ИЗВОДИ ИЗ ШТАМПЕ…
Сви изводи су преписани из оригиналне штампе, и нису лекторисани

 

  1. јули 1873. – Лист „ Време“ објавио је Најстарији брачни пер у Шумадији- Мужу 97 а жени 94 године

Белановица, 22 јула. – У селу Драгољу, срез качерски, још живи Вељко Живановић са својом женом Јерином. Вељко је стар 97 година, а Јерина 94 године. Вељко је 1861 године ступио у кадар и учествовао у свима ратовима, сем Светског.

У последње време Вељко је обневидео и мало оглувео.

  • Волиш ли да умреш, чика Вељко ?
    – Не ! Чекам да прво умре моја баба, каже Вељко смешећи се и тапше своју жену.
    Вељко је страсан пушач. Почео је пушити још у 11 години и никад није куповао папир, већ је дуван завијао у новине. Дуван није шкодљив . Да га нисам пушио не бих оволико живео. Ја без њега не могу.

Сретен; син Вељков има 74 године а жена Сретенова 73 године. Вељко и Јерина леже у кревету, а ово друго двоје једва да их по нешто послушају. Њих четворо живе у једној кући без иког другог, неспособни скоро за сваки рад.
( објавио Марко Хубер )

„Радничке новине“ из Београда бр.284 од 15.12.1911. су објавили да је у Белановици децембра 1911. године формирана Месна организација српске Социјалдемократске партије уместо ранијег Повереништва
7 априла 1873-Нахија Рудничка 1837-
Досељавање из Босне
Но 399, пише: Неиравничердтво О к р у ж и ја
Р у д н п ч к о г Кнезу Милошу :

“Пре 30 годнна доселивши се из Осата  4 брата Поповнћа, а имено Димитрије н Ћорђе, свештеници, Гаврило н Трифун, земљеделци, у Шутце. Срез Качерски у Окружју Рудннчком и  бавивши се у једној кући. После 5 годнна одели се поп Ђорђе од наведене браће и своје исе у свему што су у оно време имали прми. Од оставшца три брата наскоро умре Гаврило и Трифун, остане само поп Дмтар у кући с једним сином Савом ожењеним. жививши и Сава са женом Маријом 10 година, умре и он. Отац  његов поп Димитрије не могавши сам економију  кућну обдржавати , најпре заиште у брата свог гореспоменутог попа Ђорђа сина његовог Милоша к себе у наследије, и овај му то не дозволи – то на Ужичког Окружија преко Г-на Мићића набави једног чесног момка Антонија и овога узме место сина н привенчавши га за снаху Марију учини како њега наследником свега покретног и непокретног имања, тако и сестрића свог Михаила, и сверху овог уговора сочини писмено 14-га јануарија 1826 год. пред овдашњим старешином качерским и многим кметовима у коме је поп Ђурђе потписан.”
(из књиге-Тихомир Ђорђевић – Архивска грађа за насеља у Србији за време прве владе кнеза Милоша ( 1815- 1839)

Један записник из 1935. године са скупштине општине Драгољ:

Један од записника са седнице Одбора општине Драгољске из октобра 1935. године
Један од записника са седнице Одбора општине Драгољске из октобра 1935. године

Ваљевски „Аламанах” 1876. године забележио је да је „Петар Ј. Живановић из Живковаца, писар Општине калањевачке у Рудничком округу, поклонио држави коња вредног 20, а Милутин Мијаиловић из Калањеваца коња вредног 40 дуката. Калањевачки свештеник Димитрије Ђукнић уступио је држави („без интереса”) на годину дана 600 динара. Његова попадија Катарина још 120 динара, а Стана, супруга Милутина Михаиловића из Калањеваца, 240 динара.

Изводи из ваљевског листа “Напред”
  1. мај 1947.- У Живковцима -Aутобуском линијом против сепаратизма

На седници среског Народног одбора љишког одржаној 24. маја 1947. године расправљало се између осталог и о издвајањима неких села из тадашњег Љишког среза који је до тада бројао чак 37 месних одбора .

Из Љишког среза су се на овој седници најпре издвојили Доњи Мушић, Вртиглав, Маљевић и Наномир и припојили се Ваљевском срезу, а затим се одвојила Босута и припала Аранђеловцу, односно Орашачком срезу. Када се расправљало о останку Живковаца у Љишком срезу, донетеа је следећа одлука:

“Да Месни народни одбор Живковци, који је до сада био у саставу среза љишког и даље остане у овом срезу. Овакво решење одбор је донео из разлога што половина грађана МНО Живковци претендује срезу Орашачком, а друга половина срезу љишком, а обзиром да је боља саобраћајна веза са Љигом, а нарочито успостављањем аутобуског саобраћаја Љиг-Белановица, ова би се веза још више појачала, те је излишно њихово тражење за прикључење срезу Орашачком.”

  1. фебруар 1948. Драгољ, напредно село подигло две школске зграде

Прву годину Петогодишњег плана народ села Драгоља обележио је свестраним радним залагањем.

Стара школска зграда озидана каменом до крова  1871. године била је склона паду, неугледна, нехигијенска и мала да подмири културне потребе места у новим условима.

Та зграда и није била намењена за школу, она је била бакалница, абаџијска радња, механа у којој се пијанчило и коцкало.

У близини те зграде, зарасла у коров, стајала је гомила камења припремљеног још пре 50 година за подизање школске зграде.

„ Нe знамо ко нам онда омете зидање“ – причају старци. Знамо да су једни хтели да зидају овде, други у Качеру, а трећи на Драгољском Брду, где се материјал ни по коју цену није могао извући. Власт је рекла –.“Кад не можете да се договорите, неморате ни зидати“, – и тако је остало.

Очигледно, режимима у Југославији није требало просвећивање народа, те су жље и залагања остали узалудни.

Ко би дошао у Драгољ, видео би две новоподигнуте школске зграде: број један и број два. Зграда број један намењена је и за прогимназују. Она стоји поред старе школске зграде као џин и прича о власти народа, о борби за бољи живот, о новом добу.

Oко подизања зграда сад није било погађања у народу. Јасно је било, да, због величине села и удаљености кућа треба зидати две зграде. Изабрани су грађевински одбори. Рад је потекао. Извађен камен, прерађен, превучен песак, испечена цигла, озидан камени зид. И није се питало да ли ће држава дати новац. Затим је дошла помоћ од државе у новцу и материјалу.

На градилиштима било је живо. Орила се песма уз напоран рад. Зграде су расле. радници су се хранили бесплатно у заједничкој кухињи. Животне намирнице дао је народ добровољно. Чланови АФЖа спремале су јело. Издано је 3600 оброка.

При крају радне сезоне у прошлој години, зграде су покривене.

Под заставом истакнутом на крову завршене зграде чланови Народног фронта прослављали су прву радну победу у остваривању Петогодишњег плана. На прослави, поред осталог изнет је број добровољних радних дана на изградњи школске зграде у 1947. години у износу од 1290.

За подизање школске зграде утрошено је новца из државне касе 490.000 динара.

Поред овога, народ Драгоља учествовао  је у изградњи пута Љиг-Белановица и пошумљавању голети и др.

Од стране Средског руководства НФ, због залагања и постигнутих успеха у 1947 год. драгољу је додељена прелазна заставица и похвала. из захвалности према своме првоборцу, чијим се херојизмом народа напајао, школа број један носиће име Народног хероја, Душана Дугалића.
(Текст В. Адамовић)

27. март 1948. ЖивковцимаНа поправци пута радило је и 109 жена

Одбор фронта у Живковцима организовао је акцију и проширење пута Љиг – Белановица. За извођење ове акције у селу влада велико интересовање, тако да су заселци заказали међусобна такмичења. У току једног дана на радилиште је изашло 212 лица, од којих је било 109 жена. Најбоље успехе у радовима су постигли: Мира Марковић, Милица С. Марковић, Даница Лукић, Савка Плескоњић, Раденко Петровић, Радојко Марковић и Милутин Ђерић.

26. јун 1948. – Белановица мења свој лик.

Белановица, варошица на подручју Рудника је лепо туристичко место. Варошицу окружују таласасти брежуљци, пуни шума и воћњака. Мада је место удаљено од пруге 18 километара, нарочито се одликује својим уређењем: улице су нивелисане и поваљане, дуж ивице пута разгранала су се дрвета са купастим крунама што на посетиове оставља пријатан утисак. Варошица има свој водовод. Вода је планинска, здрава и пријатна. После ослобођења изграђено је и електро осветлење. Такође је подигнуто и градско купатило, са шест тушева и две каде. Место има Здравствену задругу, Дечији дом и друге установе.

У радовима на уређењу свог места учествују сви чланови Народног фронта. Народни фронт, да би употпунио уређење свог места, предузео је акцију да у школском дворишту изгради фискултурно игралиште које ће по плану имати равну површину 600 метара квадратних, мада је пре почетка земљаних радова терен био под нагибом од 45 степену. У осталом нагибу терена урезаће се неколико тераса у виду стадиона. Према средини игралишта изградиће се летња позорница за позоришне и биоскопске претставе. Ту ће се такође одржавати разна предавања. Kад све ово буде завршено, стадион ће моћи да прими 300 гледалаца, тако да сваком буде обезбеђено седиште.

По завршеном раду на изградњи дечијег фискултурног игралишта, отпочела је изградња летњег базена за купање. Земљани радови су већ довршени. Сада је потребно озидати базен. Вода је већ доведена. Уз извесну материјалну помоћ народних власти базен ће бити дограђен у току овога лета. Пошто ће овога лета бити на летовању неколико стотина деце из Војводине, то ће им проведено време бити много пријатније.

Народни фронт је створио радну бригаду, која је подељена на десетине, тако да свакога дана оне излазе на разне корисне радове. У посладње време уложено је много труда да се помогне на радовима у Дечијем дому, где се изграђује водовод.

Сви ови радови од велике су користи за све грађане Белановице, омладину и развиће нашег подмлатка. Тако ће ово мало место, са непуних 500 становника, окружено природним лепотама, великим радним еланом чланова НФ постати још угодније место и служиће радним људима да проведу угодно и пријатно свој годишњи одмор.

  1. фебруар 1949.- У Белановици се одржава курс за задружне књиговође

У Белановици, већ више од месец дана ради курс за задружне књиговође. На овом курсу има 58 посетиоца и то из седам срезова. Курс је са редовним радом почео 24 децембра 1948 године.

Курс је ипак до данас постигао видне резултате и добар успех. Курс као целина у учењу је до сада постигао просечну оцену 4,19 а док је пре десет дана просечна оцена била 3,75.

Oвај курс, поред обавезне наставе, сваког дана одржава политичке информације, које спремају теоретски најиздигнутији курсисти.Пошто су на курсу већином омладинци и омладинке, то се исти баве и са радом организације Народне омладине. Исти се упознавају са задацима Народне омладине путем конференција, које са њима одржавају чланови Среског комитета Народне омладине.

Оваквим оспособљавањем кадрова, реши ће се питање правилнијег пословања по месним земљорадничким задругама.
(текст М. Јешић)

21. јануар 1953. – У Белановици  је основано “Друштво за просвећивање жене”

На конференцији, којој је присуствовао велики број жена, ових дана основано је у Белановици “Друштво за просвећивање жене”. Kроз дискусију, која је вођена на оснивачкој скупштини, показало се да жене желе да раде, само треба пронаћи одговарајућу форму око које би се оне окупиле. О тим формама било је много речи на последњем Kонгресу жена и стварање овог друштва у Белановици је у ствари само извршавање одлука Kонгреса.

Друштво има задатак да научи жене како ће културније да гаје своју децу, да уреде своје домаћинство и створе себи могућност да учествују у јавном животу места.

На овом састанку жене су решиле да продуже са одржавањем низа здравствених предавања, које се у последње време врло ушпешно одржавају. Исто тако одлучено је да се испита могућност отварања курса за младе мајке, на којима би оне добијале свестране савете који би им били потребни за живот.
(текст Гине Ивановић)

  1. фебруар 1953. – У Белановици успешан рад културно- уметничког друштва

Добар рад Народне омладине иде на рачун поп Лази
Садамнаест километара од среског места –Љига, удаљено је место Белановица. Оно има Осмогодишњу школу и културно уметничко друштво, а постоје и разне фискултурне секције као фудбалска, одбојкашка и др. Ова друштва, установе и организације постоје и у другим местима, али ипак Белановица се од њих издваја својим радом од осталих места у срезу.

На културно просветном пољу најактивније ради актив Народне омладине. Заједничким радом са просветним радницима основана је књижница и читаоница која ради активно. Исто тако ради драмска, фолклорна и шах секција. У читању књига предњачи омладина, а постоји интересовање и код одраслих.

Драмска секција пре извесног времена давала је комад “Хасан Агиницу”, а пре тога су давани разни кратки позоришни комади. Фолклорна секција је спремала сплет народних игара. Сада драмска секција припрема позоришни комад “Школски надзорник”, фолклорна увежбава разне народне игре.

Квалитет ових приредби је на доброј уметничкој висини чему је допринела својим активним радом учитељица Ружица Гавриловић, која радо сарађује и помаже омладини. Исто тако учитељица Злата Илић и Гемиш Радмила активно раде са фолклорном секцијом. И остали просветни радници у Белановици су схватили свој задатак тако да активно учествују у културном животу свог места и доприносе његовом  подизању.

Овакав рад се не свиђа некима као например попу Лази, који настоји да изолује омладину из културног живота у друштву и да их окупи око цркве. Тако је на Савиндан хватао децу по улици и омладину да рецитују у цркви. Но на овим покушајима код омладине није успео и поред тога што је неколико деце рецитовало у цркви, без знања њихових родитеља. Овакав покушај је оставио лош утисак код поштених људи у Белановици и изазвао револт против онога , који желе да погрешно васпитава нашу омладину. Сви ови покушаји разбијају се о организован рад и интензиван културни живот у коме се наша омладина васпитава у социјалистичком духу и бори се против назадних схватања и религиозног мрака.
(текст написао учитељ љишки Љубиша Тодоровић)

 

  1. март 1953. У Белановици завршен Пољопривредни течај

Ових дана у Белановици је завршен двадесетодневни пољопривредни течај , кога је похађало 25 омладинаца из Белановице и околних села. Течај је основан на иницијативу друга Радомира Матића, пољопривредног стручњака који је био и предавач. Пошто је овај крај више воћарски ,  течај  је било претежно воћарског карактера. Рад овог течаја у првом реду био је усмерен на појмове из воћарства – нега воћа и калемљење  .Поред теоретских предавања извођени су и практични радови на терену.

Постигнут   успех на овом течају је врло добар, а што је последица марљивог рада, дисциплине и великог интереса кога су показивали омладинци. Нарочито су се истакли    Гојко Ломић из Драгоља и Драгомир Ђукнић из Kалањеваца.

Ова форма рада са омладином на селу у пракси се показала добра, јер је везана за интрес омладине у правцу стицања стручног знања и подизању пољопривредне производње на виши ниво. Ову форму рада треба развијати кроз организацију Народне омладине и земљорадничке задруге, уз помоћ пољопривредних дтручњака.
(текст Стојадин Живановић)

  1. март 1953. – У Белановици завршен курс кројења и шивења

Ових дана завршио је са радом четворомесечни курс кројења и шивења у Белановици. Курс је уредно похађало и са успехом завршило 38 омладинки из Белановице и околних села. На курсу су поред наставе из кројења и шивења одржавани и часови хигијене.

Полазнице су на испиту показале одличан успех. Оне су се на курсу оспособиле да могу самостално кројити и шити. Из хигијене су такође добиле основна знања, која ће им бити потребна у својим домаћинствима за побољшање хигијенских услова живота.

На крају курса приређена је изложба радова на којој је свака омладинка излагала. Изложба је посебно имала успеха у популаризацији ове форме стручног васпитања омладине и као таква привукла нарочиту пажњу и велико интересовање грађана.

17. април 1953. –  Изградња далековода Љиг-Белановица  

Одмах по усвајању друтвеног плана среза, којим је предвиђена сума од 5.000.000 динара за изградњу далековода Љиг-Белановица у дужини од 15 километара, пришло се припремана за извођење радова. Пре свега основан је срески одбор за електрификацију Белановице и околине у који су ушли претставници тих села. Затим се прешло на разраду плана и на конференцијама ССРН где су после једногласног прихватања овог задатка, изабрани сеоски одбори за електификацију.

 26. април  1953.-У Белановици  завођење месног самодоприноса

Одлука НОО о завођењу месног самодоприноса за 1953 годину за изградњу осмолетке у Белановици у износу 500.000 динара. Самодопринос ће бити наплаћен до 31 децембра 1953. год. и то за Шутце 140.000 , Калањевце 280.000, Живковце 110.000 и Белановицу 220.000 динара. Самодопринос обухвата 846 домаћинстава.
Председник НОО Гавриловић Војислав

21. октобар 1953. Самодопринос за далековод
Расписан је још један самодопринос за изградњу далековода Љиг – Белановица у износу 639.848 донара на укупно 783 домаћинства: Белановица 127.950 динара, Живковци 132.090, Калањевци 165.150, Шутци 214.650 динара.

30. октобар 1953. –  У част парламентарних избора подижу далековод и осмолетку

Чланови ССРН Белановице и околине дочекују изборе са великим резултатима које су до сасда постигли. У Белановици се само ове године граде два врло важна објекта, који ће помоћи да се ово место подигне на један виши ниво а то су: далековод Љиг – Белановица и Осмогодишња школа.

Прошле године, на предлог СНО у Љигу, радни људи прихватили су, као обавезу, да изграде и поставе далековод од Љига до Белановице. Одмах се пришло копању рупа и постављању стубова и свим осталим радовима. Овај посао је завршен на време, тако да се још само чека да се поставе инсталације па да се решимо димних и чађавих лампи.

Такође, чланови ССРН Белановице и остали грађани раде свакодневно на на спремању материјала за изградњу Осмогодишње школе. До сада на овом послу је учињено доста, а могло је и више да је било више разумевања код људи који поседују запрегу. Нарочито су тешкоће биле око превлачења угља од Љига до Белановице.

У „Недељи путева“ такође су учествовали на растураању камена на поправци путева, јер су схватили значај доброг и равног пута. Но и на овим акцијама било је појединих људи да се нису одазвали на позив одбора за изградњу ових објеката.

У време ових радних акција чланови ССРН одржавају конференције, састанке и разна договарања, ради упознавања политичке ситуације у свету и код нас. У протеклих неколико дана одржане су две шире и три конференције по засеоцима, где су били присутни и кандидати за Савезну и Републичку скупштину другови Радисав Недељковић и Мића Радојевић. На овим конференцијама говорено је о најважнијим питањима као: питању избора, о новом Изборном закону, о ситуацији по питању Трста и другим питањима.
( текст Живка Марјановића)

  1. новембар 1953.- На великом збору у Белановици говорили посланички кандидати

У среду је у Белановици одржан је велики реонски збор, коме је било присутно неколико хиљада бирача из Белановице и околних села. На збору су говорили Радисав Недељковић, члан СКСКС и посланички кандидат за Савезно веће за Љишко- Таковски изборни срез, Мића Радојевић, секретар Среског комитета у Љигу и посланички кандидат за Републичко веће Србије за Љишки срез, Вук Петронијевић, посланички кандидатза Савезно веће произвођача у групи пољопривреде и Бора Спасојевић, директор Колубарских рудника лигнита и посланички кандидат за Републичко веће произвођача индустријске групе.

Посланички кандидат Недељковић је говорио о спољној политици наше земље а нарочито о проблему Трста, док је посланички кандидат Мића Радојевић говорио о економском, културном и комуналном развитку среза у последњим годинама. Он је истакао огромне успехе који су постигнути у социјалистичкој изградњи у овом срезу. Вук Петронијевић је говорио о пољопривредним проблемима у овом крају а нарочито се задржао на спровођењу Закона о земљишном фонду, док је Бора Спасојевић говорио о развитку индустрије и индустијализацији наше земље.

Огромна маса присутних топло је поздравила своје посланичке кандидате нарочито када се говорило о питању Трста.

5. децембар 1953.   Електрификација Белановице :

Ових дана довршен је далековод Љиг-Белановица дуг 14. км. Белановица је на Дан републике добила електрично светло. Овај објекат није значајан само за Белановицу него и за сва друга села у том делу среза, која ће са тог далековода уводити светло за себе у пољаницама, Козељу, калањевцима, Живковцима, Драгољу и Шутцима.

11. децембар 1953- Белановица- Здравствено просвећивање

Ових дана је једна екипа за здравствено просвећивање из Ваљева боравила у Белановици. После предавања које је одржао др Крижановски, приказан је краткометражни филм о давању и примању крви. После овог филма- журнала, приказан је уметнички домаћи филм „Дечак Мита“

На предавању је било доста сељака. После његовог приказивања већи број људи уписао се у добровољне даваоце крви.
(текст Ж. Марјановић)

8. јануар 1954. – У Белановици је основан Народни универзитет

На предлог просветних радника у Белановици је основан Народни универзитет који ће кроз научно популарна предавања изнети теме и мишљења која народ интересује. Теме су биране из области које ће стварно да интересују народ и кроз које ће народ да се упозна са новостима из пољопривреде, о сточарству, религији итд.

Универзитет је већ почео са радом. Одржано је једно предавање и то „О беснилу“. Ово прдавање, које је одржао ветеринар Пера Живковић, привукло је приличан број слушалаца који су са пажњом слушали ток предавања до краја.

  1. јануар 1954. – У Белановици основано „Друштво за просвећивање жена“

На конференцији, којој је присуствовао велики број жена, ових дана основано је у Белановици „Друштво за просвећивање жене“. Кроз дискусију, која је вођена на оснивачкој скупштини, показало се да жене желе да раде, само треба пронаћи одговарајућу форму око које би се оне окупиле. О тим формама било је доста речи на на последњем Конгресу жена и стварање овог друштва у Белановици је уствари само извршавање одлука Конгреса.

Друштво има за задатак да научи жене како ће културније да гаје своју децу, да уреде  своје домаћинство и створе себи могућности да учествују у јавном животу. На овом састанку жене су решиле да продуже са одржавањем низа здравствених предавања, која се у последње време врло успешно одржавају. Исто тако одлучено је да се испита могућност отварања курса за млае мајке, на коме би оне добијале свестране савете који су им потребни за живот.
текст Гина Ивановић)

10. марта 1954 Списак занатлија

Списак занатлија са реона Народног одбора општине Драгољ који су добили дозволе 10. марта 1954 године за отварање приватне занатске делатности :

  1. Јаћимовић Радомир – зидар
  2. Јаћимовић Веселин – зидар
  3. Јаћимовић Радојко – зидар
  4. Јаћимовић Драгиша – зидар
  5. Ломић Драгутин – зидар

Оверавају: Владимир В. Ракић, секретар  и  (нечитко) претседник

27. август 1954. – Љиг добио покретан биоскоп

Ових дана из средстава које је дао Народни одбор среза набављена је покретна киноапаретура која ће приказивати филмове по селима среза. До сада су дате 4 преставе и то у Белановици 3 и Горњој Топлици 1. У местима где се филм приказивао владало је велико интересовање тако да га је посматрало 500 грађана.

Набавком ове кино-апаратуре омогућава се да грађани из наудаљенијих села могу гледати филмове јер услед удаљености од Љига који у срезу има једино биоскоп, већина није имала могућност за то.

 

  1. јануар 1955. – У Белановици је основана школа за образованје пољопривредних произвођача
    Недавно је у Белановици, културном и привредном центру Горњег Качера, отворена школа за образовање пољопривредника У почетку уписа било је схватања да за непосредан рад у пољопривреди на треба нека нарочита школска спрема. И поред овог схватања. У школу се уписало тридесет младића од којих већина ради у пољопривреди.

При оснивању школе појавиле су се тешкоће које су се односиле на погодне просторије за рад школе. Једину погодну просторију имала је земљорадничка задруга. Општински одбор је упутио захтев задрузи да се просторија уступи школи, али су се том захтеву супроставили претседник и књиговођа задруге. Ово говори о неправилном схватању задружних функционера који би иначе морали да предњаче у оваквим подухватима.

После извесног натезања школа је некако добила одговарајућу просторију. Народни одбор среза је дао око 150.000 за набавку инвентара, намештај и  уређење. Савет за просвету и културу НРС снабдео је школу стручном библиотеком и средствима за извођење наставе. Предавање у школи одржава искусни пољопривредни техничар а предмете општег образовања наставници Осмогодишње школе.

Ученици су озбиљно показали љубав да науче те ће за три године, колико траје школовање, стећи потребна теоретска знања која захтева модерна пољопривреда.
(текст Сава Ђорђевић)

11. фебруар 1955.  У Драгољу одржан збор бирача

Недавно је у Драгољу одржан збор бирача у коме се дискутовало о стварању комуна и доношење одлуке о електрификацији села. У Драгољу постоји Народни одбор општине. Село има око 210 домова а његов бруто доходак износи  12 милиона динара а плате за особље у општини су око 500.000 динара тако да порезом не може се покрити трошак администрације. Бирачи су ово схватили и одлучили да је време спојити се са другим центром. Најближи центар је Белановица где је прва кућа драгољска удаљена 3 а последња 9 километара. Деца иду у осмогодишњу школу у Белановици а и своје производе мештани тамо продају, све лекарске услуге добијају тамо – једном речју Белановица је њихов економски, културни и здравствени центар.

И када се очекивало да ће бирачи на збору донети одлуку да се припоје Белновици, нашао се Спасоје Радојчић са својом групом људи који се нису слагали да Драгољ приђе Белановици већ да се прикључи Аранђеловцу који је удаљен 14 километара. Он свој став поткерпљује тиме да су у Аранђеловцу за време окупације  „нарези” били мањи газдама а сада је мањи порез. И већина се на збору, заступајући мишљење Радојчића изјснила да се припоје Аранђеловцу!

Иако је ситуација у селу другачија – већина их је за Белановицу али та већина није била на збору. Један број бирача остао је на збору неутралан јер нису хтели никоме да се замере док је један део отишао потоком крадом јер су видели да су донели накарадну одлуку.

Ово није први случај да Спасоје уноси забуну у селу. Кад се ових дана дискутовало о електрификцији села, Спасоје је говорио како он хоће светло, он може да плати, али то други не могу иако се огромна већина изјаснила да ће учествовати у електрификацији.

Изгледа да се Спасоје заборавио ако мисли да је свемогући, како је то некада био када је из драгољске кафане истеривао све напоље и тукао кога год је хтео. Он је и овог пута искористио све слабости Социјалистичког савеза и успео да протури нека реакционарна схватања о стварању комуна и савеза комуна, али ће он убрзо упознати снагу Социјалистичког савеза, права, поштена и логична стремљења мештана Драгоља и да са овим својим наопаким и скроз штетним ставом по саме грађане Драгоља неће моћи успети.

13. мај 1955.- У Љишком срезу само две општине – у Љигу и Белановици
На пленуму Среског одбора ССРН усвојен предлог Комисије

У прошлу недељу у Љигу је одржан проширен  пленум Среског одбора Социјалисттичког савеза на коме су поред чланова Среског одбора ССРН присуствовали председници и секретари основних организација ССРН, чланови Среског комитета Народне омладине и других друштвених организација.На дневном реду било је питање стварања нових општина и изградња комуналног система.

Реферат о изградњи комуналног система на подручију Љишког среза поднео је Миша Марковић, претседник НОС. Осврнуо се на значај изградње комуналног система у нашој земљи, нагласивши да се оваквим системом власт још више проближава народу. Комисија за комунално уређење имала је задатак да проучава сва питања која се појављују на подручју среза у вези са комуналним уређењем: подручја општине, проблем кадрова, организовање разних установа(месних одбора) унутрашњу организацију одбора, израду Статута итд.

Према првобитном предлогу Комисије у Љишком срезу требало је формират 5 општина и то у Љигу, Белановици, Угриновцима, Бољковцима и Боговађи. Није прихваћено због минималне величине појединих општина, и не би могле одговорити задатку у новим условима. Сада се предлаже да се на територији среза формира две општине и то у Љигу и Белановици.

Белановачка општина састојала би се од досадашње општине Белановице, затим Драгољ, Јеловик, Босута, Трудељ, села Пољанице и Козеља. Предвиђа се и отварање општинских канцеларија. На територији Белановачке општине у Драгољу, Трудељу, Пољаницама и Козељу , Босути и Јеловику.

После дискусије пленум је донео одлуку да се до 22 маја у свим селима одрже зборови бирача на којима продискутовати и донети коначне одлуке као би Комисија на време могла сачинити коначан предлог и доставит Извршном већу Србије.

Пленум се сложио са предлогом Комисије о формирању будућих општина и да се будућа Љишка општина прикључи Ваљевском срезу, а Белановица Аранђеловцу.
(текст Љ. Ћосић)

 

16. децембар 1955. Село Шутци у лазаревачком срезу добило светло

Ове године у селу Шутци  Дан Републике је прослављен и још једном свечаношћу. Сељаци овог села добили су електрично светло. У сали задружног дома кога су Шучани изградили, а за коју су изградњу дали у радним часовима, материјалу и новцу око 6. милона динара, овог пута  је изгледала свечаније него дугих дана. Поред масе грашана из села који су се окупили да прославе овај свечани тренутак, дошли су и првоборци овог села Миша Марковић, Слободан Станишић, Каја Марковић и други. Свечаности је присуствовао је и Петар Муњас секретар Среског комитета СК Лазаревац, Миле Прокић посланик Савезне народне скупштине и други политички руководиоци среза и општна Белановице и Љига.

Дом културе данас
Дом културе данас

За довођење електричног светла требало је много напора. Захваљујући јединству села у овоме могли су постићи успех. За изградњу трафостанице и довођење електричног вода у дужини 4 километра воде путем самодоприноса сакупљено је 1.528.000. динара, Народни одбор општине Љишког среза дао је помоћ 714.000. динара а радну снагу су дали мештани у вредности 227.000 динара.

За сада је осветљена школа и дом а предвиђа се да до Дана Републике 1956 године у Шутцима више од половине домаћинстава има струју.
(текст Љ. Ћосић)

  1. јули 1957. године Избори

 Одборници већа произвођача били су из Белановице: Благојевић Радомир, Васиљевић Љубиша, Догањић Будимир, Ивановић Момчило, Јосиповић Момир, Јаћимовић Драгутин, Јовановић Драгиша, Јевтић Живорад, Мирић Драгољуб, Миловановић Светозар, Ракић Бранислав, Симић Милован, Секулић Живорад, Чолић Радомир и Ћосић Драгослав.

Одборник за Групу индустрије: Раковић Милош

На изборима 1957. године за одборнике Већа произвођача учествовали су из Белановице:

  • Благојевић Радомир,
  • Васиљевић Љубиша,
  • Догањић Будимир,
  • Ивановић Момчило,
  • Јосиповић Момир,
  • Јаћимовић Драгутин,
  • Јовановић Драгиша,
  • Јевтић Живорад,
  • Мирић Драгољуб,
  • Миловановић Светозар,
  • Ракић Бранислав,
  • Симић Милован,
  • Секулић Живорад,
  • Чолић Радомир и
  • Ћосић Драгослав.

Одборник за Групу индустрије:

  • Раковић Милош.

5. јануар 1958. –У Белановици отворена вечерња школа

У Белановици при осмогодишњој школи, одскора ради вечерња школа за даљу наобазбу грађана с основном школом. За школу влада велико интересовање. Ускоро ће се завршити оцењивање слушалаца градива предвиђеног за пети разред осмогодишње школе.

21. фебруар 1958. – У Драгољу – међу Брђанима

Село Драгољ налази се на граници нашег среза под Рудником, удаљено од Ваљева 60 колометара. Забачено је и ” отсечено од света”. То ипак нема никаквог утицаја на друштвени живот села, на његов напредак. Оно је познато још из времена окупације, било је најсигурније упориште за многе илегалне радње НОБ. После ослобођења постигнуто је доста. Kажу, могло је и више, да је било јединства, слоге. А да је то често изостајало сведоче и две неподигнуте школе- једна на једном а друга на другом крају села. У једној се сада окупљају малишани, уче школу. Друга празна, не користи се ни у какве сврхе. Зар већ “турска калдрма” после неколико година ?!

Kонференција у селу није била заказана. Чуло се да ће доћи посланички кандидат али су те вести званично демантоване. А кад је посланички кандидат већ дошао зашто не користити његово присуство, зашто не омогућити многима “да га виде”, како су то на збору бирача тражили.

За мање од пола сата људи се окупише. Међу њима и доста омладине. Од групице од десетак људи, колико је било кад су дошли, окупи се око осамдесет.

Kажу, није то ништа. Људи се овде интересују за многа питања. Хоће да решавају своје проблеме општине. Зато се увелико окупљају. А присуство посланичког кандидата за њих је посебан догађај.

Мића Радојевић, кандидат за Народну скупштину Србије, овде је добро познат. Још од 1945. године. Са многима од њих радио је на организовању власти и решавању крупних проблема, одмах после ослобођења. Зато су његово излагање пажљиво слушали, одобравали.

– Kатастар треба исправити. Има много неправилности које штете селу. Човек коме је Законом о земљишном фонду одузето два хектара, мање је опорезован него неки сиромах са три хектара земље.

– Пут треба да поправимо. Неопходан је, а ми забачени.

– Ред је да се и ми елекрифицирамо. Светло је дошко до нашег села…

Истицани су и други проблеми. Посланички кандидат се одмах оградио:

“Не желим да дајем никаква обећања. Ово што ћу говорити о вашим проблемима то је само моје мишљење како да их заједнички решимо”.

Од присутних је правилно схваћен, разумели су га. зато је и разговор био присан, непосредан. “Заједнички језик ” је нађен.

Kада смо се враћали и сабирали утиске закључили смо: Пријатно освежење међу овим Брђанима 

4. април  1958. – Белановачки мозаик

НОО Белановица даје седам милиона за оправку путева

Народни одбор општине Белановица, на захтев зборова бирача у Белановици и околних села, завео је месни самодопринос за цело подручје општине за оправку путева. Ако би се самодопринос у радној снази обрачунао у новцу, онда би његова укупна вредност износила око 7 милиона динара. Ова бројка није мала, па ако би се искористила до максимума путеви би у доброј мери били поправљени. Радови су већ почели.

У центру пажње је поправка пута према Партизанима и Аранђеловцу, јер његовим оспособљавањем пустиће се аутобуска линија која ће директно повезивати Белановицу са Београдом и обратно. Овај пут биће од велике користи јер ће повезујући Белановицу са главним градом и другим местима омогућити произвођачима да лакше и брже реализују своју робу.

Важно је напоменити да овим путем који имају велики значај , да су поправљани десет и више година и да су били јако запуштени. Једино је непрекидно радио пут Белановица- Љиг, али се и он мора поправљати.

Гради се базен за купање

Уз помоћ Хигијенског института Народне републике Србије, Народног одбора општине и добровољним радом грађана у Белановици се приступило изградњи летњег базена за купање. Радови су већ у добром делу већ тавршени. Очекује се да ће бити готов, и оспособљен за купање у току месеца јуна.

Белановчани више неће морати одлазити на реку Качер на купање, јер ће им новоизграђени копалишни базен пружити лепше задовољство у спарним летњим данима. Поред тога овај тако значајан објекат ће бити привлачан за многе госте и имаће знатног удела за развој туризма, тим пре што је Белановица позната као здраво климатско место.

Из рада Друштво за просвећивање жена

Друштво је основано у 1953. години. У свом досадашњем раду оно је показало добре резултате. Нарочито је имало успеха у прошлој години.

Свеке године друштво организује домаћичко – пољопривредни курс за жене. Ове године, уз помоћ секције жена – задругарки из села Живковаца и њихове земљорадничке задруге, организовале су и течај кројења и шивења за сеоске жене и омладинке, који је био добро посећен.

Залагањем чланица Друштва, има их осамдесет, основано је саветовалиште за мајке и децу из Белановице и околине. Покренуто је и питање оснивања забавишта за прдшколску децу при осмогодишњој школи у Белановици. Припрема се и отварање повремене зубне амбуланте, која ускоро треба да почне са радом. Чека се само да проради аутобуска линија за Аранђеловац, јер Дом здравља из тог места треба да шаље зубара.

Друштво често организује предавања за своје чланове из области здравља, домаћинства и пољопривреде. И на друштвено – политичком плану жене су показале завидне резултате. У октобру месецу примљено је седам кандидаткиња за Народни одбор а изабране су три.

За рад Друштва за просвећивање жена у Белановици највише заслуга припада Гини Ивановић која је на положају председника.

Добијена теренска кола за Здравствену станицу

Хигијенски институт Народне републике Србије, коначно је доделио теренска кола Здравственој станици у Белановици. Грађани Белановице а и целе околине ће сада за хитне случајеве имати брзо превозно средство. Ова кола су дошла када се узело у обзир да је подручје Белановице такорећи изоловано од основних комуникација и сада ће двадесетчетири сата бити омогућен превоз а не да се чека аутобус.

Очекује се да ће здравствена служба далеко боље радити јер ће бити у могућности да у већој мери пружа помоћ угроженима, јер ће лекар и други здравствени радници стизати у најзабаченије делове Општине.
(пише Светозар Дробац)

9. мај 1958. – Проблеми у раду земљорадничких задруга у Белановици.
Расправа на седници Општине.

На заједничкој седници оба већа Народног одбора општине Белановице, одржаној у прошлу суботу, поднет је извештај Савета за привреду и финансије о резултатима пословања у 1957. години и даљим задацима земљорадничких задруга. Поред овога, донето је решење о именовању управног одбора општинског фонда за кредитирање станбене изградње, наименована општинска комисија за контролу квалитета сувих шљива, изабран вршилац дужности судије за прекршаје, постављени руководиоци посебних организационих јединица НОО и управник Воћног расадника. Седници је присуствао Мића Радојевић, народни посланик.

Из извештаја Савета за привреду види се да су задруге у протеклој години далеко слабије пословале него у 1956. години, иако се констатује да је направљен “крупан корак напред”. На првом месту као проблем истиче се недостатак стручниг кадра, пољопривредних техничара и управника, односно књиговођа. Од шест управника само један има нижу пољопривредну школу. Управници се највише ангажују у трговини, која је за њих на првом месту, а производња остаје у другом плану. Књиговодство је такође несређено код свих задруга, не постоји преглед пословања што отежава добијање кредита, редовно убирање средстава, а чиме су отворена врата проневерама и разним малверзацијама.

Шест задруга су пословну годину завршиле са губитком, док ни једна нема значајнију добит. Ово слаби фондове и не дозвољава ангажовање на развијању пољопривредне призводње. Укупни приход задруга порастао је за свега 6,5 отсто у односу на 1956 годину али су с друге стране трошкови и обавезе порасли за 19,3 отсто, плате за 24,4 отсто те је услед тога, као и смањене разлике у цени укупна добит смањена на више од 2,5 милиона динара.

Ниједна од задруга није имала добит од пољоприврене производње, чак су све у губитку. Добит је остварена на откупу пољопривредних производа и другој трговини. Ово се правда несређеношћу, примитивном начину обраде земљишта и разбацаношћу парцела.

У унапређењу пољопривредне производње кроз сарадњу задруга са индивидуалним произвођачима нису постигнути неки резултати. Није довољно објашњено шта је кооперација и чему води, то међу произвођачима, чак и данас, постоји мишљење да ће сарадњом са задругом изгубити власништво над земљом. Отуда и јесте мали одзив пољопривредника, а што потпомаже и слаба техничка опремљеност задруга.

Извештај је набацио неке могућности за отклањање незадовољавајућег стања у задругама. Међутим, сви су изгледи да ће се на томе и остати, јер дискусија није показала довољно разумевања за проблеме задругарства у овој општини, задовољила се углавном површним посматрањем појава. Скоро ништа није наговештавало да ће се озбиљније прићи тако важном задатку као што је унапређење производње.

Затим су одржане посебне седнице Општинског већа и Већа произвођача, решавајући питања заједничке и посебних надлежности.

3. септембар 1958. – Шест година успешног рада школе пољопривредних произвођача у Белановици

Основана 1953 године, Школа за образовање пољопривредних произвођача у Белановици бележила је до сада лепе резултате у раду и афирмисала се као једна од најбољих школа те врсте на територији среза. Школу су завршиле две генерације омладинаца са села.

Управник и наставник Раде Матић створио је у школи лепу збирку наставних очигледних средтава, док летњу праксу с ученицима обавља на објектима Воћног расадника у Белановици.

И ове године постоји велико интересовање за школу, те ће бити примљено 30 – 40 нових ученика, омладинаца са села, старих 14 – 18 година.

19. септембар 1958. – Пример учитељице из Белановице

На иницијативу Центра за економику домаћинства из Ваљева у овој школској години је у већам броју осмогодишњих школа у срезу постављено двадесетак нових младих учитељица за предмет домаћинство. Мада је њихов рад тек почео, новине које су увеле и уводе, осећају се. Оне стварају нове радне навике како код деце тако и код одраслих, ван школе.

Засада, као најбољи пример, истичу Милојку Николић, учитељицу у Осмогодишњој школи у Белановици. Она је како кажу у шали. чим се нашла на свом радном месту, све окренула на тумбе  – али у позитивном смислу. Прво је повадила санитарно – хигијенске уређаје: чесмице, лаворе, пешкире који су се употребљавали једно време док је постојала опасност од дечије парализе, а када је ова прошла, све је бачено у буџак. Сада је све то лепо уређено и ученици их користе. Сређен је и инвентар за ђачку кухињу. До доласка Николићеве, деца су на часовима ручног рада радила шта је ко имао. Сада је она одредила да свако дете донесе по хиљаду динара, па ће им она куповати потребан материјал и одређивати шта да раде.

У ђачкој кухињи се припрема зимница. Већ је остављен паадајз, пекмез и компот од шљива. Прошле године тога није било. Поред тога за жене, које раде у кухињи, одржаће се семинар у циљу њиховог оспособљавања за правилно искоришћавање намирница приликом прављења јела.

Млада Милојка Николић се не задржава само на раду у школи, она ће ускоро почети да ради са одраслим. Нарочито ће се посветити упућивању одраслих у што правилније организовање исхране у кућама. Доласком ове учитељице, у Белановици и њеној школи, један наставни предмет и живот у домаћинству су добили нове видове савременог и корисног рада.

Овај пример најбоље говори да отпор који је постојао код појединих управитеља школа за пријем учитељица домаћинства није био оправдан.

12. децембар 1958. – У Белановици се подиже Дом народног здравља.

Грађани материјално помажу изградњу Дома

На иницијативу Народног одбора општине у Белановици је почела градња зграде дома народног здравља. Према плану дом ће имати лекарску ординацију, зубну амбуланту, рентген кабинет, просторије за апотеку и стационар од шест лежаја. Поред овога у дому ће бити и два породична и један самачки стан. Вредност зграде износи 11.000.000 динара. Грађевински материјал, камен, песак и дрва за печење цигли прикупили су сами грађани. Радови на дому одвијају се нормално и треба да буду завршени почетком идуће године.

Садашње просторије сдравствене станице су неподесне и недовољне. Смештена је у приватној кући са свега две просторије. Апотека је такође смештена у просторији која не одговара и санитарна инспекција је неколико пута хтела да је затвори. Због тога је акција Општинског одбора наишла на пуно разумевање грађана, који су спремни да је и материјално помогну да би се што пре дошло до нових хигијенских просторија дома народног здравља.
( текст М. Оташевић)

 

  1. децембар 1958. У Драгољу збор грађана

У Драгољу после ослобођења кажу да је постигнуто много а могло је и више да је било слоге међу грађанима. О том сведоче две подигнуте основне школе – на два краја села. У једној се скупљају малишани и уче а друга је потпуно празна. Чуло се да ће доћи посланички кандидат, многи су искористили прилику да га виде и да питају. Окупило се за час око 80 грађана. Мића Радојевић, посланик је добро познат у Драгољу јер је са многима радио на организовању народне власти и решавању крупних проблема.

Питања су разна:

Катастар треба исправити, јер су порези различити;
Треба поправити пут у забачене делове села;
Ред је да се и Драгољ електрифицира;

Мића је лепо рекао да не жели да даје никаква обећања. „Оно што ћу вам рећи то су само моја размишљања како да их заједнички решимо“. И народ му поверова, испричаше се и у добром расположењу се расташе.

  1. децембар 1958. -У Белановици модеран расадник

На иницијативу Пољопривредне коморе НРС, у 1957 години приступило се изградњи воћног расадника у Белановици. Инвестициона средстрва су обезбеђена из фонда за унапређење пољопривреде НРС, а обртна из фонда за  унапређење пољопривреде Народног одбора среза Ваљево. Расадник је намењен за производњу шљиве “пожегаче”

За непуну годину дана упорног рада изграђена је станбено – управна зграда са три канцеларије, два конфорна стана и учионица за школу пољопривредних произвођача који ће радити при овом расаднику. Осим тога, подигнуте су комбиноване економске зграде и штала која је потребна расаднику. Одмах у почетку радова засновано је растило на коме је засађено 25.000 изданака шљиве “маџарке”. У овој години је извршена и парцелизација имања која ће служити за производњу садница. Поред тога засађено је 50 хиљада сејаница- младица џенерике на које ће се у наредној години накалемити шљиве “пожегаче”. Део расадника који служи за производњу саднице ограђен је и обезбеђен од штеточина, у првом реду зечева. Расадник има агрегат за наливање – за вештачку кишу, која је неопходна у савременој производњи. Изграђени су водовод и канализација.

Расадник се тренутно бави и ратарском производњом на површини од 50 хектара, зато што се велике режије не могу покривати производњом садница. Опремљен је једним трактором са прикључцима: дрљачом, приколицом, плуговима и др. Поред тога за међуредну обраду, како у расаднику тако и у ратарским културама, служи запрега од два пара коња.

Сви радови у расаднику су извођени уз стручну контролу Воћарског института из Чачака. Вредност досадашњих радова је 15 милиона динара.

Расадник послује као производна установа са самосталним финансирањем. Не добија никакве дотације. Мишљење управе расадника је да би Народни одбор среза Ваљево требало да их помогне како би се даљи радови одвијали несметано. Ово и ради тога што расадник има велики значај у даљем напређивању воћарства. Са његовим садницама ускоро ће бити подмирене многобројне потребе у срезу.
(текст Милисав Оташевић)

 

  1. децембар 1958. Пример села Шутци-

Припреме за дочек Нове године врше се у свим општинама а најобимније су у Шутцима. Програм дочека је разноврстан. Припрема се позоришни комад „Непожељни зет“ .Међу многобројним згодицима налази се и радио апарат. . У сали је обезбеђено за столовима 300 седишта. Присутне ће забављати џез музика из Горњег Милановца.

20. фебруар 1959. Хроника Белановицe

Учешће грађана у комуналној изградњи

Грађани ове општине дали су у 1958. години 16.530 радних дана чија вредност износи 3.265.000 динара. Кроз месни самодопринос а у новцу је дато 60.000 динара.  Сви радни дани и новац употребљени су за изградњу и оправку путева кроз села, изградњу мостова, пропуста, дрвених ћуприја.

Становници Драгоља су подигли мост на реци Качеру. Његова вредност се цени на три милиона динара. Просечен је нов пут дужине 5 километара од Трудеља до Угриноваца. Оправљен је пут Белановица – Ваган и тим је отворена аутобуска линија за Београд. Поправљен је део пута ка Лазаревцу. У Трудељу је доведена вода у школу дужине 550 метара. Подигнута је дрвена ћуприја на реци Качер тако да су повезани Ивановци и Козељ.

Побољшана трговинска мрежа

До недавно је главну трговинску политику у Белановици водила земљорадничка задруга. Она је имала неколико продавница индустријске робе и једну пољопривредног алата. Тако је било до пре извесног времена када је задруга донела одлуку да се ослободи тих погона и искључиво се посвети пољопривредној производњи.

Од постојећих продавница земљорадничке задруге формирано је предузеће “Шумадија”. Надзорни одбор општине је изгласао одлуку о додели 10.000.000 динара кредита за набавку основних и обртних средстава овог предузећа. Постоји мишљење да ће новозаснована трговинска мрежа одговорити својој сврси и дати одговарајући квалитет.

У Калањевцима је пронађено налазиште барита.

Подручје ове општине располаже великим резервама украсног камена, камена за коцку и ивичњаке.Крајем прошле године једна екипа Геолошког института Народне републике Србије открила је у селу Калањевци налазиште барита, врло ретке и скупоцене руде. По речима стручњака чистота барита у овом налазишту је 90,20 процената што је јединствено случај у  нашој земљи.и. Барит има велику примену у нуклеарној науци. Цена му се креће око 10-18 динара по килограму.

У Трудељу је основано предузеће за експлоатацију украсног камена. Његова вредност се цени на преко  35.000 динара по метру кубном. Експлоатисан је само делимично. Оснивањем предузећа, поред појачаног вађења камена запослиће се неколико стотина радника. Тиме ће се донекле решити незапосланост у овој општини.
(текст М. Оташевић)

 

15.мај 1959.  Белановачки мозаик
Припреме за прославу Дана младости

У част рођендана председника Тита – Дан младости омладина Белановачке општине је учествовала у низу локалних акција. Подижу се игралишта за одбојку, уређују школска дворишта, поправљају путеви. Организоваће се и ношење локалне штафете коју ће носити омладина и пионири.

Све школе су расписале писмене темате о Дану младости и другу Титу. За ниже разреде основних школа  награде ће доделити  Народни одбор општине најбољим ученицима .Сума од 10.000 динара, колико је за ове сврхе издвојено доделиће се најбољима у виду књига. Најбоље радове ученика виших разреда наградиће Срески одбор за прославу Дана младости.

На сам Дан младости – 25. маја у Белановици ће се организовати митинг на ком ће председник општине Радиша Балтић разговарати са тек пунолетним омладинцима. Том приликом ће најбољи добити скромне поклоне. Поподне ће се одржати фискултурни слет и одабрани спортски програм.

 

Завршила рад школа пољопривредних произвођача

Пре извесног времена завршила је веома успешно прва генерација Школе пољопривредних произвођача у Белановици. Школа је радила у згради Воћног расадника. Настава је трајала три месеца.

Занимљиво је да су настави, поред редовних слушалаца – омладинаца, често присуствовали и старији произвођачи који су веома пажљиво слушали сва излагања. То говори о корисности и потреби једне овакве школе,  и о интересовању које је владало за њу.

Ученици школе су упоредно са слушањем теоријске наставе изводили и практичне радове из области воћарства, сточарства и ратарства. Практични радови су углавном извођени у кругу расадника.

На завршетку рада, у јеку пролећне сетве, ученици су обилазили већи број пољопривредних газдинстава. Посетили су и Пољопривредни сајам у Новом Саду.

Стечана искуства ових младих пољопривредних произвођача у многоме ће им користити на унапређењу и развоју производње, уношењу нових елемената на њихова имања где раде.

Уведен је месни самодопринос

На зборовима бирача у свих седам села ове Општине- Калањевцима, Шутцима, Пољаницама, Козељу, Трудељу, Драгољу, Живковцу и самој варошици Белановици, донете су одлуке о увођењу месног самодоприноса. У свим селима је уведен месни самодопринос у радној снази, а у Козељу, Пољаницама и Белановици и у новцу. По одлукама зборова бирача које је потврдио и Народни одбор општине на својој седници, сваки способни грађанин ће дати по шест радних дана.

Самодопринос ће се утрошити за изградњу и поправку путева среског и општинског значаја, а посебо и сваког села и засеока. У селу Пољанице самодопринос ће се искористити за подизање зграде основне школе

Вакцинисање деце

Ових дана, у свим селима белановачке општине спроводи се вакцинација школске и предшколске деце против великих богиња, дифтерије и тетануса. Вакцинацију врши лекар здравствене станице из Белановице.

Иако се ова превентивна мера тек обавља, запажено је да су је родитељи најозбиљније примили и прихватили. Верује се да ће сва деца бити вакцинисана.

Правилан одзив родитеља је најбоља гаранција да ће се евентуалне појаве заразних болести свести на најмању меру.

Одред предвојничке обуке бележи лепе резултате

Рад Одреда предвојничке обуке је у прошлој години био успешан. Одржао је већину састанака на којима су претресана стручна и идеолошко-политичка питања. Више предавања је пропраћено филмовима. Прошле године је одржано и једно зборовање припадника обуке на коме су присуствовали и омладинци рођени 1938, 1939, 1940 и 1941 године.

Омладонци одређених година су били сви обухваћени у раду. Питање неуредног похађања обуке се уопште не поставља, јер га нема. Успешном раду Одреда много је допринела и сарадња са стрељачким дружинама и масовним организацијама Белановачке општине

Товљење стоке у воћном расаднику

Иако овај наслов звучи чудно, тачан је. Наиме, поред свог главног задатка, Воћни расадник у Белановици се бави и товљењем стоке. То је, нема сумње, веома уносан посао. Главни иницијатор товљења стоке је Пословни савез земљорадничких задруга из Љига који га и финансира.

При крају је тов тридесетпет грла младих бикова. Сељаци из оближњих села се свакодневно   интересују, обилазе и прате одгој стоке. Расадник има модерну шталу у којој постоји водовод и канализација и други потребни услови за правилан и повољан одгој. Товом рукује радна снага која одлично познаје овај посао. Радници их плаћају по јединици производа – учинку. Плаћа им се по сваком килограму оствареног одгоја. На тај начин су сви много више заинтересовани на овом послу наго и сами стручњаци који дају упуства и врше контролу.

Не само на овом послу, него и на свим осталим. Воћни расадник је за веома кратко време живота и рада стекао пуну афирмацију и углед код грађана овог места и краја.

Број прекршаја се повећао

У прошлој години је Судија за прекршаје примио 450 пријава. По 263 су изречене казне док је 157 дато у надлежност другима или одбачено. Највише прекршаја је било из области пољских штета, шума и јавног реда и мира.

За прва три месеца ове године број прекршаја се повећава. Нарочито их је доста о пољској штети и из прописа о заштити стоке од заразних болести. Узроци овом повећању леже у чињеници да су прошле године изрицане благе казне тако да нису имале одговарајуће дејство. По броју прекршаја нарочито предњаче села Трудељ и Козељ.

Успешан рад кројачко – домаћичког течаја

Кројачко – домаћички течај кога је похађало двадесетпет омладинки недавно је успешно завршио рад. На њему су омладинке стекле основна знања из домаћинства, кројења, шивења и пољопривресе.

Живот и рад овог течаја се одвијао у згради Воћног расадника. За успешан рад течаја много су допринели органи месних власти који су пружали потребну материјалну помоћ. Осморазредна школа је давала наставницу домаћинства. Настава се одвијала под нормалним условима.

На завршетку рада течаја организована је изложба радова свих полазница течаја.
( написао М.Оташевић)

24. јуна 1960.- Да ли се јавља једно ново туристичко место ?

Занимљине иницијативе Белановице 

Белановица по свом положају и природним  условима има лепе перспективе да се развије у привлачно туристичко место. Изграђена је у котлини, на бронцима Букуље и Рудника, на надморској висини од око 300 метара. Кроз њу протиче рчица Качер и поток Белановица. Њихове воде су богате кленим, кркушом и мреном.

Околина Белановице је ишарана густим шумама, бујним пашњацима и ливадама. Чим се из места крене у брда, која га надкриљују, осети се стално струјање пријатног планинскиг ваздуха. Температурске разлике између дана и ноћи, нису велике, мада су ноћи лети свеже. Овални и благи терени око Белановице омогућавају и развијање зимског туризма.

Околина богата воћем, поврћем и млечним производима

Сама Белановица је типична србијанска варошица са две три ушорене улице приземних кућа. У њој живи око хиљаду становника које не муче станбени проблеми. Поседује гравитациони водовод, изграђен још 1926 године, удаљен километарипо од извора веома питке планинске воде за коју мештани тврде да је међу најбољим у земљи.

Цела околина Белановице је богата млечним производима, воћем и поврћем, а како нема много запослених, јер нема предузећа и фабрика, то је понуда ових производа далеко већа од потражње. И они се продају по нижим ценама.

У месту постоји само једна самостална угоститељска радња „Качер“ са неколико лежајева за пролазнике. Ту је и лепа зграда Дома ратне сирочади, који ће се ускоро вероватно укинути.

Културно-забавног живота такорећи нема. Раније је долазио покретан биоскоп из Љига, али он више не долази. У плану је да се купи апаратура за стални биоскоп. Две стотине столица за биоскопску салу је набављено. Једина разонода, поред радио апарата, је телевизор у Дечијем дому.

Белановицу 16 километара тврдог пута раздваја од међународног пута Београд – Солун који је још у изградњи, што уде у прилог развоју туризма у овом симпатичном месту. Сада има одличне свакодневне аутобуске линије са Љигом, Ваљевом и Београдом преко Аранђеловца.

Дневни пансион око 400 динара

На иницијативу Социјалистичког савеза и Туристичког друштва предузето је низ акција да се Белановица постепено развија у туристичко место и већ ове године , у садашњим условима, прими прве домаће туристе. На одржаним конференцијама грађани су ову иницијативу поздравили и радо прихватили.

Одлучено је да се у приватним кућама обезбеди око сто лежаја што је и остварено. Ти, добро опремљени лежаји по цени од 100 динара дневно већ чекају прве госте. У туристичкој радњи „Качер“ за овај број гостију спремаће се разноврсни оброци доручка, ручка и вечере која ће сва три коштати 300 динара. Овај податак говори да ће пристојан дневни пансион на летовању у Белановици стајати 400 динар који ће се свакако убрајати међу најјевтинијим у земљи.

Угоститељи су набавили и нешто инвентара, купљен је фрижидер. Преко пута ресторана ће се вероватно отворити и летња башта у кпјој ће бити роштиљ и музика. Рад ресторана ће се вероватно отворити да на исхрани нема никакве зараде већ само на пићу. Гости, који не буду хтели да се хране у „Качеру“ моћи ће по својој жељи спремити храну где буду становали.

Изграђен је велики базен  

Из средстава месног самодоприноса изграђен је на крају варошице базен за купање, величине 18 са 12 метара, који је недавно завршен. Изградњу базена је помогао Хигијенски институт НРС. Прилазни пут и терен око њега није још завршен. При крају је изградња просторије за пресвлачење и бифе. Крај базена су и тушеви. Вода је доведена специјално са једног извора за потребе базена.

Организација Социјалистичког савеза је нешто радила и на уређењу самог места, чишћењу улица, одређивању времена када треба преко дана да буде тишина предвиђена за одмор. Указивано је и пољопривредним произвачима да   у јулу и августу што боље снабдевају пијацу разним прхранбеним производима.

Све предузете мере за пријем гостију Туристичко друштво је рекламирало преко Туристичког савеза Србије. Убрзо су почеле да стижу резервације, захтеви и писма резервације са свих страна. За јул и август је већ резервисано око 90 места. Колектив „Керамике“ из Тузле је тражио 40 места, док појединачне резервације стижу из Београда, Осијека, Лознице и других места. Сав посао око корасподенције и пријема туриста врши Туристичко друштво из Белановице.

Ако се сада успе, перспективе су лепе

Иницијатива заинтересованих организација и свих грађана за развој туризма у Белановици је за сваку похвалу. Међутим, како се у овој грани делатности ту нема довољно искуства постоји оправдана бојазан да ли је све спремно. Јер, од тога какве утиске понесу први гости у многоме ће зависити како ће се даље напредовати, колико ће тако рекламирана иницијатива наићи на још потпунију подршку од радних људи који буду овде долазили да проведу свој одмор. Задовољни гости ће бити набољи пропагатори даљег туристичког развоја Белановице, они ће утицати да ове и следећих година и други дођу. Уколико се ова тако лепа и корисна иницијатива упропасти само неким ситницама и пропустима, после ће требати много времена да се поврати изгубљено.

Потпун успех би гарантовао, свакако, да се у наредном периоду може очекивати и подизање туристичких објеката, ангажовањем заинтересованих привредних организација и установа са стране. Тим пре што би имали на располагању јефтин грађевински материјал и радну снагу. Дечији дом ће се сигурно укинути а постојећа зграда би се искористила за комплетан туристички објекат са 40 лежаја.

Иначе, треба истаћи да је у Белановици за развој туризма било извесних традиција и пре рата. Постојало је Друштво за унапређење Белановице чијом иницијативом је 1926 изграђен водовод, касније урађено купатило и чак донет Урбанистички план развоја места.
( написао Зоран Трипковић)

29. јули 1960. –Сарадња школе и родитеља у Шутцима

Недавно је у Шутцима одржан састанак ђачких родитеља на коме је поднет извештај Школског одбора о раду у протеклој школској години.

У току прошле године била је развијена жива сарадња између школе и ђачких родитеља, што је дало видне резултате. Например, ђачки родитељи су помагали око уређења школског дворишта, обраде школског врта и слично. На уређању школског дворишта и постављању пумпе за воду дата су 52 радна дана, извучено 28 кола камена и четвора кола песка и шљунка.

Поред родитеља, помоћ су пружала и нека предузећа и задруге, а такође и Хигијенсски завод у Ваљеву, тако да вредност радне снаге и средстава износи око 200 хиљада динара. Уместо стрмог и непогодног школског дворишта, ученици у Шутцима имају равно и лепо уређено двориште са покалдрмисаним прилазима.

Ђачка кухиња имала је такође лепих резултата. Радила је преко целе године, за које време је стално допуњавана најнужнијим инвентаром.

Обрадом ђачког врта добијена су извесна средства. Тако је од продаје воћа добијено око 25 хиљада динара. Ова средства су уложена у опрему ђачке кухиње и то за набавку завеса, мушема за столове и других потреба.Један део средстав за потребе кухиње ученици су обезбедили од прихода са приредби које су давали у току прошле године.

На састанку је рад Школског одбора позитивно оцењен, а исто тако и констатовано да су ђачки родитељи показали доста разумевања за потребе школе.

  1. јули 1960. – Тешка несрећа у селу Калањевци

Седамнаестогодишњи Драгомир Глигоријевић упао у дреш. На путу за болницу младић је услед великог губитка крви издахнуо

Недавно се у селу Калањевци догодила несвакидашња и тешка трагедија. Седамнаестогодишњи Драгомир Гавриловић упао је у дреш, који му је одсекао десну ногу и озледио леву. На путу за болницу младић је пред Ваљевом издахнуо.

Драгомир је био отишао код свог деде Светислава и у комшилуку нашао се на вршају. Пошто се био попео да сече ужад, у једном моменту је упао у доб дреша и том приликом су му нанесене тешке озледе. Одсечена му је једна нога а друга знатно повређена.

Коко у Белановици кола здравствене станице нису била на лицу места Драгомир је превезен аутобусом који се затекао у месту, а затим су га преузела кола Народног одбора општине у Љигу. Међутим све је било узалуд. Негде пред Ваљевом услед губитка крви је издахнуо.

Претпоставља се да је до пада дошло услед непажње лица које је бацало снопове и да је један сноп ударио несрећног младића због чега је он изгубио равнотежу и пао у доб. Међутим, треба такође истаћи да руководилац вршалице није довољно водио рачуна о обезбеђењу. Тако је заштитна табла на дрешу скинута, а тулумбе је том приликом било отворено. Да тулумбе није било отворено до овог несрећног случаја не би вероватно дошло. Од стране органа Народног одбора општине констатовано је да и друге мере заштите код вршаја нису биле предузете, иако то прописи предвиђају.

Са свим имаоцима вршалица пре почетка вршаја Народни одбор општине Љиг организовао је састанак и упозорио их да воде рачуна да не би дошло до оваквих случајева.

Истрага је у току. Али ма како да се заврши, један живот је прекинут само због неодговорности и недовољног обезбеђања.
( текст Љубиша Ћосић)

5.август 1960.- Месни одбор Шутаца анализирао извршење свог годишњег плана

У селу Шутцима је одржана седница Месног одбора којој су присуствовали сви одборници и Света Ускоковић, претседник НОО Љиг.

На седници је извршена анализа извршења плана рада месног одбора, проблема пољопривреде и рада месне канцеларије.

План рада Месног одбора је готово извршен већ са 70 отсто. Велика активност је била усмерена на извршење месног самодоприноса, а даље се предвиђа копање бунара код задружног дома и оправка путева кроз село.

Лепи резултати су постигнути јер је одбор био веома активан. Одржао је 12 седница на којима су третирани скоро сви проблеми села.

Било је дискусија о пропремама за јесењу сетву и истакнута потреба боље сарадње са земљорадничком задругом.

Месна канцеларија је такође добро радила, а нарочито у извршавању месног самодоприноса и решавању комуналних проблема села.
(текст Љ. Ћосић)

5.август 1960. – Месни одбор Шутаца анализирао извршење свог годишњег плана

У селу Шутцима је одржана седница Месног одбора којој су присуствовали сви одборници и Света Ускоковић, председник НОО Љиг.

На седници је извршена анализа плана рада месног одбора, проблема пољопривреде и рада месне канцеларије. План рада Месног одбора је готово извршен већ са 70 отсто. Велика активност је била усмерена на активност извршења месног самодоприноса, а даље се предвиђа копање бунара код задружног дома и оправка путева кроз село.

Лепи резултати су постигнути јер је одбор био веома активан. Одржано је 12 седница на којима су третирани скоро сви проблеми села. Било је дискусије о пропремама за јесењу сетву и истакнута потреба за боље сарадње са земљорадничком задругом.

Месна канцеларија је тако добро радила, а нарочито у извршавању месног самодоприноса и решавању комуналних проблема села.
(текст Љ. Ћосић)

24.март 1961. – Белановица и туризам

Белановица је донедавно била седиште комуне, а пре 15 година и седиште среза. То је мала варошица са око 1000 становника, углавном земљорадника, ситних занатлија, а има и нешто службеника и двадесетак просетних радника

Проблеми овог места, које је и званично проглашено туристичким, прилично су изразити да чак прелазе могућности његових становника. Ту су у своје време заједно са ницањем насеља формиране и одређене службе и навике које су се губљењем административног центра почеле гасити. Постоји развијена осморазредна школа са око 500 ученика али са веома ограниченим простором. Јавно купатило, базен, пијаца, водовод, улице, електрика, угоститељство, трговачко предузеће, развијена земљорадничка задруга, пољопривредни расадник, ветеринарска станица, здравствена станица, до скора и Дом ратне сирочади као и један број занатских радњи – све ово заједно и одређује карактер овом сеоско – градском насељу.

Meђутим, привредни потенцијал читавог овог краја није на завидној висини с обзиром да да читаво подручје гравитира пољоривредном реону, који тек преузима неке кораке интензивирања воћарства и сточарства. Зато су и услови за динамичнији темпо целокупног живота људи у њему за сада скромни.

Неке од јавних служби, као водовод, пијаца, чишћење улица, базен и друго немају сталан надзор па се и питање њихових функција свело на минимум. Док је постојала општина, постојали су и одређени органи, директно или посредно везани за то, али се реорганизацијом општине нису нашли погодни облици који би решавали одређене потребе грађана. Мада има оних који за ово криве службе у општини ( „Љиг је далеко, па не мисли“), ипак би се могло у границама компетенције месног одбора у Белановици нешто више учинити.

У последње време предузете су извесне мере да се део тих проблема реши, јер је и туристичка сезона на помолу. Ако се прошлогодишњи број гостију удвостручи, што није искључено, онда ће прихватање и задовољавање потреба ових сезонских становника Белановице, бити јако сложеније. Иницијативе за њихово решавање прихватају се у Белановици и има изгледа да ће ово лепо место бити пријатно излетиште за све госте.

Грађани се интересују и чине што могу. На последњем збору бирача обећали су по 8 радних дана и 3 одсто прогресивног опорезивања од чистог прихода, да би и сопственим снагама помогли туристички развој места. У перспективном плану је такође предвиђено шта се може учинити за унапрђење овог места и читавог краја. Инвестирање у трговину треба да износи 24.000.000 динара, за доградњу школе 20 милиона, адаптацију Дечијег до889ма за туристички објекат 30 милиона, сађење плантажног воћњака, уређење улица, опрему здравствене станице, оправку водовода, довршење базена и низ других акција и задатака, уз пуно учешће грађана, обезбедиће се потрбни услови за удобнији и разноврсниј живот у овом месту.
( текст А. Јочовић)

  1. јули 1961. – У Белановици положени венци

Положени су венци на гроб народног хероја Стеве Сингера, а одржане су и логорске ватре око којих је присутним мештанима говорио Слободан Станишић и Милорад Антонијевић.

  1. јул 1961. – Како се газдовало у Здравственој станици у Белановици

Шта је показало тродневно суђење здравственим радницима
Лакар и управник станице без решења
Неправилне одлуке управног одбора станице да би се сачували здравствени радници
Приватно дућанче у здравственој станици

Тродневно суђење здравственој екипи из Белановице, које је одржано на лицу места пред већем Окружног суда коме преседава Милан Стефановић и које је прекинуто да би се саслушали још неки сведоци, открило је занимљиве чињенице које прелазе оквире личне одговорности једног лекара, једног зубара и једног медицинског техничара. Оптужница коју је заступао Радован Ђермановић, саслушањем двојице оптужених др. Михаила Михаиловића и Зорана Станковића ( јер је суђење Борису Иванчевићу одложено због болести оптуженог) и изјаве стотину сведока, показале су какве су све тешкоће малих места која немају лекаре, њихова довијања да их добију или сачувају и као поједини несавесни појединци искоришћавају или могу да искористе те околности.

Скраћено стажирање једног лекара
На пример, др. Михаило Михаиловић у правном и формалном смислу речи није био самостални лекар када је априла прошле године “добављен” у Белановицу.Он је дотле имао само шест месеци приправничког стажа, али се са надлежним договорио (тај споразум је касније санкционисао и управни одбор здравствене станице) да буде лекар са овлашћењима управника, а да шеснаест дана у месецу одлази на редовно стажирање у Аранђеловачку болницу и да за тако скраћено стажирање добија поред основне  и допунске плате и 16 дневница уз редовне путне трошкове. У таквој ситуацији он је у Белановици имао одрешене руке, јер су га мештани морали пазити као мало воде на длану да не би отишао као и они многобројни пре њега. Право је чудо онда да се нису десиле и много веће малверзације него што се у оптужници износи.

Шта каже одбрана
Млади лекар Михаиловић цело то време док је био у Белановици( непуних шест месеци) није имао било какво решење о постављању ни за лекара, а камо ли за управника станице, по свој прилици зато што није испуњавао формалне услове за самостални лекарски рад. У таквој ситуацији није јасан ни основ по коме је примао месечне принадлежности. Управо то је основа и за његову одбрану пред судом, коју заступа београдски адвокат Милан Николић, а која тврди како све оне службене злоупотребе које му оптужница ставља на терет на могу тако да се третирају, јер он није имао овлашћење за такве послове (на пример злоупотреба кола за хитну помоћ, потписивање фиктивних путних рачуна, задржавање једног дела новца од лекарских прегледа, препродавање лекова у здравственој станици итд.). Биће свакако занимљиво какву ће одлуку донети суд о таквој оцени одбране, поготову што она тврди како овде није постојао ни фактички  радни однос који је могућ само са лицима која испуњавају услове за рад по Закону о јавним службеницима, а такав случај, наводно није овде. Али ако се таква одбрана прихвати лако је уочити да лекар Михаиловић није смео овлашћено ни лечити болеснике, ни узимати им новац, па чак и оне редовне месечне принадлежности од здравствене станице, и питање је колико ће то олакшати његов положај.

Приватни сервис у апотеци
У таквој ситуацији и неки поступци управног одбора здравсвене станице ако се и могу разумети, не могу се оправдати. Тако је, према речима сведока Драгише Ћосића, иначе председника управног одбора станице, на једном састанку “дискутовано” да се при станици оснује приручна апотека са лагером лекова од преко 100.000 динара. Том апотеком управљао је лекар Михаиловић иако лицу који тај посао ради дозвољено је да зарачунава неку маржу за овај посао, као неку врсту сервиса у угоститељству, и то 10 динара по једном преписаном леку. У таквој ситуацији лекар Михаиловић није рекао да то није његов посао, да то пре личи на неко приватно дућанче него на приручну апотеку здравствене станице, и да,  ипак уколико то треба радити уз неку маржу, она треба да иде у благајну здравствене станице.
Слично је било и са колима хитне помоћи.
Суђење се са великим интересовањем прати у месту и околини.

 

  1. август 1961. – Друг Стева Белановачки

Из кафане излази човек и нешто гунђа, грди некога.
– Неко вас љути ?- припитасмо га.
– Ма онај Стева …
– Ви сте на летовању овде ?
– Јесте. Лечим живце, – каже човек.
– Па, иде ли на боље
-Овде се губе живци, – каже човек

Улазимо у кафану и седамо за један сто. А мало затим долази Стева. Зашто се љуте на њега? Ево човек лепо дође и пита шта желимо.

Кажемо му да бисмо ручали.
– Одмах ! – каже Стева

Донесе хлеб, затим донесе виљушке и после пола сата донесе и воду.
– Хоће ли скоро ? – питамо.
– Само што није …
– Хајде, Стево, пожури, жури нам се.

Седимо и чекамо. Окрећемо се, вртимо се, гледамо у правцу кујне, видимо Стеву смешка се а стомачић му мало подрхтава.
– Стево, почни да доносиш то јело, кажемо ми.
– Сад ће одмах, само да мало …

Већ сат како чекамо. Један од нас устаде и случајно погледа кроз прозор.
– Људи, па он тек сад нешто коље.
– Шта коље ? – Скочисмо и погледасмо кроз прозор.
– Овцу !? – вичемо сви у глас.

Одлазимо у двориште и питамо га.
– Стево, је ли то за нас или за друге? Реци нам, молимо те сви.
– За вас, другови, часна реч, погледајте бутове.
– Ма, шта ће нам бутови, ми смо хтели да једемо и да идемо, гладни смо, Стево.

Улазимо у кафану, а остали гости гунђају, грде. Питају насс где је Стева. Излазимо на улицу и седамо у аутобус кад неко викну:
– Да ли су ту они Ваљевци? виче Стева.Почео  сам да доносим ручак.
– Поздравите га,рече неко од нас и реците му да долазимо у идућу недељу и нека нам нешто спреми „на брзину“,,,

На вратима стоји Стева и маше нам рукама. Било му је тако жао што нас није одмах услужио, рукама нешто показује као да га схватамо, јер није лако бити овде све: и шеф и келнер, и касапин, и да није лако радити са људима.

Аутобус крете, а за врата се ухвати онај човек што је био дошао да лечи жибце.
(текст Милојко Марјановић)

 02. новембар 1962. Четири белановачка проблема
Уместо неодржане конференције

Кад су окупљени делегати очекивали отварање изборне конференције месне организације Социјалистичког савеза Белановице, председник је саопштио да се конференција не може одржати услед малог броја присутних. Присутно је у ствари било 37 од укупно 60 делегата, али је одлучено да је боље одложити, него посао непотпуно обавити. Скуп је ипак искоришћен – за разговор са претседником Среског народног одбора Живомиром Станковићем о неким проблемима у Белановици, којима су окупирани и мештани и организација Социјалистичког савеза и који ће доминирати конференцијом, одложеном за десет дана, уз обавезу свих присутних да се боље организују него овај пут.

Школа нам је најважнији и најтежи проблем, кажу Белановчани. Преко 800 ученика из Белановице и пет – шест околних села учи школу под ненормалним условима, чак и у подрумима појединих зграда. Биће скоро десет година како су се мештани прихватили изградњи нове школе. До сада су кроз самодопринос дали 16 милиона динара, уз учешће општине од 7 милиона. Али тим сретствима једва су успели да свега једну трећину огромног здања будуће школе озидају до крова. Недостаје им још милион- два да би овај део са шест учионица оспособили за наставу. Међутим, нити имају тих пар милиона, нити има изгледа да их нађу на некој другој страни. Занети овим заиста тешким проблемима дошли су на помисао да продају хотел, једини угоститељски објекат у месту, неком предузећу у Београду и да од добијених пет милона уложе у даљу изградњу школе. Штета ако их неко не одврати и не помогне, да бар ову једну трећину огромне зграде доврше. Хотелчић (има 60 лежајева) да би се можда и могло продати, али добијених пет милиона би се према постојећим прописима о основним средствима морали уложити за даље ширење и унапређење туризма, који се у Белановици озбиљније зачео пре пар година и стално се шири, истина пужевским кораком, али се шири. Овог лета, на пример, Белановицу је посетило близу хиљаду гостију из Београда и разних других крајева земље. Сваке године их је све више. Људе овде привлачи ванредно лепа околина побрежја Сувобора, пријатна клима и изнад свега оригинална, обилна- мада не баш и много јевтина кухиња. И не само то, Белановица је добила гравитациони водовод са изванредно питком водом још 1926. године, међу првим градовима у Србији, одмах иза Београда и Ниша. Пре три године изграђен је и велики базен за купање који се такође пуни чистом изворском водом.

Оно што гуши развој туризма и већи прилив гостију јесте прашињав и до зла бога лош пут од Љига до Белановице. Једина улица у месту је у ствари обичан друм, истина некад првог реда, али сад би било тешко установити коме и каквом реду припада. Преко лета и сада у овим топлим сушним данима кад прође једно возило, макар и ретко, дигну се облаци прашине, што људима смета и загорчава одмор. Пут до Љига у дужини 16 километара толико је лош да ако се неко једном реши да прође њиме, други пут се неће, без велике нужде.

За поправку улице не треба много средстава: највише два милиона, али кад их нема онда је то толико велика сума, да је недостижна. И поред срећне околности да имају камен за израду, коцке у непосредној близини и „своје“ људе који коцку праве и постављају, тако да би их комад коштао три до четири динара.

Ваљање пута је знатно озбиљнији проблем, зашта би било потребно десетак милиона. Истина добрим делом успут има доста туцаника извученог ко зна када, али путара нигде нема, нити се одржавање пута обавља како треба. Људи су чак отворено износили да путари ни за шта примају плате, да то знају и њихови надзорници, који им доносе плате и односе по које пиле, понекад и прасе, балонче ракије и слично.

Круг проблема као да се овде затвара, Људи не виде могућности за излаз. Подручје је недовољно развијено. Једине привредне организације су Земљорадничка задруга, Воћни расадник и Трговинско предузеће.

Стиче се утисак да им општина не помаже довољно, премда и општину притискају слични проблеми и карактеришу исте особине. Њен путни фонд, на пример, износи непуних 2 милиона а сви фондови не премашују 20 милиона за годину. Помоћ би, чини ми се, могла бити већа у погледу одмеравања снага и могућности. Зар је требало започињати изградњу школске зграде која кошта 80 милиона и која би проблем школског простора у овом крају решила стотину година унапред ? Можда би се могло обезбедити учешће републичког фонда за школство, као што су учинили у Лајковцу и Лазаревцу. Овде то другови нису знали, из општине им у том погледу није пружена помоћ.

Наредне године у земљи ће се инвестирати 40 милијарди динара за унапређење туризма. Белановчани кажу: кад бисмо имали десетак милона решили бисмо проблем развитка туризма за десетак- двадесет година.
( текст  М. Јецић)

  1. децембар 1962. – Белановица средом

Среда је као и сви остали дани у седмици, али за Белановицу је то посебан дан, дан када се доста света слегне на пијац. Међутим, има још послова да се сврши поред пијаце.

У амбуланти гужва. Дефилују људи, жене, деца, носећи у једној руци примљени рецепт. Из амбуланте пут води у кафану, тамо опет нема места да се седне. Људи са рецептима иду од стола до стола распитујући се да ли неко после подне иде у Љиг, не би ли му некако донео лек.

Неко нађе путника, али лек може да му донесе кроз који дан када се буде вратио са пута; а неко опет изађе из кафане и стоји поред аутобуса стрпљиво чекајући.

Кад наиђе познаник, мештанин, дочекује га питањем

Шта би са оном нашом апотеком, од када је расформираше кошта нас више док нађем лек него ли сам лек? Ем, је далеко до лекара, још даље апотека. Да ли смо ми, болесници, криви свему томе ?

Познаник слеже раменима:

  • Проносе се гласови о отварању апотеке у амбуланти, па ће ту бити доста лекова за све, немаш да бринеш.
  • Јест, немам да бринем. Док се они споразумевају и виде ко ће више да заради, дотле ће можда и мене па и многе, болови проћи, а некога ће и земља покрити. Они који би требали да нешто ураде неће из простог разлога што им то није потребно. Снабдели су се са моторизацијом и њима није далеко ни Београд…

У Белановици се то дешава скоро сваке среде, а и другим данима, само нешто ређе..
(  текст Светозар Даниловић)

  1. jul 1964. – У Белановицу – не из ње

Никада нисам имао среће на путу. До Мионице је поред мене седео један младић. од Мионице до Љига једна крупнија баба, а од Љига до Белановице мршав бркати старац…

У Горњој Топлици смо срели аутобус који је долзио из Белановице. Био је готово препун неких жена… Зашто толико жена напушта Беланицу и одлази у супротном правцу – није ми било јасно….

Пошто од Ваљева до Белановице има педесет и кусур километара, право је чудо што смо путовали свега четири сата. Потпуно свеж и неиструцкан по добром путу, стао сам на белановачки асфалт.

– Касно, каже ми познаник из Белановице, прослава је већ завршена!
– Каква прослава? – питам ја.
– Прослава због завршетка асфалтног пута кроз Белановицу! – каже он.
– Колико километара пута? – питам ја.
– Е, не радимо на километре ! – каже он. Тек, било како било, и прослава је била!

Сва срећа, помислих, што ние направљен дужи пут, јер и прослава би била дужа па бих можда и ја био приморан да на сред пута, на овом јулском сунцу, испијам љуту и да черечим неко асфалтно бравче. Тако, случајно стигох касно, тојест на време…

Одмах сам кренуо према базену, првом и најважнијем туристичком објекту вредном пажње, ради којег сам и дошао у ово место. Ишао сам за једним плавим шорцем, полако, ногу пред ногу, како бих све оно што је могло да се види упамтио што боље,,,

У центру, с леве стране, била је ковачка радња,

па једно трбушасто дете,
па једнан столарски сервис
па једна кокошка, са пилићима,
па соба за преноћиште и дневни боравак, евентуално,
па један човек под гасом,
па основна школа…

А прекопута – Дом згравља и Спомен чесма, која је подигнута 1926. године палим 610 Качерцима( који изгледа уопште нису важни), уз „захвалну помоћ грађана Белановице, почасних грађана: доктора, господина Андрије Штампара, инжењера, господина Стевана Бесарића, ижењера, господина Велислава Томашевића и државе Његовог Величанства краља Александра I (који су врло важни) …

Базен, међутим, деловао је ссвим пријатно: прилично простран, прилично дубок, са водом која стално притиче и одржава стални ниво, са десетак клупа распоређених по трави , унаоколо. И док су београђани обилато користили белановачко сунце и воду, под хладњаком, за столом, седео је друг Божа, чувар  базена, наплаћивао карте за купање и рачунао у себи хоће ли овог месеца примити бар који динар више од три хиљаде, колико је прошлог месеца добио од свог издашног послодавца спортског друштва „Качер“ у име награде за чување, за прање базена и за продају пића гостима – без радног времена, у току целог дана…

Без купаћег костима нисам могао дуго да гледам базен. Напустио сам га управо у тренутку када је лепи Таса уместо двадесет обећаних, пливајући, једва догурао до једанаест кругова, изазивајући злурадан осмех дечака и сажљење девојчица.

Други важнији туристички објекат је некадашњи дечији дом и летовалиште, сада хотел предузећа „Беко“, хотел затвореног типа, уколико већ није постао слободан гостима, чији је задатак да када су на одмору, да праве укусно креирану робу, познату под именом :конфекција.

На првом, пространом платоу, застртом у брду, је кошаркашки терен. На другом платоу је башта хотела. Педесет хотелских лежајева било је испуњено. На столицама за лежање, један трудбеник је сунчао  свој обнажени врат, два младића су један другоме некакве беле куглице убацивали у чаше са шприцерима, једна жена је очигледно застрашена оштрином протекле зиме, журно штрикала некакав жути џемпер, а једна старија дама, која је прошла пубертет, вероватно, у току прошлог лета – забринуто је зурила у будућност.

Пред баштом огромне липе и стари храст, а у бифеу млада келнерица а мађарица уз то, кува укусне кафе.

Осим тога туристичког објекта нисам видео ни један други…

Ипак у Белановицу неизоставно треба доћи. Околина је врло лепа, место је врло јефтино, а приватне собе вас чекају савремене.

Шта је, можда, и необјашњиво због чега многе жене, као у инат одлазе у супротном правцу…
(текст П. Тодоровић)

 

  1. јул 1963. – „Беко“ отворио летовалиште у Белановици

Још један корак у туристичком развоју љишке општине, учиљен је отварањем одмаралишта београдске конфекције „Беко“ у Белановици.

Одмаралиште је у недељу, 30. јуна, отворио, пред око 1000 чланова радног колектива, гостију и мештана, генерални директор конфекције Петар Бијелић. После свечаности отварања, присутни су разгледали објекат, који је адаптиран од бившег дечијег дома са модерно опремљеном кухињом, бифеом, трпезаријом, собама са 50 постеља, терасама и санитарним уређајима. Затим су чланови КУД“ Вукица Митровић“ из Београда извели богат програм. Поподневни часови били су испуњеним спортским такмичењима, купањем у базену, пецањем и излетима. Тог дана цела Белановица била је испуњена музиком, песмом и ведрином. Тако ће од сада бити сваког лета у најјачој сезони рада одмаралишта, која ће трајати сваке године од половине јуна до половине септембра. Међутим, како смо дознали од управника одмаралишта Драгише Ћосића, одмаралиште ће радити и преко зиме.

За адаптацију одмаралишта и куповину инвентара, „Беко“ је утрошио 15 милиона динара. Али то није све. И даље ће се улагати у опремање и модернизацију објеката, јер се очекује да ће капацитети бити попуњени до последњег места.

Белановица са околином заиста пружа одличне услове за одмор и разонаду. Амбијент у коме лежи одмаралиште, допуњен је са 12 камп кућица, спортсим теренима, околином шумовитим брежуљцима, стогодишњим липама и реком Качером, а цене прехранбених производа вероватно су најниже у Србији. Из Белановице се лако могу организовати излети на Рајац, Рудник и у Аранђеловац али је потребно посветити већу пажњу путевима.
( текст Љ. Ненадовић)

02. април 1965.  Калањевци место на тромеђи села   

Мештанима села Калањеваца и поред неклолико састанака, конференција и зборова бирача, неке ствари ипак нису биле јасне. Нарочито оне око здравства. То их је натерало да у недељу одрже конференцију Социјалистичког савеза. На конференцији су поред активиста из општине и здравствених радника, позвали и посланичког кандидата Мићу Радојевића, иначе њиховог старог познаника.

Положај Калањеваца је мало специфичан па су специфични и њихови проблеми. Село се налази на тромеђи не само три општине (Љиг, Аранђеловац и Горњи Милановац) већ и три среза (Ваљевски, Крагујевачки и Краљевачки). А знамо да су неки прописи у једној општини овако а у другом онако. Неки уводе самодопринос, а неки не. Калањевчани су добро упућени у проблеме својих суседа у другим општинама и срезовима јер неке своје послове често обављају и тамо. Једни другима суседски преносе информације о начину рада. По некад се љуте они, по некад ови а кад им није право узвикују:

Како то, код нас допринос оволики а код њих мањи? Зар ово није иста држава?

Па ипак Калањевчани нису неупућени у све те ствари. Док смо путовали ка Калњевцима говорили су нам да ће на конференцији бити вруће. Можда би то и било да се на лицу места нису нашли активисти из општине  и посланички кандидат. Њих су позвали да им нешто кажу, да поставе питање, да се изјадају  на неке ствари, да се љуте и да од њих нешто чују. Наравно, нико није очекивао од посланика обећања, већ су га позвали да поразговарају, да га упуте у њихове проблеме.

Када је Милан Ђорђевић отворио састанак одмах је дао реч здравственом раднику из Љига. У начину прегледа и лечења грађана последњих дана нешто се изменило. Људима се учинило да се сада више плаћа, што их је заинтересовало и наљутило.
„Почели смо са применом наредбе по којој се лечење једне болести одмах плаћа до излечења. Раније је за сваку услугу морало да се плаћа посебно.. Сада је осигураник у ситуацији   да када дође у амбуланту плати 750 динара (из фонда осигурања се узима исто толика сума) а затим има право на даље услуге бесплатно. По овом систему у добитку су они који су стварно болесни” – објашњава здравствени радник.

Он је затим као прави економиста објашњавао четири варијанте осигурања пољопривредних произвођача. Помињао је цифре, проценте, стопе, врста болести, лекове и ко зна шта још. Око 120 људи пажљиво га је слушало трудећи се да уђу у ове компликоване математичке радње.

Како онај у Дудовици прегледа јефтиније? – пита неко

Тамо се није радило како треба – одговара здравствени радник

Лекар у Дудовици чинио је оно што не би смео да чини

Значи могло је уверење и за балон ракије?

Можда је било и тога

Цвеја Милић износи рецепт:

У Белановици нема ових лекова! – вели Милић

Шта да радим?

Ја мислим да их има. Само мора се имати у виду да неких лекова нема ни у Београду, а не само у нашој Белановици.

А зашто специјалиста за плућа неби долазио у Балановицу да не путујемо чак у Љиг? – пита један

Тих стручњака немамо довољно. Једва смо добили и овог. Он не може да стигне на све стране.

Ми смо толико просвећени да бисмо као доктор ове износе могли да схватимо – каже Живота Колаковић

Компликовано је… Чини ми се да мало више рачуна морамо водити о човеку… код нас су се сви средили изузев сељака.. Требало би да се осигурмо тотално, да не мислимо, али много кошта..

Ја то нећу дочекати – вели Милоје Ђукић

Када би могли да уплаћујемо, па да у старим годинама имамо мало пензије… А што се тиче осталог , ствар је у томе што су Калањевци доста одбачени од Љига, иначе све би било у реду.

Доходак је, кажу повећан за 100 одсто, а мени је повећан и преко тога. Како то? – Пита Милош Јовићевић

Наша задруга ради као нико у овој земљи… Сачекају да пшеница сазри, па је онда косе. Проспе се више него што се убере… Прошле су године тањирали, јер је почела да ниче… Брука једна. А ми се чудимо што морамо да увозимо пшеницу. Морамо кад наше жито пропада.

Катастар није добро процењвао квалитет земље – Јавља се за реч Милоје Максимовић

Требали би да изађе нова комисуја…. У аранђеловачкој комуни укинули су таксу за кола. Зашто је и ми не укинемо? Ако комуна нема средства нека се удружи са неком јачом.

–  Мени је мило што је друг Мића Радојевић овде – јавља се поново за реч Живота Колаковић

Мићо, познајем добро твог оца, исписници смо,  немој погрешно да ме разумеш, посланици би требало да нас чешће обилазе. Чујем да ових досадашњих није било на седници општине… Ови наши вајни одборници ништа нас ни о чему не обавештавају… Не тражимо да нам посланик чини појединачне услуге али за село би требало нешто да учине. Ми смо имали Лазу Матијевића који је много учинио за Белановицу, и ако није био посланик. Организовао је људе, борио се да се акције спроведу у дело… Ми можемо и хоћемо да радимо, али нам је потребна и помоћ..

Колаковић је говорио још скоро пун сат. Остали су упадали у реч, запиткивали, прекидали га, правили упадице и слично. На скупу су говорили секретар ОКСК Љига Живомир Обрадовић и посланички кандидат Мића Радојевић. Људи су слушали отворених уста. Хтели су да кажу што више али и да чују. Љутили се на ово и на оно али и признавали своје слабости. Са конференције су отишли пуни утисака о којима ће свако још дуго расправљати.
(текст В. Ђурђевић)

  1. мај 1965. – Белановица

Задружни савет Земљорадничке задруге „Качер“, из Белановице, одлучио је да прихвати предлог Воћног расадника о припајању. Интеграција је извршена 1. маја. За вршиоца дужнодти директора задруге постављен је Чедомир Даниловић

  1. мај 1965.- Сезона мртва – туризам жив

Да је Белановица једно заиста врло озбиљно и туристичко место, веома убедљиво потврђује већ сам пут који са оног Ибарског скреће на два – три километара пред Љигом. Јер кад са коцке пређете на благе рупе, учини вам се најпре да је то један од оних многобројних наших, српских путева, који су у нашој лепој републици изопштити наша лепа блатњава села, да би нам омогућили што бржу и што тешњу међумесну и међусеоску сарадњу. Али већ после неколико пређених километара, кад у колима почнете маларичко да се тресете увиђате да су у прави скептици који чак ни рупе не гледају као обичне рупе, већ тврде да ни све рупе у животу нису једнаке и да су оне ближе Ибарском путу биле ситне и такорећи недоношчад прављена аматерски, док су оне ближе Белановици добијале све озбиљнији карактер, тако да човек сасвим озбиљно мора да се запита: исплати ли се настављати пут даље или или је можда боље дићи руке од свега, па се вратаити пре него што и задњи амортизер не откаже послушност.

Али ту вам се обично – као и на сваком туристичком путовању – нађе неки пролазник, који вам пружи потребно обавештење, па кад вам, рецимо каже да се тражена Белановица налаз на свега  шест или седам километара, ништа не преостаје друго него да наставите путовање у истом правцу, пошто увиђате да је рупа остало више за вама него што их има пред вама. Тако, туристички насанкани, логично, наставите даље и већ и после сат – два стигнете на оних неколико стотина метара белановачког асфалта, о коме овог пута неће бити речи јер се о њему и причало и писало више него о ауто-путу Београд – Загреб у своје време.

Толико пута су ме људи питали: шта је то што је Белановицу направило туристичко место – и никад нисам могао то да им одговорим. Међутим сада, после детаљног завиривања по овом месту видим да је то учињено са пуно основа. У Белановици постоји мали базен,са пуно траве око њега… У Белановици постоје и брда, која, ма колико да су слична осталим нашим брдима, ипак нису белановачка брда- а то је важно… У Белановици постоји јефтин сир, и кајмак, и јаја и месо, па Београђани(нарочито), као познати љубитељи природе, долазе ту на рекреацију, то јест да се наједу… Најзад, у Белановици има и поткивача у главној улици, то јест јединој улици а поткивачи су од увек (осим под Турцима) били туристичка атракција, која је привлачила туристе и туристичку децу, која понекад не знају ни шта је коњ, па им је особито забавно кад поред коња могу да виде и поткивача… Дакли, како се из приложеног види, Белановица се са пуним правом третита као право працато туристичко место, поготову кад се набрији и много што шта друго- и врло важно.

У Белановици, на пример, постоји хотел, то јест кафана “Качер”. У тој кафани постоји џу-бокс са плочама које је у своје време страшно волела и моја баба. У тој истој кафани ради и келнер, који вам за доручак услужно нуди лаку храну као: пасуљ и сарму, и који упорно тврди да је Белановица туристичко место и политички центар(ово последње није објаснио), а да је кафана у којој ради сасвим добра кафана, пошто у Белановици нема много лекара, ни инењера, па према томе нема ни финих људи, тако да би боља кафан била сувишна…

Све док је Беланивица била среско место, у њој је постојала и драмска секција, док је биоскоп радио и доцније, само је још доцније, то јест скоро, престао да ради и неће радити док му се не заврши некаква сала…

У Белановици постоје две школе: стара и нова…

У Белановици постоји Народна библиотека и читаоница, са око хиљаду књига и брошура, са двадесетртри столице, без наслона, са столовима, и готово без икакве дотације, барем за књиге па се сад нестрпљиво очекују резултати агитације по предузећима, не би ли пала нека пара…

У Белановици, кафана “Качер” није једино културно место, нити једини “Качер”. “Качера” има још доста, па се тако, на пример, зове и једна река, па чак и један фудбалски клуб, који је у своје време тукао Горњи Милановац, а намерава да туче чак и Ваљево, уколико од тога буде могао да види неку вајду…

У једној текстилној радњи, угледао сам лепу белу најлонску кошуљу. Нисам могао да је купим пошто није имала цену. Кошуља је можда чак и имала цену, али није имала пословођу, јер је пословођа по неком пословању био отсутан, па они који су у радњи били присутни – то нису знали…

У дуванџиници је било пуно туристичких чаша на склапање и расклапањ, као и филмских глумица за дописничење. У циљу чувања морала, бар по селима, откупио сам једну веома неморалну слико глумице, која је, очигледно без неке потребе једном руком веома непристојно придржавала задњи  део свог истуреног дела тела, што би у сваком случају једном туристичком месту као што је Белановица могло са смета…

Иначе, у Белановици је 24. јануара, у сали Колаковића требало да буде игранка, за омладину преко петнаест година, неодговорно остављајући оне млађе – на улици.

Једна девојчица, с црвеним чизмицама и белом капом на глави терала је пред собом пет оваца…

Пред радњом Љубише Гавриловића на самон асфалту, један човек је туристички поткивао једног коња, а пред купатилом – двадесет седам кокошки – кљуцало је Белановац…

Нисам одлазио у Љиг да питам зашто се не поправља пут до Белановице. Претпостављао сам да вероватно постоји оправдање за то, јер ми у свему- ако ништа друго- имамо увек довољно бар добрих оправдања како за своје поступке тако и за сво оно по чему нисмо поступили.

 

  1. октобар 1965. – Водич кроз Белановицу

Другарице и другови (госпође и господо и – за туристе из иностранства), дозволите да вам представим Белановицу! Али, не Белановицу са њеним ковачима и ковачницама, са њеним поткивачима и поткивачницама, са њеним крахерџијама и крахерима – и уопште Белановицу, као такву – већ Белановицу као једно лепо, једно уређено и сасвим привлачно туристичко место у нашем срезу…

Ако изузмемо детаље о географкој дзжини и ширини и ако дозволите да вам се не извињавамо баш много због оних шеснаест километара лошег пута, могли би одмах да пређемо на приказивање…

Као што видите, ово је асфалт. Скроз, кроз Белановицу је асфалт. Од поште па до чувеног базена. Чак мало даље. Како међутим, асфатт не спада у туристичке реткости, одвешћемо вас најпре до базена… Молим!? А, што се смештаја тиче – без бриге! У нашим приватним становима се можете осећати као код своје куће! Сасвим тако… Хотел?  Не, нема хотела… То јест, има- само то је хотел затвореног типа… Односно отвореног , кад има места, кад нема гостију, раднике конфекције “Беко”. Да, то је њихов објекат… Храна?! Без бриге – имамо и кафану! Додуше једну и неугледну – али шта фали?! Откад је храна важна?…

Дакле, пошто сте видели базен, можемо даље!… Будите љубазни, пођите мало брже! Куда идемо? На змајевац, другови – на Змајевац! Изволите узбрдо! Ево овуда! Само пажљиво, да не исцепате одело или чарапе!… Шта: огребали сте се? Дабоме, кад не умете да се верате! Полако дижите ноге! Најпре јадну па онда другу! Само полако!…

Moлим?! Какав пут? Нема пута! Има стазица једна около, али овде је пречица. Издржите још мало! Само још мало!… Ево овде је кућа чувеног, покојног пуковника Милована Гавриловића, заваног- чини ми се- Шукри паша. Због чега? Знате, тај паша, у своје време, то јест кад му је дошло време да се предаје ( јер су објективне околности говориле да му је узалудно да даје отпор, пошто је Турцима дошао крај), ипак то није хтео да учини тек тако аматерски и неозбиљно, јер и у предаји непријатељу треба пронаћи форму и учинити је атрактивном. Зато је дотични паша рекао: “Предаћу се али само јунаку који је раван мени – а тај јунак је главом Милован. Нека он дође!” Онда је Милован дошао. Турчин се предао, али када је почео да скида сабљу – Гавриловић је дрекнуо: “Не – таквом јунаку се сабља не одузима!” Тако је Шуки паша добио своју сабљу, а Милован име – Шукри(уколико је тако гласило ово име)…

А сада драги туристи – напред Осоје! Није далеко – два километара путем, па онда узбрдо још толико… Како?! Не, не, аутомобил не може путем! Да, да рупе! Свеједно, зачас ћемо ми! …

Зар је могуће да не можете даље? Па, ево ту смо! Још само километар и нешто више… Шта кажете: зашто није направљен пут до Осоја? А, ко мислите да нам да паре? Хе- хе, као ви немате појма о туризму! Немојте, молим вас да говоримо о туризму – глава ме боли кад размишљам о њему…Боље гледајте мало ову лепоту. Ову густу и разноврсну шуму. Зар није задивљујућа?… Верујем, узбрдица је увек незгодна кад се пешачи. Кажу, овде ће се једног дана направити пут. Можда чак и пре. Да, да, било би мопжда лепше када би дошли аутом, па онда уживали у лепоти природе, али свеједно – ето, опет смо стигли! Ево нас! Ево нас драги туристи – и домаћи и страни- стигли смо у Осоје! Гледајте овај чаробни воћњак… Гледајте ову чесму са најлепшом водом у срезу… Гледајте… Али не, боље је да не гледате више ништа! Зашто?! Па ето – зато! Хотел?! Мислите овде? Којешта! Шта је оно? Оно је напуштена задружна кућа. Шест просторија са разбијеним прозорима. Да, и врата су разглављена… Оно тамо? Оно је сушара и још нека зграда… Да, сад је напуштено: Све је напуштено… Ко је зидао? Па зна се: Срески савез земљорадничких задруга – у своје време. То јест, у његово време… Шта сад? Ништа! Кад би имали паре да поправимо прилазни пут, од ове зграде би био перфектан туристички обекат… Летовалиште за нашу децу.. Да, да, никога овде нема. Тако пропада зграда и једна и друга и трећа… Кажете: свињарија? Не, не – рекао сам већ: не свињарија- ја сам рекао да је то свињац! Ааа, то ви кажете да је свињарија? Можда – само то нисам рекао ја!… А сад, пошто сте се надисали чистог ваздуха, извадите из својих торбица храну, да презалогајемо мало, па да се вратимо назад…

Е, па довиђења другарице и другови, драги наши туристи и љубитељи природе! Кад буде мало преправљен наш урбанистички план који је направљен још 1912. године – дозволићемо вам да подижете кућице на теренима белановачким. На часну реч! Дижите их бар ви, кад ми немамо паре!…Чекајте! Шофер стани!…Чекајте да вам покажен још нешто! Да вам покажем кућу у којој је живео пуковник Лаза Матијевић!… Стани, бре шофер, па он је био први командант града Београда после првог светског рата!… Чекај – он је дошао сам. И живео је овде сам… И основао је  у Белановици Друштво за унапређење Белановице и околине! На часну реч имамо друиштво за унапређење Белановице! Имамо!… Само паре немамо!… Станите! Па, не тражимо паре од вас! Ми од надлежних тражимо…тражимо… Али не добијамо! Живео наш тризам!… Аух!…
( овај врло празан текст потписао је П.Т.)

 

  1. фебруар 1966.- У свакој школи – кухиња за ђаке

У Белановици нема пробирача

Близу 90 одсто ученика се храни у школским кухињама

У љишкој општини рад школских кухиња је веома важна тачка дневног реда и на седницама Скупштине општине, и на пленуму Социјалистичког савеза и на сеоским конференцијма.

Посетили смо школску кухињу  у Белановици. У осредњој просторији старе школске зграде столови застрвени дотрајалим мушемама, полице са посуђем, штедњак и столице – то је отприлике сав инвентар. Завесе упадљиво чисте баш као и кецеља куварице Рајне. У кухињи се храни око 70 одсто ђака, углавном оних који живе ван Белановице. Има их који долазе чак из Драгоља, Јеловика, Босуте и Калањеваца. Да би стигли на време у школу морају добро да поране и наравно немају кад да доручкују. Зато их у школи чека топло млеко и велике кришке хлеба са пекмезом. А кад им се заврше часови, у кујни добијају и ручак. Поподневна смена обрнуто – прво ручак, а после ужину.

Кухиња је снабдевена делом са школске економије, делом се намирнице купују, а стиже редовно и помоћ од Црвеног крста. Ђачке уплате износе за пун оброк 600 старих динара месечно.

  • Деца толико једу да не можемо да их нахранимо – кажу Душанка Радовановић и Мира Ходак, наставнице које се брину о раду кухиње. – Мајке често кажу како им деца не воле ово или оно јело. Међутим, кад почну да једу у кухињи, пробирача више нема, са подједнаким апетитом једу све шта им се донесе.

Интересантно  је напоменути да је исхрана ученика у белановачкој школи постојала и пре 100 година. Наиме, у прошлом веку ова школа је била интрнатског типа – у њој се учило и јело.

Несумњиво је да главну заслугу за успешан рад школских кухиња у срезу имају просветни радници и организација Црвеног крста. Кад је реч о просветним радницима, треба напоменути да их школске кухиње доста апсорбују. Они морају да воде рачуна о набавци хране, о њеном утрошку, о уплатама ђака, о помоћи родитеља, о набавци инвентара, дежурству мајки и ученика и о многим другим стварима. Друштвеног признања за овај посао нема, лично задовољство је једини стимуланс за овај рад, једина корист коју просветни радници имају од њега. Навикли смо, међутим, да је хуманост саставни део позива просветног радника. Рад школских кухиња у љишкој општини уверава нас да и тамошњи просветни радници тако мисле.

 

  1. – Модеран пут до Белановице

У Љигу је ових дана одржан састанак са представницима предузећа за изградњу путева из Београда и Ваљева, којем су присуствовали и посланици Радивоје Јовановић Брадоња, Душан Јовановић и Мића Радојевић. Закључено је да се ове године прошири и асфалтира пут Љиг – Ваган преко Белановице у дужини од 15 километара. Идуће године реконструисаће се туристички пут Љиг – Рајац, а до краја петогодишњег периода радило би се на потпуном оспособљавању путева Љиг – Горња Топлица и Белановица – Трудељ.

Путеве Љиг – Белановица и Љиг – Рајац градиће предузеће за путеве из Београда које учествују са 50 одсто својих седстава, док другу половину средстава треба да обезбеди Скупштина љишке општине

 

  1. јул 1966. – Малина осваја белановачке хектаре

До пре неколико година малина се на територији белановачке задруге гајила на свега десет хектара, а сада су те површине упетостручене. – Очекује се производња од преко 60 хиљада комада квалитетних садница разног воћа, – Доходак стучњака углавом везан за постигнуте резултате на економији и у кооперацији

Пољопривредна задруга у Белановици је у својој производној оријентацији посебну пажњу посветила је посебну пажњу посветила сточарсву и воћарству, где је постигла и запажене резултате. Нарочито су добри резултати постигнути унапређењу малинарства. Све до пре неколико година малина се на територији задруге гајила на једва десетак хектара, а сада су те површене упетостучене. Повећаном интересу за гајење малина, поред стимулативне цене, посебно је допринела и задуга, која је произвођачима, под веома повољним условима, поделила неколико десетина хиљада садница, без обавезе на враћање средстава датих за набаку садница.

Стручњаци задруге инжењери Јован Марковић и Раденко Јованчевић тврде да ће се ове јесени површине под малином повећати за 50 хектара. Задруга је као и ранијих година, вољна да из сопствених средсава финансира подизање нових засада, али у овом случају искључиво засаде високородне малине. Неки произвођачи су већ закључили и писмене уговоре за подизање нових малињака.

Задруга улаже напоре да у овом воћном расаднику произведе што боље саднице воћа. На јесен ће из расадника бити извађено преко 60 хиљада квалитетних садница шљиве, кајсије, јабуке и другог воћа. Мирослав Марковић, пољопривредни стручњак задруге каже да није задовољан брзином којом се подижу нови воћњаци на територији задруге која није заинтересована да даље проширује расадник. Због тога ће у расаднику смањити производњу осталих врста воћа, изузев шљиве коју и даље траже пољопривредни произвођачи.

 

  1. фебруар 1968. – Републички секретар за пољопривреду у Белановици

Месна организација ССРН Белановице и земљорадничка задруга организовали су разговор републичког секретара за пољопривреду Милорада Никшића са пољопривредним произвођачима овог подручја, у коме је узело учешће преко 200 произвођача. Углавом се говорило о пласману пољопривредних производа. Навођени су примери да због тешкоћа око пласмана често долази до лутања у производној оријентацији тако да у тежак положај долази и задруга и произвођачи. Доста речи је било око пласмана малине, шљиве и ракије. Тешкоће у пласману стоке, истакнуто је на скупу, изазива и претерано велика маржа кланичне индустрије. Дате су примедбе и на увоз меса. Сељаци су углавом тражили сигурност у пласману па и под условом да цене буду ниже,

Осврћући се на многобројна питања – Никшић је нагласио да се у првом реду треба боље организовати, чвршће повезати и да не треба тражити решења са стране, већ их треба проналазити ту, у месту. Проблеми су евидентирани, али их је врло тешко решавати због разних потешкоћа.

„Морате се поштеније односити према задрузи, боље се организовати, а не чекати да све држава реши законима“ – закључио је Никшић. У дискусији је узео учешћа велики број произвођача.

 28. јун 1968. – Асфалтом до Белановице
За изградњу пута Љиг – Белановица у дужини од 16 километара већ обезбеђено 140 милона динара. – Очекује се помоћ конфекцијског предузећа „Беко“ из Београда и саобраћајног предузећа „Стрела“ из Ваљева, – Нека села незаинтересована за изградљу пута.

Ових дана почели су радови на поправци и проширењу пута Љиг-Белановица у дужини 16 километара. Да би се дошло до асфалта   потербно је обезбедити близу 500 милиона динара. Ове године поправиће се и асфалтирати око 6 километара за шта ће се инвестирази 140 милиона стариг динара. За шта је потребно 140. милиона динара. Средства су обезбеђена  из путног фонда општине, комуналног предузећа из Белановице, саобраћајног предузећа „Стрела“ из Ваљева и конфекције „Беко“ и предузећа за путеве из Београда.

Да би се пут завршио неопходна је помоћ грађана. У многим селима се одржавају зборови бирача на којима треба да се донесу одлуке о завођењу месног самодоприноса у износу 5 одсто на доходак из пољопривреде и 2 одсто на доходак запослених у трајању од 5 година. На овај начин би се прикупило око 60 милиона старих динара, каже Славко Јовановић, председник Скупштине општине Љиг. То би са средствима предузећа за путеве и других радних организација заинтересованих за Белановицу било довољно да се пут заврши у идућој години  Међутим одлука о завођењу месног самодоприноса о изградњи пута Љиг – Белановица  није наишла на добар пријем у неким селима због субјективних слабости и отпора појединаца.

У скупшини општине Љиг и осталим друштвено – политичким организацијама верују да ће акција завођења месног самодоприноса успети, јер су нека села већ донела одлуку о завођању самодоприноса.

Без обзира на тренутне дилеме, да се одлуке о завођању месног самодоприноса донесу нема никаквих разлога тим пре што ће пут Љиг – Белановица значити препород за овај крај, како у привредном тако и туристичком смислу.

 27. јун 1969. Белановица

Невреме које је задесило белановачки крај нанело је огромне штете пољопривреди. Невреме је погодило и Мишу Гавриловића, учитеља у пензији и пчелара коме је река Качер однела 15. кошница пуних меда.

27.јун 1969.- Река Качер нанела штету од 6,8 милиона нових динара

Бујице су однеле и велике колићине плодне земље

Општинска комисија за процену штете од поплаве у љишкој општини после обилних поплављених терена и обеката, констатовала је да директно причињена штета износи преко 6,8 милиона нових динара, од чега у радним организацијама 373 хиљаде, на комуналним објектима(уништеним и оштећеним мостовима, оштећена мрежа напона, оштећене телефонске линије и друго) за 1.265 хиљада динара на станбеним зградама за 178 хиљада и на обрадивом земљишту у власништву индивидуалних произвољача око 5 милиона динара.

Од радних организација поплавом су оштећене земљорадничаке задруге и Белановици и Љигу, пољопривредно предузеће у Латковићу и Комунално предузеће у Белановици. Причињена штета је на пољопривредном земљишту, основним и обртним средствима и штете су утврђивале комисије које су формиране у оштећеним организацијама.

Конисија на основу катастарских података и увида на терену утврдила је да је незапамћено висок водостај реке Качера изазвао је поплаву на 1.900 хектара најплодније пољопривредног земљишта у котлинама река Качер и Љига и да је оштећено око 36 хектара пшенице, 1.000 хектара кукуруза, 300 хектара детелишта а толико и природних ливада као и око 5 хектара повртарских култура засађено раним поврћем са расадом произведеним у топлим лејама.

Оцењено је да је у потпуности уништено око 275 хектара пшенице, 191 хектар под кукурузом, и око 13 хектара под луцерком а да су остале површине делимично оштећене од 40 – 80 %, те да ће по прорачуну пољопривреда бити оштећена за 140 вагона пшенице, за 340 вагона кукуруза у зрну, за 140 вагона сена и за око 90 вагона ливадског сена.

Међутим,комисуја се није упуштала у процену других штета као и индиректних штета, које су можда и веће него ове које су процењене. Штете причињене ловству( уништење зечева, фазана, јаребица и подмлатка) спортском риболову, оштећењу катастарских белега такође су велике, а непроцењива штета нанесена је брдским ерозивним теренима где је на великим површинама дошло до разорног дејства бујица које су спрале и однеле огромне количине земље и другог материјала претварајући плодне њиве у неплодно земљиште.

Од индиректних штета на прво место долази паралисан саобраћај, јер је бујица однела четири дрвена моста а два бетонска моста оштетила, тако да је саобраћај преко реке Качер прекинут готово у целом току и питање је када ће се поново мостови изградити.Највећи проблем претставља уништен мост на путу 3. реда код Белановице.

Приказане штете су настале само од поплаве а када се узме да је и једанаест села деломично оштећено и од града, онда произилази да се привреда љишке општине ове године налази у  доста тешком положају што ће се свакако одразити и на остале делатности.
(текст Д. Богдановић)

  1. август 1969. – Белановица јачи туристички центар?

Варошици недостаје модеран хотел, водовод већег капацитета и већи базен за купање

И ако за сада не може да пружи пун конфор, Белановица је сваке године све посећенија и све привлачнија за домаће туристе и друге намернике. А изградњом савременог асфалтног пута који ову варошицу испод Рудника повезује са ибарском магистралом и преко ње са остали светом, ово место ће постати још посећеније, јер ће се тада аутом од Београда стизати за непун сат вожње.

Међутим, да би све своје госте и друге намернике могли да прихвате и угосте, Белановчани би морали да у свом месту што пре подигну модеран хотел, да прошире капацитете старог дотрајалог водовода и изграде бар један већи базен за купање. Јер без овога се савремени туризам не може ни замислити, а помоћ са стране никад не долази сама.

У Белановицисе, кажу, доста гради. Забрињава, међутим, чињеница да друштвени сектор није нашао своје место у овом летовалишту и да попут приватника подигне своје објекте намењене развоју туризма. Јeр скоро је чудно да у Белановици нема ни једне кафане у друштвеном сектору већ да цело угоститељство држе – приватници. А и чињеница да је за последњих неколико година приватним лицима продато од 100 плацева говори да цео туризам у овом месту почива на приватном власништву.

Белановица нема свој урбанистички план. Постоји само нека идејна скица по којој се углавном дозвољава станбена и друга изградња. али која, истовремено, кочи развој Белановице. Наиме, планови многих викендица се не уклапају у границе скице, па тако људи дуго чекају на грађевинску дозволу.

У месту постоји туристичко друштво, које, изгледа, нема ни снаге а ни новчаних средстава да нешто само предузме. Због тога ће морати да се за развој туризма у Белановици заинтересују и све друштвено- политичке организације, па и општински органи из Љига.

— Ми ћемо помоћи колико имамо снаге, али се за изградњу Белановице морају заузети сами Белановчани. Наиме, они морају да напусте досадашњу кратковиду политику да оно што подигну одмах и отплате. То је погрешно а у месту су потребна дуговечна и системска улагања за дужи период. А враћање уложених средстава ће доћи тек кад се Белановица буде отворила и када буде у стању да прихвати госте, све путнике и годишњеодморце који тамо долазе – каже Мирослав Марковић, секретар општинског комитета СКЈ у Љигу.

Од привредних организација са стране само је конфекцијско предузеће “Беко” из Београда у Белановици изградило свој стационар са 130 лежаја у коме сваке године летује више стотина радника и њихових породица. Када буде, идуће године, завршен пут до варошице, сигурно ће и многа друга предузећа подићи своје објекте у Белановици. Ово утолико пре што је пијаца у овом месту добро снабдевена свим производима а цене су веома приступачне.
( текст Светолик Минић)

.13. фебруар 1970. – Белановица

У пољопривредноз задрузи у Белановици, љишка општина, извршила је реизборност директора.За директора је изабран дипломирани инжењер Раденко Јованчевић, док је досадашњу директор задруге Чеда Даниловић постављен за руководиоца пољопривредне производње.

 

  1. фебруар 1970. – Качерска хроника

Дотрајао водовод

Белановица је још 1924. године имала хигијенски водовод. Овај водовод је пуних 50 година снабдевао грађане неограниченим количинама воде. Међутим, последњих година, нарочито у летњим месецима, воде нема довољно. Разлог овоме је далеко већи број становника, и није се водило рачуна и о реконструцијо водовода. Затим, цене воде су веома ниске, а многа домаћинства воду уопште не плаћају. Чудно је да их комунално предузеће на то не обавезује.

Затворена кланица

Због тога што није испуњавала потребе ветеринарско – санитарне захтеве кланицу у Белановици, власништво комуналног предузећа, затворио је ветеринарски инспектор Скупштине општине Љиг. Белановчани се сада снабдевају месом из љишке кланице, али су задовољни јер више не страхују какво ће месо добити.

Организована продаја млека

Произвођачи качерског краја продају свкодневно Градском млакарству из Београда око 2.000 литара млека. Откуп је организовала Пољопривредна задруга “Качер”, која је склопила дугогодишње уговоре о испоруци млека за 250 произвођача. Очекује се да ће бити још уговорача на пролеће. Квалитет млека контролише се свакодневно. Произвођачима се исплаћује 0,95 динара по литру.

Доста туриста мало лежаја

Белановица одавно важи као једно од привлачних туристичких маста. Кад се пре 1. маја ове године, заврши асфалтирање пута Љиг – Белановица,туристи ће навалити у још већем броју. Међутим, у Белановици се мало припремају да их спремно дочекају. За сада постоје у друштвеном сектору и домаћој радиности око 500 лежаја, мада су захтеви дупло већи. Треба рећи да у Белановици постоје два угоститељска објекта, оба у приватном власништву.

Необележен гроб познатог Качерца

На белановачком гробљу сахрањен је још 1931. године овдашњи грађанин пуковник Милован Гавриловић, познат међу својим савременицима као “Шукри паша”. Ово име добио је још 1912. године када је приликом опсаде Једрена заробио команданта турске војске Шукри пашу. Гавриловић је прешао Албанију борио се на Солунском фронту, а пензионисан је 1921. године као командант 17. пука Дринске дивизије у Ваљеву. Међутим, како време пролази овај познати Качерац пада у заборав, јер на његовом гробу још нема писане белешке.
(текст Драгован Богдановић)

  1. март 1970. – Белановица

У белановици је одржано успешно предавање за произвођаче кукуруза, које је организовала пољопривредна задруга у Белановици у сарадњи са листом пољопривредних произвођача “Пољопривредник” из Новог Сада. Поред успелог предавања о производњи хибридних сорти кукуруза, о којима је говорио један од твораца СК- хибрида у Институту за кукуруз у Земуну, др Крста Росић, присутни су упознати и са производњом хербицида.

 19. јун 1970. Белановица

У току је реконструкција пута Љиг – Белановица, дугог 16 километара и постоје изгледи да овај пут буде завршен до 7. јула – Дана устанка. Прошле и претпрошле године на иницијативу Скупштине општине Љиг и предузећа за путеве “Београд”, поваљано је и асфалтирано око 13,5 колометара овог пута а преостала 2,5 километра рачуна се  да ће бити завршена до 7. јула. За изградњу пута утрошено је око 6 милиона динара, углавном средства грађана, општине и предузећа за путеве “Београд”. Изградњом овог пута, од Белановице до Љига биће потребно двадесетак минута вожње, док је раније за ову релацију требало и по два часа вожње

31.јул 1970. – Гостију са свих страна- Летња слика Белановице

Као и свако друго туристичко место, тако и Белановица ових дана муку мучи да смести и прихвати велики број гостију који хрле са свих страна. Према речима председника месног туристичког друштва Драгише Ћосића, у Белановици тренутно борави 500 гостију, што претставља куриозитет своје врсте с обзиром на то да ова варошица има мање становника. Сви гости смештени су углавним по приватним кућама са изузетком оних који бораве у “Бековом” одмаралишту, а њих је око стотину.

Поред тога, Белановчане ових дана мучи једна друга брига. ради се о базену за купање  који моментално не ради због тога што се срушио дрвени прилазни мост, а надлежни у Белановици немају новца да подигну други! Због тога се, ето, одличан базен у овом месту, димензија 18 са 12 метара, тренутно не користи.

Белановици такође недостају угоститељски објекти без којих данас ни једно туристичко место не може да живи. Постоје само две приватне кафане које имају свега око 40 столова и ниједног лежаја за смештај путника. Ако свему овом додамо да и ове две кафане раде  у веома лошим хигијенским условима, онда се сигурно може закључити колика је прека потреба да се изгради бар један објекат са 40 – 50 лежаја. Јер у оваквој ситуацији смештаја није чудо што се свакодневно, још првог дана када овамо дођу, многи туристи враћају кућама или одлазе у друга туристичка места где има смештаја. То се ових дана догодило са кошаркашима београдског “Партизана” који су намеравали да проведу овде десетак дана на припремама, али су домаћини, због недостатка смештаја, морали да им откажу гостпримство.

Средином идућег месеца до Белановице треба бити завршен нови бољи пут. Можада ће баш угоститељски инветитори којим располаже привреда Србије удружитисредства и изградити туристички објекат у овом мирном месту на домаку Београда.
(текст Светолик Минић)

 

30. октобар 1970.  Љишко – Качерска хроника

Стрељачка дружина у Белановици

На оснивачкој скупштини Стрељачке дружине у Белановици, која је окупила 55 чланова, одлучено је, између осталог, да се финансира пионирска секција при основној школи и да се изгради стрелиште за такмичење војничком пушком. Дружина је добила име првоборца овог краја Стеве Марковића – Сингера. У ужи одбор дружине изабрани су Живорад Обрадовић, Милош Дражић и Мирослав Ж. Марковић.

Гради се мост на Качеру

   На реци Качеру почела је изградња новог моста, носивости шест тона, чиме ће бити омогућен саобраћај према Руднику.  Ранији мост однеле су бујице, па је био обустављен саобраћај за десетину села, којима је Белановица центар. Инвеститор је Предузеће за путеве Београд а радове изводи  комунално предузеће из Белановице. Очекује се да ће мост бити готов до половине идућег месеца
(текст Рдагован Богдановић)

  1. април 1971. – Магационер направио мањак у Пољопривредној задрузи

Богосав Гавриловић, магационер Пољопривредна задруге у Белановици имао је прошле године мањак у пословаљу у износу од 17.500 нових динара. Он је истовремано и опшински одборник за село Живковци. Да би му помогли, његови бирачи и пријатељи организовали су акцију и прикупили недостајући новац којим су надокнадили мањак задрузи.

30. април 1971. – Белановачки фармери

Када се помене Белановица  , обично се сви сете овог малог и симпатичног месташца, које загрљено стаблима столетних липа и мирисом бехара што га ветар доноси са Букуље, представља идеално место за одмор. Многи, међутим, не знају да је белановачки крај познат по добрим и напредњим пољопривредницима, у последље време све бољим сточарима… Директор Пољопривредне задруге у Белановици, дипломирани инжењер Раденко Јованчевић, био је по мало неповерљив када смо га питали како су у задрузи успели га пољопривреднике у овом крају заинтересују за сточарску производњу, када су они познати као добри воћари. У вези са тим, директор нам је рекао:
Са товом смо почели тек прошле године у сарадњи са „Коопродуктом“ из Новог Сада. Утовили смо преко1.000 телади. Свако од њих било је тешко 200 килограма. У овој години планови су нам веома амбициозни. Као и лане, у кооперацији са индивидуалним пољопривредним произвођачима планирамо да утовимо око 5.000 комада телади, зашто ћемо утрошити око 9 милиона динара“Копродуктових“ пара- и нешто наших. Услови под којима се произвођачима дају телад за тов су веома повољни. Они добијају теле тешко 90 до 120 килограма. За сваки килограм прираста добијају 4 килограма хране. Тов траје три ипо месеца, а произвођач који се одлучи да се бави товом, обавезан је да узме најмање 20 телади. Колико ће на овом послу зарадити или изгубити зависи од произвођача коме се за сваки килограм прираста плаћа динар.
Колико интересовање влада за овакав вид сарадње најбоље потврђује чињеница да многи произвођачи често и по три месеца чекају да дођу на ред да би добили телад за тов.
Разговарали смо са неколико произвођача који су се међу првим прихватили овог посла. Новака Лукића из Живковаца, који је иначе познат као добар произвођач расне живине, срели смо у воћњаку:

Када је задруга покренула акцију, нисам се двоумио, узео сам да товим 59-торо телади и зарадио преко 5.000 динара. Сада у тову имам 44 телета и надам се да ћу добро проћи. Задовољан сам ценом коју добијам, али нисам задовољан избором телади за тов. Зато ћу од задруге тражити да ми убудуће, када будем узимао другу телад, омогући да ја извршим избор. Добро је што је задруга прихватила да организује овај посао. Имао сам прошле године преко 2.000 килограма сена и нисам знао како да га искористим. Да није било овог това, продао бих га по 30 пара килограм, а то је незнатно у односу на зараду коју сам остварио кроз тов телади сеном…
Родољуб Раковић, један од бољих пољопривредних произвођача у Живковцима. Има седам хектара обрадивог земљишта, а у тову 54 телата:
У првом турнусу утовио сам 59 телади. Остало ми је чистих преко 6.000 динара, Сада у тову имам 54 телета и такође очекујем добру зараду. У свакој сарадњи мора бити проблема, па и у овој, јер је то само почетак. Ово не радимо само због новца, већ и због других ствари, пре свега због стајског ђубрива које нам остаје. Док нисмо почели да товимо телад, били смо принуђени да стајско ђубриво купујемо и један товар плаћамо 35 динара, јер је квалитет земље веома лош, шеста и седма класа, коју сваке године треба ђубрити стајњаком. Радо бих повећао број телади у тову, али немам довољно воде.
Раковић не крије задовољство што је и у овом послу имао успеха:
Један мој сусед, иначе вредан човек, звао ме је да удемо у иностранство, јер је чуо да се тамо може добро зарадити. Нисам прихватио позив, већ сам остао код куће и посветио се тову телади. За три месеца зарадио сам више него он у Аустрији…
Поред това телади, Раковић се интензивно бави и гајењем кокошака носиља. Сада има око 280 носиља које му свакодневно снесу од 120 до 220 јаја.
Добре резултате у тову телади постиже и Раковићев комшија Владимир Павловић. У првом турнусу утовио је 53, а у другом 33 телета. Упоредо са товвом телади, Павловић као и сви мештани у овом крају води рачуна о крмној бази.Овог пролеће они су вештачким ливадама засејали неколико десетина хектара. Само Павловић под вештачким ливадама има 2,5 хектара земљишта. Каже да ће се све произведене количине сена искористити исључиво за тов телади.
Драгоја Догањића нисмо пронашли код куће. Била је само његова ташта Новка која нам рече да је њен зет Драгоје утовио јесенас 50 телади и зарадио 5.300 динара. Сада у тову има 26 телади, алинамерава да стаје за тов прошири. Иначе бригу о тову телади преузела је Драгојева супруга Даница.
Разговарали смо и са осталим произвођачима који су се прихватили овог уносног посла. Сви они имају само речи хвале за све ово што раде у сарадњи са задругом, чији су стручњаци уверени да ће се тов знатно проширити. Белановачки фармери и искуство њихове задруге могли би да послуже и осталим произвођачима у нашем крају, јер се тов стоке организује под веома повољним условима, у импровизованим стајама, којих је у белановачком крају овог пролећа све више…
( текст Јован Стојић)

  1. април 1971. – Расписан конкурс за попуну руководећих радника у задрузи „Качер“

По конкурсу се тражи пријем: Техничког руководиоца, руководиоца финансијског и комерцијалног сектора, руководиоца кооперације и промета.
За сва места је тражена висока школска спрема( или средња) са 5 година искуства на траженим пословима.

7.мај 1971. – Задруге у Белановици

Пољопривредна задруга „Качер“ у Белановици одустала је од производње садница воћа. Тако је ових дана била принуђена да уништи око 17 хиљада садница шљиве пожегаче, јер није имала коме да их прода. У разговору са Раденком Јованчевићем, директором задруге, сазнали смо да ће се површина на којима је до сада био расадник искористити за плацеве, које ће задруга продати заинтересованим лицима, с обзиром да је Белановица идеално место за одмори.

  1. мај 1971. – Такмичење основних школа села. Победила Белановица

Прошле недеље на Стадиону „Крушик“ одиграно је занимљиво такмичење основних школа подручја ван Ваљева. Учествовале су смо мушке и женске екипе школа Става и Белановице. Такмичило се укупно 74 ученика и ученица у шест атлетских дисциплина. У укупном пласману победили су ученици и ученице школе из Белановице.

3. септембар 1971. – У пољопривредној задрузи „Качер“ у Белановици- Мање товљење телади због неликвидности

За првих шест месеци ове године задруга у Белановици утовила 2.000 комада телади, – Завршена изградња кланице, – Расадник шљиве пожегаче, ипак искрчен

За ову годину пољопривредна задруга „Качер“ у Белановици била је планирала да изузетну пажњу посвети тову јунади, у чему је у прошлој години остварила завидне резултате. Међутим, ове године оно што је планирано се не остварује, па је и извршење плана това доведено у питање. О томе смо разговарали са директором задруге у Белановици Раденком Јованчевићем.

Тачно је да смо имали проблема са товом јунади. Успели смо некако да за првих шест месеци утовимо око 2.000 јунади у кооперацији са индивидуалним произвођачима и на тај начин произведемо 40 вагона квалитетног меса. Међутим у мају, јуну и јулу када се обим това неочекивано смањује  произвођачима смо давали на тов знатно мање јунади. Због тога ће вероватно доћи до подбачаја плана това  за друго полугође ове године. Било је предвиђено да се утови 2.500 комада јунади и произведе око 50 вагона меса. Први разлог који је утицао на смањење това је – неликвидност. Наиме, новосадска фирма „Коопродукт“ са којом сарађујемо и за коју организујемо тов јунади није због овог проблема била у могућности да обезбеди средства за куповину телади. Обавештени смо да су пре неколико дана тражена срдства обезбеђена, па се надамо да ће ствари кренути на боље.

Иако са товом не иде све како је планирано, у белановачкој задрузи настоје да не изгубе корак са временом. Ових дана завршена је и пуштена у пробни рад модерно уређена кланица капацитета вагон меса дневно. За њену изградњу и опрему задруга је инвестирала 600 хиљада динара. Кланица ће се у свом раду оријентисати на снабдевање месом великих потрошача као што су разне мензе, ресторани и други угоститељски објекти. Неће бити неких посебних проблема око пласмана меса, али је сигурно да ће проблема бити да се обезбеди довољно стоке за клање чија цена последњих дана вртоглаво се повећава. Тако су јунад од пољопривредних произвођача откупљивана на љишкој пијаци ових дана, по цени преко 11 динара по килограму. Цене у другим местима су вероватно и веће, јер је Љиг са околином, укључујући и Белановицу познат као сточарски крај.

У задрзи су недавно скинули са врата још једну бригу. Одлучили су да униште расадник шљиве пожегаче на површини од 2 хектара. Око 18 хиљада садница шљиве нашло се тако на ломачи, јер нико није хтео да их купи пошто је ситуација око перспективе шљиве потпуно неизвесна. Ликвидирањем расадничке производње, која се у време „златног“ доба за ову производњу одвијала на троструко већим површинама од досадашњих, економија задруге се ослободила губитака који нису били безначајни, јер су теретили осталу производњу која је била рентабилна. Сада се на месту где је био расадник продају плацеви за индивидуалну станбену изградњу по веома високим ценама. Иако цене нису најприступачније за свачији џеп, плацеви се брзо продају.
( текст Ј. Стојић)

03. септембар 1971 – У Калањевцима је уведен месни самодопринос

У Калањевцима је уведен месни самодопринос по стопи од 12одсто на    катастарски доходак од пољопривреде и по 125 нових динара по за сваком домаћинству и по један дан рада годишње за свако за рад способно лице. Укупна вредност обавеза за две године износи 205.290 динара, Ова средства утрошиће се за довођење струје и реконструкцију мреже.

  1. јун 1972.Људи говореУ Белановици, ипак, нешто ново

У Љигу су рекли да треба потржити Милоша Дражића, шефа Месне канцеларије, који зна све о Белановици. Нашли смо га, после радног времена, у његовој кући на крају дугачке улице, пуне сунца, зеленила и цвећа. Говорила је и његова супруга Станојка, учитељицљ и одборник.

Дражић каже: – Белановица је још 1926. године добила водовод. Помогао га је инењер Томашевић, а изградио Главни хигијенски завод из Београда. Данас је водовод мали, треба да се прошири. Некад је Белановица среско и општинско место. Још раније овде су се укрштали важни путеви. Људи су се бавили и рабаџилуком. Имала је седам кафана и 30 кућа. А данас стагнира. Од среза и општине није нам остала ни зградица. Само базен. На њему се купају туристи и студенти, преко лета…

Некад је Белановица важила као дивно туристичко место. И данас је то. Али – услова нема. Воде нема довољно. Ни пијаце. Сељаци мало пажње поклањају повртарству. Ретко и долазе на пијацу. Јесте, сад градимо зелену пијацу, можда ће више долазити. Ове нове куће што видите, има их преко педесет, људи граде за стално живљење, нису то викендице, кад оду у пензију овде да се настане… Иначе, имамо имамо око две стотине лежаја у приватном смештају. Горе, а брегу, у зеленилу и цвећу, сигурно вам се допало, то је бивши дом сирочади, пре рата изграђен, а сада га држи „Беко“ из Београда. То је љихово одмаралиште, продали смо им пре неколико година. Ради и преко зиме.

Она вила преко, у брду, припадала је Белановчанину пуковнику Гавриловићу, оном што су му предати кључеви Једрена 1912. године… Из нашег краја познат је и Лаза Матијевић…

Матијевић је оставио фонд нашој школи из којег награђујемо одличне ученике, каже Станојка Дражић. Ове године наградили смо Милену Драгојевић и Загорку Ракић. Имамо нову школу, али радимо у старој. Тамо је тако да деца, сеоска деца,имају сто пута боље просторије у својим кућама него у школи, па како да на њих утичемо… Радимо и са кројачко – домаћинским течајем. Траје шест месеци, а имамо по тридесет полазница. Оне се, касније, запошљавају, мада би било добро да га заврше и оне девојке које ће остати на селу. Забавног живота нема уопште. Школа нешто ради… Студенти, преко лета купају се у базену…

Каже Милош: – Некако смо на крају Света, иако није тако. Имамо добре везе и са Београдом. Још кад бисмо добили овај пут преко Лазаревца, онда до Београда 84 километара имамо… Белановица је увек била на крају среза, на крају општине.

Да подвучемо и саберемо: Белановица, 381 становник, у качерској долини, пуна зеленила, цвећа, ваздух одличан, за туризам душу дала. Белановица нема хотел, нема водовод,нема, још, пијацу, нема… Ако би се неко више заинтересовао, ако би се уложио неки динар. Рудник је близу, Аранђеловац је близу. Није далеко ни ди Ибарске магистрале. Место склонито. И од ветрова, јаких, заштићено. Али ми често падне на памет: боље би било да смо на некој ветрометини, на раскрсници путева…
( текст З.Ј.)

  1. јун 1972. – Белановица ускоро привлачно туристичко место

Крајем јуна у сали одмаралишта „Беко“ у Белановици, Савет за социјалну политику и комуналне послове Љиг и Савет Месне заједнице Белановице разматрали су предлог генералног урбанистичког плана насеља места Беланице.

Према предлогу Југословенског института за урбанизам и становање, Белановица, на удаљености од 100 км. од Београда, представљаће атрактивно туристичко место са мотелом, хотелским капацитетима за излетнике и стационарним одмаралиштима на Качерском брду и Остружњу. Зналачки и са пуно љубави према свом месту рецензент Ломић и инж Ненадовић су утицали на неке битне промене у овом плану, руководећи се постојећим навикама овог места и околине. Са битним изменама Савет за социјалну политику и комуналне послове и Савет Месне заједнице Белановице овај предлог плана даће на разматрање збору бирача и Скупштини општине Љиг која треба да да коначну реч

  1. септембар 1972. – Све мање ловокрадица у Белановици

Ловачко друштво „Слога“ у Белановици све боље послује. Његови чланови уништили су само у прошлој години 2.000 комада разних шумских штеточина међу којима 200 паса – луталица и 50 мачака, као и 2.000 комада јаја пернатих штеточина. Све је мање и ловокрадица, захваљујући добро организованој ловочуварској служби. Да би освежили ловишта, белановачки ловци пустили су у ловишта 300 комада фазанских пилића.

  1. децембар 1972. – Љишки трговци заједно

За 20. децембар расписан референдум. – Интеграцијом четири радне организације добија се снажан колектив.

У трговинским организацијама љишке општине активно се ради на припремама за интеграцију. Према предлогу иницијативне групе коју сачињавају представници предузећа „7 јули“,  „Пољопроизвода“, Занатско – набављачке задруге из Љига и Трговинског предузећа „Шумадија“ из Белановице. Ове четири организације треба да се интегришу у једну организацију , а да се досадашњи послови обухвате кроз три делатности и заједничку службу. У предлогу договора за интеграцију поред осталих услова, је и став да до сада запослени не смеју остати без посла.

После низа договора у све четири организације за 20. децембар 1972. године расписан је референдум на коме ће радни људи рећи своју одлуку.

  1. јануар 1973. – Трговци у Љигу неће интеграцију

Интеграција четири организације у љишкој општини који се баве трговином, превозништвом и производњом није успела.

На недавно одржаном референдуму за интеграцију су се већином изјаснили запослени у „ Пољопроизводу“, Занатско – набављачкој задрузи у Љигу и трговинском предузећу у Белановици.

Међутим, самоуправљачи највеће организације – трговинског предузећа „ 7 јули“ – нису за интеграцију. На референдуму 30 радника било је за интеграцију, али је осталих 73 гласало против.

 

 05. јануар 1973. Козељ – Помоћ родном крају

До сада за изградњу пута Козељци који живе ван овог села прикупили преко 50.000 динара

Све месне заједнице у љишкој општини највише раде на изградњи путева и зато заводе самодопринос у новцу и у радној снази. И мештани села Козељ сваке године улажу доста труда и материјалних средстава за изградњу пута који повезује њихово село са асфалтним путем Љиг – Белановица, али због обавеза за изградњу општинског пута и зграде Дома здравља радови су били привремено заустављени.

Ипак, радови су насављени, јер су у помоћ су притекли Козељци који живе у другим местима. Они су својим прилозима дали подстрек својим  земљацима у селу који су одлучили и накнадно завели самодопринос по стопи 20 % од дохотка од пољопривреде. После тога помоћ није изостала ни од СО Љиг, задруге из Кадине Луке, Месне заједнице у Белановиции других. До сада је обезбеђено преко 200 хиљада динара.

У овом подухвату највише је помогао Миодраг Јовановић дипл.инж. шумарства родом из Козеља, а запослен у Зворнику.  То нам је потврдио и Грујица Павловић, председник Месне заједнице из Козеља. До сада је одговор стигао од 54 земљака који су послали помоћ укупно око 50.000 динара. Међу првима су се одазвали Живорад Илић са 2.300 динара, Бранко Којић, Здравко Стојановић, Роса и Зоран Величковић, Стеван Радовановић и Миодраг Јовановић по 2.000 динара, др Роса и Сава Јовановић , Милан и Раденко Ристивојевић са по 1.500 динара, др Анђа Јовановић, Нада Живковић, Љубивоје Илић, Томислав и Драгана Лазаревић, Роса Лукић, Милуника Којић по 1.000 динара и други.
( текст Д. Богдановић)

  1. март 1973. – Бољи туристички услови у Белановици

Туристичко друштво „Змајевац“ из Белановице ове године боље ће дочекати туристичку сезону. То се чуло на састанку овог друштва приликом усвајања наредних задатака.

Договорено је да се одмах приступи евиденцији слободних смештаја по домаћинствима а уједно и категоризацији соба. Успоставиће се сарадња са Месном заједницом, школом, друштвено – политичким организацијама, радним организацијама и грђанима ради организобања одржавања чистоће улица, одржавања постојећих споменика у месту и околини, о озелењавању улица, дворишта и друго.

Напори туристичког друштва у складу са програмом развоја љишке општине, којим се Белановици придаје запажено место у развоју туризма, што је сасвим реално узимајући у обзир да Белановица обилује природним лепотама, добро снабдевеним пијацом и веома гостољубивим људима.

На овом састамку изабран је нови управни одбор друштва. Председник је Вељко Радовановић а секретар Мића Војиновић.

13. април 1973. – Удружују се задругари у Белановици

Задругару би били обавезни да са тадругом остваре годишњи промет од 10.000 динара

Пољопривредна задруга у Белановици формираће Основну организацију удружених задругара. То је недавно договорено на састанку који је организовала задруга са педесетак пољопривредних произвођача са којима је и до сада сарађивала.

Готово сви присутни произвођачи су са одобравањем прихватили иницијативу задруге и кроз разговор истицали да самоуправне и пословне односе треба регулисати тако да се заснивају на чвршћим обавезама и правима задруге и задругара.

На састнку је договорено да се чланство удружених задругара регулише приступним уговорима, с тим што би основна обавеза сваког задругара била да уплати удео од 500 динара и да у било коме виду са задругом оствари промет од 10.000 динара, а у случају престанка чланства уплаћени део био би враћен задругару.

Ова варијанта давала би само могућност учлањавања у задругу без икаквих других самоуправних права, а прво на расподелу имали би чланови удружених задругара који би засновали уговорену производњу са задругом. У овом случају уговорене производње задругари не би сносили никакав ризик за евентуални пословни неуспех, а пониђено је право на расподелу чистог прихода.

Поред тога, удружени задругари имали би првенствено право у свим видовима пословања, као у продаји својих производа тако исто и у набавкама, услугама и друго.

Према ономе што смо сазнали од Раденка Јованчевића, директора задруге, Основна организација удружених задугара у задрузи би се организовала преко зборова и савета задугара и то ће условити веће пословне и самоуправне могућности као и већу међусобну приврженост.
(текст Д. Богдановић)

 

  1. јун 1973. – Млади горани Белановице вредни у свом расаднику

При основној школи у у Белановици веома активно ради орданизација младих горана. Поред акција на пошумљавању и нези нових засада шума, малишани из Белановице сваке године у свом горанском расаднику произведу по више десетина хиљада садница разних четинара за своје акције и за продају. Стручну и материјалну помоћ горани овог места под Рудником добијају од Општинског покрете горана у Љигу преко којег се и врши расподела садног материјала и планирају акције горана.
(текст А. Минић)

 

  1. август 1973. – Мирно место Белановица

На 87. километру на Ибарској магистрали скреће качерској долином асфалтни пут до мирног места Белановице. Ово место, смештено у једној ували окруженој брдима и зеленилом, лежи недалеко од великих центара и саобраћајница, а ипак кад човек прошета тихим уличицама учини му се да је од буке убитачног темпа велеградима годинама далеко. То месташце са око 400 становника има изванредне природне услове да се развије у једно од најпосећенијих излетишта. Пре свега ту је мир, чист ваздух, шуме, ледена изворска вода, базен за купање.

Сваки Белановчанин ако примети непознатог госта са смешком и добродошлицом отпратиће га до скромно уређеног Туристичког бироа. Љупка девојка даће сва потребна обавештења.

Место има 160 лежаја у домаћој радиности и 100 у одмаралишту „Беко“. Сваком госту ће пасти у очи беспрекорно чисте собе са употребом санитарних уређаја чије се цене крећу од 15 до 20 динара. Прве речи домаћина су: Осећајте се као у својој кући. Мало је оних гостију који су једном дошли овамо а да то нису учинили касније не само као гости, већ као домаћинови пријатељи.

Шта то привлачи људе који један пут дођу да више не забораве Белановицу? То су они људи који су жељни мира и одмора од градске буке и прашине. „Не могу да спавам“ често ћете чути од човека из града да би у Белановици изјавио: „ Спавао сам добро опијен свежим ваздухом и ноћном тишином коју ремете само попци и зрикавци у оближним ливадама“.

Пансион у одмаралишту „Беко“ стае 46 динара а само исхрана може се добити по цени од 35 динара. Породице које желе саме да се хране могу у приватном смештају користити кухињу. Могуће је користити у домаћој радиности потпун пансион по цени од 40 – 50 динара. Снабдевање се врши преко пијаце у месту и трговинског предузећа „Шумадија“. На пијаци се могу наћи све врсте воћа и поврћа по доста приступачној цени као и млечни производи и живина. У месари се може наћи свињетина и јагњетина док телетине ретко има.

Водовод је један од главних проблема места, јер воде преко лета нема по неколико сати у току дана. Водовод је направљен још 1926. постоји пројекат за реконструкцију водовода али су за то потребна материјална средства које ово мало место није у стању да набави.

Разоноде нема. Обећања Народног универзитета из Љига да ће преко лета приказивати филмове остала су само обећања. Месна заједница у сарадњи са одмаралиштем „Беко“ организовала је долазак културно – уметичког друштва „Вукица Митровић“ из Београда.

Нешто боља ситуација је са спортом. Постоји лепо фудбалско игралиште. У доградњи су игралишта за мале спортове (рукомет, одбојка, кошарка, мали фудбал) који до краја године треба да буду потпуно завршена.
( текст Драгица Дражић)

  1. септембар 1973. – Лига подручја Ваљево- Повео новајлија „Качер“

Одиграно је друго коло јесењег дела фудбалског првенства Лиге подручја Ваљево у коме је два најпијатнија изненађења приредио новајлија „Качер“ из Белановице који је тек ове године формиран и укључен у лигу. Белановчани су забележили другу узастопну победу. Рибникар из Пецке је отпутовао са седам голова у мрежи. Тако је „Качер заузео прво место са гол разликом !0 : 2. Други је Занатлија а трећи Рудар из Радљева

  1. јануар 1974. – Месна заједница у Белановици добро ради

Грађани Белановице били су ранијих година често незадовољни због лоших комуналних услуга које им је пружало Комунално предузеће. Покушаји да се стање поправи нису дали очекиване резултате, па је Скупштина општине Љиг прихватила захтев да за изузимање комуналне делатности из радне организације којој је био поверен овај посао. Бригу о комуналним услугама преузела је Месна заједница, каој је, за кратко време изградила, уз помоћ мештана, гвоздени мост на Живковачкој реци, а проширен  је и пут у засеоку „Ковиљача“, поред обављања других послаова.

 

  1. март 1974. – Градиће се фабрика сточне хране у задрузи „Качер“

Потребна средства од 500 хиљада динара већ обезбеђена.- Изградња фабрике допринеће остваривању циљева Зеланог плана

Програм развоја Пољопривредне задруге „Качер“ у Белановици предвиђен је пораст обима сарадње са индивидуалним пољопривредним произвођачима у тову говеда. Протеклих година кооперанти су товили годишње око 3.000 јунади. Међутим, како су могућности а и интересовања произвођача знатно веће, у Задрузи су одлучили да ове односе даље развијају уз знатна инвестициона улагања.

У разговору са инжењером пољопривреде Јованом Марковићем сазнали смо да ће Пољопривредна задруга у Белановици градити фабрику сточне хране. Ова одлука, према Марковићевим речима, има пуно оправдања. Наиме, Задруга је до сада за своје кооперанте куповала годишње преко 300 вагона концентрата који је даван по нешто већим ценама, јер је само транспорт плаћен десет пара по килограму, док је произвођач концентрата зарађивао 20 пара по килограму. Изградњом фабрике сточне хране ови трошкови ће бити знатно нижи а произвођачи ће такође куповати концентрат по јефтинијим ценама. Такође, ни квалитет концентрата није увек био најбољи, а често га није било у довољним количинама.

О изградњи фабрике сточне хране у Белановици су и раније размишљали, али до сада није било могућности да се то оствари, пре свега због недостатка средстава, па је задруга концентрат куповала у Ветеринарском заводу у Београду и од других привредних организација.

Изградњом фабрике сточне хране Пољопривредна задруга „Качер“ у Белановици заокружиће свој развојни програм у сточарској производњи, јер је већ изградила кланицу а решила је и проблем откупа млека.

У изградњу фабрике сточне хране  утрошиће се око 500 хиљада динара за шта су средства већ обезбеђена, а рачуна се и на помоћ и сарадњу са неким привредним организацијама из Београда које су заинтересоване за производњу говеђег меса. Капацитет фабрике сточне хране  биће преко 1.000 вагона годишње, а запошљаваће само неколико радника, јер ће цео процес производње бити механизован.

Изградња фабрике сточне хране омогућиће да се остваре циљеви „Зеленог плана „ не само у Белановици, већ и околини, за шта код пољопривредника влада велико интересовање.
(текст М. Сарић)

 

28. јун 1974. – Због стоке угрожен Зелени план

Пољопривредна задруга „Качер“ у Белановици нема коме да прода 800 утовљених јунади у кооперацији. – Смањени лични дохоци запослених

За неколико година узастопно Пољопривредна задруга „Качер“ у Белановици послује успешно. Послови се сваке године шире а и кооперативни односи са пољопривредним произвошачима. Посебно су добри резултати остварени у сточној производњи што најбоље потврђује податак да је на подручју Задруге у последњих неколико година утовљено око 8.000 комада телади и јунади. Произвођачи су на томе зарадили око четири милиона динара, Поред тога, кроз откуп млека коопрантима је остало исто толико новца. Почетак ове године је, такође, обећавао добре резултате пословања, јер је у првом тромесечју остварен остатак од око 40.000 динара. Због настале ситуације на тржишту меса сада су прогнозе веома неповољне. Наиме, крајем прошле године, због поремоћаја на тржишту, задруга није била у могућности да прода 800 утовљених телади, па је исте уступила кооперантима на даљи тов. Сада, када су телад постала јунад и када треба реализовати производњу, задруга се нашла опет у веома тешкој ситуацији, јер је дошло до великог пада цена товљене јунади, чак за три динара по килограму. Да невоља буде већа, у међувремену, док је тов трајао, поскупео је концентрат. Ако се не буду нашла одговарајућа решења и премирао тов јунади, ова задруга ће остварити велики пословни губитак.

У међувремену, расправљајући о даљем развоју пољопривредне производње у Зеленом плану дошло се до података да су пољопривреници веома заинтересовани за ову акцију и спремни су да и поред кредита улажу и знатна средства у објекте и приплодни материјал. Но како се задруга, а и друге организације које се баве откупом и прометом стоке, сада налази у неизвесној ситуацији, стало се и са активношћу на реализовању програма везаног за Зелени план.

У овом колективу а и у Скупштини општине Љиг чине се посебни напори како би се превазишла садашња криза, како би се до сада узорна организација и даље заузимала оно место у привреди овог краја које јој припада. Могућности да се ови проблеми реше у радној организацији или Скупштини општине су никакве, мада је колектив задруге већ предузео конкретне мере за санирање ситуације. Смањени су лични дохоци преко 40 запослених радника. Но мерама колектива и Општине могу се тешкоће само ублажити, док је на осталим факторима, као што су привредна комора са својим фондом за сточарство. Републички и савезни органи са својим мерама и премијама за месо, су ти који имају одлучујући утицај да се ствари доведу у ред и пољопривредни произвођачи не изгубе поверење, као и задруге, тако и Зелени план.

Овај вредан колектив још није изгубио све наде и настоји да и даље развија односе са пољопривредним произвођачима, јер ако не буду нађена одговарајућа решења поставиће се питање треба ли пољопривредне радне организације да се баве пољопривредом или другим пословима.
( текст М. Сарић)

 

  1. август 1974.- Кажњен бојаџија из Белановице

Већ неколико година Драгојло Ђукнић из Белановице, љишка општина, власник приватне бојаџијске радње, окупља у својој кући људе склоне коцкању. Он им омогућије да се на миру картају у новац, да уз то по нешто попију и поједу. Он је све ове услуге наплаћивао, а у кућу су на печење и чашицу ракије свраћали и они који се не коцкају. Судија за прекршаје љишке општине „није имао разумевања“ за овакво Ђукнићево пословање па га је казнио новчаном казном од 5.000 нових динара.

 

9. август 1974, – Фудбалски турнир у Белановици

У организацији фудбалског клуба „Качер“ у Белановици ће се 17 и 18. августа одржати фудбалски турнир на коме ће учествовати љишки Спартак, лајковачки Железничар, Млади рудар са Рудника и домаћин Качер.

Ово је други турнир, који се одржава у Белановици у летњим месецима. Прошле године на турниру су учествовале исте екипе, а победник је био „Железничар“ из Лајковца.

Било је замишљено да се овај традиционални летњи фудбалски турнир одржава сваке године у другом месту. Међутим, с обзиром да се и ове године одржава у Белановици, сви су изгледи да се од првобитне шеме одустало. Одлучено је да победник добије пехар у трајно власништво.
(текст С. Минић)

21. август 1974. – Монографија о Белановици

Туристичко друштво „Змајевац“ из Белановице објавило је монографију о овом све посећенијем туристичком месту коју су написали професори Миодраг Јаћимовић и Момчило Радовановић. На 80 страна ова књига доноси низ занимљивих појединости из даље и ближе прошлости Белановице, као и податке о значајним личностима овог краја. Монографија је намењена како туристима тако и ученицима, као приручник за наставу из завичајне историје.

 

  1. септембар 1974. – На тову говеда зарадили „губитак“

Због изненадног пада цене стоци немогућност извоза, Пољопривредна задруга „Качер“ из Белановице нашла се у скоро у безизлазној ситуацији, јер није имала коме да прода утовљених 800 јунади

Пољопривредна задруга „Качер“ у Белановици, која је годинама многим пољопривредним организацијама из уже Србије била узор како се организује производна сарадња са индивидуалним пољопривредним произвођачима у сточарству, скупо је платила неочекивану кризу на тржишту стоке. У том тренутку она је у тову код пољопривредника имала око 800 расних јунади, а вредност ове производње износила је преко 10 милиона динара. Међутим, када је настала криза пласмана стоке, многе трговинске и прерађивачке организације почеле су да дижу руке од тих обавеза са циљем да и оне у овом послу што више ушићаре. прихватајући препоруку савезне Дирекције за резерве прехранбених производа да све произведене количине меса прода београдској индустрији меса „Славија“, Пољопривредна задруга у Белановици се обратила за помоћ овој, иначе, познатој раадној организацији која се бави производњом и прометом меса. У „Славији“ су, да би избегли откуп стоке по ценама које им не одговарају, тврдили да квалитет утовљених јунади не одговара. међутим, у Пољопривредној задрузи у Белановици су потажили друга решења, па су тако уз помоћ радних организација из Рашке, Чајетине, Ниша и Београда успели да пласирају свих 800 комада утовљене јунади. Купци су признали да је то најбољи квалитет и тако га платили.

У Пољопривредној задрузи „Качер“ у Белановици истичу да су им у напорима да преброде кризу много помогли пољопривредни произвођачи који су прихватили, иако је рок за тов јунади прошао, да и даље тове, док се не пронађу могућности за продају. Ипак, инжењер Раденко Ивановић, каже да због ових тешкоћа у продаји задруга ће претрпети пословне губитке у износу од преко 800.000 динара. Међутим, то није много када се зна колико се јунади и телади налази у тову и каква је криза код пласмана стоке. У овом послу многи произвођачи су и поред свих проблема добро прошли, али ће се онима који су имали губитке због продужног това надокнадити.

У задрузи верују да ће им у напорима да пребродее кризу помоћи и Скупштина општине Љиг и пословне банке. Мееђутим, све то не значи да ће се са овом производњом престати. Напротив, и даље ће се организоват тов јунади и телади у кооперацији са пољопривредним произвођачима, али ће се у овај посао улазити обазривије, одговорније и тражити могућност да се, уз коришћење других врста хранива за тов, појефтини производња.
(текст Ј. Стојић)

 

  1. новембар 1974. – ФК“Качер“ из Белановице јесеењи првак

Од овонедељних утакмица Лиге подручија Ваљево за сада је споран сусрет Качер – Илиџа пошто су се фудбалери Качера жалили због тога што нису модли да идентификују голмана Ваљеваца, јер он није имао при себи никаква документа. Иначе утакмица је завршена резултатом 2: 2 и то је био први игубљени бод Качера у јесењем делу првенства али је и поред тога освојио прво место на табели, и са великом залихом бодова (17) улази у пролећни део такмичења. Други је Тешњар са 14 бодова.

 

6.децембар 1974. – Удружује се пољппривреда у Љигу

Предложено удруживање пољопривредних задруга у Кадиној Луци, Белановици и Пољопривредног предузећа у Љигу. Удружене пољопривредне организације интегрисаће се са „Воћарпркоопом“ из Београда

Једна давњашња жеља и потреба пољопривреде љишког краја почиње ових дана да се остварује. Ради се о интеграцији три пољопривредне радне организације на територији општине Љиг. Према заједничком елаборату Пољопривредна задруга Кадина Лука, Пољопривредна задруга „Качер“ из Белановице и Пољопривредно предузеће Љиг треба да прерасту уосновне организације удруженог рада са самосталним жиро рачуном и својством правог лица. Уз то све три постојеће радне организације задржале би своју основну делатност а формирала би се и нова радна јединица „ заједничке службе“.

Овај елаборат налази се сада пред комунистима – пољопривредним произвођачима љишке општине који ће дати своје мишљење о њему пре него што то учине зборови пољопривредних призвођача у својим селима. У читав овај посао укључен је Општински политички актив, иницијатори посла су комунисти запослени у ове три радне организације.

Сагледавајући тренутно стање у пољопривреди Општине, кадровске могућности и опремљеност све три пољпоривредне организације, дошло се до закључка да свака од ових организација сама за себе није у могућности да обезбеди бржи пораст пољопривредне производље, као ни реализацију неких већих пројеката у развоју краја, поготово када се има у виду да је планом предвиђено да би раст пољопривредне производње у наредним годинама требало да буде 6 одсто па и више годишње.

О овим и другим питањима већ дуже времена се воде разговори. Запослени у овим радним организацијама, угалвном су опредељени за интеграционе захвате, поготово што је општа оцена, а то показује и рачуница, да ће овако удружена радна организација бити у могућности да знатно брже и потпуније оствари очекиване захвате у пољопривреди. Наиме, ради се о знатним улагањима у развој сточарства, а према првим проценама, овако удружена радна организација биће у могућности да обезбеди годишњи тов 5.000 јунади и дневно откупи 10.000 литара млека, што подразумева изградњу око 100 нових стаја за краве, уз улагање од око 11.000.000 динара. Уз то, програм заједничког развоја прдвиђа да се  у наредном периоду око 500 хектара засади шљивом, купином, јагодом и вишњом, за шта ће бити потрбно око 12. 000.000 динара. У циљу што потпунијег искоришћења и бољег пласмана производа са овог подручја и шире предвиђају се и улагања у прерађивачке капацитете, проширење млекаре, изградња хладњача и кланице. Оваква радна организација и планови развоја захтевају већу бригу о кадровима, што је и предуслов да се све ово оствари. Још једна прдност ове интеграције, за коју се очекује да ће бити спроведена до краја, у томе је што се даљим плановима предвиђа повезивање са „Воћаркоопом“ из Београда.

Очекује се да ће ова интеграција добити и подршку пољопривредних произвођача- комуниста који су се и раније залагали за то. Највећи број пољпоприврдних произвођача у љишкој општини позитивно је оценио настојања за удроживање пољопривредних радних организацијама и на њиховим органима самоуправљања лежи одговорност да овај веома крупан и можда пресудан посао за даљи развој овог предузећа, обаве успешно.
( текст М. Сарић)

 

21. фебруар 1975.  Незаборавни дан у Козељу

Из самодоприноса мештани села Козеља,изградили 5 километара пута. Становници овог вредног села неће више свакодневно пешачити по 5 и више километара до најближег села

Десети фебруар ове године сигурно ће се дуго памтити у селу Козељу, јер су Козељци тога дана престали да пешаче пет и више километара до најближе аутобуске станице. Тог дана Козељ је добио аутобуску везу са Љигом

Неколико година Козељци су били упорни у изградњи главног сеоског пута који је повезао центар села са асфалтним путем Љиг – Белановица. Овај пут у дужини од 6,5 километара сада има добру камениту подлогу, проширен је на 5 метара и пресут шљунком. Веше од половине пута је поваљано. Козељцима ће отварање ове линије и повезивање са Љигом много значити, јер ће им сада деца много брже и сигурније стизати у школу, лакше ће се доћи до лекара, до пијаце, робних кућа и свега онога што је свакодневна потреба.

Израдити овај пут није ни мало било лако, посебно ако се зна да је Козељ једно од најпасивнијих  села у општини Љиг, па и шире.

На иницијативу Месне заједнице, заведен је месни самодопринос од 15 посто на доходак, као и по пет радних дана за сваког способног члана домаћинства. Допринос је заведен на три године, а изградња овог пута је доказ да је одлука грађана успешно остварена. Аутобус ће сваког дана полазити из Љига за Козељ и обратно два пута.

Козељци су свечано прославили отварање аутобуске линије и први долазак аутобуса у њихово село. Било је весело, говорило се о резултатима и успесима, а и пило и јело у част ове радне победе. Свечаности су присуствовали представници друштвено-политичког и културног живота општине Љиг, као и представници   Аутобуског предузећа „Стрела“из Ваљева.

Сигурно да су веома заслужни за овај успех бивши председник Месне заједнице Козељ Грујица Павловић, као и садашњи председник Драгиша Пантовић, али је на свечаности у Козељу речано да су посебне напоре у довршетку пута уложили: Радиша Љ. Павловић, Радиша Илић, Радиша Д. Павловић, Рака Радовановић и Миливоје П. Павловић . Ових шест Козељаца су за дан утоварили 64 кубика шљунка у реци за посипање пута. Од омладинаца истакао се Милан Д. Миловановић.

Вредно је истаћи и то да се акција поправке путева у селу Козељ и даље наставља и да је на једном састанку грађана у засеоку Ранђићи сакупљено 40.000 динара са сеоски пут, да ће средства бити сакупљана и даље, да ће бити заведен и самодопринос у радној снази. Слична акција се одвија и у засеоку “Доброшева”. а тако ће бити и у другим крајевима.
( текст М. Сарић)

Аутобус "Стрела"

  1. март 1975. – Два милиона губитка задруге у Белановици

Пољопривредна радна задруга у Белановици “произвела” је прошле године око два милиона губитака. Они су настали углавном, на тову јунади. Уз помоћ Скупштине општине Љиг, пословних банака и осталих организација са којим ова задруга послује, губици ће током ове године бити санирани. Као што је познато ова Пољопривредна задруга из Белановице била је прошле године уговорила тов 1.400 јунади. Рачунало се да ће то донети лепу зараду, али због поскупљења сточне хране, отежане продаје говеђег меса и принудног задржавања товљене јунади у товилишту више од два месеца, губитак је био неизбежан, мада је задруга све коопранте обештетила. Дипломирани инжењер Раденко Јованчевић, директор задруге у Белановици каже, да ће, без обзира на све ово, задруга наставити са товом јунади, овога пута опрезније и одговорније

  1. март 1975.- Библиотека добија нове просторије

Ускоро треба да почну радови на адаптацији просторије за рад библиотеке у Белановици. Ову акцију преузео је Народни универзитет из Љига, у чијем саставу ради ова библиотека. Како се очекује, до краја ове године библиотека ће добити просторије и то у бившој згради Основне школе у овом месту под Рудником.

Према израђеном пројекту, адаптација треба да кошта око 200 хиљада динара. Већи део ових средстава обезбедио је Народни универзитет из својих фондова, а остало ће дати Месна заједница у Белановици и Републичка заједница културе из Београда.

Библиотека у Белановици ради као истурено оделеље љишке библиотеке. Она има своје читаоце и књижевни фонд од преко 3.000 књига. Претплаћена је на готово сву дневну и недељну штампу, а редовно сваке године обнавља и свој книжевни фонд набавком нових књига. Прошле године библиотеци је приступило око 200 нових чланова.

Читаоница ове библиотеке све више постаје стециште младих у овом месту. Међутим, како је она смештена у малој и доста неподесној просторији, њен рад је веома отежан. Због тога се већ поодавно указује потреба да јој се обезбеди боља и већа просторија. Но, како љишки Универзитет није сам могао да обезбеди потребна средства, решење је чекало све до данашњих дана.

Садашњи кораци Љижана и Белановчана управо указују да ће овај проблем бити трајно решен  на задовољавајући начин.
( текст С. Минић)

04. април 1975. Калањевци заводе самодопринос
У првом плану изградња сеоских путева

На збору бирача у селу Калањевцима  којем је у недељу присуствовало 150 бирача, поред разматрања материјала за седницу Скупштине општине највише времена посвећено је комуналним проблемима у селу. На предлог Месне заједнице збор је једногласно донео закључак о завођењу месног самодоприноса од 20 % на доходак у наредних пет година и 15 радних дана по сваком бирачу. Вредност месног самодоприноса за наредних пет година прелази износ од 1.500.000 динара. На збору је такође, прихваћен план Месне заједнице о пријоритету грађења сеоских путева четвртог реда за наредних пет година, с тим што што ће се највише средстава утрошити на централни пут до средине села који ће бити асфалтиран. Са овим и другим средствима биће изграђено више од 8 километара путева са тврдом подлогом, тако да ће ово село имати веома добре путеве до сеоског засеока, као и асфалт до Белановице.

Ово није први пут да бирачи овог села указују овако јединствену подршку и поверење предлозима Месне заједнице, а разлог за овакав однос мештана према предлозима Савета Месне заједнице треба тражити у исправној оријентацији у вођењу комуналне политике у селу, односно у доследно спровођеним закључцима збора од стране Месне заједнице и људи руководе овим пословима.

Овоме треба додати да су мештани овог села такође сопственим средствима извршили комплетну реконструкцију електричне мреже у селу, да им је Дом један од најуређенијих у овом крају, да су увели воду у школу и да су у свим овим збивањима и вођењу политике у селу најактивнији млади људи.

Треба  истаћи још и жељу мештана овог села да се референдумом заврши што пре ( изјашњавање грађана путем потписа почеће 6. априла), с тим што је закључак збора да ако у току активности у реализацији овог задатка – изградње путева, не буде довољно средстава од заведеног самодоприноса, да се одмах приступи завођењу додатног доприноса – колико то буде требало да се договорени послови заврше до краја.

 

  1. јун 1975. – ФК „Качер“ – нови првак

У последњем колу овогодишње првенствене сезоне Лиге подручја Ваљево Качер је у гостима победио „Рибникар“ са 3:1 и постао нови првак лиге са 30 бодова. Качер је све време играо стандарно у доброј форми. То је велики успех овог младог фудбалског колектива јер ће од идуће јесени бити у вишем рангу такмичења, Колубарско – подрињској зони. Вицешампион је „Тешњар“ са 28 бодова.

 

  1. јул 1975. – „Белан“ на новој локацији

Ради обезбеђења повољних услова за рад и развој „Занатско – производно предузеће „Белан“ у Белановици  гради нове пословне просторије. Радови су у току и за њих ће бити утрошено 3,5 милиона динара. Предвиђена је и набавка нове опреме у вредности од 1,2 милиона динара. Како се предвиђа „Белан“ ће и даље прерађивати метале и дрво и производити разне акустичне предмете.

 

  1. март 1976. – Нове просторије за библиотеку

Најкасније до маја биће завршени радови на адаптацији нових просторија за библиотеку „Стеван Марковић Сингер“ у Белановици. Библиотека ће располагати и читаоницом и просторилом за мање изложбе.

За адаптацију просторија до сада је утрошено 150.000 динара. Републичка заједница за културу дала је 100.000 а Општинска заједница 50 хиљада динара. Још оволико новца је потребно за набавко нове опреме, па ће док се средства не обезбеде библиотека радити са старим инвентаром.

Библиотека у Белановици располаже тренутно са 3.000 књига, Планирано је да се у наредним годинама овај фонд увећана 8.000 књига, ускоро ће се библиотека претплатити на још више дневних и недељних листова и часописа.

„ Желимо да створимо пријатан кутак у којим ће Белановчани моћи да задовоље део својих културних потреба, а ту ће наћи и разоноду,- каже Александар Јочовић, директор народног универзитета у Љигу, у чијем је саставу и библиотека „Стеван арковић- Сингер“ из Белановице“
(текст С. Минић)

 

  1. август 1976. – У Белановици гостију све мање

У домаћој радиности има места за 180 гостију, а у Туристичком друштву „Змајевац“, које се брине о њиховом прихватању и смештају кажу да сада у овој лепој варошици, не рачунајући одмаралиште „Бекао“, борави свега 15 пријављених гостију. Хотел помутио рачуне и најбољем стрелцу

Белановица, тихо и пријатно месташце, удаљено свега 19 километара од Љига, одувек је привлачила на своје пропланке људе жељне одмора. Овог лета је скоро без гостију. Од 180 места у домаћој радиности попуњено је према подацима Туристичког друштва „Змајевац“ које се брине о прихвату и смештају гостију, свега 15 места, не рачунајући одмаралиште београдске конфекције „Беко“. Наравно, овај податак све забрињава, како људе у Скупштини општине Љиг, тако и Белановчане који су већ деценијама навикли да дочекују уморне и испраћају освежене госте из свих крајева наше земље, а нарочито оне са плићим џеповима. Одговор на питање, зашто у Белановици овог лета нема гостију, потражили смо од Вељка Радовановића, председника Савета месне заједнице:

– Заиста тешко је наћи оправдање за ово шта се догађа са Белановицом, али верујте, ми смо најмање криви. Док је радила угоститељска радња у саставу Комуналног предузећа, и док је одмаралиште „Бека“ примало госте на храну, проблема скоро да није било.Међутим, откако је кафана затворена, а „Беко“ више није у могућности  да прима на храну и наше госте, све је кренуло низбрдо. Предузећа „Слобода“ у Љигу никако да изврши своје обећање и у Белановици, на месту где се сада налази затворена кафана, изгради мањи хотел у којим би се гости могли да се хране. Ми смо неколико пута тражили да се почне са градњом хотела. Увек смо од одговорних људи из „Слободе“ добијали одговор да је све припремљено, да је готов пројекат и да ће радови  почети. Они никако да почну, а колико знам део средстава је чак и обезбеђен. Ако и после свих обећања ништа не буде предузето, ми ћемо у интересу Белановице и њених мештана, који у туризму већ годинама остварују и део прихода, морати да тражимо другу организацију која би овде изградила неки угоститељски објекат. Таквих понуда већ имамо.

Све собе за преноћиште су категоризоване. Цена смештаја у собама прве категорије износи 32, друге 29, а у собама треће категорије 26 динара по лежају. То није много. Боравишна такса је два динара. Занимљиво је међутим, да нико од мештана, због заузетости пословима у пољу, не прихвата да за госте припрема  и храну. Гости, међутим, иако услови за то постоје, не желе да се бар на летовању „оптерећују“ овим пословима. И Скупштина општине Љиг је својом одлуком ове године опорезовала оне који издају собе, па је и то утицало да се понуда соба за издавање смањи. Иначе пијаца је добро снабдевена, цене нису превисоке. Проблем је једино у снабдевању хлебом, јер се Белановица овим производом снабдева из Љига, а приватна пекара је затворена. Приватне кафане, такођа, нису због непостојања услова у могућности да припремају храну.

О могућности прихватања гостију разговарали смо са Ристом Лазићем, управником одмаралишта Београдске конфекције:

  • Ми смо ранијих година, колико су то могућности дозвољавале, прихватали и остале госте да се хране код нас. Међутим, то више не можемо јер не дозвољавају капацитети. Можда ћемо моћи нешто да учинимо идуће године када проширимо наше одмаралиште, изградимо олимпијски базен и друге пратеће објекте, за шта ћемо инвестирати пет милиона динара.

Не би никако због свега што се овог лета догађа са Белановицом требало схватити да је све изгубљено. Напротив, и Скупштина општине Љиг, а и друштвено – политичке организације овог места морају учинити све да се у што краћем року стање поправи. Ту, пре свега, мислимо на изградњу хотела, боље снабдевање основним намирницама и на отклањање других недостатака. Само тада ће Белановица моћи,, на многобројна писма која и даље свакодневно стижу на адресу Туристичког друштва, да одговори: „Дођите, све је обезбеђено…“
(текст Ј. Стојић)

  1. август 1976. – Турнир „ Белановица 76“

Већ четврту годину узастопце фудбалски клуб Качер организује у августу фудбалски турнир. За овогодишњи под називом „Белановица 76“ који ће бити 14, и 15. августа предвиђено је учешће четири клуба и то Победа из Београда, члан Друге београдске лиге, Раднички из Рудаваца, Рибница из Мионице и домаћин Качер, који је у Колубарско- подрињској лиги.Играће се по куп систему. Победник турнира добиће пехар у трајно власнештво, као и пехар намењен и најбољем играчу и најбољем стрелцу турнира.

На овом турниру ФК Качер ће наградити ручним часовницима дугогодишњег играча и капитена екипе Милорада Војиновића, који се опрашта од активног играња, али се као положени тренер укључује у стручни штаб, као и играче  Илију Ракића, Милету Јовчића и Радишу Стојановића за сто одиграних утакмица у дресу Качера.
( текст М. Вијиновић)

 

  1. новембар 1976.- Интегришу се „7. јули“ и „Шумадија“

У Белановици је ових дана разговарано о пословању Трговинског предузећа „Шумадија“. Истакнуто је да су све тежи услови привређивања, замрзнута маржа, недостатак обртних средстава за покривање залиха и обезбеђење депозита за нова улагања у основна средства, отежали услове пословања. Предложено је да се решење за настале тешкоће тражи у интеграцији са предузећем „7 јули“ у Љигу. У љишком колективу су расположени да прихвате овај предлог и ако дође до његовог реализовања, Трговинско предузеће у Белановици би убудуће пословало као основна организасија удруженог рада „7.јули“.

 

  1. jун 1976. – Поздрави из Белановице

 Код нас у Белановици постала је традиција да другу Титу за његов рођендан упућујемо најсрдачније поздраве. Тако је било и ове године, двадесет трећаг маја.

Поређани на улици, мештани, ми ђаци и наставници узбуђено смо чекали долазак локалне штафете. Кроз колоне је најзад прохујао узвик: „Долазе“! Заиста, пред нама су се појавила ведра и насмејана лица пионира који су својим нежним рукама носили много цвећа симболизујући младост. Пропратио их је буран пљесак. Зауставили су се поред заставе и стола где су рекли име села одакле штафету доносе и предали је нашем председнику омладине. Затим је изашла група нешто старијих пионира који су, са пуно љубави и поноса у гласу, прочитали честитке за друга Тита. Биле су кратке и једноставне, али су потекле из топлог срца и својом искреношћу одавали су љубав коју гајимо сви ми за човека наше прошлости и наше будућности. Поздрави су донети из Калањеваца, Шутаца, Живковаца и Белановице а сви су ишли ка једној особи, ка Титу.

Грађани који  су пратили ову свечаност, изражавали су своје задовољство кроз аплаузе који су се низали један за другим. Са великом пажњом су слушали рецитал који је усладио после честитки. Рецитал је био леп и говорио је о највећим пријатељима који су некад постојали, а то су Тито и млади. Изашло је осам рецитаторки, гордих, у белим блузама и плавим сукњама. Дечаци су имали панталоне, а у реверима кошуље свима се налазила по једна велика мајска црвена ружа. Представљала је њихова срца која горе за Тита. У рукама су им биле корице боје крви која тече кроз њихова млада тела. Све је било лепо и свечано закићено мајем и младошћу.

На крају, група деце обучена у шумадијска одела извела је фолклорну тачку. Са веселим поскоцима, играјући по такту одушевили су публику и оставили велики утисак. После програма штафета је кренула у Љиг да се придружи Савезној штафети. Пионири су потрчали за њом желећи да докажу своју велику љубљв за Тита, домовину и младост.
( текст Биљана Михајловић, VII разред белановачке школе)

 

  1. новембар 1976. – Качер изненадио Љижане

ШК Спартак – ШК Качер 3,5 : 4.5

У деветом колу Друге шаховске, регион Шабац, одигран је локални дерби између шахиста Белановице и Љига. Помало неочекивано али сасвим заслужено, Качер је славио победу резултатом 4.5 : 3,5 али је вредно абележити и то да је овај меч протекао у правој спортској атмосфери што је иначе, до сада недостајало овим екипама у њиховим мешусобним окршајима.

Меч је одигран на Рајцу. По завршетку меча одигран је брзопотезни турнир на коме су награде освојили: Ђорђевић, Мартиновић и Љубас. Овај шаховски дан завршен је заједничким ручком у пријатељској атмосфери, што је сигурно добар знак да убудуће нећа долазити до неспоразума између ова два локална ривала. Протекло коло је уствари означило и почетак сарадње.

Појединачни резултати: Ђорђевић – Симић реми, Јовчећ – Хаџић  0:1 , Ивановић – Ђорђевић  0:1 , Гајић – Обрадовић реми, Петровић – Радовановић  1:0 , Мартиновић – Петронијевић  1:0 , Плавшић – Ивановић  реми, Лазић – Лукић 0:1.

 

  1. децембар 1976. – Качер – изненађење лиге

Јесењи део првенства у Колубарско-подрињској лиги је завршен а у управи и стручном штабу Фудбалског клуба „Качер“ из Белановице јасно је уочљиво задовољство због добре залихе бодова. Фудбалери су добили заслужени одмор, који ће им добро доћи, да нешто касније, са новим еланом приступе припремама за пролећни део првенства.

Симпатична екипа из Белановице заузела је четврто место и заједно са „Тешњаром“ предстевља најуспешнију скипу у овој лиги са ваљевског подручја. Несумњиво је да је то велики успех момака из Белановице. Он је утолико већи ако се има на уму да је овај фудбалски клуб обновљен средином 1973. године. За кратко време, захваљујући залагању и упорности, Белановчани су направили велики успех и изборили место у овом рангу такмичења и да добрим играма у јесењем далу првенства скрену пажњу на себе. Овакви резултати су последица добро организованог и вођеног тимског рада управе, стручног штаба и свих фудбалера.

Поред тога што је на последњој седници Извршног одбора клуба констатован успех, нарочито је наглашено да све то не сме ни у ком случају да завара и заведе младе фудбалере, које тек очекују велика искушења у наставку првенства. Сви су свесни да предстоји спортска борба која захтева потпуно ангажовање свих чланова клуба од којих љубитељи фудбала у Белановици очекују пуно. Они верују у своје љубимце у зелено-белим мајицама, па је и то разлог више да се у предстојеће окршаје уђе са пуним срцем и потпуно спремно.
( текст М. Војиновић)

 

  1. јул 1977. – У Калањевцима – Удружени младост и искуство

Да би помогли изградњу пута кроз село до места званог „Гај“ до Шутаца, омладинска организација овог вредног села организовала је омладинску радну окцију ОРА“ Калањевци 77“, па сада свакодневно на изградњи пута поред старијих мештана ради и тридесетак девојака и младића. Захваљујући тако удруженим снагама пут ће бити завршен ових дана, али се радови настављају и у другим засеоцима. Велика помоћ славковачког „Гранита“, ваљевске „Стреле“ и „Шумадија-пута“ из Крагујевца

У селу Калањевцима овог лета после недељних припрема, почела је поправка и асфалтирање пута IV реда од места звано „Гај“ до Шутаца у дужини од 3,5 километара. Посао, чији је организатор Месна заједница, а у акцију су се укључиле и све друштвено-политичке организације, није нимало лак. Треба у пуној сезони радова у пољу наћи времена да се гради и пут. Ипак, бриге су скоро нестале када су се појавили млади и рекли да и они желе, како то само младост уме, да помогну изградњу пута. Иницијатива је дошла у прави час и одмах прихваћена, па је организована радна акција “Калањевци 77“. Основана је омладинска радна бригада састављена од тридесетак бригадиста који живе и раде по режиму свих омладинских радних акција. Девојке и младићи из овог села долазе на радну акцију ујутру. У 7 часова већ почели су радови на траси. Ради се до 15 часова. Свакодневно се чита дневна заповест, најбољи омладинац тог дана на траси диже заставу на јарбол који је постављен испред задружног дома, пева се химна… После дана на траси, сви се враћају својим кућама или остају по подне у задружном дому на предавањима или игранкама.

Радна акција "Калањевци 77"
Радна акција “Калањевци 77”

Када смо прошле недеље посетили градитеље овог пота били смо заиста пријатно изненађени. Вијугава асфалтна трака која се од места званог “ Гај“ одваја од од пута Љиг – Белановица, већ је дубоко зашла у село. Поред пута лепо урађене банкине, аутомобил клизи асфалтом… А у центру села, код задружног дома, одјекује акцијашка песма, певају и стари и млади, јер кажу, када се тако удруже снаге све лакше и брже иде. О ацији брине читава екипа људи састављена од представника сруштвено- политичких организација села. Ту су свакодневно дежурни Слободан Ђукнић. предсадник Месне заједнице, Милинко Колаковић, секретар Месне заједнице, Александар Арсенијевић, а о Радовану Јоксимовићу, командиру ОРА „Калањевци 77“ и да не говоримо. Он има пуне руке посла:

У нашу бригаду свакодневно пристижу нове снаге. Поред девојака и младића из Калањеваца  долазе и из  других села, али и Ваљева, Аранђеловца, Белановице….Све задатке које добијамо извршавамо квалитетно и на време, наравно уз помоћ старијих другова. Биће и ударника. За сада се посбно истичу: Негослав Колаковић, Милован Догањић, Верица Срећковић, Мира Колаковић, Зоран Десивојевић, Светлана Ђукнић, Гордана Догањић, Божидар Данојлић и други

Од Ђукнића и Колаковића сазнајемо да изградњу пута помаже и Интересна заједница за путева у Љигу, али и мештани села који су завели самодопринос у нов пут и радној снази у трајању пет година и по стопи од 20 одсто на доходак од пољопривреде. Ове године завршиће се и асфалтирати око 3 километара пута, али недостаје још нешто сердстава, око 210.000 динара. Обећала је помоћ Интересна заједница за путеве из Љига али и Основна организација удруженог рада пољопривреде „Качер“ у Белановици. У Месној заједници Калањевци верују да ће им у помоћ притећи и остали заинтересовани да се пут заврши. Посебно истичу допринос Саобраћајног предузећа „Стрела“ из Ваљева, Основне организације удруженог рада „Транспорт и механизација“ која је на време превезла потребан грађавински материјал за изградњу пута, преко 1.500 кубних метара камена. Није изостала ни помоћ „Гранита“ из Славковице, а ни „Шумадија-пута“ из Аранђеловца, који су за иуградњу пута дали ваљак.  О

Радови на путу ће се наставити идуће године, кажу у Месној заједници Калањевци. Овај пут ће их повезати са путевима према Лазаревцу, али и према Белановици. Поред  овог градиће се и неколико колометара заселачких путева. ((( НЗ. Данас 2020. године још није асфалтиран део пута од Дома до пута Белановица-Лазаревац а пут Белановица- Калањевци је тотално хаварисан)

Њиховим завршетком, Калањевци ће добити много, јер већина домаћинстава има водоводе, телевизоре, аутомобиле, а решен је проблем напајања села квалитетном електричном енергијом.

Подстетимо још и то да се ово село по броју удружених земљорадника налази међу најбољима у љишком крају; да је познато по производњи меса и млека. Годишње  се за потребе домаћег и иностраног тржишта сада утови преко 3.000 грла говеда и произведе 30 вагона млека. Шансу за развој виде у сеоском туризму. Искуство које је у томе стекла Белановица- може само да им помогне.

Док смо напуштали Калањевце, иако је било недељно поподне а сунце пекло као ретко када, са трасе је одјекивала бригадирска песма…
( текст Ј. Стојић и С. Минић)

 

  1. октобар 1977. – Качер декласирао Спартака

 У оквиру такмичења Регионалне шаховске лиге, у недељу су се у Љигу састали стари ривали, љишки Спартак и Качер из Белановице. После заномљиве игре, која је обиловала многим узбужењима, гости из Белановице су забележили неочекивано високу победу резултатом 5,5 : 2,5

Појединачни резултати: Љубас – Хаџић 0:1 , Јовчић – Деспотовић 0:1 , Ивановић – Ђорђевић  реми, Гајић – Радовановић реми, Мартиновић – Обрадовић реми, Плавшић – Лкић 0:1 , Павловић – Ивановић 1:0 , Ивковић – Петронијевић 0:1 .

 

  1. октобар 1977. – Реми после тешке борбе – Качер – Борац (Лешница) 4:4

 У недељу је у Белановици у оквиру такмичења Регионалне шеховске лиге „Б групе“, домаћи Качер играо нерешено против солидне екипе Борца из Лешнице. Колико је овај меч протекао у оштрој борби сведочи податак да су само две партије завршене мирољубиво. Пажњу привлачи добра игра младог Деспотовића, који је успео да ремизира са мајсторским кандидатом Кикановићем.

Појединачни резултати: Деспотовић – Кикановић реми, Радовановић – Илић  0:1 , Стојановић – Добрић 0:1 ,Лукић – Ивановић  0:1 , Петронијевић – Враголић  1:0 , Радуловић – Онимус реми, Хаџић – Томић 1:0 , Ивановић – Лазић 1:0

 

25. новембарКораци од седам миља – Прича о Драгославу из Калањеваца

 Неко утиша музику на транзистору окачену о шљиву и за тренутак настаде тајац. Из групе људи, презаузетих послом око грђевине чији су се темељи тек назирали, издвоји се и приђе ми онижи човек у коме једва препознах Драгослава. Кад смо се последњи пут видели у Љигу, после свечаног пријема Септембарске награде, рекао је ;

-„Питај само за Драгу Ђукнића и лако ћеш ме пронаћи. “

Није погрешио. После сат и нешто вожње од Ваљева, на средокраћи путева према Руднику, Аранђеловци у Лазаревцу, стиже се у питомо шумадијско село Калањевце.

Осамосталио се Драгослав пре двадесетак година и вратио својим земљацима у Калањевце, са женом, неколико година радног стажа, скупљеног по фабрикама Аранђеловца и Земуна, и 2,5 хектара посне земље. Почео је од нуле и са сваштарском производњом – рекоше ми у Месној заједници- а ето , данас га сврставају у ред најбољих пољопривредних произвођача љишке општине. Септембарску награду коју је ове године добио на предлог својих другова, суседа и Месне заједнице, то и потврђује.  Тешко је одгонетнути тајну његовог успеха који заједно са сином има само осам разреда школе.

-Вредна је то породица – каже Слободан Ђукнић, председник Месне заједнице и магационер у ООУР“Качер“ у Калањевцима.
По цео дан су на њиви или нешто петљају по кући. Ево сад Драгослав подиже стају за тов 150 телади и први је који ће искористити средства Зеленог плана у Калањевцима. Узео је 250.000 динара за изградњу тог објекта, каже исплатиће се а ми смо у то убеђени.

Драгослав још мање сумња.Верује у своје краткорочне и дугорочне планове. Истина, вели он, тешко је бити под теретом кредита али да није њега ко зна кад би дочекао да има шест „сименталки“ , трактор, косачицу, вршалицу, апарат за мужу крава, ауто, телевизор, фрижидер … Има и 500 динара месечне отплате рате кредита. Јер само у овој години Драгослав је утовио 100 телади, свакодневно предаје Задрузи око 60 литара млека, а чардак и магаза крцати су пшеницом и кукурузом. Већ идуће године мењаће план производње. Волео би да се бави само сточарством. Зато планира да подигне неколико вештачких ливада. Сваштарењу ће рећи збогом, а у његовој новој штали наћиће се још десет нових крава племените расе. Чини се да је то специфично за Драгослава, па се нико овде у Калањевцима много не изненађује. Сви ћуте и чекају резултате нове „авантуре“ свог суседа, а онда ће листом кренути за њим.

Његовим стопама пошло је до сада око четрдесетак произвођача. Сад је то читава војска удружених а до пре десетак година Драгослав је био сам. На крају прошле године сви удружени су равноправо учествовали у расподели остатка дохотка ООУР „Качер“. Драгослав је међу онима који су добили највише јер и даје највише. Но, Драгослав је увек и међу онима који дају највише. Од месног самодоприноса до народног зајма, свуда је Драгослав први…

У Калањевцима се радо и са поносом прича о летошњој редној акцији „Калањевци 77“. када је урађено 3,5 километара асфалтног пута кроз село. Својски су тада запели Миодраг Јоксимовић, Живомир и Живко Колаковић, што никако не умањује улогу осталих нештана. И Дргослав је доста уложио у тај пут. Чак је цео износ самодоприноса уплатио у једној рати, мада асфалт није досегао и до његове куће.

Јесен у Калањевцима доста личи на јесен у другим селима. За Драгослава и његове уклућане: жену Лепосаву, сина Михаила, снају Бранку и унучад Славицу и Драгана то је тренутак привидног затишја у послу. Истина нађе се још по који послић у штали и ништа више. Време се углавном проводи поред малог екрана, гледајући у свет о којем се у Калањивцима мало зна.

Има, веле они, понешто и за нашу душу“.

И док се тако уз шумадијски чај друштво забавља, Драгославу за тренутак одлута мисао међу вечита питања која га муче. Хоће ли се планови остварити? Хоће ли извући макар оно што је уложио?
И хоће!  Он мора успети, јер друкчије не уме.
( текст Бранко Обрадовић)

17. март 1978. – Пошумљавање Осоја  

На иницијативу ООСК у Белановици а у част Једанаестог конгреса СКЈ у Осоје се подиже смречева шума на површини од 6 хектара. Посадиће око 30.000 садница смреке које је обезбедио покрет горана из Љига. У акцији поред комуниста Белановице учествују и ученици и наставници белановачке школе и чланови осталих друштвено-политичких организација.

 

  1. март 1978. – Земљорадник – робни произвођач

За непуну годину број удружених земљорадника порастао од 30 на 103.
Остатак дохотка подељен удруженим земљорадницима сразмерно учешћу средстава рада у осваривању дохотка
Петроније Стојановић, удружени пољопривредни произвођач добио 13.340 динара

На Скупштини удружених пољопривредних произвођача ООУР“Качер“ из Белановице, одржаној прошле суботе у селу Живковцима, усвојен је извештај о раду ООУР“Качер“ за 1977. годину и прихваћен Програм рада за 1978. годину. Поред тога, Скупштина је једногласно прихватила предлог расподеле остатка чистог дохотка удруженим земљорадницима у износу од 149.000 динара, издвојеном по завршном рачуну за 1977. годину.

Раду Скупштине, поред стотинак удружених земљорадника, присуствовали су Војислав Аврамовић, председник Регионалне привредне коморе, Драган Јокић, председник Регионалног задружног савеза, Филип Карић, секретар Регионалног фонда за унапређење сточарства, Славољуб Милојевић, председник СО Љиг, представници друштвено-политичких организација општине и бројни пословни сарадници.

  • Протеклом пославном годином – нагласио је Јован Марковић, директор ООУР „Качер“ из Белановице – можемо бити изузетно задовољни, тим пре што је остварени укупан приход од око 35 милиона динара, за 60 одсто већи од укупног прихода оствареног у 1976. години. И доходак је увећан за 85 одсто и износи 4,5 милона динара. Пораст ових економских категорија знатно је изнад планираног, а резултат је велике ангажованости свих материјалних и људских потенцијала у овом делу удруженог рада.

Постигнути резултати охрабрују, првенствено у смислу даљег унапређења производње на индивидуалним поседима, проширења материјалне основе рада, проширења асортимана робе и њеног откупа, продубљивања и развоја самоуправних социјалистичких односа између ООУР „Качер“ и удружених пољоривредних произвођачаи, свакако, још већег ангажовања на даљем удруживању земљорадника. За те планове, чини се, најбоља гаранција су средства издвојена у пословни фонд (656.000. динара), средства намењена за унапређивање материјалне основе рада код удружених пољопривредника (140.000. динара), примена Закона о удруженом раду и Закона о удруживању земљорадника, чији се преднацрт управо ових дана налази на јавној дискусији.

Подсетимо ли се да је почетком 1977. године било свега 30 удружених земљорадника, а данас ООУР „Качер“ удружује рад са 103 индивидуална пољопривредна произвођача, намеће се закључак да је опредељење земљорадника овог краја потпуно јасно.

Само у предходној години удружени земљорадници ООУР“Качер“ испоручили су домаћем и иностраном тржишту око 815.000 литара млека, 2,200 комада утовљеника и 520 грла јунади. заједничком производњом са удруженим пољопривредним произвачима, а на основу самоуправних споразума, вишегодишњих уговора о сарадњи и једногодишњих уговора о појединим видовима производње, остварен је доходак у износу од 1.202.000. динара. Права на ова средства остварило је 58 удружених земљорадника, који су до децембра 1977. године потписали самоуправне споразуме са ООУР“Качер“. Тако је произвођач  Петроније Стојановић добио 13.340 динара.

У наставку рада Скупштине подељене су новчане награде и златни часовници радницима ООУР „Качер“ који су у овој радној организацији провели десет и више година.
( текст Б. Обрадоввић)

 

  1. јун 1978. – Белановица добија нови водовод

Ових дана почела је изградња новог водовода у Белановици. Инвеститор радова је Месна заједница Белановице, а вредност укупних радова је преко 2-500.000. динара.

Треба рећи да Белановица има водовод од 1922. године али је убрзани развој овог места захтевао да се изгради већи и савременији водовод. Средства за изградњу водовода обезбеђена су из самодоприноса радних људи и грађана, од појединачних прикључака домаћинстава, помоћи радних организација из Белановице и срестава кредита. Планирано је да основни радови буду завршени у овој години, док би се преостали радови завршили у наредној години.

Белановица ће, осим тога, у овој години добити савремени хотел са 40 лежајева, асфалтираће се неке улице и отворити нова пошта
( текст М. Сарић)

 

  1. јул 1978. – Изградња прве фазе водовода у Белановици

Белановица је изградила водовод 1926. године. Пошто је водовод стар а потребе превазишле његов капацитет, то се већ дуже време осећа потреба изградње новог водовода. Због недостатка воде и техничке неопремљености, снабдевање водом Белановице постало је све критичније. Овај се недостатак осетио још изрежајнији последњих година, када се Белановица почела нагло ширити.

Увиђајући недостатак у снабдевању водом, Савет месне заједнице и друге друштвено-политичке организације покренули су код грађана питање изградње новог водовода, који ће подмиривати потребе у снабдевању водом. После вишеструких договора, дошло се до закључка да се почне са припремама за изградњу новог водовода.

Извори финансирања изградње новог водовода су: самодопринос на личне дохотке од 2%, на катастарски приход 15%, за пет година. Други део финансирања је учешће радних организација а део је добијен из Скупштине општине.

Пошто су средства обезбеђена, ових дана почели су радови прве фазе изградње водовода који ће бити завршен до октобра 1978. године.

Изградњом новог водовода у Белановици створиће се услови за бржи развој Белановице а посебно туризма који је и те како важан за даљи развој Белановице и околине.

  1. јул 1978. – У Белановицу по мир и лепоту

Изванредни услови за одмор у миру лепе варошице
У домаћој радиности (120 лежаја прве категорије) пансион 100 динара дневно
Модерно хотелско здање, базен за купање, услови за лов, риболов и друге облике рекреације

Смештена у центру качерске долине, чија питомина домаша северну и западну подгорину планине Рудник, а на западу допире до повленских венаца. Белановица ових јулских дана представља прави изазов за све оне који воле мир и лепу природу. До ове по много чему занимљиве варошице у љишкој општини није тешко доћи. Од Ибарске магистрале треба прећи само 16 километара асфалтног пута, па се наћи у чистом брдско-планинском подручју чије богато зеленило почиње да се издашно разлива у Шумадију за коју мештани кажу да почиње овде, на изворима праве лепоте.

Добра вода и чист ваздух разлог су што је Белановица још пре Другог светског рата била позната као тихо и пријатно место, где се могао лепо провести одмор. Због тога још 1934, године овде људи почињу са организованим туризмом, са малим амбицијама и веома скромним могућностима. Поуздавали су се само у лепоту природе. Међутим, значајан датум у развоју туризма представља 1957. година, када је основано туристичко друштво „Змајевац“, а годину дана касније Белановица је и званично проглашена туристичким местом.

Има пуно разлога што овде расту туристичке амбиције и што се настоји да се гостима, поред природних лепота, пружи и нешто више. У том се у извесној мери успело, али свкако може и боље и више. Пажњу привлачи податак да је „Змајевац“ у два наврта довио републичка признања – Златну значку као једно од најбољих друштава у Србији у погледу развоја сеоског туризма.

Ових дана разговарамо са Вељком Радовановићем, преседником месне заједнице о Белановици и њеним могућностима да окупи што већи број гостију.

—Сада имамо веома добре услове за развој туризма. У домаћој радиности постоји 120 лежаја прве и 30 друге категорије. Одмаралиште београдског „Бека“ располаже са 100 постеља, и оно је отвореног типа што значи да могу да га користе сви уколико није попуњено радницима „Бека“. У стању смо да задовољимо свачији укус, јер је у домаћој радиности цена комплетног пансиона само 100 динара дневно. Међутим, још увек смо, изгледа, недовољно чувени, а жеља нам је да се што више користе ови изванредни услови за одмор, јер овде је чиста и зрдава вода, о приподним лепотама је сувишно говорити, тако да ко жело мир – нека дође у Белановицу

Дугогодишњи туристички радник, једно време и председник „Змајевца“ Споменка Дражић, живо објашњава да Белановица има изузетне природне услове за развој туризма:

— У домаћој радиности имамо све што је потребно. Гост може да бира: комплетан пансион, само преноћиште, а да се храни у одмаралишту „Беко“, или сам да припрема храну. Тренутно у Белановици има око 60 гостију у приватном смештају, а у „Беку“ око 40. Ових дана треба да се отвори и новосаграђени хотел који су инвестирали љишка „Слобода“ и ООУР БИП- из Београда. То је најмодерније здање са 240 ресторанских седишта, што ће свакако битно допринети остваривању наших амбиција, које, разуме се нису мале. Имамо разлога да од туризма очекујемо више, пошто су ту бројни услови који могу да задовоље савременог госта: базен за купање, спортски риболов, планинарење и томе слично. И што је веома важно – до сада су гости одлазили задовољни из Белановице.

Остаје утисак веома јасан: то су изузетне лепоте шумовитог и брдовитог качерског краја, чист ваздух и добра вода- управо све оно што може да привуче поштоваоце мира и тишине у скоро идиличном пејзажу једног гостољубивог краја, чији људи искрено желе и имају шта да понуде од сира и кајмака, уз добру ракију, разуме се, па до качерских специјалитета и најсавременијег менија у модерном хотелском здању.

 

  1. јул 1978. – Пријатељска утакмица између Квалитетне општинске лиге Ваљево и ФК „ Качера“

У Белановици ће се 30. јула, са почетком у 17 часова одиграти пријатељска утакмица између репрезентације Квалтетне међуопштинске лиге Ваљево и домаћег „Качера“. За репрезентацију ће играти: Маровић, Јеж, Мирковић и Недић (ЗСК). Савић и Милошевић (Подгорка), Мештеровић, Јевремовић  и Хамзић ( Задругар- Лајковац), Јестрић, Павловић и Степановић (Д. Туцовић- Ћелије), М.Митровић и Бојић (Рибница), Пиргић (Тешњар), Петровић и Симић (Радник – Уб). Седић и Милановић (Дебинац-Јабучје) и Јеротић и Ђурђевић (Занатлија – Ваљево).

 

  1. септембар 1978. – Белановица, мека викендаша

О активности становника Месне заједнице Белановице нема шта да се прича. Треба, једноставно, доћи и видети. Многи су већ тако урадили: дошли су, видели и –остали! Да, управо тако: остали.

У овој варошици са око 400 становника, смештеној  на обронцима Букуље и Рудника, а делом расплинута по качерској долини, само за последњих неколико година никло је преко 150 викендица, тако их бар овде зову, а у ствари, реч је у пространим станбеним зградама расутим по оближњим воћњацима, ливадама и шумама свуда… Никла су нова насеља, препуна кућа различитих стилова и интересантних облика. Ту су и лепо урађени воћњаци и баште пуне цвећа. Све то одаје, пре би се рекло, слику једног туристичког насеља, него варошице са само привидном незаинтересованошћу за развој туризма.

Тако нам је отприлике говорио и Вељко Радовановић, председник савета месне заједнице Белановица, који је тог поподнева, мада је на годишњем одмору, пристао да каже коју реч о раду и активности својих суграђана, о ономе што смо долазећи у Белановицу и сами могли да приметимо.

Истина, главна улица у варошици је, вероватно по угледу на већа насеља, са још видним ракама тек затрпаних цеви, урађених тротоара, што само употпуњује утисак да је Белановица, у овим врелим августовским данима, велико градилиште. Гради се најчешће сопственим снагама и средствима, али ни помоћ са стране не одбијају. Тако су например, док се у Месној заједници „ковао план“ о изградњи новог и замени старог, већ дотрајалог водовода још из 1926. године, сви власници викендица и управа београдске Конфекције „Беко“, која овде има одмаралиште за своје раднике, понудили новчану помоћ за реализацију ове идеје. Од тада до данас урађени су каптажни радови и главни цевовод, колико је и предвиђено за прву фазу. А кад водовод буде готов, биће то, како нам рекоше, негде крајем идуће године, подмириваће потребе 10.000 становника за наредних 20 до 30 година.
( НЗ. данас,  2020. године водовод још није завршан. Нов цевовод је постављен а прикључци до објеката не !!)

А за непун , месец дана, на оближњем брду званом Ковиљача, пустиће се у рад телевизијски репетитор, такође дело мештана Белановице, створено на иницијативу Месне заједнице и свих друштвено- политичких организаљција. И у овом случају није изостало учешће повремених становника Белановице  и свих радних организација. Грађани су већ имали неколико радних акција на уређењу пута и простора око рапетитора. Тако ће, ето, и слика са малог екрана, али овог пута знатно јаснији лепша стићи у готово све домове Белановчана.

А само пре неколико година молили смо новинаре да не пишу и не хвале наше место- готово нас изненади својим размишљањем Вељко Радовановић—јер заиста нисмо имали шта, осим воде и ваздуха, да понудимо путницима- намерницима. А данас…

Данас је, у то смо се сами уверили прошетавши са домаћином кроз Белановицу уздуж и попреко, ситуација сасвим друкчија. . За Дан ослобођења Белановице ће се отворити тек завршени хотел, а пресецањем, изградњом и асфалтирањем улица ( ови радови су већ у пуном јеку) „човек ће се блата ужелети“. Нова, тек израђена пошта, бензијска пумпа на раскрсници три регионална пута и улично светло које се управо поставља, уз све оно што је до сда урађено, допринеће, свакако, да Белановица већ сутра постане место које се памти и радо посећује…
( текст Б. Обрадовић)

 08. септембар 1978. – Забавни живот у Калањевцима

Основана организција Савеза социјалистичке омладина Калањеваца, и убраја се најактивније организације у љишкој општини. Овог лета омладинци су преуредили и адаптирали салу Дома културе а затим позвали у госте познате естрадне уметнике. До сад су у Калањевцима гостовали браћа Бајић, Уснија Реџепова, Анђелка Говедаревић и ансамбл „Ђердан”.

Овај потез омладинске организације на најбољи начин потврђује намеру мештана Калањеваца, с обзиром на то да у последњих неколико година озбиљно прионули на комуналну изградњу села, да се оваквим начином живота још више приближе граду.

8.септембар 1978.- нова ђачка кухиња у Белановици

Током овог месеца почеће изградња модерне ђачке кухиње у Основној школи у Белановици. У објекту површине 427 квадратних метара припремаће се  дневно око 250 оброка. Кухиња ће бити опремљена најсавременијом опремом, уз потпуни магацински простор и парно грејање.

Средства у износу од 3.600.000 динара, колико ће коштати изградња и опремање овог објекта, обезбедиле су Републичка СИЗ дечије заштите, СИЗ основног образовања и СИЗ дечије заштите општине Љиг.

Очекује се да ће кухиња бити завршена почетком идуће године.

 

  1. септембар 1978. – Нови хотел у Белановици

Поводом септембарских свечаности у љишкој општини, у Белановици је отворен хотел „Качер“, први објекат ове врсте у варошици која тек стиче афирмацију у туристичком свету.

Хотел Б категорије, има 35 лежаја, а грађен је у стилу шумадијских мотива из прошлог века, који су вешто укомпоновани у јединствену архитетонску целину.

Туристички радници Белановице и шире заједнице уступили су, на самом почетку свог рада. београдско конфекцији „Беко“ локацију на којој је касније подигнуто одмаралиште капацитета око 100 лежаја.

Затим је формирано Туристичко друштво „Змајевац“ па се одмах почело са планским развојем туризма. У домаћој радиности већ је обезбеђено око 150 лежаја.

Додају ли се овоме изврсни услови за риболов на Качеру и оближњем Гарашком језеру, као и богата ловишта разноврсне дивљачи, тек тада се употпуњује туристичка панорама Белановице и качерског краја.

 

9.фебруар 1979. – Ђачка кухиња у Белановици

У Белановици ових дана почиње градња савремене зграде за ђачку кухињу. Према речима Момчила Радовановића, директора основне школе, капацитет кухиње, опремљене најсавременијим урешајима, задовољиће потребе свих ученика школе.

Предрачунска вредност радова износи око 3.000.000 динара. Средства су обезбедиле интересне заједнице дечије заштите СР Србије и општине Љиг. Када се кухиња заврши, сви ученици школе свакодневно ће добијати топли оброк.
( текст М.Сарић)

 

  1. фебруар 1979. – Качерске легенде

„ Качерске легенде“су књига која се недавно појавила у издању Туристичког друштва „Змајевац“ из Белановице. Њен саржај чини 120 причица збележених у качерским селима Калањевци, Живковци, Драгољ, Босута, Шутци, Пољанице, Козељ и Трудељ. Њима је описан настанак ових села, а такође и назива појединих заселака, фамилија, брда, шума, њива, извора….

„Неки Турчин Мемед- каже једна од легенди- волео је много козије млеко и бели мрс од козијег млека. Зато је читаво једно село испод Рудника само за њега гајило козе. Оне су се тако биле помножиле, да су све лишће једне године побрстиле, па се дрвеће посушило и село остало пусто. Због тог Турчина Мемеда и његових сијасет коза, прозову ово село Козељ“.

„Качерске легенде“ су шеста књига Миодрага Јаћимовића, професора књижевности и писца који је рођен у Моравцима код Љига, а живи и ради у Чачку. Раније је написао историјске монографује „Арсеније Лома“ , „Лазар Мутап“ и „Белановица“, роман „Без лета“ и збирку приповедака „Моји људи“. „Ако ове легенде, истиче Јаћимовић у предговору своје најновије књиге, прихвате читаоци, објавићу касније још једну или две књиге из осталих качерских села“.

Да обећање и испуни подстиче га Бранко В. Радичевић који му у једном напису у „Борби“ поручује да пожури „јер и у овим причицама, које записа од казивача, осећа се како се тањи народно памћење. Преци измишљали и китили причу, потомци се присећају и упрошћавају казивања. Још мало па ће се  и та нит прекинути. Село одавно не приповеда. Нема кад. И прилике су се измениле. Сад други причају, село ослушкује“.

Да настави започето записивача охрабрује у уводном слову и песник Мића Данојлић: „Човек, нарочито ако је и сам Качерац, не може остати равнодушан пред племенитим настојањима Јаћимовићевим да побележи оно што, одавно заморени, испитивачи народног живота нису стигли да запишу. Сутра већ, за то ће бити доцкан. Модеран живот одавно је протутњао качерском долином, а сад се пење у брегове“

„Качерске легенде“ су књига какве се и о другим подручијима нашег, ваљевског краја итекако могу направити.
(текст написао Здравко Ранковић)

 

6.април 1979. – Прекид утакмице у Белановици

У Белановици је одиграно само 25 минута утакмице,  13. кола Квалитетне међуопштинске лиге Ваљево, Качер – Дабинац (Јабучје). Гости су водили са 1:0 а судија Предраг Павловић из Ваљева досудио је индиректан ударац у корист Дабинца на ивици шеснаестерца домаћих. То је био довољан „разлог“ да га фудбалер  Качера Тома Благојевић удари песницом. Њему се придружио и И. Ивков. Судија Павловић је наравно одсвирао крај сусрета а онда су га напали готово сви играчи домаћег тима. Да није било разумних гледалаца и некадашњег фудбалера овог клуба Миће Војиновића, ко зна како би делилац правде прошао.

Коментари нису потребни. На потезу су Такмичарски и Дисциплински органи Удружења клубова Посавско-подунавске зоне и Квалитетне међуопштинске лиге. Казне за изгреднике и клубове, треба да буду ригорозне. Дивљању на фудбалским теренима морало би се стати на пут. Ако друге мере не помажу – искључење из такмичења клубова чији играчи крше норме спортског фер-плеја, сигурно ће помоћи.

 

  1. април 1979.- Казне за изгреде у Белановици

На заједничком састанку представника друштвено-политичких организација Белановице, ФК Качера, Удружења клубова Квалитетне међуопштинске лиге и Судијске организације, осућени су инциденти на утакмици 13, кола: Качер – Дабинац. Закључено је да треба бирати ново руководство спортског друштва у Белановици на делегатском принципу. Једногласно је одлучено да се из ФК Качер искључе и доживотно дисквалификују виновници нереда Т: Благојевић и И. Ивков. Остали играчи, њих 11, мораће да доставе писмене изјаве како би се разговарало о њиховој кривици. Скинута је суспензија терена па ће Качер недељну утакмицу са Тешњаром играти у Белановици.

 

  1. мај 1979.- Промовисн први број „Љишко – качерских новина“

У уторак 29. априла, свечано је промовисан први број „Љишко – качерских новости“ , оснивач је Скупштина општине Љиг и лист има информациони карактер. Излазиће један пут месечно у тиражу од 3.000 примерака. Лист ће бити бесплтан.

 

17.август 1979.- Слогом и марљивим радом- забележено је у Калањевцима

Већ чувени одгајивачи стоке
Ту је удруживање показало своје предности
Садржајан рад друштвено-политичких организација

Село Калањевци налази се у побрђу Рудника на седокраћи три региона: подрињско- колубарског, шумадијско-поморавског и београдског. Од већих центара: Љига, Лазаревца и Араншеловца удаљено је двадесетак километара. У Калањевцима се из Ваљева стиже асфалтним путем преко Белановице.

— Калањевци сада имају 210 домоваи око 1000 житеља, рече нам после поздрава Милинко Колаковић, предедник Савета Месне заједнице. Крај је брдско планински, готово пасиван, међутим по резултатима оствареним у сточарској производњи – Калањевчани имају чиме да се похвале.

 – Свака би задруга желела да има такве пољопривредне произвођаче, такве удружене земљораднике као што су Калањевчани – додаје Радош Јовановић, руководилац пољопривредне производње Задруге „Качер” у Белановици основане 1938. године.

– Ево и неких података: У Калањевцима се тренутно 28 домааћинстава бави товом телади до 220. килограма. Од 4000 товљеника годишње Калањевчани утове 2500 комада. Удружени земљорадник Драгослав Ђукнић сам утови 750 комада. Ми годишње од произвођача преузмемо готово милион литара млека, трећина је произведена у Калањевцима.

Код школе изграђене још 1932. године, били су и удружени земљорадници: Драгослав и Милета Ђукнић, Славиша Догањић…

Знаш како, вели Драгослав, ја са задругом сарађујем преко 20 година, од производње пилића и јаја, преко това свиња и телади, до производње млека. Јунад товим 10 година. Прошле године сам уз помић кредита из Зеланог плана подигао објекат за 250 товљеника у турнусу, За мој рад, од туре, остане ми чисто око седам милиона динара. Иначе, ово ми је трећи кредит. Да ли сам се покајао? Јок! Нисам се ни плашио кредита, сада градим шталу за 12 крава. Кад бих кућу правио онда ми се не би исплатило. Чим правим стају за стоку, ту је одмах продукција и имаш корист…

И ја товим јунад – каже Славиша Догањић

Од 1969 подгајио сам 1700 комада а угинућа није било. Нисам имао нарочитих услова за тов до сада. Подигао сам товилиште мањег капацитета, за 50 комада у турнусу, сам – син ради у Аранђеловцу , а и године су ту. Сад ми је лако па ћу мало да се окренем воћарству. У Љигу се гради фабрика кандираног воћа, треба сировину обезбедити.

Са 29 година колико ми је сада убрајам се у ред млађих удружених земљорадника који су остали верни пољопривреди- представља се Милета Ђукнић. Удружен сам, наравно. Да ли сам задовољан сарадњом? Јесам! Међутим ипак је то све ново, још сам на проби и ја и Задруга. Има као и у сваком послу ситних проблема. Поверење је ту, неспоразуме лако отклањамо.

Можда је вредноћу и радност Калањевчана најбоље окарактерисао, сада већ пензионер Божа Лукић, упадицом:

– У овом селу кафана никад није могла да се одржи, нема је ни данас.

Рецимо да су мештани Калањеваца струју у своје домове увели 1985. године, пут је прављен 1955 а асфалтиран 1977. године. Воде има готово на сваком кораку па је преко 70 домаћинстава увело воду у куће, ту су купатила, машине за прање рубља. Живи се безмало као у граду.

Месна заједница, партијаска организација, ООССО, Месна конференција ССРН – у Калањевцима су стварно организован фронт социјалистичких снага. Све акције се добро договарају, још боље спроводе.Тако је реконструисана електрична мрежа, подигнуте трафо станице, тако ће бити ускоро асфалтирани и заселачки путеви.

Наша ООСК сада броји 27 чланова што је свакако мало за број становника у селу.- оцена је секретара Слободама Ђукнића. У прошлој години примили смо 5-6 нових чланова. И даље радимо на укључивању младих људи, земљорадика првенствено. Значајно је да су нам комунисти носиоци активности у Месној заједници, у другим друштвено-политичким организацијама.

– У Калањевцима постоји ООССО која броји 28 чланова – речи су секретара Милована Догањића.

Већи број омладинаца налази се на школовању у Београду, Ваљеву, Љигу, Аранђеловцу, где су и повезани у ООССО. Од акција је најважнија она из 1977. када смо, уз помоћ старијих другова, радном акцијом  асфалтирали 2,5 километара пута. У Дому културе велику салу користимо за игранке и приредбе, у малој сали лети ради диско клуб. Сваке године припремамо по неколико омладинаца за пријем  у СК, бавимо се питањима уређења животне средине, обележавања датума значајних за нашу историју.

Утисак је понет из Калањеваца да ће мештани овог села и даље марљивим радом и сложно као и до сада, градити боље сутра, себе ради и потомака својих.
(текст Бранко Вићентијевић)

  1. септембар 1979 – У Белановици отворена нова аутобуска станица

Поводом дана ослобођења Љига у Белановици је отворена нова аутобуска станица уз присуство Војислава Андрића, потпреседника Скупштине Србије и посланика Леве коалиције, Љубивоја Давидовића, посланика из Леве коалиције, Драгана Марковића, посланика СПС-а, Милана Обрадовића, директора РЕИК „Колубаре“. Говорио је Миодраг Старчевић , председник општине Љиг а станицу је отворио Бранислав Толћ, директор“Стреле“ из Лазаревца. Вреданост станице је два милиона динара. Зграду нове станице освештали су свештеници белановачке цркве  и суседних парохија. КУД“Лука Спасојевић“из Љига  извео је пригодан програм
(НЗ станица никад није прорадила нити је до 2020. године дошао или отишао један аутобус. Касније је ту било Комунално предузећа из Белановице и затим је продата Бобану Башкалићу, приватнику)

 

  1. октобар 1979. – „Белан“ није усамљен

Сто петнаест запосланих, махом приучених радника, остварује у белановачком „Белану“ – погону за производњу дрвене амбалаже за индустријски утовар – седамнаест милиона динара годишње. Реч је о укупном приходу, а веома јасни развојни планови представљају једну од гарантија да ће овај колектив, у наредним годинама, увишестручити помињану бројку.

Истовремено, пример „Белана“ сведочи и о мноштву могућности за промишљен развој мале привреде, али и о зналачком подстицају од стране Месне заједнице – будући да је ова радна организација израсла из нејаког белановачког комуналног предузећа.

Ових дана у „Белану“ је почела изградња сушаре за дрво, уз истовремено уређење приступних путева, који представљају карику у технолошком ланцу – од дотура обле грађе, до отпреме готових производа. У „Белану“ смо видели да и сам избор технологије може бити ефектна стабилизациона мера. Наиме, за погон будуће сушаре за дрво неће се користити мазут ни електрична енергија, већ струготина – чије депоновање, је до сада, представљало готово нерешив проблем за радне људе овог колектива.

Нова сушара ће омогућити ширење производног асортимана, односно израду такозване „дрвне галантерије“, предмета за употребу у домаћинству, што ће, верује се, омогућити и извозне послове не малог обима.

— Бројне су могућности за пласман оваквих производа, нарочито ако се они буду наметнули и својом лепотом, а за то ће се побрихути стручњаци за уметничко обликовање! – рекао је Милош Дражић, директор ове организације удруженог рада- Јер, шансе „Белана“ управо и јесу у оваквом, тимском креирању сваке производне јединице!

Ипак у развојним плановима „Белана“, на првом је месту производна хала. Њена изградња, која ће ускоро почети, и створиће услове да се под једним кровом нађу дрвно- преређивачки и електро-метални погон, који сада ради у, не баш, одговарајућим просторијама, а поред производње уређаја за напајање нужног светла (на степеништима станбених и пословнин зграда), исправљача разних снага за пуњење акумулаторских батерија, алармних и сигналних уређаја, бави се и склапањем издувно- усисних колектора за потребе копарских фабрика аутомобила.

Све ово само потврђује закључак да су доиста неисцрпне могућности у којима мала привреда може потражити и пронаћи основе за потстицаје за свој развој.

А пример „Белана“ није усамљен у љишкој општини, иако је, за сада, најречитији.
( текст Р, Марковић)

 

  1. октобар 1979. – Мини фарма у Калањевцима

Драгослав Ђукнић, из Калањеваца, први је у љишкој општини, још пре дванаест година, увео у стају расне краве и почео с интензивном производњом млека.

Истовремено, Драгослав Ђукнић подиже прве вештачке ливаде и изграђује сило-спремиште, а нешто касније и товилиште, капацитета од 240 јунади у троипо месечном товном периоду

Средствима “Зеленог плана”, користећи их у три наврата, опскрбио је свој посед свим потребним пољопривредним машинама, а изванредна сарадња са ООУР”Качер”, љишке земљорљдничке задруге”Слога” – чији стручњаци готово свакодневно прате збивања на Ђукнићевој мини фарми- омогућили су му   не само интензивну производњу, него и њен успешан пласман на тржишту.

Напоменимо и то да успешно завршен товни период доноси Ђукнићевом газдинству доходак од 65 хиљада динара. Дакако, то омогућује не само уредну отплату кредита и корените промене у стандарду домаћинства које, поред супруге сачињава породица сина Михаила, већ и стално унапређење производње: до краја године, биће завршена нова стаја за дванаест расних крава, а такође и друго сили-спремиште за прихват пет вагона сточне хране.

Драгослав Ђукнић, један од првих коопераната у љишком крају, није познат само као успешан произвођач, него као вредан активиста у Месној Заједници Калањевци. За свој рад добио је низ друштвених признања међу којима се истиче Септембарска награда ослобођења Љига.

Треба рећи и ово. Домаћинство Драгослава Ђукнића служи за углед читавом овом крају, а сазнали смо и то да су многи пољопривредници, следећи његова искуства, већ створили услове за интензивну производњу, па се слобосно може рећи да није далеко дан кад овакви примери неће, у љишкој општини, бити изузетак
( текст Р. Марковић)

21. март 1980. Уређање школе у Калањевцима

На заједничкој седници Савета месне заједнице и ђачких родитеља у Калањевцима је разматрана могућност адаптацеје школске зграде и уређење школског дворишта. Иницијативу је дао учитељ Љуба Срећковић а готово сви учесници седнице позитивно су се изјаснили да у границама својих могућности допринесу акцији како би школа лепо изгледала до 1982. године када пада 50. година школе. У финансирању треба да учествује Месна заједница, матична школа из Белановице и СИЗ за културу а очекује се и помоћ завичајаца и привреде Качера.
( текст М. Сарић)

 

  1. јун 1980.- Испада Радник а не Качер

У прошлом броју нашег листа омашком смо објавили да из Квалитетне међуопштинске лиге Ваљево, испадају два најслабија пласирана клуба Дабинац(јабучје) и Качер(Белановица). У нашој табели фудбалерима Качера грешком су била уписана два бода мање. Поред Дабинца лигу напушта и убски Радник јер има за два гола слабију гол- разлику од Качера. Тако је Качер завршио такмичење на 12. месту са 15 бодова

 

  1. октобар 1980. – Завршава се ђачка кухиња у Белановици

У току је опремање савремене ђачке кухиње у Основној школи, чији је дневни капацитет 430 оброка. У кухињи ће се спремати храна за 280 ученика централне школе и издвојених оделења. За изградњу и опремање кухиње уложено је преко три милиона динара

 

  1. новембар 1980. – Значајне иницијативе „Качера“

Да је радна организација пољопривреде „Качер“ у Белановици све више окренута питањима пољопривреде и пољопривредној производњи говоре и одређени резултати, а и планови за будућност у овој радној организацији.Наиме, у набавку механизације за бербу кукуруза и изградњу кошева за смештај кукураза уложено је око 700.000 динара, а у плану је и даља механизација и набавка савремене опреме. Такође је карактеристично да се по први пут настоји да се засеју веће површине под пшеницом, а планира се и разоравање већих површина до сада неораних ради припреме за пролећну сетву. Уз све ово да споменемо и податак да ова радна организација у задњим месецима уводи нову праксу у своје пословање. Наиме, бави се откупом земљишта од индивидуалних произвођача, мада то чини у скромним размерама ослањајући се на сопствена средства. Првенствени циљ је да се кроз замене и откуп земље врши даље груписање површина а све у циљу бољег коришћења механизације и других агромера.

Кад се ради о овој радној организацији само укратко да споменемо у изгледу нови програм. Наиме, врше се интензивне припреме за отварање погона- мањег прехранбеног капацитета, где би се од сопствених сировина произвдиле мини галете- хлебне пахуљице, а било би запошљено и 26 нових радника. Како рече инжењер Јован Марковић, директор ове радне организације, сви предуслови су за ово обезбеђењни (средства, локација и слично).

И на крају, само констатација да садашњи број стручњака као и профил истих не може да задовољи све веће потребе и радне организације и удружених замљорадника, па ће и питању обезбеђења стручњака у будуће бити посвећена значајна пажња.

 

  1. новембар 1980. – Поправљен мост на Качеру

Ових дана, а уз свестрану помоћ Пољопривредне радне организације „Качер“ у Белановици, извршена је поправка моста на реци Качер у насељеном месту Белановица. Наиме, задруга је обезбедила храстову грађу за адаптацију овог моста, који је био неопходан. Скоро 20 милиона старих динара уложено је у овај мост (радови и вредност материјала). Ово је свакако похвално за ову радну организацију и Месну заједницу Белановице, али може се слободно рећи и критика на рачун одговарајућих СИЗ-ова путна привреде као и Региона, тако и општине Љиг, јер према наводима грађана Белановице ова два СИЗ-а нису се ни интересовала како радови теку, а о помоћи да не говоримо.
( текст Милан Сарић)

 

  1. новембар 1980. – Нове продавнице

У жељи да својим потрошачима омогући брже и лакше снабдевање појединим производима. радна организација „Рајац“ Љиг је, у оквиру робне куће у Љигу отворила оделење где ће потрошачи моћи да купе подне покриваче (синтелоне, итисоне, тепихе и сл.). Набављене су и машине тако да ће купљени делови моћи да буду обрађени према жељи купца. Поред овог Трговинска радна организација „Рајац“ је у задњим месецима изградила и две нове продавнице и то на Милавцу и у Пољаницама, а купљена су и два нова локала у Љигу. У изгледу је и отварање једне продавнице конфекције у Љигу, а врше се и припреме за изградњу једне веће модерно опремљене продавнице у насељеном месту Белановици, што ће несумљиво допринети бољој снабдевености ширег подручја.

У све ово уложено је више од 3 милиона динара, а планом развоја и осавремењавања трговине у наредном петогодишњем периоду предвиђају се велике измене и побољшања, како у осавремењавању читава трговине тако и броју продавница, обогаћивању асортимана роба, бољој услузи и сл.

 

30. јануар1981.- Калањевчани завели самодопринос

Селе Калањевци по много чему је познато не само у општини Љиг већ и у широј околини.  Више пута је писано и говорено о изграђеним објектима у овом селу, као и његовом опредељењу да у наредном петогодишњем плану заврше више значајних објеката. Ту своју решеност мештани Калањеваца су ових дана и потврдили завођењем месног самодоприноса за генералну реконструкцију електричне мреже, затим асфалтирање свих главних саобраћајница кроз село и део средстава за одржавање и поправку школе у селу. На јединственом референдуму Калањевчани су се изјаснили да ће у наредних пет година давати по 20% на доходак, чиме ће бити прикупљено више од 600 милиона динара. Да ће Калањевчани и успети у овом подухвату, најбоље се може видети из чињенице да су већ за један дан прикупили унапред потребна средства за набавку потребног камиона, чиме ће, по њиховој рачуници, бити уштеђена значајна средства која би се током ових пет година исплатила разним превозницима.

30. јануар 1981. Калањевци

Више пута је писано о изграђеним објектима у овом селу, као и њиховом опредељењу да у следећем петогодишњем плану заврше више објеката. То су потврдили и завођењем месног самодоприноса за генералну реконструкцију електричне мреже, асфалтирање свих главних саобраћајница кроз село и део средстава за поправку школе. Тако ће бити прикупљено 600. милиона динара. Да ће акција успети види се, јер су за дан прикупили средства за куповину камиона којим би се за пет година колико траје самодопринус уштедети на транспорту

 

7.март 1981. – Успешно пословање „Белана“

Радна организација „Белан“ у Белановици, завршила је последњу годину са доста добрим резултатима пословања. Наиме, ова радна организација која се бави производњом дрвене амбалаже и приручних средстава, бележи успон. У протеклој години, која има велики значај за овај колектив, јер су завршени нови објекти за сушење грађе, као и обезбеђени послови за дужи низ година, остварен је остатак дохотка од око 2 милиона динара. Ова цифра на први поглед не изгледа велика, но ако се зна да је овај колектив те 1979. године испливао је из тешкоћа, онда треба веровати да је пронађен прави пут рада и развоја ове радне организације за дужи низ година. Такође је значајно да су просечни лични дохоци у протеклој години доста повећани и да сада износе 6.000 динара. Број запослених је у благом порасту, али се очекује да ће у овој години бити примљено више радника, тако да ће се укупан број примаћи цифри од 150 запослених. Од значаја је истаћи да је опремљена и савремена кухиња за исхрану радника, за шта је уложено више од 400.000 динара. Такође, радује и податак да постепено и у ову радну организацију долазе стручњаци и квалификована радна снага, што све скупа, са најављеним новим програмима, треба да представља бољу будућност како запосланих у овој радној организацији, тако и самог насељеног места Белановице, а и Општине као целине.

У овој радној организацији све више се афирмише организација Синдиката, а и младих комуниста је све више, посебно из непосредне производње што чини сигуран ослонац будућности.
( текст М. Сарић)

 

  1. март 1981. – „Качер“ добро пословао -констатовано на годишњем скупу произвођача

Прошле суботе одржан је редован годишњи скуп са произвођачима меса и млека, који имају уговорне односе са ООУР „Качер“ из Белановице. Наиме, на овом заједничком скупу запослених у пољпривредној организацији, пољопривредних произвођача који имају уговорне односе са ООУР „Качар“ из Белановице и представника друштвеног и политичког живота општине, анализирани су постигнути резултати у протеклој 1980. години и учињени договори за текуће активности. Наиме, у протеклој 1980. години путем уговорно кооперативних односа, однодно путем удруживања рада и средстава индивидуалних произвођача и ООУР „Качар“ утовљено је  4.500 јунади и откупљено милион литара млека. такође на овој заједничкој Скупштини произвођачима је подељенооко  500.000 динара на име разлике у оствареној цени њихових производа. Као најбољи у тову јунади истакли су се земљорадници Драгослав Стојановић из Белановице, Драгослав Ђукнић из Калањеваца, Бранко Стојановић из Шутаца и Илија Мирић из Калањеваца. У производњи млека особно се истичу Негослав Јоксимовић, Љубинко Мирић и Драгољуб Ђукнић из Калањеваца и Момчило Ивановић и Слободан Пантић из Шутаца.

У свом уводном излагању које је поднео на овој свечаној Скупштини, директор ООУР „Качер“, дипломирани инжењер Јован Марковић посебно је назначио значај уговорне сарадње и заједничког улагања у проширивање и осавремењивање производње.

На овом, како то неки рекоше, радном и свечаном скупу произвођача, констатовано је да су могућности за развој ове врсте односа и производње далеко веће од постигнутих резултата који се оцењује добрим те остаје потреба за још већим напорима, бољом заједничком организацијом рада и још већим улагањем средстава, а све у циљу повећања пољопривредне производње.
( текст М. Сарић)

 

 13. март 1981. –Изложба домаће радиност жена Калањеваца

У оквиру прославе 8. марта, Дана жена у Калањевцима је приређена веома успешна изложба предмета домаће радиности. Изложено је близу 150 разних предмета а највише везених и хекланих чаршава и миљеа. Такође је било и неколико дивно изграђених ћилима и торбица од домаће вуне. Изложбу је посетило више од 400 домаћица из Калањеваца и других оближњих села. Једнодушна је изјава да је изложба успела и да треба и даље неговати ову традицију и сваке године је организовати. Иницијатори за ову изложбу су учитељи Љуба и Лепосава Срећковић.

 

8.јануар 1982. – Пример из Калањеваца

Месна заједница села Калањевци у настојањима да што више потева кроз село уради и асфалтира,завела је велики самодопринос за наредних пет година кроз који ће бити скупљено око 600 милиона старих динара. Сви главни правци кроз село биће асфалтирани. Да би се убрзали радови према плану активности који је усвојен на збору грашана, Месна заједница купила је нов камион и свакодневно се извлачи материјал за путне правце који ће се реконструисати у овој години. Овакав пример Калањевчана свакако ће позитивно деловати и на њихове суседе и остала села у општини.
( текст Милан Сарић)

 

  1. мај 1982. –Дан школе из Белановице

Основна школа из Белановице прославила је свој дан у суботу, 23. маја. Пред многобројним гостима и ђачким родитељимљ ученици школе приказали су богат културно-уметнички програм у којем су учествовали и гости. Такође у оквиру ове прославе одржана су бројна спортска такмичења између ученика школе у Белановице, Љига, Ботоша и школе из Београда .

Ова прослава Дана школе у Белановици представљала је смотру ученичких достигнућа у области спорта, културе и других активности, те као таква представља спону између садашњих младих генерација .

29. мај 1982. -Жене из Калањеваца на Кадињачи

Шездесет жена из Калањеваца посетиле су меморијални комплекс на Кадињачи. Организатор овог излета била је Секција за друштвену активност жена из Калањеваца. Циљ је да се жене Калањеваца упознају са историјским споменицима и догађајима из ближе околине. Приликом тог излета посећен је и музеј револуције у Титовом Ужицу, а пријатно време проведено је и на Златибору, где су се жене посебно интересовале за изложене предмете домаће радиности.

 

10.јун 1982. – „Качер“ извози товљенике

Да у пољопривреди, уз добар рад, могу да се постигну добри резултати, најречитије потврђује свеж пример из ООУР „Качер“ у Белановици. наиме, у настојању да обезбедо потребна девизна средства за опрему једног мањег производног погона, који ће се у овој години градити у Белановици. ООУР „Качер“ извезла је до сада на конвертабилно тржиште 200 утовљених јунади, а преме већ уговореним обавезама до краја године испоручиће се укупно око 1.000. Ове испоруке „Качер“ врши из сопствене производње, као и у сарадњи са удруженим пољоприм произвођачима. Само у протеклој недељи рад и средства са ООУР „Качер“ из Белановице удружило се 10 пољопривредника и сада их укупноима 47 удружених

 

  1. јун 1982. – На прагу нове туристичке сезоне – Белановица чека госте

Обогаћена понуда културних и спортско- забавних садрржаја за присталице сеоског туризма

Ближи се крај школске године, а за Белановицу то значи да почиње краткотрајна туристичка сезона. Туристички биро „Змајевац“ дежура цео дан, па сви заинтересовани могу у свако доба дана добити потребне информације о смештају и условима боравка у овом изузетно пријатном качерског краја. Појачане су и саобраћајне везе: од 1. јуна уведене су две нове линије од Аранђеловца и Љига.

То су уобичајене почетне припреме пред најезду викендаша, школске омладине, заљубљеника у природу… Радници конфекције „Беко“ овде већ годинама проводе део свог одмора у одмаралишту које су сами подигли. Тим смештајним капацитетима у друштвеном сектору придружио се пре пар година у хотелу „Качер“ са 32 лежаја и модерним ресторанским делом. Бројне викендице преко лета оживе. Ни мештани Белановице током вансезоне нису седели скрштених руку. Јован Марковић, председник Скупштиме месне заједнице, каже нам да су мештани током протекле године узимали доста банкарских кредита са циљем да адаптирају или изграде нове просторије за смештај гостију у домаћој радиности. Готово свака кућа има сада купатило, воду у стану…

Интересујемо се шта је учињено да се ове године садржајно обогати понуда културних спортско-забавних приредби. Доста тога, кажу, и истичу да им доста главобоље у тим настојањима задаје чињеница да Белановица нема дом културе или било које просторије у којима би се уз минимум услова давале приредбе, биоскопске представе. Културно- уметничко друштво „Качерац“ поново оживљава свој рад и припрема специјалан програм који ће за госте, у мирним и топлим летњим вечерима, изводити на летњој позорници. Ни ове године, надају се, неће изостати већ зрадиционални фудбалски турнир, на којем су ранијих година учетвовали и познати клубови из Друге лиге. Спортско друштво „Качер“ настоји да да спортским такмичењима попуни празнине у слободном времену гостију. Пријатне тренутке гости ће моћи да проведу и крај базена, не много великог, али угодног у врелим летњим данима. Мислило се, кажу, и на оне који воле да одмор проводе уз коју добру књигу. Библиотека и пространа читаоница пружиће им то задовољство.

Није нас било тешко уверити да се Белановица у овој туристичкој понуди доста потрудила и ове године. То се посебно односи на припреме да се гостима обезбеди правовремена информација, удобан смештај и могућност да се у превеликој доколици свакоме понуди бар неки пријатан кутак. Учинило се то, понели смо утисак, ваљано и према објективним могућностима. Хоће ли то бити довољно онима који су још увек у дилеми куда на годишњи одмор – видећемо.

 

  1. јун 1982. – Екскурзија основаца Белановице

Више од 50 ученика петог разреда Основне школе из Белановице осмог јуна имали с наставну екскурзију. Наиме, малишани су посетили Нови Сад, где су обишли музеј и друга значајна спомен обележја овог лепог града. Ова екскурзија ученика из Белановице прошла је већим делом кроз подручје подрињско- колубарског региона, тако да је то велики допринос на упознавању свога краја, тј. практично сазнање из завичајне наставе
(текст Милан Сарић)

 

11.јул 1982.- Месарски занат на цени

За потребе „Србокоопове“ кланице у наредних пет година, Средњошколски образовни центар у Љигу школоваће око 150 ученика за месарску струку

Месарски занат у качерском крају нема традиције. Изградња индустријсо-експортне кланице у Белановици приморала је одговорне људе да на веме планирају начин на који би, када почетком јесени кланица буде пуштена у рад, обезбедили неопходан школовани производни кадар. У овом смислу већ прошле године постигнут је споразум са Школским центром за усмерено образовање у Љигу да се отвори једно оделење месарске стуке. Одзив младих је био изнад очекивања, јер се пријавило чак 20 ученика.

Завршетком прве фазе кланице сви ови „усмерењаци“ добиће одмах посао. Није тешко закључити да је баш та чињеница била пресудна за опредељење младих. У разговору са   директором „ Србокопа“ -ООУР- Београд у Белановици који гради ову кланицу, сазнали смо да нису до краја задовољни структуром формираног оделења, јер су свега четири дечака а све остало девојчице. Кланица ће, завршетком друге и треће фазе (конфекционирање и конзервирање меса), запошљавати укупно 300 радника. То је разлог да се настави сарадња са Школским центром за усмерено образовање на дуже стазе.

Већ од првог септембра ове године уписаће се још једно оделење месарске стуке са тридесет ученика. Наредних пет година, договорено је да се из сваке генерације „усмерењака“ упише по једно оделење од 30 ученика, што ће бити сасвим довољно да се кланица, када буде прорадила пуним капацитетом, обезбеди квалификованим радницима месарске струке. То је, поред осталог само један од услова да се обезбеди неопходан квалитет будућих производа кланице.

О овом потезу ООУР-а „Београд“ из Белановице и Школског центра за усмерено образовање у Љигу у качерском крају навелико се прича, а родитељи се све више распитују за услове и могућности да своје дете определе на време за месарску струку, која је истовремено сигурна „улазница“ за нову модерну кланицу у Белановици. Сазнали смо такође да је већи број садашњих радника белановачке кланице  углавном неквалификованих или полуквалификованих, има намеру да дошколовавањем стекну диплому месарске струке. Таква интересовања иду у прилог и самом ООУР-у, а чули смо да је и Школски центар за усмерено образовање изразио спремност да такву иницијативу прихвати.

 

12.август 1982. – Проширује се мрежа асфалтних путева у Калањевцима

Грађани Калањеваца упорно настављају са реализацијом програма изградње и реконструкције путева у селу. Сада уз помоћ СИЗ-а путне привреде општине, раде на реконструкцији и асфалтирању пута кроз засеок „Дебело Брдо“. Пут је дугачак око 1.600 метара. Сада се комплетно реконструише и на читавој дужини, ширине 4 метара, поставља се туцаник, а затим и асфалт.

За изградњу овог и других путева кроз село, Калањевчани су завели месни самодопринос на више година, а значајну помоћ пружа им и СИЗ путне привреде општине.

Вредност радова на овој деоници пута је око милион динара, од чега око 30 одсто даје СИЗ, а остатак Месна заједница Калањеваца.

У току наредних неколико година, како то каже Милинко Колаковић, председник Месне заједнице села Калањиваци и Павле Петровић, грађевински стручњак у СИЗ путне привреде, програмом за изградњу путева у овом селу биће реконструисани и асфалтирани сви значајнији путни правци у селу.

 21. август 1982. – Завршен пут Белановица – Драгољ   

Већ дуже време су вршене припреме, а ових дана коначно је завршено асфалтирање регионалног пута Белановица-Драгољ. Овај пут повезује Белановицу са Аранђеловцем и Крагујевцом, је уједно и најблића веза Ваљева са Крагујевцем радове је извело Предузеће за путеве из Београда, а сердства за ове радове су обезбеђена преко СИЗ-а за путну привреду.

 

  1. август 1982. – Асфалтирана главна улица у Белановици

У оквиру реализације програма комуналних активности у овој години, завршено је асфалтирање главне улице у Белановици. Делом су урађени и тротоари, за шта су средства обезбедили грађани и радне организације, док је највећи износ средстава за ову улицу обезбеђен преко СИЗ-а за путну привреду. Уређењем ове главне улице, као и прилазног пута из правца Аранђеловца, преко Драгоља, у дужини од 3,5 километара Белановица је стекла још повољније услове за коришћење веома погодних услова за долазак гостију на одмор, посебно за искоришћавање значајнијих капацитета и могућности укључивања домаћинстава у тзв. „сеоски туризам“

 11. септембар 1982. -Мештани Калањеваца набавили ваљак

У оквиру уређења путева у Калањевцима, Месна заједница је набавила парни ваљак, каже председник Месне заједнице Милинко Колаковић ваљак ће се отшлатити својим радом у једној години. Према утврђеној динамици радова ове године ће поваљати један километар пута а до краја 1985. још 15 километара путева кроз село имаће тврду подлогу, од чега ће половина бити пресвучена асфалтом. Ваљак и раније набављен камион набављени су из средстава самодоприноса и знатно ће допринети да се утврђани планови комуналних активности у овом селу остваре благовремено и уз знатне уштеде.
(текст М. Сарић)

( НЗ. Зелена пијаца , данас 2019. године је на мосту код поште а намирнице се продају са земље)

 

  1. јануар 1983. Разговори о развоју агрокомплекса

У основној организацији коопераната „Качер“ у Белановици, уз присуство председника пољопривредне радне организације, као и председника Скупштине општине и друштвено-политичких организација, вођени су разговори о даљем развоју ове организације коопераната и агрокомплекса у целини.

Овом приликом било је највише речи о потребама подручја ове организације коопераната, посебно на плану даљег развоја сточарства, које је иначе, основна грана привређивања овог краја. У разговорима је било доста речи и о сарадњи са удруженим пољопривредним организацијама, као и односима ове организације и „Србокопа“ ООУР-а у Белановици и потребама уже сарадње у развоју сточарства.
( текст М. Сарић)

13. мај 1983. – Телефонска мрежа у Белановици

У месној заједници Белановица у току је више значајних комуналних акција. Да овога пута издвојимо само два и то: градњу телефонске мреже кроз читаво насеље и регулација у дужини од око 500 метара. За ове радове обезбеђено је довољно средстава и може се сигурно рећи да ће Белановица завршетком телефонске мреже и регулација речице Белановица много добити у свом изгледу и укупном развоју, посебно кад је реч о развоју туризма у овом крају и самој Белановици. Средства за ове комуналне активности обезбедила је месна заједница путем самофинансирања грађана, односно СИЗ водопривреде и радна организација ПТТ саобраћаја. Иначе, Белановчани врше припреме за градњу зелене пијаце и реконструкцију прилазних путева.

 

14. мај 1983. – Педесетогодишњица школе у Калањевцима

Село Калањевци у љишкој општини, 21. маја организује прославу 50-годишњице постојања и рада Основне школе у Калањевцима. Тог дана бројне генерације ђака ове школе присуствоваће свечаности и сигурно дати свој допринос даљем развоју ове месне заједнице, која иначе спада најбоље у општини Љиг.

Припремајући се за прославу 50. годишњице рада Школе, Калањевчани су у уређењу школске зграде и простора око школе, довођење воде и уређење прилазних путева уложили више од 100 милиона старих динара, при чему су имали и свесрдну помоћ матичне школе у Белановици. Истог дана на згради школе биће откривена и спомен плоча, посвећена члановима одбора за градњу школе из 1929. године.
( текст Милан Сарић)

 

  1. мај 1983. – Прослављен јубилеј школе у Калањевцима

основна школа из  Белановице прославила је Дан школе, а уједно је у Калањевцима, где је прослава и одржана, слављена 50 годишњица постојања и рада школе у овом селу.

На овој свечаности, која је измешу осталог, била посвећена и јубилејима битке на Неретви, Сутјесци, Дану младости,(Питање.какве то везе има са школом из 1929,??????) ученици Основне школе извели су веома богат културно уметнички програм – где посебно истичемо рад ученице Рачић Анђелије, који је одушевљено поздрављен од многобројних гостију и грађана села Калањевца. наслов је „Црвена учитељица“. такође на овој прослави одата су признања првим учитељима села Калањиваца Злати и Миодрагу Илићу, сада пензионерима у Белановици.

Иначе вредно је истаћи да су Калаљевчани, заједно са Школом из Белановице, у уређење и реновирање школе уложили више од 100 милиона старих динара.

  

24. јун 1983. – Живковчани ће се активирати

У Месној заједници Живковци одржана је проширена седница Савета месне заједнице где су учесници расправљали о комуналним активностима уз изразиту жељу да се одлучније крене у конкретне акције где ће бити присутан интерес читавог села. Ту се пре свега мисли на даљу градњу путне мреже.

Такође на овом скупу, који је био добро посећен, вођена је расправа о активностима, делегата и делегација, као и о постојећим задацима на плану свестранијег ангажовања свих облика самоуправног одлучивања у овој месној заједници. Речено је да са досадашњим активностима делегација и делегата, и поред одређених резултата, не може се бити у потпуности задовољно, јер могућности и потребе су далеко веће.
( текст Милан Сарић)

 26. август 1983. – Асфалтиран пут кроз село Шутце

Грађани села Шутаца ових дана учинили су изванредне напоре  и уз помоћ СИЗ за путеве Општине , асфалтирали главни пут кроз село у дужини преко 2 . километра. Овај пут повезује центар села са путем Љиг-Белановица. За реконструкцију овог пута уложено је више од 100 милиона динара и то највише из средстава  самодоприноса грађана. очекује се да ће до краја године бити настављени радови на асфалтирању и прикључни путева, у чему се истичу поједина домаћинства улагањем и по више стари милиона динара. И омладина је дала значајан допринос у градњи овог пута.

  1. децембар 1983. – Код Матићу у Козељу- Милан остаје на имању

Козељ је у љишкој општини, иза Ивановаца. Матићи су у козељском Доброшевцу, на искрају. Даље су Трудељ,Угриновци, села горњомилановачке општине. Из Љига се крене према Београду, па се скрене, десно, за Белановицу. До Ивановаца, све асфалтом. Од Ивановаца, опет десно, час асфалтом, час макадамским путем, уз Козељицу – до Радовановића, а преко балвана до потока Дубоко. Ту су Матићи – 17 километара од Љига, три километара од Белановице…

Децембар је, 22 дан. Снег пао. Сунце сија, појако. А пред подне званично почиње – зима.

Сапутник Драгован, пензионер из Љига, кука:

  • Остаде село празно. Сви су у Љигу, у Белановици, највише у Аранђаловцу… Док је бензина, док је био јевтинији долазили су, поподне, петком, суботом, недељом и стизали да обраде нешто земље.

Не знамо тачно где су Матићи. На путу и далеко од пута, на обе стране, ни живе душе. Пусте њиве још нескинуте шаровине. Пусте шуме, провидне, голе. Дворишта, око пута и по околним брежуљцима – пуста такође.

  • Само старци и бабе – богоради Драгован

„Стојадин“ – се некако пробија кроз блато, кроз шуму, поред гробља и – даље не може; требало би коритом Козељице стотинак метара – то је пут – а сада је вода јака…

Како банусмо, Радиша Матић се не изненади. Кршан педесетседмогодишњи бркајлија. Пече ракију у лампеку. Испред шупе снаха Вера цепа дрва. У шупи, новој и пространој, нови тарактор и нова приколица, тракторска, иза воловских „гумараба“. Остале справе пољопривредне. Грокћу свиње у обору. Уздишу краве у штали. У дворишту две,невелике али темељне куће, готово нове. Па остале зграде. Изнад дворишта, у воћњаку, све до шуме, дремају овце на зимском сунцу.

Радиша подстиче ватру изпод казана. Супруга Живка у подруму, при отвореним вратима, ређа купус у кацу. Снаха Вера отрча да малко спреми кућу. Син Бранко зором је отпутовао „фићом“, у у Љиг. Ради тамо, у Ливници. Унук Милан још није допешачио из Белановице, тамо похађа седми основне. Унука Љиљана стално станује у Белановици, одакле аутобусом путује у Љиг, у први разред усмерене школе.

  • Пушио сам 35 година, сад не пушим – одбија Радиша цигарету, – Ја сам себи старешина, а другима не могу… Добро је на селу. Кад има ко и да хоће да ради. Скупо је ђубриво. Знам да се увози. Али ако још поскупља… Кад би земљи дао све што она хоће, много би ме коштало… Правим инвентар свака три месеца. Ето баш сам потрошио девет милиона, а тај трошак није био предвиђен. Све је отишло где треба, али не ваља – испао већи трошак него приход, па морам да се повучем кад приход мање улива. Не волим да зајмим, избегавам,,,Шта да кажем; мало је младих остало. Двојица- тријица у нашем Доброшевцу. А мој унук, Милан, остаће на имању…

У кухињи, на каучу, две мачке, сите, дремуцкају. На каучу, иза мачкака, гомила књига.

  • Нисмо се надали – каже снаха Вера – па немамо ништа за ручак. Само сир, кајмак, сланина, јаја, пршуте и ова салата… не чувамо ми то за госте, то је наша свакодневна храна.

Вера је у тридесетој, лепушкаста, кратке косе, осмех титра међу белим зубима. Удала се у четрнаестој. Родила двоје деце, Љиљу и Милана, оног који ће да остане на имању.

  • Мој син ће остаи на селу – сигурним гласом каже Вера. – Воли село, воли да ради земљу, воли око стоке.
  • Јесте, остаће Милан код нас – каже њена свекрва Живка. – Љиља нека заврши школе па куд хоће…
  • Остаје Милан, остаје…- потврђује Радиша. Купио сам трактор, приколицу, имамо од раније „фићу“. Пет крава ми снаха музе. Телад гајим – једно три ипо милиона. И јунце понекад товим, кад видим да се исплати. Посеке сам побио. једног вепра продао и још два спремио за идућу годину, за кућу. Имам и две крмаче, једна само што се није опрасила… Ја сам ратник, кажу да би могао и пензију да добијем.
  • Можеш сигурно – потврђује мој сапутник Драгован
  • Па видећу дал да тражим – смешка се Радиша. – А мислим овако: треба изабрати сељака у она већа, у скупштине, а не само оне који нису видели мотику. Волео бих да буде као у Швајцарској: сељак сиђе са трактора па иде у скупштину. И тамо да говори шта треба пољопривреди, шта се мора…

Још нема Милана из школе. Само што није стигао. Живка и Вера дворе госте. Радиша налива ракију.

Вера преде вуну, да не дангуби. Чека је триста послова али нека, стићи ће се, сад су ту гости. Оне књиге на каучу читају деца, чита Вера. Читањем је заразила и свекра Радишу, и свекрву Живку Све што деца донесу – све се прочита. Књиге им доносе познаници. кад стижу да читају?  Па, нађе се времена. Вера, изгледа, у томе предњачи…

Оне мачке на каучу,  још спавају.

Разговор тече…

  • Овај наш крај зове се Доброшевац – прича Радиша. А звао се, у давна времена Злошевац. Наишао Турчин. Дали му грожђе. Једе Турчин грожђе, мљацка, слади. Одакле је ово грожђе? пита. Из Злошевца, одговарају му. Каквог море Злошевца, вели Турчин, ово може бити само из Доброшевца… Отада се овај наш крај зове Доброшевац.

Хтедох да запишем ову легенду.

  • Немојте – каже Вера – Има то већ записано у књизи “Качерске легенде“ од Јаћимовића.

Милана још нема из школе. Треба да препешачи три километара, који се, лети, за лепа времена, могу и колима прећи.

Можда Милан неће да остане на имању?

  • Хоће – каже Радиша.
  • Хоће – каже Вера.
  • Хоће – каже Живка

А Бранко, син Радишин и Живкин, муж Верин? Недавно се запослио у љишкој Ливници као наквалификован…

  • А то је због социјалног – дочакује Радиша – Скуп је допринос за социјално сељачко. За жену само плаћам милион. Ја имам као ратник. Бранко се запослио да има за себе, жену и децу. Како бисми иначе изашли на крај да да морамо за свих шесторо да плаћамо. Зато се мој Бранко запослио…

Дан бежи. Радиша по трећи пут оде да обиђе лампек. Живка и Вера спремају дарове за госте.

  • Ово није типична сељачка кућа – каже сапутник Драгован, – Ова кућа је жива, друге, видео си, ни живе душе.

Крећамо.
Само понеки старац и старица.
Крећемо. Радиша просипа комину. Вера оде кравама. Живка настави да ставља купус у кацу.
Још мало па ће и Бранко из Љига.
Љиља ће из Љига у Белановицу. Тамо станије. Љиља из Белановице има аутобус до Љига. Одавде нема.
А Милан још није стигао из школе.

Он ће, веле, да остане на имању…
( текст Зоран Јоксимовић)

 

2.фебруар 1984. – Политичка школа у Белановици

У Белановици је почела са радом Политичка школа Општинског комитета Савеза комуниста Љиг. Школу похађа 35 младих чланова Савеза комуниста, од којих 70% из непосредне производње.

Настава се одвија према програму који је утврдио ЦКСК Србије, а предавачи су углавном чланови Политичког актива Општине, тј. професори Образовног центра Љиг. У циљу квалитета наставе успостављена је чврста сарадња са Марксистичким центру Ваљево, који ће такође обезбедити један број предавача. Школа ће радити три месеца, а на крају школовања полазници ће полагати завршни испит

 

  1. март 1984. – У ООК „Качер“ вишак за комуналну привреду

У селу Пољанице, одржана је Скупштина удружених пољопривредних произвођача са ООК „Качер“ из Белановице у коју је удружено 83 земљорадника.

На седници се расправљало о извештају о пословању у 1983. годину, донета је Одлука о расподели дохотка и утврђен план производње за 1984. годину. Када је реч о извештају о пословању, удружени земљорадници стекли су право да поделе нешто преко 100 милиона старих динара. У дискусији о расподели дохотка дошло је до предлога да се остварени вишак не дели међу произвођачима, већ да се сразмерно учешћу произвођача  по појединим месним заједницама, којих је 5, подели са наменом за комуналне потребе села. Највећи износ добила је месна заједница Пољанице нешто преко 35 милиона старих динара.

Оцењујући рад у протеклој години као успешан, скупштина је закључила да план производње и облици сарадње у 1984. години морају бити још богатији и са више пословних резултата. Иначе најбољих 5 удружених произвођача добили су награде. За најбољег проглашен је Драгослав Ђукнић из Калањеваца.

  1. април 1984 .- Примери ООК“Качер“ и „ Кадина Лука“

У оквиру напора да се обезбеде сви услови за што успешнију пролећну сетву на подручју љишке општине, ОО коопераната у Белановици  и Кадиној Луци, отишле су корак даље. тако, на пример, ООК „Качер“ поред напора да обезбеди довољно семена и жубрива, обезбедила је и 50 пари задњих гума за тракторе ИМТ 539 и 542, док је ООК „Кадина Лука“, за пољопривредне произвођаче обезбедила неколико десетина хиљада садница висококвалитетних сорти малине. Не треба ни спомињати да је интерес произвођача а тиме и задовољство, веома велико, и да за овакве потезе овим организацијама треба одати признање.

У даљим настојањима на осавремењивању технологије рада у пољопривреди све већи је интерес за за соло- комбајнима и другим прикључним машинама, чега ће, како обећавају у Качеру и Кадиној Луци, бити довољно и на време.

 13. април 1984. – Спомен – часма код Белановице

Јаћимовић Живорад из Белановице, учесник НОБ-а, покретач је идеје да се крај пута Белановица – Аранђеловац на трећем километру изгради спомен чесма у знак сећања на пале борце овог краја у Првом и Другом  светском рату. Чесма је изграђена средствима 30 милиона динара а у акцији су се посебно истакли Драгутин и Мирослав Јаћимовић и Вељко Радовановић из Белановице. Сада се настоји да се уради паркинг стајалиште за возила и омогући путницима пријатан одмор.

  1. мај 1984. – Формирана ООСК у „Качеру“

Одлуком Општинског комитета СКС Љиг, у оквиру ООК“Качер“ у Белановици формирана је организација СК. Очекује се да ће формирањем ове организације овај узорни колектив бити још активнији и присутнији у пољопривреди. Јер, како је то и договорено на Изборном састанку, један од најважнијих задатака ове организације биће и даље свестрана сарадња са индивидуалним произвођачима, посебно са удруженима, којих је сада око 120, а међу којима има и чланова СК.

 

  1. јул 1984.- Главне прославе у Калањевцима и Липљу

На седници Координационог одбора за традиције и прославе ОКССРН Љиг вођена је дискусија о прослави јулских празника 4. и 7. јула на подручју општинуЉиг. Како је то већ уобичајено, на многобројна спомен обележја у Љигу и другим местима положиће се венци и цвеће, док ће главне прославе, са пригодним програмом, бити на Гају у Калањевцима и код школе у селу Липљу.

27. јул 1984.  –Пропада пут Љиг – Белановица

Пут Љиг – Белановица дуг је 17 километара. Спада у регионалне путеве и надлежност  је СУЗ за путне привреде из Лозниве. Повод за овај текст је чињеница да је овај значајан путни правац ураћен из средстава самодоприноса грађана више насељених места и љишке општине као целине, да је затим по некаквим критеријума дат на управљање и одржавање СИЗ-у путне привреде Региона, али у исто време и чињеница да о њему сада нико не воде рачуна и да су улагања за његово одржавање симболична и недовољна.   Отуда треба очекивати да ће и овај пут као и остали путеви  III реда на подручју љишке општине  доживети исту судбину –  да за неку годину буде непролазан.

3.август 1984. – У овом тренутку – Туристички промашаји

У току су две, несумљиво значајне, жетве. Она прва се одвија по плану и без већих тешкоћа. То се, на жалост, не може рећи за ову другу – туристичку. јер, у плановима развоја ваљевске, љишке и мионичке општине туризам има значајно место. Као тренузно ствари стоје пракса је по ко зна који пут потврдила ону стару да папир трпи све.

У љишкој општини туризам је у приоритетима развоја и то на трећем месту ( иза индустрије и пољопривреде). Белановица, првенац сеоског туризма у Србији, уз Рајац су два најпознатија туристичка бисера. Оба ових дана изгледају тужно.

Белановица је практично без гостију, ако се искључе викендаши. Један хотел је готово руиниран, а у госте долазе само фудбалери из нижеразредних клубова. За њих изгледа стабилизација и пад стандарда не важи. После десетак година први пут нисмо могли да сазнамо вене за смештај у домаћој радиности. Ове године активност доскора узорног, Туристичког друштва готово је престала. Мештани тврде да се интересовање за Белановицу угасило, јер сви који су раније долазили овде сада су изградили викендице.
( текст Слободан Раковић)

17. август 1984.  – Активност из Калањеваца

И грађани Калањеваца у овој години учествују у акцији асфалтирања путева кроз село. Према програму који је усвојен  приликом завођења месног самодоприноса, у овој години ће се асфалтиратимпут од Белановице преко „Стражаре“ до сеоске школе у дужини од око два километара. У радове ће бити уложено око 300 старих милиона динара. највећи део средстава обезбеђују грађани из самодоприноса, а део је учашће СИЗ-а путне привреде. Иначе завршеком и овог пута, ова месна заједница имаће асфалтиране све главне сеоске и засеоске путеве у дужини од скоро 13 колометара. Да би успешније, боље и што брже реализовала свој програм комуналних активности, месна заједница набавила је ваљак и камион што је умногоме утицало на успешну реализацију свих до дада започетих послава.
(текст М.Сарић)

 

  1. септембар 1984.- Комуналне акције у Живковцима

Попут својих суседа  из Калањеваца и грађани Живковаца су пуном паром кренули у комуналне акције. Тако, у овом моменту раде на три  фронта. Раде неколико заселачких путева, припремају реконструкцију школе а у исто време граде и две трафостанице.За овакве радове, како то каже, председник месне заједнице Милован Лукић, утрошиће се у новцу и у радној снази скоро 5 милиона динара. Живковчани посебно у овој години чине напоре да што лепше уреде своју школу, на коју су, не без разлога, поносили. За ту адаптацију и уређење утрошиће скоро 100 старих милиона.

Ове активности у селу Живковци, како је то речено на више скупова у овом селу, говоре о једном добром стању и јединству, што ће се још више учврстити баш у самим акцијама.
( текст Милан Сарић)

 28. септембар 1984. – У Калањевцима – Слога путеве гради

Извештавамо из Калањеваца, једног од већих села у љишкој општини, са Живковцима најисточнијег места у подринско- колубарском региону. Извештавамо  о изградњи асфалтног пута који ће их повезати са граничном Белановицом. Прошлог петка пут је градило и дванаест радника ООК “Качер“ из Белановице, са директором Јованом Марковићем на челу, јер тај пут је неопходан и за њихових 45 хектара у овом селу. Иначе, у организацији своје  Месне заједнице Калањевчани су већ асфалтирали седам километара до последњих кућа у засеоцима Дебело Брдо, Мурговац, Кремен, а тренутно преко Стражаре вежу се и са Белановицом.

Има ово село 220 домова и око 50 – 69 викендица. Уређена је школа, сија као нова. На Стражару је стигло и пет првих телефона и још ће три ускоро, и много више кад са суседима Живковцима заврше телефонску централу. Трактора има 85, неколико комбајна и сило комбајна, много беле технике, купатила, кола. Земља не баш плодна, па је сточарство главно привређивање: држе људи и по десет крава, годишње произведу и до 40.000 литара млека.

Ове податке добијамо у дворишту Раденка Јоксимовића испред његове куће на спрат, где се спрема заједнички ручак за раднике доле на путу. Поред домаћина у разговору учествују Милинко Колаковић, председник Месне заједнице и њени највећи активисти Негослав М. Јоксимовић и Негослав Д. Јоксимовић, а ту је и старина Војислав Јовчић, рођен “стоте године у јулу” што не смета да пут гради. А путеве граде месним смодоприносом( 20 посто од пољопривреде, 2 посто од личних доходака)  до 1990. године али који сваки заселак, кад се његов део гради, плаћа унапред, одједном. да би јевтиније прошли, Калањевчани су пре неку годину, новцем из самодоприноса и од интерног народних зајма купили камион и ваљак. Тако их мање стаје камен који довлаче из мајдана 35 километара удаљеног, а ни ваљање не плаћају. Уштеде тако, само на овом путу, преко сто милиона динара старих, што опет у нове километре пута уграђују. А ко хоће а сви хоће, да асфалтом повеже своје домаћинство са путем, ваљак добија бесплатно, плати само гориво. Тако је Светомир Колаковић урадио 500 метара прикључног пута. Наравно, своје учешће даје Општински СИЗ путне привреде: 1981. године – 23 старих милиона динара, прошле – 18 милиона, по принципу ко ангажује локална средства – добија сизовска. Помаже и ООК „Качер“ – лани су дали 20 милиона, ове немају, али даће идуће године…

  • На овим и свим другим пословима село је сложно, а руководство Месне заједнице води рачуна да сви подједнако добију – каже председник Милинко Колаковић. а окупљени на то, углас:
  • Није што је је овај Милинко овде, то ће и сви други рећи, али како њега изабрасмо за председника – све лепо крете.
  • То је виђена ствар – додаје неко
  • Њега ћемо и на следећим изборима за председника…
  • То неби смело да се деси – Милинко ће после краћег размишљања – Има млађих, припремљених… А сви смо заслужни; зар нам се десило да се не одржи заказана седница органа Месне заједнице.

Одоздо са пута допире бука машина. Милијана Петронијевић и Драгана Гавриловић, раднице ООК“Качер“, са домаћицом завршавају ручак, а стиже и печено прасе, тако тридесетак килограмчића – ручаће свих четрдесетак који данас раде на путу…

На пут се спрема и ваш извештач –до Ваљева је готово седамдесет километара, а дан се битно скратио…

Калањевчани крећу ка просторијама Месне заједнице, у школи, код дома. Тамо ће причекати да из Љига стигну председник Општинског комитета СКС, другови Власта и Лоле. Разговараће о будућим акцијама у Калањевцима, селу из којег новинари не извештавају често, а видимо, има о чему…
(текст З.Јоксимовић)

Децембар 1984. године Драгиша Божић, публициста “О једном учитељу” описује интересантан догађај:

 Драгослав Којић учитељ у Козељу један је од ретких кога сви у Качерском крају познају. „Мој отац и мајка имали су шесторо деце  и ја сам био намењен да учим за попа или учитеља а ја желео да учим за агронома, да узгајам пчеле и бостан. Очева је била најстарија. Као учитељ бићеш у сваком селу први човек, поготову ако село нама попа.. И заиста, у качерском Козељу где сам крајем новембра 1928. године дошао за учитеља, није било ни цркве ни попа али није било ни школе. Да им деца не би била „слепа код очију” Козељцу убеде мештанина Драгољуба Којића да у његовој кући од две собе направе учионицу. Драгољуб је са својим чељадима становао у подруму али је и примао плату као фамилија (школски послужитељ). Кад сам ја дошао, у школи је био само један астал и две столице. Деца су са собом, за себе, доносила од куће троношце.

Пошто се учитељ Којић није уклопио у почетак школске године (буџетске –април  а школске –септембар) то је прихватио предлог Средског начелства са Рудника и Дунавске бановине, да четири месеца ради на вересију. За тај период му исплатили месечно по 1.200 динара, уместо 900, колико је тада била учитељска плата. За тадашњу учитељску плату, могло се купити хиљаду кила пшенице или добру краву. – каже Којић.

У то време по Војводини су се градиле масовно школе те је Дунавска бановина била широке руке када је у питању био србијански крај. Захваљујући првенствено угледу учитеља Којића, Козељци су мобом изградили школу у којој деца  уче и данас. Учитељ је преко школе покренуо многе корисне акције: у селу је основана Кредитна задруга и Пољопривредна подружница. Сељацима су давани повољни кредити, по нижим ценама куповали су пољопривредна оруђа, алат, сортно семе…

Подигнут је школски воћњак, доведена вода у школу. За сеоске девојке почео је да ради кројачки течај који су држали мајстори фирме „Сингер”. Колико су тада шнајдерке биле на гласу најбоље се може видети по томе што су неке удаваче у сред низа дуката носиле и плочицу на којој је писало „Има шиваћу машину”. Занимљиво је и то да тадашња власт радикала није учитељу Којићу дозволила да организује аналфабетски течај, пошто је он био демократа, па су им та окупљања била трн у оку.

Учитељ Којић запамћен од Козељаца по добру, добио је премештај 1934. године у Штавицу где је остао равно 28. година до пензије.

  1. јануар 1985. – Калањевачка земљорадничка задруга – регистрована 1905. године

У току 1905. године под редним бројем 552 у Главном савезу српских земљорадничких задруга регистрована је Калањевачка земљорадничка задруга. О овој задрузи из Калањеваца недалеко од Белановице и данас се врло мало зна.  Међутим, познато је да је њен председник био Вадимир М. Мирић (1875 – 1940), земљорадник из Калањевца, који је потом бивао бански већник, председник општине у свом селу и радикалски првак из качерског краја. Поред њега у том одбору били су: учитељ Радојко М. Илић (убијен 1941 године у Крагујевцу од стране Немаца) и Милоје Максимовић, Урош Сарић и Владимир Десивојевић, земљорадници. Председник Надзорног одбора био је Радивоје Колаковић, а чланови: Милорад Јовичић, Дагомир Мирић, Милован Максимовић и Љубисав Сарић. Учитељ Никола С. Сретеновић био је њен први секретар и благајник. 

 

  1. јануар 1985. – Шутачка земљорадничка задруга

Слична задруга постојала је у Шутцима. Не знамо када је тачно основана Шутачка земљорадничка задруга, али је остало забележено да је један од њених највреднијих задругара Милан Марковић, умро је 25. јула 1907. године у 61. години живота. Такође зна се да су њени задругари: Владимир Т. Поповић, Адам Дражић, Драгић Јованчевић, Милисав Симић, Живан Марковић, Миленко Пантић, Милосав Поповић, Миаило Ломић, Владимир Стојановић, Марко Николић, Андрија Стојановић, Милисав Јованчевић, Милан Марковић, Василије Максимовић и Чедомир Ломић дали по динар добровољног прилога за подизање задругарског дома у Београду.

 

  1. јаљнуар 1985. – Пољаначка земљорадничка задруга

Под бројем 743 у регистру Главног савеза српских земљорадничких задруга од 1908. године вођена је Пољаначка земљорадничка задруга, која је приликом оснивања имала 22 задругара. Први председник Управног одбора био је Богољуб Јовановић, а чланови Војислав Ђорђевић, Милован Радовановић, Милован Васиљевић и Младен Марковић: секретар и благајник је земљорадник Милорад Г. Ђорђевић. У Надзорном одбору били су: Рајко Јовановић (председник) и Драгомир Ђорђевић, Милорад Минић, Светозар Милосављевић и Јаван Минић (чланови).

 

  1. фебруар 1985. – Земљорадничке кредитне задруге

Земљорадничке кредитне задруге биле су најстарији и најраширенији облик удруживања земљорадника у Србији. Оне су настале онда када су се сељачка домаћинства морала под притиском новчане привреде прилагодити новим условима и када се управо због тога осетила велика потреба за јевтиним кредитом. То је било деведесетих година прошлог века.

 

15.фебруар 1985. – Kалањевачка земљорадничка кредитна задруга

Прве године треће децаније овог века обелеђене су формирањем земљорадничких кредитних задруга у Калиновцу код Уба и Калањевцима код Белановице. То закључујемо из неколико оскудних података.  Лист „Земљорадничка задруга“ обавестио је своје читаоце да је Милован Глигоријевић задругар Калањевачке земљорадничко – кредитне задруге преминуо 7. јула 1923. године. Исти лист обавестио је и своје читаоце да су задругари Калањевачке земљорадничко – кредитне задруге у току 1923. године прикупили у фонд за покретање издавања Омладинског задружног листа и уплатили 51 динара својих добровољних прилога.
( текстове о задругама написао М. Радојчић))

 

  1. март 1985. – Успешна пословна година „Белана“

Радна организација „Белан“ из Белановице са доста успеха завршила је протеклу пословну годину. За 50 запослених у овом колективу, остатак дохотка и амортизације од око једне милијарде старих динара је приличан успех, поготово ако се зна да су из сопствених средстава током године инвестирали значајна средства у уређење и обезбеђење погона. Но, и поред успешног пословања, све чешћа је појава да запослени напуштају ову радну организацију због ниских личних доходака. У 1984. години просек је око 17.000 динара. Да би се стање поправило и обезбедила боља структура запослених, у овом колективу су одлучили да систем награђибања побољшају, али у првом реду за оне запослене који се више залажу и доприносе у раду.

 

  1. април 1985. – Шутачка и Живковачка земљорадничко – набављачка задруга

Шутачка земљорадничко – набављачка задруга  опслуживала је само качерсско село Шутце, а основана је 1938. године, када је и учлањена у Главни савез српских земљорадничких задруга. Приликом оснивања управни одбор сачињавали су: Милоје Т. Ђорђевић, Живојин Степановић, Тихомир Дражић и Младен Јованчевић, а Надзорни одбор: Живојин С. Ристић, као председник и Михаило Ј. Стојановић, Никодије Стојановић, Предраг Минић и Александар Цветковић, чланови.

У регистру Главног савеза под бројем 4.280 вођена је Живковачка земљорадничко – набављачка задруга, која је имала 55 задругара. Њен први управни одбор сачињавали су: Петар Гавриловић, Обрад Арсенијевић, Милинко Недић, Грујица Плескоњић и Димитрије Петровић. У први Надзорниодбор бирани су: Петар Арсенијевић, Живота Милинковић, Светолик Гавриловић, Сретен Радовановић и Милоје Петронијевић. Задружни благајник био је учитељ Радојко Ђукановић, сарадник НОБ-а, а након рата вишегодишњи дописник листа „Политика“ из Аранђеловца. Дужност првог књиговође обављао је Новак С. Николић, а магационер Живан Гавриловић.

 

  1. август 1985. – Упркос све тежим приликама у сточарској производњи – Криза обилази Качер

Сточарска производња је опет у кризи. Отуда вест да је ООК“Качер“ из Белановице постигла веома добре резултате, у првој половини ове године, звучи невероватно, тим пре што сточарска производња (тов јунади) учествује у формирању укупног прихода ове организације са 80 одсто. За седам месеци ове године, извозом меса у Грчку, Јордан и Италију, зарадили су 1.040.000 долара, што је на нивоу извоза оствареног у целој 1984. години. Рачунају да је до краја ове године иностраним купцима продато укупно 4.300 грла товљеника, а то значи да би се у њиховој девизној каси стекло око 1,5 милион долара. За њих и око 150 удружених домаћинстава овог краја била би то „пуна капа“, прилика за нова улагања у примарну производњу, материјално и кадровско јачање „задруге“ која последњих година даје основни тон развоја пољопривреде у љишкој општини.

У „Качеру“, иначе верују да садашња криза у сточарство није ни прва, ни последња. Како то да су се њихове последице најмање осећале у овом крају.

Поверења никад превише

  • Захваљујући, пре свега, чињеници да је квалитетна сточарска производња трајно определење сељака овог краја и њихове ООК – каже Јован Марковић, директор „Качера“ – годинама се, рецимо, стимулисало квалитетно сточарство. Веома добри резултати постигнути су и вештачким осемењавањем, а свој допринос дали си и сами сељаци прихватањем да гаје расну стоку. Добра сарадња сељака у ООК, у овом случају, није уобичајена фраза. Реч је о односима дубоког међусобног поверења. Тов јунади је посао у којем ризик и добит подједнако делимо! Отуда и није проблем да се договоримо са кооперантима о свему, између осталог и о продуженом тову све до тренутка када ће се продаја највише исплатити.

Не без разлога о поверењу се у овој средини много више говори наго о новцу, као неопходном услову за развој производње. Поносно се, рецимо, истиче чињеница да „Качер“ последњу деценију ни једном није био на суду због тога што је неком остао дужан. Четири пољопривредна стручњака добиће ускоро станове, а један студент ветерине већ ужива стипендију овог колектива.  Пољопривредни кадар  се усталио. Организација, кажу, има врсног стручњака за извоз, тако са у овом послу, доминантном у њиховој делатности, сада нема никаквих тајни. Треба ли се онда чудити, док криза озбиљно дрма сточаску производњу, пошто качерски сточари чекају у реду на прилику да напуне своја товилишта. Њих шездесетак увелико је ангажовано на том послу.

Брига о сопственом развоју

За овогодишњу производњу „Качер“ је од банака позајмио око 300 милиона динара. За шест месеци камате су однеле из дохотка око 60 милиона динара, знатно више него што су планирали. За сада још увек немају разлога да брину, јер се извозном оријентацијом зарађује сасвим довољно да покрију све трошкове производње и издвоје значајна средства не само за споствени развој. Финансијска помоћ пружена је и месним заједницама. За изградњу савремених подних складишта у Пољаницама, Белановици и Калањевцима, та три коша за кукуруз, који се у овом крају много троши, уложиће око 60 милиона динара. Од тога је 60 одсто сопствених пара. Сељаци су „повукли“ око девет милиона динара кредита из средстава „зеланог плана“ за набавку механизације и приплодних јуница. Добри резултати пословања омогућили су „Качеру“, да после вишегодишњег „кирјањења“ одреши кесу и обнови свој целокупни возни парк, те започне темељну реконструкцију управне зграде.

  • Када би, неким случајем, морали да напустимо квалитетну сточарску производњу и вратимо домаћем тржишту, каже Марковић, наша пропаст била би загарантована. Овако, као организација која је прошле године на светско тржиште пласирала 70 одсто своје приоизводње, или 4.000 грла утовљених јунади, дошли смо до резултата који нам отварају врата бржег развоја.

 

16. новембар 1985.  – Кроз Живковце асфалт

На регионалном путу Љиг – Аранђеловац, на деоници Живковци – преко Вагана, пре неколико дана, завршено је асфалтирање око 4,5 километара пута. Градњу овог пута фенансирао је Регионални СИЗ за путеве, са преко милијарду старих динара. Житељи Живковаца морали су да чекају скоро пет година после урађене подлоге за овај пут, да би добили асфалт.

 27. децембар 1985. – … И 12 у Белановици

Житељи Белановице ће до краја године добити пословно стамбену зграду са 12 станова и пословним простором ТРО ”Рајац”. Средства од 7 милиона динара за финансирање градње удружили су ООК ”Качер”, РО „Белан”, Основна школа, РЈ “Србокоп” и СИЗ становања за три стана. Градитељ је ГРО “Стандард„ из Аранђеловца.

 

  1. новембар 1985. – Кроз Живковце асфалт

На регионалном путу Љиг – Аранђеловац, на деоници Живковци – преко Вагана, пре неколико дана, завршено је асфалтирање око 4,5 километара пута. Градњу овог пута фенансирао је Регионални СИЗ за путеве, са преко милијарду старих динара. Житељи Живковаца морали су да чекају скоро пет година после урађене подлоге за овај пут, да би добили асфалт.

 

  1. децембар 1985. – … И 12 у Белановици

Житељи Белановице ће до краја године добити пословно – станбену зграду са 12 станова и пословним простором ТРО „Рајац“ из Љига. Средства од 7 милијарди стрих динара за финансирање градње удружили су: ООК“Качер“. РО „Белан“, ОШ у Белановици, РЈ „Србокоп“ , ТРО „Рајац“ који ће и добити станове, а СИЗ становања општине Љиг финансира три стана. Градитељ је ГРО „Стандард“ из Аранђеловца.

 

  1. април 1986. – Из ООК „Качер“ – Производња за извоз

Основна организација коопераната „Качер“ у Белановици једна је од три организације у ПРО „Слога“ Љиг, у систему Агроиндустријског комбината ( АИК) Ваљево.

Обухвата пет месних заједница, са 800 пољопривредних домаћинстава. Запослених у овој организацији коопераната има 42 и 98 удружених земљорадника.

Сточарствво је главна делатност у овој организацији и тов јунади у кооперацији. Годишње се утовари 6.000 грла, а од тога 5.700 грла се извезе у иностранство, преко РО “ Ваљево- комерца“

Колико је тов јунади овде важна делатност, нека послужи податак да је ове године од извоза остварено 1,6 милиона долара или 46 одсто од укупног прихода ове организације, односно извоз чини 75 одсто од укупног извоза у сточарству.

Да је сточарство главно определење у ООК „Качер“, и у овом крају, навешћемо и податак да се овде највећа пажња посвећује матичном запату крава и да тренутно има 160 грла, а до 1990. године планира се повећање матичног запата на преко 500 грла.

Поред традиционалне окренутости сточарству и створених предуслова, овде се посебна пажња посвећује стручној организованости развоја сточарства. Тим питањима се бави пет људи из ООК-а, уз пуну и обилату сарадњу Завода за пољопривреду Ваљево, тако да се стичу сви услови за плански и дугорочни одгој за развој сточарства.

У оквиру сточарства, важну ставку чини и приоизводња млека и овој ООК –а, ако се узме већи број домаћинастава и број грла крава, спада међу највеће произвошаче млека у систему АИК- а Ваљево, са годишњом производњом од милион литара млека, које се отпрема у производне капацитет Млекаре у Лајковцу.

Иако се постижу добри резултати у откупу млека, ипак цело подручје није обухваћено откупом, због конфигурације земљишта, али се млеко овде заиста користи на један примеран начин; откупљуе се кајмак и сир, али у специјалном паковању  и по врло строгим критеријумима квалитета. Све откупљене количине пласирају се на београдско тржиште, а у посладње време потражња се више повећава, тако да се тешко успева да обезбеде потребне и тражене количине.

Што се тиче ратарства и ратарске производње, она је овде мање заступљена. У сопственој биљној производњи, у првом реду, производи се кукуруз, пшеница, соја и сено. Сви тржишни вишкови се откупњују, а тржишни вишкови кукуруза је све више, јер је све мање радно – способних домаћинстава који могу на друге начине да га искоришћавају.

Да би се у потпуности искористио постојећи простор, возни парк је запослио особље, сопственој биљној производњи, производи се минерална смеша (коштар), као додатак за сточну храну, са годишњом производњом од 600 тона, чиме се обезбеђује знатан део дохотка ове ООК-а.

Воћарска производња овде нема скоро никакве традиције, па је отуда и неразвијена, али се улажу напори, у заједници са Заводом за пољопривреду Ваљево, да се на том плану нешто учини. Постигнути су почетни резултати у гајењу малине и јагоде, јер природних услова има, па ће резултати, вероватно, из године у годину бити бољи.

Што се тича пословања у 1985. години, постигнути су добри резултати: остварен је укупни  приход од 1,2 милијарде динара, од чега доходак од 75 милиона динара. Чист доходак је остварен у износу од 62 милиона динара, док је за личну и заједничку потрошњу  издвојено 30 милиона, колико је издвојено и за фондове. Просечан лични доходак у овој ООК-а, у 1985. години, износи 41.620 динара.

По завршеном рачуну извршена је и коначна респодела са удруженим земљорадницима, а по основу заједнички оствареног дохотка.

Знатан део средстава издвојен је, и улаже се, у инфраструктуру на подручју ове ООК-а, јер и у овој организацији  сазрело је сазнање да без стварања оптималних услова за живљење у селу, нема заустављања младих у селу.

 

  1. мај 1986. – Престанак извоза

РЈ “Србокоп“ из Белановице, која послује у склопу РО“ Србокоопа“ из Београда, од 3. маја, због радијације и забране узвоза на тржиште ЕЕЗ, не испоручује своје производе у количини од 200 јунади недељно. Забрана се односи углавом за Италију.

 

18.јул 1986. – Готова управна зграда ООК „Качер“-а

Основна организација коопераната „Качер“ у Белановици дуго година била је, са својим службама, подстанар у доста трошној и оронулој згради бивше Основне школе. Ових дана, коначно и тај проблем је овде успешно окончан. На дан нашег боравка затекли смо у раду Комисију која је вршила технички пријем зграде и уз констатацију некух ситних недостатака, Комисија је дала одобрење да се усељавање у нову зграду може започети.

Нова зграда моћи ће у својих 250 до 300 квадратних метара, да прими комплетну службу овог ООК, који је и финансирао градњу из сопствених средстава, са око 10 милиона динара, колико је коштала градња објекта са опремом.

Извођач радова је био „Стандард“ из Аранђеловца, који је радове успешно и на време обавио.

 

  1. август 1986. – Већи лични дохоци у „Белану“

Белановачка радна организација „Белан“ остварила је у првој половини ове године укупан приход од 127.493.000 динара. Чист доходак увећан је за 32 посто. Камате на обртна средства смањене су за 77 процената. Просечан лични доходак дупло је већи у односу на исти период прошле године и износи 41.869 динара по раднику.
( текст Љ. Антонијевић)

 

  1. август 1986. – „Качер“ извози у Италију

ООК „Качер“ из Белановице, највећи извозник љишке општине, припремио је 800 грла од 280 до 320 килограма за извоз. Пре петнаест дана у Грчку су извезена 63 грла у вредности од 20.000.000 динара, а следећа тура је у овој седмици. Кроз месец и по дана треба и остала грла да се извезу. Припремљено је 300 грла за клање намењено италијанском тржишту. Ове године се очекује девизни прилив од 1.500.000 долара што је нешто мање него лане.
(текст Љ. Антонијевић)

 

  1. септембар 1986. – Нова хала „Србокопа“

Поводом дана ослобођења Љига у Белановици је пуштена у рад друга фаза кланице „Србокопа“. На свечаности која је том приликом приређена говорила је Зорица Вукотић потпредседница Пословодног одбора „Србокопа“.

Нова савремена кланица дневно може да испоручи 200 комада јунади. За своје потребе запослиће још 120 радника. Планира се да у 1986, оствари извоз у висини од 126.000 долара. При изградњи овог објекта коришћена су знања познатих југословенских института, као и искуства других земаља. У току је градња треће фазе кланице која треба да буде завршена до краја године. Овом приликом за градњу је коришћено преко 70 посто сопствених средстава.

 

10.октобар 1986. – Замашни планови Белановице

У Месној заједници Белановица планирају да у наредном четворогодишњем периоду поправе путеве, заврше водовод и канализацију. Планира се такође, да се прошири постојећа амбуланта, трајно реши проблем зелене пијаце.  (Н.З. Ни до данас 2020. није ништа урађено).Месна заједница је обезбедила локацију за аутобуску станицу коју треба да гради „Југопревоз“ из Чачака. После тога, Белановчани ће се „окренути“ развоју туризма.

Иначе, недавно је завршено асфалтирање пута Калањевци – Белановица, а при крају је изградња стамбено пословне зграде са 15 станова и пословним простором за ТРО „Рајац“ (Ни један аутобус са ње није кренуо нити на њу стигао)

 

10.октобар 1986. – У посети братској општини

Из посете   другарима из братске општине Марибор – Песница вратило се 50 ученика и наставника из основних школа Љига и Белановице. Посета је трајала од 2. до 6. октобра, а главни циљ посете било је зближавање ученика и размена искустава.

 

17.октобар 1986. – Неће стручњаци у „Белан“

У ову привредну организацију, која солидно послује, неће ни неквалификовани, јер су лични дохоци, због великих друштвених захватања – ниски

РО „Белан“ из Белановице, бави се прерадом дрвета, а главни производи су: палете по ЈУС-у и специјалних намена, држаље за пољопривредни и други алат као и двокрилне мердевине. ова организација броји 102 запослена, од којих је у режији веома мали број људи, само њих 19. Међу тих 19 радника убрајају се и куварице, портири, возачи и спремачице. ради се у две смене и постижу веома добри резултати. То је показао и шестомесечни обрачун. Сигурно да би ти резултати били и бољи да није великог захватања из дохотка. Порези из дохотка према Републици расту за 183 одсто; чланарине за 214; премије осигурања за 326 одсто; допринос привредним коморама 352 одссто, а ни једна од обавеза СИЗ-ова није порасла ниже од 100 одсто. Тако су редници примили просечни лични доходак 42.000 динара. Из овог проблема произилази други. „Белан“ муку мучи у недостатку високостручних и креативних радника. Тако је у последњих месец дана два пута расписиван конкурс за технолога и нико се чак ни у шали јавио.

 

18.октобар 1986. – ООК“ Качер“ откупљује кукуруз

ООК“Качер“ из Белановице врши откуп кукуруза у клипу До сада је откупљено 120 тона са приватног сектора, а у ООК“Качер“ кажу да ће откупити све понуђене количине. До почетка ове седмице обрано је 1.800 хектара на приватним и 1000 хектара кукуруза на друштвеном сектору. Просечни принос се креће преко 5.000 килограма по хектару.

 

8.новембар 1986. – Још један успех ООК „Качер“

Да је ООК“Качер“ у Белановици постао традиционални одгајивач квалитетних говеда показала је и врло успешно организована изложба приплодних крава и јуница која је одржана крајем септембра у Белановици, успешно учешће на смотри у Лајковцу, а потврда свему овом дошла је ових дана када је стручна Комисија, састављена од  представника матичне, регионалне и републичке стручне службе, вршила и извршила избор крава – биковских мајки.

За биковске мајке бирају се краве из активне популације и то су грла натпросечне вредности у призводњи млека и млечне масти, квалитету, величини и облику вимена и сиса, музности и екстеријеру.

И поред примењених врло строгих критеријума, у ООК-а „Качер“ су одабране 4 биковске мајке, чији ће подмладак односно будући бикови – очеви ићи у Велику Плану, у тестну станицу- перформанс тест.

Овом приликом комисија се определила и изабрала следећа грла: краве „Бену“ и „Загу“, власништво Гојка Марковића из села Шутаца; краву „Јунку“, коју је однеговао Радиша Јевтић из Белановице и краву „Раду“, власништво земљорадника Радована Ненадовића из Шутаца.

Одабиром ових квалитетних грла, и за ове намене, потврђен је успех овог краја у говедарству што претставља велико признање за рад на унапређивању сточарства, а уједно и подстрек за будуће напоре и ангажовање у овом послу.
(текст Љиљана Антонијевић)

 

  1. фебруар 1987. – Радници „Белана“ уштедели око 15 милиона

ПО „Белан“ из Белановице завршила је у рекордном року објекат од 310 квадрата за дрвну галантерију и производњу мердевина.  Радници овог колектива су средствима колектива и сопственим радом извели све радове, тако да су уштедели најмање 15 милиона динара, јер су им нека грађевинске радне организације за тај исти посао тражили од 25 до 40 милиона динара, а објекат су они изградили за непуних 10 милиона. Посао ће, у почетку рада овог објекта добити 10 радника различитих струка од неквалификованих до висококвалификованих.

Мада завршни рачун још није урађен, већ се зна да је „Белан“ у току прошле године остварио увећање физичког обима производње за осам осто, а задржани су сви досадашњи пословни партнери, што обећава добро пословање и у овој години.

 

19.март 1987. – Увећан укупан приход

РО „Белан“ из Белановице остварила је у прошлој години укупан приход у износу од 280.5 милиона динара, што је за 56 одсто више него у 1985. години. Доходак је увећан за 74 одсто. За акумулацију је издвојено 17 милиона динара, а то је за 19,3 одсто више. Просечан лични доходак износи 59.024 динара, што је за 5.385 динара мање од просека општине.
(текст Љиљана Антонијевић)

 

3.април  1987. – Пролећна смотра приплодних крава и јуница

У Основној организацији коопераната „Качер“ из Белановице, 26 и 27, марта, на подручју  ООК“Качер“, одржана је пролећна смотра приплодних крава и јуница, којој су присуствовали стручњаци из Завода за пољопривреду „Ваљево“, Института за примену науке у пољопривреди из Београда и матична служба ООК-а. Стручњаци поменутих служби су извршили смотру приплодних крава и јуница, које се налазе у матичном запату.

Смотром је било обухваћено 93 грла и Комисија је из матичног запата искључила 21 грло, а уматничила 26 нових приплодних грла стеоних јуница, тако да сада матични запат броји 98 грла, с тим што је потенцијал још и већи за неких 50 грла са 70 до 100 одсто чистог порекла али су још нестеоне.

Комисија је утврдила да је квалитет грла доста бољи него прошле године и да се из године у годину побољшава, захваљујући, у првом реду, интересовању приозвођача и доброј сарадњи са Заводом из Ваљева, Институтом за примену науке у пољопривреди, Центру из Велике Плане и самој матичној служби ООК-а.

Велики допринос развоју сточарства, допринела су и систематска предавања, која се организују у зимским периодима од стране Завода за пољопривреду из Ваљева и Пољопривредног факултета из Земуна и за које влада велико интересовање код земљорадника.

 

10.април 1987. – ООК „Качер“ повећава извоз

У прошлој седмици из ООК „Качер“ из Белановице испоручен је контигент од 70 бикова за италијанско тржиште. Овај контигент вреди око 40 милиона динара. За ову годину планира се извоз у висини од око два милиона долара, што ч

ће у односу на 1985. годину ( у прошлој години није било извоза) представљати увећање за око 60 одсто.

 

У „Белану“ аутоматизација сопственим средствима

У Дрвно – индостријској  РО „Белан“ из Белановице асоптиман производа ће бити повећан за један нови производ – токарски делови за намештај. Са производњом тих токарских делова за намештај почеће се у току априла, по набавци копирне машине из Италије. Копирна машина ће омогућити већу продуктивност и аутоматизацију производње. Средства од 10 милиона динара за ову машину обезбедила је РО „Белан“ из сопствених извора.

 

  1. август 1987. – Позитивно пословање РО „Белана“

РО „Белан“ из Белановице полугодишњи радни циклус завршила је са позитивним пословним показатељима. Укупан приход износи 250 милиона динара, утрошено је  средстава у висини од 147 милиона динара. Утрошена средства су расла за близу 100 одсто, што је бржи раст него укупног прихода. Из укупно утрошених средстава за обавезе из дохотка исплаћено је 37 милиона динара, а за акумулацију је издвојен 21 милион динара, што је у односу на исти период лане више за 93 одсто. Просечан лични доходак је увећан за преко 110 одсто и износи само 88.013 динара, што је међу најнижим личним доходцима у организацијама које се баве индустријском производњом.

 

  1. септембар 1987. – Успешна изложба крава и јуница

Ако се сточарске изложбе, приплодних крава и јуница, организују да покажу са каквим се потенцијалом располаже и да буду путоказ колико се напредовало у селекцији, а да уједно развијају тамичарски дух код земљорадника, онда се за другу изложбу приплодних крава и јуница, одржану 11. 09. 1987. године у ООК“Качер“ у Белановици, може с правом рећи да је манифестација која оправдава циљ. Јер, овогодишња изложба је показала, у поређењу са предходном годином, да је знатно квакитетнија посматрајући изложбени материјал, број учесника, организацију и слично.

С обзиром на изложбени број грла и њихову квалитетну уједначеност жири у саставу Слободан Дамјановић, дипл. инж. агрономије, мр Стеван Алексић, из Института за примену науке у пољопривреди из Београда, Вујић Радосав, дипл. инж. агрономије, Славица Петровић, дипл. инж.агрономије из Завода за пољопривреду Ваљево, имали су прилично тежак посао да од квалитетних грла изаберу најбоље.

Но после дефилеа и стручног посматрања грла, жири у поменутом саставу, се одлучио, да за ову годину, као најбоља грла и њихове одгајиваче прогласи следеће одгајиваче и грла: у категорији крава, за најбоље грло проглашена је крава “Ђина”, која је уједно и шампион за ову годину, а њен одгајивач Слободан Пакић, из села Шутци, награђен је са 70.000 динара. Друга награда, у истој категорији, додељена је глу “Бена” а са 50.000 динара награђен је власник Градимир Марковић из Шутаца. Трећу награду освојило је грло “Шаруља”, а власнику, Радојици Томићу, из Шутаца додељена је награда у износу 30.000 динара.

У категорији крава прву наградау од 60.000 динара добио је Сретен Марковић из Белановице за грло “Буцу”. Друга награда од 40.000 динара додељена је одгајивачу Михаилу Марковићу из Шутаца, за изложено грло “Шаруља” док је трећа награда од 20.000 динара припала Милојку Николићу, из истоименог села у грлу “Весна”

У категорији јуница, прва нагрда од 50.000 динара припала је  Градимиру Марковићу из села Шутци за грло “Бети”; другу награду од 30.000 динера освојио је Бранко Аџић, из Белановице и његово грло “Брена” а трећа награда припала је Јовану Дражићу из Шутаца за добро однеговано грло “Бету”

За елитно грло проглашена је крава “Зага” власништво Градимира Марковића, такође из села Шутци, што представља највећи домет у одгајивачком квалитету ипоменуто грло ће бити узето за биковске мајке.

И на крају, треба поменути добруорганизацију изложбе коју је организовала стручна служба ООК”Качер” на челу са Слободаном Радовановићем, уз поно ангажовање и помоћ Михаила Крунића, из Завода за пољопривреду “Ваљево”.

Изложбу су поред многобројних приозвођача, присуствовали и Ђорђе Трајковић, председник Заједнице за сточарство СР Србије, Никола Токић, члан Пословодног одбора АИК-а “Ваљево” и други гости.

 

20.мај 1988. – ООК“Качер“ највећи извозник

Најуспешнији и највећи извозник од љишких привредних организација је ООК“Качер“ из Белановице, са извозом од 635 милиона динара, углавом на конвертибилно тржиште. Запослени у овој организацији имају и највећи просек зарада, у износу од 275.694 динара. За акумулацију је издвојено 15 милиона, а укупан приход износи милијарду ипо динара, што је за 160 одсто увећање у односу на исти период 1987. године. Чист доходак је 73 милиона. Ова организација је најуспешнија организација у оквиру ПРО“Слога“ и остварује најбољу сарадњу са пољопривредним произвођачима.
(текст Љ. Антонијевић)

 

  1. октобар 1988. – Успешна изложба крава и јуница у Белановици

Трећа изложба приплодних крава јуница, одржана крајем овог месеца у ООК „Качер“ у Белановици, је још један доказ континуитета у квалитету и масовности као и привржености традицији у сточарској, односно говедарској опредељности овог краја.

Изложба се одржава под покровитељством Скупштине општине Љиг, Фонда за унапређење и пласман стоке и сточних производа из Београда, као и Пољопривредног комбината Београд, а организатори изложбе су Завод за пољопривреду „Ваљево“, Институт за примену науке у пољопривреди из Београда и стручна служба ООК-а.

Оцењивачка комисија у саставу: др Стевица Алексић, Радосав Вујић и Славица Петровић, имали су нимало лак задатак, да од 69 квалитетно одабраних грла и 45 изведених на оцењивање, одаберу  и прогласе најбоље  у овој години у категорији крава, крава првотелки и јуница.

Ипак, након дефилеа свих одабраних грла, за краву шампионку у овој години, а на подручју ООК „Качер“ Белановица, проглашена је крава „Шаруља“, власника Радијице Томића, из Белановице, која је свом власнику донела и новчану награду од 200.000 динара. Прва пратиља Шаруље била је крава „Була“, коју је однеговао Јеремија Томић, из села Шутаца и награђен је са 150.000 динара, док је за другу пратиљу проглашена опет крава „Шаруља“ освојивши награду од 100.000 динара, а власник друге пратиље је Бранко Стојановић из Шутаца.

Звање шампионке у категорији првотелки и награду од 170.000 динара, за ову годину, понела је крава „Бета“ и њен власник је Градимир Марковић из Шутаца, док су за прву и другу пратиљу проглашене краве „Дивна“ и „Дара“, власништво Михаила Јовановића из Шутаца, и Радована Ђорђевића, из Живковаца, освојивши награду од 130.000, односно од 100.000 динара са украсним уларима.

По оцени Комисије, шампионка у категорији јуница била је јуница „Хана“, власништво Јована Дражића, из Шутаца, са освојеном наградом од 150.000 динара, а њеним пратиљама, кравама „Злати“ и „Були“ припале су награде од 120.000  и 80.000 динара, а чији су власници Радојица Томић, из Белановице и Рајко Рајковић из Босуте.

 23. децембар  1988. – Затворен хотел у Белановици

Хотел „Качер“ у Белановици од првог дана овог месеца је затворен за госте. Тако је одлучио Раднички савет БИП „Слобода“ Љиг, у чијем саставу се налази хотел „Качер“.

Разлог за затварање хотела је неекономичност пословања. Дневни трошкови су износули 300.000 динара а дневна реализација 100.000 динара.

Због лошег пословања било је поремећених међуљудских односа, а „Слобода“ већ неколико година послује на ивици рентабилитета. Сви радници хотела „Качер“ распоређени су у љишке организације „Сободе“.

Затварање хотела је изазвало негодовање међу Белановчанима, као и међу Љижанима. По чаршији круже приче да креатори општинске пореске политике нису имали баш много слуха за потребе хотела, јер су приватницима у Белановици дозволили отварање 5 – 6 кафана и киоска. Порески аршин, прича се, није примењиван једнако   за све приватнике. Нису у питању само кафеџије…
(текст Љ. Антонијевић)

 21. април 1989. –  У Белановици отворена – самопослуга

Трговинска организације „Рајац” из Љига ових дана је отворила модерну самопослугу у Белановици. Она је грађена из сопствених стредстава и савремено је опремљена. Продајни простор је 120 квадрата а обезбеђен је и пратећи магацински простор око 200 квадрата.Треба нагласити да је ово први друштвени објекат у овом месту у послератним годинама.
(текст Милан Сарић)

9. јун 1989. – Радиће се расхладни центар у Белановици

Уважавајући чињеницу да је Основна организацика коопераната „Качер“ из Белановице, једна од стабилнијих и по начину изграђених односа организација – земљорадник  у ПРО “Слоги“ и АИК-у „Ваљево“, као и чињеницу да је са осталим двема организација коопераната ( „Љиг“и „Кадина Лука“) створена добра сировинска база, у првом реду малине, јагоде, купине, вишње и рибизле, отуда се оправдано родила замисао о градњи центра за расхлађивање јагодичастог воћа у Белановици.

Градња објекта замишљена је у две фазе. У првој фази градиће се капацитет од 1.000 тона и сва произведена роба је, углаво намењена извозу, од чега ће ова ООК, поред сточарства као главог пољопривредног опредељења , стицати добар део дохотка.

Пројектом, који је већ у завршној фази израде, предвиђено је да се у другој фази може веома лако и једноставно доградити кпацитет од око 5.000 тона.

Изградњом расхладног центра за јагодичасто воће и пословима оствареним преко сточарства, очекује се финансијски ефекат у износу од 5 милиона долара, што је свакако импознатан пословни резултат ове основне организације коопераната.

Треба напоменути да ће градња бити финансирана из Фонда за подстицај развоја недовољно развијених подручја, у односу од 30 одсто; „Беобанка“ ће, такође, учествовати са 15 посто; „Агробанка“ са 30 одсто; Интерна банка „Воћаркоопа“ са 10 одсто, док ће остали део финансирати извођач радова и испоручилац опреме. Када је реч о опреми, треба истаћи да је опрема 80 одсто домаће производње, а преосталих 20 одсто биће увезено из иностранства.

Иначе, пројектна документација, инвестициони програм, као и извођачка документација су при краја израде. Програм је прошао кроз све фазе оцењивања, од Општине до Републике, а налази се и у програму заједничке производње и извоза воћа у СР Србији. И на крају ваља напоменути да се овај расхладни центар гради уз сагласност све три ООК из ПРО „Слога“ у Љигу, а одређену финансијску помоћ је пружила и општина Љиг, јер ће овај објекат коштати око 1.5 милијарди динара, а запошљаваће 20-так сталних радника и преко 50 сезонских. Градња објекта започеће крајем овог лета, а завршавање се планира у мају идуће године.

 

  1. јун 1989. – ООК „Качер“ – Помоћ у право време

У јеку све скупље пољопривредне механизације и високих камата, земљорадницима и њиховим основним организацијама остало је да се довијају и сналазе да што повољније дођу до средстава за набавку пољопривредне механизације и потребне опреме. У том смислу, извесне олакшице у начину кредитирања пољопривреде, учинила је Специјализувана пољопривредна банка – „Агробанка“ из Београда. Закве кредите основним организацијама, односно земљорадницима, „Агобанка“ даје по следећим условима; учешће земљорадника је, сопственим средстима, 20 одсто од набавне цене, са фиксном каматом од 2 одсто на пез година отплатног рока, с тим што се отплата врши кроз предају одређене количине пољопривредне робе док траје кредитни период.

Оцењујући да је то једини и најповољнији вид земљорадницима у садашњем тренутку. ООК „Качер“ из Белановице одлучио је да пружи помоћ земљорадницима у реализацији ове повољности својим земљорадницима. Тако је, само током ове године, за набавку ситне механизације, а највише за прикључне машине, утрошено око 140 милијарди старих динара од чега је најмање издвојено за тракторе, јер је оцењено да их у селима овог краја има довољно, док је недостајала ситна пољопривредна механизација и прикључне машине.

У ову акцију укључено је преко стотину земљорадника и интерес је још увек велики, а нарочито је исказан интерес за улагање у изградњу објеката за музне краве.

Да би остварили право на учешће и реализовали право на кредит под поменутим условима, ООК-е и њихови земљорадници морају да испуне један услов од основних услова, а тај је да имају организовану штедно-кредитну службу при организацији, што ООК-а „Качер“ има већ 6 година и која ради веома добро са основном интенцијом усмеравања штедње “за бољи живот на селу“ што је и основни мотив „Агробанке“ из Београда.

 

  1. јун 1989. – Изложба слика и склуптура

У Белановици, у просторијама Библиотеке „Стеван Марковић – Сингер“, приређена је , 24. јуна, изложба књига „Косовски бој у литератури“  затим слика Милосава Ранковића, наставника Основне школе из Белановице и резбарских радова – дуборез- Драгована Богдановића из Љига. Организатор ове вредне изложбе је Народни универзитет из Љиг.
(текст Милан Сарић)

 

  1. август 1989. – Вести из Белановице

Изабрани чланови конференције СК

Јуче су завршене изборне активности у Савезу комуниста у Месној заједници Белановица. Наиме, изборним састанком у Конференцији основних организација на подручју Месне заједнице, којем су, поред чланова Савеза комуниста и секретара основних организација, присуствовали представници друштвено-политичких структура, завршене су изборне активности избором новог руководства Конфереције. Изабрани су они кандидати који су добили највећи број гласова и којима је дато поверење. У наставку Конференције усвојен је план рада за наредни период. Било је и разговора о другим друштвено-политичким питањима од виталног интереса за Белановицу: о снабдевању грађана. о водоводу и другим комуналним потребама, посебно о активностима грађана и радних организација о упису зајма за друштвени развој и привредни преображај СР Србије, које су у току. Оцењено је да је одзив солидан и да до сада и да премашују сва очекивања.
(смо од очекивања није било ништа)

Гради се бетонски мост на Качеру

Већ скоро двадесетак дана надомак варошице Белановица, од раних јутарњих сати до касно у ноћ зује машине над реком Качер. Ту се рађа будући бетонски мост. На оваквим мостовима од памтивека су стајали само балвани- греде које не би издржали  још годину – две. А сад , захваљујући изградњи пута од Лазаревца преко Брајковца и Белановице, ради спајања са Горњим Милановцем, са Ибарском магистралом, овај велелепни кост , који подиже „Водоизградња“ из Београда средствима СИЗ за путеве , сваког дана расте и скреће пажњу мештана и изазива њихово велико задовољство, јер ће за који дан, стари дотрајали дрвени мост, заменити бетонски широк 6 а дугачак 10. метара.

Општински дерби – „Качеру“

У вечитом дербију општинских ривала ФК „Спартак“ из Љига и ФК „Качер“ из Белановице чланова Међуопштинске лиге- југ Ваљево, у суботу су почеле прве борбе за бодове у новој такмичарској сезони.

Ва дивном травнатом терену на стадиону под Глоговицомфудбалери „Качер“ угостили су своје ривале, повратнике из вишег ранга такмичења и пред бројним гледаоцима савладали анемичне и неприпремњене госте резутатом 2 : 0.

Током целе утакмице фудбалери „Качера“ су се поигравали са противником и несхватљиво пропустили бројне шансе да до ногу потуку ровиту и неамбициозну чету Рајка Марковића. Игра је била фер и коректна, а голове је постигао данас најбољи играч Станковић, у 14. и 68. минуту. Додељен  је и један жути картон, а судија Слободан Ивковић из Лајковца био је врло добар.

Ако је судити по игри коју су данас приказали, а с обзиром да су све линије беспрекорно функционисале, онда фудбалери „Качера“ неће имати озбиљног конкурента да се домогну првог места у лиги шеснаест клубова. Велико охрабрење у међуопштинској лиги представља и долазак голмана Томислава Зарића из Рудоваца, који је на овој, као и на претходним утакмицама у припремном периоду показао своје врсне квалитете. Са незнатним приновама клуб ће представљати озбиљног кандидата, у то су сви уверени, за улазак у виши ранг такмичења.
(текст Ранко Рачић)

 

 8. септембар 1989. – Комунални проблеми „ гуше“ Белановицу

Већ неколико месеци грађани Белановице окупирани су проблемима  и бригама око снабдевања виталним животним потребама, пре свега водом за пиће, које нема довољно и поред изградње новог  поред постојећег старог водовода, затим хлебом- за којим се од раних јутарњих часова прави ред, и без обзира на скупоћу, често га нема после седам сати ујутру.Очито су у питању недовољне количине хлеба које се допремају из „Србокопове“ пекаре из Љига.

А излишно је говорити о снабдевању дневном штампом за коју се такође прави ред а није редак случај да она недељом не стигне у Белановицу обично недељом, па тако грађани остају и без дневне штампе. Затим ту је сијасет других проблема, улична расвета, закрчени тротоари амбалажом, а улица од бенизиске станице до новог моста пребукирана је брдима смећа, асфалтирање и просецање улица, одржавање живих ограда и друго.

Сви ти проблеми су се прошле недеље нашли на дневном реду Савета Месне заједнице и конференције СК Месне заједнице Белановица. Дискусија је текла на изношењу проблема и тражењу решења за превазилажење истих. На моменте је било међусобног оптуживања и сумњичавости. Наводимо акценте из дискусије члана Савета Радоша Јовановића који каже:

Пре двадест година када сам се са породицом доселио у Белановицу да живим и радим ,Белановица је имала базен, развијен сеоски туризам, врло повољне аутобуске линије са Београдом, редовну снабдевеност дневном штампом, постојао је Дом културе, решена снабдевеност грађана свим намирницама, постојало је Комунално предузеће, затим било је уређено уредно снабдевање водом, хлебом и другим . А данас после две деценије, кад се очекивао бољи живот, од свега набројаног нема ништа

И заиста ситуација је врло тешка, а незадовољство грађана Белановице оправдано, али како рече први човек партије из Љига, Жика Милутиновић, председник ОКСКЈ који је заједно са Божидаром Павловићем, председником Скупштине општине и Павлом Петровићем секретаром Самоуправне интересне заједнице за привреду, присуствовао овом састанку, овај скуп не може решити нагомилане проблеме који угрожавају нормалан живот грађана, већ надлежни органи и комунисти који живе и раде у њима.

Посебно завређује и дискусија потпредседника Месне заједнице Слободана Радовановића који је говорио о врло оскудним срествима Месне заједнице, истичући да је за потребе ове Месне заједнице нужно изнаћи  средства за финансирања. Као пример навео је изграђено и неизграђено земљиште, које су запоселе радне организације „Србокоп”, „Белан”, Пољопривредна задруга, „ Електрон” и приватне занатлије, а комуналну таксу нико не плаћа.У питању је, како истиче, око 18 хектара земљишта, и сасвим пристојна средства која би се месечно или годишње убирала.

Председник конференције ООСК Михаило Даничић је након исцрпне дискусије предложио да се усвоје и закључци формулисани на предходној седници са представницима друштврно- политичке заједнице и РО ”Комуналац” из Љига који гласе:

  • Да Самоуправна интересна заједница за путеве и стамбено-комуналне послове општине Љиг започне и до половине октобра ове године заврши послове око просецања нових улица у насељу, те за потребе уличне расвете изврши замену прегорелих сијалица;

 

  • Да комунална инспекција појача своју активност и предузме неопходне мере у циљу комуналне опремљености и хигијене у месној заједници  Белановици;

 

  • Да РО ”Србокоп” Београд – радна организација у Љигу сагледа праве потребе грађана за хлебом и обезбеди довољне количине, да се могу купити целог дана а као до сада;

 

  • Да радна комунална организација ”Комуналац” из Љига одмах предузме даљу активност око докомплетирања водовода и најкасније до 10. септембра преузме водовод на коришћење и управљање. Такође се обавезује да до одређеног рока   постави хлоринатор на право место у циљу дистрибуције здраве воде за пиће. Такође ће ова радна организације извршити прикључење грађана са старог водовода на нови у улицу Стеве Сингера о чему ће се на врема обавестити грађани;

 

  • Да се извршу заграђивање изворишта и изузимање земљишта до краја месеца септембра на терет средстава ДПО заједнице( СИЗ за привреду и грашана Месне заједнице);
    ;
  • У случају непоштовања ових закључака или одуговлачења рокова, надлежни органи Скупштине предложиће у интересуграђана Месне заједнице Белановица привремене мере за радне организације и органе који су дужни да нормализују насталу ситуацију око снабдевања грађана Беановице.

Такође је закључено да одговорност за насталу ситуацију у Белановици треба да понесу чланови СК у органима у радним организацијама, који су и најодговорнији да се стање нормализује.Истовремено закључак је Конференције да се преиспита одлука Скупштине општине о давању на коришћење грађевинског земљишта радним организацијама и малој привреди, у вези наплата комуналних такси.
(текст Ранко Рачић)

 

9. септембар 1989. – Проширује се погон „Електрона“ у Белановици

Радна организација „ Електрон“ из Београда, који има радну организацију у Белановици, почела је са градњом новог производног капацитета на већ раније припремљеној локацији у Белановици. Наиме, инфраструктура је завршена , а сада се гради прва од неколико производних хала. Ваља истаћи, без неких ближих показатеља, да ће градњом нове производне хале доћи до повећања производње и тиме до повећања броја запослених у овој радној јединици где сада ради само 20 квалификованих радника и техничара. Развој ове радне јединице има изузетан значај за Белановицу са околином, као и за читаву љишку општину.

 

  1. октобар 1989. – Сељаци из Белановице уписали 52 милиона динара

Упис зајма за привредни препород Србије наишао је на велику подршку и код земљорадника у љишком крају. Користећи мали предах  између жетве пшенице и брања кукуруза сада масовно уписују зајам. Тако је ових дана било и у Земљорадничкој задрузи „Качер“ у Белановици, где је 24 земљорадника на име зајма уписалу износ од преко 52 милиона динара, од тога у виду поклона 30 милиона динара и сто долара које је дао Светозар Миловановић из села Пољанице. Остали, као Родољуб Рајковић из Живковаца, Јовица Јаковљевић из Пољаница и Матија Милић из Козеља уписали су у виду поклона по пет милиона динара, а Мирослав Илић и Живоред Ковачевић из Козеља, по два милиона динара, док је Милован Догањић из Белановице поклонио два милиона динара, а на име зајма дао пет милиона динара.

  • Ово је само почетак акције уписа зајма, каже дипломирани инжењер Јован Марковић, директор Земљорадничке задруге „Качер“ у Белановици, јер је интересовање земљорадника велико. Верујемо да ће се прикупљена средства искористити на најбоњи могући начин, поред осталог, а за унапређивање пољопривредне производње.

 

  1. март 1991. – Из зајма – Новац за хладњачу у Белановици

Из зајма за привредни препород Србије ових дана за изградњу савремене хладњаче годишњег капацитета 4.000 тона, Земљорадничка задруга „Качер“ у Белановици добила је 25 милилона динара. Вест о томе на велико одобравање земљорадника који кажу да ће изградња хладњаче оваквог капацитета бити велики подстицај за производњу и унапрешење воћарске приозводње у овом крају.

На сарадњу с хладњачом упућено је око 4.500 домаћинстава из аранђеловачког, лазаревачком и љишког краја у којем до сада није постојала ниједна савремена хладњача за прихватање и чување воћа које се, углавно извози. Земљорадничка задруга „Качер“ је у том циљу последњих година уложила значајна средства у подизање засада малине, вишње, купине, шљиве и других врста воћа. Дипломирани инжењер Јован Марковић каже да ће изградња хладњаче коштати 62 милиона динара и да ће новац за њену градњу и опремање још дати и Фонд за подстицај бржег привредног развоја недовољно развијених крајева Србије, „Унион“ банка из Београда као и Задруга.
(текст Јован Стојић)

 

5. август 1991. – „Црвени Јарам“ – књига Драгише Божића

„Црвени Јарам“, а сасвим лепо би се ова књига могла звати и „ Кад су краве ишле у ајдуке“, у сопственој продукцији читаоцима је понудио Драгиша Божић, из Мораваца, да подсети на нечувене невоље које су „кулацима“ задавале послератне власти разрезујући им износе жита који су морали предати „новој власти народној“.

Књига је недавно изашла из штампарије „Милић Ракић“, уредник је Алекса Томић, а финансијер је истовремено и њен аутор, док су се рецензије прихватили Милутин Срећковић и др Војислав Коштуница. Делове ове књиге, за коју читалаштво показује знатно интересовање, објављује и наш лист на фељтонској страни.

  • Рукопис књиге Драгише Божића, стоји у рецензији др Коштунице, бави се обавезним откупом и насилним утеривањем сељака у сељачке радне задруге после Другог светског рата све до 1952. године. Божићева књига има, пре свега документарну вредност. Она садржи аутентична казивања прогнаних и прогонитеља из једног од најсуморнијих периода наше новије историје… Реч је, све у свему, о једној смело написаној, лепој и корисној књизи, која ће своје читаоце нећи не само у широкој књижевној публици, већ и међу онима који се овим збивањима баве на један други начин, научно проучавајући ово време.

Ко заборавља своју историју, осуђен је да је понови, речи су филозофа. Отуда је и српски народ морао памтити све оно што му се догодило да му се не би поновила зла која му је комунизам нанео, каже се између осталог у рецензији Милутина Срећковића. Али то памћење не сме бити израз зле воље него једног поштеног односа према сопственој историји, како би рационални судови превладали над ирационалним  импулсима. Оно што посебно вреди у овој књизи јесте часност и племенитост њене намере  да подстакне наше памћење, али и да нас упути на опрез, а не на освету. Аутор ове књиге показује како се човечност брани на индивидуални, националном и историјском плану.

 

  1. август 1991. – Ратна сирочад из Дома у Белановици против насиља и злочина

Након тридесет година, захваљујући многим житељима Белановице, а посебно Милану Радовановићу, професору у пензији, ових дана, у Белановици је одржан сусрет бивших штићеника дечијег дома за ратну сирочад, који је данас преуређен у Одмаралиште „Беко“ из Београда.

У бившем Дому за незбринуту децу кога је пре Другог светског рата подигла Њ.В. краљица Марија Карађорђевић, након ослобођеља наше земље од окупатора своје уточиште и други дом нашло је близу 700 ратне сирочади из скоро свих крајева Југославије. То су, угланом, деца жртве фашистичког терора без једног или оба родитеља. У овом Дому су започели изнова своје детињство, стицали другове и пријатеље, а особље Дома замењивали им је родитеље.

Њих 246 започело је и завршило у Белановици основно образовање, док су други након извесног времена одлази у друге домове или усвајања од нових родитеља. И са овог сусрета они су упутили надлежнима свој апел против насиља и злочина…

Драгиша Божић, хроничар из Мораваца описује у ваљевској „Ревији Колубара”,
један од сусрета домаца и мештана  октобара 1996 под називом  Једна кућа а две приче :  

Последњег дана августа у Белановици је био по мало необичан скуп. Повод је био присећање на 50 година од оснивања Дечијег дома у овој качерској варошици. На окупу су се нашли бивши домци- штићеници који су ту провели детињство и сада живе по по разним местима широм Југославије. Били су дирљиви сусрети одраслих људи, који су као деца и ученици основне школе заједно проводили дане, ноћи и распусте а сада су годинама и километрима веома удаљени.

Дечији дом је радио петнаест година од 1946 до 1961. а у њему су се најчешће налазила ратна сирочад, а затим сиромашна деца без родитеља и она чији су родитељи  једино били богати у броју деце. Рецимо Видан Јанковић из Палица код Бајине Баште био је једно од деветоро деце сиромашних родитеља. Свој радни век завршио је у Белановици и Љигу где сада са породицом живи у својој кући. Занимљив је и случај Петра Пеперка, данас породичног човека, пензионера у Љигу, који уопште није сигуран да ли је Словенац, Рус или нешто треће што му вели, баш и не смета.

По подацима рођен је 1938. године. Убеђен је  да је још као дете, докле му сежу најранија сећања био у неком дому у Швајцарској. Било је, каже, лепо. Увек му се враћа слика земље са безбој различитих заставица. Према подацима просветног радника из Белановице Момчила Радовановића, кроз дом је прошло 246 деце.

Дом је имао своје васпитаче а у основну школу су ишли ту, у варошици, са осталом децом из места и околних села. Зато  је на скупу и било скоро више те околне деце, стрих другара и другарица. Из Аранђеловца је дошао Момир Ивановић, чика Миша, који је у Дечијем дому био економ пуних 10 година.

„Кад је требало, рецимо, набављати обућу-сећа се Момир- ја сам узимао штапиће и мерио деци стопала. Једне године скоро 150 деце имало је укупно 7 величина ногу. 300 ногу а 7 штапића и сви добију пасент патике или ципеле. Кад је 1961. године Дом расформиран и требало затечену децу предати срезовима одакле су дошла, било је тужно и тешко. Оставим шесторо у Ваљеву, троје у Шапцу, двоје у Лозници… Плачу кад се растају, плачем и ја са њима. На послетку остане ми само мали Илија, њега одведем у његов Зворник.

Преноћимо заједно у неком хотелу, а сутрадан треба да остане сам док у срезу не знају шта ће са њим. Хотел пун вашки па су ногаре од кревета постављали у конзерве напуњене водом да се инсекти не пењу са патоса. Једва смо се сутрадан растали. Ја сам плачући ушао у аутобус, а Илију су држали јер је све наглас кукајући покушавао да им се отме и крене замном. И дан данас кад се тога сетим прође ми нека туга кроз срце и душу. Шта ли је са Илијом ? „

Елем, довде би отприлике била та прва прича, уствари – само делић стотине судбина, туга, радости, другарства, силидарнисти, људског сећања, поштовања…


Прича друга је, у неку руку, наличје прве.

Уочи заједничког ручка одржано је неколико топлих говора, подељено повише плакета и захвалница Савезног, Репулбличког Црвеног крста Општинском одбору, СУБНОР- а Љиг, Општини Љиг, Фудбалском клубу Качер… Краљица Марија Карађорђевић је поменута у једниј реченици, ваљда је толико заслужила што је још далеке 1936. године подигла у Белановици Дом за сиромашну децу Београда, а који је све време после рата носио име качерског партизанског првоборца Стеве Марковића Сингера. На послетку је 1961 предметни Дом, за који је краљица Марија дала паре а партизан Сингер име , продат ( или предат као основно средство) конфекцији БЕКО из Београда.

Данас на тој згради нигде нена имена краљице Марије. Ваљда зато да не ремети склад о коме сведочи спомен-плоча са петокраком и натписом: У овој згради ваљевски и шумасијски партизански одред више пута је опкољавао и тукао домаће издајнике, које су само ови чврсти зидови могли спасти од заслужене казне народних бораца. Смрт фашизму – слобода народу ! 14. октобар 1951. године. Савез бораца среза љишког !.


Да Марија Карађорђевић није направила Дом од чврстог матерујала већ, рецимо, од ћерпича, домаћи издајници не би извукли живу главу а Краљица би, можда, добила неку плакету – посмртно.
 

 

  1. септембар 1991. – У Белановици шљива лепо родила, а купаца нема

Док из многих места у Подрињско- колубарском крају ових дана стижу вести да је шљива пожегача, чија је берба у пуном јеку, ове године веома слабо родила, пре свега, због неповољних временских прилика током пролећа, у белановачком крају гране шљива пуцају под теретом рода. Шљива је родила као никад до сада, па се са преко сто хекара, колико се процењује да се налазипод шљивом у овом крају, очекује берба преко 50 вагона веома квалитетних плодова.

Произвођачи су веома задовољни овако обилним родом и квалитетом плодова, па очекују да ће на производњи шљиве. која у овом крају није главни извор прихода сеоских домаћинстава, добро зарадити. У Земљорадничкој задрузи „Качер“ у Белановици кажу да су спремни да од произвођача преузму све понуђене количине шљиве, али да има тешкоћа. Наиме, због затворених републичких тржишта и све несигуријег транспорта кроз кризна подручја Хрватске и Словеније, где би се највеће количине овог воћа могле и продати, постоји опасност да се шљива не прода. Међутим, извесно је да шљива неће пропасти, јер ако се на потроши у свежем стању или не оде у прераду за џемове и компоте, може се осушити или у најгорем случају прерадити у ракију, која увек има сигурну продају.

 

  1. септембар 1991. – Хладњача и Белановици

И у Белановици у љишкој општини гради се савремена хладњача. Средства за изградњу су обезбеђена делом из домаћих а делом из иностраних извора. Сложена политичка ситуација у земљи утиче да инвестрана седства нередовно пристижу, што успорава планиане радове. Ипак, у Белановици су сви оптимисти и рачунају да ће се хладњача завршити у првој половини идуће године и да ће јагода, малина и остало воће бити прерађено у новим капацитетима.

  1. новембар 1991. – Задруге у љишком крају остале без ораница

У љишком крају спровођење закона о враћању земљишта ранијим власницима тече по плану. До сада је уручено више од 60 решења о враћању стотине хектара обрадивог земљишта које су до сада користиле земљорадничке задруге у Кадиној Луци , Љигу и Белановици.

Без обзира на добар рад комисије и добру сарадњу са радницима у Катастарској управи, овај посао неће моћи да се оконча још неколико месеци, јер сада ће да наступе проблеми са некретнинама које су се налазиле у приватном власништву по више основа.

Већина земљишта нарочито погађа земљорадничке задруге које су сада приморане да се баве и другим делатностима, а не само оним због којих су биле основане. Земљорадничка задруга „Качер“ у Белановици већ гради хладњачу за јагодичасто и друге врсте воћа које ће преузимати на територији овог и околних места.

Међутим, Милош Мирић, земљорадник из Белановице није задовољан оним што је до сада предузето око враћања одузетог земљишта. Њему треба да се врати 57 хектара ораница које су му одузете због неизмирене обавезе, а што због вишка земљишног максимума и чини му се да се због имовине која треба да му се врати све споро одвија.

 

20. децембар 1991. – Сточарство темељ развоја у Белановици

  • На подручју Белановице оствари се годишње производња од 6.000 јунади и преко милион литара млека.
    -Уматичено око 300 крава од којих се добија подмладак изузетног квалитета

Земљорадничка задруга из Белановице „Качер“ позната је по сточарској производњи. Када се прича о сточарској производњи, односно њеној успешности у ваљевском крају, увек се за пример узима ова задруга. На подручју Белановице одмах иза Другог светског рата приступило се планском унапређењу сточарства, преко ветеринарске станице. Савете стручњака су прихватили земљорадници, што је уродило плодом, тако да је ово подручје брзо постало мала Швајцарска по питању сточарства. И поред разних криза, на овом подручју успевало се да се сачува матично језгро најбољих крава, које су, у повољним временским приликама, давали подмладак за проширење производње. Нажалост, и поред изузетног генетског потенцијала, приплодна грла су остајала само на локалном терену, јер се није могла пробити баријера или монопол који су у овим производњама држали произвођачи из Словеније и Хрватске.

И сада на подручју ЗЗ „Качер“ постоји позамашан сточни фонд, иако на другим подручјима не цветају руже у овој грани пољопивреде. На терену се налази преко 2.500 плоткиња. Од ових плоткиња њих 300 је уматичено, што је итекако добро, јер се од њих, у условима затвореног тржишта. може добити доста добар приплодни материјал за даљу репродукцију. У том правцу очекује се помоћ републичких институција које би требало да обезбеде подстицајна средства за ове намене.

На подручју Земљорадничке задруге „Качер“, поред приплодних грла, производи се млеко и месо. То су примарне производње, од којих се остварује највећи доходак и за Задругу и за непосредне пољопривредне произвођаче. Годишње се овде утови између 5.500 и 6.000 јунади. Захваљујући изузетном квалитету, преко 95 одсто укупне приозводње се извезе, те око пласмана није било неких већих тешкоћа. И производња млека је на завидном нивоу. Ове године од произвођача на овом подручју треба да се откупи преко милион литара млека, што је за 30 одсто више него у прошлој години.

Скоро сва домаћинства која сарађују са овом задругом определила су се да им сточарска производња буде водећа. Из тих разлога укупну ратарску производњу земљорадници су усмерили ка производњи сточне хране. Отуда су земљорадници из Белановице међу првима почели да гаје вештачке ливаде, производе силажу од кукуруза, уводе крмне културе из зеленог конвејера.

Сточарство на подручју Белановице има традицију, па није ни чудо што је постало темељ овог краја. Од њега се стварају услови за развој воћарства (гради се хладњача), као и туризам (гради се спортско – рекреациони центар).
(текст Ј. Бугарски)

  1. децембар 1991. – Хладњача у наредној години

У Белановици се гради хладњача. Треба да се заврши у наредној години. За њену изградњу утрошиће се преко 200 милиона динара а седства су обезбеђена преко кредита и учешћем Земљорадничке задруге „Качер“, у чијем ће саставу радити хладњача. Кредите су обезбедиле Беобанка, Унион банка, Агробанка, а део средстава приспео је и од Зајма за привредни препород Србије и Фонда за развој недовољно развијених крајева. Упоредо се ради и на обезбеђивању сировина , па се подижу засади малине и јагоде. Ова хладњача треба да прима сировине са подручја општина Љиг, Аранђеловац и Лазаревац.

 

  1. фебруар 1992. – Хладњача у Белановици

У Белановици се гради хладњача у оквиру Земљорадничке задруге „Качер“ која је почела да се гради предпрошле године. У плану је да се заврши у овој години. Већ је набављена и једна од најмодернијих опрема за хлађење. Ова хладњача располагаће са ресходованим простором од 3.000 тона

Приватна млекаа у Белановици

У Белановици је отворена прва приватна млекара у ваљевском крају. Власник ове млекаре је ветеринарски техничар Љубомир Јовчић. Тренутно се у овој млекари производи јогурт и то 300 литара дневно. Амбиције су да се лепеза производа прошири. Ускоро треба да почне производња киселог млека, а касније пуномасних сирева.

  1. август 1992. – Нова хладњача у Белановици

У Белановици је пуштена у рад нова хладњача. Свечаност отварања обављен је за Преображење Господње. Нова хладњача ће радити у оквиру Земњорадничке задруге „Качер“. Капацитет је 2.000 тона. Хладњача је изграђена највећим делом средствима Зајма за привредни препород Србије

 

  1. јул 1994. – Фудбал- Успех Качера

У подножју Шумадије налази се варошица Белановица, кроз коју протиче река Качер по коме име носи фудбалски клуб члан Посавско- подунавске зоне. Ово је била прва сезона у овом рангу такмичења где је освојено прво место. То је највећи успех Качера у његовој историји поготову што су многи предвиђали да ће у ПП зони играти само једно лето. Качерци су у овом рангу на гостовањима освојили чак 13 бодова што је ван сваких очекивања и највећих оптимиста. За њих је успех био што су ушли у ранг да се такмиче са клубовима из Вањева, Смедерева, Пожаревца, Велике Плане, Мионице.

Овом успеху највећи допринос је дала ЗЗ „Качер“ и њен директор Илија Ракић. Заслуге припадају и тренеру Зорану Врањешу бившем играчу Партизана и његовом помоћнику Драгану Игњатовићу Фурти. Центарфор Радован Раденовић Рожајац је за Качер ове сезоне постигао 35 голова и убедљиво води на листи стрелаца ПП зоне.

Качер је ове године иако дебитант био близу уласка у Српску лигу. Међутим, тај успех је због неких олако изгубљених утакмица на свом терену пропуштен, али Качер у наредну сезону улази са амбицијом да оно што је пропустио ове то исправи и постане Српсколигаш.

 

10. септембар 1994. – ФК Качер извукао бод у Ваљеву

ОФК Ваљево је одмерио снаге са Качером из Белановице. Дуел ових ривала окупио је прошле суботе на стадиону Крушика 1.000 гледалаца који могу да буду задовољни квалитетом приказане игре. Качер је два пута био у вођству али су домаћи захваљујући Александру Марковићу спасли бод. Овај играч је стицајем околности играо само у другом полувремену али му то није сметало да се два пута упише у листу стрелаца. Иначе ОФК Ваљево је већи део утакмице играо са 10 играча пошто је искључен Кушаковић у 28. минуту после фаул над најопаснијем играчем Качера Маринковићем. Над њим је направљен пенал који је Јанковић претворио у гол док је други погодак за госте постигао Милошевић. Све у свему ОФК Ваљево је освојио бод иако је играо са 10 играча што је квалитет више ове екипе.

 

  1. септембар 1994. – ФК Качер гази пуном паром

Качер из Белановице гази пуном паром. У прошлом колу на свом терену Качер је испрашио ВГСК са 4 : 0 (1:0). Гости су у првом полувремену колико толико успели да сачувају своју мрежу односно примили су сами један гол. Међутим у другом делу нису имали шансе да нешто више учине, против разиграних играча Качера који су постигли три гола а гости су још и срећно прошли јер је њихова мрежа могла да се затресе још толико пута. Стрелци за Качер били су: Милошевић, Раденовић, С.Маринковић и Н. Маринковић

 

21. октобар 1994. – АЕК-После пете изложбе крава- Река млека из Качера

Белановица и качерски крај били су прошлог петка у знаку пете изложбе приплодних крава и јуница коју су организовали Заједничко здружено предузеће “ АЕК-Качер“ из Белановице и ХК „Агроекономик“ из Београда уз помоћ спонзора.

Изложба, која се одржава после паузе од неколико година, наишла је, као што се очекивало код великог броја одгајивача расних крава и јуница и гостију из Љига, Ваљева, Београда, Аранђеловца, Горњег Милановца и других места, на велико интересовање.

То је и разумљиво када се зна да је у традицији сеоских домаћинстава качерског краја, на простору од Букуље и Рудника, према Сувобору, да се баве гајењем расних говеда, да производе квалитетно месо и млеко по чему су постали познати широм Србије и даље. Овде су веома повољни и климатски услови за производњу хране за стоку, посебно квалитетног сена и силаже.

Захваљујући свему томе, а посебно повећаном залагању пољопривредних и ветеринарских стручњака окупљених око Земљорадничке задруге у Белановици, овде је веома много урађено на унапређењу говедарства, посебно када се ради о гајењу расних крава и побољшању квалитета исхране. Задруга се  још од 1962. године бави товом јунади и за ово време у Грчку и неколико западноевропских земаља извезла је јунећег меса  у вредности 30. милиона долара. Све је то произведено на 120 мини – фарми за тов јунади код земљорадника.

Уз производњу квалитетног јунећег меса знатно је повећана и производња млека на пет хиљада литара дневно

Посебна пажња се поклања побољшању расног састава говеда, путем вештачког осемењавања, које је бесплатно; селекцији и матичењу, па тако више нико од земљорадника из качерског краја не купује јунице сименталске расе већ их сами, уз помоћ стручњака већ годинама сами одгајају.

Крава „Цица“ – шампионка изложбе

Ова крава је власништво Јеремије Томића из Шутаца. Стручна комисија која је била састављена од ветеринарских и пољопривредних стручњака и других научних радника била је на великој муци, јер је од заиста великог броја квалитених приплодних грла крава и јуница требало изабрати најбоље.

У категорији јуница комисија је за шампионку изложбе прогласила јуницу „Дивна“ власништво Радована Ненадовића из Шутаца. Прва пратиља је јуница „Брена“, власништво Милојка Марковића из Пољаница, док је за другу пратиљу проглашена јуница „Голубица“, власништво Јована Јовичића из Калањеваца.

У категорији млађих крава назив шампионке стручна комисија доделила је крави „Емилија“, власништво Милојка Николића из Шутаца. Прва пратиља је крава „Брена“, власник Јеремија Томић, из Шутаца, док је за другу пратиљу одабрала краву „Шаруљу“, чији је власник Радојица Јелић, из Пољаница.

Са највећом пажњом се очекивала одлука стручне комисије о избору старијих крава. Сасвим заслужено за шампионку је проглашена крава по имену „Зага“, чији је власник Гојко Марковић из Шутаца. Крава је у трећој лактацији дала 4.963 литара млека са 3,9 процената млечне масти. Прва пратиља је крава „Шарка“, власника Светозара Миловановића из Пољаница која је у целој лактацији за 305 дана дала 5.180 литара млека са 3,9 процената млечне масти. Титулу друге пратиље припала је према оцени стручне комисије крави „Ема“, власништво Милојка Николића из Шутаца. У четвртој лактацији дала је 4.760 литара млека са 3,88 процента млечне масти.

За шампионку пете изложбе приплодних крава и јуница сименталске расе у Белановици стручна комисија је краву по имену „Цица“, чији је одгајивач Јеремија Томић из Шутаца. Крава је стара девет година, а у седмој лактацији , за 305 дана му је дала 5.210 литара млека које је у просеку имало 3,94 процената масти. Такође овај домаћин проглашен је за набољег сточара изложбе. јер је довео на изложбу и највише расних крава и јуница.

Најбољи одгајивачи награђени су вредним новчаним наградама и знатним количинама концентрата за исхрану говеда које је дала Фабрика сточне хране из Српског Итебеја.

Такође, свако грло које је доведено на изложбу добило је по 200 килограма концентрата а произвођач који је на изложбу извео највише грла чак хиљаду килограма концентроване хране за исхрану стоке.

 Одјеци са Изложбе

„Макс“ брине о здрављу стоке

Само ове године Задружно предузеће „АЕК – Качер“ из Белановице учествоваће у сарадњи са земљорадницима из качерског краја и испоручити тржишту 10 хиљада јунади.  Да би се тај као и посао производње млека и меса што успешније обавио веома је значајна помоћ ветеринарске службе. У Задрузи кажу да су имали великих невоља са Државном ветеринарском станицом, јер је помоћ често прекасно стизала, ретко правовремено. Зато су новооснованој приватној ветеринарској амбуланти „МАКС“ у Белановици помогли да се опреми и њој поверили бригу о здрављу стоке, пре свека у оним домаћинствима с којим Задруга сарађује.

  • За седа се одвија на обострано задовољство, истиче ветеринар Миливоје Ђошић, власник приватне ветеринарске амбуланте у Белановици, у којој је запослено три ветеринара. Радно време је прилагођено сточарима, а уведена је и приправност, па тако за кратко време ветеринари стижу где је потребно. Уз то, вештачко осемењавање крава је бесплатно, а трошкове тога сноси амбуланта и Задруга.

Димљени качкаваљ у маслиновом уљу-  нови производ

Напори да се побољша расни састав говеда у белановачком крају који је уложила Земљорадничка задруга из Белановице дали су очекиване резултате. Знатно су повећани производња јунећег меса и млека. До пре неколико година произвођачи су свакодневно нудили на продају више од 5.000 литара млека. Из разноразних разлога Задруга је дигла руке од преузимања млека и тај посао уступила ПК „Београд“, Земљорадничкој задрузи у Лајковцу и осталим заинтересованим. Уместо да се повећава, понуда млека почела је да се смањује, па се сада дневно преузима једва 1.000 литара.

Сада се у „АЕК Качеру“ привели крају припреме и ускоро ће почети да поново преузимају кравље млеко. Дипломирани инжењер Јован Марковић, дугогодишњи директор задруге у Белановици, сада председник Скупштине заједничког задружног предузећа „АЕК- Качер“ каже:

  • Реч је о микросирарницама са центром у Белановици. Сирарнице капацитета 500 литара млека дневно постављали би у засеоцима где неколико домаћинстава може да обезбеди толико млека. Један од њих који би био у сталном радном односу у року од само једног часа од муже млеко скува а затим уз примену одређене технологије разлива у специјалне калупе. Тако бисмо тржишту могли да понудимо нови производ – качерски димљени сир у маслиновом уљу, за сада јединствен производ на југословенском тржишту који је тражен и на западноевропском тржишту, Блиском истоку. У плану је, за почетак, изградња шест таквих микросирарница у којима би дневно могло да се преради три хиљаде литара млека, а тржишту годишње испоручи 130 хиљада килограма димљеног сира у типу качкаваљ, а у маслиновом уљу.

У овај пројекат су поред „Агроекономика“ из Београда укључени и стручњаци с факултета, а у кредитирању набавке опреме за микросирарнице рачуна се на помоћ банака и Министарства за пољопривреду, шумарство и водопривреду.

Уз производњу, брига и за квалитет живота на селу

  • После гашења неких пољопривредних комбината, у чијем смо саставу и ми били, а који су нам без обзира на све што се десило помогли да се повежемо са тржиштем, како домаћим тако и иностраним, научним институцијама и финансијским организацијама, дошли смо до закључка да не можемо да успешно послујемо без једне јаке друштвене фирме. Зато смо се определили за „Агроекономик“ из Београда. Захваљујући ранијој и новоуспостављеној сарадњи са „Агроекономиком“ успели смо да савремену хладњачу изградимо две, три године раније него што смо планирали. Сада у воћарску и већ тредиционалну сточарску производњу идемо смелије и боримо се да је повећамо. Ове године подижемо нових 30 хектара малине, помажемо произвођачима да најбоља расна говеда сачувају за приплод, а када се укину санкције покушаћемо и ми са извозом јунећег меса и качкаваља у маслиновом уљу – без извозника, каже дипломирани економиста Илија Ракић, директор „АЕК Качер“ у Белановици.

И у „АЕК Качеру“ сматрају да је, уз повећање производње, исто толико значајно да се побољша и квалитет живљења на селу. Зато ће „АЕК Качер“ помоћи изградњу путева, увођење телефона, елекрификације, побољшању услова становања. Тада ће, кажу, млади у већем броју остајати на селу; неће бежати из њега и запошљавати се по разним приватним или друштвеним предузећима, уз минималну плату. То значи обогаћивање културног и спортског живота, помоћ ФК „Качеру“ који је основан пре „Шумадије“ у Аранђеловцу и других, али и решење проблема канализације у Белановици и водоснабдевања у селима.

Селу више не треба толико трактора и прикључних машина. Тога, за сада, има довољно. Не вреди више сељаку помоћи да набави и десет расних крава, каже Илија Ракић.

Прва брига – прављење новца

Упитан како гледа на даљу заједничку сарадњу Земљорадничке задруге у Белановици и „Агроекономика“, после удруживања, др професор Драгоје Душић, председник Управног одбора Заједничког задружног предузећа „АЕК Качер“ и генерални директор Холдинг корпорације „Агроекономик“ из Београда, рекао је поред осталог:

  • Ми смо дошли у Белановицу да правимо новац. осетили смо да за то овде постоје добре могућности. Желимо да то остваримо са овим народом из белановачког краја који је до сада мало изолован од света, али на срећу и од разноразних загађивача. Наш циљ је да правећи новац, пре свега, у пољопривредној производњи, сачувамо Белановицу од оних који би могли да је загаде. У повећање производње јунећег меса, крављег млека и воћа, спремни смо да помогнемо да Белановица добије канализацију, олимпијски базен и оплеменимо је и на дрруги начин и тако опет, вратимо људе у Белановицу да се овде уз здраву храну које има у изобиљу одмарају и уживају на чистом ваздуху…
    („Агроекономик“ никад ни дунар није уложио у обећано) !!

Рекли су о изложби -Изненађен сам квалитетом грла

Изложбу расних и квалитетних крава и јуница сименталске расе у Белановици посетио је и др професор Велиман Кољајић, декан Пољопривредног факултета у Земуну, који је после изложбе изјавио:

  • Први пут сам видео ова грла и пријатно сам изненађен њиховим квалитетом. Кад се гледају споља она добро изгледају, али мислим да још нису искоришћене све велике могућности за повећање производње млека, јер изглед, старост грла то омогућавају. Не занам да ли то омогућава и цена млека каква је у последње две године. Грла се морају још боље хранити…

Др Небојша Азањац, председник оцењивачке комисије Института за примену науке у пољопривреди Србије:

  • Циљ ове изложбе био је да видимо шта су белановачки сточари одгајили у својим стајама и који је наш даљи одгајивачки циљ у овом послу. За све што смо видели највише похвала заслужују сточари који су успели да одгоје овако квалитетна грла и поред свих тешкоћа у којима се налазимо и тако сачувају велико национално богатство Републике Србије. Ми смо иначе, у последњој деценији остварили нестваран рекорд када је реч о броју говеда у Југославији и Европи,  јер се ни у једној земљи није догодило да се број говеда смањи за близу 25 одсто. Нема науке, генетике и селекције која би то могла брзо да надокнади, рекао је др Небојша Азањац из Института за примену науке у пољопривреди Србије.

Познато је, додао је Азањац, да су сточари у Белановици као одгајивачи добрих приплодних грла, али то говори да су стручноселекцијске службе у овом послу дале свој допринос. Република Србија и њено Министарство за пољопривреду, предузима мере да се убалажи негативан тренд у говедарству Србије ако већ не може да се заустави како би ако не за класу а оно бар за нијансу све боље у наредном периоду . То је и циљ сточара и свих служби које настоје да одгајимо грла светског квалитета.

Др Власта Јовановић, дугогодишњи директор Центра за вештачко осемењавање у Великој Плани:

У мају ове године учествовао сам у раду светског конгреса одгајивача сименталске расе који је у Аустрији. Без ласкања могу да кажем да нисам видео тамо боља грла него овде. Издржали сте све тешкоће и добро је што сте селекцију у одгоју применили у својим шталама. У Поморављу и још неким крајевима таквих крава нема, али зато можемо одавде да поручимо да Србија више не мора да увози јунице сименталске расе које су веома скупе, цена им је три хиљаде марака. Ми ту цену не морамо да плаћамо, јер јунице можемо да производимо код куће…

Министарство помогло изложбу

Организовање изложбе помогли су уз Министарство пољопривреде, шумарства и водопривреде Србије и предузећа,  „Интер промекс“ из Београда, ДП“Слога“ из Српског Итебеја, „Унион банке“ из Београда, „Лутра“ из Београда, МБ „Агенција“ из Београда, „Агро – сименс“ из Белановице, ПП“Агро“ из Ваљева, Регионални задружни савез из Ваљева и други..
(текст Јован Стојић)

 

4. новембар 1994, – Побеђена и ФК Морава из Велике Плане

Качер из Белановице је без већих проблема дошао до шесте првенствене победе у овој сезони. Прегазио је са 5 : 0 (3:0) Мораву из Велике Плане у сусрету где је све време имао иницијативу што је резултирало убедљивим тријумфом.

Серију голова већ у трећем минуту отворио је Небојша Маринковић а наставили Јовановић и Раденовић који је два пута савладао голмана Мораве, док је тачку на добру игру и победу ставио најбољи играч Оливер Милошевић у завршници сусрета.

 

  1. новембар 1994. – Миодраг Јаћимовић- Качерци некад и сад

И овако се пише историја. Уствари, без написане историје појединих крајева, па и појединих села тих малих историја, нема ни оне велике историје. Зато су писци ових малих историја једнако неопходни и заслужни као и писци историје читавог народа.

Ако човек не зна историју свога завичаја или свога најближег окружења он не може да разуме ту велику историју којом је обухваћен цео његов народ. Јер што је историја виша и већа она је све даља од живота и од људи; она је једна апстакција; она је, најблаже речено , недовољна. Зато су писци ових малих историја истински патриоти и заслужни људи, иако нисам сигуран да велики и високи историчари увек мисле тако. Међутим, писци ових малих историја су жилав сој, они, на неки начин, знају шта раде, као да их сам живот обавезује и гони; они су упорни, хвала Богу; они су неуништиви и они ће, упркос свему, учинити добро дело своме народу и себи за живота заслужити вечни спомен.

Миодрагу Јаћимовићу ово је бар петнаеста књига, што историјска, што белетристичка. Он је, дакле, био спреман писац када је ову књигу написао. А он је ту, осим једне краће историје Качера, побележио знамените Качерце, што је у овој књизи део претежнији. Уствари он је исписао њихове кратке биографије из којих се види ко су, одакле су и шта су у животу радили и урадили.

Уз сво разумевање и дужно поштовање лепо је видети да је међу Качерцима научника скоро два пута више (21) неголи војвода и ђенерала и њима сличних заједно (12). Затим је највише уметника и новинара (9); више духовника (8), неголи и партизана и четника (7), а привредника и политичара је исто тако (7). Занимљиво је да у овој импресивној легији знаменитих скоро да нема привређивача. Двоје троје трговаца и то је све. Нема сељака. У ствари сељак и не може да буде знаменит, јер чим сељак постане знаменит, он више није сељак!?
( текст Миленко Радовић)

 

  1. децембар 1994. – Могло је и боље- на крају јесењег дела П. П. зоне

Качер из Белановице са 32 бода и пласманом на друго место је најуспешнији клуб ваљевског краја о овом рангу такмичења. Качер предвођен тренером Илијом Галићем је имао неколико падова на старту с којима је бодовни салдо овакав мада је да није било неких непланираних пораза могао бити и берићетнији. Мешутим, овој екипи са солидним играчким кадром остаје да на пролеће искористи све своје потенцијале и покуша да освоји прво место и избори пласман у виши ранг.
(текст Д. Миловановић)

 

  1. децембар 1994. – Узлет ФК Качера

Фудбалери Качера из Белановице заузели су високо друго место на крају јесењеег дела ПП зоне са освојениг 32 бода и гол разликом 40 : 18. То се може сматрати и малим изненашењем да клуб из малог места у Шумадији остави иза себе много познатије тимове као што су Железничар. Крушик, Морава … међутим, изненашење је само за оне који Качер нису гледали на терену и његове фудбалере на делу јер њих неколико има квалитет који превазилази овај ранг такмичења.

Жеља је фудбалера Качера да се наредне године такмиче у Српској лиги. Колико ће те жеље постати стварност остаје да се види на пролеће али ако буду играли као јесенас оне могу постати сасвим реалне. Нови тренер Илија Галић који је ове сезоне дошао из Синђелића увео је висок ритам и професионални рад и сам је жељан успеха да Качер уведе у ранг коме је ово друга сезона у Посавско – подунавској зони.
(текст Р. Алексић)

  1. март 1995.- ФК Качер заузео трон – Побеђена Мачва

Качер је у дербију кола минималним резултатом победио Мачву из Богатића и овом победом избио на чело табеле. Гол одлуке постигао је Оливер Милошевић у 31 минуту. Качер је могао да оствари и убедљивију победу да Милошевић и Раденовић нису пропустили неколико прилика. Са друге стране гости су имали своје шансе али је голман Качера, Радовановић био на висини задатка, па су бодови остали у Белановици

11.мај 1995. – ФК Качеру куп колубарског округа

Фудбалери Качера победници су купа на поручју Колубарског округа, у финалу играном на Убу. Белановчани су бољим извођењем једанаестераца савладали домаће Јединство 5 : 4, у регуларном делу утакмица је завршена 0 :0.

22.јул 1995. – Крушик, ОФК Ваљево, Качер и Рибница у Српској лиги

Фудбалски савез Србије односно његов Извршни одбор прошлог уторка је донео одлуку о измени система такмичења на територији Републике. Постојеће лиге у Србији подељене су у две групе и то Север на Војвођанску и Београдску. Запад на Западноморавску и Подунавску и Исток на Поморавско-тимочку и Нишку. Формирано је осам зонских лига уместо досадашњих пет, док су укинуте Међуопштинске лиге, а нанижи степен такмичења је Општинска лига.

Овом реорганизацијом чланови Српске лиге постали су и Качер, Рибница, Крушик и ОФК Ваљево који су се до сада такмичили у Зони. Клубови са овог подручја су у групи Запад- Подунавска група у којој су следећи клубови: Раднички Зорка, Лук, Гучево, Железничар, Рудар, Млади радник, Младос Гоша, Сартид( досадашњи српсколигаш), Мачва, Слога (ЛШ), Качер, Слога (ПМ), Селевац, Крушик, Рибница, ОФК Ваљево, Морава, ВГСК (досадашњи чланови ПП зоне).

Иначе све лиге ће имати по 18 клубова а прваци ће директно имати пролаз у Другу савезну лигу. Нови систем старује од 19. августа а јесењи део би се завршио средином новембра.

 

  1. август 1995.- Качер потопио Раднички Зорку

Качер је у првом колу Српске лиге – Дунав успешно дебитовао и савладао Раднички Зорку из Шапца са 2: 0 погоцима Милошевића и Раденовића.

Качер је могао извојевати и убедљивију победу да на голу гостију није било Пантелића. Дебију Качера у Српској лиги присуствовало је више од 1.000 навијача. а најбољи играч утакмице био је Раде Милошевић.

Победом у првом колу против Шапчана, Качерци су показали да са њима ни у новом рангу такмичења неће бити шале. Амбиције клуба су да се пласира на једно од места које ће бити пролаз за Другу лигу.
(текст Раде Алексић)

 

  1. март 1996. – ФК Качер без Раденовића и Милошевића

најуспешнији српсколигаш из ваљевског краја, Качер из Белановице после почетног рада у свом месту упутио се у топлије крајеве где ће одиграти и неколико контролних утакмица.

У пролећној сезони клуб ће бити лишен услуга искусног Раденовића који је узео исписницу, младог Милошевића који је отишао у Тајланд, голмана Маринковића, Марковића и Горана Ракића. Ипак и без ових који су отишли у табору Качера верују да ће и у пролећној сезони бележити солидне резултате.

 

  1. јун 1996. – У последњем колу Српске лиге – Успеси Качера и Крушика

Прошле суботе одиграно је последње коло Српске лиге – Дунав. прва четири клуба Сартид 1913, Рудар, Мачва и Малади радник изборили су пласман у Другу лигу док је ОФК Ваљево већ давно било отписано и испао из Српске лиге.

Качер је тек у другом полувремену посла силних промашаја сломио отпор ОФК Ваљева и завршио првенство на седмом месту са 44 освојена бода, што је најбољи пласман екипе овог краја.

  1. август 1996. – Почиње Српска лига

После обављених припрема фудбалски клуб Качер остао је без већине стандардних првотимаца. отишли су: Павловић у Колубару,  голман Кујунџић у Рудар из Костолца, Ковачевић у Будућност из Ваљева, Раденовић се братио у своје родне Рожаје, Славковић у Шумадију из Аранђеловца, а тренер Илија Галић отишао је да тренира Железничар у Лајковац.

У Качер су дошли: Милошевић, који се вратио са Тајланда и Маринковић из Славије из Новог Сада.

У првом колу екипа из Белановице у сусрету са Радничким из Шапца била је успешнија и забележила победу са 2 : 0. Качер је био офанзивнији и створио више шанси од којих су две нашле пут до мреже госујућег голмана.

 

  1. октобар 1996. – Кредити “ појели“ јунад

Некада се на подручју ове задруге производило и 10.000 јунади
Сада у организованом тову задруга има свега 10 грла
постоји воља да се поново крене са овом производњом и достигне некадашња

Земљорадничка задруга „Качер“ из белановице била је једна од најуспешнијих земљорадничких задруга на подручју Колубарског округа. Захваљујући томе, у Белановици је изграђена и савремена кланица, а потом и савремена хладњача. Међутим, изгледа да је на старту прецењена економска моћ Задруге, тако да није могла да се носи са овако великим инвестицијама. И један и други погон, услед недостатка средстава, променио је власника, а задруга је из тих деоба изашла доста осиромашена.

Ипак, када се све сабере Белановица је захваљујући Земљорадничкој задрузи „Качер“ добила значајне прерађивачке капацитете који треба да прихвате сировине које се производе у долини Качера, а то су јунад и ситно јагодичасто воће и шљиве.

Период инфлације је био погубан за ЗЗ“Качер“. Тада се дугогодишљи капитал прктично истопио. Познато је да је у сретним временима задруга испоручивала тржишту између 8.000 и 10.000 јунади на годишњем нивоу. Међутим, услед погрешних потеза, јер није уследила адекватна наплата, преко ноћи се губило и по 500 бикова. Касније је наишла веома оштра кредитна политика. Банке су условљавале високе камате. Оне су на месечном нивоу биле између 15 и 19 процената, што сточарска производња није могла да носи.

Уместо добици из товилишта су излазили губици, што је до краја уништило посао са товом. Практично, ЗЗ „Качер“ сада у тову има само 10 јунади. Ипак, Слободан Радовановић, вршилац дужности директора ЗЗ “Качер“, нада се да ће ове тешкоће бити превазиђене те да ће задруга из Белановице поново бити оно што је накада била.

Већ сада се реди на томе да се ојачају задругарски кругови и да се повежу покидане нити у тову јунади. Капацитети су ту и у једном турнусу код земљораника се може производити и до 3.000 јунади. Према томе, чим се стену иоле повољни услови у погледу обезбеђивању средстава са повољним каматама- поново ће се кренути у ову производњу. Битно је да је сечувано матично стадо крава, што је показала и недавно одржана изложба. Земљорадници у својим стајама и даље држе грла која дају добар подмладак и за производњу меса и млека. Исто тако предстоје и значајни пројекти у производњи воћа. Уосталом, новоизграђена хладњача је и делимично задружна својина. ЗЗ „Качер“ има у њој 25 одсто свога капитала.

23.новембар 1996. – ФК Качер на десетом месту јесењег дела

Последњу утакмицу у јесењем делу првенства Качер је катасрофално изгубио у Селевцу са 9:1. То је осми пораз Качера на теренима гостујућих екипа. Селевац је испратио Качер још у првом полувремену са седам голова и у наставку је дао још два. Гости су преко Оливера Милошевића постигли почасни погодак. Тако су јесенји део првенства завршили на десетом месту са 22 бода.

 

5.децембар 1996. – Путопис о Качеру

Из ваљевског ТВ студија РТС у емисији „Упознајмо се боље“ започето је емитовање серије путописа.  У првој емисији емитована је прича о реци Рибници и њеном кањону. Сутра ће бити приказано све што је екипа у саставу: Слободан Раковић, аутор серије; Драган Ракић и Дарко Деспотовић, сниматељи и монтажери и бројни сарадници забележили у Качеру.

Занимљиво је да је Качер, бар за ТВ гледаоце, мало знана и снимана област, мада је оивичена Ибарском магистралом, Рудником и Космајем и са ралативно добром мрежом путева. У суботу ће бити испричана прича о устаничком војводи Арсенију Ломи, али и о другим знаменитим Качерцима. Изненађење за екипу је било што је у Качеру све више празних кућа, јер је овде масовно исељавање пут великих центара.

 

  1. март 1997. – ФК Какер почео пролећну сезону поразом

Фудбалски клуб Качер други део сезоне почео је са делимично измењеним кадром играча. Дошли су: Батрић и Подолски из Шумадије из Аранђеловца, Радојичић из Радничког из Крагујевца и Лаловић из Бање код Аранђеловца.

Први сусрет у 17 колу Српске лиге- Дунав састали су се у Шапцу Раднички и Качер где је домаћин победио са 2:1. Радојичић је у 25. минуту довео Качер у вођство које је трајало до 60. тог минута када су Шапчани изједначили. До успеха су домаћи дошли поготком са беле тачке, а по мишљењу играча качера пенал је престрого досуђен.

 

  1. јун 1997.- Крај првенства – Качер на 13 месту

Утакмицом са Севцем, Качер је у Белановици одиграо нерешено 1:1 мада утакмица није имала значаја јер су обе екипе обезбедиле опстанак у такмичењу. Гости су први део сусрета решили у своју корист голом Павловића да би после неколико пропуштених шанси Качер тек из пенала преко Милошевића дошао до изједначења.

Какер је са 41 бодом заузео тек 13 место на крају првенства. Пружио је далеко мање него прошле сезоне. Претрпео је чак 17 пораза, и то све на гостовањима, док је све бодове освајао на свом терену а само два пута играо нерешено што је најмање у целој лиги Дунав.

Лајковачки Железничар са бившим тренером Качера Илијом Галићем је најуспешнији клуб и ако је завршио на другом месту. Они ове године славе 70 година од постанка клуба. Прошле године Железничар се борио за опстанак а доласко Галића, превазишао је себе.

 

  1. август 1997. – ЗСК у Белановици

Овог викенда креће сезона Српске лиге група Дунав. испадањем Крушика из лиге ове сезоне у подручју Ваљево смањен је број клубова тако да су: Ћелезничар, Качер, Рибница и ваљевски ЗСК једини прставници.

Качер је суочен са низом проблема нарочито материјалном ситуацијом, чак је боло говора да ће иступити из лиге, ипак до тога није дошло. Прошле године је Качер био неприкословен на свом терену.

Утакмица је завршена поделом бодова 1 : 1, а оба гола су постигнута у првом полувреману. Тако је Качер освојио само бод што се сматра великим неуспехом.

 

  1. септембар 1997. – Нова аутобуска станица у Белановици

Поводом Дана ослобођења Љига 10. септембра , у Белановици је свечано отворена нова аутобуска станица. Свечаности су присуствовали Војислав Андрић, потпреседник Скупштине Србије и посланички кандидат на лист Леве коалиције, Љубомир Давидовић, републички посланик и кандидат за посланика Леве коалиције, и савезни посланици Драган Марковић и Милан Обрадовић.

Гостима се обратио Миодраг Старчевић, председник СО Љиг, и истакао да је у години реформи општина Љиг постала једно велико градилиште са нагласком на побољшању комуналне инфраструктуре путева, струје, водоснабдевања, поправки домова културе.

  • Сигуран сам да вас је наш рад уверио у исправност одлуке када сте нам дали поверење на претходним изборима и да ће то бити аргумент за ваше гласове и сада да дате онима чији су програми реализовани – рекао је Старчавић.

Аутобуску станицу, у коју је уложено 2 милиона динара, она ће омогућити бољу везу белановице са Београдом, Љигом и суседним општинама, отворио је Бранислав Толић, генерални директор Холдинга „Стрела – Лазаревац“

Свечаност је увеличао КУД“Лука Спасојевић“ пригодним културно- уматничким програмом.
(текст М. Којић)

 

  1. јануар 1998. – Галић поново у Качеру

Качер је у минулој полусезони Српске лиге –Дунав играо периферну улогу и завршио у доњем делу табеле са скромним бодовним салдом. Тако екипи на пролеће предстоји грчевита борба за опстанак што неће бити ни мало лако јер има још доста клубова којима виси статус и прети селидба у нижи ранг.

На кормилу клуба је поново Илија Галић под чијим вођством је екипа из Белановице пре неколико година изборила статус Српсколигаша. После Качера, Илија Галић је тренирао лајковачки Железничар који је под његовим вођством у сезони 1996/97, освојио друго место у Српској лиги –Дунав. Очекује се да ће повратак Галића на кормило Качера бити успешан и да ће љубитељи фудбала у Белановици и наредне сезоне гледати своје љубимце у сусретима са српсколигашима.

 

6.јун 1998. – Качер није успео да сачува статус српсколигаша

У последњем колу првенства Качер је требало да одигра утакмицу против Кораве из Свилајнца али се гости нису појавили. И поред зога качер није успео јер је много раније изгубио статус српсколигаша, где је са доста успеха играо у прошлој полусезони али је ове дошло до лоших резултата и селидба у нићи ранг је била неминовна.

Екипи из Белановице не иде на руку ни реорганизација у вишим лигама односно стварање јединствене Прве лиге, што повлачи испадање у нижи ранг – Посавску зону. Поред качера из Српске лиге у Посавску зону су дошли и Прово, Лук и Раднички из Коцељеве.

 

24.октобар 1998.- Изложба крава – „Качер 1998“

И ове године у Белановици је одржана традиционална изложба крава под називом „Качер 1998“. На овој изложби излагано је 80 крава и јуница које су произведене у стајама вредних сточара који сарађују са ЗЗ “Качер“. По трећи пут заредом за шампионку изложбе проглашена је крава Рајице Томића, из Белановице. Овај врсни сточар специјализовао се за производњу крава врхунског квалитета јер је и на ранијим изложбама редовно освајао са својим грлима вредна признања.

 

  1. мај 2000. – Где је нестала задружна имовина

Учесници разговора договорили су се да се брже решавају проблеми изградње и поправке путева, уређење Белановице, водоснсбдевања, а да се код опоравка у посливању Земљорадничке задруге „Качер“ у Белановици прво утврди где је, како, због чега настала задружна имовина милионске вредности.

У Белановици је прошлог понедељка поподне одржан веома успео Васкршњи договор привредника и задругара Качера на коме је углавном, било речи о остваривању закључака који су донети приликом недавног разговора савезних и републичких функционера са представницима СО Љиг и мештанима Качера, а односе се на оживљавање привреде у овом крају и решавање комуналних проблема.

Договору који је организовао ОО СПС у Љигу присуствовао је Драган Марковић, савезни посланик и члан УО Главног одбора СПС, Милан Обрадовић, савезни посланик, Милован Жуњић, републички посланик, Миодраг Старчевић, председник СОЉиг, Љубивоје Вујић, председник ООСПС Љиг, и велики број привредника и задругара из Качера.

На састанку се расправљало конкретно о сваком проблему који треба решавати у Качеру, али је посабно указано на значај наставка радова на поправци регионалног пута Љиг – Белановица – Живковци који је већ поново асфалтиран у дужини од седам километара; правца према Лазаревцу, Шутци- Брајковац и сеоских путева. Оцењено је да се Белановица мора више путевима отварати према Лазаревцу, пре свега, због тога што велики број мештана Белановице и суседних села ради у Лазаревцу и Београду а овај крај је богат пољопривредним производима.

Када се ради о активностима на изградњи и поправци електромреже, ниског и високог напона, највише је према ономе што се на састанку чуло, било урађено у Шутцима где ће бити постављене две трафо- станице, уграђени нови бетонски стубови, што ће уз Шутце боље снабдевање електричном енергијом имати Живковци и Калањевци, јер ће, како је објашњено, Белановица бити скинута са далековода за Калањевце и Живковце.

Постоје услови да се реши и проблем водоснабдевања Белановице, изградња канализације и други комунални проблеми. С тим у вези закључено је да би што пре требало основати Одбор за развој и изградњу Белановице који би својим активностима, такође значајно допринео да се ови проблеми решавају.

Највишеје, ипак, било речи о потреби оживљавања рада Земљорадничке задруге „Качер“ која је све до пре десетак година била у значајној мери ослонац развоја овог краја.

  • Ми смо пољпривредни крај и развој пољопривреде и земљорадничког задругарства имају велики значај за даљи бржи развој Качера. Имали смо једну од најразвијенијих и најуспешнијих земљорадничких задруга у Србији, али је задружна имовина полако почела да се осипа и нестаје. Задруга је остала без најсавременије хладњаче у Србији капацитета 2.000 тона, а за чију је изградњу и опремање уложено милион марака. Слично се догодило и са осталом задружном имовином у задрузи је сада остало свега десетак запослених који једва састављају крај са крајем, а многи су се на задружној имовини у међувремену обогатили, рекао је Миодраг Старчевић, председник Скупштине општинеЉиг, говорећи о стању у здругарству и напорима које треба уложити да се Земљорадничка задруга „Качер“ опорави и настави да успешно послује.

После дуже расправе у којој су учествовали земљорадници, привредници и прдставници СО Љиг закључено је да се решавању нагомиланих проблема у раду Земљорадничке задруге „Качер“ затражи и помоћ надлежне државне агенције која би до детаља  утврдила зашто се задруга нашла у проблемима и како је и под којим условима отуђена.

Учествујући у договору Драган Марковић, члан Извршног одбора Главног одбора СПС и савезни посланик рекао је, поред осталог рекао, да је Земљорадничка задруга „Качер“ била по вредности имовине, уз земљорадничке задруге у Лајковцу  и Пецкој,  једна од најбољих у Србији, а њен развој помагали су значајно Фонд за развој, Беобанка и остали. Сада је ова задруга остала без своје имовине, а зна се да задружна имовина према законским прописима не може да пређе у приватно власништво. Нама није циљ, наставио је Марковић, да ми оцењујемо ко је крив за ово што се десило и да некога прогонимо, али хоћамо да видимо где се налази задружна имовина и како је она отуђена. Најважније је да се Задруга што пре опорави и настави да успешно послује, и са хладњачом у Белановици допринесе повећању производње у воћарству и сточарству, зашто у овом крају постоје идеални услови, а да неко користи оно што му не припада.

Савезни посланици Драган Марковић и Милан Обрадовић обећали су да у решавању комуналних проблема Качера, а тиме и љишког краја, неће изостати и помоћ Републике Србије, посебно Дирекције за обнову и развој Колубарског округа од земљотреса, РЕИК „Колубара“ и остали, што уз помоћ Одбора за обнову и изградњу Белановице треба да допринесе да Белановица и Качер ухвате корак у свом развоју,
(текст Ј. Стојић)

 

25.мај 2001. – Културни сабор у Белановици „Качер 2001“

Белановица ових дана подсећа на културну метрополу. Од 18 до 27, маја на првом Уметничком сабору „Качер 2001“, захваљујући великом ентузијазму Ненада Хубера, сликара који већ неколико година живи у овом месту, а под покровитељством Скупштине општине Љиг, и уз помоћ бројних спонзора, у овој варошици гостују глумци, плесне групе, писци и други јавни и културни радници који речју, кичицом, покретом, гласом и на друге начине презентирају моћ стваралачког чина и живот чине смисленијим и лепшим. Међу уметницима програма су глумац Танасије Узуновић, певач и песник Бајоне, издавачка кућа Глас цркве са Љубомиром Ранковићем, друштво Хиландар и црквени хор из Ваљева, а за финале је предвиђено гостовање Матије Бећковића.

Сликарска колонија уз учешће десет познатих уметника, који ће се неколико дана уз дружење у црквеној порти насликати већи број дела, допринеће да манифестација поред уметничке има и комерцијални значај јер ће један број слика остати организаторима.
(текст М. Којић)

 

  1. јун 2001. – Коштуница и Бећковић на „Качеру 2001“

На завршетку осмодневног културног сабора „Качер 2001“ у Белановици, у недељу, ову варошицу у љишкој општини походио је песник и академик Матија Бећковић. Била је то прилика да Белановчани, Љижани и други гости уживо виде и чују највеће име нашег песништва и осете лепоту казивања поезије. Бећковић је говорио песме из збирке „Ниси ти више мали „, „Писмо“ и „Ћераћемо се још“. Беседе из његове најновије књиге „Послушања“ казивала је Славица Миливојевић, управник Градске библиотеке у Љигу, која је поштоваоцима поезије говорила и љубавне песме господина Бећковића. Свечаност је употпунио почасни гост др Војислав Коштуница, председник СРЈ, који радо долази у ову варошицу будући да у њој има кућу за одмор.
(текст М. Којић)

 

12.август 2004. – Матија Бећковић затворио „Дане Качера“

Последње вечери вишедневног програма обележавања стогодишњице варошице Белановице ( 1904. године проглашена варошицом), у суботу је гостовао академик Матија Бећковић. У препуној црквеној порти господин Бећковић је говорио стихове из поеме „Кад дођеш у било који град“, а нарочито је добро примљена позната „Ћераћемо се још“, увек актуелна, данас више него кад је написана јер ћерање је део менталног склопа људи овог поднебља и никако не излази из моде.

О Матији и његовом делу говорила је Славица Миливојевић, упревник љишке бублиотеке, која је, између осталог, о песнику рекла:“ Он је беседник без премца, човек који како мисли тако говори, а како говори тако живи, младић седе косе и великог имена, највећи богаташ међу свима онима који језик користе у песничке сврхе и који својим присуством на јавној сцени брани достојанство и господство поезије“

Свечаност су увеличали др Војислав Коштуница, премијер Србије, који се одмара у својој викендици у овом месту, Радомир Наумов, министар енергетике и рударства и познати редитељ Емир Кустурица.
(текст М. Којић)

 

  1. септембар 2005. – Трећи“ Дани Качера – Змајевац 2005“

Трећи по реду „Дани Качера“ ове године добили су нов назив „Змајевац 2005“, по имену брда изнад Белановице на коме се ова манифестација одржава.

У петак увече Белановчани ће имати прилику да уживају у етно концерту Боре Дугића и Милана Бабића. Манифестацију је отворио Министар за трговину, туризам и услуге у Влади Републике Србије, Бојан Димитријевић, који је том приликом поред осталог истакао: „Да, Белановица која је некада била центар туризма овог подручја поново се враћа на место које јој припада. Влада Републике Србије, финансирати ће све понуђене пројекте који имају економску оправданост и доприносе бржем развоју сеоског туризма“.

Друго вече изведен је рок концерт „Рибље чорбе“ коме је присуствовало преко две хиљаде посетилаца из целе Шумадије и других крајева

Оба концерта са задовољством је пратио по мајци Белановчанин, председник Владе Србије, др Војислав Коштуница.

У недељу је у шуми на летњој позорници, на брду Змајевац, „Пулстеатар“ из Лазаревца извео позорнишну представу „Сан летње ноћи“ у режији Зорана Лозанчића.

Овај забавно – туристички спектакл за качерски крај, већ трећу годину успешно организују Белановчани.

 

Драгиша Божић, хроничар из Мораваца пише октобра 1996 у ваљевској „Ревији Колубара”:

   Боље и Ваљево него Мионица и Лајковац.

 – Љиг не воли Ваљево као што њега не воли Белановица и као што ово троје не воле у Живковцима     

Када су старије житеље Љига и Качера упитали да ли би волели да Љиг као општина више не пипада Ваљеву, односно Колубарском округу, одмах би запитали:

Куку брате, зар опет ?

Али би им се одмах упитно озарило лице пуно наде да је све боље него Ваљево. И Горњи Милановац и Лазаревац, некима и Аранђеловац, поготово недосањани Бероград. Ваљеву за утеху: Љижани би једино горе поднели Мионицу и Лајковац. Док Ваљево сматрају за своју муку, ове две варошице би примили као увреду.

А зашто оно: „Зар опет ?”.Таман се грађани навикну и повију на једну страну а оно неко у Београду узме мапу и лењир  и за намножене паше почне кројити нове пашалуке. После области, региона, полурегиона и субрегиона дошли смо у „окружно стање”.

Да видимо сад зашто Љижани сад сматрају да им је припадништво Колубарском округу, тј. Ваљеву, пало као божија казна. Болна тачка је Ваљевска болница, како одавде зовемо Медицински центар Ваљево. Од 10 путника који неким од јутарњих аутобуса путују неки у Ваљево, најмање 9 иде у болницу (у куповину сврате ако се у опште врате живи) од тих 9 најмање 8, а начешће свих 9, кукају из гласа на болничку хигијену, пријем, прегледе, третман у опште. Ако неког задрже у болници код куће му већ капаришу попа. Уколико су, пак, укућани спремни да увек буду уз болесника, да га хране домаћом храном, пресвлаче, облаче, покривају, а малко и уз божију помоћ, деси се да не улете попу у кесу.

И ако сви знају да није баш све овако како се прича и како је овде написано, многи су из искуства спремни да ово не схвате као шалу већ као црни хумор. Пацијента ваљевске болнице, тврде љижани, може да „ воза” малтене ко год хоће, почев од оних у плавим мантилима. Залупе му, например, пред носом врата од „оне просторије” а у близини, као за инат, нигде врзине нити шумарка.

Шалтерка, например, врати пацијента – пензионера из Славковице, са уредним лекарским упутом, у Љиг да овери књижицу. Као да пензионер нема – само тај један  живиот – пензионерски и онај други небески. Медицинском центру у Ваљеву може за утеху да послужи то да ни другде није много боље.

Све остало припадништво Ваљеву Љижани не осећају нити им је то у опште важно. Колико им је само ово битно нека послужи гарантован тачан податак: Тамо сваки десети Љижанин и Качерац нема ама баш никакву везу и познанство у Ваљевској болници, а од 13.000 становника љишке општине, само њих 13 зна ко им је начелник округа.

А знају ли Љижани и Качерци куда би? Они болесни би најрадије у Београд, макар и у Горњи Милановац, за нужду и у Лазаревац. Они здравији би најрадије у Беч, Минхен, Штохолм, Цирих, Париз … Пошто то не могу, седну пред телевизор и то све имају на РТС-у.

Али, како год да Љиг не воли Ваљево, тако Белановица и села око ње не воле Љиг. Веле:

– Белановица је постала варошица читавих 20 година пре него ли Љиг.

– Кад је Белановица имала водовод, у Гукошу и Бабајићу (како се онда звао Љиг) орила се песма „Шкрипи ђерам”.

– Кад су се Белановчани купали у јавном купатилу, Љижани су квасили гаће у брани Радисављевића воденице

– Кад су дошли партизани и укинули општине, Љиг је био само МНО (Месни народни одбор) и припадао срезу Качерском са седиштем у Белановици. Како је испало да је сада Љиг општина а Белановица само Месна заједница?

Љижани веле да су на бољем положају (на Ибарској магистрали), а Белановчани одговарају да би магистрала прошла кроз Белановицу да њени партизани нису махом изгинули у рату, док су се љишки (а нарочито оближњи велишевачки) множили после рата.

Летос је на Белановчане бачена удица, штап је фирме „Нова демократија” који држи Дуле Михајловић, чекрк је марке „Покрет за Качер”, окреће га Јован Марковић, а мамац је„ Белановица као центар општине”. И ако се „у мутном риба лови”,  Белановчани се нису дали упецати. Цела ордија НД „пецароша” из Београда (скоро свих 30) дошло је у Белановицу на „пецање” али како рече један Качерац, „Сомова је било јако мало”.

На све ово ваљевско-љишко-белановачко „волење” мештани села Живковци (крајњег села љишке општине) поручују:

– Далеко вам лепа кућа! Носите се малко у Качер, низ Качер у Љиг, па у Колубару, а нас оставите да узводно отпливамо под Букуљу, у Аранђеловац. Пре се тамо стигне пешке но у Ваљево аутобусом!.

Знају ли кројачи пашалука за ову живковачку причу?

 

26.август 2006. – Туризам на сеоски начин

Зна се да је перспекива Србије у развоју туризма и пољопривреде. Када се ове две гране тесно повежу, добитна комбинација је сеоски туризам који у Србији има своју економску оправданост.

Међу селима познатим по сеоском туризму, сврстало се и неколико у љишко- качерском крају. У Славковици, Белановици и Трудељу домаћини све чешће одлучују да поред бављења стандарним сељачким пословима, своју економску рачуницу нађу једној релативно новој делатности – пружању услуга  смештаја и исхране у домаћинствима, као специфичном облику пружању угоститељских услуга. наравно, сви објекти који се издају туристима испуњавају прописане санитарно- техничке услове и категорисани су у складу са прописима из ове области. Поред тога, веома су важни квалитет услуга исхране, понашање према гостима, цене и други услови за пријатан боравак туриста у сеоским домаћинствима.

Цене су доста прихватљиве. Пун пансион износи од 800 до 1.000 динара, а уз мед, слатко, домаћу ракију, гостима се служе пробрани спесијалитети овог краја. Пошто је ово брдско подручје, гости могу да планинаре и сакупљају лековито биље и шумско биље. Такође могу да купе сир и кајмак, мед, ракију и припреме зимницу код својих домаћина и тако споје лепо и корисно. Вишедневне културне манифестације „Змајевац“ у Белановици, „Љишке културне вечери“, привредно – туристичка манифестација „Косидба на Рајцу“, омогућују туристима још садржајнији одмор, а освежење могу наћи на базенима у Љигу и Белановици.
(текст М. Којић)

Боровница на белановачки начин

 Култивисана боровница се све више узгаја у Србији и ускоро може да постане извозна шанса наше пољопривреде, сада са новим сортама од којих се очекује бољи род. Иван Ђукнић из Белановице је још пре 26 година подигао први засад култивисане боровнице и то је најстарија и најпродуктивнија плантажа те врсте у Србији. Нови засад на 55 ари већ даје плодове, а прва значајнија берба очекује се за пар година. Удружења одгајивача култивисане боровнице, чији је Ђукнић председник, основано је пре две године, и има за циљ да популарише ово, у свету веома цењено и тражено воће. Чланови овог удружења су из више општина Србије, од Пријепоља, Нове Вароши, до Љига и Уба.- Ове године боровница је изузетно добро родила. Нове сорте које гајимо су патриот, блу голд и дјук, америчке ране сорте крупних плодова, веома тражене на страном тржишту. Питома боровница се сади у јесен. Добро успева на киселом земљишту, а пожељно је да се земљиште обогати хумусом и пиљевином од четинара. За подизање једног засада боровнице на 50 ари (око1.000 стабала) потребна су велика улагања пошто једна садница кошта 400 динара. Али, произвођачи очекујуда Влада Србије, односно надлежно министарство, олакшају улазак у посао садње овог воћа. Држава треба да подстицајним мерама утиче на развој воћарства, тако што ће одгајивачима који имају регистрована газдинства враћати уложени новац. Према њиховом мишљењу, за сваку садницу боровнице воћарима треба да буде враћено 350 динара. Уз помоћ државе боровница би се могла гајити на много већим површинама, а не на само тридесетак хектара као сада, сматра Ђукнић.Ово воће могло би да постане бренд Србије. Да је гајење боровница веома исплативо види се по податку да на једном хектару може да роди до 15.000 килограма, а продаје се поцени око четири евра, с тим што нови засади први значајнији род дају после четири године.
(текст М. Којић)

Драгиша Божић, хроничар из Мораваца пише октобра 1996 у ваљевској „Ревији Колубара”:

   Боље и Ваљево него Мионица и Лајковац.

 – Љиг не воли Ваљево као што њега не воли Белановица и као што ово троје не воле у Живковцима     

Када су старије житеље Љига и Качера упитали да ли би волели да Љиг као општина више не пипада Ваљеву, односно Колубарском округу, одмах би запитали:

Куку брате, зар опет ?

Али би им се одмах упитно озарило лице пуно наде да је све боље него Ваљево. И Горњи Милановац и Лазаревац, некима и Аранђеловац, поготово недосањани Бероград. Ваљеву за утеху: Љижани би једино горе поднели Мионицу и Лајковац. Док Ваљево сматрају за своју муку, ове две варошице би примили као увреду.

А зашто оно: „Зар опет ?”.Таман се грађани навикну и повију на једну страну а оно неко у Београду узме мапу и лењир  и за намножене паше почне кројити нове пашалуке. После области, региона, полурегиона и субрегиона дошли смо у „окружно стање”.

Да видимо сад зашто Љижани сад сматрају да им је припадништво Колубарском округу, тј. Ваљеву, пало као божија казна. Болна тачка је Ваљевска болница, како одавде зовемо Медицински центар Ваљево. Од 10 путника који неким од јутарњих аутобуса путују неки у Ваљево, најмање 9 иде у болницу (у куповину сврате ако се у опште врате живи) од тих 9 најмање 8, а начешће свих 9, кукају из гласа на болничку хигијену, пријем, прегледе, третман у опште. Ако неког задрже у болници код куће му већ капаришу попа. Уколико су, пак, укућани спремни да увек буду уз болесника, да га хране домаћом храном, пресвлаче, облаче, покривају, а малко и уз божију помоћ, деси се да не улете попу у кесу.

И ако сви знају да није баш све овако како се прича и како је овде написано, многи су из искуства спремни да ово не схвате као шалу већ као црни хумор. Пацијента ваљевске болнице, тврде љижани, може да „ воза” малтене ко год хоће, почев од оних у плавим мантилима. Залупе му, например, пред носом врата од „оне просторије” а у близини, као за инат, нигде врзине нити шумарка.

Шалтерка, например, врати пацијента – пензионера из Славковице, са уредним лекарским упутом, у Љиг да овери књижицу. Као да пензионер нема – само тај један  живиот – пензионерски и онај други небески. Медицинском центру у Ваљеву може за утеху да послужи то да ни другде није много боље.

Све остало припадништво Ваљеву Љижани не осећају нити им је то у опште важно. Колико им је само ово битно нека послужи гарантован тачан податак: Тамо сваки десети Љижанин и Качерац нема ама баш никакву везу и познанство у Ваљевској болници, а од 13.000 становника љишке општине, само њих 13 зна ко им је начелник округа.

А знају ли Љижани и Качерци куда би? Они болесни би најрадије у Београд, макар и у Горњи Милановац, за нужду и у Лазаревац. Они здравији би најрадије у Беч, Минхен, Штохолм, Цирих, Париз … Пошто то не могу, седну пред телевизор и то све имају на РТС-у.

Али, како год да Љиг не воли Ваљево, тако Белановица и села око ње не воле Љиг. Веле:

– Белановица је постала варошица читавих 20 година пре него ли Љиг.

– Кад је Белановица имала водовод, у Гукошу и Бабајићу (како се онда звао Љиг) орила се песма „Шкрипи ђерам”.

– Кад су се Белановчани купали у јавном купатилу, Љижани су квасили гаће у брани Радисављевића воденице

– Кад су дошли партизани и укинули општине, Љиг је био само МНО (Месни народни одбор) и припадао срезу Качерском са седиштем у Белановици. Како је испало да је сада Љиг општина а Белановица само Месна заједница?

Љижани веле да су на бољем положају (на Ибарској магистрали), а Белановчани одговарају да би магистрала прошла кроз Белановицу да њени партизани нису махом изгинули у рату, док су се љишки (а нарочито оближњи велишевачки) множили после рата.

Летос је на Белановчане бачена удица, штап је фирме „Нова демократија” који држи Дуле Михајловић, чекрк је марке „Покрет за Качер”, окреће га Јован Марковић, а мамац је„ Белановица као центар општине”. И ако се „у мутном риба лови”,  Белановчани се нису дали упецати. Цела ордија НД „пецароша” из Београда (скоро свих 30) дошло је у Белановицу на „пецање” али како рече један Качерац, „Сомова је било јако мало”.

На све ово ваљевско-љишко-белановачко „волење” мештани села Живковци (крајњег села љишке општине) поручују:

– Далеко вам лепа кућа! Носите се малко у Качер, низ Качер у Љиг, па у Колубару, а нас оставите да узводно отпливамо под Букуљу, у Аранђеловац. Пре се тамо стигне пешке но у Ваљево аутобусом!.

Знају ли кројачи пашалука за ову живковачку причу?

 

  1. октобар 2019 Белановица

Одборници Скупштине општине одлуком већине након трећег ребаланса буџета изгласали су да највише новца овим изменама, по пет милиона динара, намењено је за пројекат канализационе мреже у Белановици.

Изводи из “Љишко – качерских” новина

23. јуна 1997. године

У Белановици је представљен 23. јуна 1997. године ликовни израз Ненада Хубера, сликара пореклом из Новог сада, који последњих година живи и ради у засеоку Дрењина. Изложба под називом „ Даска ал не у глави..” је десето самостално представљање аутора који је имао 35 колективних изложби у земљи и иностранству.

На стогодишним даскама темперама и лаком приказане су иконе, пејзажи, мртва природа и животиње, а најчешће и најрађе коњи. Ову изложбу освештао је и белановачки парох. Приметно је било одушевљење посетилаца.Многи су долазили на изложбу у Белановицу по други пут (прва је била у Љигу) са жељом да понове утиске. Белановчани су стекли посебан утисак јер је ово прво културно дешавање за последње три године. Своје утиске је најбоље изразила Славица Миливојевић, управник градске библиотеке у Љигу речима да ће оваквих догађаја бити и у будуће.  (Р. Новаковић).

 28. септембар 1997. године  

Књига „Качер- предели и људи” професора Миодрага М. Јаћимовића говори о настајању 36 качерских насеља и три варошице: Љига, Рудника и Белановице, од момента када се први пут помињу и усторијским записима (најчешће турским).

Почетком овог века професор Милан Ракић, рођени Рудничанин, штампао је о качерској области антрополошку студију. То је била прва књига о овом крају, а на прагу новог века књига „Качер-предели и људи” на 220 страна детаљно обрађује порекло свих фамилија (око 1050), миграције становништва, географске карактеристике места и заселака качерског краја.
Рецензенти су проф. Душан Дукић, рођени Моравчанин и Милован Данојлић, књижевник.

 14. април 1997. године

Скупштина општине у сарадњи са Земљорадничком задругом „Качер” из Белановице, обезбедила је 10.000 бесплатних садница малине које ће делити заинтересованим грађанима, и они се могу обратити ЗЗ Качеру.

 05. септембар 1997. године под насловом  Козељци најактивнији пишу 

Грађани Месне заједнице Козељ од почетка године уложили су изузетне напоре и средства на изградњи локалних путева у селу. По речима Миодрага Ристивојевића одборника СО и председника МЗ, житељи Козеља, засеока Башкаловићи, финансирали су утовар око 400 м3 камена довезеног из каменолома Дрењина и 400 м3 шодера из реке Козељице. Утовар су платили 8.320 динара.

Општина је учествовала у финансирању обезбедивши 400 литара нафте. Мештани засеока Доброшевац довезли су 500 м3 камена и 250 м3 ризле за насипање локалног пута од Кућунове штале до Ковиљаче и утрошили 10.000. динара. Превоз материјала обезбедили су грађани Козеља и околних села а најактивнији су били Радован Јелић и Ненад Миловановић из Пољаница. Такође јављају, да су житељи Козеља, Калањеваца, Живковаца, Белановице и Пољаница извукли 1.300 м3 дробљеног камена на путеве у овим МЗ. Минирање у мајдану и утовар финансирала је општина Љиг а превоз материјала грађани наведених МЗ.

Октобар 1997.- Традиционална изложба крава у Белановици- „Сименталке за понос

Упркос лошем времену за изложбу крава због кише, и кризе сточарства, која није заобишла качерски крај, у Белановици, сеоски домаћини не само са су изложили изузетна грла сименталске расе, већ су још једном потврдили да је сточарство главна пољопривредна грана у овом делу наше општине.

У Качеру данас има око 2.000 квалитетних крава од којих је 500 у матичном запату. Земљорадничка задруга „Качер“ у Белановици годишње најчешће, у сарадњи са београдским „Имлеком“ откупи више од два милиона литара млека.

А да су краве у овом крају добро млечне могли су да се увере сви посетиоци изложбе. Крава Рајице Томића, изван конкуренције, била је најбоља на изложби, а крава Бранка Аџића, такође из Белановице, проглашена је за шампионку.

Организатор изложбе крава и јуница сименталске расе је ЗЗ „Качер“. а покровитељ: Републичко министарство за пољопривреду, Скупштина општине Љиг, „Качер-кооп“- Белановица и ПКБ „Имлек“-Београд.

Сточарство и даље остаје главна делатност белановачких сељака и поред тога што ЗЗ „Качер“ ових дана у производњу свиња улаже милион динара сопствених средстава.

Сточарство је овде традиција, а крава је увек била сигуран извор прихода.

 05. април 1998. године  пишу о  Пољаницама:

У претходних 11 месеци власти у Пољаницама су вредно радили. Драган Радовановић, одборник и Рајко Ломић, председник месне заједнице, заједно са мештанима, у прошлој години, пресули су и проширили локалне путеве у дужини од 5. километара. Прокопани су и канали  поред насутих путева и постављене цеви за пропусте.

Амбиције и планови мештана Пољаница у 1998. години су још већи. Поред реконструкције дома и отварања Клуба за младе у плану је изградња фудбалског игралишта, што је и приоритетан задатак за ову годину. Треба очекивати и реконструкцију нисконапонске  мреже и постављање бетонских стубова, а одборник Драган Радовановић је наговестио и изградњу капеле на сеоском гробљу, уз напомену  да су мештани заједничком  акцијом искрчили и очистили гробље.

Рајко Ломић, председник месне заједнице, посебно истиче велике заслуге општине Љиг и изванредну сарадњу са функционерима, пре свега г- дином Миодрагом Старчевићем и г-дином Љубивојем Вујићем, верујући да ће и у овој години та сарадња бити успешна за добро свих Пољанчана.

Јун 1998. године „Љишко качерске новине „ износе   Програм развоја месне заједнице Белановице:

Белановица поред градског дела има и три засеока чије становништво се бави пољоприведом, такође десетак околних села гравитирају ка Белановици. Зато је Савет МЗ на састанку донео четворогодишњи програм активности:

Оспособљавање и одржавање путних праваца:

Љиг- Белановица- Аранђеловац, преко Живковаца и уз Качер
Белановица – Горњи Милановац, преко Трудеља
Белановица – Лазаревац, преко Шутаца

Реконструкција електричне мреже у градском насељу и засеоцима
Комунални проблеми у насељу:

Водовод и канализација
одржавање чистоће
сређивање гробља (прилаз, проширење, одржавање)
одржавање и коришћење летњег базена

Школство

Текући проблеми и сређивање старе школе као историјског споменика,
преуређење и обнављање како би се могли организовати културни садржаји и књижевне вечари, драмски програми, ликовне изложбе

Здравство

Омогућивање грађанима коришћење медицинских и здравствених услуга

Спорт

Обезбеђивање материјалних и других услова зафункионисање фудбалсог клуба „Качер“

Радио и ТВ

Побољшавање сигнала проширењем реетитора

Ловство

Обезбеђивање просторија за потребе Ловачког друштва

Пензионери

Обезбеђивање просторије за отварање пензонерског клуба.

  16. новембар 2018– Асфалтирање некатегорисаног пута у селу Драгољ,

Асфалтирање некатегорисаног пута у селу Драгољ деонице од засеока Широковац ка засеоку Дудинац почело је 9 октобра.
Дужина пута која се ради је 1.180 метара, вредност радова је 5 милиона и 486 хиљада динара, од чега је општина Горњи Милановац определила око 4, а мештани финансирали са милион И петстотина хиљада динара.

Асфалтирање овог путног правца од великог је значаја за мештане Драгоља јер се на овај начин, осим са Горњим Милановцем село повезује са Аранђеловцем и Белановицом.

Радови на путној мрежи у Драгољу настављени су данас асфалтирањем пута ка домаћинству Ћосића у дужини од 155 метара за шта су општина и грађани определили 713 хиљада динара у односу три према један.

Општина Горњи Милановац велика средства улаже у развој инфраструктуре. Само овде године, издвојено је преко 400 милиона динара за асфалтирање локалних и некатегорисаних путева, а тај тренд ће се наставити и у будућности, с тенденцијом перманентног повећања улагања.
(ИЗВОР: Глас западне Србије)

Oстале вести из Месних заједница

13.март 2020. – РТС -У Живковцима – километар асфалтираног пута

У с.елу Живковци код Љига, општина је до сада асфалтирала укупно један километар пута. У осталим деловима села где има асфалта, то су мештани сами плаћали. Иако највећи, лоши путеви нису једини проблем становника овог села. Постоји и дом културе који нема струју, али иманове утичнице и електроинсталације.

Село Живковци има цео километар асфалтног пута. Остатак чине земља и макадам. Један од мештана Владан Петровић каже да је то све што је учињено на локалним путевима у селу од стране локалне самоуправе и додаје да су путеви “као из неког прошлог времена”.

Зима је блага, па свакодневни проблеми мештана не долазе до изражаја. У Живковцима живи око 500 људи и све их је мање.

“Дешава се сваке године да се неколико породица са децом одсели због прилаза кућама. Деца иду у чизмама, каљава”, изјавио је становник Живковаца Миломир Лукић.

У локалној самоуправи кажу да су у општини Љиг укупно асфалтирали 80 километара путева, а Живковцима је припао један километар. Најављују да ће у том селу бити још, можда, два километра асфалта.

“И у тој месној заједници Живковци смо асфалтирали километар и сваке године у то место уложимо између два и три милиона динара за санацију путева – да олакшамо живот свих грађана у нашој општини. Асфалтираћемо опет у свакој месној заједници по километар и по или два километра путева у наредном периоду”, порчио је председник Општине Љиг Драган Лазаревић.

Дом културе у мраку 

У селу са читавих 1.000 метара асфалта не чуди што је Дом кулутре у мраку. Ипак, мештани тврде да је увођење електроинсталацијс плаћено још 2016. године и то пола милиона динара у две рате. Утичнице су ту, али четири године касније, дом је и даље у мраку и нико га не користи.

“Двадесет две године откако је почела реконструкција и он још није приведен намени.  надзорни орган, није извршен технички пријем и није прикључен на електромрежу”, нагласио је мештанин Милован Лукић.

У Општини Љиг тврде да Дом културе није у власништву Општине и да они са тим немају никакве везе.

“Тај дом није у власништву локалне самоуправе, већ Земљорадничке задруге ‘Качер’, која је у стечају и ми нисмо у могућности да ту нешто тренутно урадимо, нити ми можемо да поднесемо прикључак за струју, пошто објекат није у власништву Општине Љиг. Оно што је у нашем власништву, ми то нешто санирамо, да не пропада. Оно што није, ми то не смемо да дирамо”, истакао је председник Општине Драган Лазаревић.

Пола милиона динара узалуд потрошено 

Ипак, остало је нејасно зашто је Општина потписала уговор са приватном фирмом за увођење електроинсталација, а објашњење из Општине је, у најмању руку, изненађујуће – кажу да 2016. године нису знали да тај Дом културе не припада њима.

На захтев грађана урадили су електроинсталације, кажу, из најбоље намере, а када су поднели захтев за увођење струје, сазнали су да тај објекат заправо није општински, већ припада задрузи.

Међутим, Задруга је у стечају и не може да поднесе захтев за увођење струје. Тако је утичницама, кабловима, расвети уграђеној још 2016. године истекао и гарантни рок, а никада нису употребљени. Дом културе и даље у мраку и празан, а пола милиона динара потрошено узалуд.
(текст РТС – Сунчица Максимовић)

 

Из грађе Међуопштинског историјског архива Чачак:

Часопис „Изворник“ бр.31/2015

ПОЛИЦИЈСКИ ИЗВЕШТАЈИ НАЧЕЛСТВА ОКРУГА РУДНИЧКОГ ЗА 1850. ГОДИНУ

По жељи кнеза Милоша, а „ради успомене војводе Милана“, кнежевог брата по мајци, Деспотовица је 1859. године променила име у Горњи Милановац.2 Ова варош је све до 1922. године, када су окрузи укинути а земља подељена на области, била центар Рудничког округа, у чијем се саставу налазио Качерски, Моравски (од 1885. Љубићки) и Црногорски (од 1884. Таковски) срез

Брусница, 30. јуна 1850.
Начелство Округа рудничког Попечитељству унутрашњих дела
Месечни извештај о раду за јун 1850.
Високославному Попечитељству внутрењи дела
Началничества Окружија рудничког месечно известије

Поводом добивени петнајестодневни известија од срезскиј началника, Началничество Окружија рудничког своје месечно известије, као што ниже изложено стои, високославном Попечитељству внутрењи дела у покорности подноси.

  1. Народ Окружија овог сада се понајвише са копањем свои кукуруза, а по гди кои и са косидбом ливада занима…..

……12. Погода је времена у првој половини овог м[есе]ца добро проведена, а у последњој је и то: А) По известију писара Среза качерског од 28. тек.[ућег] м.[есеца] No 577, 18. ис.[тог] м.[есеца] велики је ветар дувао тако, да је многу гору и шљиве људма поломио и пообаљивао; исто тако, овог дана пао је град у селу Смрдљиковцу, Живковцима, Калањевцима, Ивановцима, Бољковцима, Ручићима, Лалинцима, Давидовици, Мутњу, Церови, Накучанима, Кривој Реци, Заграђи и Руднику….

  1. јунија [1]850. год.[ине] и помоћника, началник Среза У Брусници качерског,

поручик, Мијаило В. Блазнавац

(Према Шематизму Кнежевине Србије 1839-1851, Блазнавац се на месту начелника Среза качерског налазио од 12. септембра до 21. децембра 1842. године, када га је заменио Мијаило Вукосављевић, који се на овом положају налазио и 1850. године)

 

Горњи Милановац 10. октобар 1881.

Сима Б. Мијаиловић, начелник Округа рудничког
Алимпију Богићу,
секретару Министарства унутрашњих дела,

Списак полицајних чиновника у Округу рудничком кои заслужују да буду унапређени:

  1. Милош Кузмановић, начелник Среза качерског, да му се даде класа.
  2. Паун Ружић, писар Начелства овог, за писара среског.
  3. Јован Б. Мијаиловић, практикант овог Начелства, за писара Начелства.
  4. Владимир Радуловић,практикант ово Начелства, за писара Начелства.

5.Иван Милосављевић, практикант ово Начелства, за писара Среза црногорског. 6. Ђорђе Терзић, практикант ово Начелства за писара Среза моравског.

Остали практиканти и начелства и срески заслужују да им се плата повиси. 10. октомбра 881. год[ине].

У Гор[њем] Милановцу.                                      Начелник Окр[уга] рудничког,

Сим[а] Б. Мијаиловић.

 

Калањевци 6. фебруар 1883.

Учитељ школе шутачке Витомир Ј. Николић,

Милутину Гарашанину, министру унутрашњих дела

Господину министру унутрашњих послова.

У интересу среће и напретка ове земље и као сину овог отачества, на срцу ми лежи само благо овог народа, зато најпонизније молим да ми г[осподин] министар дозволи што ћу следеће казати.

Наши чиновници са Рудника М. Кузмановић33 капетан, и г[осподин] Тома писар,34 као вршиоци закона, често су овама у овом нашем месту и увек нешто шурују са кметом преседником овд[ашњим], са попом Вићентијем и осталим њиним јединомишљеницима. Тако сам од скора сазнао да они говоре: „кои не исповеда либерална начела, не може кмет бити“. На основу њиног предњачења ова се начела овамо јако шире, па су по нас кои исповедамо напредна начела још и опасни.

Из уста једнога од ове господе са Рудника чуо сам да рече: „Данашња влада, министри Гарашанин, Пироћанац, Новаковић и остали заједно су са 33 Милош Кузмановић, начелник 3. класе Среза качерског. 34 Тома Васић, писар 2. класе Среза качерског. Радомир Ј. Поповић 71 пок[ојним] Јевремом Марковићем35 шуровали, па Јевремова жена пуца данас на краља,36 а они седе на министарским столицама. Њих би требало поапсити, пре него ону жену, јер су они сви из Чумића37 школе.“

Нека изволи г[осподин] министар видети како г[осподин] Кузмановић38 и његов писар г[осподин] Тома39 сеју раздор у народу и подстичу људе на незадовољство, а то је задатак и г[осподину] Вићентију Матијевићу овд[ашњем] свештенику и председнику овд[ашњем].

Не сматрам себе за тужиоца, нити тражим као да би ме г[осподин] министар за ово чим наградио, већ просто достављам. А ако би нужно сазнати било о мом карактеру, то би г[осподин] Вељко Јаковљевић посланик, казати могао.

С највећим поштовањем, Витомир Ј. Николић, учитељ школе шутачке, Окр[уг] руднички, Ср[ез] качерски.

  1. фебруара 1883. год[ине], у Калањевцима.

 

Брусница, 29. април 1849.

У следству добивени од надлежни срезскиј началника 7модневниј известија, Началничество окр[ужија] рудничког високославном Попечителству внутрениј дела настоећег содржанија 15тодневно известије у покорности подноси.

  1. У овом се окружију народ са сејањем пролећни усева, а понајвише кукуруза и јечмова, чрез ово време занимао.
  2. Изузимајући лоповлука, крађа се је у срезу качерском 9. ов[ог] м[есеца] догодила. Украдено је Сими Павловићу из Шутаца ноћу из вајата једне чакшире нове од плаветне чоје, један шал пиргаст на бело од црвеног памука, један гуњ кратки с рукавима крџалинским и с доста гајтана нашаран, два ћилима нова, једна торба шарена од вуне, једне канице и једна чаша, једна котарица са 47 кокошињи јаја, 3 оке сира и кајмака, и 1 убрадач женскиј, но овој се крађи до данас у траг ући није могло, сиреч: кои је такову произвео…..

Привр[емениј] началник окр[ужија]
У Брусници руднич[ког]
Милија Илић

 

Брусница, 30. септембар1849.

Получившиј Началничество ово од подчињени му полицајниј власти, седмодневна известија, за дужност себи почитује 15[дне]вно известије високославном Попечитељству внутрениј дела
учтиво поднети.

  1. Народ се је окр[ужија] овог чрез прошли 15 дана са брањем шљива и кукуруза занимао.
    2. Крађа се је по известију началника среза качерског от 28. и[стог] м[есеца] Nо 891 Николи Миловићу из Пољанице ноћу између 13. и 14. ис[тог] м[есеца] незнано киме из 100 гроша у разним монетама старинскиј пара, на коњги женској, бивши, једне тканице шарене, једно јелече од црвене чоје с гајтаном свиленим и једне рукавице у којој је 6 ком[ада] фишека са оловом било, догодила, и којој се крађи јошт у траг ушло није.
    3. Чрезвичајна смрт или убијство чрез наведено време догодила се није.
    4. Пожар се исто тако за наведено време није пригодио.
    …………
    Привр[емениј] началник окр[ужија]
    Проко А. Пауновић

“Изборник” бр 28

Горан Давидовић, историчар – виши архивист Међуопштинског историјског архива Чачак, пише:

  1. јула 1945. године
    Чaчak

СРЕЗ КАЧЕРСКИ

  1. јуна Драгослав Петрић из села Г. Бањана у напитом стању је псовао чланове Месног одбора у Д. Бањанима, а када је милиција истога опоменула да то не чини он је почео викати: „Живео краљ! Тако се мени хоће“ и томе слично. По овоме случају предузето је извиђање да се именовани казни.
  2. јуна т.г. у селу Калањевцима за време сахране погинулог друга Светолика Ђукнића из Калањеваца, који је погинуо у борби за слободу на фронту, рекао је Милорад Јовчић из села Калањеваца, да су за све ово криви Руси и да су они некултурни, а Драгослав Јоксимовић је на тој сахрани казао да је за ово крив Тито, јер он има намеру да уништи што већи број Срба; он је – каже – отерао ову децу да их кољу Хрвати. Том приликом Јоксимовић је рекао да је и он био војник и ратник и да никада није било горе него данас.
  3. јуна у селу Босути, у забрану Стевана Богдановића, нађен је један радио-апарат, америчке марке, који је вероватно бачен на земљу падобраном.
  4. ов.м. око подне отишао је од своје куће Живан Живановић из села Драгоља. Именовани је сутрадан нађен мртав у близини Белановице, а убијен је на путу између Белановице и Шатрње. Леш је нађен у кукурузу. Убијен је из три пушчана метка. Убијени Живановић је био члан сеоске милиције и члан Месног одбора у Драгољу.13
    (13 Будући да није убачен у списак жртава припадника НОБ-а и ЖФТ, претпоставља се да је убијен од нових власти, иако је био припадник милиције и члан МНО. Као доказ за то наводимо да је убачен у тзв. Упитнике о погинулим и умрлим непријатељима НОП-а које је радила борачка организација (МИАЧ, Упитник о погинулим и умрлим непријатељима НОП-а за село Драгољ, податке дали Раденко Јовановић и Момчило Јосиповић).

Ноћу између 18. и 19. јуна, око 22 часа, дошла су три наоружана бандита кући Жике Петрића, претседника Месног одбора у Јарменцу, те су од истога одузели једну стројницу, којом је Петрић био наоружан. Претходно су га питали је ли он претседник комунистички, на шта им је овај одговорио да је он претседник одбора у селу, а не комуниста, те му одметници нису ништа урадили, већ претили да ће му судити краљ Петар.

Ноћу између 23. и 24. јуна т.г. погинуо је Радиша Дмитровић из села Шилопаја од стране непознатих наоружаних лица.14

(14 За овај случај оновремена званична историографија је навела да је Дмитровић (Ивана) Радисав, рођен 1901. у Шилопају, сарадник НОП-а, заклан од непознатих лица у Шилопају 24. јуна 1945. (Чачански крај у НОБ. Пали борци и жртве, 281).

  1. јуна т.г. изјутра пронађени су у једном потоку села Калањеваца лешеви Сретена Дражића и Бранислава Војиновића, оба из истог села. Побијени су из пушака. Убице су до сада непознате. Истрага се води.

У истом времену Милован Ђукнић из села Калањевца одметнуо се у шуму.

 

  1. августа 1945. године

ОКРУЖНИ НАРОДНО-ОСЛОБОДИЛАЧКИ ОДБОР

ПРЕТСЕДНИШТВУ ОКРУЖНОГ НАРОДНОГ ОДБОРА Ч А Ч А К
По постојећем наређењу, Одељења унутрашњих послова О.Н.О. Чачак,
подноси свој месечни извештај о приликама у Округу за протекли месец јули

Одељење унутрашњих послова
Бр. 1428
5. августа 1945. године
Чачак

СРЕЗ КАЧЕРСКИ:

  1. – На дан 30. јуна т.г. одметнуо се од власти Милован Ђукнић из села Калањеваца стар 25 година. Био је војни обвезник и као такав пуштен на боловање. Бојећи се да не буде стрељан јер је за време окупације био у српској пограничној стражи. Милован је жењен, има двоје деце, није познато којој се сада непријатељској групи придружио. Има 13 хектара земље коју држи његов отац. Не зна се да ли је извршио какво кривично дело.
  2. – У току пр. м. дошао је из заробљеништва Милош Момчила Несторовић из села Штавице. Води се у списку одметника на редни број 787-810.
  3. – На дан 5. пр. м.[јул] дошли су својим кућама из четничког логора у Шапцу Живомир Момира Матића из села Трудеља који се води у списку одметника број 805-820; Добросав С. Богдановић из Босуте који се води у списку одметника на редни број 615-668; Добривоје Драгомира Прокоповића који се води у списку одметника бр. 790-800; Савко Андрије Томић из Шутаца, води се у списку одметника од броја 790-810; Милутин Алексе Даниловић из Заграђа води се у списку одметника бр. 705-715; Драган Драгутина Адамовића из Рожинаца води се у списку одметника од 700-720. У месецу јуну т.г. умро је у болници у Теслићу Милинко Р. Перкић из Босуте који се води у списку одметника бр. 645-660; дошао је кући и Будимир Стевана Плесконић из села Живковца који се води у списку од броја 690-710.
  4. – На дан 27. јуна т.г. одметнуо се од власти Милорад Ломић из Драгоља стар 38 година. Побегао је зато јер су код његове куће нађена нека сумњива лица.
  5. – На дан 10. пр. м.[јул] око 10 часова пре подне у селу Козељу били су 5 бандита.60 Народна милиција [из села Пољанаца] је известила органе ОЗН-е у Белановици. Овом приликом изишли су на лице места поред органа милиције и органи ОЗН-е. Када су органи ОЗН-е дошли на терен затекли су милиционаре, али не знајући да су то милиционари, органи ОЗН-е отворили су ватру на ове и том приликом ранили су три милиционара од којих је један милиционар подлегао ранама. Бандити су искористили ову почетну пометњу и побегли.
  6. – Ноћу између 20. и 21. јула у селу Јарменовцу појавило се 6 бандита који су били наоружани аутоматима и пушкама. Напали су патролу код цркве и после краће борбе, бандити су се повукли у правцу Рудничке шуме, жртава није било.
  7. – На дан 11. пр. м. [јул] у селу Манојловцу Милорад Ристић члан Среског УСАОС-а ранио је из револвера Јелицу Сретеновић која је после извршене операције умрла.61

(61 „Догађај се десио на тај начин, што је, именовани Милорад Ристић, загледао око револвера, који му је претходно био пао са столице на патос. Приликом тог загледања и чаркања, да се није што покварио, револвер је окинуо и тешко повредио Јелицу. Повређена је пренета у болницу у Тополу, односно Крагујевац, где је по извршеној операцији умрла.“ ( Бр. 1261 и Пов.бр. 10/45).

  1. – На дан 30. пр. м. [јул] милиција је ухватила у селу Живковцу два војна бегунца који су предати ОЗН-и.

Начелник Одељења
унутрашњих послова,
Мил. Достанић, с.р.

 

  1. септембар 1945. Године

ОКРУЖНИ НАРОДНО-ОСЛОБОДИЧАКИ ОДБОР
Одељење унутрашњих послова
Пов. Бр. 10
4-IX-1945. год.
ЧАЧАК
МИНИСТАРСТВУ УНУТРАШЊИХ ПОСЛОВА СРБИЈЕ
ОДЕЉЕЊЕ НАРОДНЕ ОДБРАНЕ -Б Е О Г Р А Д
Шаље се Министарству извештај о догађајима који су се одиграли на територији округа чачанског у месецу августу 1945. године

СРЕЗ КАЧЕРСКИ

  1. – Из четничког логора у Шапцу предати су ОЗНИ следећи четници: Милан Даничић, из Штавице – води се у списку на ред. бр. око 787; Милан Недељковић, поручник из с. Моравци води се у сп. бр. око 732; Малиша Буквић, из Заграђа, води се у списку на ред. бр. око 823; Милун Боровић из Чачка води се по списку одметника бр. око 156; Драгослав Ђоковић из Грабовице, који се води под ред. бр. око 466; Гојко и Милан Даничићи, из Штавице, који се воде у списку одметника на ред. бр. око 787 и 790; Милинко Радована Николића из Штавице, који се води на ред. бр. око 800; Јанко Шарбановић такође ухваћен је и одмах је предат ОЗНИ – не зна се одакле је а не води се у списку одметника. Именовани је одметник. У овом срезу у току прошлог месеца пријавило се власти 11 војних бегунаца.
  2. – Ноћу између 18. и 19. пр.м., два непозната наоружана лица дошла су кући Душана Башкаловића у с. Козељ, извршила су претрес куће Башкаловића, у циљу проналаска оружја и кад нису ништа у кући нашли повели су Душана од куће око 50 м., па су га пустили припретивши му, да о томе ником ништа не прича. Ова непозната лица била су наоружана пушкама, верује се да су били четници Д.М. групе коју предводи „Ћоса“.
  3. – Ноћу између 19. и 20. пр.м., дошао је непознат наоружан човек у кућу Станимира Радовановића и питао га за пут у Д. Бранетиће – рекао му је да је четник.
  4. – 22. пр.м., између 8 и 9 ч. увече убијен је у с. Моравцима Бранислав Радовановић члан месног НО истог села. Убиство је извршено на тај начин, што су бандити означене вечери чекали у заседи. На ту заседу су наишли Бранислав Радовановић са двојицом другова, тада су их бандити похватали, Радовановића тукли пушком по глави, па га после и убили. Осталој двојици бандити су као и Радовановићу отели пушке па их после тукли, један од ове двојице добио је повреде теже природе. Међу овим бандитима упознат је Спасоје Јеринић из Шутаца88 и Величко Поповић из Липља. О овоме поднет је извештај Министарству 28. пр.м. под бр. 1674.
  5. – Ноћу између 24. и 25. пр.м., у с. Трудељу, наишла је једна група бандита која је била наоружана већином аутоматским оружјем а мањи број пушака, па су дошли кући Живорада Симеуновића и истога са собом одвели до куће Радојка Видојевића у истоме селу. Радојку Видојевићу бандити су узели државну пушку па су одатле кренули у правцу Рудника. У путу их је приметила војска Народне одбране која се на терену бавила и извиђала, па је на бандите отворила ватру, од које су се бандити разбегли. Живорад Симеуновић је искористио ову забуну и побегао својој кући. Исте ноћи око 1 час после пола ноћи иста група бандита, 15 на броју, појавила се у селу Војковцу и дошли кући Драгослава Матића претс. месног одбора истога села. Лупали су му на врата, говорећи да су они војници народне одбране са Рудника. Матић им је отворио врата, тада су бандити упали у кућу, истукли претседника Матића и његову жену. Потом су извршили претрес куће, пронашли једну државну и једну ловачку пушку које су узели. Од Матића су тражили да им преда печате месног НО, он им је одговорио, да су печати код секретара. Бандити су са пушкама напустили кућу Матића и пред одлазак казали му, да противу њега постоји 7 тужби од грађана. Одатле су бандити отишли кући Сретена Мијаиловића омладинца из села Војковца; њега су бандити тукли, нанели му теже повреде тела и запретили му, да не сме радити са омладином. Одатле су бандити отишли кући Александра Гавриловића секретара месног НО у Војковцу. Њега нису нашли код куће, али су му претресли кућу и узели један радио апарат, један грамофон и запретили његовој мајци и исталим укућанима, да о овоме не смеју никог извештавати за три дана у противном да ће сви бити стрељани. О овим догађајима поднет је извештај Министарству 30. пр. м. под бр. 1753.
  6. – На дан 26. пр. м., био је сазват збор грађана у с. Д. Бањанима, ради жигосања оних лица, која не требају да се унесу у бирачки списак. На том збору Милић Павловић из истог села, рекао је за себе да нема право гласа, затим је рекао да немају право гласа ни чланови месног НО. Чланови месног НО, нашли су се тиме увређени и тражили објашњење, па су увидели да је овако Павловић рекао по наговору реакционарних лица, хтевши тиме, да буни народ на збору. На томе збору Павловић је рако да ће доћи крај и да њима не требају Швабе на управи, псујући им мајку; рекао је још да у Трсту има четника ко плеве и да ће они ускоро овамо доћи. Павловић је узет на одговор.

Начелник одељења
унутрашњих послова
Мил. Достанић, с.р.

 

  1. септембра 1945. године

МИНИСТАРСТВУ УНУТРАШЊИХ ПОСЛОВА СРБИЈЕ
Одељење народне милиције
– Б Е О Г Р А Д –
У вези расписа Министарства Пов. бр. 1664 од 7. септембра т.г. шаље се извештај за прву половину месеца октобра т.г.

а) ЧЕТНИЦИ И ДРУГИ РЕАКЦИОНАРНИ ЕЛЕМЕНТИ:

1/ убијени: Михаило Радојичић из Живковаца, Здравко Дољањић из Калањевца, Драгиша Стојановић из Шутаца (Сп.бр. 782), Лаза Ковачина из Лике.

2/ ухваћени: Мирослав Јовановић из Брђана,101 Тома Кићановић из Брђана,102 Момчило Јовановић из Брђана,103 Гојко Дамјановић ,……

…. д) РАСПОЛОЖЕЊЕ НАРОДА: 1/ Општа слика расположења: услед тешких економских прилика, расположење народа није на завидној висини. Напомиње се, да овако расположење није дошло, као утицај, реакције, или томе што слично, већ једино тешке економске прилике у којима се народ налази. 2/ поједини карактеристични случајеви: -…….

…ж) РАЗНО:

СРЕЗ КАЧЕРСКИ:

Ноћу између 3. и 4. о.м. бандити су упали у кућу Милоша Радојевића из Рудника. Њега су ухватили и повели да им покаже кућу Саве Милићевића. Пошто се Милош противио, један га је бандит ударао по глави машин-гевером, а Милош га је ухватио за врат и оборио на земљу, други бандити су на њега и потрчали, у томе је Милош успео да се од њих одвоји и побегне. Бандита је било свега двојица и отишли су у непознатом правцу.

Ноћу између 6. и 7. о.м. Радиша Марковић бандит, упао је у кућу Милића Марковића, у којој је било прело. Тада је Радиша викнуо „напоље, ко је вас овде звао“. Тражио је Животу Сретеновића, скретничара пруге из Д. Бањана. Сретеновић је успео да побегне а бандит је отишао у непознатом правцу

Ноћу између 19. и 20. о.м. дошли су четници у с. Штавице, од којих су двојица улазили у кућу Светозара Ђоковића.

Других података о овом случају немамо.

а. Качерски срез – гласало је 65%. Од 300 преставника један није гласао. Учешће бирача доста добро. Изабран је Станко Лазаревић, претседник Среског народног суда.

Шеф отсека – капетан
Остоја Ковачевић, с.р.

Остале вести из Месних заједница

 

 

Драгиша Божић описује белановачког фотографа Милана Мирића који је у својој архиви био сведок свих важних догађаја у Белановици и околини. Штета што је та његова архива уништена:

 

ПИСАЛИ СУ И ПРИЧАЛИ

Радмила Ћирић, књижевница у “Записима из родног краја” описује свој доживљај из Белановице:

Миодраг Јаћимовић у књизи Ракетирано пролеће наводи низ разговора вођених пред „Јулином кафаном“ у доколици чекајући аутобус да нам донесе возач новине:

Петар долази редовно из села, подалека, да би купио новине, прочита их, попије кафу, прошврља по варошици  и трактором или пешице се врати, зависно какав је дан. Зна одлично прилике у Шутцима и Калањевцима. А зна и оне догађаје од пр пола векачији је сведок био. Прича о четовођи Јеринићу  и његовој погибији после рата. Дуго је вијао и није се дао, док га нису савладали из заседе. Вели да га је јурио и скојевац Мића, а Јеринић му је чак и викао да се окане. Мића није хтео и Јеринић га је  само у ноге гађао да се окане.“

„Милан, када је са нама, чудно ослушкује нове слободне гласове. Имао је и има званчну политику и од ње никад није хтео да одступи. Као да се ништа не мења. Њему одговара статускво. Никако му није јасно да се власт може оговарати, па чак и нападати. А помен ђенералу Дражи сваке године 17 јула у цркви у варошицисматра страшним злочином. Љут је, пре свега, на Крушку и Башкала што то приређују. Мени не каже, као исписнику, ништа. Али му је лакше што само десетак лјуди из варошице и окојлине дође на парастос, а остали су, њих је већина, туристи и викендаши.“

 

„ Некад се задржимо, по лепом времену, и до подне.  Зависно ко остане. Па настану приче о другим варошанима. Често пролази поред Јулине кафане Јовча. А за сваког има прича. О њему приповеда Душан, о једном истинитом догађају, давном. Кад је био момак. А био се замерио Ђорђу, свом комшији. А кад је тражио девојку за женидбу, оде у село Прогоревце. Тамо се видео са будућом младом. И доиста се договорили пошто су се јено другом свидели. Али једног дана дође у варошицу младин отац и случајно налети на Ђорђа. Да би се осветио Јовчи, почне да прича о њему. Те добар је, радан, нема му замерке. Тачан је. Има своју реч. Цене га људи, Што види може да направи. Има и лепу кућу. Али..
– Шта али…? рећи ће будући таст.
– Ма има једну ману, али то није ништа важно.
Будући таст упоран:
– Коју ману ! Шта је то?
– Није важно. Свало од нас има по неку ману, – рећи ће Ђорђе.
– Па кажи коју ману, побогу Ђорђе.
– Ма има обичај да се једно недељно свуче го и прошета кроз најдужу улицу у варошици. Па се врати кући и обуче се. Као да се ништа није догодило. А ми смо, иначе, на то навикли и никад не обраћамо пађњу на голог Јовчу. Није то ништа, пријатељу.
Несуђен таст се зграну и раскиде веридбу.
Сви се, по ко зна који пут, смеју. Још једном, као да осећа да се о њему прича, Јовча прође поред кафане и окреће се према гостима.“

 

„Не тако често стигне аутобус у 10 сати и возач не донесе никакве новине. Сви се поређамо око аутобуса, а оно ништа. Некад возач и осионо вели да нема никаквих новина. Сви се смраче, псују, и враћају се пред Јулину кафану да се посаветују како да дођу до ма каквих новина. Они старији понављају причу да су новине редовно долазиле до пр неку годину. И пр Другог светског рата догонио их је свако пре подне из Љига кочијаш Љубивоје С. Благојевић. Знало се коме доноси: Милићу Пићари, учитељу Илићу, Јовану ћерамиџији, Арсенију Ломићу, Влаји Колаковићу, Васи Ломићу, трговцу Плесконјићу, Миши учитељу, Светолику трговцу. И још некима. Некима „Политику“, другима „Време“ или „Правду“, како је ко био плитички обојен. Љубивоје је зна тачно коме шта коме доноси. Није хтео ни част да узме. Говорио је да има државну плату од 1100 динара, да је он државни чиновник који вози државна кола за плату. А стизао је тачно у минут. Била киша или сунце. У десет сату, као и сада. И за врема немачке окупације доносио је неколико бројева „Новог времена“. Редовно и сигурно. Више сигурности нема. један дан има новина, другог их нема, па кад не дођу преко возача аутобуса, телефонирамо неком ко треба да дође у варошицу да понесе неколико бројева. Љубивоја одавно нема, нема ни гаранције за штампу. Ако се претплатите, па преко поште добијате новине, може вам се десити да не добијете истог дана, а суботом и недељом никад штампа не долази“

 

Драгиша Божић бележи и један разговор са Драгованом Богдановићем обављен 2005. године где Драгомир прича:

“Примљен сам у партију, без кандидатског стажа, 20.2.1945. године. После три дана зове ме Јелић у ОЗНУ. Куцам на врата, тишина, опет куцам, опет тишина. Решим да уђам. Јелић седи , не погледа ме као да нисам ушао. Отвори фијоку, гледа тако пет – шест минута. Онда извади неки папир и каже

„Потпиши“ – и даде ми и оловку. Узмем папир. Видим ја шта пише а он дрско:

„ Шта читаш, потпиши !“

Видим ја све против Ђорђа Јефтића. Уствари, као моје писмо, боље рећи оптужница, да је Ђорђе народни непријатељ, да је био против комуниста и све тако… Био сам изненађен и уплашен, окупао сам се у зноју; нисам знао да човек може да се просто окупа у зноју. Скупим храброст и кажем да то не могу да потпишем. Хтедох још нешто да кажем  а он ће

„ Јебо те онај ко те примио у партију …и још нешто; Ако неком кажеш за ово награбусио си, знај сигурно !

И никада, до сада, то нисам смео да причам.

 

Октобар 2001 –Драгиша Божић пише у ваљевској „Ревији Колубара“:  

Стока, између демократа и радикала
 

Како су 1933. године у Качеру три странке (Демократска, Радикална и Земљорадничка) основале Сточарску задругу, казује нам Драгутин Којић, рођен 1908, пензионисани учитељ из Штавице. Казивање забележено 18. августа 2001.

Између два светска рата -1933. године, после првих избора који су одржани 1931, иза Шестојануарске диктатуре 1929, решимо да у Качерском срезу, у Белановици, оснујемо Сточарску земљорадничку задругу. Иза тога је била и политика, тј. политичке странке. Наиме, на тим прошлим изборима, када су на власти били Радикали, ми из опозиције- Демократска и Земљорадничка странка и радикалски дисиденти успемо да у нашем срезу освојимо посланичко место. Умасто радикала Владимира Мирића, земљорадника из Калањеваца добије демократа Раденко Сарчевић, земљорадник из Шилопаја.

Закажемо збор у Белановици, у Колаковића кафани. Дођу људи из Калањеваца, Шутаца, Живковаца, Пољаница, Козеља, Драгоља и још неких села. Дође и посланик Сарачевић. Е, сад дође и Јефтић из Шутаца, вођа Земљорадничке странке и уместо са вама удружи се са радикалом-земљаком Владимиром Мирићем, да нам ту иницијативу преотму.

Ми изабрали да нам збору председава неки Николић из Живковаца, не могу сада да се сетим његовог имена, ја, ваљда као писменији, водио записник, изаберемо и два оверача записника. На нашој страни био је и поп Лаза из Белановице. Почео збор рад, иде све глатко, треба само још мало па да се донесу кључне одлуке, да се упишемо у записник. Виде радикали да ћемо успети па изазваше гужву, укрстише се над главама штапови и столице, један сељак подигао астал- штити главу. Видим ја белаја па оставим пола странице бело, а доле упишем своје име и имена оних двојице записничара и то на брзину потпишемо.

Настаде лом, нема ништа више од збора- од оснивачке скупштине. Навалише људи на врата, поче и искакање кроз прозоре. Једни искачу, други их напољу дочекују са штаповима. Ја см био у сељачком оделу: опанци, везене чарапе, лаковани каишеви, фермен и копоран. Умешам се међу оне сељаке слично обучене, гурнем онај записник под копоран и прилепин се уз оног што држи астал над главом, не знам у оној гужви ко је на којој страни. Не смем кроз прозор, хоће да ми укрсте штапове на леђима па се некако без убоја извучем кроз врата.

Радикали мислили да су успели али ја после допишем све потребне одлуке- попуним онај записник, све до наших потписа доле, и мирна Бачка. Тако смо могли да се код државе званично региструјемо, али нам локална радикалска власт Општине Белановица, највише Владимир Мирић, не дадне да седиште буде ту, него смо морали прећи у село Пољанице“.

Интересантни су документи о неделима које су власти после Другог светског рата чинили према становништвуна такорећи преким судовима који су вођени без правог судског процеса.

 

РАЗНО

Kозељ, 7. април 1823.

Јован Старчевић књазу Милошу – подноси извештај о броју венчаних у Kозељу:

Ваше високородије, милостиви покровитељу,

Ваше високопочитајемо писмо јесмо примили и вашу почитајућу заповест разумели, које нама строго заповедате од прошастога Воскресенија 1822. године до Бели поклада, венчане главе пописати. Милостиви Господару, ми смо кметове питали и мотрили колико у ком селу. Носмо воше могли у нашој кнежевини изнаћи него сума 46 главаоженити до 1823. године. Мочимо целујући вашу десницу унапредак поучите нас вашом заповести како ћемо се владати.

Јесам Јован Старчевић

целујући вашу десницу