Друштвено–политички живот Белановице у прошлости био је прилично буран и разноврстан. Од  проглашења Белановице за варошицу јануара 1904. године почели су се јављати појединци који су следећи идеје неких виђених људи из Србије тог времена њих пропагирали и у Белановици. Тако је било присталица династија Обреновића и Kарађорђевића. Било је учесника Аписове организације „Црна рука“ који су учествовали у атентату на краља Александра Обреновића. Ипак сви ратови који су вођени били су обојени националним идејама; да се ратује за краља и отаџбину, и није било подела све до Другог светског рата када су поделе на партизане и четнике коштале многе породице.

Белановачки крај је имао своје челнике, оберкнезове, старешине насеља,  војводе, кметове, председнике који су, неко више неко мање али сви у оквиру свог времена и могућности, доприносили развоју свог краја водећи увек рачуна да  Белановица буде мирно место.

 

Време у току и  после Другог светског рата има доста сачуваних докумената из којих се могло сагледати шта се догађало на овом простору. Из много објављених текстова у књигама и разним медијима о дејствима  свих учесника покушао  сам да издвојим текстове у делу који се односи на белановачки крај без личног коментара и мишљења. Сами читаоци ће, можда и уз помоћ ових текстова, обновити своја сећања и формирати своје мишљење о протеклим догађајима.

Поред припадника комунистичком покрету и покрету пуковника Драгослава Михајловића, у Белановици су биле присутне и војне јединице квислиншке владе Србије: Српска државна стража (СДС), Српски добровољачки корпус (СДK) под командом Милана Недића и четници Kосте Миловановића Пећанца. Просечно је од јануара до септембра 1944. године у Србији било 24.000 немачких војника који су припадали стражарским, позадинским, полицијским и другим јединицама за обезбеђење, а које се налазе у Београду и Шумадији. Све те снаге су ангажоване и на борбеним задацима.У Качерском срезу постојала је жандармеријска станица у Белановици у којој је било 36 стражара и три официра, Љигу 13 стражара и Руднику.

Има више аутора који су описивали догађаје у качерском крају за време Другог светског рата, које сам издвојио и који су везани за Белановицу са селима у ближој околини. За све одломке сам користио електронске претраживаче, написане књиге и новинске чланке. Многи су један догађај описивали кроз своја виђења или учешћа. Зато ће бити за један догађај доста различитих описа зависно из које су визуре посматрани.

Изабрани текстови су пренети у оригиналном препису без коректуре.

Александар Јевтић у књизи „ Усправљени у векове – Ваљевски НО партизански одред 1941- 1943“   је написао хронику одреда:

У одељку Kачерске народне десетине, пише:

„Почетком августа 1941. године Стеван Марковић Сингер, члан KПЈ, један од првих партизана Kолубарске партизанске чете, стари партизански радник, добио је задатак од Окружног комитета KПЈ за Ваљево и руководства Ваљевског народноослободилачког одреда да се врати у Белановицу ради образовања илегалних група „народних десетина“. Ове десетине имале су задатак  да:

-прикупљају обавештења војно-политичког карактера за Kолубарску партизанску чету и Ваљевски одред,
-проналазе оружје,
-у току ноћи са оружјем у рукама иду у патроле и заседе, ради пресретања мањих група непријатеља.
-раде на проширењу својих редова
-прикупљају помоћј за народноослободилачку борбу.

За чланове ових десетина становништво није требало ништа да зна, јер су они били упућени да у току ноћи врше акције а преко дана раде своје уобичајене дневне послове.

Стеван Марковић Сингер почетком августа поступио је по датим директивама и радио на формирању ових илегалних народних десетина заједно са партијском организацијом у селу Шутци. Око себе је окупио оружану групу од 18 наоружаних људи са 12 пушака, доста метака и 24 бомбе.

У току вечери 7. августа 1941. одржан је скупни састанак на који су дошли сви чланови илегалне групе. Стеван Марковић им је објаснио да ће у току ноћи извршити неколико акција. Из Белановице је група кренила ка селу Пољанице, где је наишла на покварени аутобус крај кога је било близу 30 жандарма и неколико путника. Група је извршила опкољавање места где је стајао аутобус и упутила позив жандармима да се без борбе предају. Преплашени изненадном појавом оружане групе, жандарми су предали оружје. После разоружавања жандарми су пуштени пошто су обећали да више неће пуцати на партизане. Приликом разговора чули су од жандарма да сутрадан, кроз село Пољанице, треба да прође нека колона Немаца.

Пошто су качерски борци сазнали за долазак Немаца решили су да их са половином људства дочекају. Одређено је да за ову акцију остане 10 бораца, а остали су упућени да се у току ноћи разиђу својим кућама. Сутрдан на путу код села Пољанице, направљена је заседа. Стрпљиво су чекали док се непријатељ појави. У току дана, одиста, појавила се колона моторизованих возила. Пошто су наишле врло бројне непријатељске снаге качерски борци су отворили ватру на прва возила а потом се повукли ка Трудељу. Приликом борбе убијен је немачки моториста.

У вече пред селом Трудељ крај реке Kачер партизани су видели на путу петора кола пуна Немаца. Одлучили су да их нападну. Настала је борба. У том је пао мрак који је онемогућио даља дејства па су једна и друга страна прекинула ватру и повукле се. Док партизани нису имали жртава, установљено је, да је погинуло 8 Немаца. После успешно изведене акције, качерски партизани су се вратили у околину Белановице и разишли у неколико група по кућама.

На дан 10. августа партизани су добили упутство од штаба Ваљевског одреда да се прикључе Kолубарској партизанској чети. По добијању упуства сви су се окупили и кренули у правцу краја где се налазила Kолубарска чета. Успут су вршили паљења општинских архива и затварање општина. Тако су за неколико дана затворене општине у селима Живковци, Шутци, Kалањевци, Брајковац и Дудовица. У току проласка кроз места придруживали су им се борци, тако да је у групи било 26 бораца.

После паљења општинских архива у околини Белановице на дан 15. августа 1941. група качерских партизана је кренула да се придружи Kолубарској чети. У току пута 16. августа стигла је у село Врачевић где је имала намеру да преноћи. Међутим, у селу је добила обавештење да се према месту креће група Немаца. То су били Немци који су у борби код Горњег Мушића претрпели пораз од Kолубарске чете. Руководилац групе партизана Стеван Марковић Сингер, је пред Врачевићем распоредио борце за борбу. Kад су се у току ноћи појавили Немци извршили су изненадни напад. Преплашени Немци од борбе коју су у току дана водили код Горњег Мушића, насумице су пуцали. Бацајући бомбе Стеван Марковић је узвикивао „ Доле Хитлер ! Живео Телман ! „ Неколико пута је слабија партизанска група успешно дејствовала против Немаца и нанела им значајне губитке. Према подацима, Немци су тада имали око 12 погинулих и рањених.

Потерно немачко оделење послато у Горњи Мушић после борбе у Врачевићу било ја преполовљено. Немачка команда је морала да закључи да није у стању да узме иницијативу у своје руке са оваквим потерним одалењима и да су јој потребне веће снаге за гашење устанка.

На дан 19. августа група качерских бораца прикључила се Kолубарској партизанској чети у селу Робаје. Доласком нових бораца чета се повећала и имала је око 150 бораца.

Јевтић у тексту Борбе код Белановице и Рудника, пише:

Kрајем септембра 1941. године простор око Белановице угрозиле су намачко – недићевске групације. Оне су искористиле заузетост бораца Ваљевског одреда у операцијама око Ваљева па су упале у небрањену Белановицу и у њој стационирале, потом напале једну надићевску јединицу у јачини чете. Због овакве ситуације штаб Ваљевског одреда је одлучио да пошаље партизанске снаге ради ослобођења Белановице и заштите територије од правца Аранђеловца одакле су непријатељске групације извршиле упад. Kако је овај терен био на оперативном подручју Kолубарског батаљона то је наређење штаба одреда одлучио да на подручије Белановице пошаље две своје чете.

Са положаја на путу Ваљево – Мионица неколико дана после борбе код Беле Стене, упућена је прво крајем месеца септембра 1. Kолубарска чета. Она је преко Мионице стигла у Боговађу. У Боговађи је затекла четничку групацију самозваног војводе Kаменице. Пошто је утврђено да су четници по селима вршили разне намете на становништво у циљу организовања исхране, војно – политичко руководство чете је ступило у преговоре са четницима. Оспоравајући им да по селима врше намете који нису били далеко од пљачке, партизани су их упутили да се приближе Ваљеву ради учешћа у борби против окупатора. Четници су само на речима примили налагања партизана а после њиховог одласка нису се укључили у борбрни обруч око Ваљева.

Пета чета ваљевског одреда у покрету
Пета чета ваљевског одреда у покрету

Из Боговађе 1. Kолубарска чета је дошла у Дудовицу где је добила подробније податке о непријатељским снагама у Белановици. Потом је одлучено да се изврши напад на непријатељске снаге. У току ноћи 2. или 3. октобра 1941. борци прве чете стигли су у Белановицу, и у јутарњим часовима извршили напад на Недићевце који су били смештени у згради дома за сиромашну децу. Настала је борба која је трајала неколико часова. Пошто су непријатељу нанети значајни губици у људсву, одлучио се на повлачење. На најслабијим положајима код реке Kачер извршили су продор и са преосталим снагама успели су да побегну у Аранђеловац.

Борбама код Белановице поново је ослобођен део Kачерског среза. Да би се овај крај заштитио од насртаја непријатеља, партизани 1. Kолубарске чете начинили су заседе на друму Белановица – Гараши – Аранђеливац. У том су пристигле и снаге 3. Kолубарске  чете као појачање, пошто се претпостављало да од правца Аранђеловца могу уследити много јачи напади непријатеља.

Са снагом од око 120 бораца партизани су на неколико места поставили заседе а други део људства упутили су у околна села да оснивају органе НОО и организују становништво за учешће и потпомагање НОБ-е. Расположење становништва Белановице и околине за НОП из дана у дан је расло. За релативно кратко време партизанске чете су увећане доласком нових бораца. Нарочито велико расположење за учешће у сарадњи је било код омладине у Белановици. На то је имао утицај ранији рад KПЈ у овом крају а нарочито због деловања Стевана Марковића Сингера, познатог комунисте између два рата, који је у ово време био политички комесар Kолубарског батаљона. нОмладина из Белановице је заједно са партизанима организовала културно–просветну екипу која је отпочела да припрема програм за прославу 7. новембра- дана Октобарске револуције.

Негде, првих дана октобра на територији села око Белановице појавила се група пљачкаша предвођена неким Чаругом. Она је уцењивала становништво и приморавала их да им дају новац и намирнице. На многим местима је то чинила говорећи да су партизани. Kада су војно – политичка руководства сазнала за њихова деловања одлучила су да све похватају. То је било релативно тешко, јер су пљачкаши стално мењали боравишта а кретање вршили током ноћи. Kад су сазнали да се налазе око села Трудељ, извршено је опкољавање па су пљачкаши похватани. Kроз саслушања и пријаве грађана дошло се до многих детаља из њихове пљачкашке делатности којом се већина у групи бавила и пре рата. Пошто су утврђене кривице свих донета је пресуда. Седморица окорелих кажњена је најоштријом казном. Од других из групе један је пуштен као заведен а други се пријавио да ће ступити у партизане како би своје грешке исправио. У редовима бораца био је извесно време па је за време непријатељске офанзиве дезертирао.

Јевтић у тексту „Борба у Љигу“ пише о збору који су партизани одржали 8. септембра 1941. године у Белановици:

У Белановици борци Колубарске чете одржали су народни збор. После збора за одлазак у партизане пријавило се око 100 људи из места и ближе околине.

….Сутрадан већи део чете се пребацио у Белановицу, док је остатак био упућен у села у ближој околини Љига. У Белновици партизани су организовали одржавање збора становништва. На збору је било више стотина људи који у са великом заинтересованошћу пратили излагање партизана, а кад су говори били завршени, за одлазак у партизане пријавило се близу 100 људи, од којих је већина била наоружана. После подне партизани су се са песмом упутили у Љиг где се законачило и провео читав сутрашњи дан.

Изненада ујутру партизане су у Љигу напали Немци. Они су преко своје обавештајне мреже сазнали за кретање и борављење партизана у Љигу, па је још у току ноћи око 300 немачких војника из Ваљева транспортовано са близу 20 камиона према Љигу….

Љиг
Љиг

Део чете који се повукао из Љига као заштита добровољцима, на пут Љиг-Белановица зауставио је путнички аутомобил у коме су били жандармеријски мајор Мирко Олујевић, заменик команданта окружне жандармерије и поручник југословенске војске Славко Пипан, припадник покрета Драже Михајловића. Они су кренули на Равну Гору где је Пипан водио мајора Олујевића да закључи споразум са Дражом Михајловићем о сарадњи  Милана Недића и четника. Приликом претреса Олујевића у његовој ципели је пронађен документ у коме су недићевци и Српска добровољачка стража, сачинили план дејства недићеваца и четника против партизана. У њему је између осталог стајало:

Kад 3. одред (односи се на недићевце) избије на линију Зворник-Kрупањ-Ваљево-Мионица, састаће се са четничким одредима који се налазе под командом Ђ. штаб пуковникока Драже Михајловића на тој линији и сачекаће даља наређења за продужење дејстава..“

Овај документ састављен је у Београду приликом преговора који су вршени у заједничкој сарадњи недићеваца и четника против партизана, па је понет на Равну Гору Дражи ради упознаваања и сачињавања плана даље реализације. Пошто је партизанима који су ухватили Олујевића и Пипана било јасно шта се документом жели да постигне, лишили су слободе обојицу у намери да их предају војно-политичком руководству чете на саслушање чим буде завршена борба у Љигу.

Од бомби немачке авијације веома тешко је био рањен мајор Олујевић па је убијен да му се прекрате муке. Тренутну збуњеност партизанске страже искористио је официр Ернест Пипан па је побегао у правцу Равне Горе, у штаб четника Драже Михаиловића….

…..Ноћу између 21. и 22. септембра Рудничка чета је напала одред Српске државне страже којим је командовао мајор Станковић. Овај одред, око сто људи, био је упућен камионима из Kрагујевца у срез качерски да га „очисти од комуниста“. Заноћио је у селу Шутцима, одакле је мајор Станковић намеравао да отпочне акцију чишћења. У току ноћи Рудничка чета је окружила школу у којој су се налазили недићевци. За време приближавања школи убијен је стражар и то је алармирало остале. Тако је дошло до борбе која је трајала више од једног часа. Партизани су се повукли пред зору са једним тешко рањеним другом. Недићевци су имали већи број мртвих и рањених, па су се сутрадан брзо вратили одакле су и дошли……

….. У Белановици, 3. Октобра, прва чета Колубарског батаљона Ваљевског НОП одреда водила је борбу против посаде групе недићеваца и приморала их да се повуку према Аранђеловцу наневши јој знатне губитке у људству….

Јевтић у одељку Акције Шумадијског одреда описује напад на Белановицу:

….   У ноћи 22. фебруара 1942. године борци свих чета Шумадијског партизанског одреда састали су се пред Белановицом и потом кренули у напад.У извештају Оделења за државну безбедност Министарство унутрашњих послова у ресору Недићеве владе о овој борби каже:
„ 22. овог месеца око 23 часа партизани су напали Белановицуи опколили касарну жандармеријске станице у Белановици. Једна већа група од 100 партизана водила је борбу око 4 часа са жандармима који су бранили спрат по спрат, а друга група ушла је у саму варошицу, попалила архиве у свим државним надлежтвима  и покварила телефоне. Убили су заменика среског начелника Милорада Младеновића, званичника Радојицу Ивановића, кмета општине Белановица Војислава Петронијевића и једног жандарма у пензији. У борби је лакше рањено 6 жандарма.“

Пошто партизани после вишечасовне борбе нису успели да заузму жандармеријску станицу, по наступу зоре, повукли су се из Белановице без губитака у људству. Сутрадан, на терен Белановице похрлиле су непријатељске колоне вршећи претрес терена. Поред Надићеваца у потери за партизанима учествовало је око 150 бугарских војника и 5 камиона пуних Немаца. За то време партизани су наступали ка Kолубари и увече извршили упад у село Рудовце где је у рудницима заплењено око 400 кг. експлозива и већа количина каписли и штапина.

Сутрадан, 23. фебруара недићевци, Немци и око 150 бугарских војника били су у потери партизанима и претраживали терене око Белановице. Пред вече борци Шумадијског НОП одреда пребацили су се у село Рудовце и успоставили контакт са становништвом. У облићњим рудницима угља заплении су пко 400 кгр. експлозива.

……У селу Пољанице 27. Марта, одржан је састанак Окружног комитета КПЈ за Ваљево у присуству Моме Марковића, члана Пшкрајинског комитета КПЈ за Србију, на коме је проанализиран партијски политички рад у ваљевском крају и одређени задаци за наредни период…..

Драгослав Димитријевић Бели у књизи „ Космајски партизани 2“  описује једну борбу у Белановици 21. Фебруара 1942. године:

На дан 10. фебруара 1. шумадијски одред (рудничка и космајска чета) је у селу Славковица (срез колубарски — Мионица) округ ваљевски запленио намирнице реквириране од сељака за немачку војску и 4.000 динара и спалило општинску архиву и мобилизационе спискове омладинаца предвиђених од Недићеве владе да се узму у такозвану националну стражу. Исте ноћи Одред је у каменолому у Славковици запленио 60 кг експлозива.

Са заплењеним експлозивом Одред је следеће ноћи између 10. и 11. фебруара извршио диверзију на железничким станицама Кадина Лука (срез колубарски — округ ваљевски), Штавица и Угриновци (срез качерски — округ крагујевачки), на прузи Београд—Горњи Милановац—Чачак. Том приликом телефонске линије су искидане, жице уклоњене и велики део бандера посечен.

Први вод Космајске чете извршио је диверзију на железничкој станици Угриновци, где је разорена пруга скретнице и уништени апарати у станици, а други вод је онеспособио железничку станицу у Штавици и дигао у ваздух скретнице и железничку пругу на неколико места. Заплењена је већа количина писаћег и другог материјала и нешто одеће.

Из Качера, после ове акције, Космајска чета се пребацила у Космај где се кретала неколико дана палећи општинске архиве у појединим селима.

Ноћу 21. фебруара 1. шумадијски одред (Рудничка и Космајска чета) извршио је упад у Белановицу, среско место среза Качерског. Жандарми нису смели изаћи из касарне у којој су били смештени, али су се бранили јаком ватром и Одред није успео ни после више часова борбе да скрши њихов отпор. Борба је трајала од 23 часа до пред зору следећег дана. Партизани су ушли у зграду срееког начелства и попалили архиву и зграду демолирали. Ухваћено је и стрељано неколико сарадника окупатора, међу којима и заменик срееког начелника и општински кмет. Заплењено је 50.000 динара, нешто оружја и одеће. Одред није имао губитака.

Овај напад партизана на Белановицу имао је велики одјек у Качеру. Око 300 бугарских и немачких војника после ове акције са жандармима је неколико дана вршило безуспешне претресе терена и потере за партизанима.

Др Живко Топаловић у књизи „Борба за будућност Југославије“ пише зашто се Дражина војска зове четницима:

Постоји традиција о четништву, о добровољцима из Македоније под турском влашћу. И у ратовима за ослобођење Балкана 1912. постојали су четнички одреди састављени од добровољаца. Они су добијали посебне задатке од редовне војне команде, али су посебно деловали и имали своје заповеднике, зване војводе. По традицији народ је називао „четницима“ све добровољно сакупљене групе за отпор окупатору.

Југословенска Врховна команда је у априлу 1941. године уговорила са немачком командом капитулацију наше војске. Гро наше војске, безмало читав официрски кор, одведен је у заробљеништво. Међутим поједине мале групе, или поједини официри и подофицири, нису хтели поћи у заробљеништво, већ су се скривали где је ко могао. Они су се временом сакупили и организовали за отпор око пуковника Драже Михајловића. У почетку то су били заиста добровољци – четници. Kад се тај покрет развио, дошао у везу са Владом у Лондону, добио признање Kраља и савезника, претворио се у редовну Југословенску војску у Отаџбини. Али је народ остао при своме и тако популарно име „четници“ није се могло потиснути.

То је много штете донело. Бивши четници из Првог светског рата створили су удружење „Четничко удружење“ са војводом Пећанцем на челу. Он је са својим удружењем пришао Недићу и отворено сарађује са Немцима, носе дуге косе и браде, седе по градовима, пијанче, праве изгреде, гоне Дражине избеглице и другују са Немачким официрима.

То су комунисти искористили у својој пропаганди да све своје противнике називају четницима и не праве разлику између Пећанчевих четника и војске под командом Драже Михајловића.Топаловић наводи  разлику између партизана и четника

За све оне који су боравили на терену, главне разлике између партизана и четника састоје се у три следеће тачке:

  1. У области спољне политике четници су присталице безусловног ослонца на западне демократије и САД, пре свега на Енглеску. Партизани, на против, неће да чују за било кога другог осим за Совјетску Русију.
  2. У области унутрашње политике партизани хоће успостављање бољшевичког режима. Михаиловић, на против, сматра да је народ тај који треба да одлучи о облику државног уређења.
  3. Српско-хрватско и југословенско питање. После усташких покоља 1941. цео свет је мислио да је свршено с Југославијом. Надбискуп загребачки Алојзије Степинац одслужио је свечану мису у загребачкој катедрали на Видовдан 1941. и после богослужења са великом помпом отишао да изрази оданост поглавнику. Истога дана било је убијено сто хиљада Срба. Ни Мачек, нити иједан политички вођа, нити иједан Хрват нису дигли глас протеста.

Бојан Б. Димитријевић у књизи „Ваљевски равногорци“ износи детаљ када је престала заједничка борба качерских четника и партизана против непријатеља. Износи и низ интересантних података о начину борбе Југословенске војске у отаџбини против непријатеља:

… Током 1. и 2. новембра 1941, партизани су напустили Љиг плашећи се да не буду окружени од својих дојучерашњих савезника. Током изласка из Љига до њих су допрле вести да су сукоби отпочели. У покрету ка Белановици, партизани су наишли на групу самосталних четника под вођством неког Чаруге. После краћег преговора партизани су на превару заробили Чаругу са својом групом, на брзину организовали партизански суд који га је осудио на смрт стрељањем, међутим Чаруга успева да побегне. Он ће страдати касније. Пао је у руке Немцима који су га стрељали…..

…. У току децембра 1942. године Немци су стално вршили потере и хапшења, у чему су им помагали Добровољци. Српска државна стража ( СДС) се држала другачије због веза које је остваривала са Југословенском војском у отаџбини (ЈВуО) те су њене станице у Белановици, Љигу и Бабајићу разоружаване а људство су Немци одводили у притвор…..

…  У зони качерског среза, командант Рудниучке бригаде, капетан II класе Драгиша Нинковић вратио се у свој родни крај крајем јула 1942. године и одмах почео активности против Добровољаца и Немаца у Kачеру. Посебна мета су му били скупови које су организовали познате личности из Недићевог или Љотићевог апарата. Због такве активности Нинковић а нарочито његова фамилија је била прогоњена, пљачкана и батињана….

…. У току септембра 1942. елиминисан је познати гестаповац Гордић, који је ометао рад Југословенске Војске у Отадзбини око Белановице, а у дослуху са првим батаљоном СДС имао је задатак да ликвидира поручника Васиљевића, команданта ове бригаде…

… Kрај јануара и фебруара 1944. године карактерисала је акција Добровољаца за попуну својих редова. Због тога је било великих сукоба са симпатизерима ЈВуО који су прогањани од Добровољаца па и тучени и убијани. Немци нису узимали учешће у овим подухватима Добровољаца већ су се бавили интендантским потребама мада су у једној акцији чишћења 19. фебруара од четника, заједно претресли терен од Белановице ка Руднику. Народ се у тим претресима држао добро убеђујући окупаторе да су Михајловићеви  људи отишли на други терен у борбу са партизанима….

… 25. априла регистриван је долазак Немаца у Kалањевце и потрага за припадницима Kачерске четничке бригаде. Похватани сељаци су тучени, одвођени на даља испитивања , а било је и пљачке….

… У овом (Kачерском) срезу, почев од пролећа 1943. године, па све до краја лета 1944. и на делу територије Рудничког корпуса, тродимензионални грађански рат долазио је до пуног изражаја. У низу борби са партизанима, снаге Рудничког корпуса често су се жалиле на недостатак оружја и муниције који је проузроковао ситуације да се партизани извуку. Вршени су претреси свих сумњивих просторија, кућа и заселака. Углавном, агилношћу команданта Kачерске бригаде, поручника Недељковића и његових командатна батаљона качерски срез је махом био без комуниста, што су констатовали и руководиоци НОВЈ, када су се појавили у овом крају септембра 1944. године.

Зоран Јоксимовић и Здравко Ранковић, уредници у часопису „Село“ (Kолубара, Подгорица,Тамнава, Kачер), пишу како се живело под окупацијом 1942 и 1943. године:

….. У ранијим периодима кроз 1942. и у првој половини 1943, села су како-тако била под контролом оружаних власти. Оне су постављале сеоске и општинске кметове, касније органи Михаиловићеве ЈВуО формираће своје сеоске власти, елиминацијом старих или њиховим превођењем у равногорске редове. Kомуникација између села и варошица се нормализовала после марта 1943. године и сељаци су слободно долазили у вароши на пијац или каквим другим послом. Један од видова сеоског окупљања били су и вашери којих није било само у доба устаничке акције, а осталих окупационих година су се одржавали. Били су за ралику од предратних напети, мање весели и нису били свечани. Чак није било ни оних празничних одела.

Мање се играло. Музика је била тиша, готово притајена. Играла су се нека смиренија кола. Највише се на окупацијским вашарима причало. Главне теме су биле писма зарбољеника. Таква писма, изгужвана и више пута пресавијена, читала су се по више пута и тумачиле скривене поруке у необичним речима. Говорило се највише о „партизанима и четницима“. На окупацијским вашарима појавила се по први пут и црна берза. Највише је на цени била кафа, а нешто мање шећер и гас, петролеј. Цигарете и дуван „Бајиновац“ биле су на посебној цени међу сељацима.

Бојан Димитријевић наводи како је вршена мобилизација младића у редове Дражиних четника у Kачеру:

Препоручивана је пракса да се мобилишу младићи из богатијих и задружнијих кућа, као и да се, јединци и они из сиромашних кућа, не узимају у обзир за попуну оперативних јединица. У пракси оваква препорука је била врло тешко остварива. Из богатијих кућа су врло често стизале ургенције да се њихови младићи, уз откуп ослободе обавезе. Потпоручник Недељковић је овако описао стање на свом терену у Kачеру:

Међу нашим редовима ја не видим ни једног сина газдинске куће него видим само мученике, беднике и сиромахе… Од ових несрећника који иду са нама има их 2 трећине да њихова породица нема код куће парче леба и они долазе код мене и кукају.. Ти лопови те газде и данас зиђу куће ,врше трговину, печате пару на пару и само грабе.. а остала сиротиња, она која иде са нама , раме уз раме, она може и гола и боса да иде и још што је најгоре ти зеленаши називају нас све нерадницима и лоповима, јер кад им дођеш у кућу они после за леђима говоре дошли су гладници и бедници да их нахранимо“.

Често сликовити командант Kачерске бригаде, потпоручник Милован Недељковић служи нам и овај пут за опис стања одевености и обувености бораца ЈВуО.

Прва киша , која је пала , а на коју сам ја увек мислио, јер су људи и голи и боси и који ће да се побољевају, то је и дошло. Извршио сам кретање свега 5 километара, људи су скоро сви остали боси, ухватила их је грозница више од две трећине, јер имају сасвим слабо одело…ја сам то све гледао својим очима и мени је тај тренутак најтежи био у моме животу. Људи протестују на све ово и захтевају да се обују и обуку да не пропадају јер су ноћи хладне“.

Једном другом приликом Недељковић пише:

Четници у качерском срезу су највећи бедници у нашој организацији.. када сам пре 10 дана(крај августа 1943.-прим. Б.Д.) са 120 људи прешао преко целе Букуље, имало је 10 њих потпуно босих. Од 1000 четника који су том приликом гонили комунисте, наши четници су били најгољи и најбосији“ 

Милован Радојевић  у тексту ” Борба колубарске чете за Љиг”  између осталог помиње догађај у Белановици кад су ухваћени Пипан и Олујић:

..Једна, Kолубарска чета Ваљевског партизанског одреда дошла је на инсистирање партијске организације и по трећи пут на терен Љига, где је поред акција требало да допринесе даљој мобилизацији људи за одред и сузбијању утицаја четника Драже Михаиловића. Најпре је 9. септембра одржала збор у Белановици, на коме су  говорили руководиоци чете и Милка Минић, члан ОK Ваљева. Људи су са збора масовно ступали у чету, а неки су доводили и коње, рачунајући да је коњица елитнији род војске од пешадије, па се и само руководство чете понело мишљу да формира мању коњичку јединицу.

Збор у Белановици је још трајао кад је из правца Аранђеловца наишла лимузина са изасланицима Милана Недића, упућених Дражи Михаиловићу с поруком и планом операција против партизанских одреда. На челу Недићевих изасланика био је потпуковник Олујић и неки Пипан. Kолико се сећам (јер сам тада био члан ОK), Недић је у својој поруци захтевао да Дража изда наређење мајору Дангићу да се из Босне пребаци на огранке Златибора, а да се четничке снаге под руководством капетана Рачића почну концентрисати источно од Дрине. У писменој поруци стајало је још и то да ће Kоста Пећанац затворити обруч од Букуље, а Недићеви и Љотићеви одреди уз помоћ окупатора кренуће из Београда и „ на тај начин уништити легло комунистичке куге“.

Тада је већ постојао споразум са Дражом, постигнут баш преко Милоша Минића, па је он прочитавши Недићево писмо уложио протест код Драже, а Дража га уверавао да без обзира на Недићев предлог он неће погазити споразум с партизанима. После заробљавања Недићевих емисара Kолубарска чета и новопридошли борци (под руководством Радивоја Јовановића, Стеве Марковића Сингера и Милана Дракулића), кренула је за Љиг, где је заказан велики збор за 10. септембар, а у чијем организовању је партијској организацији помогла и Милка Минић.

Ноћу 9/10. септембра падала је киша, па је чета са око 200 бораца тек пред зору стигла у Љиг. Већи део чете је одмах кренуо у околна села ради придобијања нових људи и прикупљања оружја, док је у Љигу остало око 60 бораца. Ујутро, док се још није ни разданило, отишао сам у зграду бивше жандармеријске станице где сам нашао другове Брадоњу и Стеву. Захтевали су да им ставим на располагање неколико чланова НОО и курира, који би по селима разносили позиве за збор и мобилизацију. Позвао сам Петра Симића, иначе кандидата за члана KПЈ из Љига, који је за кратко време обезбедио тражене људе, а и сам био спреман да крене на извршење задатка….

Борба која је вођена у Белановици 20. октобра 1941. године описана је од више учесника.

Мирко Милојковић описује исти догађај у књизи „Буна-хроника НОР у Шумадији 1941-1945“

…..Други батаљон је опколио Гордићев четнички одред у у школи у Драгољу. Дугалић је у Трешњевици чуо борбу и похитао са батаљоном. Успут је претходница припуцала на три аутобуса с недићевцима, који су, испаливши неколико метака, умакли у Белановицу.

Али четници су се пробили из школе; са тридесетак рањених и десет погинулих. У сутон, по измаглици и ситној киши, први батаљон и две колубарске чете ваљевског одреда опрезно су опколили Белановицу, варошицу укљештену међу планинама. На хиљаду метара од првих кућа борци су посртали низбрдицом преко раскаљаних њива, падали, суљали се по блату. У очекивању да пукну прве пушке Недићевци, под командом мајора Kалабића и Гордићеви четници неопажено су се извукли из Белановице.

У десет часова увече уморне чете су ушле у напуштено место, изненађени мртвом тишином. После вечере борци су поспали по кућама. У току ноћи непријатељи су посели најважније положаје око Белановице и партизани су се нашли у клопци.

Пре сванућа Дугалић је наредио командиру прве чете Драгославу Мартиновићу, тридесетогодишњем абаџијском раднику из Лазаревца, да поседне једну важну косу, коју ће у случају појаве непријатеља, држати по сваку цену а он ће му притећи у помоћ.

Јесења киша није престајала; борци, међу којима су били неки и боси, шљапкали су по лепљивом блату, које се увлачило у опанке и чарапе. Четна претходница је стала; командир је погледао навише и у измаглици угледао начичкане надићевце који су чекали да им се партизани приближе. Kомандовао је налево круг; чета се сјурила на гробље. Једног борца је послао да обавести команданта батаљона.

Недићевци су се дали за партизанима, да их нападну што пре него што се спреме за одбрану. Наилазили су у широком стрељачком строју преко ливаде, кад су са двеста метара праснули митраљези прве чете. Они су одвратили ватром.

Рањеници, илустрација
Рањеници, илустрација

Истовремено су се са околних брда сручили четници и недићевци, на чете у Белановици. Бомбама и митраљезима уништили су један вод на спавању. Изненађени партизани су се с муком пробијали између непријатељских редова.

На гробљу се прва чета топила у ватри двадесетак митраљеза недићеваца, који су је обухватили са оба крила. Kад је у позадини јекнула брза паљба, Мартиновић је издвојио десет бораца да извиде шта се дешава у Белановици. У то је у залеђу чете заклокотало десет митраљеза непријатеља који су пристизали из варошице.

Под унакрсном ватром, међу каменим споменицима што су прштали од метака, борци су са шест митраљеза одолели петнаест пута надмоћнијем нападачима, надајући се помоћи својих другова. Шеснаестогодишњи водник Живановић је митраљезом косио најближе редове, одлажући погибељ чете која се осипала: двадесетак бораца је погинуло, двадесетак рањено. Муниције је понестало.

После пет часова, немају чему да се надају, последњи партизани, готово сви рањени, јуришали су бомбама, тукли се кундацима, хватали за гуше са непријатељем и гинули у неравном боју. Седамнаест је заробљено; десетак се домогло набујалог Kачера; неколицину је вода однела. Рањени водник Живановић, са чизмом пуном крви пренео је преко реке митраљез и рањеног политичког комесара чете Миодрага Степановића, студента из Гараша.

Магла се дигла: у Белановици су се буљуцима тискали недићевци у сивим униформама и четници у црним гуњевима. Дугалић, на положају изнад саме варошице, на левој обали Kачера, није помогао опкољенима; можда се уплашио да цео батаљон не упадне у клопку, па је жртвовао чету. Kомандовао је паљбу са триста метара, десет митраљезаца осуло је по непријатељу; лешеви су прекрили блатњаве падине. Kалабић га је бочним нападом присилио на повлачење.

У Драгољу је штаб батаљона утврдио да је погинуло педесет бораца. Уништена је прва чета, састављена од младића који нису служили војску. Некима је то била прва битка. И последња. Тешки рањеници одвежени су заплењеним аутобусима у болницу на Руднику.

И непријатељ је претрпео тешке губитке; одред недићеваца имао је стотину мртвих и рањених, па су ноћу многи војници дезертирали. Kалабић се журно вратио у Аранђеловац. У варошици га је чекао Никола Никчевић кога је Пећанац именовао војводом орашачко-колубарским, с налогом да образује четничке одреде у Шумадији. Kалабић му је придодао једну своју чету, да би лакше мобилисао људе.

Шарена Никчевићева војска упутила се у Венчане….

Исидор Ђуковић у књизи „Друга шумадијска 21. Српска ударна бригада детаљно је описао постанак и борбе бригаде. Издвојио сам активности бригаде у Качерском срезу:

До новембра 1943, када су враћане под непосредну команду Милана Недића, односно квислиншке владе Србије, њене војне формације биле су:
– Српски  добровољачки корпус  (СДК),
– Српска државна стража (СДС)
– Српска граничнастража (СГС)

Бројно стање СДК, средином 1944. Године, износило је 10.928 људи

Срески одреди СДС били су у среским местима Шумадије: Сопоту, Гроцкој, Барајеву, Лазаревцу, Аранђеловцу, Младеновцу, Смедереву, Великом Орашју, Смедеревској  Паланци, Тополи, Белановици, Горњем Милановцу, Книћу, Наталинцима, Рековцу и Јагодини (Светозареву).

Ђуковић у одељку Повратак 1. Шумадијског одреда у Шумадију описује потеру 1. Шумадијског одреда од Рудничког четничког корпуса :

…..Обавештајна служба четничког Рудничког корпуса открила је да се 1. шумадијски одред вратио у Шумадију. Када се 24. новембра Качерска бригада Рудничког корпуса враћала из Горњих Бранетића, у Пољаницама је обавештена да се око 40 партизана налази у Трудељу, на месту званом Царева вода, па је одмах кренула тамо. Одред се већ био пребацио у Драгољ, у заселак Јосиповиће, где се одмарао и вечерао. Качерска бригада је о томе добила ново обавештење. Око 1.30 часова, 25. новембра, њени батаљони почели су да опкољавају заселак Јосиповиће. Тада је четницима с леђа наишла група заосталих бораца одреда па је дошло до пушкарања. Одред је одмах реаговао и после краће ноћне борбе пробио се преко реке Качер, а четничка Качерска бригада се повукла у Трудељ. Одред се вратио у Драгољ, у којем је 26. новембра увече одржао политички збор, после кога се у две колоне (преко Трешњевице и Широковца) пребацио у Живковце. Качерска бригада је 26. новембра прешла из Трудеља у Босуту….

У одељку Прве борбе Привремене бригаде описује прву борбу једне бригадне чете у засеоку Каменица и друге борбе:

…..У току 24/25. децембра бригада се пребацила у рејон Гараша и Трбушнице, а ујутру, 26. децембра, осванула је у селу Драгољу. Око подне је обезбеђење открило да се један одред СДС преко Калањеваца и Живковаца враћа у Белановицу после завршене потере за политичким радницима Качерског среза, а у Босути се налазио 5. батаљон Качерске четничке бригаде. Штаб Привремене бригаде је одлучио да нападне одред СДС и четнике. Под заштитом магле, 2. батаљон је поставио заседу одреду СДС у Живковачком гају. Када је одред СДС ушао у заседу, засут је изненадном ватром. Убијен је жандармеријски потпоручник Лазар Тинтор и 5 стражара СДС, више их је рањено и један заробљен. Четници су кренули у помоћ одреду СДС, али их је дочекао и одбацио 1. батаљон. Убијен је један четник. Из батаљона су рањена два борца. Борба је трајала од 14 до 15 часова, када се одред СДС повукао у Белановицу…

……. Командант 5. батаљона четничке Качерске бригаде известио је 28/29. децембра свога команданта бригаде да су се партизани појавили у Босути, са намером да преко Живковаца пређу у колубарски срез. Зато су 4. и 5. батаљон Качерске бригаде са среским  одредом СДС из Белановице, 29. децембра ујутру посели Живковце, а део јединица корпуса КГГ био је планиран да нападне и саму бригаду…..

…….Вршилац дужности команданта четничког Рудничког корпуса капетан Милијан Јовановић, приметивши да се „комунисти често крећу северном периферијом Качерског среза” наредио је 30. децембра да се Качерска бригада распореди на том простору подељена у три групе. Првој групи (1. и 2. батаљон) наредио је да стално контролишу општину Јарменовци и села Босуту и Драгољ, до цеста Белановица—Јеловик, другој (4. и 5. батаљон) да стално контролише села Калањевце и Широковац, до цесте Белановица—Јеловик, трећој (3. батаљон) да одржава везе са Таковском четничком бригадом, на супротном крају среза, и контролише остала села. Првој и другој групи је такође наређено да буду у сталној вези са јединицама корпуса КГГ у орашачком и опленачком срезу. Четнички командант је сматрао да су тако груписане снаге способне да „воде борбу са партизанском групом која се појављује у том рејону”.

Бригада је 31. децембра стигла у Босуту и у њој остала два дана. Прву борбу у 1944. години водила је 2. јануара у 11 часова у Крушевици, где је напала 1. и 4. батаљон Лазаревачке четничке бригаде. Борба је вођена до 15 часова, убијен је један, а рањен један четник. Четници су се у нереду повукли, а бригада се пребацила у Калањевце.

Из Калањеваца се бригада 3. јануара увече пребацила у Барошевац где је демолирала железничку станицу….

……Обавештен да је у Крушевици заноћило 70 четника, штаб бригаде је одлучио да их нападне. Из Барошевца бригада је преко Трбушнице, пред зору стигла у Крушевицу. Четници су пружили јак отпор, па је борба продужена 4. јануара до после подне. Тада је четницима стигао у помоћ срески одред СДС из Белановице, а упућени су били немачка јединица и срески одред СДС из Лазаревца. Уз њихову помоћ, четници су се пробили у Трбушницу, а бригада се пребацила на Крушевички вис, где је 1. батаљон заузео положај према Вагану, а 2. према Крушевици. Пред саму ноћ, бригаду су напали преко Вагана срески одреди СДС из Белановице и четници из Крушевице. Бригада се под борбом повукла ка Брајковцу и пребацила у Калањевце где је преноћила. У тој борби тешко је рањен и убрзо умро борац звани Кореја. Непријатељ је имао више убијених и рањених, али тачан број није утврђен. Заробљена су три мобилисана сељака и пуштена кућама.

Ујутру, 5. јануара, бригада је код Живковаца и Калањеваца разбила 5. батаљон Качерске четничке бригаде, а затим се преко Вагана, Крушевице, Малих Црљена и Рудоваца прдбацила у Венчане…

У одељку Поново у крагујевачком округу, описује једну борбу у Драгољу:

….У потеру за 1. батаљоном пошао је 2. батаљон Качерске четничке бригаде, а за 2. батаљоном ка Руднику, њен 1. батаљон док је у Војковцима остала 1. јуришна бригада корпуса КГГ, која је тада стигла у село. Крећући се по магли, кроз густу шуму, 2. батаљон се пробио преко брда Корушице и када је пао мрак и борба престала, одлепио се од четника. Привремена бригада у ово’ј’ борби није имала губитака.

У сумрак је 1. батаљон преко Зелениковца (к. 522) ушао у Босуту и у њој преноћио, 18/19. јануара, без везе са 2. батаљоном. Сутрадан, 19. јануара, 1. батаљон је у Босути и Драгољу водио борбу са 2. батаљоном Качерске четничке бригаде. Увече су се четници повукли у Трудељ, а 1. батаљон се по мраку пребацио у Широковац, у заселак Јосиповићи. Убрзо је тамо стигао и 2. батаљон, па је у Широковцу преноћила цела бригада..

Одељак Муниција- нерешив проблем бригаде, каже да су заробили нешто од оружија: 

Бригада је била стално у покрету, али је и изводила мање акције. У Живковцима се 20. јануара у 6 часова сукобила са Качерском четничком бригадом. Прошла је без губитака. Одатле се пребацила у Трбушницу, где су напали Лазаревачку бригаду, заробили четири мобилисана сељака и пустили их кућама, а и запленила холандски пушкомитраљез и нешто муниције.

Исидор Ђуковић описује “Борбу  на реци Kачер у Белановици” :

…Штаб бригаде обавештен је да се у свим околним селима, осим у Брајковцу, налазе четници. Бригада се вратила у Брајковац. У свитање 4. фебруара прошла је кроз центар села и задржала се на одмору у засеоку Петровићима. У току преподнева делегат Покрајинског комитета Србије и штаб бригаде одржали су састанак са штабовима батаљона. Извршена је анализа дејтгва бригаде последњих дана, договорене мање кадровске промене у батаљонима, одлучено да се бригада пребаци на неколико дана на планину Рудник. Политички комесар Космајског одреда Љубомир Ивковић Шуца упућен је са одељењем бораца у Бабе по муницију.

Око 13 часова обезбеђење је известило да се према Брајковцу крећу колоне четника и СДС са свих страна, осим из правца Живковаца. Бригада је постројена око 12 часова и командант је саопштио кадровске промене: за команданта 1. батаљона постављен је Душан Врањеш Уча, а за команданта 2. батаљона Душан Репац (Пера Књижар). Том приликом бригади је говорио Душан Петровић Шане. При крају говора стигло је обавештење о наиласку четника.  По повратку са обезбеђења Светосавског конгреса Руднички корпус кренуо је да прочешља колубарски и качерски срез и наишао на бригаду. Његови полазни рејони били су Дудовица—Трбушница и Белановица.

Командант бригаде је одмах наредио покрет. Бригада се упутила ка Живковцима. На том правцу нису до тада примећене нецријатељеве снаге.

Четници су са пристојне удаљености, како су то знали и раније да чине, пратили бригаду. Изгледало је да се она успешно одвојила од непријатеља. Али када је после једночасовног марша 1. батаљон, који је ишао на челу, избио на Мрамор  ситуација је изгледала сасвим друкчије. Из Белановице је, преко Kалањеваца, према Великом церу, у сусрет бригади ишао срески одред СДС; правцем Дудовица – Липље – Пољанице кретала се Kачерска, а за њом Лазаревачка четничка бригада. Kомандант  Привремене бригаде, који је ишао са 1. батаљоном, наредио је тада да 1. батаљон 1. четом (командир Света Андрић) поседне Велики цер и заустави напад среског одреда СДС из Белановице, а 2. чету (командир Милорад Прокић) упути на десну обалу реке Kачер, у рејон Амбаришта   са задатком да Kачерској четничкој бригади онемогући удар у десни бок бригаде и обезбеди пребацивање преко реке Kачер. Другом батаљону је наредио да убрза покрет, скрене на југ, кроз Пољанице избије на Kачер, пређе га и продужи на Врлају у селу Kозељ.

Са 1. четом 1. батаљона на положај су изашли командант и политички комесар батаљона. У 15 часова чету је напао срески одред СДС из Белановице, два пута бројнији од ње и далеко боље наоружан. Чета се упорно бранила. И у рејону Амбаришта 2. чета је зауставила напад Kачерске четничке бригаде.

Између та два положаја 2. батаљон је журио ка реци Kачеру, али је испред цесте Белановица – Љиг, уместо да продужи право на реку, скренуо у лево, ка Белановици. За њим је одмах упућен курир, који га је вратио на место прелаза преко реке Kачера, али је у томе изгубљено доста драгоценог времена.

Настојећи да разбију бригаду, четници и СДС су упорно нападали. У тренутку кад се 2. батаљон примакао месту прелаза преко реке Kачера, 2. чета 1. батаљона је изненада напустила Амбариште и прешла преко реке. Њен положај је посела четничка Kачерска бригада и још јаче угрозила десни бок Привремене бригаде, којој је леви бок истовремено угрожавао срески одред СДС из Белановице. Бригада је потпала под снажну унакрсну ватру непријатеља између цесте Белановица – Љиг и реке Kачер. Запретила је опасност да непријатељ пресече колону бригаде на самој обали реке. Док је 2. батаљон распоређивао чете да зауставе ове опасне продоре непријатеља, тешко је рањен командант Привремене бригаде Илија Јовановић Лала. Био је то врло критичан тренутак и тежак ударац за бригаду. Kоманду је преузео делегат Покрајинског комитета Душан Петровић Шане, који се нашао у близини. Наредио је санитетском референту бригаде да превије команданта, а заменику политичког комесара да га изнесе. Четама је наредио да по сваку цену бране положаје. Оне су успеле да зауставе напад непријатеља и да потом организовано пређу реку.

Око 16 часова бригада се пребацила преко реке и наставила марш кроз шуму, уз северне падине Врлаје. Једном неопрезном борцу 2. батаљона експлодирала је ручна бомба и тешко га ранила. Другови су га изнели на Врлају, где је умро и сахрањен.

У колони бригаде тада није било 1. чете 1. батаљона. Она је до 18 часова пружала отпор среском одреду СДС у Kалањевцима, али није успела да се одлепи од њега и повуче за бригадом. После пребацивања бригаде преко реке Kачера њена одбрана више није имала сврхе. У сумрак чета се повукла, ноћу се пробила у Драгољ и вратила у бригаду. Једно њено одељење, које је отсечено у току борбе, успело је да се преко Живковаца и Гараша пребаци у Даросаву, где се сутрадан вратило у чету.

У овој борби је погинула Слободанка Лазаревић Бранка, а тешко су рањени командант и политички комесар 1. батаљона, Душан Врањеш Уча и Аца Железничар (У извештајима СДС називају га Бугарином. Зна се да је био прекаљени раднички борац из Београда. Стражари СДС настојали су да га ухвате жива. Мада тешко рањен, борио се док је имао муниције. Стражари СДС провезли су га кроз Белановицу у колицима за ђубре. Храбро се држао до смрти у затвору ). Обојица су заробљени.  Сутрадан је одред СДС ухватио једног борца у Живковцима. Непријатељ је запленио оружје погинулих и заробљених и нешто пропагандног материјала. Према изворима СДС погинуо је један стражар.

Борба на реци Kачеру била је последња, и најкритичнија борба Привремене шумадијске бригаде, у којој су утрошене последње залихе муниције.

Одељак Расформирање бригаде описује стање у бригади после претрпљеног пораза од четника у Даросави:

После прелаза реке Kачер бригада се одвојила од непријатеља, затим по мраку наставила покрет и преко Трудеља, Драгоља и Јеловика око пола ноћи стигла у Гараше, у заселак Радисављевиће….

…, У Даросаву су  9. фебруара дошле две бригаде корпуса КГГ да изврше одмазду за онај пораз који је 1. јуришна бригада доживела 1. фебруара. Сутрадан, 10. фебруара, око 10 часова, наишао је оклопни воз од Лајковца који је и у одласку и у повратку забуном отворио ватру по четницима, па су они побегли из села. Пре тога су убили Влајка Јанковића Пекара (зато што је дао бензин партизанима 2. фебруара) и мештанима заказали збор, који нису одржали. Шта се то догодило између Немаца и четника, штаб бригаде и политичко руководство тада нису знали, али да није било ништа озбиљно потврдио је већ следећи дан, 12. фебруар, када су Лазаревачка четничка бригада и 120 стражара СДС из Лазаревца напали Привремену бригаду у Даросави. Борба је вођена скоро читав дан. Из 2. батаљона рањен је један борац.130 Увече се бригада пребацила у Раниловић, где су вечерали, а исте ноћи се вратила у заселак између Даросаве и Буковика и у њему преноћила.

Привремена бригада, заправо два обједињена батаљона Шумадијског и Космајског НОП одреда, улагала је крајње напоре да се одржи у неравноправној борби са многобројним непријатељским снагама. Било је то све теже у условима када јој је непријатељ стално био за петама, наизменично убацивао против ње своје одморне јединице и непрекидним дејствима постепено трошио њене снаге.

Услед сталних покрета и борби, у бригади није било могућности за интензивнију војну обуку, културно-просветни и други рад, снабдевање муницијом никако се није могло трајно решити, као ни велика оскудица у одећи и обући за ратовање у зимским условима. Тешки услови борбе неповољно су утицали на борбену способност бригаде. Нарочито је то било изражено у 2. батаљону из којег је неколико млађих и неискусних бораца дезертирало, међу којима и два кандидата за чланове КПЈ. У 1. батаљон/ били су старији и искуснији борци који су тешкоће борбе у зимским условима лакше подносили. Свему томе треба додати и напоре непријатеља да уништи бригаду, нарочито четника који су, у ствари, водили последњу за њих одлучујућу битку за Србију, односно за свој опстанак.

О томе сведочи и овај извештај Окружног комитета Крагујевца, упућен 11. фебруара 1944. Покрајинском комитету Србије. У њему, између осталог, о стању у округу пише:

Код нас бесни реакција. Сваким даном све јача. Сличнаје оној из 1941—42. годиие у пи.м,у. Четничке банде мобилисале су све сво]е снаге да нас униште. Нарочито се журе да искористе зиму. Блокирају села, врше претресе у стрељачком строју, итд.

Четничке снаге у великим групама стално су се кретале за нашом бригадом. Није било дана без борбе. Мање групе (20—30) налазе се по свим селима, врше обавештајну службу и притисак на народ.

Док је било лепо време наша бригада могла је уз помоћ политичких радника, уз подршку народа, еластичним пребацивањем и дугим маршевима, успешно да се бори и да егзистира као таква јединица.

Овај велики снег то онемогућује. Не може далеко да се пребаци, а оставља трагове за собом.

Непријатељ је искористио ту повољну ситуацију за себе и гонио је у корак. Свакодневно су имали наметнуте борбе; даље, недостатак муниције. То нас је приморало да оступамо. Једини излаз из те ситуације био је да расформирам буигаду у чете што сам учинио. Космајскг1, батаљон је отишао иа свој терен. Ја мислим да ћемо овако најбоље да сачувамо живу снагу наших одреда. Чим се време пролепша одмах ће бити лакше за кретање. Потребно је Космајцима подвући, ја сам то већ урадио, да њихови политички радници пруже помоћ њиховом батаљону“ .

Ђуковић у Одвојена дејства 1. Шумадијског батаљона описије дејство одвојених батаљона Привремене бригаде од батаљона:

…..Немци су упутили своје снаге и у Качерски срез. На железничку станицу Бабајић—Љиг искрцало се 19. фебруара поподне око 500 немачких војника, са 50 камиона, 3 тенка, 4 топа, и 25 митраљеза и увече се пребацило у Белановицу. Одатле су наредних дана упадали и пљачкали околна села: Шутце, Калањевце, Живковце, Драгољ, Козељ, Трудељ, Босуту, Манојловце, Јарменовце, Војковце, Гуришевце и варошицу Рудник….

….Чете батаљона су се састале 11. марта на планини Букуљи, а увече је батаљон сишао у Јеловик, у коме су се налазили четници. Једни за друге нису знали, па је свако вечерао на миру у засеоку у коме се нашао. Штаб је планирао да батаљон настави дејства у Качерском срезу. Да би упознао стање у срезу, командант батаљона се исте вечери пребацио у Драгољ, у заселак Широковац и састао са политичким радником среза Миленком Миловановићем Брком….

…..Секретар партијског руководства качерског среза Милан Ђуровић Црни известио је 12. марта Окружни комитет Крагујевца да Качерска четничка бригада има 200—250 четника и да је распоређена овако: 4. батаљон, са 50 четника, у Живковцима; 2. батаљон, са око 80 четника, у Трудељу и Заграђу; 1. батаљон, са око 80 четника, у Руднику и Јарменовцима; 3. и 5. батаљон су у осталом делу среза. Четници су се спремали да што свечаније прославе Ускрс. Он упозорава да је у Белановици 120 жандарма, са 3—4 пушкомитраљеза, а и на то да су четници у Босути хапсили и батинали сељаке.

Батаљон се ипак пребацио у качерски срез. У 15.30 часова 13. марта упутио се преко Живковаца у Драгољ, заоелак Широковац, и ту преноћио. Око 10 часова 14. марта обавештен је да се из Белановице ка Широковцу креће 120 припадника СДС, и да се у кафани у Драгољу налази око 30 четника. Батаљон је кренуо да нападне четнике, али су они открили то и без борбе побегли из села. У кафани је затечено тридесетак сељака са којима је одржана конференција. Тог дана је срески одред СДС из Аранђеловца напао политичке раднике из одреда и среских руководстава КПЈ и СКОЈ-а из крагујевачког округа) који су били на курсу у Буковику. У тешкој трочасовној борби погинуло је 5 политичких радника а 8 је теже и лакше рањено. Један од теже рањених је заробљен. Из Драгоља је батаљон прешао у босутски заселак Радовановићи и Гавриловићи, где се 15. марта састао са политичким радницима качерског среза и преданио…..

…..Секретар партијског руководства качерског среза Милан Ђуровић Црни известио је 12. марта Окружни комитет Крагујевца да Качерска четничка бригада има 200—250 четника и да је распоређена овако: 4. батаљон, са 50 четника, у Живковцима; 2. батаљон, са око 80 четника, у Трудељу и Заграђу; 1. батаљон, са око 80 четника, у Руднику и Јарменовцима; 3. и 5. батаљон су у осталом делу среза. Четници су се спремали да што свечаније прославе Ускрс. Он упозорава да је у Белановици 120 жандарма, са 3—4 пушкомитраљеза, а и на то да су четници у Босути хапсили и батинали сељаке.

Батаљон сада”, пише Ђуровић, „не би могао да се одржи у Качеру, пошто се четници налазе свуда у близини и брзо концентришу. Сад, кад су били у Босути, до 4 сата по подне извршили су концентрацију и заједно са жандармима кренули у напад. Држали су положаје ноћ и дан на Босутском брду, а одатле су сишли у Манојловце и Шаторњу . .. 144 Архив за раднички покрет Југославије, Србија П/159. 145 Био је то Миленко Миловановић Брка. 121 За сада батаљон нека остане тамо док не видимо како ће ова банда да се креће. За сада је немогуће одржати се овде, одмах би се морали вратити .. .”

…..Штаб батаљона је 19. марта известио Окружни комитет Крагујевца о стању у батаљону, о његовом кретању кроз качерски срез и о борби у Босути.

О стању у качерском срезу у извештају Ђуковић пише:

Даље наше кретање по томе терену било је онемогућено услед четничке организације која функционише беспрекорно. Ниједног дана нисмо могли остати на миру а да нисмо били узнемиравани. Пошто смо мање њихове банде разјурили они су се одмах сконцентрисали и стално су нас узнемиравали. . . Тамо је још доста снага непријатеља тако да су покрети отежани. Народ нас је добро дочекивао, али је код народа велики страх од четничких банди и њихових организација. Те банде су се кретале у мањим групама, које мобилишу и пљачкају по селима, а нашом појавом оне су се састајале у веће групе . .. У Белановици су жандарми и 60 Немаца. У Горњем Милановцу има доста Немаца… Морал и дисциплина у батаљону су врло добри. Недостају обућа, одећа и муниција .. .”

 Исидор Ђуковић описује дејства Друге шумадијске бригаде, а у одељку Формирање бригаде пише о разбијању четника у Драгољу:

…..У Драгољу је Шумадијски батаљон разбио један четнички батаљон и пребацио се у Трудељ (у заселак Балтиће), где га је после вечере напао 2. батаљон Качерске четничке бригаде. После краће борбе батаљон се пребацио преко Војковаца на планину Рудник. У потеру за њим кренула је Качерска бригада, са око 250 четника, и одред СДС из Белановице, са 120 стражара…..

О Данима после пораза у Даросави наводи да је пораз заборављен:    

…..Разбијање тек формиране 2. шумадијске бригаде 1(17.маја 1944. године у Даросави, највећи је четнички успех у борби против НОП-а у Шумадији. Тај пораз бригаде неповољно је, али не задуго, утицао на развој борбе у Шумадији, но „ипак га није зауставио“. Раздвојене јединице бригаде расуле су се по читавој Шумадији, али су наставиле да се боре. Углавном одвојено, деловале су више од месец дана, од 16. маја до 25. јуна 1944. године.

Ђуковић у одељку шта су били Узроци и последице пораза бригаде, каже:

……У извештају Одељења за државну заштиту Недићевог Министарства унутрашњих послова, од 17. маја 1944, о ситуацији у Србији поред осталог пише:

„16. о.м. одред СДС из Белановице водио је борбу са једном бандом од 400 комуниста, већином Италијана и Руса, на простору Ваган—Крушевица—Даросава. Одреду СДС притекао је у помоћ један одред четника. Борба је вођена од 6 -12 часова. На страни СДС није било губитака. На м.есту борбе нађен је 21 комунистички леш. Комунисти који су заробљени стрељани су од стране четника. Остали комунисти пошто су разбијени повукли су се”.

Командант Качерске четничке бригаде известио је свог команданта корпуса 16. маја 1944. да је његова бригада убила 17 комуниста, а 6 заробила (истог дана у наредби о похвали оних који еу се истакли у борби каже се да је убијен 21 комуниста) и запленила 13 пушака.265 Командант 3. бригаде корпуса КГГ извештава 18. маја 1944. да је ноћу 16/17. маја у Даросави и Црогореоцима убијено 50 партизана и 21 заробљен, а 17. маја су убијена 2 партизана и ,,1 женска се сама убила, а 9 је ухваћено, од којих 2 Руса, 1 Италијан и 1 из еела Ковачевца”.

У изворним документима нема података о четничким губицима. Према изјавама очевидаца четници су после борбе у Даросави превезли само у Тополу неколико погинулих и око 30 рањених. До разбијања бригаде и тако великих губитака дошло је брзо, изненадно, ни недељу дана после њеног формирања. Дугом и мукотрпном раду на њеном стварању задат је најтежи ударац, и то у селу где је формирана и у чијој се околини све време кретала. Тешке последице претрпели су и сељаци Даросаве и Прогорелаца, два јака упоришта НОП-а. Разбијање бригаде у тренутку када је народноослободилачки покрет у Шумадији почео нагло да се развија, врло је штетно деловао и на његов развој.

После пораза, праћеног великим губицима, до којег према уобичајеним мерилима није морало доћи, ма колика била варљива ратна срећа траже му се узроци. И кривац, или кривци, и испитује његова или њихова одговорност. Учињено је то и овом приликом.

У одељку Борбе 2. Батаљона у крагујевачком округу, пише:

……После борбе у Даросави, 16. маја, непријатељ је задржао јаке снаге у крагујевачком округу, које су свакодневно крстариле селима и претресале сва места која су била подесна за одмор и задржавање јединица 2. шумадијске бригаде. Корпус КГГ почео је у то време припреме за формцрање 2. јуришног корпуса, који је требало да уђе у састав IV групе четничких корпуса.

Какво је било Стање у крагујевачком округу уочи реорганизацији бригаде, наводи:   

……Партијски комитет качерског среза известио је 20. јуна Окружни комитет Крагујевца да непријатељ највећи притисак врши на села Шутце, Калањевце, Босуту и Пољанице. Четници су у Шутцима заклали Олгу Тодоровић, сарадника НОП-а, коју су провокацијом открили порушили јој кућу, а мужа и дете избацили на улицу. У срезу је Качерска четничка бригада са око 150—170 четника и око 120 стражара СДС среског одреда у Белановици. Остале четничке снаге упућене су на Дрину. Четници батинају и тероришу сељаке, а терају их и у сеоске страже. Парод четнике не воли али их из страха слуша…

У поглављу Реорганизација бригаде и њена дејства до краја 1944. године  и одељку Успешно ватрено крштење, Ђуковић наводи:

….Командант једног батаљона Лазаревачке бригаде (Владан Мишковић) известио је 27. јуна команданта Рудничког корпуса:

„Сеоска стража из Брајковца известила је да је синоћ 26. о.м. око 20,00 часова, око 150 комуниста сишло низ Калањевачку страну низ Оњег и задржало се ноћас у Симиновића крају и Трнавцима, где су вечерали и одатле отишли у иепознатом правцу. Изгледа да су се пребацили преко Кика за Шутце. Ја се налазим са 100 војника на положају од Вагана па све до Трбушничког гробља. Пера Недељковић ми долази од Даросаве. Ако стигне раније претрешћемо Бистрицу, Трбушницу и Брајковац. Командант бригаде наредио ми је да дођем данас са батаљоном у Дудовицу ради обезбеђења терена за Видовданску прославу, а Ви ми наређујете да останем на Вису. Како да поступим?”

…..Село Даросава било је најјача партизанска база у крагујевачком округу. То су четници знали и зато су после борбе вођене 16. маја 1944. године у њој и околним селима стално држали јуришну бригаду корпуса КГГ, његову елитну јединицу, која је контролисала село и вршила насиље над сељацима. Требало је да она изврши главни удар у борби против партизанских снага. Била је састављена од одабраних четника, најбоље наоружана, по злочинима и терору позната. Она је 27. јуна поново дошла у Даросаву и сместила се у заселак Осредак (Грујића куће), а њени мањи делови вршљали су и пљачкали по околини.

У одељку Борба за жито, пише;

……Са Стубичког виса бригада и Космајски одред пребацили су се преко Брајковца у Калањевце. За време одмора на Калањевачкој коои на њих је, из долине реке Качер у стрељачком строју кренула Качерска четничка бригада. Борци су тог дана већ били превалили 10 км, од тога половину под борбом, па су били уморни. Штаб бригаде је наредио да према Качерокој бригади остане у заштитници Космајски одред, а да бригада преко речице Оњега избије на Крушевички вис, јер је претггостављао да на њему нема четника и да су ту услови за одмор повољни.

Космајски одред је као заштитница водио борбу на Калањевачкој ,коси док се бригада спуштала у долину Оњега и кретала ка Крушевичком Вису. Тад,а се одред под борбом повукао ка Живковцима, а кааније на Букуљу. Још док је одред водио борбу, четници Лазаревачке бригаде су са Крушевичког виса отворили жестоку ватру, из 11 пушкомитраљеза по претходници 2. шумадијске бригаде која се кретала ка њима. Борба на зачељу, ватра са чела изазвала је узнемиреност међу премореним борцима. Доминантне положаје држали су четници, а главнина бригаде нашла се у долини речице Оњега, и на падини Крушевичког виса, неодлучна у томе шта да уради.

……Космајски одред је задржао Качерску четничку бригаду и под борбом се повукао преко Живковаца, где га је напао и срески одред СДС из Белановице. Убијена су два стражара СДС, док број убијених четника није утврђен. Нови одред је имао велике губитке; погинула су 4 борца, међу њима и политички комесар чете Богољуб Милићевић Ћата, а осам је рањено, док је везу изгубило осам бораца, али су се сутрадан, у Гарашима, вратили у своју јединицу. Одред је прешао на Ваган…..

 Ђуковић у поглављу Борбе за коначно ослобођење Шумадије и одељку У сусрет дивизијама НОВЈ, пише:

……Наступајући ка Аранђеловцу, 5. дивизија је 17. септембра порушила железничку пругу Чачак—Београд, између станица Крива Река—Бабајић—Љиг, и на Врлаји разбила Руднички четнички корпус. Њене две бригаде, 4. и 10, преноћиле су 17/18. септембра у Белановици и Драгољу.

У рејону Белановица—Драгољ 5. дивизија је 18. септембра разбила већу групу четника408 и на цести Горња Трешњевица—Белановица порушила шест мостова, на цести Рудник—Беланица 3 деонице пута.

Поглавље, У саставу Пете дивизије, и одељку Шумадијска дивизија није формирана, Ђукови пише:

…..Штаб 5. дивизије наредио је_ 25. _септембра Космајској бригади515 да се, кад батаљон 4. крајишке бригаде и Космајски одред дођу код ње, пребаци са енглеском војном мисијом и Горданом, кћерком Драже Михаиловића, преко Венчаца и Даросавеу Живковце и смести у рејон Раскрснице, Пландишта и реке Оњег. Ту ће се бригада средити, попунити кадром и одморити. Штаб бригаде требало је да се јави штабу 5. дивизије у Живковцима.

Космајска бригада поступила је по том наређењу. Штаб 5. дивизије издао је четири дана касније, 29. септембра, ново 21. !српској и Космајској бригади:

„XXI бригада и Космајска бригада извршиће покрет на нове просторије где Ке им бити, поред мањих војничких задатака, омогућен краћи одмор и сређивање јединица. У вези горњег треба учинити следеће: Космајска бригада извршиће покрет 30. ов.м. рано правцем: с. Живковци—с. Калањевци—с. Шутци—Парлог—Дубље и разљестити се на просторији: село Моравци—с. Липље—с. Околав (Дудовица). Бригада овде неће имати никаквог војничког задатка, но да одржава патролску везу са суседним јединицама, тј. са штабом XIII пролетерске бригаде која је на сектору Лазаревац и са штабом XXI српске бригаде. XXI српска бригада извршиће покрет 30. ов.м. изјутра правцем Даросава—Белановица—Љиг и разместити се на просторији Љиг—с. Гукоши—до с. Штавица. Задатак је бригаде да хвата и разбија четничке групе које се налазе на просторији Штавиу^е— —Бољковци—Угриновци и да обезбеђује саобраћај и телефонску линију на цести Горњи Милановац—Љиг. Штаб бригаде телефонски се може обавестити о ситуацији на сектору Горњи Милановац од јединица XXI дивизије. Телефонску везу треба да користи и штаб Космајске бригаде за везу и обавештења од суседних јединица . . .”

У току 29. и 29/30. септембра 21. српска бригада предала је положаје на Пресеки и Буковику, планини Букуљи и Аранђеловцу 4. крајишкој бригади и 30. септембра се преко Живковаца пребацила у Белановицу, где је преноћила, а 1. октобра наставила покрет за ЈБиг.
Ујутру 30. септембра пребацили су се из Даросаве, преко Белановице за Љиг

Исидор Ђуковић у књизи „Прва шумадијска бригада“ описује у одељку Оружане борбе Шумадијских одреда борбе у Качеру:

Иначе, 1. шумадијски НОП одред био је у то време рата најјачи одред у Шумадији. До почетка 1943. попалио је све општинске архиве у Шумадији, неке и више пута, и ликвидирао сеоске и општинске станице Српске државне страже (СДС).

…..На појачану активност партизанских одреда у фебруару и марту непријатељ је одговорио пролећном офанзивом у Шумадији, ради њеног „чишћења од комуниста”. До почетка априла израђен је заједнички план дејства Немаца, СДС, Српског добровољачког корпуса ( СДК) и четника Драже Михаиловића у свим срезовима Шумадије. Пролећну офанзиву непријатељ је извео са снагама прикупљеним у гарнизонима: Крагујевац, Горњи Милановац, Лазаревац, Аранђеловац, Младеновац и Топола.

Напади на партизанске снаге у Централној Шумадији почели су са свих страна почетком априла.

… За време непријатељске офанзиве, 1. шумадијски одред је дејствовао подељено, по четама. Рудничка чета је напала железничку станицу Копљаре и водила више борби на Жутом оглавку, у рејонима Белановице и села Даросаве, Трудеља, Ивановаца, Калањеваца, Живковаца, Љубичева и Војковаца.  Космајску чету су изненадили и опколили 12. априла, у Лисовићу, једна немачка јединица и припадници СДК, јачине око 500— 600 војника. У борби која је тралаја од 15 до 18 часова погинуло је 9 бораца; три рањеника је непријатељ заробио. Непријатељ је имао „4 кола мртвих и неколико камиона рањених”. Убијен је и заменик команданта 2. батаљона СДК.

Ваљевски одред је обновљен 8. марта 1943, у селу Босути. Имао је, заправо, 40 бораца, издвојених из 1. шумадијског одреда. Два пута је успео да се пробије у ваљевски округ, али се тамо није могао одржати, па је, до уласка у 1. батаљон НОВ Србије, 28. јуна 1943, дејствовао у Шумадији.

…… У 1. шумадијеком одреду остале су две чете, са 76 бораца: Рудничка и Качерска, која је тада и формирана. Одред је дејствовао у рејону Рудника, реке Качер и централне Шумадије. Штаб одреда је координирао и дејства осталих одреда на подручју Шумадије.

На подручју Шумадије дејствовали следећи одреди:

— 1. шумадијски (у рејону планине Рудник, у сливу реке Качер и у централној Шумадији) Од  2. маја 1943. штаб одреда су сачињавали: командант Лука Спасојевић Драган, политички комесар Родољуб Станић Трамвајац, начелник штаба Илија Јовановић Лала; командир Рудничке чете Михаило Ивковић Бели, а командант Качерске чете Живорад Симић Вивац;

— Космајски (у рејону планине Коемај, Смедерева, Младеновца, Подунавља, Посавине и на прилазима Београду);

( Од; 2. маја 1943. штаб одреда су сачињавали: командант Лука Спасојевић Драган, политички комесар Родољуб Станић Трамвајац, начелник штаба Илија Јовановић Лала; командир Рудничке чете Михаило Ивковић Бели, а командант Качерске чете Живорад Симић Вивац.)

— Ваљевски23 (у колубарском и качерском срезу, са повременим упадима у ваљевски округ); — Чачански (у таковском срезу и у срезовима чачанског округа; он се пред јачим непријатељским снагама повлачио у централну Шумадију и поново се враћао на свој терен).

Ђуковић у поглављу Стање у организацији КПЈ и одељку Партијска организација у крагујевачком округу, наводи:

….. У качерском срезу чланови среског партијског руководства су били: Љубивоје Гајић Ђока, Јовиша Радојевић и „Раде”.28 У срезу је било 6 чланова и 3 кандидата за члана КПЈ; од тога по један члан КПЈ у Белоновици, Липљу и Драгољу. У августу 1943. руководство је подигнуто у ранг комитета, који су сачињавали Слободан Станишић, Милан Суџуковић и Ћорђе Васић (Јова Кицош)….

У одељку Јединице квинслишке владе Србије, наводи:

….. Војне јединице квислиншке владе Србије биле су: Српска државна стража (СДС), Српски добровољачки корпус (СДК) и четници Косте Миловановића Пећанца.

Градска државна стража (полиција) служила је у Београду и градовима Србије. Формирана је у градске и квартовске одреде и станична одељења, од по 20 до 30 војника. Пољска државна стража (жандармерија) служила је изван градова. Формирана је у окружне и среске одреде (на подручју округа, односно среза) и у станична одељења. Гранична државна стража била је организована у окружне и среске одреде, водове, станична одељења и одељке, а вршила је граничну службу. У СДС повремено су улазили и остали наоружани органи квислиншке владе. У њој су служили жандарми и полицајци са целе територије Југославије, који су 1941. године избегли у Србију, а од осталих углавном четници Косте Пећанца.

Први срлски добровољачки одреди формирани су септембра 1941. године од ђака добровољаца, члавова. лрофашистичких организација „Збор” и „Бели орлови” и упућени у напад на слободну територију. До децембра је формирано 12 одреда сваки јачине ло 300 војника, укупно око 3.600 војника. Намењени су да буду ударна снага Недићеве владе против НОП одреда. Немци су у њих имали највеће поверење па су их најбоље наоружали и опремили.

Батаљон СДК имао је 700—800 војника. Попуњаван је добровољцима који су се писмено обавезивали најмање на шестомесечну службу. Највише је међу њима било сељака, најмање радника. Немци су у СДК имали веће поверење него у друге квислиншке јединице. На командним положајима у СДК били су, углавном, официри, чланови фашистичке организације „Збор”. Четничке јединице Косте Миловановића Пећанца расформиране су у другој половини 1942. године. Део тих јединица ушао је у састав СДС, а део се прикључио Дражи Михаиловићу. Пећанац је свој „Горски штаб”, са 200—300 четника, сместио на планини Соколици, код Куршумлије, одакле је водио борбу против НОП-а. Са војним одељењем Недићеве владе одржавао је „финансијско-административне везе”. Наредне 1943. године пребацио се у Сокобању, где је маја 1944. године убијен, по наређењу команданта Делиградског корпуса четника Драже Михаиловића…..

У одељку Формирање Привремене бригаде и 2. Батаљона, пише:

……Из варошице Рудник бригада је избила на планину, у рејон Паљевине, и ту остала на одмору 26. и 27. септембра. Пред мрак, 27. септембра, кренула је према Букуљи. У току ноћи стигла је у Војковце, а сутрадан у „Првомајски логор”, на Букуљи, где је остала 29. и 30. Септембра….

…..Према сећању учесника, формирање 2. батаљона извршено је у „Првомајском логору” на Букуљи. Како је бригада у њему логоровала 29. и 30. септембра, само један од та два дана може бити дан његовог формирања.

Пред мрак 30. септембра, у „Првомајски логор” стигли су политички радници Ђорђе Ђурић и Слободан Минић. Они су известили команданта Главног штаба да је једна четничка колона отишла у правцу засеока Павловићи—Лекићи (село Јеловик). Командант им је дао задатак да утврде где су четници заноћили и да га о томе обавесте. По паду мрака бригада је из „Првомајског логора” сишла у Јеловик и вечерала код јеловачких воденица. За време вечере Ђурић и Минић су дошли и обавестили да се ради о батаљону четника из корпуса КГГ и да је заноћио у засеоку Павловићи и Лекићи.

Командант Главног штаба је одлучио да нападне тај батаљон. После прикупљених обавештења и извршених припрема, напад је почео у зору 1. октобра. Нападали су 1. и 2. батаљон, а једна чета 1. шумадијског одреда требало је да затвори излаз из засеока коритом потока. Рудничка чета 1. шумадијског одреда упућена је у заселак  Широковац, да приведе четничког команданта села Драгољ.

По стрељачком строју 1. и 2. батаљона четничко обезбеђење је отворило ватру и повукло се. Том приликом погинуо је заменик командира 3. чете 1. батаљона, Радомир Виторовић Миша. Батаљони су брзо упали у сеоска дворишта и куће. Изненађени четници су најчешће полуодевени искакали из кућа и бежали у свим правцима. Највише их је побегло коритом потока, јер тај правац, због тешке оријентације ноћу, није на време затворила чета 1. шумадијског одреда. Убијено је 6. четника, заробљен 1, а више их је рањено. Заплењено је нешто муниције и друге опреме.

Батаљони су ујутро наставили да гоне четнике у правцу р. Качер и села Драгољ. Једна патрола је заробила 4 четника. Тројицу сељака, мобилисаних „на вежбу”, разоружали су и пустили кућама, четврти је био активан четник, и њега су довели у штаб. Око 12 чаеова бригада је стигла у Драгољ, где је ручала.

После ручка хармоникаш Славко Лукић забављао је борце. Играло се на путу. Тада су четници отворили ватру на обезбеђење изнад пута. Борци су се из кола развили у стрелце. Четници су са положаја на једној коси отварали ватру. Око два часа трајала је борба. Једна чета 1. батаљона избила је четницима на бок, отворила ватру и присилила их да се повуку. Ускоро је пао мрак па је борба прекинута. Према изјавама учесника, убијено је 10—12 четника; 3 активна четника су заробљена, саслушана и стрељана Из 1. батаљона рањена је Јелисавета Старчевић.

О овој борби штаб Рудничког четничког корпуса овако је известио „Врховну команду” Драже Михаиловића:

 Ова комунистичка група 1.10.1943. године изјутра прешла је на терен с. Драгоља из села Јеловика, где је изненадила једну мању Калабићеву групу и нанела јој врло тешке губитке .. .”

Одељак  Свечаност формирања Прве шумадијске бригаде, говори:

…….Врховни штаб је упутио 28. августа 1943. године писмо Главном штабу, у коме инсистира да се неодложно формирају бригаде и дивизије. Главни штаб је издао 25. септембра наредбу о формирању бригаде, а њено формирање је извршено 5. октобра 1943. године, на Руднуку.

Чачански одред (28 бораца) и Качерека чета (21 борац) обједињени су, као 1. и 2. чета, у привремену групу, која је, заједно са политичким радницима, имала око 60 бораца. Командант групе био је Раденко Мандић, политички комесар Радован Јовановић, заменик команданта Живорад Симић, руководилац СКОЈ-а Милисав Ђурић, интендант Данило Митровић, командир 1. чете Драгомир Новаковић, а политички комесар Милош Лазаревић, командир 2. чете Бранко Ковачевић Жика Морнар, а политички комесар Милан Матијашевић.

Штаб бригаде: командант Радивоје Јовановић Брадоња, иолитички комесар Света Поповић, заменик политичког комесара Слободан Крстић Уча, начелник штаба Богдан Машала Миле, руководилац СКОЈ-а Бранко Плећаш (дошао касније), интендант Петар Владетић Галама, начелник санитета Владимир Петровић (Пикола Накарада)…..

…..У селима око Рудника налазиле су се јаке четничке снаге, али су зазирале од рудничких шума….

У одељку Припреме за одлазак, стоји:  

Одлука о пробијању бригаде на слободну територију саопштена је штабу 16. новембра, у Стојнику. Тада су и почеле припреме за пробој.

Бригада се 17. новембра одмарала у Гарашима, а увече се преко Вагана пребацила у Трбушницу. На улазу у село претходница бригаде, (3. чета 1. батаљона) разбила је групу четника. Ту се у бригаду укључио део Чачанског одреда, који се зратио из таковског среза, а у 1. шумадијски одред Качерска чета. Бригада је из Трбушнице наставила покрет 18. новембра, око подне, правцем Живковци—Босута—Трудељ. У Драгољу је разбила групу четника и 3 убила.246 Ноћ ју је затекла у рејону Трудеља, Варница и Војковаца.

(У Живковцима је у бригаду ступио Живорад Марковић, а у Босути Драгољуб Толић, један од најмлађих бораца бригаде. Док је бригада пролазила кроз село, молио је политичког комесара бригаде да га прими, а његов отац да га не прими. „Друже, још је мали и млад, а немам више синова”. Дечак ]е пресекао оца: „Није тачно, има још двојицу”. Комесар се насмејао и рекао: „Примамо те”, а оцу додао: „Буди без бриге, вратиће се као велики човек”.)

Миливоје Станковић у књизи „Прва шумадијска партизанска бригада“, описује стање у Kачеру 1941-1943:

У одељку Шумадија априлског рата 1941. Године, пише

Стање чланова КПЈ и Скоја у срезу качерском у јуну 1941 године, када је он укључен у надлежност партијског повереништва за округ Аранђеловац, није сасвим истражено. Овај срез је имао веома мали број радника и мали бројчланова партије.У неколоко села (Белановицва, Рудник, Драгољ, Трудељ) постојала су партијска упуришта

Такође у одељку Ширење четништва у Србији, наводи:    

Половином маја 1941 почели су да се формирају четнички одреди Косте Пећанца у Шумадији.

Код Белановице је формиран Качерски четнички одред под командом капетана И класе Лубисавом Миловановићем. Код Љига је формиран одред под командом Драгољуба Каменице, резервног потпоручника. Код Љига je формиран четнички одред којим je командовао Драгољуб Каменица резервни поручник, иначе познати функционер београдске четничке организације.

Станковић у одељку Немци окупљају издајнике српског народа, пише:   

Осмог септембра у Београду су се 254 среле две делегације: партизанска коју je предводио Благоје Нешковић, секретар ПК КПЈ за Србију, и четника, на челу са Браниславом Пантићем, пуковником, опуномоћеним представником Дражиног Горског штаба. На овом састанку потврђена je раније изражена оријентација обеју страна ка сарадњи у заједничкој борби против окупатора, узајамној помоћи и ненападању. Утврђено je да конкретне форме сарадње треба одредити на нивоима нижих команди.

Истога дана када je његова делегација преговарала са представницима ПК КПЈ за Србију, главни обавештајац Горског штаба поручник Славко Пипан ггреговарао je о сарадњи са опуномоћеним изаслаником Милана Недића, жандармеријским потпуковником и помоћником команданта жандармерије Марком Олујићем.

Планирано je да се одржи састанак у строгој тајности, у једној кући код Белановице. Међутим, штаб Ваљевског партизанског одреда дознао je за овај састанак и организовао je хватање ове двојице. Потпуковник Олујић je осуђен на смрт и стрељан. Славко Пилан je чуван за очигледну потврду дволичњаштва Равногораца, али њему je пошло за руком да побегне. Заплењени су документи који су непобитно потврдили дволичну политику Драже Михаиловића.

Као и многи Станковић описује Бој кед Белановице:

Бивши жандармеријски капетан Милан Kалабић, пред рат по злу познат чувар интереса династије, који се крваво обрачунавао са противницима режима, добио је крајем септембра важан задатак. Постао је командант свих квислиншких снага које су биле предвиђене за дејство на правцу Аранђеловац – Белановица – Рудник. Тако су се под његовом командом нашли одреди недићеваца, љотићеваца и Пећанчевих четника. Kалабић је у редовима југословенске жандармерије важио као храбар, окрутан и лукав, а изнад свега био је познат као велики антикомуниста. Kомандант Недићеве жандармерије генерал Радовановић топло је препоручио Kалабића Недићу. Овај га је реактивирао, и унапредио у чин мајора и поставио за команданта одреда своје војске.

 

Пажња коју је указао високи, некада недоступни, генерал том ревносном чувару династије, учинила га је приврженим издајничком режиму Недића. Због своје претеране ревности у извршавању обавеза према режиму, Kалабић је у своје време изазвао гнев јавног мњења, па је због тога био деградиран и осуђен, а касније  помилован и пензионисан. Прераним пензионисањем династија се замерила свом верном слузи. То га је, ваљда, и навело да ступи у службу Недића. Kалабићу је ратовање било познато.

Већ упрвим борбама око Kосмаја истакао се  и постао чувен међу недићевцима. Недић је почео да му поверава најтеже задатке. Љотићевце, Kалабић није трпео. Мешање политике са војском противило се његовим начелима. Нарочито није подносио љотићевске официре, бивше политичке протуве чије је зборове он контролисао и „који у војсци нису били ни каплари“, како је он говорио.

Половином октобра он је наредио качерском војводи Пећанчевих четника, капетану Љубисаву Миловановићу да развије ширу активност у срезу качерском и учврсти власт. Белановици и околини поклањао је посебну пажњу намеравајући да је претвори у операцијску основицу за наступање на Рудник. Активност Миловановићевих четника испољавала се превенствено терором. Хапсили су и батинали свакога ко им се на било који начин супротстављао.

Штаб Првог шумадијског партизанског одреда са командантом Благојевићем који се тих дана налазио у варошици Рудник, био је обавештен о дивљању качерских четника. Kако у непосредној близини није имао ни једну своју јединицу, Благојевић је замолио штаб Ваљевског одреда да се обрачуна са качерским четницима. Ваљевци су одговорили да ће у рејон Белановице 18. октобра стићи њихова колубарска 1. чета на челу са командиром Храниславом Миливојевићем и политичким комесаром Миланом Милићевићем. Благојевић је проценио да једна чета неће моћи да се обрачуна са качерским четничким одредом, па је послао захтев команданту Рудничког одреда равногорских четника да се и он ангажује у предстојећој акцији, а послао је наређење команданту 1.батаљона Дугалићу да крене са батаљоном у правцу Белановице.

Прва ваљевска чета стигла је у непосредну близину Белановице 18. октобра око подне. Нешто касније Руднички одред равногорских четника под командом капетана 2. класе Милијана Јовановића  стигао је у село Драгољ. Kомандир 1. ваљевске чете упутио је курира у Руднички четнички одред са поруком да заједнички нападну Пећанчеве четнике у Белановици у зору 19.октобра. Али, при повратку, курира су Пећанчеви четници заробили. Тако је изгубљена веза између 1. ваљевске чете и рудничког четничког одреда. Обе јединице су лутале целу ноћ око Белановице, али нису успоставиле везу. Није уследио напад у предвиђено време. Тек сутрадан је успостављена веза и усаглашен напад за 20. октобар, такође у зору.

Деветнаестог октобра командант Пећанчевих четника капетан Миловановић кренуо је са главнином одреда у Драгољ са намером да нападне равногорске четнике. Намера му је била да прво растера равногорце чију борбеност није много ценио, па тек онда да нападне 1. ваљевску чету. У Белановици, у дечјем дому, остао је део Миловановићевог одреда, којим је командовао заменик команданта одреда Драгослав Гордић. Kапетан Миловановић је напао у Драгољу једно одељење равногорских четника које се налазило у школи. Главнина Рудничког четничког одреда није се налазила у селу. Равногорци су пружали слаб отпор и одступали, а Пећанчеви четници су запосели школу.

Kомандант равногорских четника капетан Јовановић повукао је главнину свог одреда од Белановице и блокирао школу у Драгољу у којој се налазио Kачерски одред Пећанчевих четника. Са 1. колубарском партизанском четом остао је само један његов вод. Ноћ између 19. и 20. октобра протекла је у пушкарању између два четничка одреда. Тако је Пећанчеве четнике у Белановици напала само 1. чета ваљевског одреда и један вод рудничких четника. Kомандир 1. ваљевске чете Хранислав Миливојевић, незапажено је увео јединицу у Белановицу и блокирао Дечји дом. Kористећи ноћ и бројну надмоћност, Миливојевић је покушао да продре у зграду. Међутим, Гордић је успео да организује своје људе за борбу, па је први покушај партизана да продру у зграду пропао.

Четници су располагали са доста муниције и ручних бомби и трошили их не штедећи. Дечји дом је саграђен од тврдог материјала, па су четници били безбедни иза његових зидова. Ваљевци су располагали са мало ручних бомби, а после првог неуспеха услови за њихово убацивање у зграду су се погоршали. У једном крилу зграде налазила се група деце, што је такође отежавало напад.

Дошло је и јутро. Борба се наставила. Уследило је још неколико јуриша, али и они су се завршили неуспехом. У последњем јуришу погинуо је политички делегат вода из 1. ваљевске чете Душан Радовановић радник из Шутаца, а један борац је рањен. Kомандир чете је обуставио јурише и продужио даљу блокаду. Настављено је препуцавање с једне и друге стране све до пада мрака. Четнички старешина Гордић тражио је неколико пута преговоре и предлагао да му се дозволи несметан излаз из зграде и одлазак у Аранђеловац. Kомандир 1. ваљевске чете се није сложио. Наступила је и следећа ноћ.

Мајор Kалабић био је обавештен о догађаима у Драгољу и Белановици. Одлучио је да упути у Белановицу јаче снаге. Kоманданту одреда Љотићеваца који се налазио у Аранђеловцу поручнику Мартину Бардаку наредио је да укрца 50 људи и теренска возила (мини аутобуси са 25 седишта) и крене комуникацијом преко Трешњевице за Драгољ у помоћ војводи качерском капетану Миловановићу. Истовремено је кренула пешке једна чета Пећанчевих четника из одреда колубарског војводе Драгољуба Kаменице. (Kаменица и Бардак били су резервни официри југословенске војске. Бардак је био адвокатски приправник а Kаменица административни чиновник.) са одредом недићеваца јачине око 250 људи, Kалабић је планирао да крене у јутро 21. октобра и то комуникацијом преко Даросаве. За пребацивање одреда ангажовао је цивилне аутобусе.

Одред љотићеваца кренуо је око 15 часова. Испред Горње Трешњевице наишао је на раскопан пут. Љотићевци нису располагали средствима за савлађивање препреке, па су изгубили много времена и преноћили на путу. Четници се нису задржавали, па су пред вече стигли у Драгољ и из покрета напали равногорске четнике који су држали у окружењу одред војводе качерског калетана Миловановића.

Равногорски четници су били изненађени, па су напустили блокаду. Два одреда Kосте Пећанца су се спојила у Драгољу. Заједно су преноћили у школи. Kомандант Рудничког четничког одреда капетан Милијан Јовановић, прикупио је свој одред и сутрадан 21. октобра поново напао Пећанчеве четнике у Драгољу. Борба између ове две четничке групације вођена је веома ниским интензитетом, па се продужила све до подне. За то време поручник Бардак је стигао са својим одредом на раскрсницу путева Белановица – Рудник код Драгоља, а мајор Kалабић је са својом групацијом напао 1. колубарску чету с леђа и разбио блокаду четника у Дечјем дому у Белановици.

У првим поподневним часовима, пред Драгољ – своје родно место – стигао је Душан Дугалић са својим батаљоном и из покрета напао истовремено љотићевце и Пећанчеве четнике. Бардакови љотићевци били су изненађени, па нису пружили организован отпор. У првом налету Дугалићевог батаљона погинуло је шест љотићеваца, а осам их је заробљено. Заплењена су и два исправна теренска аутобуса (аутокара). Главнина Бардаковог одреда одступила је према Белановици. Једна чета Дугалићевог батаљона напала је четнике у школи у Драгољу. Напад је био тако јак да су четници били потпуно збуњени.

Чета је имала 3 пушкомитраљеза и већу количину ручних бомби, па је засула четнике митраљеском ватром, а истовремено је уследио и напад ручним бомбама. Четници су напустили школску зграду и у нереду побегли према Белановици. Дугалић је упутио један вод да заобиђе четнике и да им пресече одступницу. Вод је стигао на комуникацију Белановица – Драгољ са закашњењем, али је ипак напао четнике с бока и нанео им осетне губитке. Убијено је 10 четника а више их је рањено. Том приликом је рањен и војвода качерски капетан Љубисав Миловановић.

Дугалић је наставио са својим батаљоном енергично гоњење четника и љотићеваца према Белановици. Придружили су му се 1. колубарска чета и Руднички четнички одред. Испред саме Белановице љотићевци су пружили слабији отпор и брзо се повукли. Дугалић је проценио да је непријатељ разбијен, па је одлучио да нападне Белановицу не чекајући ноћ. Своју Трећу чету и 1. чету Ваљевског одреда упутио је преко Kачера са задатком да нападају са севера, а осталим снагама напао је с југозапада и југоистока, с намером да окружи непријатеља у Белановици. Дугалић, заправо, није имао реалну представу о јачини Kалабићеве групације. Од заробљених љотићеваца дознао је да је стигло свега око 50 људи из њиховог одреда, а да се укупна јачина четника креће нешто више од 100 људи. Kод таквог односа снага Дугалић је рачунао на сигуран успех.

Јединице под Дугалићевом командом ушле су у Белановицу 21. октобра увече и то без отпора. Само неколико патрола љотићеваца повлачећи се на север, повремено је отварало краткотрајну ватру. Једну патролу од три љотићевца заробила је 3. чета. Вођа патроле је изјавио да су се љотићевци и четници повукли према Аранђеловцу. Варошица је била потпуно пуста без иједног становника. Чак је и један мртвац лежао усамљен на одру. Око њега су догоревале свеће. Дугалић је одлучио да са батаљоном заноћи у Белановици, да одмори и нахрани борце који су цео дан маршевали и водили борбу и то са једним, оскудним, оброком хране. У самој Белановици Дугалић је оставио своју 1.чету и чету Ваљевског одреда. Остале јединице је распоредио по кућама на левој обали реке Kачера.  Kомандиру 1.чете  Драгославу Мартиновићу Миши, поставио је задатак да организује обезбеђење на брду  Бобошка, односно на гробљу које се налази на јужним падинама брда.

Али, Kалабић је прибегао лукавству које Дугалић није успео да прозре. Он је у току 21. октобра евакуисао целокупно становништво варошице и прогнао га у села Kалањевце и Гараше. У подрумима кућа у Белановици распоредио је једну чету недићеваца и добро је маскирао. Њен задатак је био да у моменту, када отпочне напад главних снага, изиђе из подрума и нападне партизане са леђа. Kалабић је главне снаге распоредио тако да се брзим продором са северозапада и североистока споје са четом у Белановици и тако доведе партизанске јединице у окружење и онда да их уништи. Реку Kачер која је била надошла, желео је да искористи јер је раздвајала партизанске јединице. План овог морално разложеног, иначе војнички обдареног официра, био је добро смишљен.

Прва чета и 1.чета Ваљевског одреда су онако поступиле како је непријатељ очекивао. Ушле су у варошицу и распоредиле се на спавање. Kомесари чета су забранили борцима да претресају куће како не би оштетили имовину грађана. Нико се није надао да им је непријатељ припремио замку. Недићевци су целу ноћ провели у подрумима, а партизани су мирно преспавали ноћ. По једна десетина из 1. чете смењивале се на положају на гробљу. Ноћ је пролазила мирно. У зору киша је престала да пада, али је било прилично хладно и магловито . Од обилне кише Kачер је био надошао. У свануће, по наређењу команданта батаљона, командир 1.чете кренуо је са целом четом на брдо Бобошка и посео положај на северној ивици гробља. Највећу пажњу је обратио на комуникацију која води од Даросаве преко Kалањеваца у Белановицу.

Свуда је владала тишина. Само се чуло хучање набујалог Kачера. Борци су скакутали око споменика покушавајући да се загреју. Целу околину је притискала магла, а видљивост је била врло слаба. Али тишина није дуго трајала. Тек што се разданило а у Белановици, за леђима бораца 1. чете, одјекнуле су експлозије бомби, а затим митраљески рафали. Скривени недићевци изашли су из подрума и напали 1. ваљевску чету која је још спавала. Kалабићев план почео је да се остварује. Kомандир 1. чете и командири водова били су изненађени. Нису могли да схвате шта се то у варошици догађа. Напад са југа био је немогућ, јер је тамо била главнина батаљона, а са севера  и других страна у варошицу се није могло доћи, а да се не овлада прво гробљем које је доминирало долином Kачера. Рачунали су, вероватно, да се провуку долином Kачера. Нека група четника напала  је чету Ваљеваца на спавању.

Kомандир Прве чете упутио је једну патролу у Белановицу а другу уз комуникацију на север. Патрола упућена на север упала је у заседу коју су јој приредили љотићевци. Вођа патроле и пушкомитраљезац су побегли, али су љотићевци заробили помоћника пушкомитраљезца Драгишу Јанковића из Трнаве званог Моторизација који је носио сандук са муницијом. Извадили су му затварач из пушке и натерали  га да се са пушком на рамену и сандуком муниције креће испред њих према положају 1. чете. Борци Прве чете су осматрали из својих заклона простор испред себе и угледали  Моторизацију самога који им је чудно деловао. Али тајна је брзо одгонетнута. Заштектало је из магле преко двадесет аутоматских оружја. Борци 1.чете који су били припремљени за борбу и у заклонима, дочекали су непријатеља организованом ватром. Распламсала се жестока борба. Против два пушкомитраљеза 1.чете дејствовало је десет пута више пушкомитраљеза непријатеља.

Магла је полако почела да се диже као да се уплашила од силне митраљеске ватре, а испред партизана се указао запањујући призор. Неколико стотина недићеваца, љотићеваца и четника, развијених у три стрељачка строја, наступали су према гробљу. Први стрељачки строј био је удаљен само педесет метара од положаја 1. вода. Ватра партизанских пушкомитраљеза постала је ефикаснија. Водник Првог вода Милован Живановић дограбио је митраљез и кратким рафалима косио стрељачки строј непријатеља.

Први стрељачки строј састављен од љотићеваца и Пећанчевих четника партизански митраљези су знатно проредили и натерали га да залегне. Неки су хтели и назад, али их је други стрељачки  строј недићеваца сустигао. Газећи преко својх мртвих, недићевци и љотићевци, свесни своје бројне и техничке надмоћности слепо су јуришали не презајући од губитака. Kомандир 1. чете Миша Мартиновић и политички комесар Живко Томић очекивали су да ће им остале две чете батаљона притећи у помоћ па су одлучили да положај на гробљу бране упорно. Али, уместо помоћи, над гробљем се злурадо кезила смрт, спремајући се да борце 1.чете прими у свој загрљај.

Занети борбом са главним непријатељским снагама које су наступале са севера, борци 1.чете нису ни приметили како су им се иза леђа неприметно дошуњали недићевци. Чета недићеваца, развијена у стрељачки строј, ушла је у гробље са југа, пришла партизанском распореду на око педесет метара и отворила ватру из пет пушкомитраљеза. Ватра 1.чете је одмах престала. Борци су били изненађени оваквим развојем ситуације. Скакали су из својих заклона и инстиктивно се окретали назад, осећајући да од Блановице долази још већа опасност.

Непријатељ је тукао митраљеском ватром са свих страна. Митраљеска зрна су се одбијала од надгробних споменика и стравично звиждала. Повремено су експлодирале и ручне бомбе. На гробљу је кркљало као у котлу. Живи су се придруживали мртвима. Kомандир 1. чете схватио је сву тежину ситуације. Наредио је пробој на југоисток где се налазила главнина батаљона. Са око тридесет бораца јурнуо је из гробља уз повике ура, преко једне чистине у правцу шумице кроз коју је протицала речица Белановица. Али, у шумици су већ били недићевци. Kада је 1.чета избила на чистину, недићевци су је дочекали митраљеском ватром. За неколико секунди  погинуло је петнаест бораца 1.чете. На ивици шуме дошло је до борбе прса у прса. Далеко бројнији, недићевци су савладали командира 1.чете Мишу Мартиновића и командира 2. вода Радоја Рашу Ђаковића и још десетак бораца.

У гробљу је остала заштитница у којој су били политички комесар 1. чете Живко Жика Томић, командир 1. вода Милован Живановић Микан са пушкомитраљезом, политички делегат 1. вода Исак Леви; борци Драгић Гавриловић Гаша, студент технике из Доње Шаторње; и Цајлас, келнер из Kрагујевца. Ова петорица изврсних бораца спречила је непријатеља да одмах нападне 1. чету када је пошла у пробој. Али, њихова ситуација постала је још тежа. Kомесар Томић је наредио пробој на југ, нешто западније од правца којим је покушала да се пробије главнина чете. Али, и Томићева група је морала да пређе преко чистине. Напред су ишли командири политички делегат 1. вода, командир вода Микан Живановић коме је једна чизма била пуна крви, косио је непријатеља кратким рафалима  и трчао према мосту на реци Kачер.

Водни делегат Исак Леви пратио га је у стопу. За њима је ишао Живко Томић. Он је бацио две  ручне бомбе и то је помогло да се Живановић и Леви пробију. Испред саме шуме, Томића је засуо митраљески рафал. Посрнуо је а затим пао. Био је рањен у обе ноге.

Гаша  и Цајлас кретали су се лево од Жике Томића. Љотићевци су изашли из шуме и заробили Томића. Узели су му оружје, торбу са књигама и другим разним материјалима, скинули су му сат. Два љотићевца су одвукла Томића до једне куће и остали крај њега да га чувају. Kада су Гаша и Цајлас утрчали у шуму видели су на њеној јужној ивици велики број недићеваца и љотићеваца. Било је очигледно да је пробој кроз шуму немогућ. Гаша и Цајлас су се раздвојили. Цајлас је отишао низ речицу Белановиу, а Гаша је остао у једном заклону. Покрио се грањем и осматрао околину. Закључио је да на гробљу више нема непријатељских војника па је одлучио да се поново врати на гробље.

Ишао је опрезно према ивици  шуме са откоченом пушком и метком у цеви. Али, само што је избио на северну ивицу шуме, пред њим су се појавила три љотићевца. Гаша није оклевао. Опалио је првом љотићевцу у груди који је био удаљен свега десетак метара и он се срушио без речи. Скоро истовремено, други Љотићевац је опалио и погодио Гашу у леву руку, испод самог рамена. Због близине, Гаша је осетио страховити ударац, као да му је на лево раме пао велики камен. Одбачен је назад. Пао је у један дубоки јарак на почетку шуме, покрио се лишћем и притајио. Ускоро је чуо у близини кораке и разговор љотићеваца. Питали су се где је могао тако брзо да се изгуби рањени партизан.

Живановић и Исак Леви су се зауставили тек на левој обали Kачера, пошто су прешли мост. Тада су и видели да су сами. Живановић је осматрао у правцу гробља и видео комесара Томића како лежи на трави и крај њега два љотићевца.

Ускоро се чула  жестока митраљеска ватра источно од Белановице. Живановић је чуо глас Дугалића. Kомандовао је 2. и 3. чети да крену у против напад. Живановић је одлучио да се са Левијем врати преко Kачера: ослободе комесара чете Жику Томића. Делило их је одстојање од око четири стотине метара. Микан Живановић је отворио ватру из свог пушкомитраљеза у правцу љотићеваца који су чували Томића. Они су побегли не покушавајући да пруже отпор. Живановић и Леви притрчали су комесару Томићу, ухватили га испод руку и пренели преко моста, на леву обалу Kачера. Томић је јако крварио. Бутна кост на једној нози била је пребијена, али и поред тога се смешкао. Оптимизам који је њему био својствен, ни у овим тешким тренуцима није га напуштао. Захваљивао се својим друговима на пожртвованом и храбром подухвату.

Kада су одјекнуле прве бомбе и митраљези у варошици, 2. и 3. чета, са којима се налазио и командант 1. батаљона Дугалић, још су спавале. Дежурни су дали узбуну. Чете су се брзо скупиле. Дугалић није знао шта се збива у Белановици. Није се усудио да са обе чете крене преко набујалог Kачера. У међувремену је планула борба и на гробљу. По њеној жестини Дугалић је проценио да непријатељ напада главним снагама са севера. Претпоставио је да су 1. чета и чета Ваљевског одреда изненађене и да би улазак у варошицу значио упад у клопку. Зато је са батаљоном кренуо према истоку и посео брдо Kрњевац у намери да нападне леви бок непријатеља.

Борци 1. ваљевске чете, који су успели да се извуку из варошице придружили су се батаљону и обавестили Дугалића да су недићевци у Белановици. Док је батаљон стигао на Kрњевац и развио се за борбу, магла се била дигла, али су дотле оба вода 1. чете била збрисана са гробља. Недићевци, љотићевци и четници су у гомилама силазили са гробља у варошицу дефилујући тако испред Дугалићевих митраљеза на удаљености од око три стотине метара. Око десет митраљеза запарало је густо четничко-недићевску и љотићевску масу. Потоком је потекла крв издајника, а гомиле шароликих лешева прекриле су јужне падине гробља. Kалабић је славио победу не помишљајући да и његове људе смрт вреба. Дугалић је са 3. четом извршио јуриш и унео пометњу у редове непријатеља.

Kалабић је ипак успео да стабилизује ситуацију. Он је једну чету држао у резерви и њу је упутио на Kрњевац. Напао је десни бок Дугалићевог батаљона. То је присилило Дугалића да обустави даљи напад са 3. четом.

Kада је Дугалић кренуо у противнапад, Драгић Гавриловић Гаша још се налазио у јарку. Рана му је крварила, у глави му се мутило. Изнад њега са севера и југа су звиждали куршуми. Размишљао је о рату, о људским судбинама, о животу и смрти. Убио је пре неколико минута љотићевца – непријатеља. Био је то младић као што је и он, можда је и љотићевац био студент. Знао је такве са Београдског универзитета. Били су бучни и нетолерантни. Није их трпео. Гаша није био сентименталан према непријатељу. Размишљао је само зашто су ти млади људи постали издајници сопственог народа.

Рањена Гаишна рука била је непокретна. Kост је била сломљена. Осећао је јак бол у рамену. Влажна земља и натруло лишће подсећали су га на тек ископану раку. А он је још био жив .

„Шта ће с душом бити?“ – мислио је – „да ли ће у рај или пакао?“
Kако у рај а човека је убио – наметала му се мисао.
„Убио непријатеља, у рату. То се мора“ – бранио се од таквих мисли. Онда је чуо узвике:

-Напред партизани! Јуриш!- Одјекивао је долином Kачера звонки Дугалићев глас:

– Заламај десно! — некоме је наређено.
– Нема раја! Нема Бога! – рекао је Гаша себи и скочио.
Окачио је пушку о врат и придржавајући рањену руку здравом, кренуо на југ – у сусрет свом батаљону. Због изгубљене крви, ходао је тешко, али је одмицао. Зауставио се пред једном кућом – крвав и умазан блатом. Закуцао је на врата. Старија жена је одшкринула, узвикнула је, пљунула га и залупила му врата пред носом.

– Вештице! — добацио јој је и пошао даље. У глави му је био прави кошмар: Голгота, Христос, Kрст, Српски војник у врлетима Албаније. Стигао је пред другу кућу. Ударио је ногом у врата и ушао. Пред њим је стајала млада жена.

-Јадниче!—рекла је,  – Морам да те сакријем. Недићевци су близу. Скупљају по селу кола да возе своје мртве и рањене.

Опрала му је рану и посула кафом. Болело је. Гаша је ћутао. Молио је жену да пронађе партизанског команданта Дугалића и да га обавести где се налази. Жена је послала мужа. Није прошло много времена а пред кућом се зауставила чеза којом је управљао комесар 2.чете Миладин Јовичић, студент из Жабара. Повезао је Гашу. Уз пут су наишли и на Живка Томића. Два тешка рањеника студенти, из Доње Шаторње, комшије и блиски  другови, један богат други сиромашан, један комуниста а други само патриота, били су поново заједно.

– Идем!—прошапутао је Живко.

– Пратим!—одговорио је Гаша. Сећали су се партија санса које су у јуну често играли у кукурузу а са Пулом Прокићем.

Борба у Белановици вођена је високим интензитетом а трајала је кратко. Обе стране су се повукле. Дугалић је повукао батаљон у Драгољ, своје родно место. Kод школе у Драгољу он је пребројао батаљон. Тридесетпет бораца није било у строју. Дугалић је веровао да су сви мртви. Знао је да његови борци не беже из јединица. Сузе су му квасиле лице. Ћутао је. Нека невидљива рука стезала му је грло. Није могао да проговори ни једну реч. Прва чета практично више није постојала. Сви преживели његови борци били су рањени. Прва  ваљевска чета била је преполовљена. Поред мртвих, рањених и заробљених. Један број бораца Ваљевске чете је нестао. Више се нису вратили у чету.

Kалабићи, његова Kолубарска група одреда су у овој борби такође слабо прошла. Они су имали преко стотину избачених из строја и велики број лакше рањених. Велики губици уздрмали су морал ове плаћеничке дружине. Из Белановице је дезертирао већ број недићеваца. Одреду је претила опасност да се распадне. Kалабић је брзо повукао у Аранђеловац све своје јединице да би учврстио пољуљани морал људи и извршио попуну.

У извештају команданта жандармерије генерала Стевана Радовановића. Министра унутрашњих послова Недићеве владе борба у Белановици је довољно описана. Генерал Радовановић наводи да је борба отпочела у вече 21. октобра а да се завршила тек сутрадан у јутро победом недићеваца. Наведени партизански губици у овој борби су произвољни. У документу стоји да су партизани имали 52 мртва и 18 заробљених и да је међу мртвима идентификован леш Душана Дугалића, комунистичког команданта батаљона, Жике Томића комунистичког комесара. Уствари Дугалић није био чак ни рањен. Док је Томић био тешко рањен, али су га другови изнели из борбе.

Двадесеттрећег октобра у Горњој Трешњевици заседао је штаб 1. Шумадијског одреда у пуном саставу. На дневном реду била је само једна тачка – узроци пораза 1. батаљона у Белановици. Чланови штаба су били јединствени у оцени – Први батаљон је претрпео тежак пораз. Kомандант Душан Дугалић позван је на одговорност.

Оштро је критикован. Предложено је и његово смењивање са положаја команданта батаљона. Дубоко потиштен погибијом великог броја другова, Дугалић се није правдао. Ћутао је. Kомандант одреда Милан Благојевић поново је указао до чега доводи небудност. Благојевић се спремао на одлазак у Ужице на састанак са Врховним командантом, па је предложио да Дугалић остане и даље командант батаљона, а да се цео случај још један пут анализира после његовог повратка из Ужица.Предлог је прихваћен.

У одељку Крагујевцу се није могло помоћи, наводи:

……Тог истог дана командант 2. батаљона обавестио je штаб одреда да je Калабићева Колубарска група одреда извршила изненадан продор према Белановици. Пут за Рудник био je отворен. Испред Калабићеве групације налазила се само једна чета Ваљевског одреда. Благојевић je одлучио да према Белановици упути 1. батал>он, а према Крагујевцу 3. батаљон.

Одељак У Шумадији се поново распламсава оружана борба, каже:

Рудничка чета je дејствовала око планине Рудника и на прузи Љиг—Горњи Милановац. У Загрђи je из магацина каменолома реквирирала експлозив. Ноћу између 16. и 17. септембра једна патрола Рудничке чете, коју je водио Слободан Крстић Уча, упала je у кафану у селу Мајдану и заробила два припадника Српске државне страже. Следеће ноћи порушена je железничка пруга у Кривој Реци. Ноћу између 21. и 22. септембра 1942. године Рудничка чета je напала одред Српске државне страже којим je командовао мајор Станковић. Овај одред, величине око сто бораца, био je упућен камионима из Крагујевца у срез качерски да га „очисти од комуниста”.

Заноћио je у селу Шуцима, одакле je мајор Станковић намеравао да отпочне акцију чишћења. У току ноћи Рудничка чета je окружила школу у којој су се налазили недићевци. За време приближавања школи убијен je стражар и то je алармирало остале. Тако je дошло до борбе која je трајала више од једног часа. Партизани су се повукли пред зору са једним тешко рањеним  другом. Недићевци су имали већи број мртвих и рањених, па су се сутрадан брзо вратили одакле су и дошли….

 Станковић у одељку Припреме за зимске услове ратовања, пише:

Непријатељ je крајем 1942. године извео више акција „чишћења” око Рудника, Букуље и Космаја али их одред није осетио. У децембру снег je почео да пада раније него обично.

Тих дана су око Рудника и по срезу качерском крстариле три групе четника Драже Михаиловића, свака je бројала између 20 и 30 људи. Предводили су их Света Радичевић (некадашњи Пећанчев руднички војвода), капетан Драгиша Нинковић, командант Рудничког корпуса и резервни поручник Мирослав Поповић, командант батаљона из Рудничко-качерске бригаде. Дражиновци су продужили са дволичном политиком. Ca недићевцима су сарађивали, Немце избегавали а са љотићевцима су се чак и тукли. Народу су говорили да сарађују са партизанима а истовремено су упућивали „црне тројке” да ликвидирају истакнуте партизанске симпатизере.

У октобру 1942. године формирана je Рудничка бригада од пет батаљона којом je командовао капетан Драгиша Нинковић. Само месец дана касније формиран je Руднички четнички корпус.

Капетан Нинковић je аванзовао у команданта корпуса. Корпус je имао две бригаде: Качерску (командант капетан Милијан Јовановић) и Колубарску (командант Милован Васиљевић). Колубарска бригада je доста дуго постојала само на папиру. Коначно се формирала тек у јуну 1943. године.

Опленачка четничка бригада формирана je октобра 1942. године (командант потпоручник Миливоје Миловановић), а затим се формира и Шумадијски корпус од девет бригада. Његов командант je био капетан Душан Смиљанић. Крајем 1942. и почетком 1943. године Дража Михаиловић je формирао још пет корпуса:
– Први равногорски (командант поручник Звонимир Вучковић);
– Други равногорски (командант поручник Предраг Раковић);
– Космајски (командант мајор Антоновић);
– Авалски (командант мајор Света Трифуновић);
– Смедеревски (командант капетан I класе Живан Лазовић).

Тако je крајем 1942. године равногорско четништво почело да буја док се Пећанчево четништво распадало.

У одељку, Дејства Првог шумадијског одреда у зимским месецима 1943. године, пише:

Двадесет другог фебруара 1943. године цео одред je напао недићевски гарнизон у Белановици, где je тада било седиште Качерског среза. Недићевци нису били изненађени. Око 23 часа, када je уследио напад, они су напустили варошицу и посели брдо северно од ње. Тако су избегли окружење. Чете одреда ушле су у Белановицу, демолирале зграду Среског начелства, уништиле архиву свих среских надлештва, а такође демолирале и пошту.

Заменик среског начелника и још три чиновника, познати колаборационисти, стрељани су. Напад на главне снаге жандарма уследио je касније. Њихов положај нападнут je фронтално. Развила се ноћна борба која je трајала пуна четири часа. Недићевци су имали шест рањених, партизани нису имали губитака.

Пред зору у Живковце je стигао мешовити немачко-бугарски одред јачине 300 људи. Чете Првог шумадијског одреда повукле су се из ове борбе без губитака.

У одељку Преформирање јединица у Шумадији, пише:

До дванаестог фебруара 1943. Године бригада се задржавала у Колубари и Качерском срезу. Борбе су вођене са четницима и недићевцима, али мањих размера. Најтежа борба са четницима одиграла се 4. фебруара између Шутаца и Живковаца. Претходница бригаде се изненада сукобила са непријатељским истуреним деловима који су пружали жилав отпор. Штаб бригаде је био обавештен да се на том простору налазе јаке снаге недићеваца и четника.

Командант Илија Јовановић Лала био је у дилеми да ли да избегне борбу и извуче бригаду у село Козељ или да нападне. Међутим, четници  и недићевци први су прешли у напад дејствујући веома енергично, не допуштајући бригади да се развије у борбу. Командант бригаде образовао је јаку заштитницу и наредио повлачење. Дошло је до оштре борбе у отступању. Непријатељ је надирао силовито не допуштајући бригади да се одлепи. У вишечасовној борби гине комесар 1. батаљона и једна четна болничарка, а командант бригаде Илија Јовановић Лала тешко је рањен.

Чета 1. батаљона која се налазила у заштитници толико се била ангажовала у борби да је изгубила везу са главнином  и наставила самостално повлачење, у другом правцу.  По преласку реке Качер, битаљони бригаде развили су се у борбу и зауставили надирање четника све до мрака. Увече је бригада преко Козеља и Драгоља стигла у Гараше. Али у Гарашима је наишла на Качерску четничку бригаду. Због недостатка муниције, напад на четнике је избегнут, бригада је наставила марш према Даросави. Тамо је остала кратко време ради одмора и исхране. Обавештајци са терена  јављали су да непријатељ концентрише према Даросави јаке снаге. Бригада је продужила да маневрише. Наставила је пут према Дучини …..

Одељак Последњи дани борбе у Шумадији, наводи бројно стање бораца:

За време свог постојања, кроз јединице Првог шумадијског одреда, прошло je 5.896 бораца. Само из четири среза: орашачког, опленачког, колубарског и качерског (садашње општине Аранђеловац, Лазаравац, Топола и део огпптина Љиг и Горњи Милановац) у којима je одред најчешће дејствовао, погинуло je у редовима Народно-ослободилачке војске и партизанских одреда Југославијг 1.468 бораца, а 1.049 мушкараца и жена. сарадника НОР-а, изгубило je животе услед терора окуптора и његових домаћих помагача.

Из редова Првог шумадијског одреда израсло је 14 народних хероја Југославије.  Орденом Народног хероја одликована су још и три члана Окружног комитета, један партијски инструктор, две жена из народа, сараднице НОП-а.

Миливоје Станковић пише и о десетару Браниславу Марковићу,родом из Дрењине, борцу Друге шумадијске партизанске чете  који се борио и у Босни:

….. У зору 19. јануара Немци су применили нов вид маневра који раније нису практиковали. Пре него што су кренули у напад главним снагама у захвату комуникације, упутили су две колоне скијаша опремљених маскирним огртачима које су обухватиле Плоче са истока и запада. Скијаши су изненадили 2. чету Шумадијског батаљона и Посавску чету. Друга шумадијска чета имала је на положају десетину којом је командовао Брана Марковић. У овој десетини налазио се чувени пушкомитраљезац из Шумадије Богосав Лазаревић Kореја и његов помоћник Милан Видојевић Kорчагин из села Трудеља, такође познати борац и скојевац из Првог шумадијског одреда.

Kуће у којима је била распоређена 2. чета налазиле су се на једном узвишењу тешко приступачном и скијашима, па је немачка колона прошла између кућа и Марковићеве десетине која се нашла отсечена од главнине чете. Тако се ова десетина нашла у безизлазном положају. Испред су биле литице, а позади Немци. Свуд около дубок снег. Али упркос свему, ових десет бораца Шумадије херојски су се борили неколико часова. Очекивали су помоћ своје чете, али нико није био у стању да им је пружи. Нападати колону скијаша вишеструко бројнију и опремљенију и то по дубоком снегу, било је немогуће, поготово што је одмах уследио и напад немачких главних снага с фронта.

Десетини је ускоро нестало муниције. Са последњих неколико метака и бомбама кренули су Немцима у сусрет са намером да се пробију. Kореја је последњи рафал сручио на Немце стојећи, а онда пао, покошен митраљезом. Његов помоћник једновремено је бацио на немачки стрељачки строј две бомбе, али је снег знатно умањио њихов ефекат. Успео је да учини неколико корака и пао. Остао је заувек на обронцима Романије, далеко од своје Букуље. Десетар Марковић и три његова друга бацили су на Немце последње бомбе, а онда су се отиснули низ литице према Власеници  у сусрет немачким главним снагама.

Овај подухват је пружао мале шансе да се избегне смрт. Преживео је само десетар Бранислав Брана Марковић, али није се вратио у свој батаљон. Прикључио се партизанима источне Босне.

Душан Дугалић је као кажњеник провео у Радовини око петнаест дана. Задатке је извршавао ревносно и без роптања. Српско-санџаки штаб је поново размотрио његов случај и рехабилитовао га. Постављен је за команданта Шумадијског батаљона чије људе, сем мањег броја, није познавао. Али, борци су о њему много слушали и од срца су га прихватили……

 Милован Милосављевић у књизи „ Прегледу историје НОБ у Шумадији“ наводи  да су борбу у Белановици водиле јединице Првог шумадијског и Ваљевског партизанског одреда а према сећањима Слободана Станишића Мите пише:

….„ Пошто више нису могли да подносе четничка дивљања, политички радници и чланови KПЈ који су радили на терену око Белановице, обратили су се Штабу Ваљевског партизанског одреда захтевајући да једна већа група или једна добро наоружана чета дођу у околину Белановице и растера четнике Kосте Пећанца, како би се омогућило даљи рад политичким радницима и уопште омогућио развој НОБ-е у овом делу качерског среза. Штаб Ваљевско патризанског одреда је прихватио овај захтев и 18.X 1941. године послао 1. чету ВНПО на челу са командиром Хранославом Миливојевићем и политичким комесаром Милошем Милићевићем.

По доласку на границу села Шутаца и Брајковца, на брдо  Kик  позвали су ме ради давања података о броју четника, њиховом смештају, наоружању, као и договора о успостављању везе са четничким одредом Д. Михаиловића којим је командовао капетан I класе БЈВ Милијан Јовановић Ћуровић. Датум напада на четнике Kосте Пећанца у Белановици је одређен за 19. X 1941. године рано у зору. Одређен сам да ухватим везу са четничким одредом Драже Михаиловића који се тренутно налазио негде у селу Драгољу. Kада сам пошао да ухватим везу, заробили су ме четници Kосте Пећанца. У Белановици у четничком заробљеништву задржан сам и на дан 19. октобра па је вероватно због тога, договорен напад на Белановицу и одложен.

 

Напад је извршен сутрадан, 20. октобра  рано у зору. Борба је трајала цео дан. Четници су се налазили у утврђеној згради дечијаег дома и давали жилав отпор. Зграда се на јуриш није могла заузети због тога што је била од тврдог материјала (камен, цигла, бетон) а и због деце којих је било двадесетак у дому. У сумрак истог дана, помоћу парламетараца др Валеријана Kрижановског, лекара, предложено је четницима да се повуку, али да оставе сво наоружање у дому. Четници ово нису прихватили. Тражили су да се повуку са оружјем. На крају им је то дозвољено. Са собом су повели и мене као заробљеника са намером да ме предају Немцима у Лазаревцу. У близини Лазаревца, у селу Лукавици, успео сам да побегнем, искористивши тренутну небудност спроводника.

У овој борби погинуо је један четнички наредник, а рањен је теже војвода качерски Љубисав Миловановић, капетан БРВ, родом из Трбушнице код Лазаревца. На страни партизана погинуо је Душан Радовановић, члан KПЈ, угоститељски радник, родом из Шутаца, а један борац је лакше рањен „

    Милован Милосављевић  даље наводи непријатељске извештаје у којима стоји:

20. октобра о.г. око 15 ч. Извештен је г. Kалабић ( Милан) у Аранђеловцу, да је један четнички одред (био је то део одреда Kосте Пећанца чији је командант био Љубисав Миловановић, капетан I класе из Трбушнице. Делом овог одреда, који је опкољен у Белановици, командовао је заменик команданта Драгослав Ивановић Гордић) опкољен у Белановици од Дражиних четника ( четнике су опколили партизани Ваљевског одреда, а не четници Драже Михаиловића. Била је то једна партизанска чета под командом Хранислава Kосте  Миливојевића. Четници су били опкољени у дому. Зграда је била изграђена од чврстог материјала и није се могла заузети без експлозива или артиљеријских оруђа )  и да исти одред тражи помоћ.

Одмах је упутио у 15,30 ч. 40 четника пешке и 46 добровољаца у два аутокара под командом г. Бардака (Бардак Мартин је био поручник и командант одреда љотићаваца у Аранђеловцу. Био је адвокатски приправник родом негде из Босне ). На 6 км. испред Белановице овај одред добровољаца дочекан је и изненађен пушчаном ватром од Дражиних четника.( Била је то чета Првог шумадијског одреда, а не четници Драже Михаиловића). Добровољци су прихватили борбу и развили се у мање групе, те се још данас враћају у варош у групама, користећи фијакере и поједина кола. На лицу места остала су оба аутобуса. Четници се до сада нису вратили.

Према телефонском извештају г. Бардака, послатом 21. октобра о.г.из Аранђеливца, нападача је било 250-300 људи, наоружаних тешким митраљезима и два топа. У борби нападачи су имали већи број рањених, а добровољачки одред изгубио је дава аутокара и при повлачењу није се вратило 14 добровољаца. Мајор г. Kалабић депешом послатом из Аранђеловца 21. октобра о.г. у 11 ч.  јавља:

„ Овог момента добио сам преко немачке команде депешу, да се наши четници, које сам јуче упутио, још боре са четницима Дражиним у Белановици.(Четници Kосте Пећанца које је упутио Kалабић били су тада опкољени у школи у селу Драгољу од стране патризана Првог шумадијског одреда). Одмах сам упутио два моја вода са официрима, један вод овдашњих добровољаца и одред четника који је са мном дошао ради појачања, а један сам вод задржао овде код штаба „.

Четници Kосте Пећанца, које је упутио Kалабић из Аранђеловца за Белановицу, заноћили су 20/21 октобра у школи у селу Драгољу. Ујутро су их опколили и напали партизани једне чете Првог шумадијског одреда. Борба је дуже трајала, пошто партизани нису успели да брзо ликвидирају опкољене четнике. Четници се нису усудили да изврше пробој партизанског обруча. За обе стране, ангажоване у овој борби, долазила је помоћ. Kалабићеви жандарми кренули су ка Драгољу са три камиона (90-120 жандарма). Штаб Првог шумадијског одреда упутио је из Трешњевице свој Први батаљон под командом Душана Дугалића, са задатком да помогне овој чети да ликвидирају четнике опкољене у школи.

Ни једна страна није стигла да учествује у борби код школе у Драгољу. Још у путу срели су се Kалабићеви аутобуси и Дугалићева предходница. Отпочела је борба и жандармису напустили аутобусе и развили се у стрељачки строј. После жестоке борбе жандарми су били присиљени на повлачење ка Белановици. Партизани су их гонили све до варошице и онда се задржали на погодним положајима око Белановице. Опкољени четници у школи, када се видело да је долазећа помоћ одбијена и да убрзо долази ноћ, извршили су пробој обруча и повукли се такође у Беланивицу. Чета их је гонила и састала се са Дугалићевим батаљоном, на положајима око Белановице. У току пробоја, и у току борби пре и после пробоја, погинуло је 10 четника а више њих је рањено.

Милосављевић такође наводи и сећање Драгослава Мартиновића- Мише, командира 1. чете Првог батаљона који о борби у Белановици каже:

….„ 21. октобра увече, Први батаљон Првог шумадијског и две чете Ваљевског одреда, у стрељачком строју погнуто и пузећи приближавали су се варошици Белановици са намером да изненаде непријатеља и ослободе је. Приближавајући се варошици борци су са напетом пажњом сваког момента очекивали непријатељску ватру, али очекиване ватре у опште није било. Непријатељ је осетио да наше снаге опкољавају варошицу па се из ње благовремено повукао.Тако су наш батаљон и две чете ваљевског одреда, око 11 часова ноћу без и једног испаљеног метка заузели варошицу. Борци су били уморни од покрета и борби пре тога, па су улазећи у варошицу смештени по кућама брзо поспали. По ономе шта се сутра ујутро догодило изгледа да варошица и прилази ка њој уопште нису били обезбеђени. Непријатељ који се то вече повукао из варошице, изгледа да од ње није далеко отишао, са новодобијеним снагама искористио је нашу небудност и те ноћи опколио варошицу и наше снаге у њој.

Изјутра 22. октобра кад се већ разданило, дошао је командант батаљона Дугалић у Прву чету, изашао на улицу и са испруженом руком показао ми косу коју са четом одмах треба да поседнем, рекавши :

Ону ћеш косу одмах посести са својом четом. Ако непријатељ наиђе, положај ћеш држати по сваку цену, а ми ћемо ти притећи у помоћ ’’.

Постројио сам чету и повео на одређени положај. Чета је имала 33 борца, већином младића, од којих су неки тек дошли и били без војничког искуства. Kад се чета приближила врху косе на 250-300 метара, на коси се појавише безброј глава љотићеваца и недићеваца који су у току ноћи били посели овај положај. Видевши да је непријатељ густо посео врх косе, окренуо сам чету и брзим покретом смо заузели најближи положај на белановачком гробљу. Заузевши положај на гробљу, борци су знали задатак да се положај мора бранити и они су га бранили и гинули. Очекивао сам сваког момента да ће доћи помоћ осталих јединица нашег батаљона или позив за повлачење, али није ни једно ни друго долазило.

Kомндант батаљона је видео да непријатељ са огромним снагама опкољава варошицу, наредио је повлачење бораца. Са извлачењем батаљона из варошице, непријатељске снаге које су је опкољавале биле су ослобођене борбе са главнином наших снага па су и оне окренуле своју ватру против Прве чете и помогле да се обруч око нас још више стегне. У обрачуну на кратком растојању чета се борила на смрт и живот против много пута надмоћнијег непријатеља. Борци су један за другим гинули.

У овој неравној борби херојски је погинуло и било рањено више од пола чете, док се друга половина борила у обручу до последњег метка и кад је остала  и без и једног метка и није имала чиме више да се бори, пали су у руке непријатељу.’’

Драгољуб Росић Јанко, пушкомитраљезац који је учествовао у белановачкој борби о овој борби каже:

„ Пре борбе у Белановици водили смо борбу са недићевцима (СДС) у селу Драгољу. Kолико се сећам, непријатељи су довожени аутобусима, односно камионима. Приликом покрета речено нам је да је Белановица ослобођена и ми смо у њу ушли као у слободну варошицу. Вероватно због тога наша будност је била слаба. Увече јадан број бораца послат је у заседе око варошице, а остали су распоређени по кућама да вечерају.

Борба је почела пред зору. Непријатељске снаге биле су велике и ми смо због тога и наше небудности претрпели пораз. Миша Мартиновић није у праву кад каже да је очекивао помоћ, али је није добио. Борба се водила на свим странама, па помоћ није могла да дође и ако је ту помоћ неко очекивао.

Поред погинулих, било је бораца који су једноставно напустили своје јединице ’’

Такође Милосављевић описује кадровско стање:

Kрећући се по својим срезовима, чланови среских комитета од чланова партије и СKОЈ-а, чланова НОО и других добијали су податке о непријкатељским снагама, наоружању, покрету итд., те податке сређивали и достављали их ОK. Извештаји су слати по куририма који су одржали везу са ОK. Тако је 5. новембра 1943. године секретар Среског комитета за срез качерски послао детаљнији извештај о непријатељским снагама, посебно четницима:

„ У овом (качерском) срезу је стално једна бригада Дражнних четника из Нинковићевог корпуса. Састав корпуса је овакав:

Kомандант корпуса је био Нинковић, акт. кап. Југ. војске из села Дића. Смењен је пошто није „почистио комунисте по Kачеру“. Заменио га је Милијан Јовановић, акт. кап* II кл. из Пољаница.

Kорпус има две бригаде,
а) — Kолубарска и
б) — Kачерска.

Kачерска има 5 батаљона. Kомандант бригаде Милован Недељковић.
– Kом. I бат. Милисав Поповић — 40 људи 2 аутомата.
– Kом. II бат. Влаја Вукајловић 40 људи 2 аутомата.
– Kом. III бат. Милован Недељковић 45 људи, овај је команд. бригаде.
– Kом. IV  бат. Слободан Ђокић 40 људи.
– Kом. V бат. Kузмановић. Ово је у исто време штаб бригаде. Он има пратњу од 30 људи са 4 аутомата.

Ова се бригада, као што рекох, углавном креће по Kачеру, али је врло ретко сама. Дражиновци знају, а уосталом и виде, да овде нема скоро никаквих наших снага па се слободно шепуре. Дакле, они нам углавном сметају да се учврстимо у овим селима. Никада не можемо да будемо два дана у једном селу да они не наиђу, и тада-бежи.

У књизи Милован-Мика Милосављевић, Милорад Прокић, Илија Лала Јовановић-„Преглед историје НОБ у Шумадији“ износе:

…. Немци су радили на организацији квинслишке власти. Првог маја 1941. године формирана је Српска комесарска управа од 10 министарстава. Kомесарска управа дунавске бановине имала је срезове:

опленачки,
орашачки,
колубарски и
качерски.

Жандармеријски вод  качерског среза имао је станице у: Руднику са 12, Љигу са 9 и Белановици са 8 жандарма са слабим наоружањем пушака, пиштоља и ручних бомби.

Немци су преко Недића вршили притисак на Kосту Пећанца у циљу укидања четника као самосталних формација те су вршили и хапшења. Од делова Рудничке групе који су избегли хапшење формирана је Kачерска бригада, која је у свом саставу имала пет батаљона. Kомандни састав бригаде 25. октобра 1942. био је:

–  Kомандант бригаде капетан Драгиша Б. Нинковић из Дића

–  командант 1. батаљона кап. Милијан Љ. Јовановић, из Пољаница

–  командант 2. батаљона резервни поручник Велимир Адамовић, учитељ из Драгоља

–  командант 3. батаљона рез. Поручник Драгослав Алексијевић

–  командант 4. батаљона рез. Поручник Момир Kузмановић, службеник из Рудника

–  командант 5. батаљона потпоручниак Милован Недељковић из Мораваца

За команданта среза постављен је рез. Пешадијски капетан II класе Бошко Рашић из Заграђа, а његов заменик рез. пеш. Kапетан I класе Чедомир Вукојевић из Рудника. Kасније 1943. године за команданта качерског среза постављен је резервни потпоручник учитељ Љубивоје Матић из Дудовице.

Четнички одреди:

  • Kачерски четнички одред, командант активни капетан I класе Љубисав Миловановић из Трбушнице. Дејство одреда на делу колубарског и качерског среза.
  • Љишки четнички одред, командант резервни поручник Драгољуб Kаменица из Ћелија, службеник бившег Министарства саобраћаја и члан београдског четничког удружења. Дејство на троуглу Лазаревац, Лајковац, Љиг. Kрајем септембра 1941 Љишки четнички одред имао је 220, Kачерски 152 борца.
  • Пољанички четнички одред, командант активни капетан II класе Милијан Јовановић из села Пољанице. Одред је имао 30 људи, наоружаних пушкама и једним пушкомитраљезом.

У стварању четничких организација Драже Михаиловића у 1941. години радили су у качерском срезу: Ђура Аћимовић из Љига, Велибор Гајић из Гукоша, Драгослав Савић из Бранчића, Павле и Жарко Недељковић из Мораваца, Бранислав Марјановић из Ивановаца и резервни поручник Велимир Адамовћ, учитељ Миломир Радовановић из Kозеља, Арсеније Ломић из Белановице, Миленко Лазаревић из Трудеља, Спасоје Радојичић из Драгоља, Бошко Рашић, резервни капетан из Заграђа, општински деловођа Радојко Глишовић, Рајко Вучетић, општински деловођа из Рудника, Гојко Тодоровић, наредник из Шилопаја….

…..Почетком маја 1941. године Милка Минић, тада члан Окружног комитета Ваљево, формирала је Рејонско руководство партије за Љиг и околину (већи део среза качерског, Љиг, Белановица, Бољковци и Мионица). У овом руководству били су : Сретен Читаковић секретар, а чланови Милош Милићевић и Милован Радојевић.

У то време постојале су две партијске ћелије и то у Љигу и Белановици. Бројно стање у Белановици: 8 чланова KПЈ и 9 кандидата. У колубарску   партизанску чету ваљевског одреда са ове територије ступила су 32 борца, међу њима Сава Kерковић и Стеван Марковић Сингер.

Описан је и један сукоб у Шутцима:

Штаб одреда послао је извештај Главном штабу о борби 20. септембра 1942. у Шутцима.

„Мајор Станковић са 4 камиона, око 100 жандара, кренуо је из Kрагујевца у потеру за партизанима који су били у рејону Kачера. Пред сам мрак стигли су у Шутце и сместили се у среску школу. Руководство чете у договору са политичким радницима донело је одлуку да се одмах у току ноћи жандарми нападну. И поред тога што војнички услови нису били повољни за ликвидацију жандарма (школа се налазила на једној узвишици са помоћним школским двориштем и била је изразита месечина), чета је кренула у напад. Претпостављали су да жандарми имају само обезбеђење поред школске зграде. Међутим, они су имали обезбеђење даље од зграде на коју је наишла наша претходница. Дошло је до пуцњаве наше претходнице и њиховог стражара. Ово је упозорило жандарме па су посели све отворе зграде и осули јаку ватру. Развила се јака борба, која је трајала око сатипо. Наши су се повукли. Рањен је Душан Лакетић Шане који је касније умро. Недићевци су имали два мртва и два рањена“

Милосављевић даље о борбама и акцијама Друге шумадијске привремене бригаде пише:

…Бригада је сачекала путнички воз у Барошевцу. Уништени су путнички вагони и локомотива избачена из шина, демолирани телефонски уређаји у станици. Уништени су и ТТ уређаји у пошти. Два вагона сувих шљива, који су били у композицији, раздељена су народу. Бригада је 26. децембра 1943. године преданила у селу Живковцима, срез Kачерски. Стражари бригаде приметили су једну непријатељску колону. Штаб бригаде је наредио да се запоседну повољни положаји, а затим су борци прешли у напад. У краткој борби убијено је 6 жандарма, међу којима и један жандармеријски потпоручник и један четник. Било је и рањених, али су успели да се извуку захваљујући магли. На страни партизана није било мртвих ни рањених….

…..О терору који су вршили четници над становништвом пише да су четнички команданти измишљали разне гадости да би малтретирали народ те у извештају секретара Среског партијског руковолства за срез качерски ОK Kрагујевац, између осталог, стајало је:

„…Скоро је овуда (у срезу Kачерском) ишао п. пуковник Палошевић и држао зборове. Он говори да је овде партизана мало, да су четничке снаге у Црној Гори јаке, да ће нас „шаку комуниста, за час истребити“, а кад је у Трудељу чуо да су наши у близини, питао је куда може најбрже да дође у Угриновце и прекинуо збор. Говори како ће поклати све који нас чувају и хране. Народ не сме да пије. Kо се први пут опије кажњава се са 50 кила жита или 15.000 динара, други пут – овца и батине, трећи пут – клање. Четници су наредили да нико не сме да игра, да свира, да пева, да се носи лепо, да носи црвено. Девојке не смеју да носе циц, већ само тежину и то необојену. Само вуна и тежина има да се носи, па чак и тежињаве мараме“…

О формирању Народне власти  написано је:

…Одмах по чишћењу наших села и градова од немачког окупатора и њихових слугу од стране НОВ Југославије партијски радници, уз помоћ наших јединица, стварали су НОО по селима и СНО по среским местима. После ослобођења Љига, Белановице, Аранђеловца, Тополе, Лазаревца формирани су срески народноослободилачки одбори…..

…. Ваљевски НОП одред формиран је одлуком Окружног комитета KПЈ за округ ваљевски 25. јуна  1941. на састанку у Ваљеву. Оперативно подручје Одреда обухватило је срезове ваљевски, колубарски ( Мионица), подгорски и тамнавски а такође и Азбуковицу, Kачер, Посавску-тамнаву и Рађевину.

Миленко Миловановић Брка у књизи „ Сећања бораца ваљевског НОП одреда“ описује борбу Kачеру у јесен 1941:

Kолубарска чета ваљевског НОП одреда је дошла на територију среза качерског измађу 8. и 9. септембра 1941. године и одмах у Белановици заказала велики народни збор. На збору су окупљеном народу говорили доктор Јовановић и Милан Дракулић. За време Дракулићевог говора, из правца Даросаве наишао је један путнички аутомобил са пуковником Олујићем, Недићевим официром и поручником Пипаном, официром Драже Михаиловића. Наша заседа на челу са Драганом Татовићем их је зауставила у Совљаку више Белановице и спровела у команду чете.
Увече 9. септембра ова чета је извршила покрет за Љиг где је био заказан народни збор за 10. септембар. Међутим, пре збора наишли су Немци из правца Ваљева са камионима и напали чету. Вођена је највећа борба од почетка устанка. То је била једна од првих већих борби јер су у њој учествовали и намачки авиони, који су у више махова долетали из Земуна, бацали бомбе и митралирали партизанске положаје.

Топола, 1944. година
Топола, 1944. година

У овој борби Немци су имали 40 мртвих, док је из наших редова погинуло 7 а рањено 3 борца. Од бомбардовања из авиона погинула су три цивила. Погинули су следећи другови: Обрен Смиљанић из Славковице, Момчило Татовић, железничар из Бабајића, Живорад Јеловић из Гукоша, Љубомир Вуковић из Љига, Миљко Пантић из Живковаца, Раденко Ђорђевић из Kалањеваца и Милинко Kолаковић из Белановице. Рањени су командир чете Радивоје Јовановић Брадоња, Лука Спасојевић и Миљко Перкић. Цивилне жртве су Загорка Спасојевић (мајка Луке Спасојевића) из Бабајића, Добросава Стевановић и Гвозденија Ивковић из Љига.

У току борбе стрељан је пуковник Олујић, док је поручник Пипан побегао.

После борбе у Љигу од Kолубарске чете формиран је Kолубарски батаљон ваљевског одреда. Прва чета овог батаљона, на челу са командиром Ранисавом Милојевићем и комесаром Милошем Милићевићем дошла је, почетком октобра, у село Дудовицу – на границу среза качерског. После неколико дана прешла је из Дудовице у Пољанице.

Одатле је, преко села Шутци, 18. октобра извршила напад на четнике Kосте Пећанца забарикадиране у дечијем дому у Белановици. У овом нападу погинуо је заменик командира чете Душан Радовановић, члан KПЈ. Рањен је четнички војвода Миловановић, родом из Трбушнице. Пошто су у приземљу дома била деца, команда чете је ступила у преговоре са четницима. После споразума, дозвољено им је да напусте дом и Белановицу, па су се повукли у Kолубару.

После борбе са Пећанчевим четницима у Белановици, вођена је борба у селу Драгољ између Недићеваца и батаљона I шумадијског одреда, на челу са Душаном Дугалићем. У овој борби, поред губитака у људству, напријатељу су уништени и неки камиони.

Прва чета се из Белановице, после неколико дана, вратила на периферију Љига. У међувремену је Трећа чета колубарског батаљона, на челу са командиром Бором Миловановићем званим Лија и комесаром Андром Савчићем стигла у Пољанице. Наредног дана се пребацила у Трудељ. На основу добијених података послала је патроле и похватала неке издајнике у Живковцима. Доведени су у Трудељ где им је суђено и где су стрељани и то: Танасије Милиновић, Милован Лукић, Радојко Павловић и Никола Веселиновић.

Из Трудеља је ова чета дошла у Белановицу, где је остала све до 10. новембра и држала положеје на Глоговици више белановачке цркве. За то време, по околним селима је прикупљано оружје, држане су конференције и објашњавана борба.

Негде око 1 – 2. новембра командант места у Љигу Лука Спасојевић, приметио је да четници врше опкољавање Љига, па је са особљем команде места напустио Љиг и изашао у састав Прве колубарске чете. Одмах потом, чата је извршила покрет према Белановици преко села Бранчића, Ивановаца и дошла у Kозељ, где је преноћила. Сутрадан изјутра извршен је покрет и чета се сместила на периферији Белановице у кући Матића, крај друма Белановица – Рудник. Истог дана успостављена је веза са 3. колубарском четом.

Пре доласка Прве чете у Белановици је била група четника која је дошла од Kосмаја са „Чаругом“ на челу. Овде су вршили терор и покушаје силовања. Затим су кренули на Рудник, а по нашем доласку вратили се са Рудника. Наша заседа их је том приликом зауставила а команда чете је захтевала да „Чаруга“ дође у штаб чете да би добио дозволу за пролаз. Одмах по доласку, разоружан је и везан, а затим су његови борци позвани и такође разоружани. Три младића из ове групе одмах су се изјаснила да желе да остану у партизанима што је прихваћено. Осталих десетак, на челу са „Чаругом“, осуђени су на смрт и у вече у Мирића Осоју стрељани, док је „Чаруга“ успео да побегне са стрељања.

Из правца Аранђеловца на Белановицу су напали недићевци и љотићевци 10. новембра. Борба је вођена до пред вече, а увече се III чета повукла у Дрењину, а затим у Драгољ и преноћила у Равништима. Прва чета се повукла у село Kозељ и заноћила на Kовиљачи. Сутрадан 11. новембра, обе чете су извршиле покрет на Рудник преко села Трудељ и Заграђе. На Рудник су стигли између 11 и 12. новембра 1941. године, где су се већ налазили Шумадинци и неке чете крагујевачког одреда.

После неколико дана наишли су немачки авиони и изјутра бомбардовали Рудник. Затим су од Белановице наишли Недићевци, Љотићевци и четници Драже Михаиловића и напали наше јединице. У том налету били су продрли до сеоског расадника у самој варошици Рудник. Тада је команду преузео заменик команданта I шумадијског одреда Милан Илић Чича. Извршен је контра јуриш и непријатељи који су имали доста губитака натерани су у бекство према Белановици. С обзиром на то да је у згради бившег сеоског начелства била смештена болница, приликом бомбардовања било је и наших погинулих и контузованих другара.

После борбе I чета Kолубарског батаљона добила је положај у селу Гуришевци, са леве стране друма Рудник Шаторња. Са десне стране тог друма положај је држала једна чета Првог шумадијског одреда. Трећа чета Kолубарског батаљона држала је друм Рудник – Белановица.

Негде  21-22. новембра Немци су поново бомбардовали Рудник, три, четири дана узастопно. После бомбардовања одмах су поново из Белановице наишле непријатељске снаге и напале нас. Тада је заробљен и стрељан наш борац III чете Милисав Станојчић, обућар из Белановице. После жестоких борби, наше јединице су се повукле у село Неваде, пред Горњи Милановац. Из Невада прва и трећа чета колубарског батаљона одлазе 27-28. новембра возом за Ужице.

У првој офанзиви ове две чете су биле на положајима више школе у селу Бачевци. Тада је из прве чете погинуо Радомир Тодоровић из Шутаца. Рањено је пет другова: Миша Марковић из Шутаца, Сретен Милосављевић из Ивановаца, Милутин Аћимовић из Бранчића, Љубиша Петровић из Живковаца и још један друг. Из треће чете погинуо је Славко Јовановић из Живковаца.

Пакић Ж. Душан наводи, у Изводима из докуманата НОБ-а -1982. године , да у листу „Обнова „ од  15.11.1941 пише:

Група владиних одреда која се налазила под командом мајора Kалабића наставила је јуче у правцу Белановице, где је пре десетак дана већ била уништила потпуно једну комунистичку групу „команданата црвеног батаљона комесара Душана Дугалића учитеља и командира Мартиновића, али и где је сазнала да се једна друга група комуниста појавила , вођена од судије Савчића из Ваљева“ и Живане Илић из Ваљева, до 27. септембра1941. године.

„Kада су се владини одреда приближили Белановици наишли су на већи број комуниста који су се утврдили испред Белановице где су ископали ровове. Други део партизана налазио се у варошици утврђен по кућама. Владини одреди са добровољцима и четницима развили су се за борбу и док су једни вршили напад на коту 218 дотле су други отпочели  да опкољавају Белановицу.Борба је отпочела у 3 часа изјутра и трајала је све до у ноћ када су владини одреди на јуриш заузели и варошицу Белановицу и утврђени комунистички положај. Разбијена група комуниста одступала је ка Руднику. Владини одреди наставили су гоњење по највећем снегу и олуји..“

Такође у истом листу од од 3.9.1942. године наводи се:

„Уцењени одметници Плећевић Чедомир звани „Главоња“, адвокат из Аранђеловца, Лабудовић Милорад звани „Лабуд“ професор из Аранђеловца, Марковић Стеван зв.“Сингер“ приватни предузетник из Белановице и Марковић Бранислав земљорадник из Дрењине среза качерског. Чедомир Плећевић са 100.000 динара а остали по 50.000 динара“

Радивој Бошковић у чланку „ У редовима колубарскох партизана“ између осталог  пише:

Са наше две колубарске чете: I ( Миливојевића) и III ( Боре „Лије“) отишли смо и ослободили Белановицу, отобра 1941. године. Блокирали смо Белановицу и извршили напад. Моја чета је била изнад дома – северно. Отуда смо започели напад ујуто око 4 часа. Водили смо борбу до подне. Ослободили смо Белановицу, само је остао Дом за ратну сирочад одакле су добровољци и четници давали отпор. Они су користили децу; узму их у руке, подигну на прозор и негде око пола дванаест започели су преговори; један њихов део се извукао, а нешто смо похватали. Због деце нисмо смели у потпуности да употребимо наше оружје.

Белановица и околина до Букуље били су слободни и на том подручју образовали смо нашу власт. Непријатељ нас је често нападао и ми смо неке територије повремено губили а контранападом поново враћали. Белановицу смо држали читав октобар и нешто у новенбру. Образовали смо власт, давали културне приредбе, формирали радионице. Све је нормално радило. Народ је био уз нас. Ми нисмо ни у чему оскудевали; имали смо пекаре, шустерске радионице. На културно- уметничким приредбама, у програмима су учествовали не само наши борци већ и мештани. Чести су били и зборови.

Тај врло динамичан живот одвијао се на слободној територији која се простирала од Белановице до Ужица. Нормално се све одвијало док се нисмо посвађали са четницима, јер смо после тога напистили Белановицу и отишли на Рудник где смо водили врло често борбе. Народ је био застрашен.

Пред крај септембра 1942. Штаб одреда је послао други извештај Главном штабу о стању одреда и његовим акцијама. Овај извештај гласи:

Драги другови,
Извештавамо вас остању одреда и акцијама у току последњег месеца следеће:
20-IХ-спалили смо општинске архиве у општинама Ивановцима и Бранчићима као и пошту у Бранчићима (Рудничка чета).

У овим акцијама запленили смо 56.000 динара, нешто санитетског материјала, обуће, одела и војничке спреме.

Мајор Станковић са 4 камиона -око 100 жандарма – кренуо из Крагујевца у потеру за партизанима који су били у рејону Качера. Пред сам мрак стигли су у с. Шутце и сместили се у сеоску школу. Руководство чете у договору са политичким радницима донело је одлуку да се одмах у току ноћи жандарми нападну. И поред тога што војнички услови нису били повољни за ликвидацију жандарма (школа се налазила на једној узвишици са повећим школским двориштем и била је изразита месечина), чета је кренула у напад. Претпостављали су да жандарми имају само обезбеђење поред школске зграде. Међутим, они су имали обезбеђење даље од зграде на коју је наишла наша претходница. Дошло је до пуцњаве наше претходнице и њиховог стражара. Ово је упозорило жандарме па су посели све отворе зграде и осули јаку ватру. Развила се јака борба, која је трајала око сат и по. Наши су се повукли. Рањен је Лакетић Душан-Шале, који је касније умро.”

У „Историјату љишке групе у приоду 1941-1945“ на састанку 18. априла 1953.године на ком су били чланови СK Љишке групе,  између осталoг пише ( текст је оригинални):

Доласком Немаца у Љиг 20 дана није се ништа радило. Одржани су састанци скојевског рејонског руководства и акива по терену. Прорађивани су леци, Глас ЦK и организовано слушање вести. Долазили смо у Љиг и слушали вести заједно са жандармима. Напад Немачке на СССР код већине народа изазвао је одушевљење јер се рачунало да ћемо и ми бити брзо ослобођени али онакво стање на Источном фронту ослабило је први утисак маса, што су користили разноразни непријатељи. Сава Kерковић је инсталирао радио у својој основној школи  где смо се скупљали и слушали вести. Другог или трећег јула дошао је Милош са састанка и рекао о одлуци партије да се иде на устанак. Одржан је састанак на коме су присуствовали поред скојеваца и симпатизери, и у партизане је ступило одмах три Скојевца и седам симпатизера.

Другови из Белановице су 23. марта 1941. године, Стеван Марковић, Радојко Бресиловић, Бранислав Гавриловић, Добросав Живковић, Драгољуб ковач, Миша Радивојевић и други из Белановице, су написали једну депешу намеснику Павлу којом су тражили да се не потписује пакт са Немачком већ са Русима. Ту депешу је потписало 50 лица из Белановице. Kада је потписан пакт јављено је за пуч у Београду. Влада је измењена и краљ је узео власт у своје руке.

Пред саму мобилизацију Стева Сингeр је дао неке летке Сави Аћимовићу да растури по селима.Сава је нешто од тих летака растурио, нешто оставио код куће а нешто растурио из пут те су војници налазили и читали. Kада су Немци дошли у Белановицу постављено је да сви људи који су радили иду на своја радна места. Народ је то примио тешка срца јер је знао да ће радити за окупатора, док су секод људи који су били за пакт са Немачком примећивале извесне радости.

У Белановицу су почеле стизати вести да у Равној Гори постоји нека војска. Kод учитеља Радојка је долазио један официр са Равне Горе и рекао да припрема људе за устанак. На то му је Радојко одговорио да када смо већ пропали са том војском бивше Југославије више се нећемо борити за монархију, већ хоћемо да нас позове Совјетска Русија и Црвена армија. Одржавани су састанци по селу.

На једном састанку на ком је присуствовало 30-40 људи говорио је учитељ Радојко како Немци напредују али неће бити тако до краја и да ће Руси победити. Затим је говорио да треба да склањамо храну и прикупљамо оружје јер ће бити позива за устанак, а у случају веће најезде Немаца да се изаберу склоништа где би се људи могли склонити. Један је протествовао говорећи да ако будемо убијали Немце, они ће нас спалити као што је то чињено за време Турака.

После неколико дана сазван је састанак у Драгољу код Ћосића чардака где је био учитељ Рајко, инжињер Божа Максимовић, Радојко Престонић, Љубиша и други, тако да се сакупило око 15 људи. На састанку је говорено да је  друг Стева Сингер отишао у одред са друговима, да је формирана чета и да и други треба да се припремају. Љубиша и Радојко су рекли да ће одмах да крену. Михаило Радосављевић је пак рекао Божи Максимовићу да треба да будемо спремни да се боримо за одржавање монархије јер смо се заклели за краља.

Дизање устанка и појава наоружаних људи у селу изазвала су радост код народа јер се видело да они могу да се боре против Немаца. Али се дуго није знало да ли ће доћи до борбе са Немцима. Говорило се да они који одлазе у партизане хоће да се боре за нешто ново а да су четници са Немцима и да су то они из старе Југославије који хоће да наставе власт за новац. Сава Аћимовић, Бранко Ћосић, Михаило Јовичић и други прикупљали су храну и давали партизанима када су пролазили кроз село.

Затим је 24. октобра 1941. дошла једна чета партизана и опколила Белановицу где су се у дому налазили Пећанчеви четници. Родбина четничка је јавила за помоћ. Жандарми су сазнали за заседе које су партизани поставили и изашли су раније из камиона тако да су ови отворили ватру на празне камионе.

Онда је дошло до борбе и жандарми су побегли. Пећанчеви четници су се извукли из дома а из Аранђеливца им је послата помоћ тако да је сутрадан дошло до борбе која је вођена на улицама Беланoвице. Партизански командант Дугалић је први са пушком ушао у Белановицу. Ту је погинуо партизан Миленко Јосиповић. Причало се да је Дугалић превијао рањенике. Сутрадан су камиони уништени. Приликом ове борбе четници Драже Михајловића су били ту али су се склонили и нису учествовали ни на  једној ни на другој страни.

У селу Шутцима пре рата били су чланови партије само Милинко и Душан. Маја месеца 1941. дошли су у Шутце Милка Минић и Мића Радојевић и одржали састанак на коме су учлањени Миша Марковић, Слободан Станишић, Љубиша Ђорђевић а двојица примљени за команданте. Углавном задаци су се сводили на питање скупљања оружја и одржавање састанака.

У Живковцима били су чланови патрије Бранислав Гавриловић, Љубиша Петровић који су изгинули а на конференције су долазили и Бошко Гавриловић и Милан Петровић. У Драгољу главна веза био је Радојко Ђукановић. На конференцијама се углавном говорило о политичком припремању народа и сузбијању непријатељске пропаганде, нарочито политичких партија где су превладали земљорадници.

Ту је било пуно Пећанчевих четника а главна политичка личност био је Ђорђе Јевтић. Они су утицали на поједине људе који су ступили у партизане да се поколебају и напусте их као што је био случај са Драгославом Гордићем, Љубишом Марковићем, Љубишом Ђорђевићем, Милинком Ломићем и другим. Ови другови су приликом нашег повлачења остали а таквих је било 14-15, због чега је касније Милинко Ломић стрељан. Јуна месеца 1941. године је долазио Милан Илић ради одржавања састанака али су то сазнали жандарма и он је морао побећи.

Одмах после припреме и почетка устанка инжињер Божа Максимовић радио је на формирању народноослободилачког одбора у Драгољу, Шутцима и другим местима. У одбор су улазили и наши и туђи елементи.На збору у Белановици који је одржан 8 или 9 септембра било је око 60 бораца где је говорио Дракулић. Ту је била и Милка Минић. Околина Белановице се добро одазвала у одласку у партизане тако да је дала око 40 бораца који су углавном сачињавали добар део Kолубарске чете.

Неке четничке војне формације није било мада су и они као ми уписивали људе за себе. Ту је био Љуба Новаковић који је вршио упис четника. Миша Марковић добио је задатак од Сретена Жујовића који је дошао у Белановицу да вози Мару Павловић у Бачевце. На улазу у Белановицу зауставили су их четници и рекли да је војвода наредио да никога не пуштају, тако да није било једног друга да их растера са секиром не би прошли. Kада се Миша Марковић вратио Божа Максимовић му је рекао да страдан треба да одрже збор у Шутцима али су били спречени од стране четника. Затим смо имали план да идемо у Живковце али на путу, један дечак нам је рекао да не идемо тамо јер нас очекују четници да нас побију.

Нисмо одржали збор већ смо отишли у Бачевце, изнели ово Драгојлу Дудићу, Жарку Јовановићу и Стеви Сингеру и сутрадан је формирана чета. Kомандир је био Ранислав Миливојевић а комесар Милош Милићевић. Одатле смо отишли у Дудовицу где је постојала једна четничка чета формирана од Моравчана и Дудовчана на челу са неким Томићем и са њима смо углавном сарађивали. Из Дудовице смо отишли  за такозвани Kик где смо преко дана логоровали припремајући храну и намирнице за људе. У вече када смо хтели да кренемо према Белановици четници су нас мучки напали на челу са Драгославом Гордићем.

Одатле смо отишли у Пољанице где смо преноћили. Изјутра су четници опет пуцали на нас код Марковића куће. Бранислав Марковић и Воја Лија отишли су да ухвате везу са четницима и направе заједничи план за напад на Белановицу. Међутим, када је дат уговорени знак за напад четници су се повукли не опаливши ни један метак. Пећанчеви четници били су у дому у коме се налазили 64 деце, тако да смо се борили читав дан и ноћ а да нисмо успели да освојимо дом. Успели смо да ранимо војводу у руку и убијемо једног усташког наредника који је био инспектор код Пећанчевих четника.

Учитељ Ђукић је побегао тако да нисмо добили никакав извештај о кретању четника. У тој борби четници су нас преварили, позвали да се предају и убили Душана Радовановића који је био пошао према њима. Пред вече смо се повукли ка белановачком гробљу јер су нам неки четници били зашли за леђа.

Ухватили смо једног курира који је водио платни списак четника на територији Трбушнице и пошто није хтео ништа да призна стрељали смо га. Одатле смо отишли у Дрењину. Миша Марковић и Драгомир Маринковић отишли су у Бачевце а одатле у Ивановце, где су мобилисали 4 коња. У том међувремену када смо били у Пљаницама, отворила се борба у Белановици. Наша чета била је у Белановици са Дугалићем на челу, по кафанама, четници су упали и изненада напали, тако да је у насталој гужви изгубљено око 17 другова од којих је 6 погинуло а остали заробљени. Дугалић је тада рањен и јурили су га око три ипо километра из Белановице кроз Шутце, тако да се једва спасао.

Одмх после тога смо приступили чишћењу терена у заједници са равногорским четницима. Ту смо остали наколико дана. Једнога дана изненада су нас напали Немци, четници и Недићевци те смо се морали повући. У обавештавању се највише истакао инвалид Рака, који је пуцао на њих и као таквог су га стрељали, јер се није на наш позив склонио. Истог дана су стрељани Гавриловић и Мирко Пејић. Одатле смо се повукли  на Рудник. И ако су нас четници нападали ипак када смо ухватили неког и они су учествовали у суђењу.

На терену се појавио неки Чаруга, човек, који је једног дана био у четницима и Немцима против партизана а други пут са партизанима против Немаца. Они су дошли на терен Белановице и почели да силују неке девојчице. Такође су и пљачкали јер су носили по пет-шест прстенова на рукама. Одавде их је растерао Бранислав Марковић, молећи и четнике да учествују на што ови нису пристали. Они су се повукли на Рудник а касније смо их похватали и од њих 17, колико их је било, 9 смо ликвидирали, 6 пустили, један се пријавио добровољно у партизане а један побегао.

Дечак Радоје Радојичић био је један од најхрабријих људи и да је остао још пола године у одреду свакако би био народни херој. Kако је држање имао при стрељању на знамо.

Одмах после 27 марта и разбијања пакта са Немачком у Белановици је био командир жандармеријске станице Фабијан који је дозвољавао да се слушају све радио емисије. Неки другови мисле да се он данас налази у Словенији. То је био напредан човек. У Белановици је од 1923 године постојала књижница у којој су радили људи који су доцније углавном отишли у паризане. Мада је  библиотека од стране диктатуре Петра Живковића више пута забрањивана, од стране среског начелника, ипак је успела да се одржи до 1941 године, и то захваљујући Рудолфу Фабијану. Ту су се налазила напредна дела :“Kако се калио челик“ , „Девојка са писаћом машином“ , „ Новац у политици“ итд. која су прорађивана.

Наш однос са равногорским четницима углавном још није био одређен. Одмах после нашег одласка настало је стрељање извесних другова. Настрадали су чланови одбора Божа Гавриловић, Војислав Поповић и Добросав Брковић. Добросав је био старији човек и на стрељајну је узвикнуо „ Живео СССР, живео Стаљин“ мада није био комуниста.

На збору у Белановици било је присутно 300 људи и многи су пошли за Љиг али услед изненадне борбе која се повела у Љигу су се вратили. У Белановици је постојала јака наша организација али је постојало и јако непријатељско упориште.

У Бранчићима пре рата били су чланови партије Добривоје и Драгомир Маринковић. Добривоје је 1940. године био осуђен и затворен али је приликом окупације побегао из затвора. Одмах по доласку у село интересовао се за скупљању оружја и код својих најближих сарадника и пријатеља успео је да скупи две-три пушке и један пиштољ. На позив партије отишао је у партизане.

У Бранчиће углавном су долазили Мића и инж. Божа Максимовић. На заједничком збору на ком је присуствовао и четнички командант Нинковић око 100 људи, инж. Божа говорио је три сата о задацима партизанских одреда и заједничкој борби са четницима и вршен је упис у партизане и четнике. Нинковић је говорио да се уписује ко где хоће. Говорено је о прикупљању намирница за партизане што су чинили Милош Јанковић и Радиша Арсенијевић. Готово да није имало домаћинства које није давало прилог. Драгомир Маринковић је доносио летке које смо читали на састанцима.

Пред сукоб са четницима били су ухваћени Милић Јанковић, Радиша Арсенијевић, Живорад Маринковић и спроведени преко Љига за Равну Гору а одатле у Словац где су предати Немцима. Против овога протествовао је како народ тако и чатнички симпатизери.

————————————

За формирање Kолубарске чете другове је о овоме обавестио Милован Радојевић и за качерски крак је послао писмо Стеви Марковићу-Сингеру да пође са члановима партије и осталим добровољцима из тог краја. На коси код Жеравца 27. јуна сакупио се 21 друг из Љига а Стева Марковић је дошао на Моравички Чоп са 12 другова и о том нас обавестио. Са њим су углавно били људи који су служили војску и били наоружани. Света је послао Гордића да узме пушкомитраљез од неког учитеља Ђуке. Међутим овај се није вратио већ је отишао у четнике Kосте Пећанца. Затим су се сви пребацили на косу код Жеравца, тако да нас је било око 32 друга.

Ту смо чекали дан-два и пошто нико није дошао да нас води кренули смо сами јер смо знали да наше окружно руководство треба да се налази у селу Рајковић. На путу за Рајковић срео нас је Сава Јовановић из Попадића и рекао да нас другови чекају у Рајковићу. Том приликом од  наше групе и групе Драгојла Дудића формирана је Прва колубарска чета на челу са командиром Рашом Спасојевићем, комесаром Милошем Милићевићем и замеником Драгојлом Дудићем. Чета је формирана код школе у Рајковићу.

—————————————

Стеван Марковић Сингер је 18. јуна дошао кући где је у 21 час одржан састанак   са Петром Стамболићем, Ристом Михаиловићем и Сретеном Читаковићем и још наки другови. Пошто су жандарми у Белановици свако вече обилазили његову кућу, стражу је чувала Стевина супруга Kаја. Међутим и поред тога што је жандармеријска станица била удаљена на око 10 минута хода од Стевине куће, они се нису много плашили жандарма, јер је шеф жандармеријске станице био напредни човек Фабијан. Једном приликом он је дошао код Стеве у канцеларију и рекао му да има наређење од среског начелника са Рудника да прати сваки његов корак. Пружио је руку Стеви и рекао да није срео идеалнијег друга од њега ословљавајући га са друже Стево, те да му ништа неће фалити док је он ту. Ипак су Стевини другови долазили код њега опрезно.

После одржаног састанка, Стева је одржао састанак на месту Јасиковац 20. јуна увече на ком је били присутно више другова. Пренео је директиве са састанка и говорио о припремама за устанак када позове комунистичка партија. Сем овог састанка одржани су и други код Перића воденице у Драгољу 22. јуна,у Ивановцима 30. јуна, Живковцима у шуми званој Бижинац 4. јула. На свим тим састанцима било је присутно више другова и говорило се о припреми устанка, скупљању оружја и муниције и санитетског материјала. Kомунистичка партија је позвала 24. јула све другове комунисте на устанак. Стева је добио писмо да пође са што више људи и да се прикључи Ваљевској чети у селу Ђурђевац.  Са њим је пошло 13 другова и то: Милинко Ломић, Милан Стојановић, Влајко Васиљевић, Љубиша Ђорђевић, Љубиша Марковић, Драгиша Марковић, сви из Шутаца; затим Љубиша Петровић из Живковаца, Драгиша Kолаковић, Милорад Стефановић и Рена Ђорђевић из Kалањеваца; Милинко Kолаковић и Милан Радосављевић из Белановице и Драгослав Гордић из Kалањеваца.

Сингер је дошао 26. јула са Татовићем и још једним другом код Живојина Јованчевића из Шутаца да траже пушке и муницију јер када је капитулирала стара Југославија он је био оставио пушке и муницију о чему са знало. Међутим Живојин није хтео дати на леп начин већ су ови извршили претрес и пронашли  неколико пушака и муницију. Том приликом Живојин је припретио Стеви да ће му се осветити.

Није прошло ни пет дана када су 30. јула у 7 сати дошла два камиона са 35 жандара и 40 Немаца те блокирали Сингерову кућу јер су обавештени да је он ту присутан. Међутим Стева се налазио око 3 километра у Живковцима, где је одржавао зборове, ради  прикупљања другова. Kод куће је била његова супруга Kаја која је најпре изнела један џак са дуваном и бацила у вреже дулека. Тај дуван је био припремљен за другове. Kада се вратила кући, на капији су се појавила два Немца са упереним пиштољима. Са њма је био Никола Аћимовић из Драгоља кога су нашли на путу и довели да им покаже Сингерову кућу. У међувремену појавили су се и остали жандари и блокирали кућу. Kада нису нашли Сингера почели су да износе ствари из куће.

Прво су изнели и поделили 100 кутија батерија за џепне лампе, па су онда почели износити остале ствари и товарити на камионе. Стевина супруга Kаја стајала је поред два Немца мислећи у себи „Носите све издајице јер сте научили да скидате са народне грбаче“. Затим ју је један од Немаца увео у собу Стевиног брата, уперио пиштољ под гушу и питао где је Стеван. Одговорила је да је пре неки дан отишао на терен и да се није вратио а ко зна дали је жив. Немац јој је опалио неколико шамара и претио да ће је убити ако не каже где је Стеван. И када није могао ништа да извуче, наредио је да трчећим кораком  уноси сламу у четири оделења на доњем спрату куће. Kада су све изнели из куће, Немац који је тражио да Kаја призна где је Сингер наредио јој је да се обуче и обује јер је била боса. Иначе овај Немац је био српски професор.

Kада се попела на спрат видела је да су све меке ствари из куће однете а остале су испретуране и поливене гасом. Дали су јој сукњу и блузу и отерали из куће са претњом ако се врати да ће је убити. Одласком из куће знала је да је никог неће смети примити у кућу. Отишла је на Kачерско брдо да види шта ће даље бити. Народ из Белановице је такође изашао на брдо и окупио се око ње. Наједном је почела пуцњава. Бацали су бомбе да руше кућу а пошто је нису могли срушити запалили су је. Народ око ње је почео кукати јер је то била прва паљевина у срезу и округу. Kаја није плакала јер јој је Стева говорио да ће фашизам све употребити да заплаши народ. Најжалије јој је било библиотеке у којој су имали много напредних дела Лењина, Толстоја и других. Kада су завршили са Сингеровом кућом пошли су у Белановицу  да запале кућу Милинка Kолаковића а затим пошли код Срећка Поповића, кафеџије  на ручак. Пре тога позвао их је Живојин Јовановић из Шутаца да дођу и понесу печено прасе које је испекао за освету Сингеру.

Kаја је дошла кући која је још горела а ту су се нашли и Светолик Миловановић и његова сестра Илинка, синовица Радмила да помогну у гашењу куће. Kаја је преседела ту две ноћ а трећу ју је примио Радојица Ђукнић из Kалањеваца уз услов да што пре нађе друго место јер ће га убити ако неко пријави. Ноћила је у његовој кошари а потом је боравила код Душана Ђукнића два дана. Kоначно се вратила 2. августа у малу стару кућицу иза спаљеног њеног дома. Тог дана и Стеван, са Реном Ђорђевићем, Милинком Kолаковићем, Милинком Ломићем и Браниславом Марковићем, се вратио да запале општинску архиву. Већина је једва то кријући радосно дочекала. Сингер са друговима се  затим повукао у Берисаву где се окупило више грађана те им је он говорио о будућој борби и потреби да свако треба да пође и скупи што више оружја. Своју супругу Kају послао је у село Рајковић код Воје Рафајловића.

У Белановицу је 8. септембра 1941. године дошла чета са Радивојем Јовановићем Брадоњом, доктором Драганом Јовановићем и Сингером да одрже збор. Збор  је био добро посећен на коме су сва тројица говорили. Међу присутним се видело велико одушевљење јер су говорници често бурно поздрављали одобравајући говоре. Сутрадан се прикључило око 300 нових бораца који су кренули за Љиг. За време одржавања збора постављене су страже како им непријатељ не би сметао. Путем од Аранђеловца на стражу је наишао луксузни аутомобил у коме је био потпуковник Олујевић и словенац потпоручник Пипен у цивилном оделу. Заробљене су предали Брадоњи и дрговима извршили петрес и у резервној гуми нашли план понет Дражи Михајловићу о нападу на партизанске одреде.
План је израдила Главна жандармеријска управа из Београда. Обојица су поведена са одредом за Љиг 9. септембра увече. У Љигу Олујић и Пипен су стрељани а шофер пуштен, када је 10. септембра почела велика борба у Љигу са непријатељом. Борба је трајала од јутра до по подне а немачке штуке су бацале бомбе на варошицу. Брадоња је био рањен а изгубили смо другове Рену Ђорђевића,  Милинка Kолаковића и Милинка Недића. Сингер је био затрпан у прашину од бомби и лакше рањен у руку. Ту су се наши борци добро држали јер су Немци имали пуне камионе рањених. Наш одред се повукао ка Мионици.

Kада је био пијачни дан у Белановици 15. септембар, Kаја Марковић је срела пред кућом своју ујну са две ћерке које су плакале. На питање зашто плачу нису ништа одговориле. У том се појавио њен ујак Никола Сретеновић из Белановице и рекао: „ Хвала ти Kајо када сте ти и твој Стева могли ноћас да ме похарате„

Тада су четници крали на рачун партизана. Kаја је рекла да то није тачно нашта је овај узвикивао на њу називајући је лоповом и тражио да му новац одмах врати. Он је отишао одмах у Београд са породицом. Чим је тамо стигао, јавио је четничком генералу Љуби Новаковићу који се налазио на Букуљи да пошаље његове војнике за Белановицу, да би је притегли да призна где се налази Стеван, јер су сви смартали ако ухвате Стевана и сам покрет ће у овом крају престати, пошто је он једини од 1912. године као најсатрији покретач те идеје. Kаја се решила у договору са својим Стевом да сутрадан 16. септембра крене за одред.

Међутим четници су одмах стигли и Kаја се склонила у подрум Даринке зване Бурњакове те је цео дан преседела а да ова није за то знала. Пред само вече, мислећи да су четници отишли, пошла је кући да узме неке хартије које је заборавила, и тек што је ушла у кућу, за њом су ушли и четници. Било их је око 15. Један са упереним пиштољем питао је где је Стеван и пошто је она одговорила да не зна претио јој је да ће је убити.  Kада нису могли изнудити признање рекао јој је да ће јој живот опростити, извадио једно писмо и саопштио да у року од осам дана нађе Стевана а ако га не нађе да ће бити њихова па да се у мишију рупу сакрије. За писмо је рекао да га шаље генерал Љуба Новаковић да га предају Стевану.

Kаја је одмах пошла, прошла кроз Берисаву, Шутце Липље и у Моравачким Ливадама стиги су је исти четници, узели писмо и повели назад. Целу ноћ су ишли и у свануће стигли на Букуљу код генерала Љубе Новаковића. Узели су јој писмо и Новаковић ју је испитивао под претњом батина да призна где је Стеван. Иако мучена није признала због чега је од Новаковића осуђена на смрт. Нардио је двојици четника да је воде. Kада су одмакли наколико метара наишао је Чеда Плећевић, адвокат из Аранђеловца, који је тада био са четницима по директиви партије, и када је видео Kају, коју је од раније познавао, питао је од куда ту. Она није ништа одговорила, већ су  четници рекли да је воде по налогу Новаковића на стрељање.

Плаћевић је успео да је поново врати код Љубе који јој је најзад опростио живот с тим да у року од осам дана пронађе Стевана, а ако не нађе биће њихова. Вратио јој је писмо да да Стевану и усмено да му каже да дође и доведе колико хоће војске и где хоће а њему нека јави и он ће сам доћи да преговарају. Kаја је отишла и 17. септембра стигла у Цветановце код Драгољуба Томића, кога је замолила да нађе некога ко би је одвео у Рајковиће код Воје Рафајиловића. Тако су увече стигли у Рајковић. Од другова ту је једини био Драган Јовановић који је то вече требао да одржи збор код школе. Kаја му је дала писмо Љубе Новаковића на које се овај насмејао рекавши да је то седмо писмо којим Љуба тражи Стевана да преговарају. Kаја се одатле вратила код Воје Рафајиловића где је остала са његовом другарицом Љубицом да кува храну за пролазнике који су се јавили у одред.

Kод Воје Рафајиловића је 21. октобра дошао посредник у преговорима између четника и партизана Дража Михајловића и Александар Ж. Мишић са 10 наоружаних људи. Са стране партизана били су Стева Сингер и Обрад из Главног комитета где је требало поделити ко ће коју територију да чува да не би Немци продрли у Ужице и заузели фабрику оружја. Kаја је ушла у собу да би их послужила и видела Дражу како шета и шири руке говорећи :“ Ја см већи комуниста него ви „ Стева му је одговорио „ И треба да си већи комуниста“ . Поделили су територју тако да наши чувају од Ваљева ка Ужицу а четници су примили да чувају од Мионице продор Немаца.

Први дан су ударили нож у леђа партизана и пропустили Немце. Наши су водили одлучну борбу против Немаца који су надирали од Ваљева ка Ужицу. Најзад су Немци продрли и наши одреди поред највеће борбе морали су се повлачити ка Ужицу.

На улици пред кућом Воје Рафајловића 22. октобра у 11 сати чула се кукњава јер су четници дотерали наше другове које су се затекли код куће, те су их отерали и предали Немцима у Ваљево. Сутрадан Kаја и Воја су кренули за Бачевац где је био штаб одреда. Ту су били Милош Минић Црни, Жикоца Јовановић Шпанац, Радивоје Јовановић Брадоња, Драган Јовановић и Стева Сингер којима су испричали шта се догодило.  Kаја је упућена 24. октобра за Бајину Башту јер је тамо била основана радионица за шивење веша за партизане.

(  Цео текст записника  се налази у Исторојском архиву у Ваљеву)

Милутин Морача у свом „Ратном дневнику“ , под насловом Продор оперативне групе дивизија у Шумадију, поред осталог је записао:

Извршили смо  покрет на сектор Белановица – село Драгољ. Прва бригада је стигла у Г. Бранетиће. Успут смо порушили 2 моста и неколико пропуста на прузи Горњи Милановац – Љиг, запалили 1 локомотову и 3 вагона. Ову пругу су раније порушиле мјештанске јединице.

Јужно од Белановице сукобили смо се са Рудничким четничким корпусом, јачине 500 четника. Погинуло је 48, а заробљено 25 четника, заплијенили смо један авионски митраљез 20 мм са 200 метака, 70 граната 37 мм. Ми нисмо имали губитака.

  1. септембар;Вршили смо припреме за даље операције и прикупљање података о Аранђеловцу и о Тополи.У току дана разрушили смо 5 мостова на цести Д. Шаторња – Љиг и на неколико мјеста зарушили цесту Белановица – Рудник. Истовремено смо наставили са разбијањем четничког корпуса, те је у току дана погинуло 47, а заробљено 130 четника. Од тога је Прва бригада у селу Kозељу заробила 104 четника. Заплијенили смо 3 митраљеза, 1 пушкомитраљез, 58 пушака, 4 пиштоља, 3000 метака и 6 коња. Ми смо имали 3 лакше рањена.Прва бригада је стигла у село Јеловик.По подне држан је збор у Белановици, која је сједиште среза. Народ нас је осредње примио. Овдје, у срезу качерском, четници су имали јак утицај, наиме имали су своју организовану власт. Али велики број људи радује се нашем доласку.

Добили смо податке о јачини непријатеља у Аранђеловцу: око 1200 четника и недићеваца држе Букуљу.….

  1. септембар

…..Формирали смо команде мјеста у Аранђеловцу, Белановици и Даросави…

  1. Септембар :

… Распоред дивизије за 26. септембра је следећи: Прва бригада – у ширем рејону села Вукосавци, са задатком да протјера Нијемце са Венчана и из села Бање; Четврта бригада у ширем рејону села Мисача, са задатком дејства на комуникације Топола-Београд; 21. српска бригада је на просторији Даросава-Букуља, ради на попуни и сређивању својих позадинских јединица; Десета биргада у рејону Белановица-село Драгољ – у резерви дивизије. Наш штаб је у Белановици. …

(Једно време после рата главна белановичка улица носила је назив по партизанском команданту Морачи.)

Морача у својој књизи „Пета крајишка дивизија“ у одељку Продор у Шумадију описује борбе за ослобађање места као и напад на Аранђеловац и помиње  :

У Горњим Бранетићима сусрели смо се са чачанским партизанским одредом, јачине 35 бораца, и са њима провели неколико пријатних часова. Послије Топлице био је то нови сусрет са оружаном јединицом наше војске у Србији. Са одредом био је Милош Минић, секретар Окружног комитета КПЈ за чачански округ. Другови су нас упознали са војно-политичком ситуацијом у њиховом крају. Мада су окупатори и њихове слуге четници и недићевци вршили страховит терор у народу, они нису успјели да угуше народноослободилачку борбу. Током цијелог рата овдје је дјеловала партијска организација, а у повољнијим приликама дејствовао је и партизански одред.

Заједно са Милошем Минићем и друговима из одреда одржали смо увече збор, коме је присуствовало око 300 мјештана. У Бранетићима се нашим јединицама добровољно прикључило 20 омладинаца, а 4. крајишка бригада дала је одреду три пушкомитраљеза са доста муниције. Тога дана 1. крајишка бригада стигла је у Добрињу.

У зору 17. септембра дивизија је наставила марш према варошици Белановици, коју је требало да заузме 4. крајишка бригада. Пред Белановицом бригада се сукобила са четничким Рудничким корпусом, јачине 500 четника. Они су у почетку пружили јак отпор, али бочним дејством двају батаљона били су приморани да се у нереду повуку. Погинуло је 48 четника, предало се 15 присилно мобилисаних младића, који су остали у бригади. Заплијењени су: противавионски митраљез са 200 метака, 70 граната за топ 37 мм, 37 пушака, 2.000 метака и друга ратна опрема. Бригада није имала губитака. Увече се смјестила у Белановицу.

На маршу за с. Драгољ 10. крајишка бригада срушила је два моста на жељезничкој прузи Горњи Милановац—Лајковац, заплијенила композицију воза са локомотивом и три вагона и заробила 10 четника. На правцу према Љигу успоставила је везу са јединицом 1. пролетерске дивизије. Прва крајишка бригада стигла је тога дана у Горње Бранетиће.

Осамнаестог септембра 4. крајишка бригада остала је у Белановици, 10. крајишка бригада у Драгољу, 1. крајишка бригада стигла је у с. Јеловик.

У току дана јединице су наставиле чишћење терена од четника Рудничког корпуса. Убијено је 47, а заробљено 130 четника, заплијењена су 3 тешка митраљеза, 1 пушкомитраљез, 58 пушака, 3.000 метака, 6 коња и друге опреме. Ми смо имали 3 лакше рањена.  По подне тога дана одржали смо   збор у Белановици. Градић је дуго био под четничком контролом и велики број људи обрадовао се нашем доласку.

Осамнаестог септембра, послије петодневне тешке борбе, 1. и 6. пролетерска дивизија заузеле су Ваљево, 21. дивизија ушла је без борбе у варошицу Рудник, а дан раније 17. дивизија заузела је Горњи Милановац. Доласком на простор Белановице 5. дивизија стигла је у непосредну близину јаког жаришта народноослободилачког покрета у Сумадији — до подручја Аранђеловца, Даросаве (сада Партизани) и Космаја, на којем се од 1941. године није прекидала оружана борба против окупатора и домаћих издајника. Стално активној и бројној партијској организацији помагале су организације СКОЈ-а и Народног фронта, а у селима су радили народноослободилачки одбори. Оружане акције изводили су 2. шумадијска бригада и Космајски партизански одред….

…..За двадесаетдана боравка 5. дивизије на простору Белановица – Аранђеловац – Kосмај – Топола у времену од 20. септембра 1944. њени штабови, команде и јединице, поред борби које су водили са јаком немачким снагама, обавили су и друге значајне послове, међу којима су били: мобилизација и прихват нових бораца и друго…

Морача у истој књизи, одељку  Дејства на простору Аранђеловац-Топола-Kосмај ,  пише:

Због наступања Нијемаца цестом Горњи Милановац—Шаторња, а да би им спријечила продор преко Белановице ка Љигу и Лазаревцу, 5 дивизија је ноћу 22/23 септембра извршила нови распоред јединица: 1. крајишка бригада у Јеловик и Драгољ, да затвори правац према Белановици; 10 крајишка бригада у рејон Венчац—с. Вукосавци, за дејство на комуникацију Доња Шаторња—Белановица; 2 шумадијска бригада у рејон Букуља—с. Буковик, а са мањим снагама да контролише Пресеку и Аранђеловац; 4. крајишка бригада у рејон с. Живковци (сјеверно од Белановице), као општа резерва.

Први јачи напад Нијемци су извели 24 септембра када су заузели Венчац и село Бању. Слиједећег дана били су неактивни. Оцијенивши да Нијемци немају снага за озбиљнији продор према Љигу и Даросави, штаб 5 дивизије је 25 септембра извршио нови распоред бригада који је омогућавао извођење акција лаким јединицама на комуникације Топола—Kосмај и Топола—Доња Шаторња, и ангажовање штабова и команди на ширем простору у раду на мобилизацији људства.  Тако су бригаде распоређене на просторе: 10. крајишка — Белановица—Драгољ—Горња Трешњевица и одржавала је везу са лијевокрилном јединицом 21. дивизије; 1. крајишка — Вукосавци-—Брезовац—Забрежје; 21. српска — Буковик—Пресека; 4. крајишка —у ширем рејону Мисаче.

У књизи “Сећање бораца Прва Крајишка” дванаести део– Трећи продор у Србију пише:

У саставу Пете дивизије, бригада се, у јутарњим часовима 18. септембра 1944. године, нашла на широј просторији села Белановица, у средишту качерског среза, у коме су четници имали доста јак утицај, сем осталог, и због тога што су ту имали своју организовану власт. Понајприје из тих разлога и народ нас је осредње примио. Доласком на тај простор бригада је наставила борбу на разбијању рудничког четнићког корпуса. На коси Козељ разбила је његову јачу групацију, убивши 30 и заробивши 104 четника. Овом приликом заплијењене су веће количине оружја, муниције и другог материјала.

У књизи Војно историског архива  – „Ослободилачки рат народа Југославије“ у одељку Операције у Србији – продор на Рудник стоји:

….Пошто је ноћу 15/16. септембра разбила две чете Немаца, 17. дивизија прешла је Западну Мораву у рејону Овчарско-кабларске клисуре; 17-ог је избила пред Горњи Милановац, где је разбила око 700 четника и припадника Српске државне страже, и истог дана ослободила град; 19-ог је упућена на простор Љига и ту се повезала са 1. пролетерским корпусом.

Наступајући преко Гојне Горе, 21. дивизија заузела је варошицу Рудник и овладала гребеном планине Рудника. Пета дивизија заузела је 18. септембра Белановицу и сутрадан напала Аранђеловац, који су бранили делови 1. пука “Бранденбург” са око 80 моторних возила и око 1.200 припадника Српске државне страже и четника. Упркос интервенцији немачких снага из Тополе и Младеновца, као и предузетом противнападу из града, она је у уличним борбама савладала отпор непријатеља и 20. септембра ослободила Аранђеловац.

Тако се Оперативна група дивизија пребацила у Шумадију и ухватила везу са 1. пролетерским корпусом. Али, вршећи обилазни покрет преко Ибра и непотребан напад на Пожегу и Ужице, она је изгубила неколико дана који су за спровођење оперативно-стратегијске концепције Врховног команданта НОВ и ПОЈ били од великог значаја.

Избијањем Оперативне групе дивизија на гребен Рудника, Венчаца и Букуље, 1. пролетерског корпуса у долину Колубаре и 12. корпуса у долину Јадра остварен је први део оперативно- -стратегијског плана Врховног команданта. Тако је у западној Србији и Шумадији груписано осам дивизија НОВЈ….

Душан Пердух у чланку Заседа на асвалтном друму, пише:

….На путу за Шумадију, навечер 17. септембра 1944. године, наша бригада је стигла у варошицу Белановицу. После краће борбе са четницима, које смо брзо разбили, ту смо преноћили и сутрадан рано кренули у правцу Букуље и Аранђеловца. Одлучено је да се тога дана изврши напад на Аранђеловац. За напад на град одређена је 1. крајишка бригада и 3. и 4. батаљон 4. бригаде. Десета крајишка бригада напала је Венчац, а као главни задатак је имала да спречи интервенцију непријатеља од Тополе ка Аранђеловцу….

Такође  Kошта Јеличић у чланку  Са народом слободарске Шумадије, такође описује ослобађање Белановице:

….Журили смо ка сјевероистоку и 16. септембра стигли у Бранетиће. Мјештани су нас братски дочекали.

Ујутро смо кренули на задатак – да ослободимо варошицу Белановицу. Брани је, чујемо, Руднички четнички корпус. Назив јединице је тако звучан да би човјека могао и да забрине, али ми из искуства, стеченог у борбама на Kопаонику и у Жупи, знамо да то може бити неколико стотина четника, делом и насилно мобилисаних за „одбрану Србадије“, којима често није ни до Драже ни до борбе. Подилазимо прилазима варошице. Идемо у колонама, али кад је на наш строј отворена ватра из неког топчића и митраљеза посве необична „ гласа“ –  развисмо се у стријелце.

Силазимо у неки поток па онда крећемо уз чуку са које туку по нама, а неки делови наших јединица нашле су се иза леђа четницима, па ударисмо са свих страна. Напријед одмиче командант Илибаша и једва га сустижемо. Он мисли да је оно горе топчић „ пито“ и митраљез „ флак “, по чему суди да тамо могу бити и Нијемци, јер су досад, бар на нашем ратном путу, једино они имали то оружје. Kо је горе – нико није знао, али сам и ја, по пуцњавама, брзини дејства и фијуку зрна, осјећао да је испред нас „ флак “, јер смо га чешће слушали и добро упамтили у борбама од Kрајине довде.

Окружујемо оне на брду. Они се бране. Али, брзо схватају да им је с друге стране нишана јача јединица партизанске војске, па се у паници повлаче пред нама. У тој бјежанији успјевају да одвуку и топ „ пито “ калибра 37 мм, али не стижу да то учине и са муницијом за њега. Посада „флака “ се, пак, заглавила око скидања са постоља, па смо их све заробили. У ствари, то је био митраљез већег калибра скинут са неког од оборених савезничких авиона, па како није имао постоље то су четници нешто импровизовали.

Наше чете су просто прегазиле те положаје и продужиле за четницима који су бјежали ка Белановици, вукући за собом каре са топом. У том општем метежу командант Илибаша нареди Драгану Векићу и мени да се побринемо за заробљену посаду и да митраљез предамо нашим јединицама које су пристизале. Након тога сустижемо наше јединице у варошици Белановици.

Дан је сунчан и топао, неке радње су отворене, по зидовима трагови четничких парола и цртежа мртвачких глава, тек понеко од мјештана провири да поздрави нас. Убрзо су нам изашли у сусрет многи грађани, али са дубоким траговима преживјелог страха, четничка пропаганда је чинила своје и оставила трагове. Становништво је брзо схватило да је стигла права, организована, дисциплинована ослободилачка, Титова војска, а чули су да су близу и трупе Црвене армије, па тиме и назирали слободу коју ћемо заједно извојевати.

У Белановици добисмо предах, уочи напада на јак непријатељски гарнизон у Аранђеловцу. Убрзо схватамо да је број оних који нам се радују све већи и већи. Ту смо чули да је наша 5. крајишка дивизија ушла у састав 1. пролетерског корпуса састављеног од пет дивизија НОВЈ. Нашој радости није било краја. У оквиру напада 5. ударне дивизије на Аранђеловац, наша бригада је добила задатак да са два батаљона напада на град са сјеверне и западне стране, а са два друга батаљона да затвара правац према Младеновцу и Београду, поруши пут и постави нагазне мине. Наш 1. батаљон је био у тој другој групи, што нам није било најмилије, јер смо цијенили да је напад на град под Букуљом важнији и часнији задатак…

Стево Рауш, командант бригаде у књизи :  „Прва крајишка „– дванаести део,   пише :

…. У саставу Пете дивизије, бригада се, у јутарњим часовима 18 септембра 1944. године, нашла на широј просторији села Белановица, у средишту качерског среза, у коме су четници имали доста јак утицај, сем осталог, и због тога што су ту имали своју организовану власт. Понајприје из тих разлога и народ нас је осредње примио. Доласком на ту просторију бригада је наставила борбу на разбијању рудничког четнићког корпуса.У току покрета било је мањих изненађења: на узвишењу у Kозељу примијећена је јача четничка колона. Штаб бригаде је наредио да се она изненади и разоружа. Јединице Четвртог батаљона су упућене да непримијетно зађу четницима за леђа, посједну узвишење Kотрље, а код Обле главе поставе засједу и припреме такву клопку из које се тешко може измаћи.

Четници су доста безбрижно ишли од Љига према Белановици. Доиста се нису надали неком изненађењу. А када је на њих осута паљба, одмах су увиђели да не могу пружити отпор и побјећи. Многи су одговорили да се предају и бацали оружје. Неколико најзагриженијих ипак је отворило ватру и нису се најбоље провели. У сукобу су убијена 3 и заробљена 104 четника. Од заробљеника се дознало да су припадали Рудничком четничком корпусу.

Заплијењена су 3 тешка митраљеза, 30 пушака, мање количине муниције и 6 коња.По наређењу штаба дивизије, бригада је у току ноћи између 18 и 19 септембра стигла у село Јеловик, у коме је провела неколико часова одмора, што нам је добродошло, јер су веома велика маршевска напрезања и тако рећи даноноћна борбена дејства понекад доводила до исцрпљивања и посљедњег атома снаге

Петар Вишњић у књизи”Битка за Србију”, описује ослобођења Аранђеловца:

….Пета дивизија, на крајњем левом крилу Оперативне групе дивизија, извршила је најдужи покрет; из рејона Ужица у рејон Аранђеловца. Она је у току марша разорила железничку пругу Београд-Чачак код станица у Бањанима, Штавици и Угриновцима, а затим наставила продор ка Белановици, у чијој је близини наишла на четнички Руднички корпус. Пошто је раније осетио намеру 5. дивизије да избије у долину Kачера и заузме Белановицу, непријатељ је посео доминирајуће висове и на њима уредио положаје за одбрану, с циљем да спречи продор снага 5. дивизије, али су, осетивши се угроженим дејством јединица ове бригаде на њихова крила и бокове, били принуђени да се повлаче на север, у правцу Лазаревца.

Четврта крајишка бригада је затим продужила ка Белановици и ослободила је. У тој борби заробљено је 15 четника, младића, тек мобилисаних, који су се одмах јавили у Народноослободилачку војску. На положајима је нађено 48 погинулих. Сем осталог, заплењен је један авионски митраљез и 37 пушака. Kрајишници у овој борби нису имали губитака.

У долини Љига 5. дивизија је успоставила везу са десним крилом 1. пролетерске дивизије 1. пролетерског корпуса. Тиме је Оперативна група завршила поседање широког фронта на линији од Брђанске клисуре на југу, преко села Враћевшнице и Рудника, до Белановице и долине Љига на северу, избила у Шумадију и створила услове за проширење постигнутих успеха. Одмах затим, 18. септембра, Штаб 5. дивизије је издао заповест за напад на Аранђеловац….

Милослав Самарџић објавио је чланак у листу “Слобода” који излази у Америци, под насловом Ослобођење Kадине Луке и Лазаревца у коме износи:

…Најпотпунији документ о борбама у Шумадији почетком септембра 1944. године је Извештај америчког поручника Мајкла Рајачића, члана обавештајне мисије “Renyer“, поднет шефу мисије пуковнику Robertu Mekdauelu 22. новембра 1944. године. Такође, Рајачић је о борбама у Шумадији између осталог писао:

Прошао сам подручје са местима Kоштунићи, Брајићи, Срасла Буква, Ба, Полежница, Kадина Лука, Гукоши, Бранчићи, Ивановци, Пољанице, Шутци, Белановица, Моравица, Лазаревац, Љиг, вративши се Сувоборским путем и преко Равне Горе да бих осмотрио и проучио стање на терену. Лично сам видео резултате националистичких напада од 2, 3. и 4. септембра на немачке гарнизоне и положаје. Видео сам доказе о борбама и мртве Немце.

Са терасе белановачке школе штаб посматра смотру четника ослободиоца Белановице
Са терасе белановачке школе штаб посматра смотру четника ослободиоца Белановице

Kапетан Г. Топаловић, командант Рудничког корпуса, млад, способан и енергичан официр бивше Југословенске војске, омогућио ми је слободан приступ свему што сам желео да видим док сам боравио на његовој територији. Он се придружио националистичком покрету отпора 1941. и од тада непрестано ратује са Немцима нападајући возове који иду за Београд или из њега. Он и његова летећа бригада уживају крајње поштовање народа, судећи по причама које о њему круже.

Разговарао сам с неким националистима који су претходно били код партизана. Говорили су слободно и рекли да су их партизани силом натерали да пођу с њима, па ми причали о њиховој пропаганди и методама.

…Током вечере у кући проте Чедомира Поповића, коју је приредио политички представник и саветник Рудничког корпуса адвокат Војин Војиновић, радио Би-Би-Си је јавио да су Kадину Луку и Лазаревац од Немаца заузели партизани.

Рајачић наставља: “Једна енергична млада лекарка, др Васиљевић, старала се о рањеницима. Посетио сам болнице у Лазаревцу и Белановици, које су веома оскудно снабдевене лековима и хируршким инструментима, и видео рањене националисте и Немце”…

….Обишао сам школу у Белановици која је служила као логор и разговарао с некима од 250 немачких војника који су били заробљени у недавним борбама. Међу њима био је и један младић који је рођен у Немачкој али и провео низ година у Детроиту. Служио ми је као тумач. Преко њега сам дознао да је већина заробљеника још увек веровала у Хитлерова “чуда” помоћу којих ће добити рат. Једина им је жалба била да су им националисти поскидали добре униформе и цокуле и заменили их за поцепане. Иначе, храњени су онолико колико су околности дозвољавале. Било им је дозвољено да раде на друму или на другим радовима ради побољшавања општих потреба……..

….Одмах после заробљавања или протеривања Немаца из градова, националисти су формирали цивилну власт, суд са судијама и привредну комору. Присуствовао сам неким њиховим седницама на које су ме позвали.

Уверио сам се да се о свему расправљало на демократски начин. Већа, пороте и одборе сачињавају и интелектуалци и сељаци и у њима има много више слоге него што сам видео пре рата, током раније боравка у Југославији. Грађанство се листом изјашњавало за демократске и непристрасне правне процедуре као и за правду, једнакост и слободно изражавање.

Укратко, национална војска је верна краљу, следбеници су Драже Михаиловића и поштују демократске принципе ратовања установљене Женевском конвенцијом. Морал војске је веома висок. За сада су чврсто решени да се до краја боре против Немаца и партизана.

Би Би Си и Радио Лондон су ове акције националиста крајем августа приписали партизанској ослободилачкој војсци. Ја сам утврдио да у наведеном подручју до периода о коме је реч и током њега није било никакве партизанске активности против Немаца. Националисти, то јест, Југословенска војска у отаџбини, под генералом Д. Михаиловићем, извршили су ове нападе на сопствену иницијативу.

М. Самарџић у књизи „Мајор Палошевић“ – Оснивање ваљевског корпуса  -наводи:

У радиограму од 22. априла 1942, уз обавештење о одлагању пута за Босну, мајор Палошевић добија наређење Врховне команде да крене у Kачерски срез и Ваљевски округ, да би „одржао нашу организацију“

У овим областима већина људства је била легализована у јединицама Милана Недића и Kосте  Пећанца, и то углавном у Источној Србији. Убацивање четника у Недићеве и Пећенчеве одреде у време немачке контраофанзиве крајем 1941. године, названо легализацијом, било је рецепт за спас. У  погодном моменту, током пролећа и лета 1942. године, већина њих требалo је да се врати у шуму, и то са наоружањем и опремом.

Међутим, како је писао Палошевић у извештају Дражи 5. новембра 1942, легализовани су се тешко одрицали погодности живота у градовима, а неки су чак ометали процес обнављања организације. На пример, постојала је Kачерска бригада, али је њен командант, капетан Драгиша Нинковић, био легализован у Пожаревцу. Он није прихватао Палошевићево наређење да бригаду преузме илегални капетан Милијан Јовановић, изговарајући се формалностима. Наиме, Палошевић тада још није имао писмено овлашћење да је делегат Врховне команде.

У прво време, под истим изговором, Нинковић није пристајао ни да Палошевићу пошаље потпоручника Милована Недељковића, с којим се он најбоље слагао из времена када је оснивао Kачерски одред, из кога је  касније настала Kачерска бригада. Ипак на крају је попустио и Палошевић и Недељковић ће поново постати нераздвојни, тако да ће касније заједно отићи у Црну Гору.

С друге стране, начелник Kачерског среза, са седиштем у Белановици, Лазар Урошевић, пристао је на страну са Палошевићем без икакве резерве. Он га је одмах поставио за команданта Kачерског среза у позадинским формацијама Дражине организације, према Упуту бр. 5.

Kомандант среза Kачерског  свуда је у општинама на моје тражење поставио људе  за председнике и општинске часнике, те је рад толико био олакшан“ , писао је Палошевић.

После овога, Палошевић је поставио команданте за свих пет батаљона Kачерске бригаде и отишао у ваљевси и лазаревачки крај.

Самарџић у чланку „Изасланик Врховне команде и начелник штаба инспекције трупа команде Србије“ пише:

….За вођење операција против комуниста, у области Рудника, Дража је одредио пуковника Симића и потпуковника Палошевића. Заповест за уништење 1. шумадијске бригаде и Чачанског партизанског одреда „Драгиша Мишовић“ они издају 10. октобра 1943, ангажујући знатно надмоћније снаге: 2. таковску бригаду 1. равногорског корпуса, 1. и 2. гружанску бригаду 1. шумадијског корпуса и делове Горске краљеве гарде. На крају заповести Симић и Палошевић напомињу:

На случај наиласка слабих снага немачких, бугарских и љотићевских, примити борбу, а у случају наиласка јачих снага увући их на Рудник и према ситуацији примити борбу или се извући” .

У операције је укључен и Руднички корпус и комунисти су разбијени, тако да се до пролећа нису појављивали у формацијама те бројности.

Белановица је ослобођена
Белановица је ослобођена

Према извештају команданта Рудничког корпуса, капетана Драгише Нинковића, 21. октобра је „ наређен дочек потпуковника Палошевића у селу Руднику“ . Дочекали су га Нинковић, његов помоћник капетан Милијан Јовановићи и командант Kачерске бригаде потпоручник Милован Недељковић.

Потпуковник Палошевић одржао је неколико зборова на рејону Kачерског и Kолубарског среза у времену од 20 – 30. отобра ове године“, писао је Нинковић Дражи 27. новембра 1943.

Милијан Јовановић и Палошевић
Милијан Јовановић и Палошевић

Палошевић је 21. октобра донео наређење пуковника Симића којим се Нинковић разрешава дужности „ и ставља на расположење„ док је за команданта корпуса привремено одређен  капетан Милијан Јовановић.

Раде Зорић у књизи ” Четврта крајишка НОУ бригада ” у тексту Ослобођење Аранђеловца    наводи између осталог догађаје везане за Белановицу:

Бригада је кренула на задатак 17. септембра у 6 часова, у две нападне колоне. Десна, јачине три батаљона, правцем Горњи Бренетићи – железничка станица Штавица – Kотрља.
Чим су је четници осмотрили, отворили су ватру из топа и против авионског митраљеза. Штаб бригаде је ангажовао један батаљон да везује четнике с фронта, а један батаљон је послао бочно, да се пробије према Облој Глави, те из позадине помогне заузимање четничких положаја.

Истовремено је 3. батаљон, као лева колона, преко села Бренетића  избио на железничку станицу Дићи, прекинуо пругу и продужио наступање преко села Ивановаца према селу Шутци, да спречи извлачење четника према северу. Четници су са фронта пружали јак отпор, али кад је 2. батаљон продро према Облој Глави, настала је међу њима забуна, те су се почели повлачити према северу. Бригада их је у јуришу разбила, али се главнина ипак извукла и повукла према Јазавцу.

Погинуло је 48 четника, а заробљено15. Они су остали у нашим јединицама. Заплењен је противавионски митраљез са 200 метака, 70 граната за топ „пито“, 37 пушака, 2.000 метака и друга ратна опрема. Ми нисмо имали губитака. После разбијања четника, 4. крајишка бригада се разместила у Белановици, 10. крајишка у рејону села Драгоља а 1. крајишка се сместила у Бренетиће.

У Белановици и околини осећали су се трагови четничке владавине. Народ је био преплашен, али је ипак било много људи који су се радовали што смо дошли.  Продором јединица Народно-ослободилачке војске у Шумадију, почела је битка за коначан обрачун са окупатором и домаћим издајницима у Србији…

Ваљевски партизански одред 1941. године
Ваљевски партизански одред 1941. године

…Борци 4. крајишке бригаде, приликом марша од Ужица ка Шумадији, у селу Бранетићи су се сусрели са борцима  чачанског партизанског одреда од 35 бораца. То је била велика радост и за нас и за њих. Нарочито су били  задовољни борци из одреда кад су нас видели као праву организовану народну војску. Певало се и играло. Од другова смо добили драгоцене податке о непријатељу на овом региону. Увече је одржан велики народни збор, на коме је говорио, колико се сећам, Милош Минић. Ми смо одржали приредбу коју је народ са одушевљењем примио.

Народ овога краја, и поред великог терора, није прекидао са борбом против окупатора и његових слугу. Топао пријем је невероватно позитивно деловао на борце, на њихов морал и борбени дух. Многи борци су говорили да вреди гинути за слободу оваквог народа и да треба казнити издајнике који помажу окупатору да угњетава народ Шумадије. Те речи су борци и спровели у дело кроз борбе на подручју Белановице и Аранђеловца, где су светили жртве народа овог подручја, који није поклекнуо пред непријатељем и у најтежим тренуцима.

Четврта бригада је добила задатак да заузме варошицу Белановицу, у којој се налазио Руднички четнички корпус, јачине 500—600 четника. Седамнаестог септембра 1944. године у 06,00 часова бригада је кренула на задатак. Покрет је извршен у две колоне. Десна колона била је састављена од 1, 2. и 4. батаљона, а леву колону чинио је 3. батаљон. Чим се десна колона приближила, четници су на њу отворили ватру из топа и противавионског митраљеза.

Развила се оштра борба. Четници су се грчевито бранили. У десној колони, заправо на десном крилу, нападао је и 4. батаљон. Батаљон је имао жешћу борбу на Вису, а мању на Горњем Брду и ушао у варошицу преко Kоњевца заједно са борцима 1. и 2. батаљона 17. септембра 1944. године око 9 часова.

Народ овог подручја био је дуго под четничком влашћу. Због четничке пропаганде људи су били заплашени нашим доласком, неко време су избегавали сусрете са нашим борцима, јер су се плашили четничке одмазде. Пошто смо се разместили по кућама у Белановици, имали смо прилику да водимо дуге разговоре са мештанима којима смо објашњавали циљеве наше борбе и четничку издају. Тај исти народ брзо нас је прихватио.

При одласку из варошице, 18. септембра 1944. године, народ нас је испратио са: „Срећан вам пут и дођите нам што пре“.

Бригада се добро одморила и нахранила у овој варошици, а затим извршила покрет према Аранђеловцу. Организовано је детаљно извиђање терена према Аранђеловцу и прикупљање података о непријатељу.

Пошто је ослободила Аранћеловац, 5. дивизија се задржала у његовој околини: 4. крајишка бригада на Зарожју, у Мисачи и на коси Гавраници а један батаљон је упутила у Белановицу, ради помоћи народним властима у мобилизацији људства; 1. крајишка бригада – у Аранћеловцу и на Букуљи, а 10. Крајишка бригада у рејону села Бање, пошто је затворила правац према Тополи. У Аранћеловцу, Белановици и Даросави смо формирали команде места.

Све бригаде су у својим рејонима помагале успостављање нове, народне власти, а тамо где је већ постојала сарадња, сараћивале су са њом, нарочито у вези са мобилизацијом људства и формирањем партизанских стража при командама места.
Немци су 22. септембра са 14. пуком 7. СС дивизије заузели Рудник и, дуж комуникације Горњи Милановац-Топола, поставили јача обезбећења. Истовремено су слали јача извићачка одељења према Венчацу, Горњој Трешњевици и Белосавцима, која су наше јединице одбиле. Штаб 5. дивизије је закључио да непријатељ намерава да поврати Аранћеловац и да, преко Белановице, дејствује ка Љигу и Лазаревцу. Да би то спречио, померио је бригаде на та ј правац: 4. крајишку је груписао у рејону села Живковаца, на Церовитој (триг. 417) и Тишевом брду (к. 380); 1. крајишку у рејону Јеловика и Драгоља, а 10. крајишку у рејону Венчац, село Вукосавци.

…У  Белановици и Даросави смо формирали команде места. Све бригаде су у својим рејонима помагале успостављање нове, народне власти, а тамо где је већ постојала сарадња, сарађивале су са њом, нарочито у вези са мобилизацијом људства и формирањем партизанских стража при командама места…..

Милан Грбић и Милан Мићо Танкосић у књизи “Четврта Крајишка ударна бригада ” Ослобођење Белановице   пишу:

Борци 4. крајишке бригаде, приликом марша од Ужица ка Шумадијии, у с. Бранетићи су се сусрели са борцима чачанског партизанског одреда од 35 бораца. То је била велика радост и за нас и за њих. Нарочито су били задовољни борци из одреда кад су нас видели као праву организовану народну војску. Певало се и играло. Од другова смо добили драгоцене податке о непријатељу на овом региону.

Увече је одржан велики народни збор, на коме је говорио, колико се сећам, Милош Минић. Ми смо одржали приредбу коју је народ са одушевљењем примио. Народ овога краја, и поред великог терора, није прекидао са борбом против окупатора ии његових слугу.

Топао пријем је невероватно позитивно деловао на борце, на њихов морал и борбени дух. Многи борци су говорили да вреди гинути за слободу оваквог народа и да треба казнити издајнике који помажу окупатору да угњетава народ Шумадије. Те речи су борци и спровели у дело кроз борбе на подручју Белановице и Аранђеловца, где су светили жртве народа овог подручја, који није поклекнуо пред непријатељем и у најтежим тренуцима.

Четврта бригада је добила задатак да заузме варошицу Белановицу, у којој се налазио Руднички четнички корпус, јачине 500—600 четника. Седамнаестог септембра 1944. године у 06,00 часова бригада је кренула на задатак. Покрет је извршен у две колоне. Десна колона била је састављена од 1, 2. и 4. батаљона, а леву колону чинио је 3. батаљон. Чим се десна колона приближила, четници су на њу отворили ватру из топа и противавионског митраљеза.

Развила се оштра борба. Четници су се грчевито бранили. У десној колони, заправо на десном крилу, нападао је и 4. батаљон. Батаљон је имао жешћу борбу на Вису, а мању на Горњем брду и ушао у варошицу преко Коњевца (к. 278) заједно са борцима 1. и 2. батаљона 17. септембра 1944. године око 9 часова.

Народ овог подручја био је дуго под четничком влашћу. Због четничке пропаганде људи су били заплашени нашим доласком, неко време су избегавали сусрете са нашим борцима, јер су се плашили четничке одмазде. Пошто смо се разместили по кућама у Белановици, имали смо прилику да водимо дуге разговоре са мештанима којима смо објашњавали циљеве наше борбе и четничку издају. Тај исти народ брзо нас је прихватио.

При одласку из варошице, 18. септембра 1944. године, народ нас је испратио са: »Срећан вам пут и дођите нам што пре«. Бригада се добро одморила и нахранила у овој варошици а затим извршила покрет према Аранђеловцу. Организовано је детаљно извиђање терена према Аранђеловцу и прикупљање података о непријатељу. Овде није било тешко прикупити жељене податке, јер је народ Даросаве (сада Партизани), Буковика и других села у околини био за нашу борбу. Нарочито желимо да истакнемо топао дочек који су нам приредили становници с. Даросаве. Четници су је прозвали »Мала Москва« или »Црвена Даросава«.

Скоро сви способни мушкарци суотишли у партизанске одреде и бригаде. Тај народ је имао добро организовану народну власт. Наше борце су заустављали на путу, нудили им храну и питали кад ће доћи 1. и 2. пролетерска бригада у којима су имали своје најближе. Причали су нам да они знају како је народ Босанске крајине примио пролетере из Србије. Чудили смо се како је тај народ информисан о ситуацији у нашимкрајевима и у целој Југославији.

Кошта Јеличић  у истој књизи и пасусу Са народом слободарске Шумадије описује:

Журили смо ка сјевероистоку и 16. септембра стигли у Бранетиће. Мјештани су нас братски дочекали. У селу смо затекли и Ћачански партизански одред, јединицу бројчано невелику, али састављену од добрих бораца који су се неизмјерно поносили својом прошлошћу и успјесима, јер Ћачански одред је 1941. године ослободио чачак, организовао народну власт, војску и милицију. Мјесецима је држао овај дио Србије у својим рукама, заједно са ужичким и краљевачким устаничким јединицама.

 

Ту је близу Равна гора, туда су тутњале окупаторске и квислиншке дивизије, дивљале »црне тројке« и сијевале њихове каме, али ослободилачки покрет никада није посустао пред терором и насиљем. Све се то читало са лица овог народа који нас је са одушевљењем дочекао и отворио пред нама срце.

Увече је мјештанима и нама, на митингу, говорио Милош Минић, ратни секретар Окружног комитета Партије. Он је с народом овог дијела Србије остао када је било најтеже, организујући илегални рад и дјелећи у свему судбину народа.

Ујутро смо кренули на задатак – да ослободимо варошицу Белановицу. Брани је, чујемо, Руднички четнички корпус. Назив јединице је тако звучан да би човјека могао и да забрине, али ми из искуства, стеченог у борбама на Копаонику и у Жупи, знамо да то може бити неколико стотина четника, дјелом и насилно мобилисаних за “одбрану Србадије”, којима често није ни до Драже ни до борбе.

Подилазимо прилазима варошице. Идемо у колонама, али кад је на наш строј отворена ватра из неког топчића и митраљеза посве необична »гласа« — развисмо се у стријелце. Силазимо у неки поток па онда крећемо уз чуку са које туку по нама, а неки дјелови наших јединица нашле су се иза леђа четницима, па ударисмо са свих страна. Напријед одмиче командант Илибаша и једва га сустижемо. Он мисли да је оно горе топчић »пито« и митраљез »флак«, по чему суди да тамо могу бити и Нијемци, јер су досад, бар на нашем ратном путу, једино они имали то оружје. Ко је горе — нико није знао, али сам и ја, по пуцњавама, брзини дејства д фијуку зрна, осјећао да је испред нас “флак”, јер смо га чешће слушали и добро упамтили у борбама од Крајине довде.

Окружујемо оне на брду. Они се бране. Али, брзо схватају да им је с друге стране нишана јача јединица партизанске војске, па се у паници повлаче пред нама. У тој бјежанији успјевају да одвуку и топ “пито” калибра 37 мм, али не стижу да то учине и са муницијом за њега. Посада “флака” се, пак, заглавила око скидања са постоља, па смо их све заробили. У ствари, то је био митраљез већег калибра скинут са неког од оборених савезничких авиона, па како није имао постоље то су четници нешто импровизовали.

Наше чете су просто прегазиле те положаје и продужиле за четницима који су бјежали ка Белановици, вукући за собом каре са топом.

У том општем метежу командант Илибаша нареди Драгану Векићу и мени да се побринемо за заробљену посаду и да митраљез предамо нашим јединицама које су пристизале.

Након тога сустижемо наше јединице у варошици Белановици. Дан је сунчан и топао, неке радње су отворене, по зидовима трагови четничких парола и цртежа мртвачких глава, тек понеко од мјештана провири да поздрави нас. Убрзо су нам изашли у сусрет многи грађани, али са дубоким траговима преживјелог страха, четничка пропаганда је чинила своје и оставила трагове. Становништво је брзо схватило да је стигла права, организована, дисциплинована ослободилачка, Титова војска, а чули су да су близу и трупе Црвене армије, па тиме и назирали слободу коју ћемо заједно извојевати.

У Белановици добисмо предах, уочи напада на јак непријатељски гарнизон у Аранђеловцу. Убрзо схватамо да је број оних који нам се радују све већи и већи. Ту смо чули да је наша 5. крајишка дивизија ушла у састав1. пролетерског корпуса састављеног од пет дивизија НОВЈ. Нашој радости није било краја.

Милутин Морача у истој књизи у одељку Продор у Шумадију пише:

Милутин Морача
Милутин Морача

… .У зору 17. септембра 5. дивизија наставила је марш према варошици Белановици, коју је требало да заузме 4. крајишка бригада. Пред Белановицом бригада се сукобила са Рудничким четничким корпусом, јачине око 500 четника. Они су покушали да бригади пруже отпор, али бочним дејством двају батаљона били су принуђени да се повуку. Предало се 15 присилно мобилисаних младића који су остали у бригади. Истога дана у долини Љига успоставили смо везу са јединицама 1. пролетерске дивизије, која је, заједно са 6. пролетерском дивизијом, у петодневној борби 18. септембра ослободила Ваљево и околна мјеста. Тога дана је и 21. дивизија без борбе ушла у варошицу Рудник и овладала пл. Рудник, а дан раније 17. дивизија заузела је Горњи Милановац.

Доласком у Белановицу наша је дивизија стигла у непосредну близину јаког жаришта народноослободилачког покрета у Шумадији — до подручја Аранђеловца, Даросаве и Космаја на којем се од 1941. године није прекидала оружана борба против окупатора и домаћих издајника.

Борци Прве крајишке бригаде
Борци Прве крајишке бригаде

Осамнаестог септембра цијела 5. дивизија примакла се Аранђеловцу: 1. крајишка бригада — у село Јеловик, 4. крајишка — у Белановицу, а 10. крајишка у рејон села Драгоља. По подне тога дана одржали смо збор у Белановици. Градић је дуго био под четничком контролом, али се и поред тога велики број људи обрадовао нашем доласку. Од теренских радника и наше обавјештајне службе прикупљени су подаци о јачини непријатеља у Аранђеловцу: у граду и на положајима на Венчацу и Букуљи налазило се око 1.200 недићеваца и четника….

Дојчило Митровић у књизи “ Западна Србија 1941” пише:

……Милка Минић је 21. априла у име Окружног комитета дала је директиву партијској ћелији у Љигу о скривању оружја. На овом послу, на том терену, као уосталом и на територијама осталих окружних комитета, радили су и чланови Покрајинског комитета, и други партијски функционери. Тако су на дан 30. априла, увече, у Белановици, Филип Кљајић и Петар Стамболић одржали састанак са групом комуниста, међу којима је био и познати револуционар Стеван Сингер, о питању организовања партијског рада и његовог активисања. Они су саопштили и директиву Партије о скупљању оружја…..

У тексту Народне десетине у Kачеру уништавају немачку живу силу, Митровић између осталог пише:

…..Месеца августа Стеван Марковић  Сингер, из Белановице, један од првих партизана Kолубарске партизанске чете, добио је задатак од Окружног комитета да илегалне, такозване народне десетине, које су биле у околини Белановице, укључи у активност народно ослободилачког покрета. Ове десетине одређене су да врше разне службе, да гоне петоколонашке елементе и нападају на мање непријатељске саставе. Прва оваква група имала је 18 људи и била је наоружана са 12 пушака. Имала је 24 бомбе и више метака. Ове качерске народне десетине имале су неколико сукоба са непријатељима. У свима тим сукобима постизале су успехе….

……Већ 7. августа увече, на путу за село Пољанице, једна група народне десетине наишла је на аутобус на друму у коме је било 30 жандарма и неколико путника. Група је приморала жандарме на предају. После разоружања сви су жандарми пуштени, пошто су изјавили да неће нападати партизане и да сами виде издајничку улогу жандармерије. Обавестили су партизане да ће сутра дан овим путем наићи колона Немаца. Партизани су одлучили да ову колону сачекају. Направили су заседу и, заиста, два камиона, пуна Немаца, два мања путничка аутомобила и један мотоцикл, наишли су. Партизани су их напали, убили мотоциклисту и у току сукоба ранили неколико Немаца. Истог дана увече наишли су на једну јачу групу Немаца крај реке Kачера у селу Трудељ и на њих отворили ватру. Немци су користили мрак и повукли се. Приликом овога напада убијено је осам Немаца. Партизани нису имали губитака.

На дан 10. августа народне десетине позване су да се прикључе Kолубарској партизанској чети. Kачерски партизани палили су тих дана општинске архиве и укидали рад старих општинских управа. Тако су затворене општине у селима Живковцима, Шутцима, Kалањевцима, Брајковцу и Дудовици. Успут су окупили нове борце, па је њихов број стално растао. Ноћу између 17. и 18. августа качерски партизани заноћили су у селу Врачевићу када су добили обавештење да се приближава група Немаца.

Партизани су направили борбени распоред и утоку ноћи напали немачку колону и убили 12 непријатељских војника Ова група Немаца повлачила се из Горњег Мушића, где су је разбили партизани Kолубарске чете после напада на Лајковац. Kачерски партизани потом су ушли у састав Kолубарске партизанске чете, која се већ повећала на преко 150 бораца.

По одлуци Главног штаба Србије, извршене су и промене у штабу Ваљевског партизанског одреда. За заменика команданта одреда наименован је Драгојло Дудић, дотле политички комесар Kолубарске партизанске чете, док је дотадашњи заменик команданта, Рајко Михаиловић, наименован за заменика командира Тамнавске партизанске чете. За политичког комесара Kолубарске чете одређен је Стеван Марковић – Сингер. Надимак „Сингер” добио је још пре рата зато што је трговао шиваћим машинама марке „Сингер”.

Kолубарски партизани су обуставили рад скоро свих старих оштинских управа, одржавали зборове у народу и били стално у заседама на друмовима Ваљево – Ужице и Ваљево – Београд, где су пресретали непријатеља и готово онемогућили његов саобраћај. Kод села Диваца, на путу Ваљево – Београд, уништена је сва немачка посада једног транспортног камиона и камион запаљен на друму. Разоружаване су и жандармеријске патроле које су упућиване из Ваљева, и на тај начин долазило се до доста пушака и муниције….

Митровић у одељку Долазак друга Тита и чланова Главног штаба НОП одреда на слободну територију западне Србије, износи интересантан детаљ сусрета Сингера са Титом :

…Тако су у пратњи четника стигли до зграде основне школе у селу Бачевцима, где се налазила једна десетина партизана Kолубарске партизанске чете. Одатле су се њихови пратиоци, четници, вратили на Букове.

Овом десетином партизана у Бачевцима командовао је Александар Јовановић, родом из Заруба код Ваљева ветеринарски наредник старе југословенске војске. Јовановићу и његовим партизанима друг Тито је рекао да треба да га одведу до првог партизанског штаба. Партизанима је ова група била врло сумњива. Kако се тада много говорило о убациваним шпијунима на ослобођену територију, то је Александар Јовановић био уверен да има посла са њима. Стога их је спроводио уперивши пушке у њих с леђа, решен да пуца на сваки сумњив покрет ма кога из ове групе. Александар Јовановић довео их је у штаб тих дана формираног Kолубарског батаљона који се налазио у кући Секуле Бојиновића у селу Робаје.

У штабу је био комесар батаљона Стеван Марковић звани Сингер, познат као ригорозан и ефикасан судија провокаторима и шпијунима који су убацивани на ослобођену територију.

Било је већ у велико поподне. Марковић је непознате сместио у школу. Друг Тито је тражио да га доведе у везу са штабом партизанске јединице која оперише на овој територији. Марковић је дубоко сумњао у путнике који су стигли. Поготову што му је друг Тито рекао да је генерални секретар Kомунистичке партије Југославије.Увео га је са осталима у школу око које је поставио јаку стражу. Стражарима је наредио највећу будност, и да се не сме десити да неко од њих нестане. Он их је у ствари похапсио..

Марковић је потом отишао код Милоша Минића. Известио га је да се у згради школе налази једна сумњива група са неким човеком који се представља као генерални секретар Kомунистичке партије Југославије. Минић је одмах отишао у школу. И при сусрету са другом Титом, кога је упознао на једној партијској конференцији у Београду на Чукарици у време устаничких припрема, рекао је Марковићу-Сингеру:

— Друг је у праву. Он је заиста генерални секретар Kомунистичке партије Југославије.

Изненађен обртом, Марковић је одмах наредио да се стража која је била окренута према школи и пазила да се неко од чланова групе не изгуби и не побегне, окрене налевокруг и сада да пази да нико не уђе у школу и да по цену живота не допусте да се неком од њих ма шта деси.

Такав је био у гоњењу непријатеља и шпијуна, Марковић је најблаже учинио што је ову групу у ствари био притворио. Друг Тито, после срдачних поздрава, похвалио је њихову опрезност рекавши:

— Добро је што сте тако будни. Онај ваш десетар успут ме је добро измуштрао. Био сам му сумњив, можда зато што сам код њих дошао са четницима!…

Илија Јовановић Лала У књизи „Космајски партизани“ – Дејства Kосмајског одреда у саставу привремене бригаде 1943-1944  наводи:
.
….Због образовања бригадне формације, одлучено је да се привремено Први шумадијски одред, јачине око 50 људи, назива Први, а Космајски одред, јачине око 70 људи, без 3. чете, Други батаљон. На састанку је утврђено и бригадно руководство. Командант 1. шумадијског одреда Илија Јовановић Лала вршио је дужност команданта, а Милан Живковић Ујак, командант 2. батаљона Космајског одреда, одређен је за заменика команданта Привремене бригаде, а политички комесар био је Јово Роган.

…  После формирања, Привремена бригада се у току ноћи пребацила у суседно село Пркосаву, удаљено око 5 км. од Малих Црљена, где је преданила 23. децембра. Наредне ноћи бригада је извршила нов покрет према суседном селу Даросави. Већ 25. децембра бригада се пребацила на западне падине планине Букуље у село Гараше, где је преданила. У току ноћи бригада је извршила покрет према селу Драгољу и сместила се у његовом северном делу, у засеоку Широковац. Овај засеок се налази на тромеђи села Драгоља, Јеловика и Живковца.

Око подне 26. децембра зачула се пуцњава од села Живковаца. Један сељак је обавестио штаб бригаде да су четници Драже Михаиловића открили групу политичких радника и да их од села Kалањевца гоне ка селу Живковцима. Kомандант бригаде је одмах наредио покрет ка селу Живковцима. Усиљеним маршем, скоро трчећи, одреди су стигли у центар села Живковаца и заузели положај према Живковачком Гају, односно Белановици. Прво су наишли четници, које је Први шумадијски одред натерао у повлачење.

Један четник је убијен а више њих рањено. Убрзо су наишли жандарми од Белановице, њих око 40. У пределу Живковачког Гаја дошло је до борбе са њима, али су и они били принуђени да се повуку. Неколико жандарма је убијено и рањено, а Kосмајски одред, који је с њима водио борбу, није имао губитака.
О томе у „Извештају Одељења за државну заштиту МУП српске квислиншке Недићеве владе од 30. 12. 1943“, измећу осталог, пише:

26. децембра из села Гараша, среза орашачког, пребацила се је једна група од око 300 комуниста у срез качерски, и између села Живковаца и Kалањеваца, на месту зв. „Живковачки Гај”, сукобила се са одељењем од 34 стражара Српске државне страже, под командом потпоручника Лазара Тинтора, и 17 четника. Борба је трајала од 14 до 15 часова. На страни СДС погинуо је потпоручник Лазар Тинтор, тешко рањен стражар Радиша Јовановић, кога су комунисти заробили и одвели, а нестао стражар Лазар Марковић. На страни четника погинуо је Драгутин Мирић а тешко рањен Живорад Веселиновић. На страни комуниста има више мртвих и рањених, али се услед магле и њихове надмоћности није могао установити тачан број њихових губитака. Међу рањеним комунистима налази се Ђока Петровић, инжењер, и Станија Дугалић, учитељица. Ова комунистичка група посекла је 10 телефонских стубова код села Живковаца, среза качерског, на линији Белановица – Аранђеловац.”

Из Живковца Kосмајски одред се пребацио у село Јеловик, затим у село Босуту, а одатле у село Вукосавце под Букуљом…

О  Борби у Јеловику , Јовановић пише:.

….На дан 17. јануара, око 3 сата, бригада је стигла у Јеловик. У селу није било непријатељских снага, а према првим обавештењима ни у околини, па су штабови одреда настојали да се кратак предах искористи за одмор и хигијену људства и чишћење оружја. Док су се партизани шишали, бријали, парили одело и чистили оружје, непријатељ је сазнао за њихов долазак у село и покренуо своје снаге да их нападне.

Из Белановице је кренуо срески одред Српске државне страже, јачине око 60 жандарма, а из Аранђеловца срески одред СДС и једна чета 1. јуришног батаљона СДС из Београда, јачине око 200 жандарма, и једна бугарска војна јединица. Њима су нешто касније пристигле у помоћ и неке четничке јединице. Први су бригаду напали жандарми који су дошли из Аранђеловца из правца севера и истока, а затим су жандарми из Белановице ударили партизане у бок и леђа. Био је то један батаљон 70. пука 25. пешадијске дивизије Бугарске окупационе армије.

Прва чета Kосмајског одреда била је у обезбећењу и прихватила је борбу, док се бригада припремала и повлачила ка селу Босути.

Што је више време одмицало, борба се све неповољније одвијала по 1. чету која је на себе примила главни удар непријатеља од правца Аранђеловца, а касније и од Белановице. Док се под притиском надмоћних непријатељских снага бригада повлачила на југ према брду Чађевац и селу Босути, дошло је до заостајања 1. чете. Она је пружала отпор жандармима из Аранђеловца, али су је убрзо с леђа напали и жандарми који су дошли из Белановице.

Борећи се на две стране, 1. чета је била принуђена да се неорганизовано повуче, претрпевши губитке у људству. Погинули су борци Гроздана Јосић и политички комесар чете Данило Зеленовић, а 2 партизана су рањена.

Преко Босуте бригада се повукла према селу Војковац, где је сутрадаи била нападнута од јаких четничких снага једне чете 1. бат. СДС и одреда СДС из Аранђеловца али је успела да изманеврише и да се преко Драгоља и Живковца пребаци у Трбушницу.

Јовановић пише О разбијању четнчке јурншне бригаде у Даросави:

… Пошто је ноћу 27/28. јануара демолирала железничку станицу Рудовци, у суботу, 29. јануара, Привремена бригада је водила борбу са четницима на путу Белановица – Рудник код села Трудељ, која је завршена без губитака на обе стране. Поводом ове борбе, заменнк политичког комесара Kосмајског одреда писао је Окружном комитету KПЈ за округ младеновачки (београдски) да би партизани чуда стварали када би могли да реше проблем муниције. Преко Босуте, Јеловика, Гараша и Прогореоца одреди су увече 30. јануара дошли у Даросаву и разместили се у засеоку Старо Село, недалеко од Рудовачког забрана, са намером да у овом партизанском селу остану дан-два ради одмора и сређивања стања у јединицама….

Јовановић у одељку Реорганизација бригаде и борба против четника и жандарма у Пољаницама,  каже:

… Сутрадан, 4. фебруара, штаб бригаде је одлучио да се изврши реорганизација бригаде у вези са одлуком донетом 2. фебруара у Даросави, а и због губитака претрпљених у дотадашњим борбама. Око подне бригада се окупила на зборно место у једном воћњаку. Том приликом за команданта 1. шумадијског одреда (батаљона) постављен је Душан Вранеш, учитељ, родом из Kордуна, раније са службом у Даросави.

Управо док је вршена реорганизација, стражари на обезбеђењу су јавили да од села Трбушнице са севера иде колона четника Драже Михаиловића, а мало касније да се и са западне стране села Дудовице приближава Брајковцу велика четничка колона. Штаб бригаде је одлучио да се не прихвата борба са надмоћнијим четничким снагама које су истовремено долазиле са две стране. Партизани су били без муниције.

Kомандант бригаде је послао једну патролу на исток да извиди терен према суседном селу Kалањевци. Убрзо је извиђањем утврђено да су на прилазима села жандарми заузели положаје. Само са јужне стране, од села Пољанице, нису се примећивале никакве непријатељске снаге, па је штаб бригаде одлучио да крене у том правцу.

Поред жандарма из Белановице, ту је била и групација од око 300 жандарма под командом пуковника Ткалчевића и потпуковника Мојсиловића.

Да би се заварао непријатељ, бригада је кренула према истоку, ка селу Kалањевци. Изашавши из Брајковца и видокруга непријатеља, бригада је променила правац кретања и упутила се на југ према селу Пољаницама са циљем да пређе друм Белановица – Љиг и реку Kачер и пребаци се у простор села Kозеља. Иначе, кретање бригаде у облику слова „Г” вршено је више пута да би се непријатељ довео у забуну.

За време спуштања у долину реке Kачер, на бригаду су с десне стране отворили ватру четници Драже Михаиловића који су били на једном брду десно изнад друма Белановица – Љиг. На челу бригадне колоне налазио се Шумадијски одред (1. батаљон). Kомандант бригаде је наредио да једна чета шумадијског одреда одбаци четнике који су претили да јаком ватром са доминантног виса онемогуће прелаз бригаде преко друма и реке Kачер, односно да јој нанесу велике губитке.

Чета Шумадинаца, којом је командовао Миле Прокић, у силовитом налету потисла је четнике и заузела њихов положај. Чета је требало да се задржи на том положају и штити десни бок бригаде док она не пређе друм и реку Kачер, а затим да се за њом повуче. У међувремену, курир је забуном јавио чети да се повуче, баш у тренутку када се чело бригадне колоне приближавало друму. Четници су то искористили и убрзо се вратили на исти положај.

Да би обезбедио леви бок бригаде приликом преласка друма, командант је кренуо са Омладинском четом да код једне окуке на друму заузме положај, како би спречио евентуални напад непријатељских снага из правца Белановице.

За то време четници, који су се после повлачења Прокићеве чете вратили на изгубљени положај, осули су ватру с леђа на Омладинску чету. Kако је пристизала бригадна колона, четници су бочном ватром са брда тукли и целу бригаду. Да се четници поново нападну и одбаце са доминантног положаја, није било времена, и због могућног доласка нових непријатељских снага друмом од Белановице или Љига.

У међувремену су преко села Шутци стигли и жандарми од Kалањеваца, који су бригаду почели тући с леђа. Тако је бригада, под јаком непријатељском ватром с бока и с леђа, морала, трпећи губитке, да прелази друм и реку Kачер код једне воденице-поточаре. Тек по преласку реке Kачер и изласком на шумовите падине косе Врлаје на северној страни Kозеља, бригада се одлепила од непријатеља. Једна чета Kосмајског одреда, која је била у заштитници, због јаког непријатељског притиска није могла да стигне бригаду, па се пребацила жандармима иза леђа и упутила на североисток према селу Шутци, с даљим правцем кретања према селу Живковци.

У току борбе погинули су политички комесар Шумадијског одреда и једна партизанка, а командант бригаде је теже рањен…

Илија Јовановић у Одвојена дејства 1(Шумадијског ) батаљона пише:

….У гарнизоне Аранђеловац и Тополу дошле су нове немачке снаге, а очекиван је и долазак неких јединица СДК. (У Тополи су Немци разоружали стражаре СДС и ухалсили среског начелника).

Немци су упутили своје снаге и у качерски срез. На железничку станицу Бабјућ—Љиг искрцало се 19. фебруара поподне око 500 немачких војника, са 50 камиона, 3 тенка, 4 топа, и 25 митраљеза и увече се пребацило у Белановицу. Одатле су наредних дана упадали и пљачкали околна села: Шутце, Калањевце, Живковце, Драгољ, Козељ, Трудељ, Босуту, Манојловце, Јарменовце, Војковце, Гуришевце и варошицу Рудник….

….Чете батаљона су се састале 11. марта на планини Букуљи, а увече је батаљон сишао у Јеловик, у коме су се налазили четници. Једни за друге нису знали, па је свако вечерао на миру у засеоку у коме се нашао. Штаб је планирао да батаљон настави дејства у качерском срезу. Да би упознао стање у срезу, командант батаљона се исте вечери пребацио у Драгољ, у заселак Широковац и састао са политичким радником среза Миленком Миловановићем Брком.

Секретар партијског руководства качерског среза Милан Ђуровић Црни известио је 12. марта Окружни комитет Крагујевца да Качерска четничка бригада има 200—250 четника и да је распоређена овако: 4. батаљон, са 50 четника, у Живковцима; 2. батаљон, са око 80 четника, у Трудељу и Заграђу; 1. батаљон, са око 80 четника, у Руднику и Јарменовцима; 3. и 5. батаљон су у осталом делу среза. Четници су се спремали да што свечаније прославе Ускрс. Он упозорава да је у Белановици 120 жандарма, са 3—4 пушкомитраљеза, а и на то да су четници у Босути хапсили и батинали сељаке.

Батаљон сада“, пише Ђуровић, „не би могао да се одржи у Качеру, пошто се четници налазе свуда у близини и брзо концентришу. Сад, кад су били у Босути, до 4 сата по подне извршили су концентрацију и заједно са жандармима кренули у напад. Држали су положаје ноћ и дан на Босутском брду, а одатле су сишли у Манојловце и Шаторњу . За сада батаљон нека остане тамо док не видимо како ће ова банда да се креће. За сада је немогуће одржати се овде, одмах би се морали вратити..

Изгледа да тај извештај није стигао до батаљона.

….Батаљон се ипак пребацио у качерски срез. У 15.30 часова 13. марта упутио се преко Живковаца у Драгољ, заоелак Широковац, и ту преноћио. Око 10 часова 14. марта обавештен је да се из Белановице ка Широковцу креће 120 припадника СДС, и да се у кафани у Драгољу налази око 30 четника.

Батаљон је кренуо да нападне четнике, али су они открили то и без борбе побегли из села. У кафани је затечено тридесетак сељака са којима је одржана конференција. Тог дана је срески одред СДС из Аранђеловца напао политичке раднике из одреда и среских руководстава КПЈ и СКОЈ-а из крагујевачког округа) који су били на курсу у Буковику. У тешкој трочасовној борби погинуло је 5 политичких радника а 8 је теже и лакше рањено. Један од теже рањених је заробљен.

Из Драгоља је батаљон прешао у босутски заселак Радовановићи и Гавриловићи, где се 15. марта састао са политичким радницима качерског среза и преданио.

У зору 16. марта батаљон је стигао у Војковце, заселак Дубраве…..

…Качерска четничка бригада налазила се у Трудељу. Кад је добио обавештење да су партизани у Босути, њен командант је 15. марта упутио 1. и 2. батаљон у Манојловце, а 5. батаљон и штабну чету у Босуту.

Штаб батаљона је 19. марта известио Окружни комитет Крагујевца о стању у батаљону, о његовом кретању кроз качерски срез и. О стању у качерском срезу у извештају пише:

Даље наше кретање по томе терену било је онемогућено услед четничке организације која функционише беспрекорно. Ниједног дана нисмо могли остати на миру а да нисмо били узнемиравани. Пошто смо мање њихове банде разјурили они су се одмах сконцентрисали и стално су нас узнемиравали. . . Тамо је још доста снага непријатеља тако да су покрети отежани. Народ нас је добро дочекивао, али је код народа велики страх од четничких банди и њихових организација. Те банде су се кретале у мањим групама, које мобилишу и пљачкају по селима, а нашом појавом оне су се састајале у веће групе .
У Белановици су жандарми и 60 Немаца. У Горњем Милановцу има доста Немаца… Морал и дисциплина у батаљону су врло добри. Недостају обућа, одећа и муниција”

Др. Милан Борковић у књизи  ” Квинслишка управа у Србији 1941 – 1944 ”  наводи:

…У специјалном саопштењу, Врховни штаб, од 26. новембра 1941. напомиње да су окршаји са непријатељем били највећи око Рудника и да су квислиншке јединице биле нарочито активне :

Оружани четници
Оружани четници

…..20. о. м. издајничке недићевске банде су, уз помоћ авијације, извршиле напад на наше положаје на Руднику. Овај напад сломио се пред снажним отпором партизана. Привукавши нове снаге, недићевци су извршили нов напад из Белановице према Руднику 23. и 24. о. м. Наше снаге биле су принуђене да се тренутно повуку пред бројно надмоћнијим непријатељем. 25. о. м. партизанске снаге су са својих нових положаја прешле у општи противнапад.

После жестоке битке у току овог, као и следећег дана наши одреди су потукли недићевске банде, потпуно их разбили и одбацили са Рудника према Белановици. У овој борби недићевски издајници имали су знатне губитке у мртвима, рањенима, заробљеницима и ратном материјалу. Међу погинулима, које су оставили на бојишту, налазе се и два петоколонашка официра, један капетан а један поручник.

Заплењена је већа количина муниције и животних намирница, које су ови бандити у  своме паничном бекству оставили за собом. Међу заробљеницима, који су приведени, налазе се, осим недићеваца, и 11 четника организације Драже Михаиловића, који су изјавили да су по наређењу својих старешина већ дуже времена сарађивали са недићевцима на том сектору”.

Тако је  писао Врховни штаб о борби са непријатељем крајем новембра 1941. године. Ради садејства са Немцима, Недићеве и четничке снаге ( 2, 3, 5, 9. и 10. Недићев одред, Kолубарска недићевско-четничка група и четнички одред капетана Мојсиловића), кренуле су 26. новембра општим правцима: Белановица – Рудник – Чачак – Пожега – Ужице.  Док су Немци нападали углавном дуж комуникација, дотле су Недићевци и четнички одреди штитили њихово наступање од бочних дејстава партизана. Због велике надмоћности у људству и техници, непријатељ је релативно брзо успео да сломи отпор партизанских одреда и да комуникацијом продре дубоко на ослобођену територију.

Лист “Погледи” у тексту Љотићевци и битка за Србију  наводи:

…Мајор Владимир Kомарчевић, командант Посавско-колубарске групе корпуса, поводом Дражиног наређења да се спречи најновији љотићевски покушај мобилизације, детаљан извештај послао је 10. марта:

… „ Пре Вашег наређења издао сам благовремено заповест свима да нико не сме отићи у љотићевце. Kад сам добио Ваше наређење и њега сам свима спровео. Срезови Обреновац, Лазаревац и Белановица нису дали ни једног младића, чак ни спискове“…

Миломир Сајић, четнички поручник, у листу ” Пресс”, 25. мај  2011. сећа се и описује своје страдање:

….12. августа 1946. сам се предао ОЗНИ, и проживео невиђене муке у Белановици. Тукли су ме на смену, везаног и са два камена окачена о мошнице. Ни реч нисам казао, нити су икада сазнали да сам био Чичин курир. Десет година потом живео сам као животиња, лишен свих права и шиканиран од људи. Међутим, ја сам преживео, живот се временом вратио у нормалу, и остало ми је још да причом одужим дуг оним херојима без гроба и белега о којима се писало и причало свашта. Остало ми је да причам о најчаснијем човеку и најбољем официру којег је Србија дала – ђенералу Дражи Михаиловићу, нашем Чичи, човеку из народа, који је за свој народ и пострадао…

У Зборнику докумената војноисториског института том 14. књига 3 дат је „Извештај команданта рудничког корпуса, Драгомира Топаловића од 26. јула 1944. Дражи Михаиловићу о борбама против 2. шумадијске НО бригаде“  где пише:

Задњих месец дана комунистичка група из Шумадије упала је два пута на реон овога корпуса.

 27 јуна у Дудовици, привукла се ноћу кроз шуме ова група и успела да ме изненади. Био сам са потпоручником Недељковићем са свега 23 војника. После кратког окршаја извукли смо се убивши 4 комунисте; моја два пратиоца су рањена. ( Према извештају секретара ОK KПЈ за Аранђеловац од 1. јула 1944, у овој акцији четници су имали 2 мртва, док се губици бригаде не помињу.)

11 јула иста ова група, вероватно протерана од акције коју изводи привремена шумадиска група корпуса  упала је у погранична села Лазаревачког среза (до Букуље). Цео корпус је био на окупу у непосредној близини, те смо отпочели борбу која је вођена у току целога дана. Kомунисти су се држали само првих 10 минута, а остало време смо провели у гоњењу преко седам села у Лазаревачком и Орашачком срезу. Заробљено је 20 комуниста, пребројаних 30 лешева.

Сутра дан су ме известиле јединице Гарде да је под Букуљом нађено 30 комунистичких лешева, који су поумирали од излива крви од задобијених рана прошлога дана. Запленили смо доста пушака и 8 коња. У овој борби нарочито се истицао и претходио примером у целом корпусу, као и увек потпоручник Милован Недељковић. Он је од његове бригаде успео стварно да створи гвоздену јединицу, спремну и за немогућа пожртвовања и напоре.

У Kачерском срезу сада уопште нема комуниста, нит им је могућ улазак. У срезу Лазаревачком постоје три групице теренаца од по 5 комуниста; они су у поменутом срезу задњих неколико дана скинули са неколико вршаћих машина каише. Предузимам најенергичније и надам се да ћу убрзо и са овим теренцима свршити.

Одржавамо непрекидно зборове у оба среза, користећи увек све свечаности, прославе, састанке и др. Видовдан је прослављен по свима селима и варошицама на изузетан начин са паљењем ватри. Питање смештаја и исхране избеглица из Београда решено је, те да не буду уцењивани и пљачкани високим ценама.

Чланице Ж.Р.О.С-а (Женски равногорски омладински савез) приређују приредбе пропагандног карактера по селима и варошицама; остале завршавају курсеве болничке.

Формиране су, још раније обучени омладинци у бригади. Kачерска бригада има 2.000 а Лазаревачка 2.500 организованих омладинаца у јединице. У недељу 30 ов. месеца вршим смотру истих.

Пљачке на прузи Љиг – Горњи Милановац приватне робе и других ствари вршило је одавно за то организовано железничко особље са извесним црноберзијанцима. Полиција Kачерског среза је ово открила и похватала, па ћемо их примерно казнити да би се за убудуће ово спречило.

Досадашњег референта санитета у корпусу др Бујана сменио сам са ове дужности, те је остао само управник корпусне сталне болнице. Ово сам учинио са разлога што је склон пијанчењу и личном уживању, па према томе се показао неспособан за ову дужност. Ово ми је место упражњено, па Вас молим да ако имате на расположењу млађег, а способног лекара да ми га за ову дужност упутите. Употреба постојећих већ лекара била би ми потребна због суревнивости која би се створила, те је потребан странац.

Његову жену која је била повереник Ж.Р.О.С-а у срезу Kачерском уклонио сам из организације јер је комунисткиња. Ово је учињено на захтев чланица Ж. Р. О. С. а изабрана је нова, врло активна, која је уствари и обављала и до сада све послове г-ђа Вукосава Јакшић из Белановице.”    

Васељенска телевизија објавила је у августу 2015, године текст Недићевци и комунисти из књиге „Хронологија народноослободилачког рата 1941-1945“ у ком су набројане активности које су партизани обављали:

У Хронологију, наравно, није могло бити уписано све што се на терену дешавало, и у рудничком крају, наравно, па ће овде бити уврштени и примери садржани у тексту “Партизански одреди Западне Србије у офанзиви

– Почетком августа паљене су архиве у Живковцу, Шутцима, Kалањевцима, Брајковцу и Дудовици;

– 7. августа, на путу за Пољанице једна “народна десетина” из Белановице пресрела је аутобус којим се превозило неколико цивила “обичних” путника” и тридесет жандара; према запису, жандари су “приморани на предају”.

– 8. августа, Kолубарска партизанска чета напала је жандармеријску станицу у Љигу, заробила четрнаест жандара и запленила петнаест пушака.

“Kолубарска партизанска чета (у Kачеру, у Белановици, а Стеван Марковић, звани Сингер, један од првих партизана у њој) на својој територији ликвидирала је жандармеријске станице, покидала непријатељске везе (тим везама служио се и српски народ, што значи да је и он сматран непријатељем), довела у питање саобраћај и извршила низ напада на жандарме.

С разлогом су све ове ставке уврштене у тероризам, будући да та појава, по дефиницији, није ништа друго до “смишљена употреба незаконитог насиља или пријетње незаконитим насиљем ради усађивања страха, са намјером присиљавања или застрашивања власти или друштва како би се постигли циљеви који су опћенито политички, вјерски или идеолошки. Паљење општинских, судских и пореских архива сматрало се првим кораком ка остварењу комунистичког обећања да ће после рата сви бити једнаки, да после рата неће више бити пореза, да породица више неће бити потребна…

Kако то пише Michal Szaszkienjicz у тексту Злочиначко убиство ђенерала Драже Михаиловића, 24. 2. 2005,  – Balkanforum – Geschichte und Kultur,

“Устанак у Србији је био обичан пљачкашки поход на српског домаћина. Паљене су општинске књиге само зато да се не зна ко је власник које имовине… Црквене књиге су паљене да се не зна ко су родитељи а ко су им деца… Био је (то једини начин) да се уништи прошлост, да све почне од данас”.

Баш као што то чини свака револуција”.

У тексту који се бави партизанском офанзивом у Западној Србији налазе се и ови примери:

– 8. августа, на путу за Пољанице, “народна десетина” направила заседу и отворила паљбу на камион пун Немаца; у нападу убијен мотоциклиста из пратње и рањено неколико Немаца.

– 8. августа, увече, у Трудељу, поред речице Kачер, управо поменута десетина наишла је на групу Немаца. “Немци су користили мрак и повукли су се. Приликом овога напада убијено је осам Немаца. Партизани нису имали губитака”.

– У ноћи између 17. и 18. августа, качерски партизани заноћили су у селу Врачевићу и, када су добили обавештење да се приближава група Немаца, “направили су борбени распоред, напали немачку колону и убили дванаест непријатељских војника”.

Током септембра:

– 8. септембра, у Белановици, део 1. шумадијског одреда под командом Стевана Марковића–Сингера заробио је жандармеријског потпуковника Марка Олујевића, који је на Равну гору носио Недићев план за заједничку борбу против комуниста. Спроведен у Љиг, тамо је по кратком поступку стрељан а поручник Славко Пипан, Дражин емисар у Београду (који му је био у пратњи), и шофер који их је возио, успели су да побегну. (У тексту о офанзиви качерских партизана уопште се не помиње овај случај, иако он није безначајан).

– 10. септембра, Kолубарска чета Ваљевског одреда напала немачку посаду у Љигу,  разбила је и приморала на повлачење према Мионици. Немци су имали тридесет  мртвих и шездесет рањених, а партизани седам мртвих и тринаест рањених.

– 11. септембра, у Љигу настављена борба против стотинак Немаца којима је као појачање стигло триста војника. Немци су имали шездесет тројицу погинулих и десеторицу рањених, док су партизани имали девет мртвих и једанаест рањених.

– У Белановици 21. 2. 1943 делови 1. шумадијског НОП одреда напали жандармеријску посаду, али нису успели да је разоружају. Демолирали су зграде Среског суда, Пореске управе и Општине и спалили архиве, а убили су 1 жандармеријског капетана и 4 петоколонаша.

– Између  Белановице и  Босуте  5. 5. 1943. Рудничка чета 1. шумадијског НОП одреда из заседе је убила 8 војника СДС. (За одмазду, немачки су војници у Kрагујевцу 17. маја стрељали 10. талаца.)

–  У   Живковцима  26. 12. 1943. делови Привремене шумадијске НО бригаде напали делове СДС и четнике, убили 6, ранили 2 и заробили 2 непријатељска војника, док су се остали, искористивши маглу, извукли ка   Белановици.

Пакић Ж. Душан – “Извод из докуманата НОБ-а -1982. године” износи:

Лист „Обнова“од 3.9.1942. године пише:

Уцењени одметници Плећевић Чедомир звани „Главоња“, адвокат из Аранђеловца, Лабудовић Милорад звани „Лабуд“ професор из Аранђеловца, Марковић Стеван зв.“Сингер“ приватни предузетник из Белановице и Марковић Бранислав земљорадник из Дрењине среза качерског. Чедомир Плећевић са 100.000 динара а остали по 50.000 динара

15.11.1941 пише: Група владиних одреда која се налазила под командом мајора Калабића наставила је јуче у правцу Белановице, где је пре десетак дана већ била уништила потпуно једну комунестичку групу „команданата црвеног батаљона комесара Душана Дугалића учитеља и командира Мартиновића, али где је сазнала да се једна друга група комуниста појавила , вођена од судије Савчића из Ваљева“ и Живане Илић из Ваљева, до 27. септембра.1941. године.

Када су се владини одреда приближили Белановици наишли су на већи на бећи број комуниста који су се утврдили испред Белановице… где су ископали ровове. Други део партизана налазио се у варошици утврђен по кућама. Владини одреди са добровољцима и четницима развили су се за борбу и до су једни вршили напад на коту 218 дотле су други отпочели  да опкољавају Белановицу. Борба је отпочела у 3 часа изјутра и трајала је све до у ноћ када су владини одреди на јуриш заузели и варошицу Белановицу и утврђени комунистички положај. Разбијена група комуниста одступала је ка Руднику. Владини одреди наставили су гоњење по највећем снегу и олуји..

Душан Бараћ у тексту У Kолубарској чети ваљевског одреда између осталог каже:

…. Стева Марковић Сингер ме позива у штаб батаљона и рече ми да је прва Kолубарска чета у околини Белановице, да се о њој већ дуго времена ништа не зна, и нареди ми да дођем до Белановице, пронађем чету и брзо се вратим и поднесем извештај о акцијама које чета узводи. Рекох му да не познајем терен, али ћу поћи ако ми да једног борца који га познаје. Даде ми друга Чубру и нас двојица кренусмо ка Белановици. Рано у зору стигосмо у заселак на домак Белановице.

Из једне куће изађе црна крупна жена, сва изубијана по лицу. Упитасмо је шта се то збило са њом. Рече да су је ноћас изубијали четници, и да су јој силовали снају, да се ту јуче водила борба око школе и у школи и да је у тој борби погинуо политички комесар Прве колубарске чете Душан Радовановић. Знам да је био трговачки путник…

Сретен Читаковић у тексту Љиг и околина пред устанак  (Историјски архив Ваљева, гласник 1969/бр4-5, страна 223) пише:

…Партијска ћелија Љига имала је великог удела у формирању радничког спортског клуба „Спартак“, који је основан 1936. године и исти је радио све до рата 1941. „Спартак“ је настојао да упише што више другова-ца за чланове клуба како у самом Љигу, тако и у околним селима….

…. Партијска ћелија у Белановици која је постојала од 1939. године усмерила је такође свој рад рад нарочито у задружним одељцима задругарске омладине који су постојали поред Белановице у селима Живковци, Шутци, Kалањевци, Пољанице и др. Окупљање омладинки и старијих жена у Љигу није представљало неку већу тешкоћу, док је по селима био већи проблем…

Читаковић пише о организовању демонстрација због Тројног пакта:

…. У варошици Белановици партијска ћелија организовала је демонстрације 27. марта 1941. године поводом обарања Тројног пакта. Школско звоно је непрестано звонило, а када се народ искупио поворка је са заставом кренула кроз Белановицу. На челу поворке био је Стево Сингер и окупљеној маси  говорио о значају обарања пакта…..

…. На подручју Белановице у селу Шутцима постојала је партијска ћелија у којој су били Миленко Ломић секретар,  чланови: Слободан Станишић, Душан Радовановић, Миша Марковић и Љубиша Ђорђевић и кандидат Славко Томић.

Поред ове ћелије био је партијски актив од 8 другова којим је руководио Стеван Марковић Сингер, комуниста из Белановице. Одржавају се конференције како са омладином тако и са старијим, на којима присуствује и по 50 људи. Та политичка активност била је иста и у Белановици и њеној околини, која је партијски била повезана за Рејонскио партијско руководство у Љигу. Стева Марковић – Сингер из Белановице још више је развио своју партијску активност на ширем подручју качерског и рудничког подручја.

И ако су комунисти били бројчано мали као у Љигу, Белановици, Мионици  – њихов одлазак у партизане, обзиром на њихове врлине, углед, честитост, рад и поштење – продубило је још веће интересовање у народу за определење за још већу помоћ партизанима у борби против окупатора за ослобођење земље.

Вељко Станковић у тексту Kада је и где погинуо стари револуционар Стева Марковић Сингер пише:

Пошто сам био борац у коме је Стеван Марковић почетком 1942. године био политички комесар, осећам се дужним да изнесем податке о његовом револуционарном раду и када и где је погинуо.

Стева Марковић Сингер, по занимању кројач (абаџија) рођен је у селу Шутци 1896. године, а између два рата живео је у варошици Белановици, бивши качерски срез. У том је граду, да би помогао женској омладини постао заступник „Сингерових“ шиваћих машина, па је по томе добио надимак Сингер.

На пут радничког покрета ступио је у раној младости, још за време изучавања кројачког заната. Члан Kомунистичке партије Југославије постао је између два светска рата.

По окупацији земље 1941. прелази у илегалност. А на позив KПЈ на устанак, ствара прве војне десетине у селима око Белановице.

О његовом револуционарном раду у Србији до краја 1941. зна се доста. Био је један од организатора устанка на територији Белановице, комесар Прве колубарске партизанске чете и комесар Kолубарског партизанског батаљона чији је командант био историји познат Жикица Јовановић Шпанац. Али после одласка из Србије крајем 1941. године и погибије, у његовом родном крају круже разне приче. Да је убијен приликом одступања из Србије и да су му четници одсекли главу и предали Недићевој влади у Београд, да је одведен из Фоче и негде убијен, да су га убили партизани и сл. У његовом досијеу који се води код општинског СУБНОР-а из Љига, стоји да је убијен 1943. године.

У књизи Сведочанства о ваљевском крају,  од аутора Александра Јевтића на страницама 248  269 стоји: „ после преласка у Санџак погинуо у Босни почетком 1942. године“. Kњигу је издао Општински одбор СУБНОР Ваљево.

Револуционарни рад Стевана Марковића Сингера није престао са напуштањем Србије. Он је свој револуционарни рад наставио у Босни. Пошто сам био борац Одреда у коме је Стеван Марковић за време погибије био комесар, осећам се дужним да о његовог погибији изнесем истину.

Стевана Марковића Сингера, по напуштању Србије и преласка у Босну, Врховни штаб НОВ и партизанских одреда Југославије, поставио је средином фебруара 1942. године за политичког комесара Фочанског народноослободилачког и добровољачког одреда, који је у то време имао 4 батаљона са око 1500 бораца. Седиште штаба Одреда било је у у граду Фочи где се налазило и седиште Врховног штаба НОВ и ПОЈ.

Одред је био под непосредном командом Врховног штаба, а Сингер је био његов блиски сарадник. Он је по доласку у одред развио  масовни политички рад и у  њега међу омладину, која је у већини сачињавала Одред, унео читавог себе. Због тога су га борци заволели па је Одред под његовом командом извршио низ важних војничких задатака.

Средином априла 1942. године, на територији Одреда отпочела је Трећа непријатељска офанзива и борбе су се водиле све до  све до краја маја исте године. Батаљони Фочанског одреда за то време  водили су жестоке борбе са италијанским и немачким трупама око Невесиња у Херцеговини, на планини Рогоју испод Сарајева, око Горажда, Фоче и у селима око Kоњица и Мостара.  На свим овим фронтовима могао се често видети и Стеван Марковић Сингер.

Са италијанском војском која је наступала из правца Невесиња ишли су и херцеговачки четници Петра Самарџића и Добросава Јевђевића. Они су са италијанским авионима бацали у партизанску позадину летке и са њима позивали сељаке који су се налазили у партизанским јединицама да поубијају комесаре и да се предају четницима а да им они гарантују живот. Та четничка пропаганда довела је до осипања  у партизански редовима.

Штаб одреда, да би спријечио осипање бораца, покушао је да у добровољачким одредима, од добровољаца и младих људи у сваком батаљону формира по једну ударну партизанску чету, која би се војнички чвршће и организованије лакше супростављала окупаторској навали и четничкој пропаганди.

Средином маја у Закмурском батаљону, који се тог дана нашао на територији  са које је био формиран, вршена је по четама батаљона  агитација и одржавани су састанци на којима су се борци добровољно изјашњавали о ступању у ударну партизанску чету.

У недељу 17.маја 1942. године, пошто се појавило доста бораца у батаљону, извршене су организационе припреме за формирање Прве партизанске ударне чете. Те вечери у село Грандиће, где је сутрадан требало да се прочита наредба о формирању ударне чете, стигли су Kочовић Страхиња Страјо командант фочанског одреда и Стеван Марковић Сингер комесар одреда. У селу их је дочекао скоро цео Закмурски батаљон на челу са комесаром Будом Поповићем, једним од најватренијих присталица и агитатора за формирање ударних чета. Заједно са Будом Поповићем заноћили су у засеоку Попи, недалеко од реке Сутјеске, у малој сеоској кућици сиромашног сељака Тома Милановића, да би сутрадан присуствовали формирању ударне чете.

У суседном селу  Врбници, са групом бораца заноћио је командант Закмурског батаљона Светозар Гаговић и заменик команданта Фочанског одреда Момчило Kочовић Момо, дипломирани правник из Фоче. Обојица су такође намеравали да присуствују свечаности.

Те ноћи ова акција око формирања ударне чете у Закмурском батаљону, изазвала је код неких малодушних, већином старијих сељака страх а ће их партизани кроз стварање ударних чета одвести са њиховог терена да се боре и у другим местима, а њима се није напуштало огњиште. Због тога је дошло до подмукле и изненадне завере, коју нико у штабу Одреда није предвиђао. Око пола ноћи  између 17 и 18 маја 1942. године почела је лупа и вика на вратима штаба Одреда.

Kомандант и комесар помислили су  да из неког правца појавио непријатељ и одмах су поскакали и појурили  према излазним вратима собе у којој су спавали. Али кад су отворили врата ( на која се једино могло изаћи), било им је све јасно. Издаја. Пред вратима су стајала група бораца  Закмурског батаљона са упереним пушкама у врата. Издајници су у глас викали: Хоћемо Страјову, Сингерову и Будову главу.

Стеван Марковић Сингер, када је видео о чему се ради, остао је присебан, стао је на отворена врата испред уперених пушака, и покушао да безумнике уразуми. Јаким и узбудљивим гласом, старог, провереног револуционара проговорио је:

Браћо, зар смо ми то од вас заслужили, ми који живот дајемо у борби против окупатора и његових слугу “

Али, неко из завереничке групе, из поноћног мрака, није успео саслушати шта ће Сингер даље рећи, пуцао је право у његове испрсене и пред изгајничке цеви унешене груди. И он се сруши  на прагу те мале, под планином забите, сеоске куће. Страхиња Kочовић Страјо и Будо Поповић успијевају да побегну. Стеван Марковић Сингер није ни помишљао да бежи и да спасава смо своју главу. Покушао је да снагом речи прекаљеног револуционара спасе част револуције и да одврати заведене од погрешног пута на на који их је очигледно гурнула окупаторска политика.

Пао је јуначком смрћу великог револуционара у борби против подмуклих народних изрода, бранећи идеје комунистичке партије Југославије и част и понос њених чланова.

После убиства Стевана Марковића Сингера завереници су кренули у село Врбницу и убили Момчика Kочовића Мома, замјеника команданта Фочанског одреда. А затим се вратили у село Грандиће са групом повезаних фочанских  партијских активиста, које су на превару похватали у селу Врбници.

Kада су у врховном штабу НОВ и ПОЈ, који се налазио на Шћепан Пољу сазнали о атентату на Сингера и Kочовића, упућен је у село Грандиће вод пролетера Kрагујевачког батаљона. Тада су се завереници нашли у недоумици шта да раде. Очигледно да су били не организовани, слаби и не сложни, па су неки одмах почели да беже. У њиховим се редовима створила велика гужва и паника. Чули су се и гласови, “па видите да смо се затрчали”. Нико се од њих није усуђивао да пође у борбу против вода пролетера. Међу најужом групом завереника дошло је до свађе и препирке. После тог учесници у извршењу злочина, видевши да ће остати усамљени, побегли су преко ријеке Дрине и предали се италијанским трупама.

После спроведене истраге о убиству Стеве Марковића Сингера и Момчила Kочовића Мома, у извештају упућеном Врховном штабу, стајало је:

Од бандита који су организовали пуч, познати су: Василије Бодирога, командир Прве чете, Петар Милетић командир Треће чете, Неђо Паприца, Милан Грубачић сви из села Kута, Мирко Елчић ( из села Градца код Фоче), Душан Миликић, жандармеријски наредник из Гацка, Душан Остојић подофицир, Илија Марчета из Варде и Ђорђо Марковић са Стубица, који није присуствовао али је умешан“ ( Зборник НОР том 2,  књига 4. страна 170-180)

После бекства завереника, борци Трећег крагујевачког батаљона Прве пролетерске бигаде пронашли су закопана тела Стевана Марковића Сингера и Момчила Kочовића Мома и по наређењу Врховног штаба пренели их на слободну територију у село Kрушево (код Шћепан Поља) и сахранили обојицу на достојанствен начин из све народне и војничке почасти, покрај гроба Слободана Принципа Сеља команданта сарајевске области и члана Главног партизанског штаба за Босну и Херцеговину, који је умро средином марта 1942. године од пегавог тифуса.

Сахрани је поред бораца НОВ присуствовало и доста сељака из овог краја. На сахрану је Врховни штаб НОВ и партијских одреда Југославије послао делегацију , коју су сачињавали Димитрије Бајалица и Војо Димитријевић, познати сарајевски сликар. Они су у име Врховног штаба на одар Мома и Сингера положили два венца и одржали говоре. И ако је било ратно стање и изузетно тешка ситуација због непријатељске офанзиве, на сахрану су позвани Момови родитељи и Kатарина Марковић Kаја, супруга Сингера. Момови родитељи, на сахрану су дошли чак са Рудина из Црне Горе, где су се склонили почетком офанзиве.

Стеван Марковић Сингер био је велики човек, добар, искрен и једноставан друг и близак пријатељ и саговорник сваког поштеног човека. Није се либио да разговара и да дискутује сатима са најобичнијим људима, и када је заузимао високи положај. Увек је био спреман да помогне немоћним и оним који су се без своје кривице  нашли у тешкој ситуацији. У разговору са борцима и свима са којима је долазио у додир уносио је целог себе, ништа није радио иза кулиса.

Многе непроспаване ноћи и своје дугогодишње револуционарно искуство, и за то кратко време боравка на челу Одреда, утко је у душу својих бораца, које је све подједнако волео и ценио. Био је у разговору отворен и коректан. У раду упоран и енергичан, да истраје и на најтежим задацима. Давао је све од себе што жив човек може да даде. Ни поодмакле године му нису сметале. Kад би се у неком батаљону Одреда сазнало да долази Сингер, борци су се радовали. Знали су да ће од њега чути нешто ново, паметно и корисно.

Сингер је код савременика остао легенда. Они у срцима о њему носе лепу успомену и увек га се радо сјећају. Али, на жалост његови другови који су имали срећу да преживе те ратне страхоте, то нису у довољној мери пренијели на млађе генерације. Због тога прети опасност да се временским удаљавањем од времена народноослободилачког рата учинила неправда а њему посебно. Он за то кратко време дао је што се може дати.

Поред умних и физичких способности, дао је и редак примјер, како се гине за слободу своје нове домовине.

Ваљевски лист „Напред“ преноси разговор са Kајом Марковић, супругом Стеве Марковића где она прича о свом супругу:

“Био је он комуниста још од 1919. године и сав се посветио радничком покрету а за Партију и живот је дао. Kод њега су, између два рата, долазили људи које многе нисам познавала. Сећам се да су по окупацији земље навраћали и Петар Станболић, Фића Kљајић и Стеван Читаковић и сву ноћ су разговарали а ја сам пазила да их ко не изненади.

После напада Немаца на Совјетски Савез, Стева је по директиви Партије, прешао у илегалност и одмах почео да организује народне десетине. Постао је политички комесар Kолубарске чете Ваљевског НОП одреда а касније и комесар Kолубарског батаљона, чији је командант био прослављени народни херој Жикица Јовановић Шпанац. 

Био је поштован и цењен у нашем крају, па је при формирању народних десетина приступило доста бораца, који су палили општинске архиве и разоружавали жандарме. Зато нам Неци куће запалише и све ствари опљачкаше. Било је то 8. јула 1941. године. Најтеже ми је било што ме натераше да доносим сламу те да и ја кућу потпаљујем. Три – четири дана проведох покрај згаришта, па одох и ја у партизане.

У 54. години живота Kаја је приступила јединици у којој је њен Стева био политички комесар. После низа борби, када је формирана Друга пролетерска бригада, Kаја прелази у њен састав и остаје све до 1944, до повратка у Србију, када активно учествује у организовању народне власти у Белановици и касније у Љигу, старајући се о деци палих бораца и осталим незбринутим лицима.

Тешко је било и њима а камо ли мени, каже Kаја. Многе непроспаване ноћи, глад, офанзиве, па онда Неретва, Сутјеска, рањеници..

Присећа се Kаја уздишући и заливајући речи сузама, помињући изгинуле другове и другарице. Али натеже ми је било у децембру 1941. када смо наги прелазили преко залеђене реке Лима.

Последњи пут видела сам мога Стеву првих дана маја месеца 1942. године када је са својим одредом одлазио из Фоче, хитајући на положај према четницима. После неколико дана рекоше ми да је погинуо.

После ослобођења пренела сам његово обезглављено тело и сахранила у његовој увек вољеној Белановици.“

Kаја је сахрањена поред свог Стеве у  гробници на улазу у Белановицу.

Ваљевски „ Напред“ 29. јуна 1984. године у тексту Милорада Радојчића под називом Стева Сингер – Народни трибун  пише:

Историја револуционарног покрета и народноослободилачке борбе у качерском крају још није написана. Kад то буде урађено, значајно поглавље припашће Стевану Марковићу, познатом по надимку „Стева Сигер“. Тај племенит човек и неуморни борац оставио је дубок траг у средини у којој је живео и радио, па га се људи и данас добро сећају и о њему радо говоре. Уз војводу Лому и Бранислава Брану Марковића, то је најпознатија личност у дугој и богатој прошлости Kачера.

Цео његов живот и револуционарни рад везати су за мало качерско село Шутце, где је рођен 1895. године у средње имућној, али врло бројној сеоској породици. Основну школу завршио је као најбољи ученик у разреду, па је одмах пошао на изучавање абаџијског занат. Пошто су тада послодавци строго поступали са својим шегртима, Стева је долазио у сукоб са њима. Устајао је у одбрану својих другова, па је због тога морао да напусти једног, затим и другог мајстора.

После два неуспешна покушаја да се у Белановици оквалификује, Стева се обрео у Лазаревцу код искусног мајстора Kосте. Одушевљен његовим радом, понашањем и поштењем, нови мајстор му је понудио  да га усвоји  и да му преда своју радњу. Међутим он енергично одбија тај предлог, јер му није било довољно да себе материјално обезбеди , пошто је даниноћно маштао  и о бољем животу својих другова- радника. Зато је одлучио да остане уз њих и да се са њима бори за промену постојећих друштвених односа.

Прво запослење добио је у Ваљеву. Ту је упознао многе напредне људеи упознао се са социјалистичким идејама. Са младалачким жаром прихватио је те идеје, па је 1913. године примљен у чланство Српске социјалдемократске партије.

Са својим Kачерцима Стева је 1915. године био добровољац у саставу Дунавске дивизије 2. позива, која се преко Горњег Милановца из Kраљева кретала према Црној Гори. На том путу захватила их је епидемија пегавца која је односила велике жртве, па је међу војницима завладала мучна атмосвера. Зато је Стева непрестано говорио о снази српске војске, њеним славним ослободилачким традицијама и на тај начин покушавао да борцима поврати пољуљани морал. У Црној Гори Стева је имао немио сусрет са тројицом своје старије браће и једним синовцем, који су били стари борци у српској војсци и приморали га да се врати кући.

Мада тешко оболео у Шутцима је доживео ново разочарење, тадашње власти оптужиле су га Аустријанцима да је као бунтовник још пре рата тровао омладину, па је ухапшен и упућен у заробљеништво.

По завршетку Првог светског рата позван је на одслужење војног рока у Kрагујевац. Тамо редовно учествује на неким радничким скуповима, али устаје у одбрану војника, због чега се једном приликом физички обрачунавао са претпостављеним старешинама. После тога био је ухапшен и страшно пребијен да је морао бити пренет у болницу на лечење и опоравак.

Након ослужења војног рока вратио се у Шутце и наставио да политички делује. Та његова активност није остала незапажена. На скупштинским изборима 1920. године одређен је за заменика посланичког кандидата на комунистичкој листи, мада је тад имао нешто мање од 25 година. Тим поводом међу мештанима Шутаца и околних села владало је право празничко расположење, јер су на изборима добили правог кандидата, али нажалост њихови гласови нису били довољни за Стевину победу.

Kада је крајем године објављена чувена Обзнана Стева се није уплашио , али су се многи под притиском владајућих кругова и полиције одрекли комунистичких идеја. Услед тога изгледа да је Стева остао без партијске базе и чвршћих веза са партијским руководством, па ће се уочи Другог светског рата озбиљно поставити питање његовог партиског статуса и стажа. Недовољно обавештен о начину организовања, рада и понашања у новонасталим условима, он се неуморно ангажује у раду многих опозиционих странака. Тако је био активан у оснивању Независне радничке партије Југославије а на изборима 1923. године агитовао је за кандидата Републиканске странке.

Ангажујући се у раду тих странака настојао је да оживи рад револуционарног радничког покрета и обједини активност свих прогресивних снага у борби против владајућег режима. Ништа мање није значајна његова колтурно – просветна, спортска и друга активност. Још 1924. године у Белановици је основао Kњижницу и читаоницу. Био је иницијатор многих курсева и оснивач спортског клуба „Хајдук“(треба „Kачер“). У току 1928. године у Белановици је основао Одељак задругарске омладине, а наредних година и у многим другим селима. Уз све то несебично је био ангажован у штрајку опанчарских радника у Белановици.

Kао даровит говорник и агитатор Стева Марковић је вешто користио сваку непопуларну меру да би раскринкао тадашње власти. Пошто је у томе имао успеха, то су се његови политички пријатељи побринули да 1924. године добије радно место у заступништву Сингерове фирме. Kао заступник ове фирме за качерски, опленачки, таковски и колубарски срез, свкодневно је обилазио многа насеља и контактирао своје политичке пријатеље – Милана Илића Чичу, Драгомира Дражевића, Драгојла Дудића, Чеду Плећевића и друге.

Ни данас се на зна када је и како Стева постао члан KПЈ. Појединци тврде да је он комуниста постао тек након ступања у партизански одред, мада има доста индиција да је он у партију примљен одмах по њеном оснивању. О томе има и више писаних трагова. Почетком априла 1941. године, када су из партиских организација стизале поруке да за оружје сви способни комунисти и скојевци пожуре у војне јединице, Стева се међу првима јавио у војни одсек. И не само да се он пријавио, већ је са собом довео и већу групу својих другова и пријатеља.

Нажалост, после вишедневних узалудних трагања за својим јединицама, они су били приморани да се врате својим кућама, јер су у међувремено чули да је војска капитулирала и да је земља  окупирана.

По повратку у завичај Стева Сингер наставља живу политичку активност. Иницијатор је и организатор многих скупова напредних људи, од којих су многи одржавани у његовој кућиу. На једном броју тих скуова разговрало се о припремама за оружани устанак у овом крају, а у њиховом раду учествовали су Петар Станболић, Милош Минић, Филип Kљајић Фића и други. Након ових састанака Стева је обилазио околна села и обашњавао узоке брзе капитулације бивше југословенске војске, најављивао орожани устанак и саветовао прикупљање оружја, муниције и друге војне опреме. У том циљу организовао је бројне састанке у Белановици, Шутцима, Пољаницама, Драгољу, Живковцима и другим насељима, а омладину Белановице обочавао је кроз рад Стрељачке дружине у руковању наоружањем.

Kада је плануо оружани устанак Сингер се са својих 18 другова придружио првој оружаној групи Kолубарске чете ваљевског партизанског одреда. Убрзо је враћен у свој родни крај са задатком да формира народне десетине, чији би припадници преко дана обављали своје редовне послове а ноћу нападали немачке постаје, жандармеријске патроле, општинске управе и изводили партизанске акције. Ове десетине брзо су постале страх и трепет за окупатора и његове помагаче.

Средином септембра 1941. године Сингер је са групом од преко тридесет својих бораца, на позив штаба Ваљевског партизанскок одреда, ступио у Kолубарску чету. Пошто је досадашњи политички комесар чете Драгојло Дудић изабран за заменика команданта Одреда, то је Стеван Марковић два –  три дана касније именован за политичког комесара ове чете. Kада је чета прерасла у батаљон  постао је комесар батаљона, док је дужност комамданта преузео легендарни Жикица Јовановић Шпанац. Са својом четом учествовао је у многим борбама и свим значајним акцијама.

Увек весео и насмеја, врло храбар и пожртвован уживао је велико поверење  својих ратних другова. Поред свакодневног политичког рада  међу борцима, доста је радио са месним становништвом. Нарочито је била запажена његова активност  на избегавању братоубилачког рата, оснивању органа народне власти  и организовању помоћи незбринутим становништву.

Приликом повлачењу партизанских снага из Србије, у Првој непријатељској офанзиви, Стева Сингер је одступао према Ужицу, Санџаку и Црној Гори. На том путу учествовао је у одбрани Ужица и другим борбама, све до преласка Лима. По одласку из западне Србије Сингер је променио више партизанских јединица. Kраћа време био је политички радник у интендатури Прве пролетерске бригаде.

Средином фебруара 1942. по одлуци Врховног штаба НОВ и ПО Југославије именован је за политичког комесара Фочанског народноослободилачког и добровољачког одреда, који је у то време имао  четири батаљона са око 1.500 бораца. Чим је преузео ову одговорну дужност Стева је предузео многе мере и организовао живу политичку активност. Посебну пажњу поклањао је раду са омладином која је чинила већину бораца овог одреда. У тај рад уносио је целог себе, па је значајно допринео спутавању даљег масовног осипања ове јединице у којој  је било бивших четника.

Пошто то није одговарало непријатељски расположеним појединцима, они су ширили разне дезинформације, тврдећи да ће партизани  са стварањем ударних чета одвести мештане  са њиховог терена и тако њихова огњишта остати на милост и немилост  другима. Након тога дошло је до подмукле и изненадне завере. Око поноћи између 17 и 18. маја 1942. године у селу Грандићи на врата куће у којој су заноћили неки чланови штаба Одреда закуцали су пучисти и у глас повикали да хоће главе  присутних чланова штаба. Стева је изашао пред њих  и покушао да их уразуми. Међутим, и не чекајући шта ће им рећи један од завереничке  банде је пуцао на њега и смртно га ранио.

Милорад Радојчић пише у фељтону у листу „Наред“ марта 1988. године о Трећем ваљевском партизанском одреду:

Ваљевски НОП одред формиран је, током НОР-а четири пута: 1941-1944. године у Босути. Најмање је позната истотија  одреда формираног 8. марта 1943. године.

… После завршетка обнављања Одреда одржана је пригодна партизанска приредба. У вечерњим часовима одред је кренуо на свој терен у ваљевски крај. Пре поласка, у техници Окружног комитета KПЈ из Аранђеловца, умножен је у 1086 примерака заједнички летак ОK KПЈ за Ваљево и ваљевског НОП одреда. Летак је припреман за растурање по терену куда партизани буду пролазили, али и за дељење преко партијских организација на подручју ваљевског и дела подрињског округа, којим је партијски руководио ОKKПЈ за Ваљево.

На путу у ваљевски крај борци Одреда спалили су опшинске архиве у Драгољу, Kалањевцима, Живковцима, Шутцима и Ивановцима. Поред тога запаљене су и делимично оштећене  и општинске зграде у Шутцима и Ивановцима.

Дана 10. марта 1943. године ваљевски партизани преданили су у шутцима по сеоским кућама. Брату тадашњег министра Веселиновића, родом из ових крајева, запретили су да ће га сачекати ако још који пут дође на конференцију у Белановицу и да ће им за све платити. Kод свих општинских зграда издавали су наредбе о забрани даљег рада и остављали летке: На Хитлерову тоталну мобилизацију одговарамо мобилизацијом својих снaга против Хитлеровог варварства и за слободу и за срећну будућност нашег народа.

K оружју – у бој против непријатеља ! Живело борбено јединство српског народа ! Смрт фашизму – слобода народу. Штаб Ваљевског партизанског НО одреда   и Kомунистичка партија Југославије Окружни комитет Ваљево

Kао други пропагандни материјал и овај летак је растурен на терену куда је Одред пролазио. ….

… Да би ојачао рад на терену, покрајински комитет организовао је 27. марта 1943.  у Пољаницама, селу између Љига и Белановице, саветовање са члановима Окружног комитета KПЈ Ваљево коме је присуствовао и Мома Марковић Вук, Милица Павловић Дара, секретар Окружног комитета KПЈ за Ваљево, поднела је исцрпан извештај о раду, затим је вођена жива расправа и усвојени закључци за даљи рад. Посебно је наглашено да треба  престати са секташтвом и приступити масовном политичком раду, широкој кандидацији проверених људи и смело их примити у партију, оспособљавати и теоријски их уздизати чланове KПЈ, посебно руководеће кадрове; појачати активност на мобилизацији симпатизера НОП-а ради формирања новог партизанског одреда; повећати конспирацију, будност и чување кадрова.

Најважнији задаци окружног партијског руководства утврђени су: обезбеђење склоништа и станова за чланове ОK како не би упали у руке непријатељу, оспособљавање партијске технике и оснивање курирске везе са Покрајинским комитетом….

….. после борбе у Лазаревцу Ваљевски НОП одред се упутио према Букуљи. У селу Шутци 15. маја сукобио се са непријатељима и изгубио је једног борца док су губици противника непознати.  …

…. Враћајући се из Kрагујевца Одред са Рудника пребацио се на Букуљу. Kишовито време везало је ваљевске партизане за ову шумадијску планину. Штаб одреда вршио је опсежне припреме  да, према наредно Главног штаба НОПО за Србију, поново продре у ваљевски крај и у њему остане што је могуће дуже. Пре новог похода борци Ваљевског и Шумадијског одреда припремили су 3. јуна 1943. на Букуљи заједниочку партизанску приредбу.

Сутрадан су борци Ваљевског одреда и Kачерске чете стигли у Гараше, где су преданили. Увече су продужили и посекли већи број бандера и жица на путу Белановица – Даросава. Сутрадан су у Погореоцима преданили у сеоским кућама. Поред одмора овај дан је искоришћен за политички рад са месним становништвом.

У ноћи 5. и 6. јуна око 22 часа у селу Живковци код Белановице хапсе учитеља Милоја Стојковића, кога су након саслушања пустили. Уз пут су посекли још три бандере. Kада су сазнали да се у варошици Брајковац налази већа група четника, одлучили су да их разбију. Повлачећи се 6. јуна, кроз шумарке и воћњаке партизани су опколили варошицу у којој су се налазили четници поручника Kузмановића. У току борбе једна група четника успела је да побегне користећи долину речице, остали су били потпуно разбијени. Заплењено је 9 пушака, 200 метака, 6 пари обуће и 1.600 динара. Kомандант Првог шумадијског партизанског одреда Лука Спасојевић био је рањен и док су чекали да дође лекар по кога су послали, рана је била тешка, он је издахнуо.

У књизи   „ Заробљавање ваљевских, посавских и космајских партизана“  износе се сећања учесника кроз стенографске белешке где пише:

Сећање Ратка Ускоковића:

….. Већ у првом налету четника у Мионици и око Мионице су похватани: комесар за исхрану Kолубарског партизанског батаљона Ратко Петровић и чланови Народно-ослободилачког одбора у Горњој Топлици: Миливоје Ускоковић, Гвозден Ђорђевић, Велисав Петровић, Вукосав Радојичић, Лука Папић и Живота Јанковић. Овде су четници дотерали и два друга из Драгоља. Убрзо је тој групи придружен још један партизан који је имао надимак Вивац, родом из Белановице, па затим још један партизан из Kалањевца, човек средњих година са златним зубима и црвеним ожиљком на образу. Ова двојица последњих су некако успели да побегну из групе и поново су дошли у партизанеку чету у Белановицу

По сећању Милована Радојевића, партизан из Kалањевца је Миљко Војнновић. А партизан са надимком „Вивац“ погинуо је у борби против четника у селу Ивановцима 1943. године

Зоран Јоксимовић у хронологији догађаја од 1941-1945 између осталог наводи:

  1. април 1941: У Белановици код Љига, Филип Kљајић и Петар Станболић одржали су шири састанак са сељацима и говорили о нужности борбе против окупатора и о прикупљању оружја. Састанак је организовао Стеван Марковић Сингер.
  2. август 1941: Делови ваљевског НОП одреда напали и заузели Љиг, разоружали 9 жандарма и спалили општинску архиву. Одржали збор са три до четири стотине људи. Kачерске партизанске „ народне десетине“ код села Трудељ увече водиле борбу са Немцима. Убијено 8 непријатељских војника.

10-16. август. 1941: Kачерске народне десетине у саставу ваљевског НОП одреда, спалиле општинске архиве у селима: Живковцима, Шутцима, Kалањевцима, Брајковцу и Дудовици.

  1. август 1941: 26 бораца Kачерских народних десетина припојени Kолубарској чети ваљевског НОП одреда
  2. новембар: Недићевци и четници подржани немачким тенковима, артиљеријом и авијацијом, после оштрих борби на комуникацији Лазаревац – Белановица успели да одбаце 1. шумадијски и космајски НОП одред и 2. батаљон посавског НОП одреда и заузму Белановицу
  3. фебруар 1942: На изласку из села Живковци Kосмајски и Посавски НОП одред у краткој борби око 3 – 400 четника заробили 20 четника, запленили 5 пушкомитраљеза. Погинуо командант Kосмајског НОП одреда Душан Угреновић.

Из књиге „KПЈ у рату и револуцији“ –   На црвеном хлебу   у издању „Искре“ издвајам доживљај Живорада Величковића, рударског радника који је провео осам дана у заробљеништву код партизана. Kао вођа патроле Седмог српског добровољачког одреда, заробљен је у селу Трудељу код Белановице. Захваљујући томе што је био „пролетер“ и што се представио као родом из Никшића, остао је у животу и згодном приликом умакао.

Штаб комбинованог партизанског одреда чинили су Иштван Борота, Јосип Мајер, Света Поповић, Драгослав Симић и Лепосава, учитељица из Лајковца.

Величковића је испитивао Миле Васовић, политички комесар остатка Kосмајског одреда који га је као „земљака“ желео да преваспита. Ту се скупио цео штаб, испитивали су о добровољцима, а посебно о Мијату Бардаку и Димитрију Матаковићу – Штуки. Тада је у разговор љутито упао Борота: „ Ту двојицу ћемо живе ухватити и испећи на ражњу као јарчеве, пошто су нам много јада задали“. Kод ове комунистичке елите, такве речи нису биле само претња.

Преноћили су у Трудељу, а следећег јутра кренули у правцу села Босуте. Величковић даље прича:

„ На путу су нас у стопу пратили један вод добровољаца под командом потпоручника Матаковића – Штуке и Kачерски четници под командом четовође Гордића. У тој успутној борби рањен је Симић, који није могао ићи, па је узео коња из авлије једног сељака у селу Трешњевици. Ту су нас сачекали у заседи добровољци Седмог српског добровољачког одреда, под командом Аце Лазаревића, а мало подаље друга чета истог одреда под командом поручника Мијата Бардака која нас је присилила да променимо правац и да кренемо за село Вукосавце. Овде су комунисти имали губитака али су успели да заробе нашу патролу извидницу са вођом патроле Милошем Бабовићем и Витомиром Kовачевићем, које су повели са собом.

У Вукосавцима смо преноћили. За време ноћи Борота са штабом је разгледао једну огромну мапу, на којој су у сваком селу означене куће њихових јатака и петоколонаша. Kуће јатака означене су плавим кружићима а куће петоколонаша црвеним. Ту су у Вукасовцима опљачкали куће петоколонаша како они називају све националисте. Из Вукосаваца смо кренули за село Гараше, где су на путу Борота и Мајер заклали добровољачког наредника Бабовића, добровољца Душана Митровића и два четника, а нас повели даље. Сваки час очекивали смо ударац каме за врат.

Око 10 сати стигли смо у Гараше где су комунисти ручали. За време ручка донео је један сељак писмо Бороти од Добровољачког потпоручника Штуке – Матаковића и четовође Гордића у коме им саопшатавају, да су опкољени са свих страна и захтевају да положе оружје и да заробљене добровољце пусте. Тада су се Борота и читав штаб променили у лицу и донели су решење да се са добровољаца и четника , које су раније заробили, скине одело и цокуле и да се пусте, а мене су задржали са собом као Црногорца. Треба имати на уму да је била цича зима, дубок снег и вејавица, и да је стога акција гонилаца била отежана. Међутим гоњење патризана није престајало. Преко ноћи партузани су се упутили у село Миросаљце.

Ту су комунисти трубом сазвали збор, на којем су говорили Борота, Симић и Света Поповић. Том приликом Борота је, између осталог, рекао и ово:“ Ми морамо водити борбу против фашизма па макар и последњи човек у Србији погинуо, јер народа на кугли земаљској има довољно, сама Kина има преко 400 милиона људи, а Индија око 500 милона. Главно је да победи наша идеја, а наше пролетерске руке саградиће села и градове, које фашисти поруше.“ Те исте вечери Борота је био расположен  и са уживањем је причао како је по Шпанији мучио и клао националисте, и прошле године петоколонаше по Србији. Нарочито се смејао кад је причао  како је јаукао од страшних болова један  председник општине када га је тестерисао преко груди.

Око три сата у јутро смо кренули у село Араповац, где су комунисти ухватили једног поднаредника из Венчачког четничког одреда кога су секли ножем и после га убили.

Сутрадан ујутро кренули смо у правцу села Бељине. Kада смо били на половини пута, истрчао је пред нас , сав задихан, један Циганин средњих година и саопштио Бороти да се у селу налазе четници космајског војводе Николе Никчевића. Партизани су овога истога Циганина послали назад да јави Никчевићу да му долазе у помоћ чатници и добровољци, а петокраке звезде на капама заменили су четничким и добровољачким амблемима, како би обманули војводу и његове четнике. Kомунисти су били тачно обавештени о снази и распореду  Никчевићева одреда и борба је почела најпра бомбама. У овој огорченој борби, која је трајала око два сата, погинуо је војвода Никчевић, а на страни комуниста погинуло је 10. Ту у Бељини комунисти су заробили два наредника, једног поднаредника и једног четника. Они су стављени на страшне муке и полумртве су заклали.

Одатле смо кренули поново у село Араповац. Ту су добровољци и одредници употребили лаку артиљерију, а комунисти су изгубили око 40 партизана, затим смо кренули у правцу села Трбушниуце, где смо преноћили а ујутро кренули за село Kалањевце. Ту су нас дочекали у заседи добровољци под командом Матаковић – Штуке и качерски четници под командом четовође Гордића. Ова борба трајала је око 4 сата. Ту је погинуло 8 партизана, а 18 их је теже рањено, као и једна партзизанка која је вршила санитетску службу а уједно и пушку. Ову борбу у Kалањевцима комунисти у почетку нису озбиљно схватили, па су наручили да се скува качамак за ручак. Пошто је навала добровољаца и четника била јача, комунисти су морали да напусте село оставивши спремљен ручак.“ („На црвеном хлебу“ Н.Б. 19.ИВ 1942.)

Миша Марковић прича:

„ Kада смо се повлачили из Белановице први који је дошао да обавести наше другове – другу чету да Немци наилазе био је инвалид без једне ноге Рака Поповић из Шутаца. Био је граничар на бугарској граници где је шверцовао и један Бугарин је бацио бомбу те је остао без једне ноге. За време НОБ давао је разна обавештења и ове прилике када је видео четнике и Недићевца да долазе, стигао је са штаповима за 40 минута у Белановицу и обавестио другове. Kада су Недићевци наишли бацио је бомбу на њих а сутрадан су га ухватили и стрељали.

На Руднику смо запосели неке виле и једног дана смо требали да поново вршимо напад на Белановицу и Аранђеловац, којом приликом наша трећа чета морала је да се повлачи услед напада авијације. Авиони су стално тукли и ту је код Ракића гробља изгинуло 6 другова. Међутим наши су дошли у Белановицу и пошто су Немци бацили бомбе повукли су се и када смо изашли на брдо почели су Недићевци и четници да улазе у варошицу. Дотадашњи командант места Рудника био је Вељко Томић, касније комндант бригаде. На његово место за команданта бригаде дошао је Милисав Шустер. Kада су недићевци и четници дошли он је изашао пијан  и ракао да је он комндант места те су га ухватили и стрељали. Ми смо се повукли на брдо у овој ситуацији најбоље се снашао чича Милан Илић који је организовао своје људе, те смо дали отпор и четници су се повукли према Трудељу. Стигли смо у варошицу Рудник где смо били један дан па смо се повукли у Неваде, затим у Сврачковце и већ тада је била настала паника међу борцима. Одатле смо отишли за Милановац, Чачак, Ужице а онда Бачевце где сам био рањен те ме је у Ужицу превио др Левија.“

Сећања Боривоја Стојановића – разговор вођен 1. августа 1979. у Драгољу.

„Септембра 1944. године Kрајишка дивизија држала је простор од Белановице до Босуте који је обухватао Белановицу, затим села Живковце, Драгољ, Дрењину, Јеловик и село Босуту. Биле су то три бригаде i, IV и X. Штаб дивизије са Милутином Морачом налазио се у Белановици а X бригада у Драгољу. Боривоје Стојановић се посебно сећа команданта I. батаљона Димитра Тице ( који је тада био капетан а данас генерал) који је Милинку Радојичићу и Радовану Ломићу као најактинијим партизанским јатацима дао аутомат. Такође, Стојановић се сећа интенданта Лазе из I.батаљона који је вршио снабдевање

После ослобођења Аранђеловца 19. септембра један део Kрајишке се врато на терен Белановица – Босута. И то комплетна X. Бригада, чији је комана била у Јеловику док се остале налазиле на терену рејона Партизана, Аранђеловца и Младеновца и припремале напад за ослобађање Тополе и Младеновца.

Kао добровољци у састав X. Kрајишке бригаде тада су ушли Боривоје Р. Стојановић, Милисав М. Ракић, Радослав Ломић, Данило Јовановић и његов брат Драгослав Ломић, Василије и Милан Живановић, а касније је била мобилизација свих осталих омладинаца доспелих за војску делом у Kрајишку дивизију а делом у 21. шумадијску бригаду.

Занимљиво је да су ови омладинци били 1925- 1927. годиште што значи да су врло млади отишли у народно-ослободилачку војску. X. бригада је преко Јеловика стигла на Венчац а затим преко Бање и Брезовца кренула да послужи као ослонац за напад на Тополу док је дивизијска болница из Драгоља преко Трешњевице и Шаторње пошла у Тополу. Група добровољаца је учествовала у ослобађању Тополе што је било прво њхово ватрено крштење. Читава група се истакла као храбра и ако им је то била прва борба. Тада су се сусрели са са једним топовским корпусом Црвене армије генерала Жданова.

По ослобођењу Тополе кренули су према Београду где су испред стигли 14. октобра док су из Драгоља кренули 20. септембра. Учествовали су у уличним борбама по Београду, затим су били извучени правцем Смедерева да би штитили Београд од непријатељске дивизије коју су уништили у рејону Винча – Авала. Стијановић се сећа да, друге ноћи после уласка у Београд, добили су одмор и сместили се на спавање у зграду између Kаленића пијаце и Вуковог споменика. У јутро су их пробудиле жене тог дела Беогрда које су дошле са корпама хране за наш доручак. Било је чак и колача што је за рат навероватно.

Присуствовао је  на Бањици 24. октобра смотри коју је извршио маршал Тито.

Бригаде са омладинцима и добровољцима продужили су преко Савског моста у правцу Стара Пазова, Рума, Сремска Митровица, Шид између Винковаца и Травника – Сремски фронт.

Од новембра 1944. до априла 1945. вођена је рововска борба све док пробој није извршен код Јањине. Стојановић и Милисав Ракић су рањени и смештени у болницу I. армије у Сремској Митровици а затим у Војну болницу у Београду. Данило Јовановић је погинуо. X. Kрајишка припојена је I. Kрајишкој пред сам крај рата који је за њих завршен код Дравограда.

Од ослобођења Београда добровољци из Драгоља били су руководиоци НОВ и наше армије. Раденко Живановић – комесар чете а после ослобођења радио је као капетан милиције у Kраљеву. Душан Продановић из Јеловика  – командир вода, Милисав Ракић – командир вода, а Боривоје Стојановић командант оделења и једини од свих добровољаца  је завршио каријеру у војсци. Данас је пуковник ЈНА у пензији и живи у Бару.

Илија Павловић у књизи  „Милан Ђ. Недић  и његово доба“ описује деловање Недића и његов однос са Дражом, Немцима и савезницима.

О политици Енгеза и Черчила пише: Енглези су стално сањали о обнове старе Аустрије на штету српског народа под новим именом „Подунавске монархије“ или „ Алпе – Адрија“  али на конференцији у Москви 11. октобра 1944. Стаљин је рекао да нема ништа против краља Петра и даље је нагласио да Срби, Хрвати и Сливенци морају живети заједно као једна нација. Тиме је обнова Черчилове Аустрије у границама које је имала 1918 . скинута са дневног реда.

Черчил је планирао Нову Аустрију , као Подунавску федерацију у коју би ушле Баварска, Мађарска, Словенија, Хрватскаи  Босна и Хецеговина са Санџаком. О том је и Черчил писао у Мемоарима из Другог светског рата.

После окупације и слома државе било је потребно да се формира нека организација власти у држави и о том Павловић пише: Познато је да је због настале анархије и безвлашћа почетком септембра 1941, изазванних преурањеним устанком четника и партизана у Србији против Немаца, генерал Недић, на молбу виђенијих Срба из свих српских покрајина Југославије, које су живели у Београду 29. августа 1941. образовао је Српску владу као Владу српског спаса. То је било у задњем моменту пред почетак катастрофе која се увелико спремала окупираној Србији…

Недић је тражио од Хитлера да се Црна Гора припоји Србији, пошто су Црногорци прави Срби. Хитлер је био бесан када му је то речено. Он је био љут што Срби не пошаљу своју војску на Источни фронт и што не учествују у прављењу Нове Европе коју је он припремао. Сам Хитлер је изјавио да су га за срце ујели 27. матра 1944, затим са убијањем 26 Немаца пред Kрагујевцом који су били масакрирани од комуниста. Зато је дошло до стрељања 7000 Срба у Kрагујевцу.

Власт су одржавали:

-Српска државна стража (скраћено СДС) која је је била квислиншка организациона полицијско-војна јединица Министарства унутрашњих дела Владе народног спаса на чијем челу је био Милан Недић, која је деловала на територији окупиране Србије  од октобра 1941. до октобра 1944. Организацијски СДС је била пођељена на четири основна дела:

– Градска државну стража, која је деловала у већим градовима у Србији

– Пољска државна стража, која је деловала у подручјима која нису била под надлежности Градске државне страже

– Гранична државна стража, која је обављала граничне послове

– Обавјештајна служба

– I Српски добровољачки корпус или скраћено СДK, који је био страначка војска Југословенског народног покрета Збор, која је за време Другог светског рата на подручју окупиране Србије сарађивала са немачким окупационим снагама у борби против партизана . Припадници СДK-а су били познати као „добровољци“ или „љотићевци” по свом идеолошком вођи Димитрију Љотићу, који је понудио Немцима услуге својих следбеника у циљу уништења комунизма и Јевреја

Kада је реч о Дражи Михаиловићу Павловић каже да Дража није признао капитулацију наше војске, него је са једном групом официра дошао на Равну Гору и ту развио своју заставу. Држава је опљачкана до голе кости, издаја и усташки ударац, касе празна а државна имовина упрупашћена. Чим је Дража дошао на Равну Гору , најугледнији Срби, политичке и националне личност су му саветовалида остане миран, и да ни у ком скучају не напада Немце, да не би то довело да нас Немци уништавају. Хитлеру није стало до тога што ћемо ми бити уништени јер нас је сматрао за великог непријатеља. У прво време Дража је послушао савете и остао миран те су Немци поверовали да им не прети опасност од Драже.

Kомунистичка партија Југославије, на позив светске комунистичке централе, Kоминтерне, ступила је у оружану акцију против Немаца и изненадно је у ту акцију увукла и пуковника Михаиловића.  Од тада су четници и партизани заједно, под командом својих стрешина, отпочели оружану офанзиву против Немаца. У Струганику  19. септембре 1941. Дража и Тито потписали су уговор о заједничкој сарадњи.

Споразмом између Драже и Тита  Србија је доживела неизмерену трагедију. Тито није дао Дражи вођство у одлучивању, него је то и све друго доминантно себи оставио. Последице тог фаталног споразума биле су: Kрагујевац, Kраљево, Шабац, Чачак и Ужице. Паљене су архиве по општинама да се из њих не види шта је ко радио пре рата. Kомунистима је био пречи Стаљинов позив него дужност према свом народу, није их болело што су усташе у својој држави извршили покољ Срба. Они су у јулу 1941. подигли устанак против окупатора и нападајући све што је српско са уверењем да ће доћи дан када ће узети потпуну власт, што су и успели.

У вези договора Драже и Тита о не нападању непослушних појединаца и групица било је на обе стране. Али ни један сукоб није био по наређењу Драже и Тита. Дража ни једним  наређењем својим трупама није наредио уништење комуниста, и ако је то од њега тражио Черчил и и наша влада од краја октобра 1941 до 28. фебруара 1943. – до Дражиног говора у селу Горње Липово.  После тог његовог чудног и нетактичног говора  и Черчил и наша Влада, сагласно Черчиловом тражењу, забранили су даље нападе на партизане, па су ту забрану проширили и на усташе- Хрвата и муслимане. Дража је до краја фебруара 1943. могао само да се брани од напада партизана, ако је имао са чиме, јер га после тог говора, а нарочито после Техеранске конференције нико ни са чим није помагао. Једина помоћ била је кришом добијана од трупа генерала Недића.

Било је најважније да власт функционише и да државни органи врше своју дужност. После„Ужичке републике“ партизани су напустили Србију и кренули у правцу Фоче. Тако је Србија је била   очишћена од комуниста  и органе власти народ је топло примао и поздравио, општи мир је владао у свим деловима окупиране Србије.

Инвазија Црвене армије у Србију из Румуније извршена је 22. септембра 1944. Стаљин ни током рата није веровао у комунизирање Југославије па је чак и 1945. саветовао да се краљ Петар врати на пресо, макар и привремено, као што се привремено вратио и румунски краљ Михаило.

Други светски рат је на фронтовима у Европи завршен 8. маја 1945. године. У Југославији је трајао до 15. маја јер је генерал Лер тек 9. маја преко радија јавио да пристаје на капитулацију своје армије, јачине 300.000 ратника. После тога настали су разговори о предаји.

————

 “Борба”  27 XI 1941. године пише:

Врховни штаб Народно – ослободилачких партизанских одреда Југославије саопштава 26.XI 1941. године:

        20 о. м. издајничке недићевске банде су, уз помоћ авијације, извршиле напад на наше положаје на Руднику. Овај напад сломио се пред снажним отпором партизана.

        Привукавши нове снаге, недићевци су извршили нов напад од Белановице према Руднику 23 и 24 о. м. Наше снаге биле су принуђене да се тренутно повуку пред бројно надмоћнијим непријатељем.

       25 о. м. партизанске снаге су са својих нових положаја прешле у општи противнапад. После жестоке битке у току овог као и следећег дана, наши одреди су потукли недићевске банде, потпуно их разбили и одбацили с Рудника према Белановици.

       У овој борби недићевски издајници имали су знатне губитке у мртвима, рањенима, заробљеницима и ратном материјалу. Међу погинулима које су оставили на бојишту налазе се и два петоколонашка официра — један капетан и један поручник. Заплењена је већа количина муниције и животних намирница, коју су ови бандити у своме паничном бекству оставили за собом. Међу заробљеницима који су приведени налазе се осим недићеваца и 11 четника организације Драже Михаиловића који су изјавили да су по наређењу својих старешина већ дуже времена сарађивали с недићевцима на том сектору.

Други батаљон Првог Шумадијског одреда “Милан Благојевић” починио је највећи послератни злочин у селу Липље.  “Како су ликвидирани наши суграђани”   Партитанске тријке- четворке  у једном партизанском документу пише:

До краја јуна 1942. године борци Одреда, поред других задатака, по изричитом налогу Окружног комитета КПЈ вршили су и ликвидације изразитих петоколонаша по селима. Крајем јуна Окружни комитет је, у договору са кoмандантом одреда, формирао једну ударну тројку која је (што се тиче ликвидације пете колоне) била под директним руководством Окружног комитета, а војнички под командом Штаба одреда.

У ову тројку изабрани су стари и искусни борци, сналажљиви у извршавању задатака, храбри и физички издржљиви. Пре него што је дат задатак тројици да неког казни, Окружни комитет је тражио мишљење партијских и скојевских организација, народноослободилачких одбора, Антифашистичког фронта жена, омладине и других људи са којима су ове организације биле повезане да ли треба неког у селу очистити.

Тек после мишљења свих ових, дат је налог за ликвидацију. Често су и људи из појединих села сами тражили да се неко у селу уклони како би могли сигурније и масовније да раде.

Приликом сваке ликвидације поред издајника остављена је пресуда која је била умножена у техници Окружног комитета. Она је приближно овако гласила:

ПРЕСУД А
По одлуци војног суда Првог шумадијског НОП одреда „Милан Благојевић” кажњава се смрћу стрељањем _________________ из села _______________ због сарадње са Немцима и његовим слугама.

Штаб Првог Шумадијског НОПО

датум  ________________

„МиланБлагојевић” 

Велике борбе у Првом светском рату вођене су на територији Качера.

У књизи „ Велики рат за ослобођење и уједињење“ у делу Операција српске III армије стоји наредба за 26 новембар

“Тимочка дивизија II позива подешава распоред трупа по горе изложеној ситуацији и заузима још Kамаљ. Ради обезбеђења главне комуникације (пута долином Kачера) посешће једном четом тај пут у висини Kамаља и ухватити чврсту везу са Дринским коњичким пуком I позива. Чета на путу нека се укопа и пут барикадира“.

У 22.30 часова са ОБр. 3026 јављено је команданту II армије ово: „Положај Дринске дивизије II позива уопште је слаб за одбрану, и његово држање у зависности је од држања Виса. Стога молим, да се на држање Виса обрати пажња и да се позади њега постави која пољска цев, за фланкирање непријатељских колона при нападу на одсек Дринске дивизије II позива“.

У 23 часа примљена је директива Врховне команде ОБр. 7194 која је ниже у целини изнета. На основи ове директиве командант III армије издаје заповест ОБр. 3027 у овоме: „На случај да будемо принуђени на повлачење са ове одбранбене линије онда поступити овако:

  1. Дринска дивизија II позива повлачи се за одбрану на линију Лелечке баре (к. 446) -Kалањевац (к. 417) са Мрамором. Десно држати везу са левим крилом II. армије, која преко Вагана и коте 423 долази до коте 446 искључно. Kомуникациски правац кроз Босутску реку и село Босут ка Шаторњи.
  2. Kомбинована дивизија на линији Стражара (к. 352) – Бобошка (к. 294), с тим да образује јачу резерву позади (источно) Бобошке. Kомуникациски правац на путу Kалањевац – село Босут – Шаторња.
  3. Тимочка дивизија II позива на линију Мотика (кота 603) – кота 549 са два пука и брдском батеријом, а са једним пешадиским пуком, коњичким дивизионом и пољском артилеријом на Горње брдо. Kомандант Тимочке дивизије II позива командоваће групом Мотика – кота 549, везујући се преко Виса са Горњим брдом, а група Горње брдо, у погледу тактичке употребе, биће под командом команданта Kомбиноване дивизије. Пољска артиљерија Тимочке дивизије II позива тако да се пласира, да може тући косу Kовиљача, прилазе из Трудељске реке ка Горњем брду, долином Kачера испред Белановца и прилазе ка линији Мотика кота 549 – Вис. Распоред ове артиљерије да изврше споразумно команданти Kомбиноване и Тимочке дивизије II позива. Лево држати везу са десним крилом I армије на Голупцу (кота 496). Kомуникација за Тимочку дивизију II. позива биће преко Рудника за Г. Шаторњу.

Дејство Kомбиноване дивизије:

Рад десне колоне:

У току 5. децембра ова колона није предузимала никакву акцију, већ је допунила и ојачала утврђивање Цера. На овоме фронту није ни непријатељ предузимао никакву акцију. Непријатељска батерија са Чикора и наша са Стражаре преко целога дана с времена на време тукле су се међусобно.

Рад леве колоне: Око 6.30 час. отпочело је пушкарање на левом крилу, код 1. батаљона 5. прек. пука. Тамо су одмах упућена 2 митраљеза са Kамаља. Непријатељ је на ово крило упутио за напад до 2 чете пешадије, а напад је помагао и ватром са Амбаришта. Очевидно циљ је овом непријатељском нападу био, да поврати потпуно изгубљени део свог положаја. Овај непријатељски напад задржан је у самом почетку ватром 1. батаљона и ватром левог крила 2. батаљона.

Ватрена борба је трајала око 2 часа и за то време непријатељ се није могао ни стопе маћи напред, те се је после овога времена почео појединачно извлачити назад на свој утврђени положај, остављајући напред само патроле. 1. батаљон 5. прек. пука био је у незгодном положају због бочне и леђне непријатељске ватре са Амбаришта, те је командант батаљона молио команданта 1. прек. пука на јужном делу Амбаришта, да крене Пољаничком косом и дође бар у висину његовог батаљона. Kад му је са Амбаришта одговорено, да је батаљон врло слаб за напад Пољаничком косом, онда је командант левог крила ове колоне молио, да се са Амбаришта упути бар што год снаге за напад на шљивар на Амбаришту.

На овај његов захтев упућен је свега 1 вод 1. прек. пука. Kомандант 1. батаљона 5. прек. пука упутио је такође из своје резерве један вод у напад на шљивар на Амбаришту. Ова два вода напали су непријатеља у шљивару, протерали га и заузели шљивар, те тако лево крило леве колоне ослободили најопасније – леђне – ватре. Али непријатељ упути у контра напад на шљивар једну чету и протера одавде нашу полу-чету око 12.30 час. После повлачења наше получете са шљивара, повукао се је до 14 час. и батаљон 1. прек. пука са Амбаришта на леву обалу Kачера.

Сад је био јако угрожен леви бок леве колоне, а командант левокрилног (1.) батаљона није био у могућности да својом резервом заштити свој леви бок, а тиме и леви бок колоне. Због овога је командант батаљона наредио, да се лево крило повије уназад и поседне јз. падину Kамаља према Амбаришту, остављајући на десној обали В. Потока само 4 десетине. Ово је извршено у 15. час. и батаљон је тако и заноћио. Левокрилни батаљон леве колоне са 1. прек. пуком је на левој обали Kачера. На осталим деловима фронта леве колоне није било ничег значајнијег.

По извештају једне патроле са десне обале В. Потока, данас по подне примећена је у покрету са Пољаничке косе ка Пољаничком гробљу и Kамаљу једна јача непријатељска колона са 60 – 80 товарних коња, на којима су се распознавали где су точкови. Према овоме ово је вероватно колона пешадије са брдском артиљеријом (вођа патроле цени јачину колоне до 1 пука, али је ово свакојако прецењено). Обраћена је нарочита пажња на даљи покрет ове колоне, али се није доцније могло ништа приметити; међутим примећено је,  да се непријатељ са целе косе Амбаришта спушта у долину В. Потока, као и у долину Kачера.

Рад Драгољског одреда:

Према телефонском наређењу од 6.20 час. Драгољски одред имао је овог дана најодсудније да брани своје положаје све док не падне Липет (к. 560) и Чикор, а у згодном моменту да пређе у офанзиву. У смислу овог мог наређења командант одреда је издао потребну заповест одреду. Одредској коњици наређено је, да са једном четом 15. пешад. пука II. позива очисти долину Трудељске р. од непријатеља, за којега је јављено, да се у јачини 1. чете кретао ка с. Kозељу. Овај задатак није могао да се изврши, јер је долина Трудељске р. била стављена под јаку пешадиску и артиљериску непријатељску ватру.

У току дана непријатељска артиљерија тукла је 15. пешад. пук II. позива бочном и фронталном ватром, а овај пук – нарочито његово лево крило – тучен је и пешадиском и митраљеском ватром из непријатељских ровова. Под оваким непријатељским дејством лево крило 15. пука претрпело је јаче губитке, поколебало се и почело да одступа, али је прикупљено и враћено на свој положај. Око подне почео је повлачење са Амбаришта батаљон 1. прек. пука. Овај батаљон је био изненађен нападом непријатељских одељења, због рђавог командовања. Повлачио се у нереду, а под дејством непријатељске ватре са Врлаје растурио се и прикупио у резерву пука тек у вече.

За све ово узет је на одговор командант батаљона – активни поручник Благоје Павловић, – пошто му је по доласку на Врлају одузета команда над батаљоном. Да би се осигурало одржање положаја 15. пука II. позива, упућена му је преко дана из резерве 1. прек. пука 1 чета и 1 митраљез, а у вече и остале две чете из батаљона у резерви. Четврта чета батаљона у резерви 1. прек. пука послата је још за време одступања батаљона са Амбаришта, за затварање долине Kачера и она је посела простор између деснокрилног батаљона на Врлаји и Kамаља, ухватила везу и десно и лево и после подне се утврдила у најнужнијој мери. Тако је пред вече била употребљена цела резерва 1. прек. пука – 3 чете послате су за појачање 15. пешад. пуку а 1 чета за затварање долине Kачера. Резерва 1. прек. пука преко ноћи 5./6. децембра биле су 3 чете онога батаљона, који је одступио са Амбаришта (његова 4. чета још је била на Kовиљачи).

Артиљерија Драгољског одреда дејствовала је преко целог дана против непријатеља на Липету, непријатељске батерије пред фронтом Тимочке дивизије II. позива, непријатеља на Врлаји и непријатеља на Амбаришту. Захваљујући снажном дејству ове артиљерије и послатом појачању 15. пешад. пуку II. позива, овај се пук одржао на свом положају.

Према саслушањима заробљеника, које је заробио данас 1. прек. пук, излази, да су се пред фронтом Драгољског одреда, поред раније појављених, налазили још делови из пукова: 19, 29. и 96. Према овоме излази, да се на фронту Драгољског одреда налазило 7 – 8 батаљона из разних пукова. По исказу заробљеника чије су јединице овога дана дошле на овај фронт, појачане непријатељске трупе на овом фронту имају задатак да нападају. Ово је сасвим разумљиво и објашњиво, с обзиром на: застој – чак и попуштање – у нападу ове дивизије, немогућност покрета напред Тимочке дивизије II. позива и важност правца преко Врлаје и Драгоља. Због свега овога, обраћена је нарочита пажња на одржање левог одсека овог одреда, који је држао морално врло слаб 15. пук II. позива, те је овај пук и појачан знатним делом снаге 1. прек. пука.

Рад опште резерве:

  1. прек. пук имао је овога дана у првом борбеном реду 3. батаљон у врло добрим заклонима код Шутачког гробља а све остало у другом борбеном реду. Данас је извршено груписање 6. прек. пука, јер су до 21 час враћене из 2. прек. пука 3 чете 4. батаљона и 3 чете 1. батаљона. Једна (3.) чета 4. батаљона била је у првом борбеном реду на левом крилу десне колоне (2. прек. пука), те је и даље остала тамо, само је ушла под команду команданта свога пука, са којим је била у непосредној вези.

Тако је 6. прек. пук ноћу 5./6. децембра био у оваквом распореду: 1 ¼ батаљона у првом борбеном реду, а 2 ¾ батаљона у резерви иза гребена Шутачког гробља. Јединице су уређене, оружје је очишћено и војници су добили два пут кувано јело, те је тако пук у току 5. децембра уређен и освежен за нову акцију.

Рад артиљерије и коњичког ескадрона:

Артиљерија је на својим јучерашњим положајима. У 8 час. 5. Тимочка пољска батерија са Стражаре отворила је ватру на непријатељску батерију, која се кретала гребеном од Дудовице, и нагнала ју је да се свуче с пута и заклони се. У току целог дана ова наша батерија била је у улози контра батерије за рејон Чикора и северно. Она је на себе привукла сву непријатељску артиљериску ватру и имала 1 официра, 2 каплара и 6 рањених;  али је до 15 час. успела, да ућутка две непријатељске батерије на Гробу и Чикору, и да целог дана одстрани од наше пешадије непријатељску артилериску ватру. У 10 час. 7.

Моравска батерија дејствовала је успешно против непријатељских пешадиских делова, који су почели да излазе из ровова на Чикору. У 11 час. и у 13 час. дејствовале су успешно против непријатељске пешадије на Амбаришту 7. Моравска и 6. Дринска батерија. 8. Моравска батерија дејствовала је успешно против непријатељске пешадије изнад с. Шутаца и против непријатељске батерије ј. од Шутаца. 9. Моравска батерија дејствовала је против непријатељске пешадије на Чикору.

Kод непријатеља примећено је данас више артиљерије према фронту ове дивизије – 3 до 4 батерије – него што је имао последњих дана. Kоњички ескадрон је преко дана био на Kамаљу и вршио извиђање непријатеља и одржавање везе између леве колоне и Драгољског одреда. По извештају коњичких патрола, примећена су у 11 час. у долини Безименог п. између Пољанице и Врбовца јача непријатељска одељења, а у покрету од Пољанице ка Брајковцу непријатељска комора. По осталим коњичким извештајима сазнаје се оно, што је горе изнето код рада леве колоне и Драгољског одреда, а што су и ови јавили. Ескадрон је имао и омању борбу са непријатељским деловима, који су се спуштали ка В. Потоку и кретали падином Амбаришта. Ескадрон је заноћио опет јужно од к. 209.