због тога извегавао теже борбе.

У Извештају штаба батаљона 14. априла 1944. године ОК Крагујевац (Аранђеловац) пише:

„Последњих дана нисмо имали борбе. Наше кретање било је: Буковик, Јеловик, Гараши и Живковци. У Даросави смо се састали са пол.(итичким) радницима Качера. 11. ов. смо се растали са Милошем, Брком и Ацом. 10. ог увече смо наишли на четнике у Јеловику.

 Ми смо се задржали у околини Букуље, а по извештају сељака и по кретању непријатеља нисмо ишли у Качер, пошто су се четници концентрисали у том правцу. Данас смо били на положају Шутица—Орловица. Знали смо да се четници налазе у Венчанима—Каменица. Конкретних података о непријатељу немамо…

Морал код бораца добар…

Пошаљите нам 400 метака за холандски митраљез и ако има нешто српске муниције, санитетског материјала, динамита, фитиља, ради акција.
Сутра мислимо данити у каменичким забранама…

Одељак Формирање Друге шумадијеке бригадекаће кад је формирана бригада:

Бригада је формирана 9. маја 1944. године у селу Даросави, на месту званом „Требеж“

А онда и  Разбијање и пораз бригаде

… ОК Крагујевац је имао податке о већој концентрацији четника у селима где се кретала Бригада. Зато је секретар Окружног комитета захтевао од штаба Бригаде да Бригада оде на подручје ОК Младеновац. Међутим, штаб (тачније командант и комесар) није извршио овај договор, већ је остао на граници села Даросаве у једном забрану. У ноћи између 15. и 16. маја Бригада је била потпуно опкољена и 16. маја изненађена и разбијена.

Командант и комесар Бригаде послали су извештаје окружним комитетима (Крагујевац и Младеновац), али је то бледа слика стварног стања. О разбијању Бригаде 31. маја 1944. године секретар ОК Крагујевац (Аранђеловац) писао је ОК Младеновац:

„Свакако сте већ чули од другова који су стигли о случају са нашом бригадом. Непријатељ нам је овога пута задао добар ударац. Резултат те борбе још ми није познат, јер нисам ухватио везу са свим групама, а велики део бораца пребацио је се на ваш терен, тако да још и мање имам могућности да проверим тачно стање ствари. Главно је да је непријатељ успео да разбије бригаду и губици могу да се цене на нашој страни 20-30 бораца. Тако отприлике!…

Аутори у поглављу Обнављање Друге шумадијске бригаде, борбе и акције, пишу:

……На иницијативу секретара ОК Крагујевац (Аранђеловац) Душана Петровића-Шанаа, 24. јуна 1944. године, на Крушевичком вису поново је формирана Друга шумадијска бригада. У бригади је, приликом формирања, било два батаљона и једна ударна чета….

…… 16. септембрар. Са четвртом и Десетом бригадом крену ли смо у две колоне и увече стигли на просторију село Бањани—Бранетићи. На путу нисмо водили борбу. Ухваћено је неколико четника. У селу Горњи Бранетићи нашли смо Чачански партизански одред (око 35 људи). Сусрет са њима био је дирљив: радовали су се нашем доласку као мала деца.

  1. септембра извршили смо покрет на сектор Белановица — село Драгољ. Прва бригада је стигла у Горње Бранетиће. Успут смо порушили 2 моста и неколико пропуста на прузн Горњи Милановац—Љиг, запленили 1 локомотиву и 3 вагона. Ову пругу раније су порушиле мештанске јединице.

Јужно од Белановице сукобили смо се са Рудничким четничким корпусом, јачине око 500 четника. Погинуло је 48, а заробљено 25 четника; запленили смо један авионски митраљез 20 мм са 200 метака, 37 пушака са 2000 метака и 70 граната 37 мм. Ми нисмо имали губитака.

  1. септембар вршили смо припреме за даље операције и прикупљање података о Аранђеловцу и о Тополи.

У току дана разрушили смо 5 мостова на цести Доња Шаторња—Љиг и на неколико мјеста зарушили цесту Белановица—Рудник. Истовремено смо наставили са разбијањем четничког корпуса, те је у току дана погинуло 47, а заробљено 130 четника. Од тога је Прва бригада у селу Козељу заробила 104 четника. Заплијенили смо 3 митраљеза, 1 пушкомитраљез, 58 пушака, 4 пиштоља, 3000 метака и 6 коња. Ми смо имали 3 лакше рањен.

Прва бригада је стигла у село Јеловик.

По подне одржан збор у Белановици, која је сједиште среза. Народ нас је осредње примио. Овдје, у срезу качерском, четници су имали јак утицај, наиме имали су своју организовану власт. Али велики број људи радује се нашем доласку.

Добили смо податке о јачини непријатеља у Аранђеловцу: око 1200 четника и недићеваца

  1. септембар

Одржали смо савјетовање са штабовима бригада. На савјетовању претресли смо питање: уздизања и чување кадрова, рад на војној обуци и јачању дисциплине, о политичком раду у јединицама, о политичком раду у позадини и о помоћи народним властима….

Наш штаб је у Белановици.

Формирали смо артиљеријски курс, на коме обучавамо командни и борачки кадар за један дивизион….

                                   1944. година


Илија Јовановић Лала
У књизи „Космајски партизани“ – Дејства Kосмајског одреда у саставу привремене бригаде 1943-1944  наводи:
.
….Због образовања бригадне формације, одлучено је да се привремено Први шумадијски одред, јачине око 50 људи, назива Први, а Космајски одред, јачине око 70 људи, без 3. чете, Други батаљон. На састанку је утврђено и бригадно руководство. Командант 1. шумадијског одреда Илија Јовановић Лала вршио је дужност команданта, а Милан Живковић Ујак, командант 2. батаљона Космајског одреда, одређен је за заменика команданта Привремене бригаде, а политички комесар био је Јово Роган.

…  После формирања, Привремена бригада се у току ноћи пребацила у суседно село Пркосаву, удаљено око 5 км. од Малих Црљена, где је преданила 23. децембра. Наредне ноћи бригада је извршила нов покрет према суседном селу Даросави. Већ 25. децембра бригада се пребацила на западне падине планине Букуље у село Гараше, где је преданила. У току ноћи бригада је извршила покрет према селу Драгољу и сместила се у његовом северном делу, у засеоку Широковац. Овај засеок се налази на тромеђи села Драгоља, Јеловика и Живковца.

Око подне 26. децембра зачула се пуцњава од села Живковаца. Један сељак је обавестио штаб бригаде да су четници Драже Михаиловића открили групу политичких радника и да их од села Kалањевца гоне ка селу Живковцима. Kомандант бригаде је одмах наредио покрет ка селу Живковцима. Усиљеним маршем, скоро трчећи, одреди су стигли у центар села Живковаца и заузели положај према Живковачком Гају, односно Белановици. Прво су наишли четници, које је Први шумадијски одред натерао у повлачење.

Један четник је убијен а више њих рањено. Убрзо су наишли жандарми од Белановице, њих око 40. У пределу Живковачког Гаја дошло је до борбе са њима, али су и они били принуђени да се повуку. Неколико жандарма је убијено и рањено, а Kосмајски одред, који је с њима водио борбу, није имао губитака.
О томе у „Извештају Одељења за државну заштиту МУП српске квислиншке Недићеве владе од 30. 12. 1943“, измећу осталог, пише:

26. децембра 1943.из села Гараша, среза орашачког, пребацила се је једна група од око 300 комуниста у срез качерски, и између села Живковаца и Kалањеваца, на месту зв. „Живковачки Гај“, сукобила се са одељењем од 34 стражара Српске државне страже, под командом потпоручника Лазара Тинтора, и 17 четника. Борба је трајала од 14 до 15 часова. На страни СДС погинуо је потпоручник Лазар Тинтор, тешко рањен стражар Радиша Јовановић, кога су комунисти заробили и одвели, а нестао стражар Лазар Марковић. На страни четника погинуо је Драгутин Мирић а тешко рањен Живорад Веселиновић. На страни комуниста има више мртвих и рањених, али се услед магле и њихове надмоћности није могао установити тачан број њихових губитака. Међу рањеним комунистима налази се Ђока Петровић, инжењер, и Станија Дугалић, учитељица. Ова комунистичка група посекла је 10 телефонских стубова код села Живковаца, среза качерског, на линији Белановица – Аранђеловац.“

Из Живковца Kосмајски одред се пребацио у село Јеловик, затим у село Босуту, а одатле у село Вукосавце под Букуљом…

О  Борби у Јеловику , Јовановић пише:.

….На дан 17. Јануара1944., око 3 сата, бригада је стигла у Јеловик. У селу није било непријатељских снага, а према првим обавештењима ни у околини, па су штабови одреда настојали да се кратак предах искористи за одмор и хигијену људства и чишћење оружја. Док су се партизани шишали, бријали, парили одело и чистили оружје, непријатељ је сазнао за њихов долазак у село и покренуо своје снаге да их нападне.

Из Белановице је кренуо срески одред Српске државне страже, јачине око 60 жандарма, а из Аранђеловца срески одред СДС и једна чета 1. јуришног батаљона СДС из Београда, јачине око 200 жандарма, и једна бугарска војна јединица. Њима су нешто касније пристигле у помоћ и неке четничке јединице. Први су бригаду напали жандарми који су дошли из Аранђеловца из правца севера и истока, а затим су жандарми из Белановице ударили партизане у бок и леђа. Био је то један батаљон 70. пука 25. пешадијске дивизије Бугарске окупационе армије.

Прва чета Kосмајског одреда била је у обезбећењу и прихватила је борбу, док се бригада припремала и повлачила ка селу Босути.

Што је више време одмицало, борба се све неповољније одвијала по 1. чету која је на себе примила главни удар непријатеља од правца Аранђеловца, а касније и од Белановице. Док се под притиском надмоћних непријатељских снага бригада повлачила на југ према брду Чађевац и селу Босути, дошло је до заостајања 1. чете. Она је пружала отпор жандармима из Аранђеловца, али су је убрзо с леђа напали и жандарми који су дошли из Белановице.

Борећи се на две стране, 1. чета је била принуђена да се неорганизовано повуче, претрпевши губитке у људству. Погинули су борци Гроздана Јосић и политички комесар чете Данило Зеленовић, а 2 партизана су рањена.

Преко Босуте бригада се повукла према селу Војковац, где је сутрадаи била нападнута од јаких четничких снага једне чете 1. бат. СДС и одреда СДС из Аранђеловца али је успела да изманеврише и да се преко Драгоља и Живковца пребаци у Трбушницу.

Јовановић пише О разбијању четнчке јурншне бригаде у Даросави:

… Пошто је ноћу 27/28. јануара демолирала железничку станицу Рудовци, у суботу, 29. јануара, Привремена бригада је водила борбу са четницима на путу Белановица – Рудник код села Трудељ, која је завршена без губитака на обе стране. Поводом ове борбе, заменнк политичког комесара Kосмајског одреда писао је Окружном комитету KПЈ за округ младеновачки (београдски) да би партизани чуда стварали када би могли да реше проблем муниције. Преко Босуте, Јеловика, Гараша и Прогореоца одреди су увече 30. јануара дошли у Даросаву и разместили се у засеоку Старо Село, недалеко од Рудовачког забрана, са намером да у овом партизанском селу остану дан-два ради одмора и сређивања стања у јединицама….

Јовановић у одељку Реорганизација бригаде и борба против четника и жандарма у Пољаницама,  каже:

… Сутрадан, 4. Фебруара1944., штаб бригаде је одлучио да се изврши реорганизација бригаде у вези са одлуком донетом 2. фебруара у Даросави, а и због губитака претрпљених у дотадашњим борбама. Око подне бригада се окупила на зборно место у једном воћњаку. Том приликом за команданта 1. шумадијског одреда (батаљона) постављен је Душан Вранеш, учитељ, родом из Kордуна, раније са службом у Даросави.

Управо док је вршена реорганизација, стражари на обезбеђењу су јавили да од села Трбушнице са севера иде колона четника Драже Михаиловића, а мало касније да се и са западне стране села Дудовице приближава Брајковцу велика четничка колона. Штаб бригаде је одлучио да се не прихвата борба са надмоћнијим четничким снагама које су истовремено долазиле са две стране. Партизани су били без муниције.

Kомандант бригаде је послао једну патролу на исток да извиди терен према суседном селу Kалањевци. Убрзо је извиђањем утврђено да су на прилазима села жандарми заузели положаје. Само са јужне стране, од села Пољанице, нису се примећивале никакве непријатељске снаге, па је штаб бригаде одлучио да крене у том правцу.

Поред жандарма из Белановице, ту је била и групација од око 300 жандарма под командом пуковника Ткалчевића и потпуковника Мојсиловића.

Да би се заварао непријатељ, бригада је кренула према истоку, ка селу Kалањевци. Изашавши из Брајковца и видокруга непријатеља, бригада је променила правац кретања и упутила се на југ према селу Пољаницама са циљем да пређе друм Белановица – Љиг и реку Kачер и пребаци се у простор села Kозеља. Иначе, кретање бригаде у облику слова „Г“ вршено је више пута да би се непријатељ довео у забуну.

За време спуштања у долину реке Kачер, на бригаду су с десне стране отворили ватру четници Драже Михаиловића који су били на једном брду десно изнад друма Белановица – Љиг. На челу бригадне колоне налазио се Шумадијски одред (1. батаљон). Kомандант бригаде је наредио да једна чета шумадијског одреда одбаци четнике који су претили да јаком ватром са доминантног виса онемогуће прелаз бригаде преко друма и реке Kачер, односно да јој нанесу велике губитке.

Чета Шумадинаца, којом је командовао Миле Прокић, у силовитом налету потисла је четнике и заузела њихов положај. Чета је требало да се задржи на том положају и штити десни бок бригаде док она не пређе друм и реку Kачер, а затим да се за њом повуче. У међувремену, курир је забуном јавио чети да се повуче, баш у тренутку када се чело бригадне колоне приближавало друму. Четници су то искористили и убрзо се вратили на исти положај.

Да би обезбедио леви бок бригаде приликом преласка друма, командант је кренуо са Омладинском четом да код једне окуке на друму заузме положај, како би спречио евентуални напад непријатељских снага из правца Белановице.

За то време четници, који су се после повлачења Прокићеве чете вратили на изгубљени положај, осули су ватру с леђа на Омладинску чету. Kако је пристизала бригадна колона, четници су бочном ватром са брда тукли и целу бригаду. Да се четници поново нападну и одбаце са доминантног положаја, није било времена, и због могућног доласка нових непријатељских снага друмом од Белановице или Љига.

У међувремену су преко села Шутци стигли и жандарми од Kалањеваца, који су бригаду почели тући с леђа. Тако је бригада, под јаком непријатељском ватром с бока и с леђа, морала, трпећи губитке, да прелази друм и реку Kачер код једне воденице-поточаре. Тек по преласку реке Kачер и изласком на шумовите падине косе Врлаје на северној страни Kозеља, бригада се одлепила од непријатеља. Једна чета Kосмајског одреда, која је била у заштитници, због јаког непријатељског притиска није могла да стигне бригаду, па се пребацила жандармима иза леђа и упутила на североисток према селу Шутци, с даљим правцем кретања према селу Живковци.

У току борбе погинули су политички комесар Шумадијског одреда и једна партизанка, а командант бригаде је теже рањен…

Илија Јовановић у Одвојена дејства 1(Шумадијског ) батаљона пише:

….У гарнизоне Аранђеловац и Тополу дошле су нове немачке снаге, а очекиван је и долазак неких јединица СДК. (У Тополи су Немци разоружали стражаре СДС и ухалсили среског начелника).

Немци су упутили своје снаге и у качерски срез. На железничку станицу Бабјић—Љиг искрцало се 19. фебруара поподне око 500 немачких војника, са 50 камиона, 3 тенка, 4 топа, и 25 митраљеза и увече се пребацило у Белановицу. Одатле су наредних дана упадали и пљачкали околна села: Шутце, Калањевце, Живковце, Драгољ, Козељ, Трудељ, Босуту, Манојловце, Јарменовце, Војковце, Гуришевце и варошицу Рудник….

….Чете батаљона су се састале 11. марта на планини Букуљи, а увече је батаљон сишао у Јеловик, у коме су се налазили четници. Једни за друге нису знали, па је свако вечерао на миру у засеоку у коме се нашао. Штаб је планирао да батаљон настави дејства у качерском срезу. Да би упознао стање у срезу, командант батаљона се исте вечери пребацио у Драгољ, у заселак Широковац и састао са политичким радником среза Миленком Миловановићем Брком.

Секретар партијског руководства качерског среза Милан Ђуровић Црни известио је 12. марта Окружни комитет Крагујевца да Качерска четничка бригада има 200—250 четника и да је распоређена овако: 4. батаљон, са 50 четника, у Живковцима; 2. батаљон, са око 80 четника, у Трудељу и Заграђу; 1. батаљон, са око 80 четника, у Руднику и Јарменовцима; 3. и 5. батаљон су у осталом делу среза. Четници су се спремали да што свечаније прославе Ускрс. Он упозорава да је у Белановици 120 жандарма, са 3—4 пушкомитраљеза, а и на то да су четници у Босути хапсили и батинали сељаке.

Батаљон сада„, пише Ђуровић, „не би могао да се одржи у Качеру, пошто се четници налазе свуда у близини и брзо концентришу. Сад, кад су били у Босути, до 4 сата по подне извршили су концентрацију и заједно са жандармима кренули у напад. Држали су положаје ноћ и дан на Босутском брду, а одатле су сишли у Манојловце и Шаторњу . За сада батаљон нека остане тамо док не видимо како ће ова банда да се креће. За сада је немогуће одржати се овде, одмах би се морали вратити..

Изгледа да тај извештај није стигао до батаљона.

….Батаљон се ипак пребацио у качерски срез. У 15.30 часова 13. марта упутио се преко Живковаца у Драгољ, заоелак Широковац, и ту преноћио. Око 10 часова 14. марта обавештен је да се из Белановице ка Широковцу креће 120 припадника СДС, и да се у кафани у Драгољу налази око 30 четника.

Батаљон је кренуо да нападне четнике, али су они открили то и без борбе побегли из села. У кафани је затечено тридесетак сељака са којима је одржана конференција. Тог дана је срески одред СДС из Аранђеловца напао политичке раднике из одреда и среских руководстава КПЈ и СКОЈ-а из крагујевачког округа) који су били на курсу у Буковику. У тешкој трочасовној борби погинуло је 5 политичких радника а 8 је теже и лакше рањено. Један од теже рањених је заробљен.

Из Драгоља је батаљон прешао у босутски заселак Радовановићи и Гавриловићи, где се 15. марта састао са политичким радницима качерског среза и преданио.

У зору 16. марта батаљон је стигао у Војковце, заселак Дубраве…..

…Качерска четничка бригада налазила се у Трудељу. Кад је добио обавештење да су партизани у Босути, њен командант је 15. марта упутио 1. и 2. батаљон у Манојловце, а 5. батаљон и штабну чету у Босуту.

Штаб батаљона је 19. марта известио Окружни комитет Крагујевца о стању у батаљону, о његовом кретању кроз качерски срез и. О стању у качерском срезу у извештају пише:

Даље наше кретање по томе терену било је онемогућено услед четничке организације која функционише беспрекорно. Ниједног дана нисмо могли остати на миру а да нисмо били узнемиравани. Пошто смо мање њихове банде разјурили они су се одмах сконцентрисали и стално су нас узнемиравали. . . Тамо је још доста снага непријатеља тако да су покрети отежани. Народ нас је добро дочекивао, али је код народа велики страх од четничких банди и њихових организација. Те банде су се кретале у мањим групама, које мобилишу и пљачкају по селима, а нашом појавом оне су се састајале у веће групе .
У Белановици су жандарми и 60 Немаца. У Горњем Милановцу има доста Немаца… Морал и дисциплина у батаљону су врло добри. Недостају обућа, одећа и муниција“


Бојан Б. Димитријевић у књизи „Ваљевски равногорци“

… Kрај јануара и фебруара 1944. године карактерисала је акција Добровољаца за попуну својих редова. Због тога је било великих сукоба са симпатизерима ЈВуО који су прогањани од Добровољаца па и тучени и убијани. Немци нису узимали учешће у овим подухватима Добровољаца већ су се бавили интендантским потребама мада су у једној акцији чишћења 19. фебруара од четника, заједно претресли терен од Белановице ка Руднику. Народ се у тим претресима држао добро убеђујући окупаторе да су Михајловићеви  људи отишли на други терен у борбу са партизанима….

… 25. априла регистриван је долазак Немаца у Kалањевце и потрага за припадницима Kачерске четничке бригаде. Похватани сељаци су тучени, одвођени на даља испитивања , а било је и пљачке….

… У овом (Kачерском) срезу, почев од пролећа 1943. године, па све до краја лета 1944. и на делу територије Рудничког корпуса, тродимензионални грађански рат долазио је до пуног изражаја. У низу борби са партизанима, снаге Рудничког корпуса често су се жалиле на недостатак оружја и муниције који је проузроковао ситуације да се партизани извуку. Вршени су претреси свих сумњивих просторија, кућа и заселака. Углавном, агилношћу команданта Kачерске бригаде, поручника Недељковића и његових командатна батаљона качерски срез је махом био без комуниста, што су констатовали и руководиоци НОВЈ, када су се појавили у овом крају септембра 1944. године.


Милутин Морача
у свом „Ратном дневнику“ , под насловом Продор оперативне групе дивизија у Шумадију, поред осталог је записао:

Извршили смо  покрет на сектор Белановица – село Драгољ. Прва бригада је стигла у Г. Бранетиће. Успут смо порушили 2 моста и неколико пропуста на прузи Горњи Милановац – Љиг, запалили 1 локомотову и 3 вагона. Ову пругу су раније порушиле мјештанске јединице.

Прва крајишка бригада
Прва крајишка бригада

Јужно од Белановице сукобили смо се са Рудничким четничким корпусом, јачине 500 четника. Погинуло је 48, а заробљено 25 четника, заплијенили смо један авионски митраљез 20 мм са 200 метака, 70 граната 37 мм. Ми нисмо имали губитака.

  1. септембар;Вршили смо припреме за даље операције и прикупљање података о Аранђеловцу и о Тополи.У току дана разрушили смо 5 мостова на цести Д. Шаторња – Љиг и на неколико мјеста зарушили цесту Белановица – Рудник. Истовремено смо наставили са разбијањем четничког корпуса, те је у току дана погинуло 47, а заробљено 130 четника. Од тога је Прва бригада у селу Kозељу заробила 104 четника. Заплијенили смо 3 митраљеза, 1 пушкомитраљез, 58 пушака, 4 пиштоља, 3000 метака и 6 коња. Ми смо имали 3 лакше рањена.
    По подне држан је збор у Белановици, која је сједиште среза. Народ нас је осредње примио. Овдје, у срезу качерском, четници су имали јак утицај, наиме имали су своју организовану власт. Али велики број људи радује се нашем доласку.

    Дефиле четника у Белановици
    Дефиле четника у Белановици

Добили смо податке о јачини непријатеља у Аранђеловцу: око 1200 четника и недићеваца држе Букуљу.….

  1. септембар

…..Формирали смо команде мјеста у Аранђеловцу, Белановици и Даросави…

  1. септембар :

… Распоред дивизије за 26. септембра је следећи: Прва бригада – у ширем рејону села Вукосавци, са задатком да протјера Нијемце са Венчана и из села Бање; Четврта бригада у ширем рејону села Мисача, са задатком дејства на комуникације Топола-Београд; 21. српска бригада је на просторији Даросава-Букуља, ради на попуни и сређивању својих позадинских јединица; Десета биргада у рејону Белановица-село Драгољ – у резерви дивизије. Наш штаб је у Белановици.

(Једно време после рата главна белановичка улица носила је назив по партизанском команданту Морачи.)


Морача
у својој књизи „Пета крајишка дивизија“ у одељку Продор у Шумадију описује борбе за ослобађање места као и напад на Аранђеловац и помиње  :

У Горњим Бранетићима сусрели смо се са чачанским партизанским одредом, јачине 35 бораца, и са њима провели неколико пријатних часова. Послије Топлице био је то нови сусрет са оружаном јединицом наше војске у Србији. Са одредом био је Милош Минић, секретар Окружног комитета КПЈ за чачански округ.

Заједно са Милошем Минићем и друговима из одреда одржали смо увече збор, коме је присуствовало око 300 мјештана. У Бранетићима се нашим јединицама добровољно прикључило 20 омладинаца, а 4. крајишка бригада дала је одреду три пушкомитраљеза са доста муниције. Тога дана 1. крајишка бригада стигла је у Добрињу.

Четници у Белановици
Четници у Белановици

У зору 17. септембра дивизија је наставила марш према варошици Белановици, коју је требало да заузме 4. крајишка бригада. Пред Белановицом бригада се сукобила са четничким Рудничким корпусом, јачине 500 четника. Они су у почетку пружили јак отпор, али бочним дејством двају батаљона били су приморани да се у нереду повуку. Погинуло је 48 четника, предало се 15 присилно мобилисаних младића, који су остали у бригади. Заплијењени су: противавионски митраљез са 200 метака, 70 граната за топ 37 мм, 37 пушака, 2.000 метака и друга ратна опрема.
Бригада није имала губитака.
Увече се смјестила у Белановицу.

Морача пише у књизи „ Четврта крајишка народноослободилачка Ударна бригада-2“
-Зборник сећања

Доласком у Белановицу наша је дивизија стигла у непосредну близину јаког жаришта народноослободилачког покрета у Шумадији — до подручја Аранђеловца, Дарoсаве (сада Партизани) и Космаја на којем се од 1941. године није прекидала оружана борба против окупатора и домаћих издајника.

Осамнаестог септембра цијела 5. дивизија примакла се Аранђеловцу: 1. крајишка бригада — у село Јеловик, 4. крајишка — у Белановицу, а 10. крајишка у рејон села Драгоља. По подне тога дана одржали смо збор у Белановици. Градић је дуго био под четничком контролом, али се и поред тога велики број људи обрадовао нашем доласку. )

На маршу за с. Драгољ 10. крајишка бригада срушила је два моста на жељезничкој прузи Горњи Милановац—Лајковац, заплијенила композицију воза са локомотивом и три вагона и заробила 10 четника. На правцу према Љигу успоставила је везу са јединицом 1. пролетерске дивизије. Прва крајишка бригада стигла је тога дана у Горње Бранетиће.

У току дана јединице су наставиле чишћење терена од четника Рудничког корпуса. Убијено је 47, а заробљено 130 четника, заплијењена су 3 тешка митраљеза, 1 пушкомитраљез, 58 пушака, 3.000 метака, 6 коња и друге опреме. Ми смо имали 3 лакше рањена.
По подне тога дана одржали смо збор у Белановици. Градић је дуго био под четничком контролом и велики број људи обрадовао се нашем доласку.

Доласком на простор Белановице 5. дивизија стигла је у непосредну близину јаког жаришта народноослободилачког покрета у Сумадији — до подручја Аранђеловца, Даросаве (сада Партизани) и Космаја, на којем се од 1941. године није прекидала оружана борба против окупатора и домаћих издајника. Стално активној и бројној партијској организацији помагале су организације СКОЈ-а и Народног фронта, а у селима су радили народноослободилачки одбори. Оружане акције изводили су 2. шумадијска бригада и Космајски партизански одред..


Васељенска телевизија
објавила је у августу 2015, године текст Недићевци и комунисти из књиге „Хронологија народноослободилачког рата 1941-1945“ у ком су набројане активности које су партизани обављали:

… У Белановици 21. 2. 1943 делови 1. шумадијског НОП одреда напали жандармеријску посаду, али нису успели да је разоружају. Демолирали су зграде Среског суда, Пореске управе и Општине и спалили архиве, а убили су 1 жандармеријског капетана и 4 петоколонаша.

– Између  Белановице и  Босуте  5. 5. 1943. Рудничка чета 1. шумадијског НОП одреда из заседе је убила 8 војника СДС. (За одмазду, немачки су војници у Kрагујевцу 17. маја стрељали 10. талаца.)

–  У   Живковцима  26. 12. 1943. делови Привремене шумадијске НО бригаде напали делове СДС и четнике, убили 6, ранили 2 и заробили 2 непријатељска војника, док су се остали, искористивши маглу, извукли ка   Белановици.

 

У Зборнику докумената војноисториског института од 26. јула 1944, том 14. књига 3 дат је „Извештај команданта рудничког корпуса, Драгомира Топаловића. Дражи Михаиловићу о борбама против 2. шумадијске НО бригаде“  где пише:

Задњих месец дана комунистичка група из Шумадије упала је два пута на реон овога корпуса.

 27 јуна у Дудовици, привукла се ноћу кроз шуме ова група и успела да ме изненади. Био сам са потпоручником Недељковићем са свега 23 војника. После кратког окршаја извукли смо се убивши 4 комунисте; моја два пратиоца су рањена. ( Према извештају секретара ОK KПЈ за Аранђеловац од 1. јула 1944, у овој акцији четници су имали 2 мртва, док се губици бригаде не помињу.)

Британски официри у Качеру
Британски официри у Качеру. Са официрима Рудничког корпуса. Са беретком британски потпуковник Бил Хадсон, до њега амерички пуковник Алберт Сајц и капетан Валтер Менсфилд. Трећи са десне стране капетан Душан Нинковић. Први са лева, чучи капетан Бора Тодоровић, до њега опручник Милован Недељковић, командант Качерске бригаде Рудничког корпуса

11 јула иста ова група, вероватно протерана од акције коју изводи привремена шумадиска група корпуса  упала је у погранична села Лазаревачког среза (до Букуље). Цео корпус је био на окупу у непосредној близини, те смо отпочели борбу која је вођена у току целога дана. Kомунисти су се држали само првих 10 минута, а остало време смо провели у гоњењу преко седам села у Лазаревачком и Орашачком срезу. Заробљено је 20 комуниста, пребројаних 30 лешева.

Сутра дан су ме известиле јединице Гарде да је под Букуљом нађено 30 комунистичких лешева, који су поумирали од излива крви од задобијених рана прошлога дана. Запленили смо доста пушака и 8 коња. У овој борби нарочито се истицао и претходио примером у целом корпусу, као и увек потпоручник Милован Недељковић. Он је од његове бригаде успео стварно да створи гвоздену јединицу, спремну и за немогућа пожртвовања и напоре.

У Kачерском срезу сада уопште нема комуниста, нит им је могућ улазак. У срезу Лазаревачком постоје три групице теренаца од по 5 комуниста; они су у поменутом срезу задњих неколико дана скинули са неколико вршаћих машина каише. Предузимам најенергичније и надам се да ћу убрзо и са овим теренцима свршити.

Одржавамо непрекидно зборове у оба среза, користећи увек све свечаности, прославе, састанке и др. Видовдан је прослављен по свима селима и варошицама на изузетан начин са паљењем ватри. Питање смештаја и исхране избеглица из Београда решено је, те да не буду уцењивани и пљачкани високим ценама.

Чланице Ж.Р.О.С-а (Женски равногорски омладински савез) приређују приредбе пропагандног карактера по селима и варошицама; остале завршавају курсеве болничке.

Формиране су, још раније обучени омладинци у бригади. Kачерска бригада има 2.000 а Лазаревачка 2.500 организованих омладинаца у јединице. У недељу 30 ов. месеца вршим смотру истих.

Пљачке на прузи Љиг – Горњи Милановац приватне робе и других ствари вршило је одавно за то организовано железничко особље са извесним црноберзијанцима. Полиција Kачерског среза је ово открила и похватала, па ћемо их примерно казнити да би се за убудуће ово спречило.

Досадашњег референта санитета у корпусу др Бујана сменио сам са ове дужности, те је остао само управник корпусне сталне болнице. Ово сам учинио са разлога што је склон пијанчењу и личном уживању, па према томе се показао неспособан за ову дужност. Ово ми је место упражњено, па Вас молим да ако имате на расположењу млађег, а способног лекара да ми га за ову дужност упутите. Употреба постојећих већ лекара била би ми потребна због суревнивости која би се створила, те је потребан странац.

Његову жену која је била повереник Ж.Р.О.С-а у срезу Kачерском уклонио сам из организације јер је комунисткиња. Ово је учињено на захтев чланица Ж. Р. О. С. а изабрана је нова, врло активна, која је уствари и обављала и до сада све послове г-ђа Вукосава Јакшић из Белановице.“   

 

У књизи „Сећање бораца Прва Крајишка“ дванаести део– Трећи продор у Србију пише:

У саставу Пете дивизије, бригада се, у јутарњим часовима 18. септембра 1944. године, нашла на широј просторији села Белановица, у средишту качерског среза, у коме су четници имали доста јак утицај, сем осталог, и због тога што су ту имали своју организовану власт. Понајприје из тих разлога и народ нас је осредње примио. Доласком на тај простор бригада је наставила борбу на разбијању рудничког четнићког корпуса. На коси Козељ разбила је његову јачу групацију, убивши 30 и заробивши 104 четника. Овом приликом заплијењене су веће количине оружја, муниције и другог материјала.


Kошта Јеличић
у истој књизи, у чланку  Са народом слободарске Шумадије, такође описује ослобађање Белановице:

…..Журили смо ка сјевероистоку и 16. септембра стигли у Бранетиће. Мјештани су нас братски дочекали. У селу смо затекли и Чачански партизански одред, јединицу бројчано невелику, али састављену од добрих бораца који су се неизмјерно поносили својом прошлошћу и успјесима, јер Чачански одред је 1941. године ослободио Чачак, организовао народну власт, војску и милицију. Мјесецима је држао овај дио Србије у својим рукама, заједно са ужичким и краљевачким устаничким јединицама. Ту је близу Равна гора, туда су тутњале окупаторске и квислиншке дивизије, дивљале “црне тројке” и сијевале њихове каме, али ослободилачки покрет никада није посустао пред терором и насиљем. Све се то читало са лица овог народа који нас је са одушевљењем дочекао и отворио пред нама срце. Увече је мјештанима и нама, на митингу, говорио Милош Минић, ратни секретар Окружног комитета Партије. Он је с народом овог дијела Србије остао када је било најтеже, организујући илегални рад и дјелећи у свему судбину народа.

Руднички четнички корпус
Руднички четнички корпус

Ујутро смо кренули на задатак – да ослободимо варошицу Белановицу. Брани је, чујемо, Руднички четнички корпус. Назив јединице је тако звучан да би човјека могао и да забрине, али ми из искуства, стеченог у борбама на Kопаонику и у Жупи, знамо да то може бити неколико стотина четника, делом и насилно мобилисаних за „одбрану Србадије“, којима често није ни до Драже ни до борбе.

Подилазимо прилазима варошице. Идемо у колонама, али кад је на наш строј отворена ватра из неког топчића и митраљеза посве необична „ гласа“ –  развисмо се у стријелце.

Силазимо у неки поток па онда крећемо уз чуку са које туку по нама, а неки делови наших јединица нашле су се иза леђа четницима, па ударисмо са свих страна. Напријед одмиче командант Илибаша и једва га сустижемо. Он мисли да је оно горе топчић „ пито“ и митраљез „ флак “, по чему суди да тамо могу бити и Нијемци, јер су досад, бар на нашем ратном путу, једино они имали то оружје. Kо је горе – нико није знао, али сам и ја, по пуцњавама, брзини дејства и фијуку зрна, осјећао да је испред нас „ флак “, јер смо га чешће слушали и добро упамтили у борбама од Kрајине довде.

Окружујемо оне на брду. Они се бране. Али, брзо схватају да им је с друге стране нишана јача јединица партизанске војске, па се у паници повлаче пред нама. У тој бјежанији успјевају да одвуку и топ „ пито “ калибра 37 мм, али не стижу да то учине и са муницијом за њега. Посада „флака “ се, пак, заглавила око скидања са постоља, па смо их све заробили. У ствари, то је био митраљез већег калибра скинут са неког од оборених савезничких авиона, па како није имао постоље то су четници нешто импровизовали.

Наше чете су просто прегазиле те положаје и продужиле за четницима који су бјежали ка Белановици, вукући за собом каре са топом.

У том општем метежу командант Илибаша нареди Драгану Векићу и мени да се побринемо за заробљену посаду и да митраљез предамо нашим јединицама које су пристизале.

Након тога сустижемо наше јединице у варошици Белановици. Дан је сунчан и топао, неке радње су отворене, по зидовима трагови четничких парола и цртежа мртвачких глава, тек понеко од мјештана провири да поздрави нас. Убрзо су нам изашли у сусрет многи грађани, али са дубоким траговима преживјелог страха, четничка пропаганда је чинила своје и оставила трагове. Становништво је брзо схватило да је стигла права, организована, дисциплинована ослободилачка, Титова војска, а чули су да су близу и трупе Црвене армије, па тиме и назирали слободу коју ћемо заједно извојевати.

У Белановици добисмо предах, уочи напада на јак непријатељски гарнизон у Аранђеловцу. Убрзо схватамо да је број оних који нам се радују све већи и већи. Ту смо чули да је наша 5. крајишка дивизија ушла у састав 1. пролетерског корпуса састављеног од пет дивизија НОВЈ. Нашој радости није било краја.

 Душан Пердух у чланку Заседа на асвалтном друму, пише:

….На путу за Шумадију, навечер 17. септембра 1944. године, наша бригада је стигла у варошицу Белановицу. После краће борбе са четницима, које смо брзо разбили, ту смо преноћили и сутрадан рано кренули у правцу Букуље и Аранђеловца. Одлучено је да се тога дана изврши напад на Аранђеловац. За напад на град одређена је 1. крајишка бригада и 3. и 4. батаљон 4. бригаде. Десета крајишка бригада напала је Венчац, а као главни задатак је имала да спречи интервенцију непријатеља од Тополе ка Аранђеловцу….

У књизи Војно историског архива  – „Ослободилачки рат народа Југославије“ у одељку Операције у Србији – продор на Рудник стоји:

….Пошто је ноћу 15/16. септембра разбила две чете Немаца, 17. дивизија прешла је Западну Мораву у рејону Овчарско-кабларске клисуре; 17-ог је избила пред Горњи Милановац, где је разбила око 700 четника и припадника Српске државне страже, и истог дана ослободила град; 19-ог је упућена на простор Љига и ту се повезала са 1. пролетерским корпусом.

Наступајући преко Гојне Горе, 21. дивизија заузела је варошицу Рудник и овладала гребеном планине Рудника. Пета дивизија заузела је 18. септембра Белановицу и сутрадан напала Аранђеловац, који су бранили делови 1. пука “Бранденбург” са око 80 моторних возила и око 1.200 припадника Српске државне страже и четника. Упркос интервенцији немачких снага из Тополе и Младеновца, као и предузетом противнападу из града, она је у уличним борбама савладала отпор непријатеља и 20. септембра ослободила Аранђеловац.

Тако се Оперативна група дивизија пребацила у Шумадију и ухватила везу са 1. пролетерским корпусом. Али, вршећи обилазни покрет преко Ибра и непотребан напад на Пожегу и Ужице, она је изгубила неколико дана који су за спровођење оперативно-стратегијске концепције Врховног команданта НОВ и ПОЈ били од великог значаја.

   

Стево Рауш
Стево Рауш

Стево Рауш, командант бригаде у књизи :  „Прва крајишка „– дванаести део,   пише :

…. У саставу Пете дивизије, бригада се, у јутарњим часовима 18 септембра 1944. године, нашла на широј просторији села Белановица, у средишту качерског среза, у коме су четници имали доста јак утицај, сем осталог, и због тога што су ту имали своју организовану власт. Понајприје из тих разлога и народ нас је осредње примио. Доласком на ту просторију бригада је наставила борбу на разбијању рудничког четнићког корпуса.У току покрета било је мањих изненађења: на узвишењу у Kозељу примијећена је јача четничка колона. Штаб бригаде је наредио да се она изненади и разоружа. Јединице Четвртог батаљона су упућене да непримијетно зађу четницима за леђа, посједну узвишење Kотрље, а код Обле главе поставе засједу и припреме такву клопку из које се тешко може измаћи.

Четници су доста безбрижно ишли од Љига према Белановици. Доиста се нису надали неком изненађењу. А када је на њих осута паљба, одмах су увиђели да не могу пружити отпор и побјећи. Многи су одговорили да се предају и бацали оружје. Неколико најзагриженијих ипак је отворило ватру и нису се најбоље провели. У сукобу су убијена 3 и заробљена 104 четника. Од заробљеника се дознало да су припадали Рудничком четничком корпусу.

Заплијењена су 3 тешка митраљеза, 30 пушака, мање количине муниције и 6 коња.По наређењу штаба дивизије, бригада је у току ноћи између 18 и 19 септембра стигла у село Јеловик, у коме је провела неколико часова одмора, што нам је добродошло, јер су веома велика маршевска напрезања и тако рећи даноноћна борбена дејства понекад доводила до исцрпљивања и посљедњег атома снаге

РаушО дејству Прве пролетерске бригаде“,  пише:

….. У зору 17 септембра дивизија је наставила марш према варошици Белановици, коју је требало да заузме 4 крајишка бригада. Пред Белановицом бригада се сукобила са четничким Рудничким корпусом, јачине 500 четника. Они су у почетку пружили јак отпор, али бочним дејством двају батаљона били су приморани да се у нереду повуку. Погинуло је 48 четника, предало се 15 присилно мобилисаних младића, који су остали у бригади. Заплијењени су: противавионски митраљез са 200 метака, 70 граната за топ 37 мм, 37 пушака, 2.000 метака и друга ратна опрема. Бригада није имала губитака. Увече се смјестила у Белановицу.

На маршу за с. Драгољ 10. крајишка бригада срушила је два моста на жељезничкој прузи Горњи Милановац—Лајковац, заплијенила композицију воза са локомотивом и три вагона и заробила 10 четника. На правцу према Љигу успоставила је везу са јединицом 1. пролетерске дивизије. Прва крајишка бригада стигла је тога дана у Горње Бранетиће.

Осамнаестог септембра 4. крајишка бригада остала је у Белановици, 10. крајишка бригада у Драгољу, 1. крајишка бригада стигла је у с. Јеловик. У току дана јединице су наставиле чишћење терена од четника Рудничког корпуса. Убијено је 47, а заробљено 130 четника, заплијењена су 3 тешка митраљеза, 1 пушкомитраљез, 58 пушака, 3.000 метака, 6 коња и друге опреме. Ми смо имали 3 лакше рањена.

По подне тога дана одржали смо збор у Белановици. Градић је дуго био под четничком контролом и велики број људи обрадовао се нашем доласку.

Петар Вишњић у књизи”Битка за Србију”, описује ослобођења Аранђеловца:

….Пета дивизија, на крајњем левом крилу Оперативне групе дивизија, извршила је најдужи покрет; из рејона Ужица у рејон Аранђеловца. Она је у току марша разорила железничку пругу Београд-Чачак код станица у Бањанима, Штавици и Угриновцима, а затим наставила продор ка Белановици, у чијој је близини наишла на четнички Руднички корпус. Пошто је раније осетио намеру 5. дивизије да избије у долину Kачера и заузме Белановицу, непријатељ је посео доминирајуће висове и на њима уредио положаје за одбрану, с циљем да спречи продор снага 5. дивизије, али су, осетивши се угроженим дејством јединица ове бригаде на њихова крила и бокове, били принуђени да се повлаче на север, у правцу Лазаревца.

Четврта крајишка бригада је затим продужила ка Белановици и ослободила је. У тој борби заробљено је 15 четника, младића, тек мобилисаних, који су се одмах јавили у Народноослободилачку војску. На положајима је нађено 48 погинулих. Сем осталог, заплењен је један авионски митраљез и 37 пушака. Kрајишници у овој борби нису имали губитака.

У долини Љига 5. дивизија је успоставила везу са десним крилом 1. пролетерске дивизије 1. пролетерског корпуса. Тиме је Оперативна група завршила поседање широког фронта на линији од Брђанске клисуре на југу, преко села Враћевшнице и Рудника, до Белановице и долине Љига на северу, избила у Шумадију и створила услове за проширење постигнутих успеха. Одмах затим, 18. септембра, штаб 5. дивизије је издао заповест за напад на Аранђеловац….


Милослав Самарџић објавио је чланак у листу “Слобода” који излази у Америци, под насловом Ослобођење Kадине Луке и Лазаревца 1944.  у коме износи:

…Најпотпунији документ о борбама у Шумадији почетком септембра 1944. године је Извештај америчког поручника Мајкла Рајачића, члана обавештајне мисије “Renyer“, поднет шефу мисије пуковнику Robertu Mekdauelu 22. новембра 1944. године. Такође, Рајачић је о борбама у Шумадији између осталог писао:

Амерички поручник Мајкл Рајачић у мисији
Амерички поручник Мајкл Рајачић у мисији

Прво место које су ослободили четници Рудничког корпуса под командом капетана Драгомира Топаловића, у Рајачићевом присуству, било је Кадина Лука.

Борба између четника и 86 Немаца, “махом Пруса, припадника бившег ваздухопловног корпуса“, вођена је 2. септембра 1944. године. Капетан Топаловић је против ових Немаца послао 120 четника, који су најпре затражили предају без борбе. Уздајући се у бројне бункере, као и у помоћ из својих околних гарнизона, Немци су одбили да положе оружје.
Борба је трајала читавих 11 сати јер су Немци добили појачања из Лајковца у блиндираним колима с 50 војника. Резултат борбе је био 15 погинулих Немаца, 15 заробљених, а остатак је побегао колима

“Прошао сам подручје са местима Kоштунићи, Брајићи, Срасла Буква, Ба, Полежница, Kадина Лука, Гукоши, Бранчићи, Ивановци, Пољанице, Шутци, Белановица, Моравица, Лазаревац, Љиг, вративши се Сувоборским путем и преко Равне Горе да бих осмотрио и проучио стање на терену. Лично сам видео резултате националистичких напада од 2, 3. и 4. септембра на немачке гарнизоне и положаје. Видео сам доказе о борбама и мртве Немце.

Kапетан Г. Топаловић, командант Рудничког корпуса, млад, способан и енергичан официр бивше Југословенске војске, омогућио ми је слободан приступ свему што сам желео да видим док сам боравио на његовој територији. Он се придружио националистичком покрету отпора 1941. и од тада непрестано ратује са Немцима нападајући возове који иду за Београд или из њега. Он и његова летећа бригада уживају крајње поштовање народа, судећи по причама које о њему круже.

Разговарао сам с неким националистима који су претходно били код партизана. Говорили су слободно и рекли да су их партизани силом натерали да пођу с њима, па ми причали о њиховој пропаганди и методама.

Рајачић наставља: “Једна енергична млада лекарка, др Васиљевић, старала се о рањеницима. Посетио сам болнице у Лазаревцу и Белановици, које су веома оскудно снабдевене лековима и хируршким инструментима, и видео рањене националисте и Немце“…

Војна мисија 19. Новембра 1943. у Белановици
Војна мисија 19. новембра 1943. у Белановици

….Обишао сам школу у Белановици која је служила као логор и разговарао с некима од 250 немачких војника који су били заробљени у недавним борбама. Међу њима био је и један младић који је рођен у Немачкој али и провео низ година у Детроиту. Служио ми је као тумач. Преко њега сам дознао да је већина заробљеника још увек веровала у Хитлерова „чуда“ помоћу којих ће добити рат. Једина им је жалба била да су им националисти поскидали добре униформе и цокуле и заменили их за поцепане. Иначе, храњени су онолико колико су околности дозвољавале. Било им је дозвољено да раде на друму или на другим радовима ради побољшавања општих потреба.
Одмах после заробљавања или протеривања Немаца из градова, националисти су формирали цивилну власт, суд са судијама и привредну комору. Присуствовао сам неким њиховим седницама на које су ме позвали.

Уверио сам се да се о свему расправљало на демократски начин. Већа, пороте и одборе сачињавају и интелектуалци и сељаци и у њима има много више слоге него што сам видео пре рата, током раније боравка у Југославији. Грађанство се листом изјашњавало за демократске и непристрасне правне процедуре као и за правду, једнакост и слободно изражавање.

Укратко, национална војска је верна краљу, следбеници су Драже Михаиловића и поштују демократске принципе ратовања установљене Женевском конвенцијом. Морал војске је веома висок. За сада су чврсто решени да се до краја боре против Немаца и партизана.

Би Би Си и Радио Лондон су ове акције националиста крајем августа приписали партизанској ослободилачкој војсци. Ја сам утврдио да у наведеном подручју до периода о коме је реч и током њега није било никакве партизанске активности против Немаца. Националисти, то јест, Југословенска војска у отаџбини, под генералом Д. Михаиловићем, извршили су ове нападе на сопствену иницијативу.”

 

 

 

 

Раде Зорић у књизи “ Четврта крајишка НОУ бригада “ у тексту Ослобођење Аранђеловца    наводи између осталог догађаје везане за Белановицу:

Бригада је кренула на задатак 17. септембра у 6 часова, у две нападне колоне. Десна, јачине три батаљона, правцем Горњи Бренетићи – железничка станица Штавица – Kотрља.
Чим су је четници осмотрили, отворили су ватру из топа и против авионског митраљеза. Штаб бригаде је ангажовао један батаљон да везује четнике с фронта, а један батаљон је послао бочно, да се пробије према Облој Глави, те из позадине помогне заузимање четничких положаја.

Истовремено је 3. батаљон, као лева колона, преко села Бренетића  избио на железничку станицу Дићи, прекинуо пругу и продужио наступање преко села Ивановаца према селу Шутци, да спречи извлачење четника према северу. Четници су са фронта пружали јак отпор, али кад је 2. батаљон продро према Облој Глави, настала је међу њима забуна, те су се почели повлачити према северу. Бригада их је у јуришу разбила, али се главнина ипак извукла и повукла према Јазавцу.

Четврта бригада је добила задатак да заузме варошицу Белановицу, у којој се налазио Руднички четнички корпус, јачине 500—600 четника. Седамнаестог септембра 1944. године у 06,00 часова бригада је кренула на задатак. Покрет је извршен у две колоне. Десна колона била је састављена од 1, 2. и 4. батаљона, а леву колону чинио је 3. батаљон. Чим се десна колона приближила, четници су на њу отворили ватру из топа и противавионског митраљеза.

Четврта бригада улази у Белановицу
Четврта бригада улази у Белановицу

Развила се оштра борба. Четници су се грчевито бранили. У десној колони, заправо на десном крилу, нападао је и 4. батаљон. Батаљон је имао жешћу борбу на Вису, а мању на Горњем Брду и ушао у варошицу преко Kоњевца заједно са борцима 1. и 2. батаљона 17. септембра 1944. године око 9 часова.

Погинуло је 48 четника, а заробљено 15. Они су остали у нашим јединицама. Заплењен је противавионски митраљез са 200 метака, 70 граната за топ „пито“, 37 пушака, 2.000 метака и друга ратна опрема. Ми нисмо имали губитака. После разбијања четника, 4. крајишка бригада се разместила у Белановици, 10. крајишка у рејону села Драгоља а 1. крајишка се сместила у Бренетиће. Пошто смо се разместили по кућама у Белановици, имали смо прилику да водимо дуге разговоре са мештанима којима смо објашњавали циљеве наше борбе и четничку издају. Тај исти народ брзо нас је прихватио

У Белановици и околини осећали су се трагови четничке владавине. Народ је био преплашен, али је ипак било много људи који су се радовали што смо дошли.  Продором јединица Народно-ослободилачке војске у Шумадију, почела је битка за коначан обрачун са окупатором и домаћим издајницима у Србији…

…..Народ овога краја, и поред великог терора, није прекидао са борбом против окупатора и његових слугу. Топао пријем је невероватно позитивно деловао на борце, на њихов морал и борбени дух. Многи борци су говорили да вреди гинути за слободу оваквог народа и да треба казнити издајнике који помажу окупатору да угњетава народ Шумадије. Те речи су борци и спровели у дело кроз борбе на подручју Белановице и Аранђеловца, где су светили жртве народа овог подручја, који није поклекнуо пред непријатељем и у најтежим тренуцима.При одласку из варошице, 18. септембра 1944. године, народ нас је испратио са: „Срећан вам пут и дођите нам што пре“.

Бригада се добро одморила и нахранила у овој варошици, а затим извршила покрет према Аранђеловцу. Организовано је детаљно извиђање терена према Аранђеловцу и прикупљање података о непријатељу.

Пошто је ослободила Аранћеловац, 5. дивизија се задржала у његовој околини: 4. крајишка бригада на Зарожју, у Мисачи и на коси Гавраници а један батаљон је упутила у Белановицу, ради помоћи народним властима у мобилизацији људства; 1. крајишка бригада – у Аранћеловцу и на Букуљи, а 10. Крајишка бригада у рејону села Бање, пошто је затворила правац према Тополи. У Аранћеловцу, Белановици и Даросави смо формирали команде места.Све бригаде су у својим рејонима помагале успостављање нове, народне власти, а тамо где је већ постојала сарадња, сарађивале су са њом, нарочито у вези са мобилизацијом људства и формирањем партизанских стража при командама места…..


Милан Грбић и Милан Мићо Танкосић у књизи „Четврта Крајишка ударна бригада “ Ослобођење Белановице   пишу:

Борци 4. крајишке бригаде, приликом марша од Ужица ка Шумадијии, у с. Бранетићи су се сусрели са борцима чачанског партизанског одреда од 35 бораца. То је била велика радост и за нас и за њих. Нарочито су били задовољни борци из одреда кад су нас видели као праву организовану народну војску. Певало се и играло. Од другова смо добили драгоцене податке о непријатељу на овом региону.

…..Четврта бригада је добила задатак да заузме варошицу Белановицу, у којој се налазио Руднички четнички корпус, јачине 500—600 четника. Седамнаестог септембра 1944. године у 06,00 часова бригада је кренула на задатак. Покрет је извршен у две колоне. Десна колона била је састављена од 1, 2. и 4. батаљона, а леву колону чинио је 3. батаљон. Чим се десна колона приближила, четници су на њу отворили ватру из топа и противавионског митраљеза.

Развила се оштра борба. Четници су се грчевито бранили. У десној колони, заправо на десном крилу, нападао је и 4. батаљон. Батаљон је имао жешћу борбу на Вису, а мању на Горњем брду и ушао у варошицу преко Коњевца (к. 278) заједно са борцима 1. и 2. батаљона 17. септембра 1944. године око 9 часова.

Народ овог подручја био је дуго под четничком влашћу. Због четничке пропаганде људи су били заплашени нашим доласком, неко време су избегавали сусрете са нашим борцима, јер су се плашили четничке одмазде. Пошто смо се разместили по кућама у Белановици, имали смо прилику да водимо дуге разговоре са мештанима којима смо објашњавали циљеве наше борбе и четничку издају. Тај исти народ брзо нас је прихватио.

При одласку из варошице, 18. септембра 1944. године, народ нас је испратио са: »Срећан вам пут и дођите нам што пре«. Бригада се добро одморила и нахранила у овој варошици а затим извршила покрет према Аранђеловцу. Организовано је детаљно извиђање терена према Аранђеловцу и прикупљање података о непријатељу. Овде није било тешко прикупити жељене податке, јер је народ Даросаве (сада Партизани), Буковика и других села у околини био за нашу борбу. Нарочито желимо да истакнемо топао дочек који су нам приредили становници с. Даросаве. Четници су је прозвали »Мала Москва« или »Црвена Даросава«.

Скоро сви способни мушкарци су отишли у партизанске одреде и бригаде. Тај народ је имао добро организовану народну власт. Наше борце су заустављали на путу, нудили им храну и питали кад ће доћи 1. и 2. пролетерска бригада у којима су имали своје најближе. Причали су нам да они знају како је народ Босанске крајине примио пролетере из Србије. Чудили смо се како је тај народ информисан о ситуацији у нашимкрајевима и у целој Југославији.

Сећања Боривоја Стојановића – разговор вођен 1. августа 1979. у Драгољу.

„Септембра 1944. године Kрајишка дивизија држала је простор од Белановице до Босуте који је обухватао Белановицу, затим села Живковце, Драгољ, Дрењину, Јеловик и село Босуту. Биле су то три бригаде i, IV и X. Штаб дивизије са Милутином Морачом налазио се у Белановици а X бригада у Драгољу. Боривоје Стојановић се посебно сећа команданта I. батаљона Димитра Тице ( који је тада био капетан а данас генерал) који је Милинку Радојичићу и Радовану Ломићу као најактинијим партизанским јатацима дао аутомат. Такође, Стојановић се сећа интенданта Лазе из I.батаљона који је вршио снабдевање

После ослобођења Аранђеловца 19. септембра један део Kрајишке се врато на терен Белановица – Босута. И то комплетна X. Бригада, чији је комана била у Јеловику док се остале налазиле на терену рејона Партизана, Аранђеловца и Младеновца и припремале напад за ослобађање Тополе и Младеновца.

Kао добровољци у састав X. Kрајишке бригаде тада су ушли Боривоје Р. Стојановић, Милисав М. Ракић, Радослав Ломић, Данило Јовановић и његов брат Драгослав Ломић, Василије и Милан Живановић, а касније је била мобилизација свих осталих омладинаца доспелих за војску делом у Kрајишку дивизију а делом у 21. шумадијску бригаду.

Занимљиво је да су ови омладинци били 1925- 1927. годиште што значи да су врло млади отишли у народно-ослободилачку војску. X. бригада је преко Јеловика стигла на Венчац а затим преко Бање и Брезовца кренула да послужи као ослонац за напад на Тополу док је дивизијска болница из Драгоља преко Трешњевице и Шаторње пошла у Тополу. Група добровољаца је учествовала у ослобађању Тополе што је било прво њхово ватрено крштење. Читава група се истакла као храбра и ако им је то била прва борба. Тада су се сусрели са са једним топовским корпусом Црвене армије генерала Жданова.

По ослобођењу Тополе кренули су према Београду где су испред стигли 14. октобра док су из Драгоља кренули 20. септембра. Учествовали су у уличним борбама по Београду, затим су били извучени правцем Смедерева да би штитили Београд од непријатељске дивизије коју су уништили у рејону Винча – Авала. Стијановић се сећа да, друге ноћи после уласка у Београд, добили су одмор и сместили се на спавање у зграду између Kаленића пијаце и Вуковог споменика. У јутро су их пробудиле жене тог дела Беогрда које су дошле са корпама хране за наш доручак. Било је чак и колача што је за рат навероватно.

Присуствовао је  на Бањици 24. октобра смотри коју је извршио маршал Тито.

Бригаде са омладинцима и добровољцима продужили су преко Савског моста у правцу Стара Пазова, Рума, Сремска Митровица, Шид између Винковаца и Травника – Сремски фронт.

Од новембра 1944. до априла 1945. вођена је рововска борба све док пробој није извршен код Јањине. Стојановић и Милисав Ракић су рањени и смештени у болницу I. армије у Сремској Митровици а затим у Војну болницу у Београду. Данило Јовановић је погинуо. X. Kрајишка припојена је I. Kрајишкој пред сам крај рата који је за њих завршен код Дравограда.

Од ослобођења Београда добровољци из Драгоља били су руководиоци НОВ и наше армије. Раденко Живановић – комесар чете а после ослобођења радио је као капетан милиције у Kраљеву. Душан Продановић из Јеловика  – командир вода, Милисав Ракић – командир вода, а Боривоје Стојановић командант оделења и једини од свих добровољаца  је завршио каријеру у војсци. Данас је пуковник ЈНА у пензији и живи у Бару.

                                1946. година


Миломир Сајић
, четнички поручник, у листу “ Пресс“, 25. мај  2011. сећа се и описује своје страдање:

….12. августа 1946. сам се предао ОЗНИ, и проживео невиђене муке у Белановици. Тукли су ме на смену, везаног и са два камена окачена о мошнице. Ни реч нисам казао, нити су икада сазнали да сам био Чичин курир. Десет година потом живео сам као животиња, лишен свих права и шиканиран од људи. Међутим, ја сам преживео, живот се временом вратио у нормалу, и остало ми је још да причом одужим дуг оним херојима без гроба и белега о којима се писало и причало свашта. Остало ми је да причам о најчаснијем човеку и најбољем официру којег је Србија дала – ђенералу Дражи Михаиловићу, нашем Чичи, човеку из народа, који је за свој народ и пострадао…

 

6. септембар 2013.  –Милослав Самарџић – „Равногорска историја“ пише:

Ослобођење Лазаревца 1944.

Град су од Немаца ослободили “погрешни“ ослободиоци (четници), у друштву “погрешних“ савезника (Американаца), тако да ово нећете прочитати у рубрикама “Догодило се на данашњи дан“ – 6. септембар
Најпотпунији документ о борбама против Немаца у Шумадији почетком септембра 1944. године је извештај америчког поручника Мајкла Рајачића, члана обавештајне мисије “Ренџер“, поднет шефу мисије пуковнику Роберту Мекдауелу 22. новембра 1944. године. Такође, Рајачић је о борбама у Шумадији сведочио пред Комитетом за праведно суђење Дражи Михаиловићу, у Окружном адвокатском удружењу у Њујорку, маја 1946. године.
Прво место које су ослободили четници Рудничког корпуса под командом капетана Драгомира Топаловића, у Рајачићевом присуству, било је Кадина Лука. Борба између четника и 86 Немаца, “махом Пруса, припадника бившег ваздухопловног корпуса“, вођена је 2. септембра 1944. године. Капетан Топаловић је против ових Немаца послао 120 четника, који су најпре затражили предају без борбе. Уздајући се у бројне бункере, као и у помоћ из својих околних гарнизона, Немци су одбили да положе оружје. Рајачић пише:
“Борба је трајала читавих 11 сати јер су Немци добили појачања из Лајковца у блиндираним колима с 50 војника. Резултат борбе је био 15 погинулих Немаца, 15 заробљених, а остатак је побегао колима. Разговарао сам с тројицом рањених Немаца који су следећег дана издахнули. Националисти су имали једног мртвог и 10 рањених. Запленили су радио-станицу, два митраљеза и муницију. После тога су уништили железничку пругу код Угриновца, Љига и Лајковца. Све саобраћајне везе између Горњег Милановца и Лајковца биле су прекинуте на неодређено време.“
Током сведочења у Њујорку Рајачић је износио и друге детаље. “Видео сам како се људи пузећи прикрадају тим бункерима, боси, без пушака, само са ручним гранатама домаће израде, како их бацају у бункере а хватају за пушку (митраљез)“, рекао је он поред осталог.
У исто време, наставља Рајачић у извештају Мекдауелу, четници Рудничког корпуса напали су теретни и путнички воз код Угриноваца. У путничком возу налазило се 300-400 Немаца у повлачењу из Сарајева према Београду. Воз је уништен, 50 Немаца је погинуло а остали су се разбежали по околним шумама; међутим, после неколико дана сви ови Немци су се предали четницима.
Током 2. септембра Руднички корпус је извео још једну акцију: нападнута је и онеспособљена електрична централа у Вреоцима, која је снабдевала струјом део Београда. У овом нападу четници су заробили 50 Немаца.
Највећу операцију Руднички корпус је предузео против немачког гарнизона у Лазаревцу, бројног 250 војника. Град је најпре опкољен и блокиран, а онда су започеле уличне борбе. Немци су на крају држали само болницу и црквени торањ, одакле су давали отпор све док им није нестало муниције, када су се предали. Ушавши у Лазаревац, где му је 6. септембра приређен свечани дочек, Рајачић је избројао 60 мртвих Немаца. Током вечере у кући проте Чедомира Поповића, коју је приредио политички представник и саветник Рудничког корпуса адвокат Војин Војиновић, радио Би-Би-Си је јавио да су Кадину Луку и Лазаревац од Немаца заузели – партизани. Рајачић наставља:
“Једна енергична млада лекарка, др Васиљевић, старала се о рањеницима. Посетио сам болнице у Лазаревцу и Белановици, које су веома оскудно снабдевене лековима и хируршким инструментима, и видео рањене националисте и Немце…
Обишао сам школу у Белановици која је служила као логор и разговарао с некима од 250 немачких војника који су били заробљени у недавним борбама. Међу њима био је и један младић који је рођен у Немачкој али и провео низ година у Детроиту. Служио ми је као тумач. Преко њега сам дознао да је већина заробљеника још увек веровала у Хитлерова ‘чуда’ помоћу којих ће добити рат. Једина им је жалба била да су им националисти поскидали добре униформе и цокуле и заменили их за поцепане. Иначе, храњени су онолико колико су околности дозвољавале. Било им је дозвољено да раде на друму или на другим радовима ради побољшавања општих потреба.
Одмах после заробљавања или протеривања Немаца из градова, националисти су формирали цивилну власт, суд са судијама и привредну комору. Присуствовао сам неким њиховим седницама на које су ме позвали. Уверио сам се да се о свему расправљало на демократски начин…
Укратко, национална војска је верна краљу, следи Дражу Михаиловића и поштује демократске принципе ратовања установљене Женевском конвенцијом. Морал војске је на добром нивоу. За сада су чврсто решени да се до краја боре против Немаца и партизана.“
За пратиоца поручника Рајачића Дража је одредио капетана прве класе Милана В. Стојановића, помоћника начелника Ађутантског одељења Врховне команде, а негдашњег команданта Топличког корпуса. Стојановић пише да је у Лазаревац прва упала чета поручника Бране Бркића, из састава Колубарске бригаде поручника Милована Васиљевића. Када су Стојановић и Рајачић ушли у Лазаревац, на краљев рођендан, 6. септембра, још се чула спорадична пуцњава. Дочекао их је капетан Топаловић, поздравио и одвео у цркву, где је прота Чедомир Поповић одржао благодарење поводом ослобођења вароши, упутивши “молитве Богу за ослобођење васколике Србије“. Стојановић наставља:
“По завршеној служби Божјој напустили смо цркву и кроз град се упутили протиној кући. Народ, који је био изишао на улице, бурно је клицао: ‘Живео краљ! Живео Михаиловић!’ Видећи америчког официра, њихова радост није знала границе, јер су мислили да су се Американци искрцали. ‘Живела Америка!’ Однекуда су изнели стотине српских застава. Улицу пред нама посипали су цвећем, а нас су китили венцима. Многи су притрчали да нас пољубе. Тога дана они су плакали од радости, али доцнијих дана лили су сузе дубоког очајања.“
За време вечере, када је Би-Би-Си јавио да су Кадину Луку и Лазаревац ослободили партизани, наставља Стојановић, капетан Топаловић је толико побеснео, да је узео радио апарат и треснуо га о под. “Кад будемо дошли у Београд, купићу вам нов радио“, рекао је Поповићима, пошто се смирио и извинио.
С друге стране, у извештајима свих америчких обавештајаца из Србије, писало је да су партизанске јединице, које су долазиле са запада, заобилазиле немачке гарнизоне и нападале само четнике.