О библиотекама у Србији у XIX веку написано је неколико књига али ни једна од њих не описује постојање књижнице у Kалањевцима. О њој нема трага ни у писању ранијих хроничара Белановице и Kачера.

Међутим, први податак о Читаоници калањевачкој налазимо у писму њеног благајника Милића Петровића, 13. децембра 1881. године, којим он у име чланова тражи дозволу од Главног одбора Народне радикалне странке, да читаоничка управа образује месни одбор те странке и да уписује чланове. Писмо је објавио др Леонтије Павловић у књизи „ Радикална странка у Србији пре Тимочке буне„  у којој стоји „да Читаоница постоји у средини среза качерског и да је она објавила преко новина свој обстанак „

У листу „Самоуправа“ објављена је 7. фебруара 1881. године порука оснивача Читаонице калањевачке првацима тек основане Радикалне странке у ком се изражава вера у програм странке и да у то име образоваше читаоницу. Поруку су потписали чланови читаонице међу којима и трговац Савко Гавриловић управник читаонице и угледна личност места а отац пуковника Милована, Алекса Ратарац учитељ, Илија Јевтић председник шутачки, Мијаило Ђукнић трговац, Витомир Николић учитељ и други.

Новине „Самоуправа“ објавиле су 1881. године извештај из Kалањеваца у ком се Читаоница захваљује даваоцима прилога за читаоницу. Трговац Милан Танасијевић поклонио је „два рифа чоје“ вредности 8 динара, Мијаило Ђукнић полугодишњу претплату на новине, Милисав Василијевић једну слику а Сретен Радосављевић потребан материјал за писање. Полугодишња чланарина је износила 4 динара а читаоница је располагала фондом од пет разних листова.

Калањевачка читаоница није имала дуг век јер су радикали у то време били изложени притисцима и прогонима те и оснивачи читаонице.

Читаоница је поново отворена 1936. године и била је добро снабдевена књигама са преко 40 чланова. Са њом је руководио управник школе Миодраг Илић, учитељ. Кад је учитељ Станковић постао народни посланик Илић је отишао у Белановицу а на његово место у школу дошао је зет Душана Дугалића Душан Николић. У школи су приређиване приредбе и за тај новац су куповане књиге. Била је направљена покретна бина која се могла премештати зависно где се приредба одржава. Читаоница је радила све до почетка Другог светског рата.

И Живковци су имали прилично добру читаоницу у којој су такође приказиване разне позоришне претставе. Љубиша Петровић, учитељ је руководио читаоницом. У њој су радили Веља Адамовић и Блажа Савељић. Живковачка читаоница је била једна од најбољих у Качеру

Иначе друга Народна читаоница и библиотека основана је 1926. године у Белановици, и окупљала је увек велики број љубитеља писане речи. Један од осниовача био је Стеван Марковић Сингер, благајник је био Живорад Јованчевић а чланови су између осталих били: Слободан Станишић, Милинко Ломић, Душан Радосављевић, Милорад Марковић Миша, Миша Петронијевић, Периша Јовановић, Периша Ракић, Милисав Станојчић обућар, већином симпатизери Kомунистичке партије који су у библиотеци налазили и дела која су била забрањена за читање, Олга Зечевић учитељица, Милош Ђукнић, Димитрије Богдановић, Милош Миловановић, Живка Ђукнић, Миша Радосављевић, Драган Николић, Драгољуб Николић,   обућар, Радојко Ракић, Драгослав Гавриловић.

Из Шутаца су чланови читаонице били: Слободан Станишић, Милинко Ломић, Душан Радовановић, Милутин Томић,Влајко и Велимир Васиљевић, Веља Јовичић и још неки.

Из Живковаца: Моша Петронијевић, Драгомир Старчевић, Милован марковић  и Бранислав Гавриловић.

Из Драгоља чланови читаонице били су: Периша Јовановић, Павле Ракић, Радомир Стојановић и Бранко Ћосић.

Из Трудеља су били: Савко Лазаревић, Петар Живановић, Радомир Чолић   Драгослав Марковић

Kњижница и читаоница у Белановици није имала посебне просторије већ је радила у једној учионици основне школе.

Овде је била раније библиотека
Овде је била раније библиотека

Месни свештеник Лазар Радосављевић, који је доста читао а једно време радио у читаоници, често није дозвољавао да се нека од „Нолитових„ издања дају на читање јер су имале антисрпску конотацију. Лаза их је једно време закључавао у посебан ормар. Стева Сингер се са тим није слагао те је више пута насилно отварао ормар и давао омладини те књиге. Због набавки таквих књига често су у управи библиотеке вођене жестоке расправе. Са једне стране били су демократе и присталице удружене опозиције, предвођени Сингером, а са друге радикали и јерезовци. Тако је једне године пет пута мењана управа књижнице и читаонице. Једно време је, због вербалних обрачуна био обустављен рад ове установе.

Читаоница је, ангажовањем Сингера обновљена je 1936. a поново почела са радом 1937. године и радила је све до 1941. кад је почео рат. Oдиграла огромну улогу у окупљању великог броја људи из свих села у околини Белановице.  Сингер и комунисти су се трудили да се обезбеди партијски материал и белетристичке књиге, издања Нолита и Српске књижевне задруге, Историју СКПБ итд.

У њој су радили људи који су касније углавном отишли у партизане. Мада је библиотека по диктатури Петра Живковића више пута забрањивана, од стране среског начелника, ипак је успела да се одржи до 1941. године, и то захваљујући команданту жандара Фабијану. У библиотеци су се могла наћи и у оно време напредна дела:

  • Kако се калио челик
  • Девојка са писаћом машином
  • Новац у политици итд.

После Другог светског рата налазила се дуго у згради Светолика Миловановића у центру Белановице а носила  је име „Стеван Марковић Сингер“ по партизанском активисти и борцу. Библиотека је радила у саставу Народног универзитета из Љига и истуреног оделења љишке библиотеке. Затим, 1976. године после адаптације, за коју су средства обезбеђена из фонда Народног универзитета из Љига, Месне заједнице из Белановице и Републичке заједнице културе из Београда, књиге су премештене у просторије старе школе у којој су биле дуго. У тој библиотеци су одржавани повремено сви културни догађаји. Тако је забележено да је јула 1989. године приређена изложба књига под називом „Kосовски бој у литератури“, слика Милосава Ранковића из Белановице и резбарских радова  Драгована Богдановића из Љига.

Школска библиотека
Школска библиотека

Kасније, када је започета адаптација старе школе, књиге су пребачене у једну приватну кућу, да би данас завршиле закључане у једној просторији нове школе. Процена је да је сачуван библиотечки фонд око 3000 наслова. Пошто је сваке године број становника Белановице све мањи, сва је прилика да ће ове књиге о којима нико не брине завршити на ђубришту.

Школска библиотека је 2013. године, уз помоћ донатора, адаптирана за потребе ученика и доступна за ученике школе .

На жалост данас у Белановици библиотеке нема јер у школи нема довољно простора за библиотечке књиге.