На простору где се срећу падине Сувобора, Букуље и Рудника, на десној обали реке Качер (надморска висина око 220 метара) налази се Белановица. Развијала се у атару села Калањеваца, око првих тамошњих механа и кафана, уздуж сеоског пута и паралелно са потоком који утиче у Качер.
Први пут је поменута у списима Турака за рудничку нахију 1476. године пронађених као преводи у Оријенталном институту Сарајево. У њима стоји да „Белановац припада кадилуку Острвица. Село је пусто.“ Претпостаља се да се становништво разбежало пред најездом Турака. Исто тако, у попису Смедеревског санџака 1476. године стоји да је по А. Аличићу село Белшић данашња Белановица уписан премићур ( кнежев помоћник) Вукашин, син Карана, као и 8 домова. У аустријским картама , села Калањевци и Драгољ, почетком 18. века, налазе се под овим именима као Калановац и Драгуљ. Калањевци се 1476. године звао Белановац да би се 1525. године село звало Блатовчица и има 6 домова. Три године касније , јавља се као Бељановац и да у селу има 12 домова , на површини од 12 хектара. Крајем 19. века, тачније 1869. године ђенерал Јован Мишковић проучавајући Рудничку област, бележи податак: „Код састава речице Белановице и реке Качер, осим цркве налази се још и школа и сударица крагујевачке општине.“ Настала на на јужној страни територијe села Калањевци које је још 1820. године имало дућан, што је чинило језгро у које се стално досељавало становништво и врло брзо постаје средиште за околна села Живковце, Пољанице, Шутце, Босуту, Драгољ, Трудељ и Козељ. Калањевци су, око 1886.године, били општина и центар ових села, а затим је политички примат преузела Белановица.
Олга Савић,- „Белановица, положај и развој“ пише у Зборнику радова Географског института „Јован Цвијић“(књ. 25- 1974)…… ….Јачањем и развојем Калањеваца јачала је и развијала се Белановица. Услов за то били су пут који иде долином реке Тако Белановица по подацима из 1884. године има 236 становника; 1900 – 221; 1905 – 253 а 1910 – 285 становника. До средине 19. века на Балканском полуострву био је се развијен кириѕијски саобраћај са одређеним конацима. Податак да је најстарија црква у Калањевцима била удаљена километар западно од данашње цркве у Белановици, говори да је сама локација природно била предодређена да се ту формира насеље. Како се Белановица налази на важном путном правцу који води од Рудника, среског средишта, кроз Качер и преко Вагана за Београд, то се у њој налазио и конак који је вероватно био у механи која је данас једна од најстаријих кућа у насељу. Конак је био погодан за кириџије ( преносили су катран, лук, со, шећер , жито, ракију, шибице, дрвено посуђе, коњским караванима) који су ту ноћевали.То је први привредни објекат на путу даље за Рудник па су као и дућан који се налазио у Калањевцима били добро дошли за путнике на том врло прометном, за то време, путу. Баш ова механа је посатала језгро око којег се досељавало становништво из околине. Касније су у близини механе подигнути општинска судница, црква и школа. Постепено се врши збијање насеобинског језгра Белановице, јер се у њу стално досељавају трговци и занатлије. Праве се и стамбене зграде и зграде за занатлије. Почиње развој нових заната, поред абаџијског и опанчарског. Први дућан Калањевци су добили 1820. године те уз механу дошла је црква, затим школа и општинска судница да би 1893. године добила и вашар што је било важно за формирање јавнoг средишта. Белановица је средиште живе трговине нарочито после проглашења за варошицу када добија и право на одржавање пијаца. Тада се развијају и нови занати поред абаџијског и опанчарског који су били заступљени и раније.То све привлачи и већи број земљорадника из околине који се овде насељавају мада се и даље баве земљорадњом. У развоју Белановице издвајају се три фазе: Прва обухвата стање насеља као засеока Калањеваца и стварање првог привредног језгра и друштвеног центра насеља(црква , школа, општина) Друга настаје издвајањем Белановице из Калањеваца у самостално насеље са засебним атаром од 1901.г. У другој фази развоја долази до важне промене значајне за даљи развој и напредовање ове варошице. Изградња пута долином реке Качер 1907. године повезује се област Качер са долином Колубаре и представља најкараћу везу између Крагујевца и Ваљева. Тада насеље почиње да се шири изван свог првобитног језгра дуж пута Рудник – Београд и то на запад, према Берисави. Тако 1904. Белановица има 36 кућа, 1910. — 61 домаћинство а 285 становника, 1921. – 195 становника и 1931. – 345 становника. Ако се посматра цео тај период, види се углавном стални пораст становништва, сем у 1921. године што је последица и ратних прилика које су смањиле становништво Белановице за 1/3. После паљења Рудника 1941. године, Белановица је постала средиште качерског среза уместо Рудника. Но добијање ове нове управне функције се није јаче одразило на развој Белановице прво због ратних прилика, а друго што је то било само привремено стање. Међутим, новом административном поделом 1947. године, Белановица губи статус средишта и те функције прелазе на Љиг због његовог изузетн повољнијег положаја. Последице тога су да становништво Белановице почиње да опада што се јасно види из прва три послератна пописа. Године 1948. Белановица је имала 422, 1953. год. – 416, а 1961. год. — 344 становника. Трећа фаза у развоју обухвата период после Другог светског рата, карактерише је социјалистички период развоја пољопривреде путем земљорадничких задруга које су биле битни чиниоци за преображај живота и привредног развоја. Белановица је била среско средиште све до 1947. године што јој је у ери централистичке државне управе и привреде, давало читав низ функција у околини и тиме и повећање броја становништва. Административном поделом Белановица губи статус средишта и све функције прелазе на Љиг због његовогповољног положаја. Последице тога су да становништво Белановице почиње да опада што се јасно види из прва три послератна пописа. Године 1948. Белановица је имала 422, 1953. год. – 416, а 1961. год. — 344 становника „. Историјске прилике и природна богатства овог краја условила су да се многе породице населе из различитих места у три временска периода: – први обухвата време од половине 18. века до Првог Устанка када су се највише досељавало становништво из планинских крајева ужичког округа, Старог Влаха, Херцеговине и Црне Горе, – други период је доба Првог Устанка када је ослобођена Србија привлачила околне сународнике, а нарочито када је Карађорђе 1809. походио Сјеницу и Нови Пазар, – трећи период обухвата време од Другог Устанка до данас. Археолошких објеката у околине нема осим старијих црквених здања. Сеоска гробља, како стара тако и новија, претежно су запуштена и зарасла у растиње. То нарочито важи за белановачко о коме нико не води рачуна. На брду у центру постоји старо Маџарско гробље, што је назив за свако непознато гробље у Србији Ту је нарочито било интензивно досељавање после српско-турских ратова 1876. године и после распада Југославиле 1991. године. Многе су породице досељене у Белановицу и околна села а било је и расељавања како због посла тако и због школовања. Највећи број становника био је пред Други светски рат и после њега. Затим долази до масовног одлива стеновника који су ишли у градове тражећи посао. Томе је и комунистичка власт допринела индустријском револуцијом, отварањем великог броја фабрика. Село зато сиромаши кроз велики број старачких домаћинстава. Све је више празних и урушених домаћинстава. Било је више покушаја да се Белановица прогласи варошицом али без успеха. Мајски преврат 1903. године убиством краља Александра и Драге Обреновић и смена династије Обреновић довођењем Петра Карађорђевића у краљевину Србију на самом почетку XX века имали су судбоносни утицај на Белановицу. Заслугом Радомира Раке Мирића, из Калањеваца, народног посланика радикалне странке која је у Качеру имала значајно упориште, успео је 6. јануара 1904. године, да код тадашње власти издејствује проглашење Белановице за варошицу. У „Српским новинама”, службеном гласнику Краљевине Србије1904. године који је потписао краљ Петар I Карађорђевић, пише: Ми, Петар I, по милости Божјој и вољи народној, Краљ Србије, на предлог нашег министра унутрашњих дела, а на основу члана 6. Закона о местима, решили смо и решавамо да се заселак Белановица, који постоји у атару села Калањевци у срезу качерском округа рудничког, по израженој жељи њених становника прогласи за варошицу под истим називом Белановица, с тим да ова варошица остане и даље у саставу садашње општине калањевачке, у истом срезу и округу. Наш министар унутрашњих дела нека изврши ово решење”. 5. јануар 1904. год. У Београду. Петар с. 
Делегацију поред Раке Мирића ( 1850-1919), земљорадника и радикалског посланика за срез качерски чинили су: Лазар Матијевић (1887 – 1959), поручник а касније пуковник из Белановице, Радојко Илић,учитељ родом из Војковаца( стрељан у Крагујевцу1941.), Светозар Ђукнић, општински деловођа из Белановице( отац чувених лекара Миће и Војка), Јовица Радовановић, земљорадник из Пољаница( први председник Белановице, умро 1930.), Урош Ломовић, адвокат из Горњег Милановца радикалски посланик за руднички округ( умро 1925.), Коста Борисављевић из села Мајдан, судија касационог суда и председник Главне државне контроле и Павле Савић, радикалски народни посланик.
Слика оснивача стајала је у свим главним зградама у варошици све до доласка комунистичке власти 1945. године када су скинуте.
Сеоска варошица Белановица. представљала је тако економско културни центар групе села у њеној ближој околини. Те године у Србији је постојало мали број проглашених варошица. Настајање, развој, и обележја србијанских варошица проучавао је архитекта Бранислав Ђ. Којић, професор Архитектонског факултета. У студији „Варошице у Србији 19. века“ Он има у виду четири варошице у ваљевском крају – Уб, Белановицу, Мионицу и Пецку које су испуњавале услове да буду варошице. Утврдио је да су друмске механе, на местима погодним за одмор и коначиште, представљале ону жижу око којих су се формирале србијанске варошице. Бранислав пише „ лагани и дуготрајни колски саобраћај у 19. веку захтевао је постаје у којима су механе биле главна упоришта . Уз њих су отваране занатске и трговачке радње. Уз тај економски чинилац јављао се управно – административни, испољен установљењем тзв. среских канцеларија. Иза тога настају у насељима основне школе и цркве. Нужне урбаниостичке елементе варошица чинили су терени за пијац и за гробље. Све те услове испунила је Белановица која је до 1904. године била у саставу Калањевачке општине. Рудник је проглашен за варошицу касније, а Љиг је са засеоцима Липовицом , Боблијом, Петаковцем и Вигњицом чинио општину Гукоши, од којих се одвојио 1922. године, када је проглашен за варошицу „ У тадашњим новинама појавила су се два интересантна текста: Оглас–(објављен у Српским новинама 17. фебруара 1904) “ Поред моје досадање мануфактурно-гвожђарске, колонијалне радње, вођене до сада у селу Калањевцима а сада у новопроглашеној варошици Белановици по протоколисаном фирмом „ Сретен Радосављевић“, отворио сам и повлашћену књижару, коју сам снабдео са свима потребама за школу, цркве, општине и среске канцеларије. 10. фебруар 1904. год. У Белановици“ Убрзо, 3. априла 1908. године краљ Петар I Карађорђевић доноси нови Указ којим се: „варошицаБелановица одваја од своје садашње општине калањевачке, у срезу качерском округа рудничког, па да сама за себе оснује нову општину под називом Општина белановачка у истом срезу и округу”. Први председник варошице Белановице био је Јовица Радовановић из Пољаница. Даље су били: Радомир Рака Мирић, 1907. Мил. Марковић, 1908. Милосав Симић, 1909. Владимир Ђукнић, 1914. Владимир Мирић који је био за време Првог светско рата, мада је и сам био на Солунском фронту до новембра 1918. ; 1918 Новица Петровић , 1919.;Радован Ломић, ; 1920.године Радован Колаковић Недуго затим, 23. априла 1904. године краљ I Карађорђевић доноси нови Указ а „Полицијски гласник „објављује да : Указом Његовог величанства Краља Петра И, одобрено је решење народне скупштине, сазване у редован сазив за 1903. год. , које гласи: да се село Живковац , по изјављеној жељи својих становника, одвоји од општине калањевачке, у Срезукачерском Округа рудничког, и образије за себе своју општину живковачку у истом срезу и округу. Из канцеларије Министарства унутрашњих дела, 15. априла 1904. год. У Београду Лист „Правда“је 2. септембра 1904 објавила текст „Хајдуци у Белановици“ : Нова варошица Белановица (пређашњи Калањевци) опљачкана је у среду, 18. пр. м у вече. Неколико наоружаних људи опсели су варошицу, посели путеве и распутице, а двојица, у хајдучком оделу у танким чакширама, копоранима, са високим фесовима и дугачким кићанкама, са брзометним пушкама и по три низа патрона зашли су редом и пљачкали. Најпре су ухватили тамошњег механџију Светозара Ђукнића и натерали га , те је пред њима ишао од куће до кућеи будио оне које су хтели опљачкати. Људи, не знајући за хајдуке, одазивали су се Светозару и отварали му врата. Чим се који помолио, хајдуци су му подносили пушку под гушу и тражили паре. Тако су опљачкали неколицину, па су хтели да на тај начин измаме и ухвате, најбогатијега у тој варошици попа Димитрија Ђукнића. Али Светозар им је на то одговорио: “Волим да ме убијете него да вас то послушам. Поп има пуну кућу оружаних људи и сина и слуге, па ако му само приступимо по томе послу, изгинућемо сви“ У томе неки од њих који су опљачкани, стану у помрчину и стану пуцати на узбуну. Хајдуци се на то задовоље и са оним што су опљачкали оду, низ Качер , шенлучући. Сем новца однели су одатле и разних ствари: сатове, одела, оружија, а нису заборавили да понесу повише флаша пива и паклића дувана, сигурно за своју добровољачку дружину. Вредно је забележити да су хајдуци доста болећиви за народ и њихов бољитак. Кад су једном занатлији истресли чекмеџе, пребројаше паре, стрпаше у торбу па рекоше: „ Дакле, видео си колико ти узесмо. Добро упамти ову цифру, немој да те ђаво надари да сутра кажеш пред влашћу да смо ти узели више, то да овај јадни народ плаћа више но што треба…“ Начелник среза качерског поклонио је сваколику пажњу овом догађају и његов писар је стигао благопоспешно на лице места после 24 сата рока- тачно деветнаестог на конак! … Управо тада, кад им ни најопаснији ловачки пас не би трага нањушио… Народ је срећан и задовољан … Сад ил никад !
У то време, 1904. године, Белановица се простирала на 38 хектара и имала је око 250 становника у 36 кућа. Границе су јој биле на северу до Војиновића кућа и пута за Калањевце, према Шутцима до потока који је текао Пићариним имањем, до кућа Драгутина Јовановића и Миодрага Јаћимовића, на југу према реци Качер а према Љигу до потока Берисава, на исток према Дрењини, граница је била Ђукнића куће. Бројно стање 1910. године било је: 61 домаћинство са 285 становника, што говори о видном напретку насеља које се формирало око друмске механе, на гравитационо-центричном празном простору у подручју Качера.
Економска структура становништва Белановице показује да је оно претежно пољопривредно, трговинско, мање занатско и угоститељско. Жива трговина почиње одмах по проглашења места за варошицу. Развијају се занати, порад абаџијског и опанчарског . Један од трговаца, који је био члан еснафа у Горњем Милановцу, извозио је свиње и дебеле војове за Беч.
Проглашење овог места за варошицу убрзало је решавање њених комуналних проблема и значајно допринело привредном, културном и свеколиком развоју. Тако је, само две године касније 1906. године у Белановици отворена пошта са телеграфом а за њеног првог управника постављен је Жика Костић. Прву жену Славку Миленковић са платом од 1500 динара, Министарство пошта и телеграфа поставило је 20. октобра 1920. године за старешину станице у Белановици Отваране су занатске и трговачке радње. Уз тај економски чинилац јављао се и управно – административни, испољен установљењем такозваних среских канцеларија. Иза тога настају у насељима варошице основне школе.
Нужне урбанистичке елементе варошица чинили су терени за пијац и за гробље. а обзиром на њену готово подједнаку удаљеност од свих осталих сеоских насеља којима је требао да служи, Белановица добија и право на одржавања пијаце и постаје управни центар овог краја.. Све те услове за варошицу испунила је Белановица која је до 1904. године била у саставу Калањевачке општине. Рудник је проглашен за варошицу касније, а Љиг је са засеоцима Липовицом , Боблијом, Петаковцем и Вигњицом чинио општину Гукоши, од којих се одвојио 1922. године, када је проглашен за варошицу.
Угоститељство је прва привредна делатност која је почела формирањем насеља Постојеће кафане, дочекивале су, служиле и испраћале све генерације и увек опстајале за разлику од других делатности. Међу најстаријим кафеџијама у Белановици памте се: кафана Радована Ломића ;’’Абисинчева кафана’’ ; ’’Ђукнића кафана’’; ’’Јулинa кафанa’’ ;’’Качер’’ Срећка Поповића Турчина и многе друге које је тешко све набројити. . Задња је била Маркова кафана у којој се могло добро нешто и појести. Временом су се оне отварале и нестајале, градиле мале и велике да би се данас већина свеле на кафиће.
На месту старе „Душанове кафане“ изграђен је једини хотел„Качер“ 1978.године са 35 лежаја, кухињом за 300 оброка и ресторан са 150 места. Радио је до децембра 1988.године када је за госте затворен по одлуци радничког савета“ БИП- Слободе“ из Љига у чијем саставу се и данас налази.
Саобраћајнице су биле у веома лошем стању, без асфалта са великом прашином и кривинама. За побољшање путних прилика општина није имала сретстава. Број гостију је пао на 200 до 300 лица, па је излетнички туризам због лоших веза опао. Упоредо долази и до самоорганизовања мештана и оживљавања друштвеног живота.
Следеће 1909. године основана је 30. марта Стрељачка дружина у Белановици са 40 чланова на челу са Живојином Ђукнићем.
Нешто касније 1910. године долази и до формирања Друштва за унапређење Белановице, које је радило под надзором Министарства просвете, на чијем челу су дуго били, официр и велики заљубљеник у тај крај, Лазар Матијевић један од оснивача варошице, прота Димитрије Ђукнић, свештеник Јован Јевтић и други угледни грађани тог времена. Била је то, пре свега, друштвено-хуманитарна организација која је имала за циљ да се Белановица и њена околина развијају у културном и сваком другом погледу. Друштво је имало доста иницијатива па је тако купило плац на коме ће краљица Марија изградити дечији дом. Те године по попису становника Белановица је имала 61 домаћинство и 285 становника.
Генерални регулациони план урађен давне 1912. године , а по њему је предвиђено да индустрија, производно занатство и туризам 
буду основни носиоци будућег развоја и да се просторном организацијом према тим наменама, омогући њихова реализација. Изградњом насеља по овом плану добили смо данашњи изглед места. План је ажуриран 1992. године чији су аутори беланобачке архитекте из Краљева Мића Ломић и Милена Ненадовић.
У Балканским ратовима 1912 – 1914. године прославио се и пуковник Милован Гавриловић који је освојивши турски град Једрене заробио турског Шукри пашу и од њега примио кључеве града и сабљу. Помагао је на развоју Белановице, оженио францускињу и направио лепу вилу на Глоговици.
За време Ослободилачких ратова, Церске и Колубарске битке 1912 до 1918. године варошица је доста стагнирала јер је мобилисано и учествовало на Солунском фронту. Није се вратило осам а заробљена су тројица грађана. У згради основне школе за време Првог светског рата била је смештена команда Треће армије са командантом Павлом Јуришићем – Штурмом. Помоћник начелника штаба био је пуковник Лазар Матијевић такође из Белановице.
Балкански и Први светски рат однео је трећину становништва Белановице, тако да је 1921. године бележила смањење на 195 становника. Током ових ратова настаје застој у развоју места.
Треба повући сличност између Белановице и Љига. Оба насеља су настала на мањим локалним срединама, где су оба насеља подељена у засеоке, уз разлике: док је Љиг на важној саобраћајници и тиме у повољнијњм положају за развој, Белановица се развијала на старом путу Београд – Рудник који нема данас некадашњи значај у саобраћају Тек касније 1919. године, на атару села Гукош формира се варошица Љиг са 25 домова, кроз коју ће проћи пруга уског колосека Београд – Чачак-Сарајево, те Љиг постати привлачнији за насељавање. Ни после успостављања нове државе њен положај се није ништа битније променио на боље, а нарочито после Првог светског рата, када се ствара нова варошица западно – Љиг који постаје административни центар 1919. године, и бива проглашена за варошицу 1922. године. И ако је Белановица (1904. године), 17. година пре Љига ( 23. јуна 1920. године) проглашена за варошицу, љижани су из зависти спевали подругљиву песмицу: „Белановице, назор варошице. Седам кућа од врбова прућа“ , што, наравно, кад је реч о кућама, није било тачно.
Кад је после Другог светског рата Белановица постала среско место, седиштека Карског среза, Љишки комунисти су хтели да свисну од муке и на све могуће начине су настојали да се срез премести у Љиг. И у томе су најзад, успели. Да кроз Љиг 1920. године није прошла пруга уског колосека “Ћира” на релацији Београд – Чачак-Сарајево, а много касније и “Ибарска магистрала”, ту варошице вероватно не би ни било. Ипак, изградњом железнице, Љиг постаје привлачније место за живот. Бригу о оживљавању Белановице преузима1924. године обновљено Друштво за унапређење и улепшавање варошице и основана је 
Среска здравствена задруга са лекаром и 210 чланова, и радила је до 1930. године, а бринуло је о одржавању чистоће улица. Изграђено је 1926. парно купатило каквог није било у много већим градовима. Формира се спортско друштво “Качер“, изграђује водовод, и Спомен чесма палим Качерцима у Балканском и Првом светском рату, оснива се књижница и читаоница заслугом Стевана Марковића-Сингера а велики број књига поклонио је дугогодишњи лекар Валеријан Крижановски. Тих година купљен је за Здравствену станицу рентген апарат који је служио све до 1947. године , када је пренет у Љиг. Сав развојни пут Белановице везан је првенствено за ентузијазам појединих школованих становника који су за разлику од осталих увек вукли развој новим идејама и поступцима. Један од првих добротвора и развоја Белановице био је Лазар Матијевић, пуковник који је својим чињењем учинио Белановицу онаквом какву је данас имамо. Белановица му се никада није одужила за уложени труд. Ту грешку Белановчани морају исправити што пре и обезбедити му вечност коју је он својим делима већ заслужио.(жалосно је што само улица на путу ка Лазаревцу само са пар кућа носи по њему име)
У Чачанском листу „Слободни глас „ 20.4.1945 објављено је:
Белановица је добила електрично осветлење
Ново место у срезу качерском није до сада имало елекрично осветлење. Качерци су отпочели и електрификацију свог краја. Промер у том даје им варошица Белановица
Ови свесни и вредни грађанисакупили су око милион динара као прву помоћ за остваривање свог давно очекиваног сна. Радник Здравко Ћурулић поклонио је пану машину за покретање електричног генератора. Било их је и који су ометали посао не прилажући ни динара помоћи, иако су врло имућни. Таквима су грађани забранили увођење струје
За прикупљени новац је одмах набављен сав потребан материјал а затим су отпочели радови заједничким снагама самих грађана. Чланови одбора омладинаца, старији људи и жене копали су рупе, постављали стубове, уводили инсталацију. У томе послу највише се истакао Драгољуб Ђукнић који је радио за тројицу. Добровољно и заједнички цеопосао био је готов за неколико месеци.
Прво пуштање осветлења белановчани су прославили на свечани начин. Говорници Ивко Томковић, трговац и Михаило Петровић, судија истакли су да се електрификација не би могла извести, да нашом земљом није завладао нови дух слободе и напретка, који уништава све мрачне и реакционе силе.
Увече је дата приредба у корист сиромашних грађана, који ће и осветлење добити бесплатно
Генератор је постављен у двориште куће Срећка пекара а покретао га је парни мотор Аран,
Године1926. Белановица, међу првим варошицама у Србији уз помоћ Централног хигијенског завода у Београду и заслугом академика и доктора Андрије Штампара и пројектанта инжењера Велисава Томашевића, родом из Пожеге као и заслугом својих житеља, изграђује водовод и јавно купатило са 6 тушева и 2 каде. Подигнута је 1933. године у центру спомен -чесма и освећена од епископа жичког Јефрема у знак сећања на 610 палих Качераца у Балканским и Првом светском рату. Извориште Совљак ( друга изворишта су Змајевац, Осоје, Глоговица ) је те године изабрано да снабдева становнике Белановице питком водом капацитета 2-4 л/сек. што је за тадашње прилике било довољно. Постављене су цеви у дужини два километара и Белановица је добила водовод међу првима у Србији, одмах после Београда, док градови попут Чачка и Горњи Милановца водовод нису имали. Све до 1926. године Белановчани су се снабдевали водом из чесме коју је подигао генерал Илија Ђукнић на црквеном плацу као и из неколико ископаних бунара. Београдска „Политика“ објавила је на Петровдан 12. јула 1926. године текст: Качерцима палим за Ослобођење у Уједињење У Белановици је јуче откривен споменик ратницима из Белановице, Калањеваца, Шутаца, Живковаца, Трудеља, Драгоља и Босуте
Данас је извршено у Белановици освећење споменика Качерцима палим за ослобођење и уједињење. Чинодејствовао је епископ жички г. Јеврем. Од IXX пука присуствовао је један вод са заставом и музиком, под командом потпоручника г. Марића. Спомену су присуствовали: изасланици Краља и министарства: Војске и Морнарице, Пољопривреде и Вода, и Народног Здравља. Око 1.000 лица из околних села, дошло је тако исто да присуствује свечаности. Очеви, мајке, сестре, браћа, и деца палих хероја, поред свеколиког блата и кише, дошли су да присуствују помену својих драгих. После одржаног помена изасланик Краљев пуковник г. Драгомир Голубовић скинуо је покривач са споменика. Дубока тишина владала је целим скупом. Све су очи управљене на пирамиду, високу 6 метара, на чијем врху стоји двоглави Бели Орао. На предњој страни је изрезана плоча прободена мачем, на којој пише: „ Слава палим Качерцима за ослобођење и уједињење“ . План споменика урадио је г. Краснов, који ради Краљеву цркву у Тополи. Затим је одржао говор епископ г. Јеврем. Између осталог он је рекао: „Наш је идеал вазда је био Цар Душан и његова царевина. Али Божијом помоћу, снагом и јунаштвом нашег народа наша је држава сада већа него што је била Душанова Царевина. Захваљујући нашем срчаном народу ми смо успели да извршимо ослобођење поробљене браће и уједињење нашег народа. Срдачност и храброст нашег народа је позната целом свету, а Качерци су одувек били међу првима. Слава њихова била је велика. Није узалуд наш велики Његош рекао: „Шта Лаонид хоће и Сцебола кад Обилић стане на поприште“. Обилић, идеал Српства, оличен је у Качерцима“. За епископом поздравио је Качерце изасланик Краљев а за њим и председник Одбора за подизање споменика г. Лаза Матијевић, који вели: „Много је мука било док се успело да се подигне овај споменик шест стотина десеторици палих Качераца Белановице, Калањеваца, Шутаца, Живковаца, Трудеља, Драгоља и Босуте. Али благодарећи обилатој Краљевој помоћи и помоћи Министарства Пољопривреде и Вода, ми сад имамо споменик, чесму и водовод. Наши славни Качерци делима су заслужили да довека живе, јер су својим грудима и својом крвљу осветили Косово и Сливницу. 
Шест стотина десет Качераца падоше за ослобођење и уједињење. Поклонимо се сенима тих великана. Слава нека је палим Качерцима. Одбор за подизање споменика изразио је дубоку захвалност на обилатој помоћи, а Белановица је поред захвалности у знак пажње изабрала за почасне грађане на својој седници: начелника Генералне дирекције Вода г. Бесарића, инжењера Војислава Томашевића и начелника хигијенског оделења др. Андрију Штампара“. За цело време говора усклицима „Живео !“ није било краја. Музика је непрестано свирала поздрав и државну химну. Најсвечанији тренутак је настао после завршених говора. Свет је прилазио побожно, са страхопоштовањем љубио подножје споменика и китио га цвећем. На чесми је пуштена вода, која је спроведена са извора Совљак. Мада је киша непрестано падала свет је преко целог дана био око споменика, који је врло укусно израђен и постављен пред школом у Белановици. У подне је приређен банкет. Околна села су су донела 40 комада прасади и преко 100 пилића. На банкету епископ г. Јеврем наздравио је Краљу и Качерцима, а г Матијевић гостима и народу, па се прешло на весеље које је продужено до у ноћ и завршено концертом. (текст, Д. Трифуновић) Лепота природе и залагање тадашње докторке Вајс, пријатељице краљице Марије, почиње слање деце из Београдана опоравак у Белановицу „Београдске новине“ 1935. године у тексту „Београдска општина послала је овог лета 1200 сиромашне деце на лечење и опоравак“ : …. Осећајући тежак и безизлазан положај својих сиромашних грађана, као и потребу за физичко и здравствено подизање нараштаја, Градско поглаварство града Београда у границама могућности, сваке године обезбеђује летовање и добру исхрану овим малишанима…. 
… Пета група од 100 дечака и девојчица са једним лекаром и шест социјалних сестара упућена је 4 јула на летовање у романтичну варошицу Белановицу, у срезу Качерском. То је чисто и лепо климатско место, на огранцима Рудничких планина, са свежим планинским ваздухом, бистром речицом Качером, заклоњено од ветрова са свих страна шумовитим бреговима. Ова деца су под сталним надзором лекара г-це др. Јанковић и соц. сестара. Исхрана све деце послате на опоравак и летовање је обилна и квалитативно одлична. Састоји се од 5 оброка дневно. Када је истекао 30- дневни боравак појединим групама, полазе нове групе малишана и то : у Кошутњак, Белановицу, у Селце на мору а 30 шкрофулозне и реуматичне деце упућено је у бању Бадању под Цером…
Ови догађаји могли би се сматрати почетком организованог туризма у Белановици. Природне погодности краја омогућили су веће посете гостију Белановици и 1936. године забележени су први туристи .
Пред сам Други светски рат 1936. године краљица Марија, супруга краља Александра Карађорђевића, подиже своју задужбину за болешљиву децу Београда која је требало да се опорављају у Белановици, али је рат омео ову велику хуманитарну активност. После рата нова комунистичка власт конфисковала је овај прелепи објекат и у њему отворила дом за ратну сирочад чији су родитељи настрадали током Другог светског рата. Чак су уништили документ о изградњи легата краљице.
Касније је тај објекат споразумно уступљен предузећу “Београдска конфекција” који граде велико и лепо одмаралиште за своје раднике. Такође су изграђени депанданси за одмор са спортским теренима за мале спортове и тениско игралиште. Касније је “БЕКО“ одлази у стечај и ови објекти пропадају изложени зубу времена, а 2018. године је продат приватнику.
БЕКО је привукао већи број туриста у посету Белановици,и поред лоших саобраћајних путева за прилаз гости су се сналазили и често користили услуге добрих домаћина. Први корак у развоју туризма био је оснивање Туристичког друштв „Змајевац“ 1957. године.
И поред свега у Белановици и даље опстаје jедан од украса овог места – дрворед каталпе, необично и код нас врло ретког дрвета, кога су 1936. године засадили мештани Војко Ђукнић и Лаза Матијевић. И ако је окружена лепотама Рудника и Букуље, Белановица се све више стапа са сенкама великих срцоликих листова каталпе, којима је природа одликовала њихове гране.
Председник општине Белановица био је Периша Ракић, у Шутцима је остао председник Милутин Симић, у Драгољу Никола Јаћимовић, Трудељу Чедомир Чолић и Босути Милорад Влајковић. На основу наредбе Немаца да се сво оружје и опрема што је припадала војсци мора предати у општину. Среско место у Качеру било је на Руднику до 1941. године када је зграда среског надлештва изгорела после немачког бомбардовања Рудника па ју је немачка казнена експедиције запалила са целокупном архивом. Зато је морало да се премештати средиште среза. Командант места Рудник био је Милисав Станојчић из Белановице који је том приликом погинуо.
Стално је вођена конкурентска борба између Љига, Рудника и Белановице где ће бити седиште Качерког среза. Ипак је Рудник остајао седиште до 1941. године када је зграда среског надлештва изгорела после бомбардовања Рудника па је немачка казнена експедиције запалила са целокупном архивом. Зато је морало да се премештати средиште среза. Командант места Рудник био је Милисав Станојчић из Белановице који је том приликом погинуо. Предсадник у Белановици је био Периша Ракић, у Шутцима је остао председник Милутин Симић, у Драгољу Никола Јаћимовић, Трудељу Чедомир Чолић и Босути Милорад Влајковић. На основу наредбе Немаца да се сво оружје и опрема што је припадала војсци мора предати у општину. Заменик среског начелника Лаза Урошевић је тражио од окружне власти у Крагујевцу да се среско начелство пресели у Белановицу. После великог прегласавања пред крај новембра одлучено је да Белановица буде среско место за Качер. Из окружне власти која се налазила у Крагујевцу, наређено је телефоном да се сви службеници за новембар јаве у Белановицу на дужност, а за сретског начелника постављен је Лаза Урошевић из Рудника, иначе унук Владимира Мирића из Калањеваца.
Било је проблема и са Рудником кад је био среско место за Качер. По брдском и планинском терену био је тежак прилаз Качерцима који су били више окренути Ваљеву, Колубари и Аранђеловцу. Зато је народ из удаљеног дела Качера Рудничане звао „назор варошани“ и на Рудник су само ишли ако их власт позове Почетком Другог светског рата Немци су одмах организовали власт коју су чинили Недићеви чланови са жандармеријом. Жандармерија се налазила прво у кући Миће Старчевића а после у згради месне канцеларије. Затвор је био у кући учитеља Мише Гавриловића. За време рата болница се налазила у згради старе школе.
И поред добијања нове управне функције- среза није се јаче одразило на развој Белановице прво због ратних прилика а друго што је било само привремено стање јер новом административном поделом 1947. године, Белановица губи статус средишта среза и све функције прелазе у Љиг, те полако почиње стагнација становништва у Белановици. Задржана је извесна управна функција формирањем Месног народног одбора за четири насеља: Живковце, Калањевце, Шутце и Белановицу, а 1955. године територија се увећала за Драгољ, Трудељ, Козељ и Пољанице. Године 1948. Белановица је имала 422, 1953. -416 а 1961.- 344 становника
Када се стање после Другог светског рата побољшало, 1954. године основано је Туристичко друштво „Змајевац“, са председником Драгишом Ћосићем, председником управног одбора Вељком Радовановићем и секретаром Мићом Војиновићем, да би већ следеће, Белановицу прогласили туристичким местом. Туристичко друштво поседовало је око 200 кревета у домаћинствима која су била категоризована, и бринуло се о прихватању и смештају гостију. Највише гостију било је из Војводине и Београда Истовремено, са прихватањем гостију уз помоћ „Хигијенског института “ НР Србије, Народног одбора општине и добровољним радом грађана1957. године, почела је изградња базена за купање скромних димензија 12 x 18 метара, а прве купаче базен је примио 1960. године. 
Реновиран је 2006. године и отворен је кутак за освежење у летњим месецима, јер оближња шума даје пријатну хладовину. Грађен је у оквиру Спортског комплекса чији су други објекти у непосредној близини. Али 1960. године Белановица губи и ову управну функцију и постаје само средиште месне канцеларије која обухвата територију: Живковаца, Калањеваца и Шутаца односно укупно 3.273 становника. Године 1948. Белановица је имала 422, 1953. год-416 а 1961. год- 344 становника Економска структура становништва Белановице показује да је оно претежно пољопривредно, трговинско, мање занатско и угоститељско.
Највећи носилац привреде била је Пољопривредна задруга „Качер“ 
основана 1959. године, а која је 1969. имала 42, 1970 – 43, а 1971 -39. запослених и обухватала је подручје пет насељених места:. Делатност Задруге била је производња на сопственим економијама и кооперацији са индивидуалним произвођачима. Економија је имала 195 хектара обрадиве земље. Кооперација са индивидуалним произвођачима се највише развијала у сточарству и тову телади (око 2.000 грла годишње) , ради чега је у Белановици касније изграђена индустријска кланица. Задруга „Качер“ је била међу најбољим у Србији, и њу политичари удружују у СОУР АИК Ваљево. Престаје са радом 1995. године Кланицу земљорадничке задруге купује „Лутра“ из Ваљева а затим“ Фриго Гранд“ а њега „ Lukowa food AG“ из Луцерна са производњом и хлађењем јагодичастог воћа и поврћа које добро послује. Ту је и мања хладњача Frigo Fruti власника Илије Ракића И трговина је почела да се развија. Задруга формира трговинско предузеће за промет индустријске робе ’’ Шумадија’’ са 3 продавнице у Београду и 2 у Аранђеловцу, Тулежу и Великим Црљенима а остале у околним селима. Предузеће одлично послује и развија своју делатност. Опет љишка политика елита меша прсте и натера „Шумадију“ да се интегрише са љишким „Рајцем“. Интеграцијом у Рајац, трговинска делатност опада и полако се гаси.. Касније број становника опада што се у три послератна пописа могло видети.
| 1948 | 1953 | 1961 | 1971 | 1981 | 1991 | 2002 | |
| Белановица | 422 | 416 | 344 | 373 | 336 | 260 | 277 |
| Живковци | 1276 | 1238 | 1152 | 1019 | 876 | 700 | 551 |
| Калањевци | 1217 | 1198 | 1126 | 945 | 875 | 824 | 775 |
| Шутци | 1067 | 1051 | 1050 | 936 | 840 | 736 | 639 |
| Пољанице | 949 | 962 | 860 | 773 | 728 | 606 | 593 |
| укупно | 4931 | 4865 | 4532 | 4046 | 3655 | 3126 | 2835 |
| Пол | Укупно | Неожењен/ Неудата | Ожењен/ Удата | Удовац/ Удовица | Разведен/ Разведена | Непознато |
| Мушки | 112 | 35 | 70 | 5 | 1 | 1 |
| Женски | 118 | 18 | 73 | 21 | 6 | – |
Природне погодности краја омогућили су веће посете гостију Белановици и 1934. године забележени су први туристи који су ту боравили. Прва реконструкција водовода започета је 1978. године када је извршено проширивање капацитета каптаже изворишта Совљак. Инвеститор је била Месна заједница а вредност радова је 2,5 милиона динара. Урађен је и пројекат снабдевања водом и канализације али љишка општина није имала сретстава да то и реализује, Касније ће се показати када се у Белановици почну масовно градити викенд куће , капацитет водовода постаје недовољан за константно снабдевање водом. У Белановачкој општини од 1950 до1954 године (по подацима Народног одбора општине) имамо статистику:
| рб | број | 1950 | 1951 | 1953 | 1954 | место | 1950 | 1951 | 1953 | 1954 |
| 1 | становника НО општине | 388 | 715 | 3937 | 4.060 | Белановица Живковци Калањевци Шутци | 388 | 750 | 737 1043 1109 1048 | 882 1.025 1.115 1.035 |
| 2 | домова | 127 | 184 | 779 | 853 | |||||
| 3 | школа | 1 | 4 | 4 | 4 | |||||
| 4 | ђака учионица | 150 4 | 140 4 | —— 7 | 15 | |||||
| 5 | чланова одбора | 2 | 17 | 25 | 25 | |||||
| 6 | службеника | 2 | 4 | 6 | 6 |
Куће су, у доба оснивања варошице, грађене углавном од опеке и дрвета а покривене ћерамидом. Од 1953. године почиње бржа градња и то су модерне куће са санитарним уређајима да би од 1970. године почело зидање великог броја викенд кућа и вила од потомака, рођених Белановча
на и свих који су нашли погодно место за одмор. Од тог времена Белановица добија изглед туристичког места, врло пријатног за одмор и рекреацију. Долази време када се комунизам пресвлачи у социјализам. Политика која се води доводи до распада Југославије и започиње крвави рат између република бивше Југославије.. Појављује се проблем са покрајином Косово и Метохија у који нас увлачи режим Слободана Милошевића, а у коме учествују и европске земље које бомбардују Србију и уводе санкције и забрану путовања у Европске земље. Режим Милошевића коначно се руши 2000. године и Србија уводи демократију. Југославија се распада а од ње остаје уједињен део Србије и Црне горе, да би се и он коначно распао.
Почиње приватизација , друштвена својина полако прелази у приватни капитал. Пописом од 2011. године, Белановица има 199, Живковци 455, Калањевци 611, Шутци 540, Пољанице 439 становника. Тренд смањења броја становника указује да ћа Белановица ускоро имати двоцифрен број становника. Затварају се друштвена предузећа, трговине, приватници смањују број запосланих. Задруга са великом бројем коопераната престаје са радом. Организовани туризам с полако гаси, да би после дугог периода комунизма у годинама након демократских промена Белановица почела да се више отвара за туристе. Уласком приватног капитала отварају се нове кафане и кафићи, коцкарница, продавнице, стоваришта. “Србокоп се променом власника затвара, затим руше објекти да би 2010. почела садња поврћа и гајење свиња.
Близина Београда и већих и ближих места као и лепота природе и здраве хране омогућиле су да породице почну да привлаче лепота Качера, Од 1970. године почело је зидање великог броја викенд кућа и вила од потомака, рођених Белановчана и свих који су нашли погодно место за одмор. Обнавља се вила „Змајевац“. Од тог времена Белановица добија изглед туристичког места, врло пријатног за одмор и рекреацију Општина Љиг није имала слуха да задовољи основне потребе становника Белановице поготово када је после 2000. године дошла демократска власт. Нови председници општине се такмиче ко ће више невоља донети у Белановици., која им је служила само за своју промоцију пред изборе, а само долазе када су неке свечаности а не да помогну да се основни проблеми белановчана реше.У том им својски помажу и њихови белановачки гласачи, одборници у Скупштини општине и чланови већа који су житељи Белановице. Месна заједница постоји на папиру али је неактивна и не брине о лошем стању у њој. Председници се мењају и ни један од њих није сазвао на Збор грађане на договор.
Инфраструктура је у очајним стању, пијац не постоји, продавци држе на земљи свије производе, нико не управља са гробљем које нема ни најобичнију капелу, водоводна мрежа је у очајном стању. У Белановици и качерској околини има доста познатих викендаша који својим могућностима и утицајима могу помоћи да се неки од најважнијих проблема реше ( водо-снабдевање, канализација, саобраћај .. ) Раније је био обичај да угледни мештани подигну чесму, засаде дрворед, подигну водовод или оставе неки свој траг у Белановици, а данашњи ни шљиву не посадише.
Белановица има богату историјску прошлост а Белановчани се нису потрудили да је искористе и пригодним начином обележе те вредности. Да подигну неко обележје пуковницима Гавриловићу и Матијевићу , министрима Живановићу и Веселиновићу, војводи Ломи, који су свој живот уткали у активности које су већ описане у развој места. Улице које носе њихова имена су на периферији места или су дужине 50 метара и са пар кућа. Зато неке улице носе имена, за многе непознатих, челника Влкдрага и Малоге, које никакве везе са Белановицом и њеном околином немају. Исто је и са основном школом у Белановици која име носи непознате особе у качерском крају.
Да ли има могућности за бољи развој, питање које се увек поставља. Намеће се велики број одговора који дају смернице које могу да буду корисне. На почетку XX века становништво Белановице и околине је углавном окренуто пољопривреди и раду у индустрији у суседним општинама Љигу, Аранђеловцу и Лазаревцу, а има и доста породица чија су деца настањена у Београду, где се школују или раде.
Мора се рећи, да челни људи Белановице који су после Другог светског рата били у могућности да одлучују о развоју, нису водили рачуна о интересима места. Политички и лични итереси су изгледа учинили да се у центру Белановице, изграде три хладњаче и кланицу, које могу само да отерају госте жељне одмора. Несносна бука вентилатора и компресора ремети мир свих гостију и житеља у Белановици. На простору Србокопа, нови власник тови велики број свиња које шире несносни смрад у околину. Челницима Општине Љиг не пада на памет да се изјасне о будућем економском развоју Белановице са околином а посланици из Белановице и околних села немају смелости и знања да то важно питање покрену у Скупштини општине.
Политичке међусобне размирице потисле су интересе грађана тако да и било какве активности остају без реализације, што обилато користи Љиг да општински буџет скроји по својој жељи. Ипак, туризам, пољопривреда, сточарство и воћарство су основне привредне гране које могу чинити ослонац развоја и бити интересантне у определењу за убрзано улагање у њега. Овај сајт је само подстицај будућим пословним пријатељима, кроз кратак приказ, шта Белановица може да понуди. Погодна клима прикладна је током читаве године за бројне активности туриста. Смештена у долини три реке а окружена брдима погодна је за летњи и зимски туризам. Еколошки чиста храна од произвођача из околних села јефтинија је и квалитетнија од супермаркета по градовима. Лети, без паклених врућина јер утицај река и шуме по брдима дају благу климу, а зима је без великих ветрова и снежних наноса, непогода а снега увек довољно да пружа незабораван доживљај и за децу и за одрасле. Чист ваздух без индустријских отпада нарочито у околним селима прија свима. Пошумљеност околине листопадним и четинарским стаблима погодују особама у сваком добу живота. Нарочито је погодан за реконвалесценте плућних и кардио-васкуларних обољења услед потребне надморске висине.
Спортисти, свих спортова могу, боравећи у Белановици, подићи своју кондицију за такмичења без великих напора. Овај крај је посебно погодан за бициклисте који воле да уживају у крстарењу лепим пределима. Путеви су занимљиви, пуни кривина и пролазе кроз шумовите пределе, испресецане планинским ливадама и пропланцима. Карантински боравак спортиста је нарочито препоручљив услед близине великих спортских центара као што су Београд, Лазаревац, Аранђеловац, Крагујевац и други. Оно што је такође јако важно утврдити шта пружа од ресуса ближа и даља околина Белановице. Почевши од Острвице, преко Рудника, реке Качер, Гарашког језера, Аранђеловца, Опленца, рудничких aрхеолошких ископина и манастира, На све стране пуца поглед да човек не зна где би пре погледао! Дивљачи има пуно и може се ићи на домаћи фото туризам. Планински извори и чесме обезбеђују освежење за бициклисте и планинаре. Ко воли и познаје гљиве и шумске плодове наћи ће одличан терен да обогати своје знање. А кад се попнемо на Острвицу, оближњи врх изникао из брда изнад места Варнице, обележеним стазама, горе нас дочека свежа и пријатна планинска клима.Ту атрактивност, можда једину у Србији до чијег врха се једним малим делом долази и уз помоћ планинског ужета можете савладати лако. Успон се увек исплати јер пред вама пуца изузетан поглед на Шумадију и човек се осећа да је део те природе. Зато је сеоски туризам одличан избор и треба осетити предности које село пружа за одмор. То је, уосталом, и тренд у економски богатим земљама, где људи засићени путовањима трагају за новим, неоткривеним дестинацијама. Оно што је важније боравећи као гости у сеоском туризму спајамо лепо и корисно: квалитетно се одмарамо и на конкретан начин помажемо опстанак живота на селу. Услови за ловни туризам су добри за лов на средњу дивљач као и риболов. Реке Качера нису велике и нема велики избор риба али је омогућен риболов на Гарашком језеру удаљеном 10 километара од Белановице. Спортска такмичења се могу одржавати на постојећим објектима а треба рачунати и са рели такмичењима ауто-мото спорта као и бициклистима, обзиром на повољну конфигурацију путева. Спортистима из иностранства такође понуда Белановице може бити јако интересантна и због услова које пружа и цене које ће сигурно бити јако конкурентне.Угоститељство, које је у Белановици већ присутно од постанка насеља кроз кафане и кафиће уз традиционално пријатељско дружење привлачи велики број посетиоца који после тих сусрета не заборављају доживљај који носе жељу да се поново врате и друже са мештанима јер ови трендови дружења присутни одавно међу младима Због тога је потребно хитно основати Туристичку организацију која би користећи постојеће ресурсе привукла пажњу гостију за свој боравак.
Пољопривреда је основна делатност већине житеља овога краја. Производња здраве хране је сигуран програм за будућност што треба да буде опредељење читаве српске привреде . Млеко и производи од млека, рано поврће – баштованлук и остале културе дају производе високог квалитета, те уз организовану производњу могу се добити добри ефекти. Кукуруз је култура која добро успева на нашим теренима у долини река, а погодан је за гајење на малим парцелама а као додатак хране за стоку, одлична је инвестиција. Брашно од кукуруза ,специјалитети од њега су посебно интересантни за тржиште хране. Не треба заборавити да сетвом житарица за макро-биотичку исхрану (соја, хељда, лан, спелта, овас и друго) све више осваја тржиште. Погодни услови за гајење јагодичастог воћа, јабуке, крушке, шљиве, малине, јагоде, боровнице, аронија и другог дају овом крају изузетне погодности за производњу. Добро изабран воћни асортиман са прерадом, може донети добре приходе произвођачима. Изградња капацитета за сушење воћа шанса је за запошљавање младих. Израдом техно-економских анализа и укључивањем научних институција, може се доћи до праве одлуке о улагању капитала. Развој воћарства прати и развој пчеларства, којем овај крај пружа добре услове.
Багремова и липова пчелиња паша на обронцима Рудника и Вагана је доста интензивна, нарочито на багрему у другом медобрању. Приходи од пчеларења се не могу занемарити, јер ту се развија и производња препарата за козметику од меда, осталих пчелињих производа, као и опрема и прибор за пчеларење. 
Производња свих алкохолних пића а посебно ракија од шљива и другог воћа уз заштиту имена произвођача и производње, може бити добар извозни посао. Шљива је изузетно доброг квалитета и савременим приступом гајења могу се добити одлични приходи. Формирањем сопственог расадника за производњу одабраних сорти воћа погодних за гајење на овом подручију дало би такође добре и финансијске ефекте на тржишту. Изграђене хладњаче добра су основа за откуп, чување и паковање воћарских производа из овог краја у много већим количинама.
Развој биљног света, повољни климатски услови, поседовање пашњака на парцелама које нису погодни за обраду земљишта, омогућују узгој стоке. Формирањем мини фарми за производњу тражених врста стоке јунади, свиња, оваца, коза и пернате живине су предности које ова околина пружа. Производња кукуруза и друге хране за стоку у овом крају може много да помогне у добро развијеном тову
У Качеру нема великих површина за ливаде јер је шума главно обележје али за сопствене потребе је довољно. Гајење коза и оваца уз производњу млека и млечних прерађевина се посебно издваја као програм у будућности који ће бити интересантан за домаће тржиште али и за извоз. Треба размишљати о гајењу лековитог биља, као и његовој преради за широку потрошњу или за фармацеутску индустрију. 
Ваљевско подручије познато је са организованом сакупљању јестивих гљива тако да је интересантно гајење и сакупљање и на обронцима планина Рудник и Букуље. Кроз организована предавања из ове области по школама треба едуковати становништво и по селима, како би ова област била на адекватан начин приближена свим заинтересованим.
Уз консултацију са геолошким стручњацима са универзитета, сагледати могућност обезбеђивања пројектне документације за дубинску бушотину са циљем да се дође до термалних вода које у овом региону постоје и извршити бушење. Не треба рећи шта би то значи у развоју Белановице. Ако се, већ урађена прва истраживања покажу тачна долазак до геотермалне воде уводи Белановицу на пут да постане бања уз услов да јој Скупштина општине не стоји на том путу. Могућност добијања топле воде из дубинске бушотине је шанса да се поново покрене ранија тежња о обнови туризма. Природне могућности постоје, јер термално водено платно које се пружа од Врујаца и Љига завршава се код Букуље. Бушотином би се решила давнашња несташица питке воде Наравно држава мора да покрене обнову села кроз разне повољности пољопривредницима а нарочито да обезбеди тржиште за те производе и да тиме елиминише садашње накупце и тржишне мешетаре. Сви се надамо да ће нови млади исправити историјске грешке и вратити Белановицу на место које јој припада.
Стање Белановице 2025. године је доведено до стања пропасти, варошица која је основао краљ Петар 1924. године, данас, 2025. године,(после 101. године) полако нестаје:
- Белановицу снабдева стари водовод грађен давне 1926. године. Воде нема довољно да задовољи потребе грађана. Чести прекиди у снабдевању изазвани су пуцањем дотрајалих цевовода.
- Водоводну мрежу одржавају два извршиоца „Комуналца“ из Љига који је преузео белановачко комунално предузеће.
- Водовод је у стању девастације.
- Извориште у Совљаку је запуштено и њему се не може прићи јер путеви не постоје.
- Нова водоводна мрежа је урађена 80 % , остале су шахте и прикључци до објеката.
- Канализациона мрежа не постоји, већ се користе септичке јаме или река са потоцима.
- Ђубре се купи и одвози само четвртком, сметлиште је затворено 2024. године
- Прилазни путеви из правца Љига и Лазаревца су у стању тоталне дотрајалости те се поставља питање безбености саобраћаја.
- Улице Белановице су препуне оштећења са великим рупама које се ручно попуњавају слабим асфалтом
- Паркинг простор не постоји те је главном улицом немогуће проћи нарочито пијачним и празничним данима од паркираних возила.
- Аутобуски превоз не постоји (осим пословног аутобуса за Лазаревац), и приватних минибуса до Љига.
- Белановица нема апотеку. Затворена је 2023. године и грађани Белановице и околних села лекове морају набављати у оближним местима.
- Здравствена установа основне прегледе врши у једној смени. Хитни случајеви обављају се у Љигу и Ваљеву.
- Снабдевање домаћинстава основним потребама врше две мале продавнице мешовите робе која је скупља 20 % од трговине у супермаркетима.
- Пијачног места нема и роба се продаје на путу или из возила којима се снабдевање врши.
- Пекаре су затворене те хлеб8Лошег квалитета) се довози из Аранђеловца , а пекарских производа нема.
- Кафане и објекти у којима би се куповала храна не постоје (хотел је затворен давно) а роштиљ се може добити пијачним даном и вашарима у кафићима.
- Кафића зато има седам.
- Белановица има своје гробље које је у јако лошем стању јер нико се о њему не брине. Месна заједница са председницима који су се мењали није решавала проблеме: – Не постоји услужна капела за евиденцију и основно сахрањивање покојника – Нико не управља организацијом сахрањивања , већ свако може доћи и извршити обред сахране – Уређење гробља не постоји и трава преставља велики проблем – На гробљу није доведена вода да се основно оперу руке
- Штампа је делимично довожена до2023. године из Љига а данас нема киоска за продају цигарета и штампаних медија.
- Електронски медији су власништво МТС-а која пружа услуге без оптичког кабла( до 2025 године само територија села Шутаца и део Калањеваца)
Moja унука Јана одушевљена природом Белановице написала је песму: Дани у јесен
Дани у јесен Kaчерски крај
тек сазрео кестен онострани рај
Дани у јесен подневни мир
тихо село несташни жир
Дани у јесен крушка жута
висока јабука стоји крај пута
Дани у јесен време је стало
румени плод лишће је пало
Дани у јесен Михољ је дан
неуморно сунце потоњи сан
Белановица 9.10.2022.године
Разни документи
