На простору где се срећу падине Сувобора, Букуље и Рудника, на десној обали реке Качер (надморска висина око 220 метара) налази се Белановица. Развијала се у атару села Калањеваца, око првих тамошњих механа и кафана, уздуж сеоског пута и паралелно са потоком који утиче у Качер.
Први пут је поменута у списима Турака за рудничку нахију 1476. године пронађених као преводи у Оријенталном институту Сарајево. У њима стоји да „Белановац припада кадилуку Острвица. Село је пусто.“ Ово показује да се становништво разбежало пред најездом Турака.
Исто тако, у попису Смедеревског санџака 1476. године стоји да је по А. Аличићу село Белшић данашња Белановица уписан премићур ( кнежев помоћник) Вукашин, син Карана, као и 8 домова.9
У аустријским картама , села Калањевци и Драгољ, почетком 18. века, налазе се под овим именима као Калановац и Драгуљ. Калањевци се 1476. године звао Белановац да би се 1525. године село звало Блатовчица и има 6 домова. Три године касније , јавља се као Бељановац и да у селу има 12 домова , на површини од 12 хектара
Настала на територији села Калањевци које је још 1820. године имало дућан, што је чинило језгро у које се стално досељавало становништво и врло брзо постаје средиште за околна села Живковце, Пољанице, Шутце, Босуту, Драгољ, Трудељ и Козељ. Калањевци су, око 1886.године, били општина и центар ових села, а затим је политички примат преузела Белановица.
Крајем 19. века, тачније 1869. године ђенерал Јован Мишковић проучавајући Рудничку област, бележи податак: „Код састава речице Белановице и реке Качер, осим цркве налази се још и школа и сударица крагујевачке општине.“
Податак да је најстарија црква у овом крају била удаљена километар западно од данашње цркве, говори да је сама локација природно била предодређена да се ту формира насеље.
Пошто се налази на важном путном правцу који води од Рудника кроз Качер преко Вагана за Београд у њој се налазио и конак, у механи која је једна од најстаријих кућа у насељу. Он је био погодан за кириџије ( преносили су катран, лук, со, шећерр, жито, ракију, шибице, дрвено посуђе, коњским караванима) које су ту ноћевале. То је први привредни објекат на путу даље за Рудник па су као и дућан који се налазио у Калањевцима били добро дошли за путнике на том врло прометном, за то време, путу. Баш ова механа је посатала језгро око којег се досељавало становништво из околине. Касније су у близини механе подигнути општинска судница, црква и школа.
Жива трговина почиње одмах по проглашења места за варошицу. Развијају се занати, порад абаџијског и опанчарског . Један од трговаца, који је био члан еснафа у Горњем Милановцу, извозио је свиње и дебеле војове за Беч.
По попису 1874. године у Калањевци су имали 307 мушких, 281 женских укупно 588 становника, а 1884. године било 132 куће са 375 мушких, 344 женских становника, а писмених је било 127.
Јачањем и развојем села Калањевци, развијала се и Белановица која је са подизањем привредног и друштвеног центра, заједно са стамбеним објектима, добила и вашар 1893. године што је било важно за формирање јадниг средишта.
Кмет у Белановици био је Радомир Рака Мирић, 1907. Мил. Марковић,1908,Милосав Симић, 1914. Владимир Мирић који је био за време Првог светско рата, мада је и сам био на Солунском фронту до новембра 1918. и 1920. године Радован Колаковић.
O развоју Белановице Олга Савић, пише у Зборнику радова Географског института „Јован Цвијић“(књ. 25- 1974).
До средине 19. века на Балканском полуострву био је развијен кириџијски саобраћај са одређеним конацима. Како се Беланоивица налазила на једном од важнијих путева који је од Рудника среског средишта водио кроз Качер и преко Вагана за Београд, то се и у њој налазио конак. конак је вероватно био у механи која је једна од најстаријих зграда у насељу. То је допринело бржем развоју засеока а касније се преображају у варошицу..
Постепено се врши збијање насеобинског језгра Белановице, јер се у њу стално досељавају трговци и занатлије.Први преивредни објекат била је механа уз руднички пут и да су први дућан Калањевци добили 1820. године, то је чинило језгро у које се стално досељавало становништво и у коме је касније подигнута општинска судница, црква, школа и најзад и вашер 1893. Поред ових зграда постепено се почињу јаљати и стамбене зграде и зграде занатлија. Почиње развој нових заната, поред абаџијског и опанчарског.
Историјске прилике и природна богатства овог краја условила су да се многе породице населе из различитих места у три временска периода:
– први обухвата време од половине 18. века до Првог Устанка када су се највише досељавало становништво из планинских крајева ужичког округа, Старог Влаха, Херцеговине и Црне Горе,
– други период је доба Првог Устанка када је ослобођена Србија привлачила околне сународнике, а нарочито када је Карађорђе 1809. походио Сјеницу и Нови Пазар,
– трећи период обухвата време од Другог Устанка до данас.
Ту је нарочито било интензивно досељавање после српско-турских ратова 1876. године и после распада Југославиле 1991. године. Многе су породице досељене у Белановицу и околна села а било је и расељавања како због посла тако и због школовања.
Највећи број становника био је пред Други светски рат и после њега. Затим долази до масовног одлива стеновника који су ишли у градове тражећи посао. Томе је и комунистичка власт допринела индустријском револуцијом, отварањем великог броја фабрика. Село зато сиромаши кроз велики број старачких домаћинстава. Све је више празних и урушених домаћинстава.
Археолошких објеката у околине нема осим старијих црквених здања. Сеоска гробља, како стара тако и новија, претежно су запуштена и зарасла у растиње. То нарочито важи за белановачко о коме нико не води рачуна. На брду у центру постоји старо Маџарско гробље, што је назив за свако непознато гробље у Србији.
…. Зона која гравитира Белановици је релативно густо насељена и представљена је углавном већим насељима са преко 800 становника. Она припада групи мањих насеља општине. Од 1948. до 1961. године становништво Белановице је опадало. Зашто је онда ово насеље добило одлике варошице а не остала насеља која су већа са бројем становника, која су остала и даље сеоска насеља. Да би се ово разумело треба узети у обзир главне карактеристике њеног географског положаја, неке особине пејзажа овог краја а истовремено и сам процес урбанизације који је почео општим привредним и друштвеним развитком почев од друге половине 19 века, а нарочито је интензиван после Другог светског рата.
У развоју Белановице издвајају се три фазе. Прва обухвата стање насеља као засеока села Калањевци и стварање првог привредног језгра и друштвеног центра насеља.
Друга фаза настаје издвајење Белановице од Калањеваца у самостално насеље са засебним атаром од 1904. године и то доноси напредовању варошице.
Ратне прилике успоравају развој Белановице. После првог светског рата ствара нова варошица западно – Љиг.
Изградња пута долином реке Качер 1907. године повезује се област Качер са долином Колубаре. Развојем Љига и проглашавањем за варошицу 1922. године, почиње смањење гравитације становништва и почиње њена стагнација привредног развоја. било је покушаја да се значај Белановице одржи и оживи кроз Друштва за унапређење Белановице, које 1924. године гради купатило, оснива културно просветно друштво, оснива библиотеку, отвара млин и циглану али без већег успеха. Ипак, изградњом железнице, Љиг постаје привлачније место за живот.Тако 1904. године Белановица има 36 кућа, 1910 – 61 домаћинство и 285 становника, 1921. -195 становника и 1931. – 345 становника. Чак и после паљења Рудника и добијања нове управне функције- среза није се јаче одразило на развој.
Трећа фаза у развоју обухвата период после Другог светског рата, карактерише социјалистички период развоја пољопривреде путем земљорадничких задруга које су биле битни чиниоци за преображај живота и привредног развоја. Новом административном поделом 1947. године, белановица губи статус средишта среза који прелази у Љиг, и полако почиње стагнација становништва у Белановици.
Прелазак јавних функција општине у Љиг није се много осетио у Белановици јер је задржана извесна управна функција формирањем Месног народног одбора за четири насеља: Живковце, Калањевце, Шутце и Белановицу, а 1955. године територија се увећала за Драгољ, Трудељ, Козељ и Пољанице.
Али 1960. године Белановица губи и своју управну функцију и постаје само средиште месне канцеларије која обухвата територију: Живковаца, Калањеваца и Шутаца односно укупно 3.273 становника. Економска структура становништва Белановице показује да је оно претежно пољопривредно, трговинско, мање занатско и угоститељско.
Највећи носиоц привреде била је Пољопривредна задруга „Качер“ основана 1959. године, а која је 1969. имала 42, 1970 – 43, а 1971 -39. запослених. Делатност Задруге била је производња на спопственим економијама и кооперацији са индивидуалним произвођачима. Економија је имала 195 хектара обрадиве земље. Кооперација са индивидуалним произвођачима се највише развијала у сочарству.
Задруга је имала и прерађивачке капацитете у сушници за шљиве, млин и мешаоне а кооперација са индивидуалним произвођачима највише се развијала у сточарству кад је вршен тов око 2.000 комада годишње.“
Било је више покушаја да се Белановица прогласи варошицом али без успеха. Мајски преврат 1903. године убиством краља Александра и Драге Обреновић и смена династије Обреновић довођењем Петра Карађорђевића у краљевину Србију на самом почетку XX века имали су судбоносни утицај на Белановицу. Заслугом Радомира Раке Мирића, из Калањеваца, народног посланика радикалне странке која је у Качеру имала значајно упориште, успео је 6. јануара 1904. године, да код тадашње власти издејствује проглашење Белановице за варошицу.
Указ о томе објављен је 11. јануара 1904. године у „Српским новинама”, службеном гласнику Краљевине Србије. У том документу, који је потписао краљ Петар I Карађорђевић, пише:
Ми, Петар I, по милости Божјој и вољи народној, Краљ Србије, на предлог нашег министра унутрашњих дела, а на основу члана 6. Закона о местима, решили смо и решавамо да се заселак Белановица, који постоји у атару села Калањевци у срезу качерском округа рудничког, по израженој жељи њених становника прогласи за варошицу под истим називом Белановица, с тим да ова варошица остане и даље у саставу садашње општине калањевачке, у истом срезу и округу. Наш министар унутрашњих дела нека изврши ово решење”. У потпису, 5. јануар 1904. год. У Београду. Петар С.
Делегацију поред Раке Мирића, земљорадника ирадикалског посланика за срез качерски чинили су: Лазар Матијевић, поручник а касније пуковник из Белановице, Радојко Илић-учитељ родом из Војковаца, Светозар Ђукнић, општински деловођа из Белановице, Јовица Радовановић, земљорадник из Пољаница, Урош Ломовић, адвокат из Горњег Милановца радикалски посланик за руднички округ, Коста Борисављевић из села Мајдан, судија касационог суда и председник Главне државне контроле и Павле Савић, радикалскинародни посланик. Слика оснивача стајала је у свим главним зградама у варошици све до доласка комунистичке власти 1945. године.
Сеоска варошица Белановица. представљала је тако економско културни центар групе села у њеној ближој околини. Те године у Србији је постојало мали број проглашених варошица.
Ратне прилике успоравају развој Белановице а после Првог светског рата ствара се нова варошица западно од Белановице – Љиг, који постаје административни центар проглашењем за варошицу 1922. године. Од тада се смањује гравитационо подручје насељавања Белановице и смањује интензитет развоја. Покушај да кроз оснивањем Друштва за унапређење Белановице 1924. Године заустави стагнација, када се гради парно купатило, оснива Културно просветно друштво, отвара библиотека са читаоницом, формира Спортско друштво „Качер“ и поред неколико трговина и заната, отварање млина и циглане, не доводи до већег привредног развоја.
Настајање, развој, и обележја србијанских варошица проучавао је архитекта Бранислав Ђ. Којић, професор Архитектонског факултета. У студији „Варошице у Србији 19. века“
Он има у виду четири варошице у ваљевском крају – Уб, Белановицу, Мионицу и Пецку које су испуњавале услове да буду варошице. Утврдио је да су друмске механе, на местима погодним за одмор и коначиште, представљале ону жижу око којих су се формирале србијанске варошице. Бранислав пише „ лагани и дуготрајни колски саобраћај у 19. веку захтевао је постаје у којима су механе биле главна упоришта“ .
Уз њих су отваране занатске и трговачке радње. Уз тај економски чинилац јављао се управно – административни, испољен установљењем тзв. среских канцеларија. Иза тога настају у насељима основне школе и цркве. Нужне урбаниостичке елементе варошица чинили су терени за пијац и за гробље. “
Све те услове испунила је Белановица која је до 1904. године била у саставу Калањевачке општине. Рудник је проглашен за варошицу касније, а Љиг је са засеоцима Липовицом , Боблијом, Петаковцем и Вигњицом чинио општину Гукоши, од којих се одвојио 1922. године, када је проглашен за варошицу.
У тадашњим новинама појавила су се два интересантна текста:
Оглас – (објављен у Српским новинама 17. фебруара 1904.)
„Поред моје досадање мануфактурно-гвожђарске, колонијалне радње, вођене до сада у селу Калањевцима а сада у новопроглашеној варошици Белановици по протоколисаном фирмом „ Сретен Радосављевић“, отворио сам и повлашћену књижару, коју сам снабдео са свима потребама за школу, цркве, општине и среске канцеларије.10. фебруар 1904. год. У Белановици“
Недуго затим, 23. априла 1904. године краљ I Карађорђевић доноси нови Указ а „Полицијски гласник„ објављује да:
„Указом Његовог величанства Краља Петра И, одобрено је решењенародне скупштине, сазване у редован сазив за 1903. год., које гласи: да се село Живковац, по изјављеној жељи својих становника, одвоји од општине калањевачке, у Срезукачерском Округа рудничког, и образије за себе своју општину живковачку у истом срезу и округу. Из канцеларије Министарства унутрашњих дела, 15. априла 1904. год. У Београду.“
Лист „Правда“ је 2. септембра 1904. објавила текст „Хајдуци у Белановици“:
Нова варошица Белановица (пређашњи Калањевци) опљачкана је у среду, 18. пр. м у вече. Неколико наоружаних људи опсели су варошицу, посели путеве и распутице, а двојица, у хајдучком оделу у танким чакширама, копоранима, са високим фесовима и дугачким кићанкама, са брзометним пушкама и по три низа патрона зашли су редом и пљачкали. Најпре су ухватили тамошњег механџију Светозара Ђукнића и натерали га , те је пред њима ишао од куће до кућеи будио оне које су хтели опљачкати. Људи, не знајући за хајдуке, одазивали су се Светозару и отварали му врата.
Чим се који помолио, хајдуци су му подносили пушку под гушу и тражили паре. Тако су опљачкали неколицину, па су хтели да на тај начин измаме и ухвате, најбогатијега у тој варошици попа Димитрија Ђукнића. Али Светозар им је на то одговорио:
“Волим да ме убијете него да вас то послушам. Поп има пуну кућу оружаних људи и сина и слуге, па ако му само приступимо по томе послу, изгинућемо сви“
У томе неки од њих који су опљачкани, тумарну у помрчину и стану пуцати на узбуну. Хајдуци се на то задовоље и са оним што су опљачкали оду, низ Качер , шенлучући.
Сем новца однели су одатле и разних ствари: сатове, одела, оружија, а нису заборавили да понесу повише флаша пива и паклића дувана, сигурно за своју добровољачку дружину.
Вредно је забележити да су хајдуци доста болећиви за народ и њихов бољитак. Кад су једном занатлији истресли чекмеџе, пребројаше паре, стрпаше у торбу па рекоше: „ Дакле, видео си колико ти узесмо. Добро упамти ову цифру, немој да те ђаво надари да сутра кажеш пред влашћу да смо ти узели више, то да овај јадни народ плаћа више но што треба…“
Начелник среза качерског поклонио је сваколику пажњу овом догађају и његов писар је стигао благопоспешно на лице места после 24 сата рока- тачно деветнаестог на конак! … Управо тада, кад им ни најопаснији ловачки пас не би трага нањушио…
Народ је срећан и задовољан … Сад ил никад!
Убрзо, 3. априла 1908. године краљ Петар I Карађорђевић доноси нови Указ којим се:
„варошица Белановица одваја од своје садашње општине калањевачке, у срезу качерском округа рудничког, па да сама за себе оснује нову општину под називом Општина белановачка у истом срезу и округу”.
Први председник варошице Белановице био је Јовица Радовановић из Пољаница.
Даље су били: Радомир Рака Мирић, 1907. Мил. Марковић, 1908. Милосав Симић, 1909. Владимир Ђукнић, 1914. Владимир Мирић који је био за време Првог светско рата, мада је и сам био на Солунском фронту до новембра 1918. 1918 Новица Петровић , 1919.Радован Ломић, 1920.године Радован Колаковић
У то време, 1904. године, Белановица се простирала на 38 хектара и имала је око 250 становника у 36 кућа. Границе су јој биле на северу до Војиновића кућа и пута за Калањевце, према Шутцима до потока који је текао Пићариним имањем, до кућа Драгутина Јовановића и Миодрага Јаћимовића, на југу према реци Качер а према Љигу до потока Берисава, на исток према Дрењини, граница је била Ђукнића куће.
Бројно стање 1910. године било је: 61 домаћинство са 285 становника, што говори о видном напретку насеља које се формирало око друмске механе, на гравитационо-центричном празном простору у подручју Качера.
Проглашење овог места за варошицу убрзало је решавање њених комуналних проблема и значајно допринело привредном, културном и свеколиком развоју.Тако је, само две године касније 1906. године у Белановици отворена пошта са телеграфом а за њеног првог управника постављен је Жика Костић. Прва жена за управницу поште Министарство пошта и телеграфа поставило је 20. октобра 1920. године за Старешину станице у Белановици са Славку Миленковић са платом од 1500 динара.
Са обзиром на њену готово подједнаку удаљеност од свих осталих сеоских насеља којима је требао да служи, Белановица добија и право на одржавања пијаце и постаје управни центар овог краја.
Даљи развој и напредовање варошице дешава се са изградњом пута долином Качера, 1907/1908. године, којим је повезана са долином Колубаре и постала важно чвориште на најкраћој вези између Крагујевца и Ваљева. Саобраћајна повезаност Белановице била је слаба, готово никаква, све до изградње пута за Љиг који је коначно завршен 1970. године. Постојале су две аутобуске линије Београд- Белановица, једна преко Љига а друга преко Аранђеловца, затим линија Белановица – Ваљево и локална Белановица- Љиг коа пролази кроз села: Шутци, Пољанице, Козељ, Ивановце, и Бранчић.
Aутобуских линија данас нема. Превоз грађана се врши приватним комби аутобусима. Постоји једна службена линија за раднике „Колубаре“ из Лазаревца којом се возе њихови радници. Раније (1974. године) постојале су линије за Ваљево са два поласка коју је држала „Стрела“ из Ваљева, и Линија за Београд преко Аранђеловца коју је држао „Ауто саобраћај“ из Крагујевца. Врло кратко време била је и линија за Београд са преседавањем у Лазаревцу.
Упоредо долази и до самоорганизовања мештана и оживљавања друштвеног живота. Следеће 1909. године основана је 30. марта Стрељачка дружина у Белановици са 40 чланова на челу са ЖивојиномЂукнићем. Нешто касније 1910. године долази и до формирања Друштва за унапређење Белановице, које је радило под надзором Министарства просвете, на чијем челу су дуго били, официр и велики заљубљеник у тај крај, Лазар Матијевић један од оснивача варошице, прота Димитрије Ђукнић свештеник, Јован Јевтић и други углрдни грађани тог времена.
Била је то, пре свега, друштвено-хуманитарна организација која је имала за циљ да се Белановица и њена околина са око 10 мањих општина развијају у културном и сваком другом погледу. Друштво је имало доста иницијатива па је тако купило плац на коме је краљица Марија изградила дом, заједно је са Здравственом задругом „Качер“ и другим напредним становницима, изграђен је водовод, јавно купатило и спомен чесма палим Качерцима у Балканском и Првом светском рату. У финансирању тих радова највеће је учешће грађана али и драгоцена новчана помоћ добијена је од Централног хигијенског завода из Београда.
Те године по попису становника Белановица је имала 61 домаћинство и 285 становника.
У Балканским ратовима 1912 – 1914. године прославио се и пуковник Милован Гавриловић који је освојивши турски град Једрене заробио турског Шукри пашу и од њега примио кључеве града и сабљу.
За време Ослободилачких ратова, Церске и Колубарске битке 1912 до 1918. године варошица је стагнирала јер је 30 грађана мобилисано а њих 19 је учествовало на Солунском фронту. Није се вратило осам а заробљена су тројица грађана. У згради основне школе за време Првог светског рата била је смештена команда Треће армије са командантом Павлом Јуришићем – Штурмом. Помоћник начелника штаба био је пуковник Лазар Матијевић такође из Белановице.
Балкански и Први светски рат однео је трећину становништва Белановице, тако да је 1921. године бележила смањење на 195 становника. Током ових ратова настаје застој у развоју места.Тек касније 1919. године, на атару села Гукош формира се варошица Љиг са 25 домова, кроз коју пролази пруга уског колосека Београд – Чачак-Сарајево, те Љиг постаје привлачнији за насељавање.
Забележено је да је први радио- апарат стигао у Белановицу1921. године, али да није био добродошао јер је у то време сматран „неморалним“
Белановица је 1924. године добила првог сталног лекара а 1926. године је основана Среска здравствена задруга са 210 чланова, и радила је до 1930. године. Исте године оснива се књижница и читаоница заслугом Стевана Марковића-Сингера. Велики број књига поклонио је дугогодишњи лекар Валеријан Крижановски.
Пред сам Други светски рат 1936. године краљица Марија, иначе ћерка румунског краља Фердинанда и супруга краља Александра Карађорђевића, подиже своју задужбину за болешњиву децу Београда која су се требала опорављати у Белановици, али је рат омео ову велику хуманитарну активност. После рата нова комунистичка власт конфисковала је овај прелепи објекат и у њему отворила Дом за ратну сирочад, чији су родитељи настрадали током Другог светског рата.
Касније је тај објекат споразумно уступљен предузећу “Београтска конфекција“(БЕКО) где су изградили велико и лепо одмаралиште за своје раднике. Такође су изграђени депаданси за одмор са спортским теренима за мале спортове и тениско игралиште. Касније је “БЕКО“ одлази у стечај и ови објекти, изложени зубу времена, пропадају, . Тек 2018. године објекат је продат.
Тих година купљен је, за здравствену станицу, рентген апарат који је служио све до 1947. године , када је пренет у Љиг.
Први почеци индустријске производње огледали су се у производњи вуне и производа од вуне. Касније се проширује откупна делатност за откуп воћа, коже и поврћа. Тридесетих година прошлог века почела је са радом кланица, потом почиње прерада дрвета у “ Белану“ па производња електро компоненти у „Електрону“, која крајем 1970. године престаје са радом. Постојећа кланица у оквиру Задруге, све до 2002. године одржава променљив капацитет клања стоке да би крајем 2003. године након власничке трансформације, престала са клањем стоке и претворена је у хладњачу.
Такође и Задруга је неславно завршила своје постојање када је 1995. године престала са радом. Изграђена је модерна хладњча за хлађење воћа која и данас ради са честом променом власника. Поред ове велике хладњаче, изграђене су још две мањег капацитета, приватног власништва за хлађење воћа у засеоку Берисава.
Развојни пут Белановице везан је првенстено за ентузијазам појединих људи који су за разлику од осталих увек вукли развој новим идејама и поступцима. Један од првих добротвора и развоја Белановице био је Лазар Матијевић који је својим чињењем учинио Белановицу онаквом какву је данас имамо. Белановица му се никада није одужила за уложени труд. Ту грешку Белановчани морају исправити што пре и обезбедити му вечност коју је он својим делима већ постигао.
Године 1926. Белановица, међу првим варошицама у Србији уз помоћ Централног хигијенског завода у Београду и заслугом академика и доктора Андрије Штампара и пројектанта инжењера Велисава Томашевића, родом из Пожеге као и заслугом својих житеља, изграђује водовод, јавно купатило са 6 тушева и 2 каде. Подигнута је 1933. године у центру спомен чесма и освећену од епископажичког Јефрема у знак сећања на 610 палих Качераца у Балканским и Првом светском рату.
Београдска „Политика“ објавила је на Петровдан 12. јула 1926. године текст:
Качерцима палим за Ослобођење у Уједињење
У Белановици је јуче откривен споменик ратницима из Белановице, Калањеваца, Шутаца, Живковаца, Трудеља, Драгоља и Босуте
Данас је извршено у Белановици освећење споменика Качерцима палим за ослобођење и уједињење.
Чинодејсвовао је епископ жички г. Јеврем. Од IXX пука присуствовао је један вод са заставом и музиком, под командом потпоручника г. Марића. Спомену су присуствовали: изасланици Краља и министарства: Војске и Морнарице, Пољопривреде и Вода, и Народног Здравља. Око 1.000 лица из околних села, дошло је тако исто да присуствује свечаности. Очеви, мајке, сестре, браћа, и деца палих хероја, поред свеколиког блата и кише, дошли су да присуствују помену својих драгих.
После одржаног помена изасланик Краљев пуковник г. Драгомир Голубовић скинуо је покривач са споменика. Дубока тишина владала је целим скупом. Све су очи управљене на пирамиду, високу 6 метара, на чијем врху стоји двоглави Бели Орао. На предњој страни је изрезана плоча прободена мачем, на којој пише: „ Слава палим Качерцима за ослобођење и уједињење „ План је споменика г. Краснов, који ради Краљеву цркву у Тополи.
Затом је одржао говор епископ г. Јеврем. Између осталог он је рекао:
„Наш је идеал вазда био Цар Душан и његова царевина. Али Божијом помоћу, снагом и јунаштвом нашег народа наша је држава сада већа него што је била Душанова Царевина. Захваљујући нашем срчаном народу ми смо успели да извршимо ослобођење поробљене браће и уједињење нашег народа.
Срдачност и храброст нашег народа је позната целом свету, а Качерци су одувек били међу првима. Слава њихова била је велика. Није узалуд наш велики Његош рекао: „Шта Лаонид хоће и Сцебола кад Обилић стане на поприште“. Обилић, идеал Српства, оличен је у Качерцима“.
За епископом поздравио је Качерце изасланик Краљев а за њим и председник Оддбора за подизање споменика г. Лаза Матијевић, који вели:
„Много је мука било док се успело да се подигне овај споменик шест стотина десеторици палих Качераца Белановице, Калањеваца, Шутаца, Живковаца, Трудеља, Драгоља и Босуте. Али благодарећи обилатој Краљевој помоћи и помоћи Министарства Пољопривреде и Вода, ми сад имамо споменик, чесму и водовод. Наши славни Качерци делима су заслужили да довека живе, јер су својим грудима и својом крвљу осветили Косово и Сливницу.
Шест стотина десет Качераца падоше за ослобођење и уједињење. Поклонимо се сенима тих великана. Слава нека је палим Качерцима. Одбор за подизање споменика изразио је дубоку захвалност на обилатој помоћи, а Белановица је поред захвалности у знак пажње изабрала за почасне грађане на својој седници: начелника Генералне дирекције Вода г. Бесарића, инжењера Војислава Томашевића и начелника хигијенског оделења др. Андрију Штампара“.
За цело време говора усклицима „Живео !“ није било краја. Музика је непрестано свирала поздрав и државну химну.
Најсвечанији тренутак је настао после завршених говора. Свет је прилазио побожно, са страхопоштовањем љубио подножје споменика и китио га цвећем. На чесми је пуштена вода, која је спроведена са Совљака.
Мада је киша непрестано падала свет је преко целог дана био око споменика, који је врло укусно израђен и постављен пред школом у Белановици.
У подне је приређен банкет. Околна села су су донела 40 комада прасади и преко 100 пилића.
На банкету епископ г. Јеврем наздравио је Краљу и Качерцима, а г Матијевић гостима и народу, па се прешло на весеље које је продужено до у ноћ и завршено концертом.
(текст, Д. Трифуновић)
Извориште Совљак ( друга изворишта су Змајевац, Осоје, Глоговица ) је те године изабрано да снабдева становнике Белановице питком водом капацитета 2-4 л/сек. што је за тадашње прилике било довољно. Постављене су цеви у дужини два километара и Белановица је добила водовод међу првима у Србији, одмах после Београда, док градови попут Чачка и Горњи Милановца водовод нису имали. Све до 1926. године Белановчани су се снабдевали водом из чесме коју је подигао генерал Илија Ђукнић на црквеном плацу као и из неколико ископаних бунара.
Природне погодности краја омогућили су веће посете гостију Белановици и 1934. године забележени су први туристи који су ту боравили
Прва реконструкција водовода започета је 1978. године када је извршено проширивање капацитета каптаже изворишта Совљак. Инвеститор је била Месна заједница а вредност радова је 2,5 милиона динара.
Касније ће се показати када се у Белановици почну масовно градити викенд куће , капацитет водовода постаје недовољан за константно снабдевање водом.
Чињени су покушаји да се снабдевање водом побољша али без резултата. После извршених истражних радова, сачињен је Идејни пројекат за снабдевање водом из алувиона реке Качер са избацивањем воде на брдо Глоговицу, али без даљих активности да се тај једини сигуран начин за снабдевање Белановице водом реализује.
Нико од угледних српских политичара од 2000-те године који у Белановици имају своје викенд куће ( два народна посланика, градоначелник Београда и премијер Србије) није помогао да Белановица реши неки од горућих проблема (водовод и канализација). Раније је био обичај да угледни мештани подигну чесму или оставе неки свој траг у Белановици, а данашњи ни шљиву џенерику не посадише.
Почетком Другог светског рата Немци су одмах организовали власт коју су чинили Недићеви чланови са жандармеријом. Жандармерија се налазила прво у кући Миће Старчевића а после у згради месне канцеларије. Затвор је био у кући учитеља Мише Гавриловића. За време рата болница се налазила у згради старе школе.
Стално је вођена конкурентска борба између Љига, Рудника и Белановице где ће бити седиште Качерког среза. Ипак је Рудник остајао седиште до 1941. године када је зграда среског надлештва изгорела после бомбардовања Рудника па је немачка казнена експедиције запалила са целокупном архивом. Зато је морало да се премештати средиште среза.
Командант места Рудник био је Милисав Станојчић из Белановице који је том приликом погинуо. Предсадник у Белановици је био Периша Ракић, у Шутцима је остао председник Милутин Симић, у Драгољу Никола Јаћимовић, Трудељу Чедомир Чолић и Босути Милорад Влајковић. На основу наредбе Немаца да се сво оружје и опрема што је припадала војсци мора предати у општину.
Заменик среског начелника Лаза Урошевић је тражио од окружне власти у Крагујевцу да се среско начелство пресели у Белановицу. После великог прегласавања пред крај новембра одлучено је да Белановица буде среско место за Качер. Из окружне власти која се налазила у Крагујевцу, наређено је телефоном да се сви службеници за новембар јаве у Белановицу на дужност, а за средског начелника постављен је Лаза Урошевић из Рудника иначе унук Владимира Мирића из Калањеваца.
Трећа фаза развоја Белановице, социјалистички период, карактерише се развојем пољопривреде односно стварањем пољопривредних добара и земљорадничких задруга које су биле битни чиниоци за даљи преображај живота, привредног развоја и изгледа насеља.
Административном поделом 1947. године Белановици припајају засеоке Дрењину, Ливаде, Берисаву, Ковиљачу и Осоје. Исте године Белановица губи статус среског средишта и све функције управе прелазе у Љиг, због изузетно повољног положаја које има Љиг. Скупштина општине је формирана 24. октобра 1944. године као Народно-ослободилачки одбор варошице Љиг, а од 15. 05. 1945. године делује као Месни народни одбор. До укидања среза качерског (са седиштем у Белановици) 1947. године, Народни одбор је био у његовом саставу, а од тада улази у састав новоформираног Среза Љиг.
Белановица са околним селима Калањевци, Живковци, Шутци, Козељ и Пољанице припадају општини Љиг , Драгољ и Трудељ Горњем Милановцу а Босута Аранђеловцу.
Ваљевски „Напред“ 26. јуна 1948. године пише :
После завршетка Другог светског рата нова народна власт са члановима народног фронта одлучили су да употпуне уређење места те су предузели акцију да у школском дворишту изграде фискултурно игралиште површине 600 метара квадратних. У постојећем нагибу терена урезаће се неколико тераса а према игралишту изградиће се летња позорница за позоришне и биоскопске представе. Кад све буде завршено стадион ће моћи да прими 300 гледалаца. Народни фронт је створио радну бригаду подељену на десетине тако да сваког дана они излазе на разне радове.
Законом од 1952. године укидају се Месни народни одбори и формира се Народни одбор Љиг. Љишки срез се укида 1955. године и Љиг прелази у састав Колубарског среза са седиштем у Лазаревцу. По укидању и овог среза Љиг се припаја ваљевском, до укидања срезова 1967. године.
У Белановачкој Општини од 1950 до1954 године (по подацима Народног одбора општине) имамо статистику:
| рб | број | 1950 | 1951 | 1953 | 1954 | место | 1950 | 1951 | 1953 | 1954 |
| 1 | становника НО општине | 388 | 715 | 3937 | 4.060 | Белановица Живковци Калањевци Шутци |
388 | 750 | 737 1043 1109 1048 | 882 1.025 1.115 1.035 |
| 2 | домова | 127 | 184 | 779 | 853 | |||||
| 3 | школа | 1 | 4 | 4 | 4 | |||||
| 4 | ђака учионица |
150 4 | 140 4 | —— 7 | 15 | |||||
| 5 | чланова одбора | 2 | 17 | 25 | 25 | |||||
| 6 | службеника | 2 | 4 | 6 | 6 |
Белановица је тада задржала извесну управну функцију, коју је коначно изгубила 1960. године када је остало само средиште месне заједнице која обухвата насеља Живковце, Калањевце и Шутце, односно 3273 становника. Тај облик је задржала до данас.
Последице тога су да становништво Белановице почиње да се смањује што се види пописом 1948. године када је било 422; 1953 – 416 ; 1961 – 344 становника. Од 1960. године број породица и становника се стално смњује. По кретању броја становника запажа се да је најинтензивнији развој Белановица имала од 1921 до 1931. године.
И ако је Белановица (1904. године)17. година пре Љига ( 23. јуна 1920. године) проглашена за варошицу, љижани су из зависти спевали подругљиву песмицу: „Белановице, назор варошице. Седам кућа од врбова прућа“ , што, наравно, кад је реч о кућама, није било тачно. Кад је после Другог светског рата Белановица постала среско место, седиште Kачарскогсреза, Љижани су хтели да свисну од муке и на све могуће начине су настојали да се срез премести у Љиг. И у томе су најзад, успели.
Да кроз Љиг 1920. године није прошла пруга уског колосека “Ћира” на релацији Београд – Чачак-Сарајево, а много касније и “Ибарска магистрала”, ту варошице вероватно не би ни било.
Било је проблема и са Рудником кад је био среско место за Качер. По брдском и планинском терену био је тежак прилаз Качерцима који су били више окренути Ваљеву, Колубари и Аранђеловцу. Зато је народ из удаљеног дела Качера Рудничане звао „назор варошани“ и на Рудник су само ишли ако их власт позове.
Касније број становника опада што се у три послератна пописа могло видети.
| 1948 | 1953 | 1961 | 1971 | 1981 | 1991 | 2002 | |
| Белановица | 422 | 416 | 344 | 373 | 336 | 260 | 277 |
| Живковци | 1276 | 1238 | 1152 | 1019 | 876 | 700 | 551 |
| Калањевци | 1217 | 1198 | 1126 | 945 | 875 | 824 | 775 |
| Шутци | 1067 | 1051 | 1050 | 936 | 840 | 736 | 639 |
| Пољанице | 949 | 962 | 860 | 773 | 728 | 606 | 593 |
| укупно | 4931 | 4865 | 4532 | 4046 | 3655 | 3126 | 2835 |
| Пол | Укупно | Неожењен/ Неудата |
Ожењен/ Удата |
Удовац/ Удовица |
Разведен/ Разведена |
Непознато |
| Мушки | 112 | 35 | 70 | 5 | 1 | 1 |
| Женски | 118 | 18 | 73 | 21 | 6 | – |
Пописом од 2011. године, Белановица има 199, Живковци 455, Калањевци 611, Шутци 540, Пољанице 439 становника. Тренд смањења броја становника каже да ћа Белановица ускоро имати двоцифрен број становника.
Куће су, у доба оснивања варошице, грађене углавном од опеке и дрвета а покривене ћерамидом. Од 1953. године почиње бржа градња и то су модерне куће са санитарним уређајима да би од 1970. године почело зидање великог броја викенд кућа и вила од потомака, рођених Белановчана и свих који су нашли погодно место за одмор. Од тог времена Белановица добија изглед туристичког места, врло пријатног за одмор и рекреацију.
Улице су асфалтиране а о чистоћи је бриноло комунално предузеће “Шумадија“. Данас брине „Комуналац“ уз Љига. После дугог периода комунизма у годинама након промена, од 2000-те године Белановица се све више отвара за туристе. Уласком приватног капитала отварају се нове кафане, продавнице, стоваришта. “Србокоп“ се променом власника затвара, затим руше објекти кланице да би 2010. почела садња поврћа и гајење свиња. Обнавља се спортски центар, игралиште се рекултивише, почиње изградња помоћног терена. Урушено тениско игралиште добија нов изглед асфалтирањем терена.
На жалосот поред “Србокопа“ нестаје Земљурадничка Задруга , “Белан“ полако смањује производњу. Затвара се једини хотел “БИП“ и аутобуска станица која од изградње није нашла своје право место те ни један аутобус у њу није ушао. Данас аутобуских линија ка Белановици нема. Приватни превозници превозе путнике до Љига. Простор станице купује трговац Башкаловић и отвара продавницу и стовариште грађевинског материјала. Белановица поред три приватне хладњаче нема никакву алтернативу за запошљавање младих. Број становника из године у годину опада.
Забрињава и један еколошки проблем. Сметлиште у Белановици се налази на путу Белановица-Рудник (потес „Осоје”). Користи се дуже од тридесет година, а такође се врши неселективно одлагање отпада. Сметлиште није ограђено, и не задовољава одредбе Закона о поступању са отпадним материјама и Правилника о критеријумима за одређивање локације и уређења депонија отпадних материја. У последње време отпад се довози и из Љига и прети да загуши депонију.
Општина Љиг није имала слуха да задовољи основне потребе становника Белановице поготово када је после 2000. године дошла демократска власт. Нови председници општине се такмиче ко ће више невоља донети у Белановицу.Ту нарочито предњаче бивши председници Зечевић и Максимовић којима је Белановица служила само за своју промоцију пред изборе. У Белановицу само долазе када су неке свечаности ради своје промоције а не да помогну да се основни проблеми белановчана реше.
У том им својски помажу и њихови белановачки гласачи, одборници у Скупштини општине и чланови Већа који су житељи Белановице. Месна заједница постоји на папиру али је неактивна и не брине о лошем стању у њој. Инфраструктура је у очајним стању, пијац не постоји, продавци држе на земљи свије производе, нико не управља са гробљем које нема ни најобичнију капелу, водоводна мрежа је у очајном стању…
Белановица има богату историјску прошлост а Белановчани се нису потрудили да је искористе и пригодним начином обележе те вредности. Да подигну неко обележје пуковницима Гавриловићу и Матијевићу , министрима Живановићу и Веселиновићу, војводи Ломи, који су свој живот уткали у активности које су већ описане у развој места. Зато неке улице носе имена, за многе непознате, челника Влкдрага и Малоге, важне личности из давне српске прошлости које никакве везе са Белановицом и њеном околином немају. Исто је и са основном школом у Белановици која носи име непознатих особа у качерском крају.
Има ли могућности за бољи развој, питање које се увек поставља. Намеће се велики број одговора услед природних ресуса који у овом крају могу да буду корисни.
На почетку XX века становништво Белановице и околине је углавном окренуто пољопривреди и раду у индустрији у суседним општинама Љигу, Аранђеловцу и Лазаревцу, а има и доста породица чија су деца настањена у Београду, где се школују или раде.
Мора се рећи, да челни људи Белановице који су после Другог светског рата били у могућности да одлучују о развоју, нису водили рачуна о интересима места. Политички и лични итереси су изгледа учинили да се у центру Белановице, изграде три хладњаче и кланица, које могусамо да отерају госте жељне одмора. Несносна бука вентилатора и компресора ремети мир свих гостију и житеља у Белановици.
Челницима Општине Љиг не пада на памет да се изјасне о будућем економском развоју Белановице са околином а посланици из Белановице и околних села немају смелости и знања да то важно питање покрену у Скупштини општине. Политичке међусобне размирице потисле су интересе грађана тако да и било какве активности остају без реализације, што обилато користи Љиг да општински буџет скроји по својој жељи.
Ипак, туризам, пољопривреда, сточарство и воћарство су основне привредне гране које могу чинити ослонац развоја и бити интересантне у определењу за убрзано улагање у њега. Овај сајт је само подстицај будућим пословним пријатељима, кроз кратак приказ, шта Белановица може да понуди.
Погодна клима прикладна је током читаве године за бројне активности туриста. Смештена у долини три реке а окружена брдима погодна је за летњи и зимски туризам. Еколошки чиста храна од произвођача из околних села јефтинија је и квалитетнија од супермаркета по градовима. Лети, без паклених врућина јер утицај река и шуме по брдима дају благу климу, а зима је без великих ветрова и снежних наноса, непогода а снега увек довољно да пружа незабораван доживљај и за децу и за одрасле.
Чист ваздух без индустријских отпада нарочито у околним селима прија свима. Пошумљеност околине листопадним и четинарским стаблима погодују особама у сваком добу живота. Нарочито је погодан за реконвалесценте плућних и кардиоваскуларних обољења услед потребне надморске висине. Спортисти, свих спортова могу, боравећи у Белановици, подићи своју кондицију за такмичења без великих напора. Карантински боравак спортиста је нарочито препоручљив услед близине великих спортских центара као што су Београд, Лазаревац, Аранђеловац, Крагујевац и други.
Оно што је такође јако важно утврдити шта пружа од ресуса ближа и даља околина Белановице. Почевши од Острвице, преко Рудника, реке Качер, Гарашког језера, Аранђеловца, Опленца, рудничких манастира, Горњег Милановца. Овај крај је посебно погодан за бициклисте који воле да уживају у крстарењу лепим пределима. Путеви су занимљиви, пуни кривина и пролазе кроз шумовите пределе, испресецане планинским ливадама и пропланцим. На све стране пуца поглед да човек не зна где би пре погледао! Дивљачи има пуно и може се ићи на домаћи фото туризам. Планински извори и чесме обезбеђују освежење за бициклисте и планинаре. Ко воли и познаје гљиве и шумске плодове наћи ће одличан терен да обогати своје знање.
А кад се попнемо на Острвицу, обележеним стазама, горе нас дочека свежа и пријатна планинска клима.Ту атрактивну планину, можда једину у Србији до чијег врха се једним малим делом долази и уз помоћ ужета можете савладати лако.Успон се увек исплати јер пред вама пукне изузетан поглед на Шумадију и човек се осећа да је део те природе.
Зато је сеоски туризам одличан избор и треба осетити предности које село пружа за одмор. То је, уосталом, и тренд у економски богатим земљама, где људи презасићени путовањима трагају за новим, неоткривеним дестинацијама. Оно што је важније је да боравећи као гости у сеоском туризму спајамо лепо и корисно: квалитетно се одмарамо и на конкретан начин помажемо опстанак села.
Услови за ловни туризам су погодни за лов на средњу дивљач као и риболов. Реке Качера нису велике и нема велики избор риба али је омогућен риболов на Гарашком језеру удаљеном 10 километара од Белановице.
Спортска такмичења се могу одржавати на постојећим објектима а треба рачунати и са рели такмичењима ауто-мото спорта као и бициклистима, обзиром на повољну конфигурацију путева. Спортистима из иностранства такође понуда Белановице може бити јако интересантна и због услова које пружа и цене које ће сигурно бити јако конкурентне.
Угоститељство, које је у Белановици већ присутно кроз кафане и кафиће уз традиционално пријатељско дружење привлачи велики број посетиоца који после тих сусрета не заборављају доживљај који носе у повратку са жељом да се поново видимо. Савремени трендови дружења већ су присутни међу младима .
Зато је потребно хитно основати Туристичку организацију која би користећи постојеће ресурсе привукла пажњу гостију за свој боравак.
Пољопривреда је основна делатност већине житеља овога краја. Производња здраве хране је сигуран програм за будућност што треба да буде опредељење читаве српске привреде . Млеко и производи од млека, рано поврће – баштованлук и остале културе дају производе високог квалитета, те уз организовану производњу могу се добити добри ефекти.
Кукуруз је култура која добро успева на нашим теренима у долини река, а погодан је за гајење на малим парцелама а као додатак хране за стоку, одлична је инвестиција. Брашно од кукуруза је посебно интересантно за тржиште хране. Кроз прераду кукуруза треба изаћи на тржиште са производњом разних прерађевина. Не треба заборавити да сетвом житарица за макробиотичку исхрану (соја, хељда, лан, спелта, овас и друго) све више осваја тржиште.
Погодни услови за гајење јагодастог воћа, јабуке, крушке, шљиве, малине, боровнице, ароније и другог дају овом крају изузетне погодности за производњу. Добро изабран воћни асортиман са прерадом, може донети добре приходе произвођачима. Изградња капацитета за сушење воћа шанса је за запошљавање младих. Израдом техно-економских анализа и укључивањем научних институција, може се доћи до праве одлуке о улагању капитала.
Развој воћарства прати и развој пчеларства, којем овај крај пружа добре услове. Пчелиња паша на обронцима Рудника и Вагана је доста интензивна, нарочито на багрему у другом медобрању. Приходи од пчеларења се не могу занемарити, јер ту се развија и производња препарата за козметику од меда, осталих пчелињих производа, као и опрема и прибор за пчеларење.
Производња свих алкохолних пића а посебно ракија од шљива и другог воћа уз заштиту имена и производње, може бити добар извозни посао. Шљива је изузетно доброг квалитета и савременим приступом гајења могу се добити одлични приходи.
Формирањем сопственог расадника за производњу одабраних сорти воћа погодних за гајење на овом подручију дало би такође добре и финансијске ефекте на тржишту.
Изграђене хладњаче добра су основа за откуп, чување и паковање воћарских производа из овог краја у много већим количинама.
Развој биљног света, повољни климатски услови, поседовање пашњака на парцелама које нису погодни за обраду земњишта, омогућују узгој стоке. Формирањем мини фарми за производњу тражених врста стоке јунади, свиња, оваца и пернате живине су предности које ова околина пружа. Производња кукуруза и друге здраве хране у овом крају може много да помогне у добро развијеном тову стоке.
Гајење коза и оваца се посебно издваја као програм у будућности који ће бити интересантан за домаће тржиште али и за извоз.
Треба размишљати о гајењу лековитог биља, као и његовој преради за широку потрошњу или за фармацеутску индустрију.
Ваљевско подручије познато је са оргнизованом сакупљању јестивих гљива тако да је интресантно гајење и сакупљање и на обронцима планина Рудник и Букуље. Кроз организована предавања из ове области по школама треба едуковати становништво и по селима, како би ова област била на адекватан начин приближена свим заинтересованим.
Уз консултацију са геолошким стручњацима са универзитета, сагледати могућност обезбеђивања пројектне документације за дубинску бушотину са циљем да се дође до термалних вода које у овом региону постоје и извршити бушење.
Не треба рећи шта би то значи у развоју Белановице. Ако се, већ урађена прва истраживања покажу тачна долазак до геотермалне воде уводи Белановицу на пут да постане бања уз услов да јој Скупштина општине не стоји на том путу. Могућност добијања топле воде из дубинске бушотине је шанса да се поново покрене ранија тежња о обнови туризма. Природне могућности постоје, јер термално водено платно које се пружа од Врујаца и Љига завршава се код Букуље. Бушотином би се решила давнашња несташица питке воде
Наравно држава мора да покрене обнову села кроз разне повољности пољопривредницима а нарочито да обезбеди тржиште за те производе и да тиме елиминише садашње накупце и тржишне мешетаре.
Сви се надамо да ће нови млади исправити историјске грешке и вратити Белановицу на место које јој припада.
Разни документи
