О библиотекама у Србији у XIX веку написано је неколико књига али ни једна од њих не описује постојање књижнице у Kалањевцима. О њој нема трага ни у писању ранијих хроничара Белановице и Kачера.

О њој пише Здравко Ранковић у ревији „Колубара-народни календар за 1998. годину“:“

„На подручју Љишке општине постојале су у време Првог светског рата две библиотеке; старија у Калањевцима( потоњој Белановици) и млађа у Моравцима. О библиотекама у Србији у 19. веку написано је неколико књига али ни једна од њих не зна за књижњицу у Калањевцима. О њој нема никаквог трага ни у радовима људи који су писали о прошлости Белановице и Качера.

Међутим, први податак о Читаоници калањевачкој било је писм њеног благајника Милића Петровића од 13. децембра 1881. године, којим он у име чланова ове Читаонице тражи дозволу од Главног одбора Народне радикалне странке, да читаоничка управа образује месни одбор те странке и да уписује чланове. Писмо је објавио др Леонтије Павловић у књизи „ Радикална странка у Србији пре Тимочке буне према архивској грађи из збирке музеја у Смедереву „ изашлој у Смедереву1984. у којој стоји „ да Читаоница постоји у средини среза качерског и да је она објавила преко новина свој обстанак „ и да је она „објавила преко новина свој обстанак“ у том писму нема више ни један податак. Тим писмом се, и поред све оскудности у чињеницама, проширио за још једну стару библиотеку списак прошловековних јавних читаоница на подручју Ваљевског округа.Пре ње су постојале у манастиру Боговађа1848, Ваљеву1868. и Убу 1872. године

У листу „Самоуправа“ објављена је 7. фебруара 1881. године порука оснивача Читаонице калањевачке првацима тек основане Радикалне странке у ком се изражава вера у програм странке и да „у то име у Калањевцима образовасмо читаоницу„. Поруку су потписали : Алекса Ратарац, учитељ, Витомир Николић учитељ, Светозар Т. Венчанац, писар калањевачки, Илија Јевтић председник шутачки, Милан Јовчић, терзија, Мијајло Ђукнић трговац, Живојин Ђукнић, трговац, Петар Војиновић, шпекулант, Милић Петровић, Мића Сретеновић, механџија, Јоца,  пушкар, Милован, пушкар, Тома Поповић , писар шутачки, Савко Гавриловић и Милан Танасијевић, оба трговци, Грујица Савић, абаџија, Мита Јовчић, сељак, Милисав Василијевић, шустер, Сретен Радосављевић, терзија, Матија Јеринић, сељак, Маринко Јовчић,трговац, Милоје Стојановић,сељак, Сретен Лазић, Воин Боровњак, абаџија и Адам Јовчић, заступник калањевачки. Сви су они били чканови Читаонице калањевачке.

Рекло би се на основу тога да је Читаоница калањевачка основана мало пре тог 7. фебруара, почетком тог месеца или, евентуално у јануару 1881.

Самоуправа“ је у марту 1881. донела нови извештај из Kалањеваца. Њим се управитељ Читаонице Савко Гавриловић, члан управе Милисав Василијевић и деловођа Милић Петровић захваљују даваоцима прилога за читаоницу. Трговац Милан Танасијевић поклонио је „два рифа чоје“ вредности 8 динара, Мијаило Ђукнић полугодишњу претплату на „Србадија“, Милисав Василијевић једну слику, Грујица Савић „ватромет светковине“ (?) а Сретен Радосављевић потребан материјал за писање.

У тој „изјави благодарности“ је и податак да су Калањевчане на оснивање Читаонице потсакли њихови учитељи, да полугодишња чланарина износи четири динара, да су се „заузимљивошћу“ за Читаоницу нарочито истакли учитељ Алекса Ратарац и њен деловођа Милић Петровић и да је Читаоница на самом почетку располагала са пет разних листова.

Вероватно да Читаоница калањевачка није имала дуг век. Тешко да је се дуго одржала између осталог и зато што је њено руководство било привржено Радикалној странци, а она је нарочито са избијањем Тимочке буне 1883. године, била изложена жестоким прогонима.

Ко су били оснивачи Читаонице:

Трговац Савко Гавриловић, управитељ читаонице, истовремено је и наугледнија личност месташца које ће се нешто касније у атару села Калањевци развити у варошицу Белановицу. Његов син је Милован Гавриловић(рођен 1876), потоњи пуковник који се истакао јунаштвом у балканским ратовима. Кћи Зорка је била удата за Владимира Вемића, учитеља у белановици крајем 19 века.

Учитељи Алекса Радојевић Ратарац и Витомир Николић били су учитељи у Калањевцима 1880/81. године. Ратарац је већ идуће године службовао у неком другом месту, напустио је учитељски позив и бавио се политиком те је био посланик у Смедеревском округу, а Николић је остао још четири године.“

Читаоница у Белановици је поново отворена 1936. године и била је добро снабдевена књигама са преко 40 чланова. Са њом је руководио управник школе Миодраг Илић, учитељ. Кад је учитељ Станковић постао народни посланик Илић је отишао у Белановицу а на његово место у школу дошао је зет Душана Дугалића Душан Николић. У школи су приређиване приредбе и за тај новац су куповане књиге. Била је направљена покретна бина која се могла премештати зависно где се приредба одржава. Читаоница је радила све до почетка Другог светског рата.

О том времену Миша Марковић  и Слободан Станишић, предратни чканови КПЈ причају:

Тада је (1936 године) обновљена читаоница, која је одиграла огромну улогу у окупљању великог броја људи из свих села у околини Белановице. Овај рад био је непрекидан од 1937. године па до рата. Ми смо у то време имали како партијски материал тако и белетристичке књиге, издања Нолита и Српске књижевне задруге, Историју СКПБ итд.

Читаоница у Белановици била јеедно време престала са радом, али је, као што смо рекли рад обновљен и прикупљен један број чланова.Тако је почело и са радом новоизабрано руководство, са председником Стеваном Сингером, благајником Живорадом Јованчевићем из Белановице. Око читаонице окупљали су се углавном политички људи

Из Шутаца су били чланови читаонице: Слободан Станишић, Милинко Ломић, Душан Радовановић, Милутин Томић, Влајко и Велимир Васиљевић, Веља Јовичић и још неки.

Из Живковаца: Моша Петронијевић, Драгомир Старчевић, Милован Марковић  и Бранислав Гавриловић.

Тада је Стеви скренута пажња да може доћи до незгодних ствари због ове читаонице. Међутим читаоница је остала све до 1941 године, када је растурена и ми смо понели књиге својој кући.

Из Драгоља чланови читаонице били су: Пероша Јовановић, Павле Ракић, Радомир Стојановић и Бранко Ћосић.

Из Трудеља су били: Савко Лазаревић, Петар Живановић, Радомир Чолић и Драгослав Марковић.

Из Белановице: Стева Сингер, Периша Ракић, Олга Зечевић учитељица, Милош Ђукнић, Димитрије Богдановић, Милош Миловановић, Живка Ђукнић, Миша Радосављевић, Драган Николић, Драгољуб Николић, Милисав Станојчић обућар, Радојко Ракић, Драгослав Гавриловић. Било их је још доста али се имена не сећам. „ 

И Живковци су имали прилично добру читаоницу у којој су такође приказиване разне позоришне претставе. Љубиша Петровић, учитељ је руководио читаоницом. У њој су радили Веља Адамовић и Блажа Савељић. Живковачка читаоница је била једна од најбољих у Качеру

Kњижница и читаоница у Белановици није имала посебне просторије већ је радила у једној учионици основне школе.

Овде је била раније библиотека
Овде је била раније библиотека

Месни свештеник Лазар Радосављевић, који је доста читао а једно време радио у читаоници, често није дозвољавао да се нека од „Нолитових„ издања дају на читање јер су имале антисрпску конотацију. Лаза их је једно време закључавао у посебан ормар. Стева Сингер се са тим није слагао те је више пута насилно отварао ормар и давао омладини те књиге. Због набавки таквих књига често су у управи библиотеке вођене жестоке расправе. Са једне стране били су демократе и присталице удружене опозиције, предвођени Сингером, а са друге радикали и јерезовци. Тако је једне године пет пута мењана управа књижнице и читаонице. Једно време је, због вербалних обрачуна био обустављен рад ове установе.

Читаоница је, ангажовањем Сингера обновљена je 1936. a поново почела са радом 1937. године и радила је све до 1941. кад је почео рат. Oдиграла огромну улогу у окупљању великог броја људи из свих села у околини Белановице.  Сингер и комунисти су се трудили да се обезбеди партијски материал и белетристичке књиге, издања Нолита и Српске књижевне задруге, Историју СКПБ итд.

У њој су радили људи који су касније углавном отишли у партизане. Мада је библиотека по диктатури Петра Живковића више пута забрањивана, од стране среског начелника, ипак је успела да се одржи до 1941. године, и то захваљујући команданту жандара Фабијану. У библиотеци су се могла наћи и у оно време напредна дела:

  • Kако се калио челик
  • Девојка са писаћом машином
  • Новац у политици итд.

После Другог светског рата налазила се дуго у згради Светолика Миловановића у центру Белановице а носила  је име „Стеван Марковић Сингер“ по партизанском активисти и борцу. Библиотека је радила у саставу Народног универзитета из Љига и истуреног оделења љишке библиотеке. Затим, 1976. године после адаптације, за коју су средства обезбеђена из фонда Народног универзитета из Љига, Месне заједнице из Белановице и Републичке заједнице културе из Београда, књиге су премештене у просторије старе школе у којој су биле дуго. У тој библиотеци су одржавани повремено сви културни догађаји. Тако је забележено да је јула 1989. године приређена изложба књига под називом „Kосовски бој у литератури“, слика Милосава Ранковића из Белановице и резбарских радова  Драгована Богдановића из Љига.

Школска библиотека
Школска библиотека

Kасније, када је започета адаптација старе школе, књиге су пребачене у једну приватну кућу, да би данас завршиле закључане у једној просторији нове школе. Процена је да је сачуван библиотечки фонд око 3000 наслова. Пошто је сваке године број становника Белановице све мањи, сва је прилика да ће ове књиге о којима нико не брине завршити на ђубришту.

Школска библиотека је 2013. године, уз помоћ донатора, адаптирана за потребе ученика и доступна за ученике школе .

На жалост данас у Белановици библиотеке нема јер у школи нема довољно простора за библиотечке књиге.