На простору где се срећу падине Сувобора, Букуље и Рудника, на десној обали реке Качер (надморска висина око 220 метара) налази се Белановица. Развијала се у атару села Калањеваца, око првих тамошњих механа и кафана, уздуж сеоског пута и паралелно са потоком који утиче у Качер.

Помиње се и у средњем веку под сличним именом, да би касније један заселак Калањеваца добио назив Белановица. Први пут је поменута 1476. године, када је опустела јер је становништво побегло услед турске окупације.

Настала на територији села Калањевци које је још 1820. године имало дућан, и врло брзо постаје средиште за околна села Живковце, Пољанице, Шутце, Босуту, Драгољ, Трудељ и Козељ. Калањевци су, око 1886.године, били општина и центар ових села, а затим  је по­ли­тички примат преузела Белановица.

Географска карта
Географска карта

Пошто се налази на важном путном правцу који води од Рудника кроз Качер преко Вагана за Београд у њој се налазио и конак, у механи која је једна од најстаријих кућа у насељу. Он је био погодан за кириџије које су ту ноћевале. То је први привредни објекат на путу даље за Рудник па су као и дућан који се налазио у Калањевцима били добро дошли за путнике на том врло прометном, за то време, путу. Баш ова механа је посатала језгро око којег се досељавало становништво из околине. Касније су у близини механе подигнути општинска судница, црква и школа.

Јесења панорама
Јесења панорама

Јачањем и развојем села Калањевци, развијала се и Белановица која је са подизањем привредног и друштвеног центра, заједно са стамбеним објектима, добила и вашар 1893. године што је било важно за формирање јадниг средишта.

Први познат кмет у Калањевцима, после Другог српског устанка био је Павле Гавриловић који се дуго задржао у том звању. После њега председник калањевачке општине од неколико села били су: 1880. године Милутин Мијаиловић, 1891. Радомир Рака Мирић, 1907. Мил. Марковић,1908,Милосав Симић, 1914. Владимир Мирић који је био за време Првог светско рата, мада је и сам био на Солунском фронту до новембра 1918. и 1920.  Радован Колаковић.

У развоју Белановице издвајају се три фазе. Прва обухвата стање насеља као засеока села Калањевци и стварање првог привредног језгра и друштвеног центра насеља. Друга фаза настаје издвајење Белановице од Калањеваца у самостално насеље са засебним атаром од 1904. године и трећа фаза у развоју је после Другог светског рата.

Било је  више покушаја да се Белановица прогласи варошицом али без успеха. Мајски преврат 1903. године убиством краља Александра и Драге Обреновић и смена династије Обреновић довођењем Петра Карађорђевића у краљевину Србију на самом почетку XX века имали су судбоносни утицај на Белановицу. Заслугом Радомира Раке Мирића, из Калањеваца, народног посланика радикалне странке која је у Качеру имала значајно упориште, успео је 6. јануара 1904. године, да код тадашње власти издејствује проглашење Белановице за варошицу.

Указ о томе објављен је 11. јануара 1904. године у „Српским новинама”, службеном гласнику Краљевине Србије. У том документу, који је потписао краљ Петар I Карађорђевић, пише:

Ми, Петар I, по милости Божјој и вољи народној, Краљ Србије, на предлог нашег министра унутрашњих дела, а на основу члана 6. Закона о местима, решили смо и решавамо да се заселак Белановица, који постоји у атару села Калањевци у срезу качерском округа рудничког, по израженој жељи њених становника прогласи за варошицу под истим називом Белановица, с тим да ова варошица остане и даље у саставу садашње општине калањевачке, у истом срезу и округу. Наш министар унутрашњих дела нека изврши ово решење”. У потпису, 5. јануар 1904. год. У Београду. Петар С.

Сарадници на проглашењу варошице Белановица, 1904. година
Сарадници на проглашењу варошице Белановица, 1904. година

Делегацију поред Раке Мирића, земљорадника ирадикалског посланика за срез качерски чинили су: Лазар Матијевић, поручник а касније  пуковник из Белановице, Радојко Илић-учитељ родом из Војковаца, Светозар Ђукнић, општински деловођа из Белановице, Јовица Радовановић, земљорадник из Пољаница, Урош Ломовић, адвокат из Горњег Милановца радикалски посланик за руднички округ, Коста Борисављевић из села Мајдан, судија касационог суда и председник Главне државне контроле и Павле Савић,  радикалскинародни посланик. Слика оснивача стајала је у свим главним зградама у варошици све до доласка комунистичке власти 1945. године.

Сеоска варошица Белановица. представљала је тако економско културни центар групе села у њеној ближој околини. Те  године у Србији је постојало мали број проглашених варошица.

Ратне прилике успоравају развој Белановице а после Првог светског рата ствара се нова варошица западно од Белановице – Љиг, који постаје административни центар  проглашењем за варошицу 1922. године. Од тада се смањује гравитационо подручје насељавања Белановице и смањује интензитет развоја. Покушај да кроз оснивањем Друштва за унапређење Белановице 1924. Године заустави стагнација, када се гради парно купатило, оснива Културно просветно друштво, отвара библиотека са читаоницом, формира Спортско друштво „Качер“ и поред неколико трговина и заната, отварање млина и циглане, не доводи до већег привредног развоја.

Настајање, развој, и обележја србијанских варошица проучавао је архитекта Бранислав Ђ. Којић, професор Архитектонског факултета. У студији „Варошице у Србији 19. века

Он има у виду четири варошице у ваљевском крају – Уб, Белановицу, Мионицу и Пецку које су испуњавале услове да буду варошице. Утврдио је да су друмске механе, на местима погодним за одмор и коначиште, представљале ону жижу око којих су се формирале србијанске варошице. Бранислав пише „ лагани и дуготрајни колски саобраћај у 19. веку захтевао је постаје у којима су механе биле главна упоришта“ .

Уз њих су отваране  занатске и трговачке радње. Уз тај економски чинилац јављао се управно – административни, испољен установљењем тзв. среских канцеларија. Иза тога настају у насељима основне школе и цркве. Нужне урбаниостичке елементе варошица чинили су терени за пијац и за гробље. ”

Поглед на Белановицу
Поглед на Белановицу

Све те услове испунила је Белановица која је до 1904. године била у саставу Калањевачке општине. Рудник је проглашен за варошицу касније, а Љиг је са засеоцима Липовицом , Боблијом, Петаковцем и Вигњицом чинио општину Гукоши, од којих се одвојио 1922. године, када је проглашен за варошицу.

У тадашњим новинама појавила су се два интересантна текста:

Оглас
– (објављен у Српским новинама 17. фебруара 1904.)

Поред моје досадање мануфактурно-гвожђарске, колонијалне радње, вођене до сада у селу Калањевцима а сада у новопроглашеној варошици Белановици по протоколисаном фирмом „ Сретен Радосављевић“, отворио сам и повлашћену књижару, коју сам снабдео са свима потребама за школу, цркве, општине и среске канцеларије.10. фебруар 1904. год. У Белановици”

Недуго затим, 23. априла 1904. године краљ I Карађорђевић доноси нови Указ а „Полицијски гласник„ објављује да:

Указом Његовог величанства Краља Петра И, одобрено је решењенародне скупштине, сазване у редован сазив за 1903. год., које гласи: да се село Живковац, по изјављеној жељи својих становника, одвоји од општине калањевачке, у Срезукачерском Округа рудничког, и образије за себе своју општину живковачку у истом срезу и округу. Из канцеларије Министарства унутрашњих дела, 15. априла 1904. год. У Београду.”

Лист „Правда“ је 2. септембра 1904. објавила текст “Хајдуци у Белановици”:

Нова варошица Белановица (пређашњи Калањевци) опљачкана је у среду, 18. пр. м у вече. Неколико наоружаних људи опсели су варошицу, посели путеве и распутице, а двојица, у хајдучком оделу у танким чакширама, копоранима, са високим фесовима и дугачким кићанкама, са брзометним пушкама и по три низа патрона зашли су редом и пљачкали. Најпре су ухватили тамошњег механџију Светозара Ђукнића и натерали га , те је пред њима ишао од куће до кућеи будио оне које су хтели опљачкати. Људи, не знајући за хајдуке, одазивали су се Светозару и отварали му врата.

Чим се који помолио, хајдуци су му подносили пушку под гушу и тражили паре. Тако су опљачкали неколицину, па су хтели да на тај начин измаме и ухвате, најбогатијега  у тој варошици попа Димитрија Ђукнића. Али Светозар им је на то одговорио:

“Волим да ме убијете него да вас то послушам. Поп има пуну кућу оружаних људи и сина и слуге, па ако му само приступимо по томе послу, изгинућемо сви“

У томе неки од њих који су опљачкани, тумарну у помрчину и стану пуцати на узбуну. Хајдуци се на то задовоље и са оним што су опљачкали оду, низ Качер , шенлучући.

Сем новца однели су одатле и разних ствари: сатове, одела, оружија, а нису заборавили да понесу повише флаша пива и паклића дувана, сигурно за своју добровољачку дружину.

Вредно је забележити да су хајдуци доста болећиви за народ и њихов бољитак. Кад су једном занатлији истресли чекмеџе, пребројаше паре, стрпаше у торбу па рекоше: „ Дакле, видео си колико ти узесмо. Добро упамти ову цифру, немој да  те ђаво надари да сутра кажеш пред влашћу да смо ти узели више, то да овај јадни народ плаћа више но што треба…“

Начелник среза качерског поклонио је сваколику пажњу овом догађају  и његов писар је стигао благопоспешно на лице места после 24 сата рока- тачно деветнаестог на конак! … Управо тада, кад им ни најопаснији ловачки пас не би трага нањушио…

Народ је срећан и задовољан … Сад ил никад!

Убрзо, 3. априла 1908. године краљ Петар I Карађорђевић доноси нови Указ којим се:

варошица Белановица одваја од своје садашње општине калањевачке, у срезу качерском округа рудничког, па да сама за себе оснује нову општину под називом Општина белановачка у истом срезу и округу”.

Први председник варошице Белановице био је Јовица Радовановић из Пољаница. После њега, 1909. председник општине био је Владимир Ђукнић, 1914. Мил. Ђукнић, 22. новембра1918. Новица Петровић кога је до избора заступао деловођа Светозр Ђукнић, 1920. Радован Ломић. У то време, 1904. године, Белановица се простирала на 38 хектара  и  имала је око 250 становника у 36 кућа. Границе су јој биле на северу до Војиновића кућа и пута за Калањевце, према Шутцима до потока који је текао Пићариним имањем, до кућа Драгутина Јовановића и Миодрага Јаћимовића, на југу према реци Качер а према Љигу до потока Берисава, на исток према Дрењини, граница је била Ђукнића куће.

Разгледница, 1910. година
Разгледница, 1910. година

Бројно стање 1910. године било је: 61 домаћинство са 285 становника,  што говори о видном напретку насеља које се формирало око друмске механе, на гравитационо-центричном празном простору у подручју Качера.

Проглашење овог места за варошицу убрзало је решавање њених комуналних проблема и значајно допринело привредном, културном и свеколиком развоју.Тако је, само две године касније у Белановици отворена пошта са телеграфом а за њеног првог управника постављен је Жика Костић.

Са обзиром на њену готово подједнаку удаљеност од свих осталих сеоских насеља којима је требао да служи, Белановица добија и право на одржавања пијаце и постаје управни центар овог краја. Даљи развој и напредовање варошице дешава се са изградњом пута долином Качера, 1907/1908. године, којим је повезана са долином Колубаре и постала важно чвориште на најкраћој вези између Крагујевца и Ваљева.

Упоредо долази и до самоорганизовања мештана и оживљавања друштвеног живота. Следеће 1909. године основана је 30. марта Стрељачка дружина у Белановици  са 40 чланова на челу са ЖивојиномЂукнићем. Нешто касније 1910. године долази и до формирања  Друштва за унапређење Белановице, које је радило под надзором Министарства просвете, на чијем челу су дуго били, официр и велики заљубљеник у тај крај, Лазар Матијевић и један од оснивача варошице,  Димитрије Ђукнић свештеник.

Била је то, пре свега, друштвено-хуманитарна организација која је имала за циљ да се Белановица и њена околина са око 10 мањих општина развијају у културном и сваком другом погледу.  Друштво је имало доста иницијатива па је тако купило плац на коме је краљица Марија изградила дом, заједно је са Здравственом задругом „Качер“ и другим напредним становницима, изграђен је водовод, јавно купатило и спомен чесма палим Качерцима у Балканском и Првом светском рату. У финансирању тих радова највеће је учешће грађана али и драгоцена новчана помоћ добијена је од Централног хигијенског завода из Београда.

Те године по попису становника Белановица је имала 61 домаћинство и 285 становника.

У Балканским ратовима 1912 – 1914. године  прославио се и пуковник Милован Гавриловић који је освојивши турски град Једрене заробио турског Шукри пашу и од њега примио кључеве града и сабљу.

За време Ослободилачких ратова, Церске и Колубарске битке 1912 до 1918. године варошица је стагнирала јер је 30 грађана мобилисано а њих 19 је учествовало на Солунском фронту. Није се вратило осам а заробљена су тројица грађана. У згради основне школе за време  Првог светског рата била је смештена команда Треће армије са командантом Павлом Јуришићем – Штурмом. Помоћник начелника штаба био је пуковник Лазар Матијевић такође из Белановице.

Балкански и Први светски рат однео је трећину становништва Белановице, тако да је 1921. године бележила смањење на 195 становника. Током ових ратова настаје застој у развоју места.Тек касније 1919. године, на атару села Гукош формира се варошица Љиг са 25 домова, кроз коју пролази пруга уског колосека Београд – Чачак-Сарајево, те Љиг постаје привлачнији за насељавање.

Белановица је 1924. године добила првог сталног лекара а 1926. године  је основана Среска здравствена задруга са 210 чланова, и радила је до 1930. године. Исте године оснива се књижница и читаоница заслугом  Стевана Марковића-Сингера. Велики број књига поклонио је дугогодишњи лекар Валеријан Крижановски.

Пред сам Други светски рат 1936. године  краљица Марија, иначе ћерка румунског краља Фердинанда и краљице Марије и супруга краља Александра Карађорђевића, подиже своју задужбину  за болешњиву децу Београда која је требало да се опорављају у Белановици, али је рат омео ову велику хуманитарну активност. После рата нова  комунистичка власт конфисковала је овај прелепи објекат  и у њему отворила дом  за ратну сирочад чији су родитељи  настрадали током Другог светског рата.

Касније је тај објекат споразумно уступљен предузећу  “Београтска конфекција“(БЕКО) где су изградили велико и лепо одмаралиште за своје раднике. Такође су изграђени депаданси за одмор са спортским теренима за мале спортове и тениско игралиште. Касније је “БЕКО“ одлази у стечај и ови објекти пропадају изложени зубу времена. Тек 2018. године објекат је продат.

Тих година купљен је за дом здравља рентген апарат који је служио све до 1947. године , када је пренет у Љиг.

Први почеци индустријске производње огледали су се у производњи вуне и производа од вуне. Касније се проширује откупна делатност за откуп воћа, коже и поврћа. Тридесетих година прошлог века почела је са радом кланица, потом почиње прерада дрвета у “ Белану“ па производња електро компоненти у „Електрону“, која крајем 1970. године престаје са радом. Постојећа кланица у оквиру Задруге, све до 2002. године   одржава променљив капацитет клања стоке да би крајем 2003. године након власничке трансформације, престала са клањем стоке и претворена је у хладњачу.

Такође и Задруга је неславно завршила своје постојање када је 1995. године престала са радом.  Изграђена је модерна хладњча за хлађење воћа која и данас ради са честом променом власника. Поред ове велике хладњаче, изграђене су још две мањег капацитета приватног власништва за хлађење воћа у засеоку Берисава.

"Змајевац" после изградње
“Змајевац” после изградње

Развојни пут Белановице везан је првенстено за ентузијазам појединих људи који су за разлику од осталих увек вукли развој новим идејама и поступцима. Један од првих добротвора и развоја Белановице био је Лазар Матијевић који је својим чињењем учинио Белановицу онаквом какву је данас имамо. Белановица му се никада није одужила за уложени труд. Ту грешку Белановчани морају исправити што пре и обезбедити му вечност коју је он својим делима већ постигао.

Године 1926. Белановица, међу првим варошицама у Србији уз помоћ Централног хигијенског завода у Београду и заслугом академика и доктора Андрије Штампара и пројектанта инжењера Велисава Томашевића, родом из Пожеге као и заслугом својих житеља, изграђује водовод, јавно купатило са 6 тушева и 2 каде. Подигнута је 1933. године у центру спомен чесма  и освећену од епископажичког Јефрема у знак сећања на 610 палих Качераца у Балканским и Првом светском рату. Врх спомен чесме красио је православни крст који су после Другог светског рата скинули комунисти да би током 2006. године  био враћен  на место које му припада .

Народно купатило
Народно купатило

Извориште Совљак ( друга изворишта су Змајевац, Осоје, Глоговица ) је те године изабрано да снабдева становнике Белановице питком водом капацитета 2-4 л/сек. што је за тадашње прилике било довољно. Постављене су цеви у дужини два  километара и Белановица је добила водовод међу првима у Србији, одмах после Београда, док градови попут Чачка и Горњи Милановца водовод нису имали. Све до 1926. године Белановчани су се снабдевали водом из чесме коју је подигао генерал Илија  Ђукнић на црквеном плацу као и из неколико ископаних бунара.

Прва реконструкција водовода започета је 1978. године када је извршено проширивање капацитета каптаже изворишта Совљак. Инвеститор је била Месна заједница а вредност радова је 2,5 милиона динара.

Кућа у Белановици
Кућа у Белановици

Касније ће се показати када се у Белановици почну масовно градити викенд куће , капацитет водовода постаје недовољан за константно снабдевање водом.

Чињени су покушаји да се снабдевање водом побољша али без резултата. После извршених  истражних радова, сачињен је Идејни пројекат за снабдевање водом из алувиона реке Качер са избацивањем воде на брдо Глоговицу,  али без даљих активности да се тај једини сигуран начин за снабдевање Белановице водом реализује.

Нико од угледних српских политичара од 2000-те године који у Белановици имају своје викенд куће ( два народна посланика, градоначелник Београда и премијер Србије) није помогао да Белановица реши неки од горућих проблема (водовод и канализација). Раније је био обичај да угледни мештани подигну  чесму или оставе неки свој траг у Белановици, а данашњи ни шљиву џенерику не посадише.

Стално је вођена  конкурентска  борба између Љига, Рудника и Белановице где ће бити седиштеКачеркогсреза. Ипак је Рудник остајао седиште до 1941. године када  је зграда среског надлештва изгорела после бомбардовања Рудника па је немачка казнена експедиције запалила  са целокупном архивом. Зато је морало да се премештати средиште среза. Командант места Рудник био је Милисав Станојчић из Белановице који је том приликом погинуо.

Заменик среског начелника Лаза Урошевић је тражио од окружне власти у Крагујевцу да се среско начелство пресели у Белановицу. После великог прегласавања пред крај новембра одлучено је да Белановица буде среско место за Качер. Из окружне власти која се налазила у Крагујевцу, наређено је телефоном да се сви службеници за новембар јаве у Белановицу на дужност, а за средског начелника постављен је Лаза Урошевић из Рудника иначе унук Владимира Мирића из Калањеваца.

Трећа фаза развоја Белановице, социјалистички период, карактерише се развојем пољопривреде односно стварањем пољопривредних добара и земљорадничких задруга које су биле битни чиниоци за даљи преображај живота, привредног развоја и изгледа насеља.

Административном поделом 1947. године Белановици припајају засеоке Дрењину, Ливаде, Берисаву, Ковиљачу и Осоје. Исте године Белановица губи статус среског средишта и све функције управе прелазе у Љиг, због изузетно повољног положаја које има Љиг. Скупштина општине је формирана 24. октобра 1944. године као Народно-ослободилачки одбор варошице Љиг, а од 15. 05. 1945. године делује као Месни народни одбор. До укидања среза качерског (са седиштем у Белановици) 1947. године, Народни одбор је био у његовом саставу, а од тада улази у састав новоформираног Среза Љиг.

Белановица са околним селима Калањевци, Живковци, Шутци, Козељ и Пољанице припадају општини Љиг , Драгољ и Трудељ  Горњем Милановцу а Босута Аранђеловцу.

Белановица зими
Белановица зими

Законом од 1952. године укидају се Месни народни одбори и формира се Народни одбор Љиг. Љишки срез се укида 1955. године  и Љиг прелази у састав Колубарског среза са седиштем у Лазаревцу. По укидању и овог среза Љиг се припаја ваљевском, до укидања срезова 1967. године.

Белановица је тада задржала извесну управну функцију, коју је коначно изгубила 1960. године када је остало само средиште месне заједнице која обухвата  насеља Живковце, Калањевце и Шутце, односно 3273 становника. Тај облик је задржала до данас.

Последице тога су да становништво Белановице почиње да се смањује што се види пописом 1948. године када је било 422; 1953 – 416 ; 1961 – 344 становника. Од 1960. године број породица и становника се стално смњује. По кретању броја становника запажа се да је најинтензивнији развој Белановица имала од 1921 до 1931. године.

И ако је Белановица (1904. године)17. година пре Љига ( 23. јуна 1920. године) проглашена за варошицу, љижани су из зависти спевали подругљиву песмицу: „Белановице, назор варошице. Седам кућа од врбова прућа” , што, наравно, кад је реч о кућама, није било тачно. Кад је после Другог светског рата Белановица постала среско место, седиштекачарскогсреза, љижани су хтели да свисну од муке и на све могуће начине су настојали да се срез премести у Љиг. И у томе су најзад, успели.

Да кроз Љиг 1920. године није прошла пруга уског колосека “Ћира” на релацији Београд – Чачак-Сарајево, а много касније и “Ибарска магистрала”, ту варошице вероватно не би ни било.

Било је проблема и са Рудником кад је био среско место за Качер. По брдском и планинском терену био је тежак прилаз Качерцима који су били више окренути Ваљеву, Колубари и Аранђеловцу. Зато је народ из удаљеног дела Качера Рудничане звао „назор варошани“ и на Рудник су само ишли ако их власт позове.

Касније број становника опада што се у три послератна пописа могло видети.

 

  1948 1953 1961 1971 1981 1991 2002
Белановица 422 416 344 373 336 260 277
Живковци 1276 1238 1152 1019 876 700 551
Калањевци 1217 1198 1126 945 875 824 775
Шутци 1067 1051 1050 936 840 736 639
Пољанице 949 962 860 773 728 606 593
укупно 4931 4865 4532 4046 3655 3126 2835

 

Пол   Укупно Неожењен/
Неудата
Ожењен/
Удата
Удовац/
Удовица
Разведен/
Разведена
Непознато
Мушки     112     35   70     5    1     1
Женски     118     18   73   21    6      –

 

Куће су, у доба оснивања варошице, грађене углавном од опеке и дрвета а покривене ћерамидом. Од 1953. године почиње бржа градња и то су модерне куће са санитарним уређајима да би од 1970. године почело зидање великог броја викенд кућа и вила од потомака, рођених Белановчана и свих који су нашли погодно место за одмор. Од тог времена Белановица добија изглед туристичког места, врло пријатног за одмор и рекреацију.

Центар Белановице, 1950. година
Центар Белановице, 1950. година

Улице су асфалтиране а о чистоћи је бриноло комунално предузеће “Шумадија“. Данас брине “Комуналац” уз Љига. После дугог периода комунизма у годинама након промена, од 2000-те године Белановица се све више отвара за туристе. Уласком приватног капитала отварају се нове кафане, продавнице, стоваришта. “Србокоп“ се променом власника затвара, затим руше објекти кланице да би 2010. почела садња поврћа и гајење свиња.  Обнавља се спортски центар, игралиште се рекултивише, почиње изградња помоћног терена. Урушено тениско игралиште добија нов изглед асфалтирањем терена.

Индустријски део
Индустријски део

На жалосот поред “Србокопа“ нестаје Земљурадничка Задруга , “Белан“ полако смањује производњу. Затвара се једини  хотел “БИП“ и аутобуска станица која од изградње није нашла своје право место те ни један аутобус у њу није ушао. Данас аутобуских линија ка Белановици нема. Приватни превозници превозе путнике до Љига. Простор станице купује трговац Башкаловић и отвара продавницу и стовариште грађевинског материјала. Белановица поред три приватне хладњаче нема никакву алтернативу за запошљавање младих. Број становника из године у годину опада.

Забрињава и један еколошки проблем. Сметлиште у Белановици се налази на путу Белановица-Рудник (потес „Осоје”). Користи се дуже од тридесет година, а такође се врши неселективно одлагање отпада. Сметлиште није ограђено, и не задовољава  одредбе Закона о поступању са отпадним материјама и Правилника о критеријумима за одређивање локације и уређења депонија отпадних материја. У последње време отпад се довози и из Љига и прети да загуши депонију.

Општина Љиг није имала слуха да задовољи основне потребе становника Белановице поготово када је после 2000. године  дошла демократска власт. Нови председници општине се такмиче ко ће више невоља донети у Белановицу.Ту нарочито предњаче бивши председници Зечевић и Максимовић којима је Белановица служила само за своју промоцију пред изборе. У Белановицу само долазе када су неке свечаности  ради своје промоције а не да помогну да се основни проблеми белановчана реше.

У том им својски помажу и њихови белановачки гласачи, одборници у Скупштини општине и чланови Већа који су житељи Белановице. Месна заједница постоји на папиру али је неактивна и не брине о лошем стању у њој. Инфраструктура је у очајним стању, пијац не постоји, продавци држе на земљи свије производе, нико не управља са гробљем које нема ни најобичнију капелу, водоводна мрежа је у очајном стању…

Белановица има богату историјску прошлост а Белановчани се нису  потрудили да је искористе и пригодним начином обележе те вредности. Да подигну неко обележје пуковницима Гавриловићу и Матијевићу , министрима Живановићу и Веселиновићу, војводи Ломи, који су свој живот  уткали у активности које су већ описане у развој места. Зато неке улице носе имена, за многе непознате, челника Влкдрага и Малоге, важне личности  из давне српске прошлости  које никакве везе са Белановицом и њеном околином немају. Исто је и са основном школом у Белановици која носи име непознатих особа у качерском крају.

Има ли могућности за бољи развој, питање које се увек поставља. Намеће се велики број одговора услед природних ресуса који у овом крају могу да буду корисни.

На почетку XX века становништво Белановице и околине је углавном окренуто пољопривреди и раду у индустрији у суседним општинама Љигу, Аранђеловцу и Лазаревцу, а има и доста породица чија су деца настањена у Београду, где се школују или  раде.

Мора се рећи, да челни људи Белановице који су после Другог светског рата   били у могућности да одлучују о развоју, нису водили рачуна о интересима места. Политички  и лични итереси  су изгледа учинили да се у центру Белановице, изграде три хладњаче и кланица, које могусамо да отерају госте жељне одмора. Несносна бука вентилатора и компресора ремети мир свих гостију и житеља у Белановици.

Челницима Општине Љиг не пада на памет да се изјасне о будућем економском развоју Белановице са околином а посланици из Белановице и околних села немају смелости и знања да то важно питање покрену у Скупштини општине. Политичке међусобне размирице потисле су интересе грађана тако да и било какве активности остају без реализације, што обилато користи Љиг да општински буџет скроји по својој жељи.

Поглед на насеље
Поглед на насеље

Ипак, туризам, пољопривреда, сточарство и воћарство су основне привредне гране које могу чинити ослонац развоја и бити интересантне у определењу за убрзано улагање у њега. Овај сајт је само подстицај будућим пословним пријатељима, кроз кратак приказ, шта Белановица може да понуди.

Погодна клима прикладна је током читаве године за бројне активности туриста. Смештена у долини три реке а окружена брдима погодна је за летњи и зимски туризам. Еколошки чиста храна од произвођача из околних села јефтинија је и квалитетнија од супермаркета по градовима. Лети, без паклених врућина јер утицај река и шуме по брдима дају благу климу, а зима је без великих ветрова и снежних наноса, непогода а снега увек довољно да пружа незабораван доживљај и за децу и за одрасле.

Чист ваздух без индустријских отпада нарочито у околним селима прија свима. Пошумљеност околине листопадним и четинарским стаблима погодују особама у сваком добу живота. Нарочито је погодан за реконвалесценте плућних и кардиоваскуларних обољења услед потребне надморске висине. Спортисти, свих спортова могу, боравећи у Белановици, подићи своју кондицију за такмичења без великих напора. Карантински  боравак спортиста је нарочито препоручљив услед близине великих спортских центара као што су Београд, Лазаревац, Аранђеловац, Крагујевац и други.

Оно што је такође јако важно утврдити шта пружа од ресуса ближа и даља околина Белановице. Почевши од Острвице, преко Рудника, реке Качер, Гарашког језера, Аранђеловца, Опленца, рудничких манастира, Горњег Милановца. Овај крај је посебно погодан за бициклисте који воле да уживају у крстарењу лепим пределима. Путеви су занимљиви, пуни кривина и пролазе кроз шумовите пределе, испресецане планинским ливадама и пропланцим. На све стране пуца поглед да човек не зна где би пре погледао!  Дивљачи има пуно и може се ићи на домаћи фото туризам. Планински извори и чесме обезбеђују освежење за бициклисте и планинаре. Ко воли и познаје гљиве и шумске плодове наћи ће одличан терен да обогати своје знање.

Рудник, врх Острвица
Рудник, врх Острвица

А кад се попнемо на Острвицу, обележеним стазама, горе нас дочека свежа и пријатна планинска клима.Ту атрактивну планину, можда једину у Србији до чијег врха се једним малим делом долази и уз помоћ ужета можете савладати лако.Успон се увек исплати јер пред вама пукне изузетан поглед на Шумадију и човек се осећа да је део те природе.

Зато је сеоски туризам одличан избор и треба осетити предности које село пружа за одмор. То је, уосталом, и тренд у економски богатим земљама, где људи презасићени путовањима трагају за новим, неоткривеним дестинацијама. Оно што је важније је да боравећи као гости у сеоском туризму спајамо лепо и корисно: квалитетно се одмарамо и на конкретан начин помажемо опстанак села.

Услови за  ловни туризам су погодни за лов на средњу дивљач као и риболов. Реке Качера нису велике и нема велики избор риба али је омогућен риболов на Гарашком језеру удаљеном 10 километара од Белановице.

Модеран спортски центар
Модеран спортски центар

Спортска такмичења се могу одржавати  на постојећим објектима а треба рачунати и са рели такмичењима ауто-мото спорта као и бициклистима, обзиром на повољну конфигурацију путева. Спортистима из иностранства такође понуда Белановице може бити јако интересантна и због услова које пружа и цене које ће сигурно бити јако конкурентне.

Угоститељство, које је у Белановици већ присутно кроз кафане и кафиће уз традиционално пријатељско дружење привлачи велики број посетиоца који после тих сусрета не заборављају доживљај који носе у повратку са жељом да се поново видимо. Савремени трендови дружења већ су присутни међу младима .

Зато је потребно хитно основати Туристичку организацију која би користећи  постојеће ресурсе привукла пажњу гостију за свој боравак.

Овце на испаши
Овце на испаши

Пољопривреда је основна делатност већине житеља овога краја. Производња здраве хране је сигуран програм за будућност што треба да буде опредељење  читаве српске привреде . Млеко и производи од млека, рано поврће – баштованлук и остале културе дају производе високог квалитета, те уз организовану производњу могу се добити добри ефекти.

Кукуруз је култура која добро успева на нашим теренима у долини река, а погодан је за гајење на малим парцелама а као додатак хране за стоку, одлична  је инвестиција. Брашно од кукуруза је посебно интересантно за тржиште хране. Кроз прераду кукуруза треба изаћи на тржиште са производњом  разних прерађевина. Не треба заборавити да сетвом житарица за макробиотичку исхрану (соја, хељда, лан, спелта, овас и друго) све више осваја тржиште.

Погодни услови за гајење јагодастог воћа, јабуке, крушке, шљиве, малине, боровнице, ароније и другог дају овом крају изузетне погодности за производњу. Добро изабран воћни асортиман са прерадом, може донети добре приходе произвођачима. Изградња капацитета за сушење воћа шанса је за запошљавање младих. Израдом техно-економских анализа и укључивањем научних институција, може се доћи до праве одлуке о улагању капитала.

Воћњак
Воћњак

Развој воћарства прати и развој пчеларства, којем овај крај пружа добре услове. Пчелиња паша на обронцима Рудника и Вагана је доста интензивна, нарочито на багрему у другом  медобрању. Приходи од пчеларења се не могу занемарити, јер ту се развија и производња препарата за козметику од меда, осталих пчелињих производа, као и опрема и прибор за пчеларење.

Производња свих алкохолних пића а посебно ракија од шљива и другог воћа уз заштиту имена и производње, може бити добар  извозни посао. Шљива је изузетно доброг квалитета и савременим приступом гајења могу се добити одлични приходи.

Формирањем сопственог расадника за производњу одабраних сорти воћа погодних за гајење на овом подручију дало би такође добре и финансијске ефекте на тржишту.
Изграђене хладњаче добра су основа за откуп, чување и паковање воћарских производа из овог краја у много већим количинама.

Развој биљног света, повољни климатски услови, поседовање пашњака на парцелама које нису погодни за обраду земњишта, омогућују узгој стоке. Формирањем мини фарми за производњу тражених врста стоке јунади, свиња, оваца и пернате живине су предности које ова околина пружа. Производња кукуруза и друге здраве хране у овом крају може много да помогне у добро развијеном тову стоке.
Гајење коза и оваца се посебно издваја као програм у будућности који ће бити интересантан за домаће тржиште али и за извоз.

Краве
Краве

Треба размишљати о гајењу лековитог биља, као и његовој преради за широку потрошњу или за фармацеутску индустрију.

Ваљевско подручије познато је са оргнизованом сакупљању јестивих гљива тако да је интресантно гајење и сакупљање и на обронцима планина Рудник и Букуље. Кроз организована предавања из ове области по школама треба едуковати становништво и по селима, како би  ова област била на адекватан начин приближена свим заинтересованим.

Уз консултацију са геолошким стручњацима са универзитета, сагледати могућност обезбеђивања пројектне документације за дубинску бушотину са циљем да се дође до термалних вода које у овом региону постоје и извршити  бушење.

Не треба рећи шта би то значи у развоју Белановице. Ако се, већ урађена прва истраживања покажу тачна долазак до геотермалне воде уводи  Белановицу на пут да постане бања уз услов да јој Скупштина општине не стоји на том путу.  Могућност добијања топле воде из дубинске бушотине је шанса да се поново покрене ранија тежња о обнови туризма. Природне могућности постоје, јер термално водено платно које се пружа од Врујаца и Љига завршава се код Букуље. Бушотином би се решила давнашња несташица питке воде

Наравно држава мора да покрене обнову села кроз разне повољности пољопривредницима а нарочито да обезбеди тржиште за те производе и да тиме елиминише садашње накупце и тржишне мешетаре.

Сви се надамо да ће нови млади исправити историјске грешке и вратити Белановицу на место које јој припада.