ИЗВОДИ ИЗ ШТАМПЕ…
Сви изводи су преписани из оригиналне штампе, и нису лекторисани

 

„Радничке новине“ из Београда бр.284 од 15.12.1911. су објавили да је у Белановици децембра 1911. године формирана Месна организација српске Социјалдемократске партије уместо ранијег Повереништва
7 априла 1873-Нахија Рудничка 1837-
Досељавање из Босне
Но 399, пише: Неиравничердтво О к р у ж и ја
Р у д н п ч к о г Кнезу Милошу :

“Пре 30 годнна доселивши се из Осата  4 брата Поповнћа, а имено Димитрије н Ћорђе, свештеници, Гаврило н Трифун, земљеделци, у Шутце. Срез Качерски у Окружју Рудннчком и  бавивши се у једној кући. После 5 годнна одели се поп Ђорђе од наведене браће и своје исе у свему што су у оно време имали прми. Од оставшца три брата наскоро умре Гаврило и Трифун, остане само поп Дмтар у кући с једним сином Савом ожењеним. жививши и Сава са женом Маријом 10 година, умре и он. Отац  његов поп Димитрије не могавши сам економију  кућну обдржавати , најпре заиште у брата свог гореспоменутог попа Ђорђа сина његовог Милоша к себе у наследије, и овај му то не дозволи – то на Ужичког Окружија преко Г-на Мићића набави једног чесног момка Антонија и овога узме место сина н привенчавши га за снаху Марију учини како њега наследником свега покретног и непокретног имања, тако и сестрића свог Михаила, и сверху овог уговора сочини писмено 14-га јануарија 1826 год. пред овдашњим старешином качерским и многим кметовима у коме је поп Ђурђе потписан.”
(из књиге-Тихомир Ђорђевић – Архивска грађа за насеља у Србији за време прве владе кнеза Милоша ( 1815- 1839)

Један записник из 1935. године са скупштине општине Драгољ:

Један од записника са седнице Одбора општине Драгољске из октобра 1935. године
Један од записника са седнице Одбора општине Драгољске из октобра 1935. године

Ваљевски „Аламанах” 1876. године забележио је да је „Петар Ј. Живановић из Живковаца, писар Општине калањевачке у Рудничком округу, поклонио држави коња вредног 20, а Милутин Мијаиловић из Калањеваца коња вредног 40 дуката. Калањевачки свештеник Димитрије Ђукнић уступио је држави („без интереса”) на годину дана 600 динара. Његова попадија Катарина још 120 динара, а Стана, супруга Милутина Михаиловића из Калањеваца, 240 динара.

Изводи из ваљевског листа “Напред”

21.02.1948. Драгољ

Напредно село подигло две школске зграде у првој години петогодишњег плана. Стара школска зграда озидана каменом 1871. године није била намењена за школу, већ је била бакалница, абаџијска радња, механа у којој се пијанчило и коцкало. Још у 18 веку извучен је камен за зидање који стоји данас у близини зграде али се Драгољчани нису могли договорити о месту зидања. Једни су хтели овде, други у Качеру, трећи на Драгољском Брду. Власт је рекла – нема зидања без договора – те је тако и остало.

Данас у Драгољу има две подигнуте школске зграде где је прва намењена за прогимназију. Зграде су зидали сами Драгољци а хранили су се од намирница које су прикупљене а чланице АФЖ-а су спремале. Укупно је било 3600 оброка.

Под заставом истакнутом на крову завршене зграде чланови Народног фронта прослављали су прву радну победу у остваривању Петогодишњег плана. На прослави је изнет број добровољних радних дана у 1947. години у износу од 1290.

Поред школе Драгољци су учествовали у изградњи пута Љиг-Белановица и пошумљавању голети. Због свега тога Средско руководство Народног фроната доделило је Драгољу 1947. године прелазну заставицу и похвалу. Школсака зграда број један носиће име Народног хероја Душана Дугалића.

27.3. 1948. ЖивковциНа поправци пута радило је и 109 жена- Одбор фронта у Живковцима организовао је акцију и проширење пута Љиг – Белановица. За извођење ове акције у селу влада велико интересовање, тако да су заселци заказали међусобна такмичења. У току једног дана на радилиште је изашло 212 лица, од којих је било 109 жена. Најбоље успехе у радовима су постигли: Мира Марковић, Милица С. Марковић, Даница Лукић, Савка Плескоњић, Раденко Петровић, Радојко Марковић и Милутин Ђерић.

26.6. 1948. – Белановица мења свој лик.

Белановица, варошица на подручју Рудника је лепо туристичко место. Варошицу окружују таласасти брежуљци, пуни шума и воћњака. Мада је место удаљено од пруге 18 километара, нарочито се одликује својим уређењем: улице су нивелисане и поваљане, дуж ивице пута разгранала су се дрвета са купастим крунама што на посетиове оставља пријатан утисак. Варошица има свој водовод. Вода је планинска, здрава и пријатна. После ослобођења изграђено је и електро осветлење. Такође је подигнуто и градско купатило, са шест тушева и две каде. Место има Здравствену задругу, Дечији дом и друге установе.

У радовима на уређењу свог места учествују сви чланови Народног фронта. Народни фронт, да би употпунио уређење свог места, предузео је акцију да у школском дворишту изгради фискултурно игралиште које ће по плану имати равну површину 600 метара квадратних, мада је пре почетка земљаних радова терен био под нагибом од 45 степену. У осталом нагибу терена урезаће се неколико тераса у виду стадиона. Према средини игралишта изградиће се летња позорница за позоришне и биоскопске претставе. Ту ће се такође одржавати разна предавања. Kад све ово буде завршено, стадион ће моћи да прими 300 гледалаца, тако да сваком буде обезбеђено седиште.

По завршеном раду на изградњи дечијег фискултурног игралишта, отпочела је изградња летњег базена за купање. Земљани радови су већ довршени. Сада је потребно озидати базен. Вода је већ доведена. Уз извесну материјалну помоћ народних власти базен ће бити дограђен у току овога лета. Пошто ће овога лета бити на летовању неколико стотина деце из Војводине, то ће им проведено време бити много пријатније.

Народни фронт је створио радну бригаду, која је подељена на десетине, тако да свакога дана оне излазе на разне корисне радове. У посладње време уложено је много труда да се помогне на радовима у Дечијем дому, где се изграђује водовод.

Сви ови радови од велике су користи за све грађане Белановице, омладину и развиће нашег подмлатка. Тако ће ово мало место, са непуних 500 становника, окружено природним лепотама, великим радним еланом чланова НФ постати још угодније место и служиће радним људима да проведу угодно и пријатно свој годишњи одмор.

21, јануар 1953. – У Белановици  је основано “Друштво за просвећивање жене”

На конференцији, којој је присуствовао велики број жена, ових дана основано је у Белановици “Друштво за просвећивање жене”. Kроз дискусију, која је вођена на оснивачкој скупштини, показало се да жене желе да раде, само треба пронаћи одговарајућу форму око које би се оне окупиле. О тим формама било је много речи на последњем Kонгресу жена и стварање овог друштва у Белановици је у ствари само извршавање одлука Kонгреса.

Друштво има задатак да научи жене како ће културније да гаје своју децу, да уреде своје домаћинство и створе себи могућност да учествују у јавном животу места.

На овом састанку жене су решиле да продуже са одржавањем низа здравствених предавања, које се у последње време врло ушпешно одржавају. Исто тако одлучено је да се испита могућност отварања курса за младе мајке, на којима би оне добијале свестране савете који би им били потребни за живот.
(текст Гине Ивановић)

  1. фебруар 1953. – У Белановици успешан рад културно- уметничког друштва

Добар рад Народне омладине иде на рачун поп Лази

Садамнаест километара од среског места –Љига, удаљено је место Белановица. Оно има Осмогодишњу школу и културно уметничко друштво, а постоје и разне фискултурне секције као фудбалска, одбојкашка и др. Ова друштва, установе и организације постоје и у другим местима, али ипак Белановица се од њих издваја својим радом од осталих места у срезу.

На културно просветном пољу најактивније ради актив Народне омладине. Заједничким радом са просветним радницима основана је књижница и читаоница која ради активно. Исто тако ради драмска, фолклорна и шах секција. У читању књига предњачи омладина, а постоји интересовање и код одраслих.

Драмска секција пре извесног времена давала је комад “Хасан Агиницу”, а пре тога су давани разни кратки позоришни комади. Фолклорна секција је спремала сплет народних игара. Сада драмска секција припрема позоришни комад “Школски надзорник”, фолклорна увежбава разне народне игре.

Квалитет ових приредби је на доброј уметничкој висини чему је допринела својим активним радом учитељица Ружица Гавриловић, која радо сарађује и помаже омладини. Исто тако учитељица Злата Илић и Гемиш Радмила активно раде са фолклорном секцијом. И остали просветни радници у Белановици су схватили свој задатак тако да активно учествују у културном животу свог места и доприносе његовом  подизању.

Овакав рад се не свиђа некима као например попу Лази, који настоји да изолује омладину из културног живота у друштву и да их окупи око цркве. Тако је на Савиндан хватао децу по улици и омладину да рецитују у цркви. Но на овим покушајима код омладине није успео и поред тога што је неколико деце рецитовало у цркви, без знања њихових родитеља. Овакав покушај је оставио лош утисак код поштених људи у Белановици и изазвао револт против онога , који желе да погрешно васпитава нашу омладину. Сви ови покушаји разбијају се о организован рад и интензиван културни живот у коме се наша омладина васпитава у социјалистичком духу и бори се против назадних схватања и религиозног мрака.
(текст написао учитељ љишки Лубиша Тодоровић)

 

13.03.1953.  – Белановица-  Ових дана у Белановици је завршен двадесетодневни пољопривредни течај , кога је похађало 25 омладинаца из Белановице и околних села. Течај је основан на иницијативу друга Радомира Матића, пољопривредног стручњака који је био и предавач. Пошто је овај крај више воћарски ,  течај  је било усмерен на појмове из воћарства – нега и калемљење воћака. Постигнут је добар успех код омладинаца а нарочито су се истакли Гојко Ломић из Драгоља и Драгомир Ђукнић из Kалањеваца…

  1. јули 1953. – У Белановици завршен курс кројења и шивења

Ових дана завршио је са радом четворомесечни курс кројења и шивења у Белановици. Курс је уредно похађало и са успехом завршило 38 омладинки из Белановице и околних села. На курсу су поред наставе из кројења и шивења одржавани и часови хигијене.

Полазнице су на испиту показале одличан успех. Оне су се на курсу оспособиле да могу самостално кројити и шити. Из хигијене су такође добиле основна знања, која ће им бити потребна у својим домаћинствима за побољшање хигијенских услова живота.

На крају курса приређена је изложба радова на којој је свака омладинка излагала. Изложба је посебно имала успеха у популаризацији ове форме стручног васпитања омладине и као таква привукла нарочиту пажњу и велико интересовање грађана.

17.4.1953. –  Белановица – Одмах по усвајању друштвеног плана среза, којим је предвиђена сума од 5.000.000 динара за изградњу далековода Љиг-Белановица у дужини од 15 километара, пришло се припремана за извођење радова. Пре свега основан је срески одбор за електрификацију Белановице и околине у који су ушли претставници тих села. Затим се прешло на разраду плана и на конференцијама ССРН где су после једногласног прихватања овог задатка, изабрани сеоски одбори за електификацију.

 26.04. 1953. Белановица Одлука НОО о завођењу месног самодоприноса за 1953 годину за изградњу осмолетке у Белановици у износу 500.000 динара. Самодопринос ће бити наплаћен до 31 децембра 1953. год. и то за Шутце 140.000 , Калањевце 280.000, Живковце 110.000 и Белановицу 220.000 динара. Самодопринос обухвата 846 домаћинстава.
Председник НОО Гавриловић Војислав

21. октобар 1953. Белановица

Расписан је још један самодопринос за изградњу далековода Љиг – Белановица у износу 639.848 донара на укупно 783 домаћинства: Белановица 127.950 динара, Живковци 132.090, Калањевци 165.150, Шутци 214.650 динара.

30.10. 1953. – Белановица- У част парламентарних избора подижу далековод и осмолетку

Чланови ССРН Белановице и околине дочекују изборе са великим резултатима које су до сасда постигли. У Белановици се само ове године граде два врло важна објекта, који ће помоћи да се ово место подигне на један виши ниво а то су: далековод Љиг – Белановица и Осмогодишња школа.

Прошле године, на предлог СНО у Љигу, радни људи прихватили су, као обавезу, да изграде и поставе далековод од Љига до Белановице. Одмах се пришло копању рупа и постављању стубова и свим осталим радовима. Овај посао је завршен на време, тако да се још само чека да се поставе инсталације па да се решимо димних и чађавих лампи.

Такође, чланови ССРН Белановице и остали грађани раде свакодневно на на спремању материјала за изградњу Осмогодишње школе. До сада на овом послу је учињено доста, а могло је и више да је било више разумевања код људи који поседују запрегу. Нарочито су тешкоће биле око превлачења угља од Љига до Белановице.

У „Недељи путева“ такође су учествовали на растураању камена на поправци путева, јер су схватили значај доброг и равног пута. Но и на овим акцијама било је појединих људи да се нису одазвали на позив одбора за изградњу ових објеката.

У време ових радних акција чланови ССРН одржавају конференције, састанке и разна договарања, ради упознавања политичке ситуације у свету и код нас. У протеклих неколико дана одржане су две шире и три конференције по засеоцима, где су били присутни и кандидати за Савезну и Републичку скупштину другови Радисав Недељковић и Мића Радојевић. На овим конференцијама говорено је о најважнијим питањима као: питању избора, о новом Изборном закону, о ситуацији по питању Трста и другим питањима.
( текст Живка Марјановића)

Списак занатлија

10. марта 1954 – Списак занатлија са реона Народног одбора општине Драгољ који су добили дозволе 10. марта 1954 године за отварање приватне занатске делатности :

  1. Јаћимовић Радомир – зидар
  2. Јаћимовић Веселин – зидар
  3. Јаћимовић Радојко – зидар
  4. Јаћимовић Драгиша – зидар
  5. Ломић Драгутин – зидар

Оверавају: Владимир В. Ракић, секретар  и  (нечитко) претседник

5.12.1953.   Електрификација Белановице :

Ових дана довршен је далековод Љиг-Белановица дуг 14. км. Белановица је на Дан републике добила електрично светло. Овај објекат није значајан само за Белановицу него и за сва друга села у том делу среза, која ће са тог далековода уводити светло за себе у пољаницама, Козељу, калањевцима, Живковцима, Драгољу и Шутцима.

11. децембар 1953- Белановица- Здравствено просвећивање

Ових дана је једна екипа за здравствено просвећивање из Ваљева боравила у Белановици. После предавања које је одржао др Крижановски, приказан је краткометражни филм о давању и примању крви. После овог филма- журнала, приказан је уметнички домаћи филм „Дечак Мита“

На предавању је било доста сељака. После његовог приказивања већи број људи уписао се у добровољне даваоце крви.

8. јануар 1954. – У Белановици је основан Народни универзитет

На предлог просветних радника у Белановици је основан Народни универзитет који ће кроз научно популарна предавања изнети теме и мишљења која народ интересује. Теме су биране из области које ће стварно да интересују народ и кроз које ће народ да се упозна са новостима из пољопривреде, о сточарству, религији итд.

Универзитет је већ почео са радом. Одржано је једно предавање и то „О беснилу“. Ово прдавање, које је одржао ветеринар Пера Живковић, привукло је приличан број слушалаца који су са пажњом слушали ток предавања до краја.

27. август 1954. – Љиг добио покретан биоскоп

Ових дана из средстава које је дао Народни одбор среза набављена је покретна киноапаретура која ће приказивати филмове по селима среза. До сада су дате 4 преставе и то у Белановици 3 и Горњој Топлици 1. У местима где се филм приказивао владало је велико интересовање тако да га је посматрало 500 грађана.

Набавком ове кино-апаратуре омогућава се да грађани из наудаљенијих села могу гледати филмове јер услед удаљености од Љига који у срезу има једино биоскоп, већина није имала могућност за то.

 

  1. јануар 1955. – У Белановици је основана школа за образованје пољопривредних произвођачаНедавно је у Белановици, културном и привредном центру Горњег Качера, отворена школа за образовање пољопривредника. У школу се уписало тридесет младића од којих већина ради у пољопривреди.

При оснивању школе појавиле су се тешкоће које су се односиле на погодне просторије за рад школе. Једину погодну просторију имала је земљорадничка задруга. Општински одбор је упутио захтев задрузи да се просторија уступи школи, али су се том захтеву супроставили претседник и књиговођа задруге. Ово говори о неправилном схватању задружних функционера који би иначе морали да предњаче у оваквим подухватима.

После извесног натезања школа је некако добила одговарајућу просторију. Народни одбор среза је дао око 150.000 за набавку инвентара, намештај и  уређење. Савет за просвету и културу НРС снабдео је школу стручном библиотеком и средствима за извођење наставе. Предавање у школи одржава искусни пољопривредни техничар а предмете општег образовања наставници Осмогодишње школе.

Ученици су озбиљно показали љубав да науче те ће за три године, колико траје школовање, стећи потребна теоретска знања која захтева модерна пољопривреда.

11. фебруар 1955.  Драгољ

Недавно је у Драгољу одржан збор бирача у коме се дискутовало о стварању комуна и доношење одлуке о електрификацији села. У Драгољу постоји Народни одбор општине. Село има око 210 домова а његов бруто доходак износи  12 милиона динара а плате за особље у општини су око 500.000 динара тако да порезом не може се покрити трошак администрације. Бирачи су ово схватили и одлучили да је време спојити се са другим центром. Најближи центар је Белановица где је прва кућа драгољска удаљена 3 а последња 9 километара. Деца иду у осмогодишњу школу у Белановици а и своје производе мештани тамо продају, све лекарске услуге добијају тамо – једном речју Белановица је њихов економски, културни и здравствени центар.

И када се очекивало да ће бирачи на збору донети одлуку да се припоје Белновици, нашао се Спасоје Радојчић са својом групом људи који се нису слагали да Драгољ приђе Белановици већ да се прикључи Аранђеловцу који је удаљен 14 километара. Он свој став поткерпљује тиме да су у Аранђеловцу за време окупације  „нарези” били мањи газдама а сада је мањи порез. И већина се на збору, заступајући мишљење Радојчића изјснила да се припоје Аранђеловцу!

Иако је ситуација у селу другачија – већина их је за Белановицу али та већина није била на збору. Један број бирача остао је на збору неутралан јер нису хтели никоме да се замере док је један део отишао потоком крадом јер су видели да су донели накарадну одлуку.

Ово није први случај да Спасоје уноси забуну у селу. Кад се ових дана дискутовало о електрификцији села, Спасоје је говорио како он хоће светло, он може да плати, али то други не могу иако се огромна већина изјаснила да ће учествовати у електрификацији.

Изгледа да се Спасоје заборавио ако мисли да је свемогући, како је то некада био када је из драгољске кафане истеривао све напоље и тукао кога год је хтео. Он је и овог пута искористио све слабости Социјалистичког савеза и успео да протури нека реакционарна схватања о стварању комуна и савеза комуна, али ће он убрзо упознати снагу Социјалистичког савеза, права, поштена и логична стремљења мештана Драгоља и да са овим својим наопаким и скроз штетним ставом по саме грађане Драгоља неће моћи успети.

13.5.1955.  На пленуму Среског одбора ССРН усвојен је предлог Комисије да се на територији среза формирају само две опшине и то у Љигу и Белановици. Општина у Љигу би се састојала из досадашње Љишке, садашње Цветановачке, Дучићке, Ба, Кадина Лука, Славковица, Доњи Бањани, Моравци, Липље, Ивановци, Латковићи Јајчић

Белановачка општина обухватила би досадашњу у Белановици, затим Трудељ, Драгољ, Јеловик, Босута, Пољанице и Козељ. Општинске канцеларије у белановачкој опшини биле би у Драгољу, Пољаницама, Трудељу Козељу, Босути и Јеловику.

Пленум је донео одлуку да се 22. маја у свим селима одрже зборови бирача на којима би донели коначну одлуку за Комисију која би сачинила коначан предлог за Извршно веће Србије. Пленум се сложио да се будућа љишка општина прикључи Ваљевском срезу а белановачка аранђеловачком.

Избори 1957. године : Одборници већа произвођача били су из Белановице: Благојевић Радомир, Васиљевић Љубиша, Догањић Будимир, Ивановић Момчило, Јосиповић Момир, Јаћимовић Драгутин, Јовановић Драгиша, Јевтић Живорад, Мирић Драгољуб, Миловановић Светозар, Ракић Бранислав, Симић Милован, Секулић Живорад, Чолић Радомир и Ћосић Драгослав.

Одборник за Групу индустрије: Раковић Милош

16. децембар 1955. ” Село Шутци у лазаревачком срезу добило светло”

Ове године за Дан републике сељаци овог села добили су електрично светло. У Задружном дому кога су Шучани изградили, а за коју су изградњу дали у радним часовима, материјалу и новцу око 6. милона динара, било је свечано. Дошли су и првоборци овог села Миша Марковић, Слободан Станишић, Каја Марковић и други. Присуствовао је и Петар Муњас секретар среског комитета СК Лазаревац, Миле Прокић посланик.

Дом културе данас
Дом културе данас

За изградњу трафостаница и 4 километра воде путем самодоприноса сакупљено је 1.528.000. динара, Народни одбор општине љишког среза дао је помоћ 714.000. динара а радну снагу су дали мештани у вредности 227.000 динара. За сада је осветљена школа и дом а предвиђа се да до Дана републике 1956 у Шутцима више од половине домаћинстава има струју.

На изборима 1957. године за одборнике Већа произвођача учествовали су из Белановице:

  • Благојевић Радомир,
  • Васиљевић Љубиша,
  • Догањић Будимир,
  • Ивановић Момчило,
  • Јосиповић Момир,
  • Јаћимовић Драгутин,
  • Јовановић Драгиша,
  • Јевтић Живорад,
  • Мирић Драгољуб,
  • Миловановић Светозар,
  • Ракић Бранислав,
  • Симић Милован,
  • Секулић Живорад,
  • Чолић Радомир и
  • Ћосић Драгослав.

Одборник за Групу индустрије:

  • Раковић Милош.

5. јануар 1958. –У Белановици Отворена вечерња школа

У Белановици при осмогодишњој школи, одскора ради вечерња школа за даљу наобазбу грађана с основном школом. За школу влада велико интересовање. Ускоро ће се завршити оцењивање слушалаца градива предвиђеног за пети разред осмогодишње школе.

21. фебруар 1958. – У Драгољу – међу Брђанима

Село Драгољ налази се на граници среза под Рудником, удаљено од Ваљева 60 колометара. Забачено је и ” отсечено од света”. То ипак нема никаквог утицаја на друштвени живот села, на његов напредак. Оно је познато још из времена окупације, било је најсигурније упориште за многе илегалне радње НОБ. После ослобођења постигнуто је доста. Kажу, могло је и више, да је било јединства, слоге. А да је то често изостајало сведоче и две неподигнуте школе- једна на једном а друга на другом крају села. У једној се сада окупљају малишани, уче школу. Друга празна, не користи се ни у какве сврхе. Зар већ “турска калдрма” после неколико година ?!

Kонференција у селу није била заказана. Чуло се да ће доћи посланички кандидат али су те вести званично демантоване. А кад је посланички кандидат већ дошао зашто не користити његово присуство, зашто не омогућити многима “да га виде”, како су то на збору бирача тражили.

За мање од пола сата људи се окупише. Међу њима и доста омладине. Од групице од десетак људи, колико је било кад су дошли, окупи се око осамдесет.

Kажу, није то ништа. Људи се овде интересују за многа питања. Хоће да решавају своје проблеме општине. Зато се увелико окупљају. А присуство посланичког кандидата за њих је посебан догађај.

Мића Радојевић, кандидат за Народну скупштину Србије, овде је добро познат. Још од 1945. године. Са многима од њих радио је на организовању власти и решавању крупних проблема, одмах после ослобођења. Зато су његово излагање пажљиво слушали, одобравали.

– Kатастар треба исправити. Има много неправилности које штете селу. Човек коме је Законом о земљишном фонду одузето два хектара, мање је опорезован него неки сиромах са три хектара земље.

– Пут треба да поправимо. Неопходан је, а ми забачени.

– Ред је да се и ми елекрифицирамо. Светло је дошко до нашег села…

Истицани су и други проблеми. Посланички кандидат се одмах оградио:

“Не желим да дајем никаква обећања. Ово што ћу говорити о вашим проблемима то је само моје мишљење како да их заједнички решимо”.

Од присутних је правилно схваћен, разумели су га. зато је и разговор био присан, непосредан. “Заједнички језик ” је нађен.

Kада смо се враћали и сабирали утиске закључили смо: Пријатно освежење међу овим Брђанима 

4. април  1958. – Белановачки мозаик

НОО Белановица даје седам милиона за оправку путева

Народни одбор општине Белановица, на захтев зборова бирача у Белановици и околних села, завео је месни самодопринос за цело подручје општине за оправку путева. Ако би се самодопринос у радној снази обрачунао у новцу, онда би његова укупна вредност износила око 7 милиона динара. Ова бројка није мала, па ако би се искористила до максимума путеви би у доброј мери били поправљени. Радови су већ почели.

У центру пажње је поправка пута према Партизанима и Аранђеловцу, јер његовим оспособљавањем пустиће се аутобуска линија која ће директно повезивати Белановицу са Београдом и обратно. Овај пут биће од велике користи јер ће повезујући Белановицу са главним градом и другим местима омогућити произвођачима да лакше и брже реализују своју робу.

Важно је напоменити да овим путем који имају велики значај , да су поправљани десет и више година и да су били јако запуштени. Једино је непрекидно радио пут Белановица- Љиг, али се и он мора поправљати.

Гради се базен за купање

Уз помоћ Хигијенског института Народне републике Србије, Народног одбора општине и добровољним радом грађана у Белановици се приступило изградњи летњег базена за купање. Радови су већ у добром делу већ тавршени. Очекује се да ће бити готов, и оспособљен за купање у току месеца јуна.

Белановчани више неће морати одлазити на реку Качер на купање, јер ће им новоизграђени копалишни базен пружити лепше задовољство у спарним летњим данима. Поред тога овај тако значајан објекат ће бити привлачан за многе госте и имаће знатног удела за развој туризма, тим пре што је Белановица позната као здраво климатско место.

Из рада Друштво за просвећивање жена

Друштво је основано у 1953. години. У свом досадашњем раду оно је показало добре резултате. Нарочито је имало успеха у прошлој години.

Свеке године друштво организује домаћичко – пољопривредни курс за жене. Ове године, уз помоћ секције жена – задругарки из села Живковаца и њихове земљорадничке задруге, организовале су и течај кројења и шивења за сеоске жене и омладинке, који је био добро посећен.

Залагањем чланица Друштва, има их осамдесет, основано је саветовалиште за мајке и децу из Белановице и околине. Покренуто је и питање оснивања забавишта за прдшколску децу при осмогодишњој школи у Белановици. Припрема се и отварање повремене зубне амбуланте, која ускоро треба да почне са радом. Чека се само да проради аутобуска линија за Аранђеловац, јер Дом здравља из тог места треба да шаље зубара.

Друштво често организује предавања за своје чланове из области здравља, домаћинства и пољопривреде. И на друштвено – политичком плану жене су показале завидне резултате. У октобру месецу примљено је седам кандидаткиња за Народни одбор а изабране су три.

За рад Друштва за просвећивање жена у Белановици највише заслуга припада Гини Ивановић која је на положају председника.

Добијена теренска кола за Здравствену станицу

Хигијенски институт Народне републике Србије, коначно је доделио теренска кола Здравственој станици у Белановици. Грађани Белановице а и целе околине ће сада за хитне случајеве имати брзо превозно средство. Ова кола су дошла када се узело у обзир да је подручје Белановице такорећи изоловано од основних комуникација и сада ће двадесетчетири сата бити омогућен превоз а не да се чека аутобус.

Очекује се да ће здравствена служба далеко боље радити јер ће бити у могућности да у већој мери пружа помоћ угроженима, јер ће лекар и други здравствени радници стизати у најзабаченије делове Општине.
(пише Светозар Дробац)

9. мај 1958. – у Белановици проблеми у раду земљорадничких задруга. Расправа на седници Општине.

На заједничкој седници оба већа Народног одбора општине Белановице, одржаној у прошлу суботу, поднет је извештај Савета за привреду и финансије о резултатима пословања у 1957. години и даљим задацима земљорадничких задруга. Поред овога, донето је решење о именовању управног одбора општинског фонда за кредитирање станбене изградње, наименована општинска комисија за контролу квалитета сувих шљива, изабран вршилац дужности судије за прекршаје, постављени руководиоци посебних организационих јединица НОО и управник Воћног расадника.

Из извештаја Савета за привреду види се да су задруге у протеклој години далеко слабије пословале него у 1956. години, иако се констатује да је направљен “крупан корак напред”. На првом месту као проблем истиче се недостатак стручниг кадра, пољопривредних техничара и управника, односно књиговођа. Од шест управника само један има нижу пољопривредну школу. Управници се највише ангажују у трговини, која је за њих на првом месту, а производња остаје у другом плану. Књиговодство је такође несређено код свих задруга, не постоји преглед пословања што отежава добијање кредита, редовно убирање средстава, а чиме су отворена врата проневерама и разним малверзацијама.

Шест задруга су пословну годину завршиле са губитком, док ни једна нема значајнију добит. Ово слаби фондове и не дозвољава ангажовање на развијању пољопривредне призводње. Укупни приход задруга порастао је за свега 6,5 отсто у односу на 1956 годину али су с друге стране трошкови и обавезе порасли за 19,3 отсто, плате за 24,4 отсто те је услед тога, као и смањене разлике у цени укупна добит смањена на више од 2,5 милиона динара.

Ниједна од задруга није имала добит од пољоприврене производње, чак су све у губитку. Добит је остварена на откупу пољопривредних производа и другој трговини. Ово се правда несређеношћу, примитивном начину обраде земљишта и разбацаношћу парцела.

У унапређењу пољопривредне производње кроз сарадњу задруга са индивидуалним произвођачима нису постигнути неки резултати. Није довољно објашњено шта је кооперација и чему води, то међу произвођачима, чак и данас, постоји мишљење да ће сарадњом са задругом изгубити власништво над земљом. Отуда и јесте мали одзив пољопривредника, а што потпомаже и слаба техничка опремљеност задруга.

Извештај је набацио неке могућности за отклањање незадовољавајућег стања у задругама. Међутим, сви су изгледи да ће се на томе и остати, јер дискусија није показала довољно разумевања за проблеме задругарства у овој општини, задовољила се углавном површним посматрањем појава. Скоро ништа није наговештавало да ће се озбиљније прићи тако важном задатку као што је унапређење производње.

Затим су одржане посебне седнице Општинског већа и Већа произвођача, решавајући питања заједничке и посебних надлежности.

3. септембар 1958. – У Белановици-Шест година успешног рада школе пољопривредних произвођача

Основана 1953 године, Школа за образовање пољопривредних произвођача у Белановици бележила је до сада лепе резултате у раду и афирмисала се као једна од најбољих школа те врсте на територији среза. Школу су завршиле две генерације омладинаца са села.

Управник и наставник Раде Матић створио је у школи лепу збирку наставних очигледних средтава, док летњу праксу с ученицима обавља на објектима Воћног расадника у Белановици.

И ове године постоји велико интересовање за школу, те ће бити примљено 30 – 40 нових ученика, омладинаца са села, старих 14 – 18 година.

19. септембар 1958. – Пример учитељице из Белановице

На иницијативу Центра за економику домаћинства из Ваљева у овој школској години је у већам броју осмогодишњих школа у срезу постављено двадесетак нових младих учитељица за предмет домаћинство. Мада је њихов рад тек почео, новине које су увеле и уводе, осећају се. Оне стварају нове радне навике како код деце тако и код одраслих, ван школе.

Засада, као најбољи пример, истичу Милојку Николић, учитељицу у Осмогодишњој школи у Белановици. Она је како кажу у шали. чим се нашла на свом радном месту, све окренула на тумбе  – али у позитивном смислу. Прво је повадила санитарно – хигијенске уређаје: чесмице, лаворе, пешкире који су се употребљавали једно време док је постојала опасност од дечије парализе, а када је ова прошла, све је бачено у буџак. Сада је све то лепо уређено и ученици их користе. Сређен је и инвентар за ђачку кухињу. До доласка Николићеве, деца су на часовима ручног рада радила шта је ко имао. Сада је она одредила да свако дете донесе по хиљаду динара, па ће им она куповати потребан материјал и одређивати шта да раде.

У ђачкој кухињи се припрема зимница. Већ је остављен паадајз, пекмез и компот од шљива. Прошле године тога није било. Поред тога за жене, које раде у кухињи, одржаће се семинар у циљу њиховог оспособљавања за правилно искоришћавање намирница приликом прављења јела.

Млада Милојка Николић се не задржава само на раду у школи, она ће ускоро почети да ради са одраслим. Нарочито ће се посветити упућивању одраслих у што правилније организовање исхране у кућама. Доласком ове учитељице, у Белановици и њеној школи, један наставни предмет и живот у домаћинству су добили нове видове савременог и корисног рада.

Овај пример најбоље говори да отпор који је постојао код појединих управитеља школа за пријем учитељица домаћинства није био оправдан.

12. децембар 1958. – У Белановици се подиже Дом народног здравља. Грађани материјално помажу изградњу Дома

На иницијативу Народног одбора општине у Белановици је почела градња зграде дома народног здравља. Према плану дом ће имати лекарску ординацију, зубну амбуланту, рентген кабинет, просторије за апотеку и стационар од шест лежаја. Поред овога у дому ће бити и два породична и један самачки стан. Вредност зграде износи 11.000.000 динара. Грађевински материјал, камен, песак и дрва за печење цигли прикупили су сами грађани. Радови на дому одвијају се нормално и треба да буду завршени почетком идуће године.

Садашње просторије сдравствене станице су неподесне и недовољне. Смештена је у приватној кући са свега две просторије. Апотека је такође смештена у просторији која не одговара и санитарна инспекција је неколико пута хтела да је затвори. Због тога је акција Општинског одбора наишла на пуно разумевање грађана, који су спремни да је и материјално помогну да би се што пре дошло до нових хигијенских просторија дома народног здравља.
( напиао М. Оташевић) 

  1. децембар 1958. -У Белановици модеран расадник

На иницијативу Пољопривредне коморе НРС, у 1957 години приступило се изградњи воћног расадника у Белановици. Инвестициона средстрва су обезбеђена из фонда за унапређење пољопривреде НРС, а обртна из фонда за  унапређење пољопривреде Народног одбора среза Ваљево. Расадник је намењен за производњу шљиве “пожегаче”

За непуну годину дана упорног рада изграђена је станбено – управна зграда са три канцеларије, два конфорна стана и учионица за школу пољопривредних произвођача који ће радити при овом расаднику. Осим тога, подигнуте су комбиноване економске зграде и штала која је потребна расаднику. Одмах у почетку радова засновано је растило на коме је засађено 25.000 изданака шљиве “маџарке”. У овој години је извршена и парцелизација имања која ће служити за производњу садница. Поред тога засађено је 50 хиљада сејаница- младица џенерике на које ће се у наредној години накалемити шљиве “пожегаче”. Део расадника који служи за производњу саднице ограђен је и обезбеђен од штеточина, у првом реду зечева. Расадник има агрегат за наливање – за вештачку кишу, која је неопходна у савременој производњи. Изграђени су водовод и канализација.

Расадник се тренутно бави и ратарском производњом на површини од 50 хектара, зато што се велике режије не могу покривати производњом садница. Опремљен је једним трактором са прикључцима: дрљачом, приколицом, плуговима и др. Поред тога за међуредну обраду, како у расаднику тако и у ратарским културама, служи запрега од два пара коња.

Сви радови у расаднику су извођени уз стручну контролу Воћарског института из Чачака. Вредност досадашњих радова је 15 милиона динара.

Расадник послује као производна установа са самосталним финансирањем. Не добија никакве дотације. Мишљење управе расадника је да би Народни одбор среза Ваљево требало да их помогне како би се даљи радови одвијали несметано. Ово и ради тога што расадник има велики значај у даљем напређивању воћарства. Са његовим садницама ускоро ће бити подмирене многобројне потребе у срезу.
(текст Милисав Оташевић)

21. децембар 1958.  Драгољ

После ослобођења кажу да је постигнуто много а могло је и више да је било слоге међу грађанима. О том сведоче две подигнуте основне школе – на два краја села. У једној се скупљају малишани и уче а друга је потпуно празна. Чуло се да ће доћи посланички кандидат, многи су искористили прилику да га виде и да питају. Окупило се за час око 80 грађана. Мића Радојевић, посланик је добро познат у Драгољу јер је са многима радио на организовању народне власти и решавању крупних проблема.

Питања су разна:

  • Катастар треба исправити, јер су порези различити,
  • Треба поправити пут у забачене делове села,
  • Ред је да се и Драгољ електрифицира.

Мића је лепо рекао да не жели да даје никаква обећања. „Оно што ћу вам рећи то су само моја размишљања како да их заједнички решимо”. И народ му поверова, испричаше се и у добром расположењу се расташе.

31. децембар 1958. Шутци

Припреме за дочек Нове године врше се у свим општинама а најобимније су у Шутцима. Припрема се позоришни комад „Непожељни зет” и богата лутрија где се налази и награда – радио апарат. У сали је обезбеђено 300 седишта а присутне ће забављати џез музика из Горњег Милановца.

20. фебруар 1959. Хроника Белановицe

Учешће грађана у комуналној изградњи

Грађани ове општине дали су у 1958. години 16.530 радних дана чија вредност износи 3.265.000 динара. Кроз месни самодопринос а у новцу је дато 60.000 динара.  Сви радни дани и новац употребљени су за изградњу и оправку путева кроз села, изградњу мостова, пропуста, дрвених ћуприја.

Становници а су подигли мост на реци Качеру а вредност се цени на три милиона динара. Просечен је нов пут дужине 5 километара од Трудеља до Угриноваца. Оправљен је пут Белановица – Ваган и тим је отворена аутобуска линија за Београд. Поправљен је део пута ка Лазаревцу. У Трудељу је доведена вода у школу дужине 550 метара. Подигнута је дрвена ћуприја на реци Качер тако да су повезани Ивановци и Козељ.

Побољшана трговинска мрежа

До недавно је главну трговинску политику у Белановици водила земљорадничка задруга. Она је имала неколико продавница индустријске робе и једну пољопривредног алата. Тако је било до пре извесног времена када је задруга донела одлуку да се ослободи тих погона и искључиво се посвети пољопривредној производњи.

Од постојећих продавница земљорадничке задруге формирано је предузеће “Шумадија”. Надзорни одбор општине је изгласао одлуку о додели 10.000.000 динара кредита за набавку основних и обртних средстава овог предузећа. Постоји мишљење да ће новозаснована трговинска мрежа одговорити својој сврси и дати одговарајући квалитет.

У Калањевцима је пронађено налазиште барита.

Подручје ове општине располаже великим резервама украсног камена, камена за коцку и ивичњаке. Прошле 1958. једна екипа Геолошког института Народне републике Србије открила је у селу Калањевци налазиште барита, врло ретке и скупоцене руде чистоће 90 % што је јединствено у Србији. Барит има велику примену у нуклеарној науци. Цена му се креће око 10-18 динара по килограму.

У Трудељу је основано предузеће за експлоатацију украсног камена чија цена је око 35.000 динара по метру кубном. Експлоатисан је само делимично. Оснивањем предузећа, поред појачаног вађења камена запослиће се неколико стотина радника. Тиме ће се донекле решити незапосланост у овој општини.

15.мај 1959.  Белановачки мозаик
Припреме за прославу Дана младости

У част рођендана председника Тита – Дан младости омладина Белановачке општине је учествовала у низу локалних акција. Подижу се игралишта за одбојку, уређују школска дворишта, поправљају путеви. Организоваће се и ношење локалне штафете коју ће носити омладина и пионири.

Све школе су расписале писмене темате о Дану младости и другу Титу. За ниже разреде основних школа  награде ће доделити  Народни одбор општине најбољим ученицима .Сума од 10.000 динара, колико је за ове сврхе издвојено доделиће се најбољима у виду књига. Најбоље радове ученика виших разреда наградиће Срески одбор за прославу Дана младости.

На сам Дан младости – 25. маја у Белановици ће се организовати митинг на ком ће председник општине Радиша Балтић разговарати са тек пунолетним омладинцима. Том приликом ће најбољи добити скромне поклоне. Поподне ће се одржати фискултурни слет и одабрани спортски програм.

 

Завршила рад школа пољопривредних произвођача

Пре извесног времена завршила је веома успешно прва генерација Школе пољопривредних произвођача у Белановици. Школа је радила у згради Воћног расадника. Настава је трајала три месеца.

Занимљиво је да су настави, поред редовних слушалаца – омладинаца, често присуствовали и старији произвођачи који су веома пажљиво слушали сва излагања. То говори о корисности и потреби једне овакве школе,  и о интересовању које је владало за њу.

Ученици школе су упоредно са слушањем теоријске наставе изводили и практичне радове из области воћарства, сточарства и ратарства. Практични радови су углавном извођени у кругу расадника.

На завршетку рада, у јеку пролећне сетве, ученици су обилазили већи број пољопривредних газдинстава. Посетили су и Пољопривредни сајам у Новом Саду.

Стечана искуства ових младих пољопривредних произвођача у многоме ће им користити на унапређењу и развоју производње, уношењу нових елемената на њихова имања где раде.

Уведен је месни самодопринос

На зборовима бирача у свих седам села ове Општине- Калањевцима, Шутцима, Пољаницама, Козељу, Трудељу, Драгољу, Живковцу и самој варошици Белановици, донете су одлуке о увођењу месног самодоприноса. У свим селима је уведен месни самодопринос у радној снази, а у Козељу, Пољаницама и Белановици и у новцу. По одлукама зборова бирача које је потврдио и Народни одбор општине на својој седници, сваки способни грађанин ће дати по шест радних дана.

Самодопринос ће се утрошити за изградњу и поправку путева среског и општинског значаја, а посебо и сваког села и засеока. У селу Пољанице самодопринос ће се искористити за подизање зграде основне школе

Вакцинисање деце

Ових дана, у свим селима белановачке општине спроводи се вакцинација школске и предшколске деце против великих богиња, дифтерије и тетануса. Вакцинацију врши лекар здравствене станице из Белановице.

Иако се ова превентивна мера тек обавља, запажено је да су је родитељи најозбиљније примили и прихватили. Верује се да ће сва деца бити вакцинисана.

Правилан одзив родитеља је најбоља гаранција да ће се евентуалне појаве заразних болести свести на најмању меру.

Одред предвојничке обуке бележи лепе резултате

 

Рад Одреда предвојничке обуке је у прошлој години био успешан. Одржао је већину састанака на којима су претресана стручна и идеолошко-политичка питања. Више предавања је пропраћено филмовима. Прошле године је одржано и једно зборовање припадника обуке на коме су присуствовали и омладинци рођени 1938, 1939, 1940 и 1941 године.

Омладонци одређених година су били сви обухваћени у раду. Питање неуредног похађања обуке се уопште не поставља, јер га нема. Успешном раду Одреда много је допринела и сарадња са стрељачким дружинама и масовним организацијама Белановачке општине

Товљење стоке у воћном расаднику

Иако овај наслов звучи чудно, тачан је. Наиме, поред свог главног задатка, Воћни расадник у Белановици се бави и товљењем стоке. То је, нема сумње, веома уносан посао. Главни иницијатор товљења стоке је Пословни савез земљорадничких задруга из Љига који га и финансира.

При крају је тов тридесетпет грла младих бикова. Сељаци из оближњих села се свакодневно   интересују, обилазе и прате одгој стоке. Расадник има модерну шталу у којој постоји водовод и канализација и други потребни услови за правилан и повољан одгој. Товом рукује радна снага која одлично познаје овај посао. Радници их плаћају по јединици производа – учинку. Плаћа им се по сваком килограму оствареног одгоја. На тај начин су сви много више заинтересовани на овом послу наго и сами стручњаци који дају упуства и врше контролу.

Не само на овом послу, него и на свим осталим. Воћни расадник је за веома кратко време живота и рада стекао пуну афирмацију и углед код грађана овог места и краја.

Број прекршаја се повећао

У прошлој години је Судија за прекршаје примио 450 пријава. По 263 су изречене казне док је 157 дато у надлежност другима или одбачено. Највише прекршаја је било из области пољских штета, шума и јавног реда и мира.

За прва три месеца ове године број прекршаја се повећава. Нарочито их је доста о пољској штети и из прописа о заштити стоке од заразних болести. Узроци овом повећању леже у чињеници да су прошле године изрицане благе казне тако да нису имале одговарајуће дејство. По броју прекршаја нарочито предњаче села Трудељ и Козељ.

Успешан рад кројачко – домаћичког течаја

Кројачко – домаћички течај кога је похађало двадесетпет омладинки недавно је успешно завршио рад. На њему су омладинке стекле основна знања из домаћинства, кројења, шивења и пољопривресе.

Живот и рад овог течаја се одвијао у згради Воћног расадника. За успешан рад течаја много су допринели органи месних власти који су пружали потребну материјалну помоћ. Осморазредна школа је давала наставницу домаћинства. Настава се одвијала под нормалним условима.

На завршетку рада течаја организована је изложба радова свих полазница течаја.
( написао М.Оташевић)

24. јуна 1960.- Да ли се јавља једно ново туристичко место ?

ЗАНИМЉИВЕ ИНИЦИЈАТИВЕ БЕЛАНОВИЦЕ

Белановица по свом положају и природним условима има лепе перспективе да се развије у привлачно туристичко место. Изграђена је у котлини, на бронцима Букуље и Рудника, на надморској висини од око 300 метара. Кроз њу протиче рчица Качер и поток Белановица. Њихове воде су богате кленим, кркушом и мреном.

Околина Белановице је ишарана густим шумама, бујним пашњацима и ливадама. Чим се из места крене у брда, која га надкриљују, осети се стално струјање пријатног планинскиг ваздуха. Температурске разлике између дана и ноћи, нису велике, мада су ноћи лети свеже. Овални и благи терени око Белановице омогућавају и развијање зимског туризма.

Околина богата воћем, поврћем и млечним производима

Сама Белановица је типична србијанска варошица са две три ушорене улице приземних кућа. У њој живи око хиљаду становника које не муче станбени проблеми. Поседује гравитациони водовод, изграђен још 1926 године, удаљен километарипо од извора веома питке планинске воде за коју мештани тврде да је међу најбољим у земљи.

Цела околина Белановице је богата млечним производима, воћем и поврћем, а како нема много запослених, јер нема предузећа и фабрика, то је понуда ових производа далеко већа од потражње. И они се продају по нижим ценама.

У месту постоји само једна самостална угоститељска радња „Качер“ са неколико лежајева за пролазнике. Ту је и лепа зграда Дома ратне сирочади, који ће се ускоро вероватно укинути.

Културно-забавног живота такорећи нема. Раније је долазио покретан биоскоп из Љига, али он више не долази. У плану је да се купи апаратура за стални биоскоп. Две стотине столица за биоскопску салу је набављено. Једина разонода, поред радио апарата, је телевизор у Дечијем дому.

Белановицу 16 километара тврдог пута раздваја од међународног пута Београд – Солун који је још у изградњи, што уде у прилог развоју туризма у овом симпатичном месту. Сада има одличне свакодневне аутобуске линије са Љигом, Ваљевом и Београдом преко Аранђеловца.

Дневни пансион око 400 динара

На иницијативу Социјалистичког савеза и Туристичког друштва предузето је низ акција да се Белановица постепено развија у туристичко место и већ ове године , у садашњим условима, прими прве домаће туристе. На одржаним конференцијама грађани су ову иницијативу поздравили и радо прихватили.

Одлучено је да се у приватним кућама обезбеди око сто лежаја што је и остварено. Ти, добро опремљени лежаји по цени од 100 динара дневно већ чекају прве госте. У туристичкој радњи „Качер“ за овај број гостију спремаће се разноврсни оброци доручка, ручка и вечере која ће сва три коштати 300 динара. Овај податак говори да ће пристојан дневни пансион на летовању у Белановици стајати 400 динар који ће се свакако убрајати међу најјевтинијим у земљи.

Угоститељи су набавили и нешто инвентара, купљен је фрижидер. Преко пута ресторана ће се вероватно отворити и летња башта у кпјој ће бити роштиљ и музика. Рад ресторана ће се вероватно отворити да на исхрани нема никакве зараде већ само на пићу. Гости, који не буду хтели да се хране у „Качеру“ моћи ће по својој жељи спремити храну где буду становали.

Изграђен је велики базен  

Из средстава месног самодоприноса изграђен је на крају варошице базен за купање, величине 18 са 12 метара, који је недавно завршен. Изградњу базена је помогао Хигијенски институт НРС. Прилазни пут и терен око њега није још завршен. При крају је изградња просторије за пресвлачење и бифе. Крај базена су и тушеви. Вода је доведена специјално са једног извора за потребе базена.

Организација Социјалистичког савеза је нешто радила и на уређењу самог места, чишћењу улица, одређивању времена када треба преко дана да буде тишина предвиђена за одмор. Указивано је и пољопривредним произвачима да   у јулу и августу што боље снабдевају пијацу разним прхранбеним производима.

Све предузете мере за пријем гостију Туристичко друштво је рекламирало преко Туристичког савеза Србије. Убрзо су почеле да стижу резервације, захтеви и писма резервације са свих страна. За јул и август је већ резервисано око 90 места. Колектив „Керамике“ из Тузле је тражио 40 места, док појединачне резервације стижу из Београда, Осијека, Лознице и других места. Сав посао око корасподенције и пријема туриста врши Туристичко друштво из Белановице.

Ако се сада успе, перспективе су лепе

Иницијатива заинтересованих организација и свих грађана за развој туризма у Белановици је за сваку похвалу. Међутим, како се у овој грани делатности ту нема довољно искуства постоји оправдана бојазан да ли је све спремно. Јер, од тога какве утиске понесу први гости у многоме ће зависити како ће се даље напредовати, колико ће тако рекламирана иницијатива наићи на још потпунију подршку од радних људи који буду овде долазили да проведу свој одмор. Задовољни гости ће бити набољи пропагатори даљег туристичког развоја Белановице, они ће утицати да ове и следећих година и други дођу. Уколико се ова тако лепа и корисна иницијатива упропасти само неким ситницама и пропустима, после ће требати много времена да се поврати изгубљено.

Потпун успех би гарантовао, свакако, да се у наредном периоду може очекивати и подизање туристичких објеката, ангажовањем заинтересованих привредних организација и установа са стране. Тим пре што би имали на располагању јефтин грађевински материјал и радну снагу. Дечији дом ће се сигурно укинути а постојећа зграда би се искористила за комплетан туристички објекат са 40 лежаја.

Иначе, треба истаћи да је у Белановици за развој туризма било извесних традиција и пре рата. Постојало је Друштво за унапређење Белановице чијом иницијативом је 1926 изграђен водовод, касније урађено купатило и чак донет Урбанистички план развоја места.
( написао Зоран Трипковић)

29. јули 1960. – У Шутцима сарадња школе и родитеља

Недавно је у Шутцима одржан састанак ђачких родитеља на коме је поднет извештај Школског одбора о раду у протеклој школској години.

У току прошле године била је развијена жива сарадња између школе и ђачких родитеља, што је дало видне резултате. Например, ђачки родитељи су помагали око уређења школског дворишта, обраде школског врта и слично. На уређању школског дворишта и постављању пумпе за воду дата су 52 радна дана, извучено 28 кола камена и четвора кола песка и шљунка.

Поред родитеља, помоћ су пружала и нека предузећа и задруге, а такође и Хигијенсски завод у Ваљеву, тако да вредност радне снаге и средстава износи око 200 хиљада динара. Уместо стрмог и непогодног школског дворишта, ученици у Шутцима имају равно и лепо уређено двориште са покалдрмисаним прилазима.

Ђачка кухиња имала је такође лепих резултата. Радила је преко целе године, за које време је стално допуњавана најнужнијим инвентаром.

Обрадом ђачког врта добијена су извесна средства. Тако је од продаје воћа добијено око 25 хиљада динара. Ова средства су уложена у опрему ђачке кухиње и то за набавку завеса, мушема за столове и других потреба.Један део средстав за потребе кухиње ученици су обезбедили од прихода са приредби које су давали у току прошле године.

На састанку је рад Школског одбора позитивно оцењен, а исто тако и констатовано да су ђачки родитељи показали доста разумевања за потребе школе.

  1. јули 1960. – Тешка несрећа у селу Калањевци

Седамнаестогодишњи Драгомир Глигоријевић упао у дреш. На путу за болницу младић је услед великог губитка крви издахнуо

Недавно се у селу Калањевци догодила несвакидашња и тешка трагедија. Седамнаестогодишњи Драгомир Гавриловић упао је у дреш, који му је одсекао десну ногу и озледио леву. На путу за болницу младић је пред Ваљевом издахнуо.

Драгомир је био отишао код свог деде Светислава и у комшилуку нашао се на вршају. Пошто се био попео да сече ужад, у једном моменту је упао у доб дреша и том приликом су му нанесене тешке озледе. Одсечена му је једна нога а друга знатно повређена.

Коко у Белановици кола здравствене станице нису била на лицу места Драгомир је превезен аутобусом који се затекао у месту, а затим су га преузела кола Народног одбора општине у Љигу. Међутим све је било узалуд. Негде пред Ваљевом услед губитка крви је издахнуо.

Претпоставља се да је до пада дошло услед непажње лица које је бацало снопове и да је један сноп ударио несрећног младића због чега је он изгубио равнотежу и пао у доб. Међутим, треба такође истаћи да руководилац вршалице није довољно водио рачуна о обезбеђењу. Тако је заштитна табла на дрешу скинута, а тулумбе је том приликом било отворено. Да тулумбе није било отворено до овог несрећног случаја не би вероватно дошло. Од стране органа Народног одбора општине констатовано је да и друге мере заштите код вршаја нису биле предузете, иако то прописи предвиђају.

Са свим имаоцима вршалица пре почетка вршаја Народни одбор општине Љиг организовао је састанак и упозорио их да воде рачуна да не би дошло до оваквих случајева.

Истрага је у току. Али ма како да се заврши, један живот је прекинут само због неодговорности и недовољног обезбеђања.
( текст Љубиша Ћосић)

24.март 1961. – Белановица и туризам

Белановица је донедавно била седиште комуне, а пре 15 година и седиште среза. То је мала варошица са око 1000 становника, углавном земљорадника, ситних занатлија, а има и нешто службеника и двадесетак просетних радника

Проблеми овог места, које је и званично проглашено туристичким, прилично су изразити да чак прелазе могућности његових становника. Ту су у своје време заједно са ницањем насеља формиране и одређене службе и навике које су се губљењем административног центра почеле гасити. Постоји развијена осморазредна школа са око 500 ученика али са веома ограниченим простором. Јавно купатило, базен, пијаца, водовод, улице, електрика, угоститељство, трговачко предузеће, развијена земљорадничка задруга, пољопривредни расадник, ветеринарска станица, здравствена станица, до скора и Дом ратне сирочади као и један број занатских радњи – све ово заједно и одређује карактер овом сеоско – градском насељу.

Meђутим, привредни потенцијал читавог овог краја није на завидној висини с обзиром да да читаво подручје гравитира пољоривредном реону, који тек преузима неке кораке интензивирања воћарства и сточарства. Зато су и услови за динамичнији темпо целокупног живота људи у њему за сада скромни.

Неке од јавних служби, као водовод, пијаца, чишћење улица, базен и друго немају сталан надзор па се и питање њихових функција свело на минимум. Док је постојала општина, постојали су и одређени органи, директно или посредно везани за то, али се реорганизацијом општине нису нашли погодни облици који би решавали одређене потребе грађана. Мада има оних који за ово криве службе у општини ( „Љиг је далеко, па не мисли“), ипак би се могло у границама компетенције месног одбора у Белановици нешто више учинити.

У последње време предузете су извесне мере да се део тих проблема реши, јер је и туристичка сезона на помолу. Ако се прошлогодишњи број гостију удвостручи, што није искључено, онда ће прихватање и задовољавање потреба ових сезонских становника Белановице, бити јако сложеније. Иницијативе за њихово решавање прихватају се у Белановици и има изгледа да ће ово лепо место бити пријатно излетиште за све госте.

Грађани се интересују и чине што могу. На последњем збору бирача обећали су по 8 радних дана и 3 одсто прогресивног опорезивања од чистог прихода, да би и сопственим снагама помогли туристички развој места. У перспективном плану је такође предвиђено шта се може учинити за унапрђење овог места и читавог краја. Инвестирање у трговину треба да износи 24.000.000 динара, за доградњу школе 20 милиона, адаптацију Дечијег до889ма за туристички објекат 30 милиона, сађење плантажног воћњака, уређење улица, опрему здравствене станице, оправку водовода, довршење базена и низ других акција и задатака, уз пуно учешће грађана, обезбедиће се потрбни услови за удобнији и разноврсниј живот у овом месту.
( текст А. Јочовић)

  1. јули 1961. – У Белановици положени венци

Положени су венци на гроб народног хероја Стеве Сингера, а одржане су и логорске ватре око којих је присутним мештанима говорио Слободан Станишић и Милорад Антонијевић.

  1. јул 1961. – Како се газдовало у Здравственој станици у Белановици

Шта је показало тродневно суђење здравственим радницима
Лакар и управник станице без решења
Неправилне одлуке управног одбора станице да би се сачували здравствени радници
Приватно дућанче у здравственој станици

Тродневно суђење здравственој екипи из Белановице, које је одржано на лицу места пред већем Окружног суда коме преседава Милан Стефановић и које је прекинуто да би се саслушали још неки сведоци, открило је занимљиве чињенице које прелазе оквире личне одговорности једног лекара, једног зубара и једног медицинског техничара. Оптужница коју је заступао Радован Ђермановић, саслушањем двојице оптужених др. Михаила Михаиловића и Зорана Станковића ( јер је суђење Борису Иванчевићу одложено због болести оптуженог) и изјаве стотину сведока, показале су какве су све тешкоће малих места која немају лекаре, њихова довијања да их добију или сачувају и као поједини несавесни појединци искоришћавају или могу да искористе те околности.

Скраћено стажирање једног лекара
На пример, др. Михаило Михаиловић у правном и формалном смислу речи није био самостални лекар када је априла прошле године “добављен” у Белановицу.Он је дотле имао само шест месеци приправничког стажа, али се са надлежним договорио (тај споразум је касније санкционисао и управни одбор здравствене станице) да буде лекар са овлашћењима управника, а да шеснаест дана у месецу одлази на редовно стажирање у Аранђеловачку болницу и да за тако скраћено стажирање добија поред основне  и допунске плате и 16 дневница уз редовне путне трошкове. У таквој ситуацији он је у Белановици имао одрешене руке, јер су га мештани морали пазити као мало воде на длану да не би отишао као и они многобројни пре њега. Право је чудо онда да се нису десиле и много веће малверзације него што се у оптужници износи.

Шта каже одбрана
Млади лекар Михаиловић цело то време док је био у Белановици( непуних шест месеци) није имао било какво решење о постављању ни за лекара, а камо ли за управника станице, по свој прилици зато што није испуњавао формалне услове за самостални лекарски рад. У таквој ситуацији није јасан ни основ по коме је примао месечне принадлежности. Управо то је основа и за његову одбрану пред судом, коју заступа београдски адвокат Милан Николић, а која тврди како све оне службене злоупотребе које му оптужница ставља на терет на могу тако да се третирају, јер он није имао овлашћење за такве послове (на пример злоупотреба кола за хитну помоћ, потписивање фиктивних путних рачуна, задржавање једног дела новца од лекарских прегледа, препродавање лекова у здравственој станици итд.). Биће свакако занимљиво какву ће одлуку донети суд о таквој оцени одбране, поготову што она тврди како овде није постојао ни фактички  радни однос који је могућ само са лицима која испуњавају услове за рад по Закону о јавним службеницима, а такав случај, наводно није овде. Али ако се таква одбрана прихвати лако је уочити да лекар Михаиловић није смео овлашћено ни лечити болеснике, ни узимати им новац, па чак и оне редовне месечне принадлежности од здравствене станице, и питање је колико ће то олакшати његов положај.

Приватни сервис у апотеци
У таквој ситуацији и неки поступци управног одбора здравсвене станице ако се и могу разумети, не могу се оправдати. Тако је, према речима сведока Драгише Ћосића, иначе председника управног одбора станице, на једном састанку “дискутовано” да се при станици оснује приручна апотека са лагером лекова од преко 100.000 динара. Том апотеком управљао је лекар Михаиловић иако лицу који тај посао ради дозвољено је да зарачунава неку маржу за овај посао, као неку врсту сервиса у угоститељству, и то 10 динара по једном преписаном леку. У таквој ситуацији лекар Михаиловић није рекао да то није његов посао, да то пре личи на неко приватно дућанче него на приручну апотеку здравствене станице, и да,  ипак уколико то треба радити уз неку маржу, она треба да иде у благајну здравствене станице.
Слично је било и са колима хитне помоћи.
Суђење се са великим интересовањем прати у месту и околини.

  1. август 1960.- Месни одбор Шутаца анализирао извршење свог годишњег плана

У селу Шутцима је одржана седница Месног одбора којој су присуствовали сви одборници и Света Ускоковић, претседник НОО Љиг.

На седници је извршена анализа извршења плана рада месног одбора, проблема пољопривреде и рада месне канцеларије.

План рада Месног одбора је готово извршен већ са 70 отсто. Велика активност је била усмерена на извршење месног самодоприноса, а даље се предвиђа копање бунара код задружног дома и оправка путева кроз село.

Лепи резултати су постигнути јер је одбор био веома активан. Одржао је 12 седница на којима су третирани скоро сви проблеми села.

Било је дискусија о пропремама за јесењу сетву и истакнута потреба боље сарадње са земљорадничком задругом.

Месна канцеларија је такође добро радила, а нарочито у извршавању месног самодоприноса и решавању комуналних проблема села.
(текст Љ. Ћосић)

 02. новембар 1962. Четири белановачка проблема
Уместо неодржане конференције

Кад су окупљени делегати очекивали отварање изборне конференције месне организације Социјалистичког савеза Белановице, председник је саопштио да се конференција не може одржати услед малог броја присутних. Присутно је у ствари било 37 од укупно 60 делегата, али је одлучено да је боље одложити, него посао непотпуно обавити. Скуп је ипак искоришћен – за разговор са претседником Среског народног одбора Живомиром Станковићем о неким проблемима у Белановици, којима су окупирани и мештани и организација Социјалистичког савеза и који ће доминирати конференцијом, одложеном за десет дана, уз обавезу свих присутних да се боље организују него овај пут.

Школа нам је најважнији и најтежи проблем, кажу Белановчани. Преко 800 ученика из Белановице и пет – шест околних села учи школу под ненормалним условима, чак и у подрумима појединих зграда. Биће скоро десет година како су се мештани прихватили изградњи нове школе. До сада су кроз самодопринос дали 16 милиона динара, уз учешће општине од 7 милиона. Али тим сретствима једва су успели да свега једну трећину огромног здања будуће школе озидају до крова. Недостаје им још милион- два да би овај део са шест учионица оспособили за наставу. Међутим, нити имају тих пар милиона, нити има изгледа да их нађу на некој другој страни. Занети овим заиста тешким проблемима дошли су на помисао да продају хотел, једини угоститељски објекат у месту, неком предузећу у Београду и да од добијених пет милона уложе у даљу изградњу школе. Штета ако их неко не одврати и не помогне, да бар ову једну трећину огромне зграде доврше. Хотелчић (има 60 лежајева) да би се можда и могло продати, али добијених пет милиона би се према постојећим прописима о основним средствима морали уложити за даље ширење и унапређење туризма, који се у Белановици озбиљније зачео пре пар година и стално се шири, истина пужевским кораком, али се шири. Овог лета, на пример, Белановицу је посетило близу хиљаду гостију из Београда и разних других крајева земље. Сваке године их је све више. Људе овде привлачи ванредно лепа околина побрежја Сувобора, пријатна клима и изнад свега оригинална, обилна- мада не баш и много јевтина кухиња. И не само то, Белановица је добила гравитациони водовод са изванредно питком водом још 1926. године, међу првим градовима у Србији, одмах иза Београда и Ниша. Пре три године изграђен је и велики базен за купање који се такође пуни чистом изворском водом.

Оно што гуши развој туризма и већи прилив гостију јесте прашињав и до зла бога лош пут од Љига до Белановице. Једина улица у месту је у ствари обичан друм, истина некад првог реда, али сад би било тешко установити коме и каквом реду припада. Преко лета и сада у овим топлим сушним данима кад прође једно возило, макар и ретко, дигну се облаци прашине, што људима смета и загорчава одмор. Пут до Љига у дужини 16 километара толико је лош да ако се неко једном реши да прође њиме, други пут се неће, без велике нужде.

За поправку улице не треба много средстава: највише два милиона, али кад их нема онда је то толико велика сума, да је недостижна. И поред срећне околности да имају камен за израду, коцке у непосредној близини и „своје“ људе који коцку праве и постављају, тако да би их комад коштао три до четири динара.

Ваљање пута је знатно озбиљнији проблем, зашта би било потребно десетак милиона. Истина добрим делом успут има доста туцаника извученог ко зна када, али путара нигде нема, нити се одржавање пута обавља како треба. Људи су чак отворено износили да путари ни за шта примају плате, да то знају и њихови надзорници, који им доносе плате и односе по које пиле, понекад и прасе, балонче ракије и слично.

Круг проблема као да се овде затвара, Људи не виде могућности за излаз. Подручје је недовољно развијено. Једине привредне организације су Земљорадничка задруга, Воћни расадник и Трговинско предузеће.

Стиче се утисак да им општина не помаже довољно, премда и општину притискају слични проблеми и карактеришу исте особине. Њен путни фонд, на пример, износи непуних 2 милиона а сви фондови не премашују 20 милиона за годину. Помоћ би, чини ми се, могла бити већа у погледу одмеравања снага и могућности. Зар је требало започињати изградњу школске зграде која кошта 80 милиона и која би проблем школског простора у овом крају решила стотину година унапред ? Можда би се могло обезбедити учешће републичког фонда за школство, као што су учинили у Лајковцу и Лазаревцу. Овде то другови нису знали, из општине им у том погледу није пружена помоћ.

Наредне године у земљи ће се инвестирати 40 милијарди динара за унапређење туризма. Белановчани кажу: кад бисмо имали десетак милона решили бисмо проблем развитка туризма за десетак- двадесет година.
( написао М. Јецић)

  1. децембар 1962. – Белановица средом

Среда је као и сви остали дани у седмици, али за Белановицу је то посебан дан, дан када се доста света слегне на пијац. Међутим, има још послова да се сврши поред пијаце.

У амбуланти гужва. Дефилују људи, жене, деца, носећи у једној руци примљени рецепт. Из амбуланте пут води у кафану, тамо опет нема места да се седне. Људи са рецептима иду од стола до стола распитујући се да ли неко после подне иде у Љиг, не би ли му некако донео лек.

Неко нађе путника, али лек може да му донесе кроз који дан када се буде вратио са пута; а неко опет изађе из кафане и стоји поред аутобуса стрпљиво чекајући.

Кад наиђе познаник, мештанин, дочекује га питањем

Шта би са оном нашом апотеком, од када је расформираше кошта нас више док нађем лек него ли сам лек? Ем, је далеко до лекара, још даље апотека. Да ли смо ми, болесници, криви свему томе ?

Познаник слеже раменима:

  • Проносе се гласови о отварању апотеке у амбуланти, па ће ту бити доста лекова за све, немаш да бринеш.
  • Јест, немам да бринем. Док се они споразумевају и виде ко ће више да заради, дотле ће можда и мене па и многе, болови проћи, а некога ће и земља покрити. Они који би требали да нешто ураде неће из простог разлога што им то није потребно. Снабдели су се са моторизацијом и њима није далеко ни Београд…

У Белановици се то дешава скоро сваке среде, а и другим данима, само нешто ређе..
(написао Светозар Даниловић)

  1. jul 1964. – У Белановицу – не из ње

Никада нисам имао среће на путу. До Мионице је поред мене седео један младић. од Мионице до Љига једна крупнија баба, а од Љига до Белановице мршав бркати старац…

У Горњој Топлици смо срели аутобус који је долзио из Белановице. Био је готово препун неких жена… Зашто толико жена напушта Беланицу и одлази у супротном правцу – није ми било јасно….

Пошто од Ваљева до Белановице има педесет и кусур километара, право је чудо што смо путовали свега четири сата. Потпуно свеж и неиструцкан по добром путу, стао сам на белановачки асфалт.

– Касно, каже ми познаник из Белановице, прослава је већ завршена!
– Каква прослава? – питам ја.
– Прослава због завршетка асфалтног пута кроз Белановицу! – каже он.
– Колико километара пута? – питам ја.
– Е, не радимо на километре ! – каже он. Тек, било како било, и прослава је била!

Сва срећа, помислих, што ние направљен дужи пут, јер и прослава би била дужа па бих можда и ја био приморан да на сред пута, на овом јулском сунцу, испијам љуту и да черечим неко асфалтно бравче. Тако, случајно стигох касно, тојест на време…

Одмах сам кренуо према базену, првом и најважнијем туристичком објекту вредном пажње, ради којег сам и дошао у ово место. Ишао сам за једним плавим шорцем, полако, ногу пред ногу, како бих све оно што је могло да се види упамтио што боље,,,

У центру, с леве стране, била је ковачка радња,

па једно трбушасто дете,
па једнан столарски сервис
па једна кокошка, са пилићима,
па соба за преноћиште и дневни боравак, евентуално,
па један човек под гасом,
па основна школа…

А прекопута – Дом згравља и Спомен чесма, која је подигнута 1926. године палим 610 Качерцима( који изгледа уопште нису важни), уз „захвалну помоћ грађана Белановице, почасних грађана: доктора, господина Андрије Штампара, инжењера, господина Стевана Бесарића, ижењера, господина Велислава Томашевића и државе Његовог Величанства краља Александра I (који су врло важни) …

Базен, међутим, деловао је ссвим пријатно: прилично простран, прилично дубок, са водом која стално притиче и одржава стални ниво, са десетак клупа распоређених по трави , унаоколо. И док су београђани обилато користили белановачко сунце и воду, под хладњаком, за столом, седео је друг Божа, чувар  базена, наплаћивао карте за купање и рачунао у себи хоће ли овог месеца примити бар који динар више од три хиљаде, колико је прошлог месеца добио од свог издашног послодавца спортског друштва „Качер“ у име награде за чување, за прање базена и за продају пића гостима – без радног времена, у току целог дана…

Без купаћег костима нисам могао дуго да гледам базен. Напустио сам га управо у тренутку када је лепи Таса уместо двадесет обећаних, пливајући, једва догурао до једанаест кругова, изазивајући злурадан осмех дечака и сажљење девојчица.

Други важнији туристички објекат је некадашњи дечији дом и летовалиште, сада хотел предузећа „Беко“, хотел затвореног типа, уколико већ није постао слободан гостима, чији је задатак да када су на одмору, да праве укусно креирану робу, познату под именом :конфекција.

На првом, пространом платоу, застртом у брду, је кошаркашки терен. На другом платоу је башта хотела. Педесет хотелских лежајева било је испуњено. На столицама за лежање, један трудбеник је сунчао  свој обнажени врат, два младића су један другоме некакве беле куглице убацивали у чаше са шприцерима, једна жена је очигледно застрашена оштрином протекле зиме, журно штрикала некакав жути џемпер, а једна старија дама, која је прошла пубертет, вероватно, у току прошлог лета – забринуто је зурила у будућност.

Пред баштом огромне липе и стари храст, а у бифеу млада келнерица а мађарица уз то, кува укусне кафе.

Осим тога туристичког објекта нисам видео ни један други…

Ипак у Белановицу неизоставно треба доћи. Околина је врло лепа, место је врло јефтино, а приватне собе вас чекају савремене.

Шта је, можда, и необјашњиво због чега многе жене, као у инат одлазе у супротном правцу…
(П. Тодоровић)

 

  1. јул 1963. – „Беко“ отворио летовалиште у Белановици

Још један корак у туристичком развоју љишке општине, учиљен је отварањем одмаралишта београдске конфекције „Беко“ у Белановици.

Одмаралиште је у недељу, 30. јуна, отворио, пред око 1000 чланова радног колектива, гостију и мештана, генерални директор конфекције Петар Бијелић. После свечаности отварања, присутни су разгледали објекат, који је адаптиран од бившег дечијег дома са модерно опремљеном кухињом, бифеом, трпезаријом, собама са 50 постеља, терасама и санитарним уређајима. Затим су чланови КУД“ Вукица Митровић“ из Београда извели богат програм. Поподневни часови били су испуњеним спортским такмичењима, купањем у базену, пецањем и излетима. Тог дана цела Белановица била је испуњена музиком, песмом и ведрином. Тако ће од сада бити сваког лета у најјачој сезони рада одмаралишта, која ће трајати сваке године од половине јуна до половине септембра. Међутим, како смо дознали од управника одмаралишта Драгише Ћосића, одмаралиште ће радити и преко зиме.

За адаптацију одмаралишта и куповину инвентара, „Беко“ је утрошио 15 милиона динара. Али то није све. И даље ће се улагати у опремање и модернизацију објеката, јер се очекује да ће капацитети бити попуњени до последњег места.

Белановица са околином заиста пружа одличне услове за одмор и разонаду. Амбијент у коме лежи одмаралиште, допуњен је са 12 камп кућица, спортсим теренима, околином шумовитим брежуљцима, стогодишњим липама и реком Качером, а цене прехранбених производа вероватно су најниже у Србији. Из Белановице се лако могу организовати излети на Рајац, Рудник и у Аранђеловац али је потребно посветити већу пажњу путевима.
( написао Љ. Ненадовић)

02. април 1965.  Калањевци место на тромеђи села   

Мештанима села Калањеваца и поред неклолико састанака, конференција и зборова бирача, неке ствари ипак нису биле јасне. Нарочито оне око здравства. То их је натерало да у недељу одрже конференцију Социјалистичког савеза. На конференцији су поред активиста из општине и здравствених радника, позвали и посланичког кандидата Мићу Радојевића, иначе њиховог старог познаника.

Положај Калањеваца је мало специфичан па су специфични и њихови проблеми. Село се налази на тромеђи не само три општине (Љиг, Аранђеловац и Горњи Милановац) већ и три среза (Ваљевски, Крагујевачки и Краљевачки). А знамо да су неки прописи у једној општини овако а у другом онако. Неки уводе самодопринос, а неки не. Калањевчани су добро упућени у проблеме својих суседа у другим општинама и срезовима јер неке своје послове често обављају и тамо. Једни другима суседски преносе информације о начину рада. По некад се љуте они, по некад ови а кад им није право узвикују:

Како то, код нас допринос оволики а код њих мањи? Зар ово није иста држава?

Па ипак Калањевчани нису неупућени у све те ствари. Док смо путовали ка Калњевцима говорили су нам да ће на конференцији бити вруће. Можда би то и било да се на лицу места нису нашли активисти из општине  и посланички кандидат. Њих су позвали да им нешто кажу, да поставе питање, да се изјадају  на неке ствари, да се љуте и да од њих нешто чују. Наравно, нико није очекивао од посланика обећања, већ су га позвали да поразговарају, да га упуте у њихове проблеме.

Када је Милан Ђорђевић отворио састанак одмах је дао реч здравственом раднику из Љига. У начину прегледа и лечења грађана последњих дана нешто се изменило. Људима се учинило да се сада више плаћа, што их је заинтересовало и наљутило.
„Почели смо са применом наредбе по којој се лечење једне болести одмах плаћа до излечења. Раније је за сваку услугу морало да се плаћа посебно.. Сада је осигураник у ситуацији   да када дође у амбуланту плати 750 динара (из фонда осигурања се узима исто толика сума) а затим има право на даље услуге бесплатно. По овом систему у добитку су они који су стварно болесни” – објашњава здравствени радник.

Он је затим као прави економиста објашњавао четири варијанте осигурања пољопривредних произвођача. Помињао је цифре, проценте, стопе, врста болести, лекове и ко зна шта још. Око 120 људи пажљиво га је слушало трудећи се да уђу у ове компликоване математичке радње.

Како онај у Дудовици прегледа јефтиније? – пита неко

Тамо се није радило како треба – одговара здравствени радник

Лекар у Дудовици чинио је оно што не би смео да чини

Значи могло је уверење и за балон ракије?

Можда је било и тога

Цвеја Милић износи рецепт:

У Белановици нема ових лекова! – вели Милић

Шта да радим?

Ја мислим да их има. Само мора се имати у виду да неких лекова нема ни у Београду, а не само у нашој Белановици.

А зашто специјалиста за плућа неби долазио у Балановицу да не путујемо чак у Љиг? – пита један

Тих стручњака немамо довољно. Једва смо добили и овог. Он не може да стигне на све стране.

Ми смо толико просвећени да бисмо као доктор ове износе могли да схватимо – каже Живота Колаковић

Компликовано је… Чини ми се да мало више рачуна морамо водити о човеку… код нас су се сви средили изузев сељака.. Требало би да се осигурмо тотално, да не мислимо, али много кошта..

Ја то нећу дочекати – вели Милоје Ђукић

Када би могли да уплаћујемо, па да у старим годинама имамо мало пензије… А што се тиче осталог , ствар је у томе што су Калањевци доста одбачени од Љига, иначе све би било у реду.

Доходак је, кажу повећан за 100 одсто, а мени је повећан и преко тога. Како то? – Пита Милош Јовићевић

Наша задруга ради као нико у овој земљи… Сачекају да пшеница сазри, па је онда косе. Проспе се више него што се убере… Прошле су године тањирали, јер је почела да ниче… Брука једна. А ми се чудимо што морамо да увозимо пшеницу. Морамо кад наше жито пропада.

Катастар није добро процењвао квалитет земље – Јавља се за реч Милоје Максимовић

Требали би да изађе нова комисуја…. У аранђеловачкој комуни укинули су таксу за кола. Зашто је и ми не укинемо? Ако комуна нема средства нека се удружи са неком јачом.

–  Мени је мило што је друг Мића Радојевић овде – јавља се поново за реч Живота Колаковић

Мићо, познајем добро твог оца, исписници смо,  немој погрешно да ме разумеш, посланици би требало да нас чешће обилазе. Чујем да ових досадашњих није било на седници општине… Ови наши вајни одборници ништа нас ни о чему не обавештавају… Не тражимо да нам посланик чини појединачне услуге али за село би требало нешто да учине. Ми смо имали Лазу Матијевића који је много учинио за Белановицу, и ако није био посланик. Организовао је људе, борио се да се акције спроведу у дело… Ми можемо и хоћемо да радимо, али нам је потребна и помоћ..

Колаковић је говорио још скоро пун сат. Остали су упадали у реч, запиткивали, прекидали га, правили упадице и слично. На скупу су говорили секретар ОКСК Љига Живомир Обрадовић и посланички кандидат Мића Радојевић. Људи су слушали отворених уста. Хтели су да кажу што више али и да чују. Љутили се на ово и на оно али и признавали своје слабости. Са конференције су отишли пуни утисака о којима ће свако још дуго расправљати.
(текст В. Ђурђевић)

  1. мај 1965. – Белановица

Задружни савет Земљорадничке задруге „Качер“, из Белановице, одлучио је да прихвати предлог Воћног расадника о припајању. Интеграција је извршена 1. маја. За вршиоца дужнодти директора задруге постављен је Чедомир Даниловић

  1. мај 1965.- Сезона мртва – туризам жив

Да је Белановица једно заиста врло озбиљно и туристичко место, веома убедљиво потврђује већ сам пут који са оног Ибарског скреће на два – три километара пред Љигом. Јер кад са коцке пређете на благе рупе, учини вам се најпре да је то један од оних многобројних наших, српских путева, који су у нашој лепој републици изопштити наша лепа блатњава села, да би нам омогућили што бржу и што тешњу међумесну и међусеоску сарадњу. Али већ после неколико пређених километара, кад у колима почнете маларичко да се тресете увиђате да су у прави скептици који чак ни рупе не гледају као обичне рупе, већ тврде да ни све рупе у животу нису једнаке и да су оне ближе Ибарском путу биле ситне и такорећи недоношчад прављена аматерски, док су оне ближе Белановици добијале све озбиљнији карактер, тако да човек сасвим озбиљно мора да се запита: исплати ли се настављати пут даље или или је можда боље дићи руке од свега, па се вратаити пре него што и задњи амортизер не откаже послушност.

Али ту вам се обично – као и на сваком туристичком путовању – нађе неки пролазник, који вам пружи потребно обавештење, па кад вам, рецимо каже да се тражена Белановица налаз на свега  шест или седам километара, ништа не преостаје друго него да наставите путовање у истом правцу, пошто увиђате да је рупа остало више за вама него што их има пред вама. Тако, туристички насанкани, логично, наставите даље и већ и после сат – два стигнете на оних неколико стотина метара белановачког асфалта, о коме овог пута неће бити речи јер се о њему и причало и писало више него о ауто-путу Београд – Загреб у своје време.

Толико пута су ме људи питали: шта је то што је Белановицу направило туристичко место – и никад нисам могао то да им одговорим. Међутим сада, после детаљног завиривања по овом месту видим да је то учињено са пуно основа. У Белановици постоји мали базен,са пуно траве око њега… У Белановици постоје и брда, која, ма колико да су слична осталим нашим брдима, ипак нису белановачка брда- а то је важно… У Белановици постоји јефтин сир, и кајмак, и јаја и месо, па Београђани(нарочито), као познати љубитељи природе, долазе ту на рекреацију, то јест да се наједу… Најзад, у Белановици има и поткивача у главној улици, то јест јединој улици а поткивачи су од увек (осим под Турцима) били туристичка атракција, која је привлачила туристе и туристичку децу, која понекад не знају ни шта је коњ, па им је особито забавно кад поред коња могу да виде и поткивача… Дакли, како се из приложеног види, Белановица се са пуним правом третита као право працато туристичко место, поготову кад се набрији и много што шта друго- и врло важно.

У Белановици, на пример, постоји хотел, то јест кафана “Качер”. У тој кафани постоји џу-бокс са плочама које је у своје време страшно волела и моја баба. У тој истој кафани ради и келнер, који вам за доручак услужно нуди лаку храну као: пасуљ и сарму, и који упорно тврди да је Белановица туристичко место и политички центар(ово последње није објаснио), а да је кафана у којој ради сасвим добра кафана, пошто у Белановици нема много лекара, ни инењера, па према томе нема ни финих људи, тако да би боља кафан била сувишна…

Све док је Беланивица била среско место, у њој је постојала и драмска секција, док је биоскоп радио и доцније, само је још доцније, то јест скоро, престао да ради и неће радити док му се не заврши некаква сала…

У Белановици постоје две школе: стара и нова…

У Белановици постоји Народна библиотека и читаоница, са око хиљаду књига и брошура, са двадесетртри столице, без наслона, са столовима, и готово без икакве дотације, барем за књиге па се сад нестрпљиво очекују резултати агитације по предузећима, не би ли пала нека пара…

У Белановици, кафана “Качер” није једино културно место, нити једини “Качер”. “Качера” има још доста, па се тако, на пример, зове и једна река, па чак и један фудбалски клуб, који је у своје време тукао Горњи Милановац, а намерава да туче чак и Ваљево, уколико од тога буде могао да види неку вајду…

У једној текстилној радњи, угледао сам лепу белу најлонску кошуљу. Нисам могао да је купим пошто није имала цену. Кошуља је можда чак и имала цену, али није имала пословођу, јер је пословођа по неком пословању био отсутан, па они који су у радњи били присутни – то нису знали…

У дуванџиници је било пуно туристичких чаша на склапање и расклапањ, као и филмских глумица за дописничење. У циљу чувања морала, бар по селима, откупио сам једну веома неморалну слико глумице, која је, очигледно без неке потребе једном руком веома непристојно придржавала задњи  део свог истуреног дела тела, што би у сваком случају једном туристичком месту као што је Белановица могло са смета…

Иначе, у Белановици је 24. јануара, у сали Колаковића требало да буде игранка, за омладину преко петнаест година, неодговорно остављајући оне млађе – на улици.

Једна девојчица, с црвеним чизмицама и белом капом на глави терала је пред собом пет оваца…

Пред радњом Љубише Гавриловића на самон асфалту, један човек је туристички поткивао једног коња, а пред купатилом – двадесет седам кокошки – кљуцало је Белановац…

Нисам одлазио у Љиг да питам зашто се не поправља пут до Белановице. Претпостављао сам да вероватно постоји оправдање за то, јер ми у свему- ако ништа друго- имамо увек довољно бар добрих оправдања како за своје поступке тако и за сво оно по чему нисмо поступили.

 

  1. октобар 1965. – Водич кроз Белановицу

Другарице и другови (госпође и господо и – за туристе из иностранства), дозволите да вам представим Белановицу! Али, не Белановицу са њеним ковачима и ковачницама, са њеним поткивачима и поткивачницама, са њеним крахерџијама и крахерима – и уопште Белановицу, као такву – већ Белановицу као једно лепо, једно уређено и сасвим привлачно туристичко место у нашем срезу…

Ако изузмемо детаље о географкој дзжини и ширини и ако дозволите да вам се не извињавамо баш много због оних шеснаест километара лошег пута, могли би одмах да пређемо на приказивање…

Као што видите, ово је асфалт. Скроз, кроз Белановицу је асфалт. Од поште па до чувеног базена. Чак мало даље. Како међутим, асфатт не спада у туристичке реткости, одвешћемо вас најпре до базена… Молим!? А, што се смештаја тиче – без бриге! У нашим приватним становима се можете осећати као код своје куће! Сасвим тако… Хотел?  Не, нема хотела… То јест, има- само то је хотел затвореног типа… Односно отвореног , кад има места, кад нема гостију, раднике конфекције “Беко”. Да, то је њихов објекат… Храна?! Без бриге – имамо и кафану! Додуше једну и неугледну – али шта фали?! Откад је храна важна?…

Дакле, пошто сте видели базен, можемо даље!… Будите љубазни, пођите мало брже! Куда идемо? На змајевац, другови – на Змајевац! Изволите узбрдо! Ево овуда! Само пажљиво, да не исцепате одело или чарапе!… Шта: огребали сте се? Дабоме, кад не умете да се верате! Полако дижите ноге! Најпре јадну па онда другу! Само полако!…

Moлим?! Какав пут? Нема пута! Има стазица једна около, али овде је пречица. Издржите још мало! Само још мало!… Ево овде је кућа чувеног, покојног пуковника Милована Гавриловића, заваног- чини ми се- Шукри паша. Због чега? Знате, тај паша, у своје време, то јест кад му је дошло време да се предаје ( јер су објективне околности говориле да му је узалудно да даје отпор, пошто је Турцима дошао крај), ипак то није хтео да учини тек тако аматерски и неозбиљно, јер и у предаји непријатељу треба пронаћи форму и учинити је атрактивном. Зато је дотични паша рекао: “Предаћу се али само јунаку који је раван мени – а тај јунак је главом Милован. Нека он дође!” Онда је Милован дошао. Турчин се предао, али када је почео да скида сабљу – Гавриловић је дрекнуо: “Не – таквом јунаку се сабља не одузима!” Тако је Шуки паша добио своју сабљу, а Милован име – Шукри(уколико је тако гласило ово име)…

А сада драги туристи – напред Осоје! Није далеко – два километара путем, па онда узбрдо још толико… Како?! Не, не, аутомобил не може путем! Да, да рупе! Свеједно, зачас ћемо ми! …

Зар је могуће да не можете даље? Па, ево ту смо! Још само километар и нешто више… Шта кажете: зашто није направљен пут до Осоја? А, ко мислите да нам да паре? Хе- хе, као ви немате појма о туризму! Немојте, молим вас да говоримо о туризму – глава ме боли кад размишљам о њему…Боље гледајте мало ову лепоту. Ову густу и разноврсну шуму. Зар није задивљујућа?… Верујем, узбрдица је увек незгодна кад се пешачи. Кажу, овде ће се једног дана направити пут. Можда чак и пре. Да, да, било би мопжда лепше када би дошли аутом, па онда уживали у лепоти природе, али свеједно – ето, опет смо стигли! Ево нас! Ево нас драги туристи – и домаћи и страни- стигли смо у Осоје! Гледајте овај чаробни воћњак… Гледајте ову чесму са најлепшом водом у срезу… Гледајте… Али не, боље је да не гледате више ништа! Зашто?! Па ето – зато! Хотел?! Мислите овде? Којешта! Шта је оно? Оно је напуштена задружна кућа. Шест просторија са разбијеним прозорима. Да, и врата су разглављена… Оно тамо? Оно је сушара и још нека зграда… Да, сад је напуштено: Све је напуштено… Ко је зидао? Па зна се: Срески савез земљорадничких задруга – у своје време. То јест, у његово време… Шта сад? Ништа! Кад би имали паре да поправимо прилазни пут, од ове зграде би био перфектан туристички обекат… Летовалиште за нашу децу.. Да, да, никога овде нема. Тако пропада зграда и једна и друга и трећа… Кажете: свињарија? Не, не – рекао сам већ: не свињарија- ја сам рекао да је то свињац! Ааа, то ви кажете да је свињарија? Можда – само то нисам рекао ја!… А сад, пошто сте се надисали чистог ваздуха, извадите из својих торбица храну, да презалогајемо мало, па да се вратимо назад…

Е, па довиђења другарице и другови, драги наши туристи и љубитељи природе! Кад буде мало преправљен наш урбанистички план који је направљен још 1912. године – дозволићемо вам да подижете кућице на теренима белановачким. На часну реч! Дижите их бар ви, кад ми немамо паре!…Чекајте! Шофер стани!…Чекајте да вам покажен још нешто! Да вам покажем кућу у којој је живео пуковник Лаза Матијевић!… Стани, бре шофер, па он је био први командант града Београда после првог светског рата!… Чекај – он је дошао сам. И живео је овде сам… И основао је  у Белановици Друштво за унапређење Белановице и околине! На часну реч имамо друиштво за унапређење Белановице! Имамо!… Само паре немамо!… Станите! Па, не тражимо паре од вас! Ми од надлежних тражимо…тражимо… Али не добијамо! Живео наш тризам!… Аух!…
( овај глуп текст писао је П.Т.)

 

  1. фебруар 1966.- У свакој школи – кухиња за ђаке

У Белановици нема пробирача

Близу 90 одсто ученика се храни у школским кухињама

У љишкој општини рад школских кухиња је веома важна тачка дневног реда и на седницама Скупштине општине, и на пленуму Социјалистичког савеза и на сеоским конференцијма.

Посетили смо школску кухињу  у Белановици. У осредњој просторији старе школске зграде столови застрвени дотрајалим мушемама, полице са посуђем, штедњак и столице – то је отприлике сав инвентар. Завесе упадљиво чисте баш као и кецеља куварице Рајне. У кухињи се храни око 70 одсто ђака, углавном оних који живе ван Белановице. Има их који долазе чак из Драгоља, Јеловика, Босуте и Калањеваца. Да би стигли на време у школу морају добро да поране и наравно немају кад да доручкују. Зато их у школи чека топло млеко и велике кришке хлеба са пекмезом. А кад им се заврше часови, у кујни добијају и ручак. Поподневна смена обрнуто – прво ручак, а после ужину.

Кухиња је снабдевена делом са школске економије, делом се намирнице купују, а стиже редовно и помоћ од Црвеног крста. Ђачке уплате износе за пун оброк 600 старих динара месечно.

  • Деца толико једу да не можемо да их нахранимо – кажу Душанка Радовановић и Мира Ходак, наставнице које се брину о раду кухиње. – Мајке често кажу како им деца не воле ово или оно јело. Међутим, кад почну да једу у кухињи, пробирача више нема, са подједнаким апетитом једу све шта им се донесе.

Интересантно  је напоменути да је исхрана ученика у белановачкој школи постојала и пре 100 година. Наиме, у прошлом веку ова школа је била интрнатског типа – у њој се учило и јело.

Несумњиво је да главну заслугу за успешан рад школских кухиња у срезу имају просветни радници и организација Црвеног крста. Кад је реч о просветним радницима, треба напоменути да их школске кухиње доста апсорбују. Они морају да воде рачуна о набавци хране, о њеном утрошку, о уплатама ђака, о помоћи родитеља, о набавци инвентара, дежурству мајки и ученика и о многим другим стварима. Друштвеног признања за овај посао нема, лично задовољство је једини стимуланс за овај рад, једина корист коју просветни радници имају од њега. Навикли смо, међутим, да је хуманост саставни део позива просветног радника. Рад школских кухиња у љишкој општини уверава нас да и тамошњи просветни радници тако мисле.

 

  1. – Модеран пут до Белановице

У Љигу је ових дана одржан састанак са представницима предузећа за изградњу путева из Београда и Ваљева, којем су присуствовали и посланици Радивоје Јовановић Брадоња, Душан Јовановић и Мића Радојевић. Закључено је да се ове године прошири и асфалтира пут Љиг – Ваган преко Белановице у дужини од 15 километара. Идуће године реконструисаће се туристички пут Љиг – Рајац, а до краја петогодишњег периода радило би се на потпуном оспособљавању путева Љиг – Горња Топлица и Белановица – Трудељ.

Путеве Љиг – Белановица и Љиг – Рајац градиће предузеће за путеве из Београда које учествују са 50 одсто својих седстава, док другу половину средстава треба да обезбеди Скупштина љишке општине

 

  1. јул 1966. – Малина осваја белановачке хектаре

До пре неколико година малина се на територији белановачке задруге гајила на свега десет хектара, а сада су те површине упетостручене. – Очекује се производња од преко 60 хиљада комада квалитетних садница разног воћа, – Доходак стучњака углавом везан за постигнуте резултате на економији и у кооперацији

Пољопривредна задруга у Белановици је у својој производној оријентацији посебну пажњу посветила је посебну пажњу посветила сточарсву и воћарству, где је постигла и запажене резултате. Нарочито су добри резултати постигнути унапређењу малинарства. Све до пре неколико година малина се на територији задруге гајила на једва десетак хектара, а сада су те површене упетостучене. Повећаном интересу за гајење малина, поред стимулативне цене, посебно је допринела и задуга, која је произвођачима, под веома повољним условима, поделила неколико десетина хиљада садница, без обавезе на враћање средстава датих за набаку садница.

Стручњаци задруге инжењери Јован Марковић и Раденко Јованчевић тврде да ће се ове јесени површине под малином повећати за 50 хектара. Задруга је као и ранијих година, вољна да из сопствених средсава финансира подизање нових засада, али у овом случају искључиво засаде високородне малине. Неки произвођачи су већ закључили и писмене уговоре за подизање нових малињака.

Задруга улаже напоре да у овом воћном расаднику произведе што боље саднице воћа. На јесен ће из расадника бити извађено преко 60 хиљада квалитетних садница шљиве, кајсије, јабуке и другог воћа. Мирослав Марковић, пољопривредни стручњак задруге каже да није задовољан брзином којом се подижу нови воћњаци на територији задруге која није заинтересована да даље проширује расадник. Због тога ће у расаднику смањити производњу осталих врста воћа, изузев шљиве коју и даље траже пољопривредни произвођачи.

 

  1. фебруар 1968. – Републички секретар за пољопривреду у Белановици

Месна организација ССРН Белановице и земљорадничка задруга организовали су разговор републичког секретара за пољопривреду Милорада Никшића са пољопривредним произвођачима овог подручја, у коме је узело учешће преко 200 произвођача. Углавом се говорило о пласману пољопривредних производа. Навођени су примери да због тешкоћа око пласмана често долази до лутања у производној оријентацији тако да у тежак положај долази и задруга и произвођачи. Доста речи је било око пласмана малине, шљиве и ракије. Тешкоће у пласману стоке, истакнуто је на скупу, изазива и претерано велика маржа кланичне индустрије. Дате су примедбе и на увоз меса. Сељаци су углавом тражили сигурност у пласману па и под условом да цене буду ниже,

Осврћући се на многобројна питања – Никшић је нагласио да се у првом реду треба боље организовати, чвршће повезати и да не треба тражити решења са стране, већ их треба проналазити ту, у месту. Проблеми су евидентирани, али их је врло тешко решавати због разних потешкоћа.

„Морате се поштеније односити према задрузи, боље се организовати, а не чекати да све држава реши законима“ – закључио је Никшић. У дискусији је узео учешћа велики број произвођача.

 28. јун 1968. – Асфалтом до Белановице
За изградњу пута Љиг – Белановица у дужини од 16 километара већ обезбеђено 140 милона динара. – Очекује се помоћ конфекцијског предузећа „Беко“ из Београда и саобраћајног предузећа „Стрела“ из Ваљева, – Нека села незаинтересована за изградљу пута.

Ових дана почели су радови на поправци и проширењу пута Љиг-Белановица у дужини 16 километара. Да би се дошло до асфалта   потербно је обезбедити близу 500 милиона динара. Ове године поправиће се и асфалтирати око 6 километара за шта ће се инвестирази 140 милиона стариг динара. За шта је потребно 140. милиона динара. Средства су обезбеђена  из путног фонда општине, комуналног предузећа из Белановице, саобраћајног предузећа „Стрела“ из Ваљева и конфекције „Беко“ и предузећа за путеве из Београда.

Да би се пут завршио неопходна је помоћ грађана. У многим селима се одржавају зборови бирача на којима треба да се донесу одлуке о завођењу месног самодоприноса у износу 5 одсто на доходак из пољопривреде и 2 одсто на доходак запослених у трајању од 5 година. На овај начин би се прикупило око 60 милиона старих динара, каже Славко Јовановић, председник Скупштине општине Љиг. То би са средствима предузећа за путеве и других радних организација заинтересованих за Белановицу било довољно да се пут заврши у идућој години  Међутим одлука о завођењу месног самодоприноса о изградњи пута Љиг – Белановица  није наишла на добар пријем у неким селима због субјективних слабости и отпора појединаца.

У скупшини општине Љиг и осталим друштвено – политичким организацијама верују да ће акција завођења месног самодоприноса успети, јер су нека села већ донела одлуку о завођању самодоприноса.

Без обзира на тренутне дилеме, да се одлуке о завођању месног самодоприноса донесу нема никаквих разлога тим пре што ће пут Љиг – Белановица значити препород за овај крај, како у привредном тако и туристичком смислу.

 27. јун 1969. Белановица

Невреме које је задесило белановачки крај нанело је огромне штете пољопривреди. Невреме је погодило и Мишу Гавриловића, учитеља у пензији и пчелара коме је река Качер однела 15. кошница пуних меда.

27.јун 1969.- Река Качер нанела штету од 6,8 милиона нових динара

Бујице су однеле и велике колићине плодне земље

Општинска комисија за процену штете од поплаве у љишкој општини после обилних поплављених терена и обеката, констатовала је да директно причињена штета износи преко 6,8 милиона нових динара, од чега у радним организацијама 373 хиљаде, на комуналним објектима(уништеним и оштећеним мостовима, оштећена мрежа напона, оштећене телефонске линије и друго) за 1.265 хиљада динара на станбеним зградама за 178 хиљада и на обрадивом земљишту у власништву индивидуалних произвољача око 5 милиона динара.

Од радних организација поплавом су оштећене земљорадничаке задруге и Белановици и Љигу, пољопривредно предузеће у Латковићу и Комунално предузеће у Белановици. Причињена штета је на пољопривредном земљишту, основним и обртним средствима и штете су утврђивале комисије које су формиране у оштећеним организацијама.

Конисија на основу катастарских података и увида на терену утврдила је да је незапамћено висок водостај реке Качера изазвао је поплаву на 1.900 хектара најплодније пољопривредног земљишта у котлинама река Качер и Љига и да је оштећено око 36 хектара пшенице, 1.000 хектара кукуруза, 300 хектара детелишта а толико и природних ливада као и око 5 хектара повртарских култура засађено раним поврћем са расадом произведеним у топлим лејама.

Оцењено је да је у потпуности уништено око 275 хектара пшенице, 191 хектар под кукурузом, и око 13 хектара под луцерком а да су остале површине делимично оштећене од 40 – 80 %, те да ће по прорачуну пољопривреда бити оштећена за 140 вагона пшенице, за 340 вагона кукуруза у зрну, за 140 вагона сена и за око 90 вагона ливадског сена.

Међутим,комисуја се није упуштала у процену других штета као и индиректних штета, које су можда и веће него ове које су процењене. Штете причињене ловству( уништење зечева, фазана, јаребица и подмлатка) спортском риболову, оштећењу катастарских белега такође су велике, а непроцењива штета нанесена је брдским ерозивним теренима где је на великим површинама дошло до разорног дејства бујица које су спрале и однеле огромне количине земље и другог материјала претварајући плодне њиве у неплодно земљиште.

Од индиректних штета на прво место долази паралисан саобраћај, јер је бујица однела четири дрвена моста а два бетонска моста оштетила, тако да је саобраћај преко реке Качер прекинут готово у целом току и питање је када ће се поново мостови изградити.Највећи проблем претставља уништен мост на путу 3. реда код Белановице.

Приказане штете су настале само од поплаве а када се узме да је и једанаест села деломично оштећено и од града, онда произилази да се привреда љишке општине ове године налази у  доста тешком положају што ће се свакако одразити и на остале делатности.
(текст Д. Богдановић)

 

 19. јун 1970. Белановица

Очекује се да пут Белановица –Љиг буде завршен до 7. јула – Дана устанка. До сада је поваљано и асфалтирано 13,5 киломатара.

30. октобар 1970. Белановица

На реци Качеру почела је изградња новог моста, ранији мост однеле су бујице, носивости 6. тона, чиме ће бити нормализован саобраћај према Руднику. Инвеститор је Предузеће за путеве Београд а радове изводи  комунално предузеће из Белановице. Очекује се да ће мост бити готов до 29. новембра.

03. септембар 1971. Калањевци

Уведен месни самодопринос од 12% катастарског дохотка за свако домаћинство и један дан рада годишње за свако за рад способно лице на рок од 2 године, за довођење струје и реконструкцију мреже.

 05. јануар 1973. Козељ

За изградњу пута становници Козеља  улажу доста труда и материјалних средстава за изградњу пута који повезује село са Белановицом и Љигом али због завршетка Дома здравља радови су заустављени. Али у помоћ су притекли Козељци који живе у другим местима. Они су својим прилозима дали подстрек мештанима да заведу додатни самодопринос по стопи 20 % од дохотка од пољопривреде. После тога стигла је помоћ од СО Љиг и задруге из Кадине Луке, МЗ Белановице и других. У овом подухвату највише је помогао Миодраг Јовановић дипл.инж. шумарства рођени Козељчанин, запослен у Зворнику. Јавило се 54 земљака који су послали помоћ укупно око 50.000 динара. Поклони су били од 1.000- 3.000 динара.

21. фебруар 1975. Козељ

Козељци ће дуго памтити 10. фебруар 1975. године кад је Козељ добио аутобуску везу са Љигом. Пут у дужини 6,5 км. Сада има добру камену подлогу и проширен је на 5 мртара и пресут шљаком. Више од пола пута је поваљано што ће деци много значити која иду у школу у Љиг.

Аутобус "Стрела"
Аутобус “Стрела”

Аутобус ће сваког дана полазити из Љига за Козељ у 5, 20 и 15,15 а из Козеља у 6 и 16 часова. Свечаности су присуствовали представници друштвено-политичких организација и ауто предузећа „Стрела”. Заслужни су и Козељци: Грујица Павловић, бивши председник Месне заједнице и садашњи , Драгиша Пантовић. Посебне напоре уложили су Радиша Љ. Павловић, Радиша Илић, Радиша Д. Павловић, Рака Радовановић и Миливоје П. Павловић, они су за дан утоварили 64 кубика шљунка у реци за посипање пута. Од омладинаца истакао се Милан М. Миловановић. После отварања пута као што је обичај било је весело уз јело и пиће.

04. април 1975. Калањевци

Заводе самодопринос за изградњу путева у селу од 20%  на доходак  у наредних 5 година и 15 радних дана по сваком бирачу у изградњи. На збору је било 150 бирача који су донели одлуку. Путеви ће бити изграђени у наредних 5 година а централни ће бити асфалтиран до средине села. Укупно ће бити изграђено око 8 километара са тврдом подлогом, тако да ће село бити повезано са Белановицом. Мештани су још, својим средствима извршили комплетну реконструкцију електро мреже у селу, дом им је један од најуређенијих у овом крају, увели су воду у школу и да су најактивнији били млади људи.

  12. 03. 1976. Белановица– Најкасније до маја биће завршени радови на адаптацији нових просторија за библиотеку „Стеван Марковић Сингер“ у Белановици. Библиотека ће располагати и читаоницом и просторилом за мање изложбе.

За адаптацију просторија до сада је утрошено 150.000 динара. Републичка заједница за културу дала је 100.000 а Општинска заједница 50 хиљада динара. Још оволико новца је потребно за набавко нове опреме, па ће док се средства не обезбеде библиотека радити са старим инвентаром.

Библиотека у Белановици располаже тренутно са 3.000 књига, Планирано је да се у наредним годинама овај фонд увећана 8.000 књига, ускоро ће се библиотека претплатити на још више дневних и недељних листова и часописа.

„ Желимо да створимо пријатан кутак у којим ће Белановчани моћи да задовоље део својих културних потреба, а ту ће наћи и разоноду,- каже Александар Јочовић, директор народног универзитета у Љигу, у чијем је саставу и библиотека из Белановице“

29. јул 1977. Калањевци

Да би помогли изградњу пута кроз део села званог Гај до Шутаца, омладинска организација Калањеваца организовала је радну акцију „Калањевци 77“ па сада на путу има 30 девојака и младића у помоћи старијим. Омладинска бригада ради у режиму као све бригаде у Србији. Омладинци долазе на посао у 7 и одмах почињу радове на траси и раде до 15 часова. Свакодневно се чита днева заповест а најбољи омладинац тог дана диже заставу на јарбол испред задружног дома, пева и свира се химна. После рада се враћају својим кућама или остају  на предавањима у дому или игранкама увече.

На асфалтном путу од Гаја до Дома су лепо уређене банкине. О акцији се брине екипа друштвено-политичких организација села. Ту је свакодневно дежурни Слободан Ђукнић, председник Месне заједнице, Милинко Колаковић, секретар, Александар Арсенијевић и командант радне акције Радован Јоксимовић који каже:

У нашу бригаду свакодневно пристижу нове снаге. Поред девојака и младића из Калањеваца  долазе и из Ваљева, Аранђеловца, Белановице….За сада се посбно истичу: Негослав Колаковић, Милован Догањић, Верица Срећковић, Мира Колаковић, Зоран Десивојевић, Светлана Ђукнић, Гордана Догањић, Божидар Данојлић и други”.

Посебно истиче допринос ООУР „Транспорт и механизацију” из Ваљева који су превезли сав грађевински материјал, преко 1500 кубика камена. Није изостала помоћ и „Гранита” из Славковице који су дали ваљак.

(Данас 2019. године још није асфалтиран део пута од Дома до пута Белановица-Лазаревац а пут Белановица- Калањевци је тотално хаварисан)
Иначе већина домаћинстава има воде, телевизоре, аутомобиле и електричну енергију. По броју удружених пољопривредника налазе се међу најбољим у љишком срезу по производњи млека и меса а годишње се утови преко 3.000 грла стоке.

25. новембар 1977.  Калањевци

Путем из Ваљева стижемо после сат вожње у село Калањевце. Тамо је Драгослав Ђукнић , добитник Септембарске награде општине Љиг, кога сви познају.

Осамосталио се Драгослав пре двадесетак година и вратио својим земљацима у Калањевце, са женом, неколико година радног стажа, скупљеног по фабрикама Аранђеловца и Земуна, и 2,5 хектара посне земље. Почео је од нуле и са сваштарском производњом – рекоше ми у Месној заједници – а ето, данас га сврставају у ред најбољих пољопривредних произвођача љишке општине. Септембарску награду коју је ове године добио на предлог својих другова, суседа и Месне заједнице, то и потврђује.  Тешко је одгонетнути тајну његовог успеха који заједно са сином има само осам разреда школе.

Вредна је то породица
– каже Слободан Ђукнић, председник Месне заједнице и магационер у ООУР “Качер” у Калањевцима – По цео дан су на њиви или нешто петљају по кући. Ево сад Драгослав подиже стају за тов 150 телади и први је који ће искористити средства Зеленог плана у Калањевцима. Узео је 250.000 динара за изградњу тог објекта, каже исплатиће се а ми смо у то убеђени.

Драгослав још мање сумња. Истина, вели он, тешко је бити под теретом кредита али да није њега ко зна кад би дочекао да има шест „сименталки”, трактор, косачицу, вршалицу, апарат за мужу крава, ауто, телевизор, фрижидер… Има и 500 динара месечне отплате рате кредита. Јер само у овој години Драгослав је утовио 100 телади, свакодневно предаје Задрузи око 60 литара млека, а чардак и магаза крцати су пшеницом и кукурузом. Већ идуће године мењаће план производње. Волео би да се бави само сточарством. Зато планира да подигне неколико вештачких ливада. Сваштарењу ће рећи збогом, а у њговој новој штали наћиће се још десет нових крава племените расе. Чини се да је то специфично за Драгослава, па се нико овде у Калањевцима много не изненађује.

Печење ракије
Печење ракије

Његовим стопама пошло је до сада око четрдесетак произвођача. Сад је то читава војска удружених а до пре десетак година Драгослав је био сам. Сви удружени су равноправно учествовали у расподели дохотка ООУР “Качера”. Драгослав је међу онима који су добили највише јер и даје највише. И за самодопринос је увек први..

У Калањевцима се родо и са поносом прича о радној акцији “Калањевци 77” када је рађен пут кроз село. И Драгослав је доста уложио у тај пут уплативши цео износ самодоприноса у једној рати, мада асфалт није стигао до његове куће.

Јесен у Калањевцима доста личи на јесен у другим селима. За Драгослава и његове уклућане: жену Лепосаву, сина Михаила, снају Бранку и унучад Славицу и Драгана то је тренутак привидног затишја у послу. Истина нађе се још по који послић у штали и ништа више.

И док се тако уз шумадијски чај друштво забавља, Драгославу за тренутак одлута мисао међу вечита питања која га муче. Хоће ли се планови остварити? Хоће ли извући макар оно што је уложио? И хоће, он мора успети, јер друкчије не уме.

 17. март 1978. Белановица

На иницијативу ООСК у Белановици а у част 11. Конгреса СКЈ у Осоју се подиже смречева шума на површини од 6 хектара. Посадиће око 30.000 садница смреке које је обезбедио покрет горана из Љига. У акцији поред комуниста Белановице учествују и ученици и наставници белановачке школе.

 07. јул 1978. Белановица

Изградња прве фазе водовода у Белановици. Увиђајући недостатак у снабдевању водом Савет месне заједнице и друге друштвено-политичке организације покренули су код грађана питање изградње новог водовода. После вишеструких договора дошло се до закључка да се почне са припремама за изградњу новог водовода. Извори финансирања су самодопринос на личне дохотке од 2% на доходак занатлија 5% и на катастарски приход 15% за пет година. Други део је учешће радних организација а део је добијен од Скупштине општине. Пошто су средстава обезбеђена ових дана почели су радови прве фазе која ће бити завршена до октобра 1978. године.

 08. септембар 1978. Калањевци

Основана организција Савеза социјалистичке омладина Калањеваца, и убраја се најактивније организације у љишкој општини. Овог лета омладинци су преуредили и адаптирали салу Дома културе а затим позвали у госте познате естрадне уметнике. До сад су у Калањевцима гостовали браћа Бајић, Уснија Реџепова, Анђелка Говедаревић и ансамбл „Ђердан”. Оваквим начином рада калањевчани ће се брже прикључити граду.

 17. август 1979. Калањевци

Слогом и марљивим радом Калањевци се налазе у подбрђу планине Рудник на средокраћи три региона. Од већих центара Љига, Лазаревца и Аранђеловца удаљено је двадесетак километара.

Калањевци имају 210 домоваи око 1000 житеља, рече нам после поздрава Милинко Колаковић, предедник Савета Месне заједнице. Крај је брдско планински, готово пасиван, међутим по резултатима оствареним у сточарској производњи – Калањевчани имају чиме да се похвале.

 – Свака би задруга желела да има такве пољопривредне произвођаче, такве удружене земљораднике као што су Калањевчани – додаје Радош Јовановић, руководилац пољопривредне производње Задруге „Качер” у Белановици основане 1938. године.

– Ево и неких података: У Калањевцима се тренутно 28 домааћинстава бави товом телади до 220. килограма. Од 4000 товљеника годишње Калањевчани утове 2500 комада. Удружени земљорадник Драгослав Ђукнић сам утови 750 комада. Ми годишње од произвођача преузмемо готово милион литара млека, трећина је произведена у Калањевцима.

Код школе изграђене још 1932. године, били су и удружени земљорадници: Драгослав и Милета Ђукнић, Славиша Догањић…

Знаш како, вели Драгослав, ја са задругом сарађујем преко 20 година, од производње пилића и јаја, преко това свиња и телади, до производње млека. Јунад товим 10 година. Прошле године сам уз помић кредита из Зеланог плана подигао објекат за 250 товљеника у турнусу, За мој рад, од туре, остане ми чисто око седам милиона динара. Иначе, ово ми је трећи кредит. Да ли сам се покајао? Јок! Нисам се ни плашио кредита, сада градим шталу за 12 крава. Кад бих кућу правио онда ми се не би исплатило. Чим правим стају за стоку, ту је одмах продукција и имаш корист…

И ја товим јунад – каже Славиша Догањић

Од 1969 подгајио сам 1700 комада а угинућа није било. Нисам имао нарочитих услова за тов до сада. Подигао сам товилиште мањег капацитета, за 50 комада у турнусу, сам – син ради у Аранђеловцу , а и године су ту. Сад ми је лако па ћу мало да се окренем воћарству. У Љигу се гради фабрика кандираног воћа, треба сировину обезбедити.

Са 29 година колико ми је сада убрајам се у ред млађих удружених земљорадника који су остали верни пољопривреди- представља се Милета Ђукнић. Удружен сам, наравно. Да ли сам задовољан сарадњом? Јесам! Међутим ипак је то све ново, још сам на проби и ја и Задруга. Има као и у сваком послу ситних проблема. Поверење је ту, неспоразуме лако отклањамо.

Можда је вредноћу и радност Калањевчана најбоље окарактерисао, сада већ пензионер Божа Лукић, упадицом:

– У овом селу кафана никад није могла да се одржи, нема је ни данас.

Рецимо да су мештани Калањеваца струју у своје домове увели 1985. године, пут је прављен 1955 а асфалтиран 1977. године. Воде има готово на сваком кораку па је преко 70 домаћинстава увело воду у куће, ту су купатила, машине за прање рубља. Живи се безмало као у граду.

Месна заједница, партијаска организација, ООССО, Месна конференција ССРН – у Калањевцима су стварно организован фронт социјалистичких снага. Све акције се добро договарају, још боље спроводе.

Наша ООСК сада броји 27 чланова што је свакако мало за број становника у селу.- оцена је секретара Слободама Ђукнића.

– У Калањевцима постоји ООССО која броји 28 чланова – речи су секретара Милована Догањића.

Већи број омладинаца налази се на школовању у Београду, Ваљеву, Љигу, Аранђеловцу, где су и повезани у ООССО. Од акција је најважнија она из 1977. када смо, уз помоћ старијих другова, радном акцијом  асфалтирали 2,5 километара пута. У Дому културе велику салу користимо за игранке и приредбе, у малој сали лети ради диско клуб. Сваке године припремамо по неколико омладинаца за пријем  у СК, бавимо се питањима уређења животне средине, обележавања датума значајних за нашу историју.

Утисак је понет из Калањеваца да ће мештани овог села и даље марљивим радом и сложно као и до сада, градити боље сутра, себе ради и потомака својих.

21. март 1980. Калањевци

На заједничкој седници Савета месне заједнице и ђачких родитеља у Калањевцима је разматрана могућност адаптацеје школске зграде и уређење школског дворишта. Иницијативу је дао учитељ Љуба Срећковић а готово сви учесници седнице позитивно су се изјаснили да у границама својих могућности допринесу акцији како би школа лепо изгледала до 1982. године када пада 50. година школе. У финансирању треба да учествује Месна заједница, матична школа из Белановице и СИЗ за културу а очекује се и помоћ завичајаца и привреде Качера.

30. јануар 1981. Калањевци

Више пута је писано о изграђеним објектима у овом селу, као и њиховом опредељењу да у следећем петогодишњем плану заврше више објеката. То су потврдили и завођењем месног самодоприноса за генералну реконструкцију електричне мреже, асфалтирање свих главних саобраћајница кроз село и део средстава за поправку школе. Тако ће бити прикупљено 600. милиона динара. Да ће акција успети види се, јер су за дан прикупили средства за куповину камиона којим би се за пет година колико траје самодопринус уштедети на транспорту

 13. март 1981. Калањевци

У оквиру прославе 8. марта, Дана жена у Калањевцима је приређена веома успешна изложба предмета домаће радиности. Изложено је близу 150 разних предмета а највише везених и хекланих чаршава и миљеа. Такође је било и неколико дивно изграђених ћилима и торбица од домаће вуне. Изложбу је посетило више од 400 домаћица из Калањеваца и других оближњих села. Једнодушна је изјава да је изложба успела и да треба и даље неговати ову традицију и сваке године је организовати. Иницијатори за ову изложбу су учитељи Љуба и Лепосава Срећковић.

 

29. мај 1982. Калањевци

Шездесет жена из Калањеваца посетиле су меморијални комплекс на Кадињачи. Организатор овог излета била је Секција за друштвену активност жена из Калањеваца. Циљ је да се жене Калањеваца упознају са историјским споменицима и догађајима из ближе околине. Приликом тог излета посећен је и музеј револуције у Титовом Ужицу, а пријатно време проведено је и на Златибору, где су се жене посебно интересовале за изложене предмете домаће радиности.


21. август 1982. Белановица

Ових дана коначно је завршено асфалтирање регионалног пута Белановица-Драгољ. Овај пут повезује Белановицу са Аранђеловцем и Крагујевцом. Завршено је и асфалтирање главне улице у Белановици у дужини већој од 300 метара. Делом су урађени и тротоари, зашта су средства обезбедили грађани и радне организације а највећи део је добијен од СИЗ а за путну привреду.

11. септембар 1982 Калањевци

У оквиру уређења путева у Калањевцима, Месна заједница је набавила парни ваљак, каже председник Месне заједнице Милинко Колаковић. Према утврђеној динамици радова ове године ће поваљати један километар пута а до краја 1985. још 15 километара од чега ће половина бити пресвучена асфалтом. Сада се ради на реконструкцији и асфалтирању пута кроз засеок „Дебело брдо” у дужини 1.600 метара. Ваљак и раније камион, набављени су из средстава самодоприноса

 13. мај 1983. Белановица

У Месној заједници Белановице у току је више значајних акција: градња телефонске мреже кроз читаво насеље и регулација речице Белановице у дужини 500. метара. Средства су обезбеђена суфинансирањем грађана, СИЗ водопривреде и ПТТ Србије. Иначе у Белановици се врше припреме за градњу зелене пијаце и реконструкцију прилазних путева.

(Зелена пијаца, данас 2019. године је на мосту код поште а намирнице се продају са земље)

 27. мај 1983. Калањевци

Основна школа у Калањевцима прославила је 21. маја Дан школе и 50 година од почетка рада. Свечаност је била посвећена и јубилејима битака на Неретви и Сутјесци и Дану младости а ученици су извели богат културно-уметнички програм

24. јун 1983. Живковци

У Месној заједници Живковци одржана је проширена седница Савета месне заједнице где су учесници расправљали о комуналним активностима уз жељу да се одлучније крене у конкретне акције за интерес села а то се односи на изградњу путне мреже. Такође вођена је дебата о активности делегата и делегација. Закључено је да досадашње деловање није задовољавајуће  јер потребе села су далеко веће

 26. август 1983. Шутци

Мештани села Шутаца учинили су напор и уз помоћ СИЗ за путеве Општине, асфалтирали главни пут кроз село у дужини преко 2 километра. Овај пут повезује центар села са путем Љиг-Белановица. За реконструкцију овог пута уложено је више од 100 милиона динара углавно од месног самодоприноса грађана. Омладина је дала велики допринос у изградњи овог пута.

 13. април 1984. Белановица

Јаћимовић Живорад из Белановице, учесник НОБ-а, покретач је идеје да се крај пута Белановица – Аранђеловац на трећем километру изгради спомен чесма у знак сећања на пале борце овог краја у Првом и Другом  светском рату. Чесма је изграђена средствима 30 милиона динара а у акцији су се посебно истакли Драгутин и Мирослав Јаћимовић и Вељко Радовановић из Белановице. Сада се настоји да се уради паркинг стајалиште за возила и омогући путницима пријатан одмор.

27. јул 1984. Белановица

Пут Љиг – Белановица у дужини 17 километара спада у регионалне путеве и надлежност  је СУЗ за путеве. Овај пут је изграђен из средстава самодоприноса  грађана више месних заједница, па је затим, по неком критеријуму дат на управљање и одржавање СИЗ-у путне привреде региона, али је чињеница да нико о њему не води рачуна и да су улагања у њега симболична и недовољна. Отуда треба очекивати да ће и овај пут као и остали III реда доживети исту судбину да за неку годину буде непроходан.

17. август 1984. Калањевци

И мештани Калањеваца ове године учествују у акцији асфалтирања путева кроз село. Увођењем самодоприноса планирано је да у овој години буде асфалтиран пут од Белановице преко „Старажаре” до сеоске школе у дужини два километра, у који ће бити уложено 300 милиона динара а највећим делом из самодоприноса. Завршетком овог пута биће асфалтирани сви главни путеви и за засеоке у дужини од 13.километара. Зато је Месна заједница и набавила ваљак и камион како би се посао што пре привео крају.

 07. септембар 1984. Живковци

Попут својих суседа  из Калањеваца и грађани Живковаца су пуном паром прионули на комуналне акције па раде на три  фронта. Раде неколико заселачких путева, припремају реконструкцију школе и граде две трафостанице. Милан Лукић, председник Месне заједнице каже да ће за ове радове бити утрошено 5 милиона динара. Посебно се чине напори да се што лепше уреди школа на коју су сви поносни. У то ће бити уложени 100. милиона динара. Ово говори о једном добром јединству грађана да уреде своје село.

 28. септембар 1984. Калањевци

Прошлог петка, пут који повезује Калањевце са Белановицом градило је и 12 радника ООК ”Качер” из Белановице са директором Јованом Марковићем на челу јер је тај пут наопходан и за њихових 45 хектара земље у овом селу. Иначе су Калањевчани већ асфалтирали  седам километара до посладњих кућа у засеоцима Дебело брдо, Мурговац, Кремен а тренутно са преко Стражаре вежу се са Белановицом.

Има ово село око 220 домова и око 50-60 викендица. Уређена је школа, сија као нова. На Стражару је стигло и првих пет телефона и још ће ускоро три много више кад са суседима из Живковаца заврше телефонску централу. Трактора има 85, неколико комбајна и сило комбајна, много беле технике, купатила, кола. Земља није баш плодна па је сточарство главно привређивање: држе људи и по 10 крава а годишње произведу и до 40.000 литара млека.

Ове податке добијамо у дворишту Раденка Јоксимовића испред његове куће на спрат, где се спрема заједнички ручак за раднике доле на путу. Поред домаћина у разговору учествују Милинко Колаковић, председник Месне заједнице и њени највећи активисти Негослав М. Јоксимовић и Негослав Д. Јоксимовић, а ту је и старина Војислав Јовчић, рођен стоте године у јулу. А путеве граде месним смодоприносом до 1990. године. Кад се његов део у заселаку ради, плаћа унапред, одједном. Купљеним ваљком и камионом имају уштеде преко 100. милиона динара, које опет уграђују у нове путеве. А сви хоће да асфалтом повежу своје двориште са путем. Ваљак добијају бесплатно, плате само гориво. Тако је урадио и Светомир Колаковић 500 метара прикључног пута. Наравно и своје учешће даје СИЗ путне привреде Општине. Помаже и ООК „Качер”, лане су дали 20. милиона динара.

Милинко Колковић каже да на свим пословима село је сложно, а руководство Месне заједнице води рачуна да сви подједнако добију. Окупљени око Милинка у глас га хвале да како Милинка изабраше све лепо крете. Њега ће и на следећим изборима изабрати. Милинко се брани нудећи да млађи почну радити и узму у своје руке послове. Није се десило да се заказана седница Месне заједнице не одржи.

Са пута допире бука машина. Милијана Петровић и Драгана Гавриловић, раднице ООК ”Качер” са домаћицом завршавају ручак, а стиже и печено прасе од око 30 килограмчића- ручаће свих 40 који данас раде на путу.

Калањевчани хитају ка просторијама Месне заједнице где им долазе председници Скупштине општине, комитета СК, другови Власта и Лоле. Разговараће о завршетку путева и будућим акцијама у Калањевцима.

Децембар 1984. годинеДрагиш, а Божић, публициста “О једном учитељу” описује интересантан догађај:

 Драгослав Којић учитељ у Козељу један је од ретких кога сви у Качерском крају познају. „Мој отац и мајка имали су шесторо деце  и ја сам био намењен да учим за попа или учитеља а ја желео да учим за агронома, да узгајам пчеле и бостан. Очева је била најстарија. Као учитељ бићеш у сваком селу први човек, поготову ако село нама попа.. И заиста, у качерском Козељу где сам крајем новембра 1928. године дошао за учитеља, није било ни цркве ни попа али није било ни школе. Да им деца не би била „слепа код очију” Козељцу убеде мештанина Драгољуба Којића да у његовој кући од две собе направе учионицу. Драгољуб је са својим чељадима становао у подруму али је и примао плату као фамилија (школски послужитељ). Кад сам ја дошао, у школи је био само један астал и две столице. Деца су са собом, за себе, доносила од куће троношце.

Пошто се учитељ Којић није уклопио у почетак школске године (буџетске –април  а школске –септембар) то је прихватио предлог Средског начелства са Рудника и Дунавске бановине, да четири месеца ради на вересију. За тај период му исплатили месечно по 1.200 динара, уместо 900, колико је тада била учитељска плата. За тадашњу учитељску плату, могло се купити хиљаду кила пшенице или добру краву. – каже Којић.

У то време по Војводини су се градиле масовно школе те је Дунавска бановина била широке руке када је у питању био србијански крај. Захваљујући првенствено угледу учитеља Којића, Козељци су мобом изградили школу у којој деца  уче и данас. Учитељ је преко школе покренуо многе корисне акције: у селу је основана Кредитна задруга и Пољопривредна подружница. Сељацима су давани повољни кредити, по нижим ценама куповали су пољопривредна оруђа, алат, сортно семе…

 

Подигнут је школски воћњак, доведена вода у школу. За сеоске девојке почео је да ради кројачки течај који су држали мајстори фирме „Сингер”. Колико су тада шнајдерке биле на гласу најбоље се може видети по томе што су неке удаваче у сред низа дуката носиле и плочицу на којој је писало „Има шиваћу машину”. Занимљиво је и то да тадашња власт радикала није учитељу Којићу дозволила да организује аналфабетски течај, пошто је он био демократа, па су им та окупљања била трн у оку.

Учитељ Којић запамћен од Козељаца по добру, добио је премештај 1934. године у Штавицу где је остао равно 28. година до пензије.

15. новембар 1985. Живковци

На регионалном путу Љиг – Аранђеловац, на деоници Живковци преко Вагана, пре неколико дана, завршено је асфалтирање око 4,5 километара пута. Градњу је финансирао СИЗ за путеве. Житељи Живковаца морали су да чекају скоро пет година после урађене подлоге за овај пут.

 27. децембар 1985. Белановица

Житељи Белановице ће до краја године добити пословно стамбену зграду са 12 станова и пословним простором ТРО ”Рајац”. Средства од 7 милиона динара за финансирање градње удружили су ООК ”Качер”, РО „Белан”, Основна школа, РЈ “Србокоп” и СИЗ становања за три стана. Градитељ је ГРО “Стандард„ из Аранђеловца.

 10. октобар 1985. Белановица

У Месној заједници Белановице планирају да у наредном чеворогодишњем периоду поправе путеве, заврше водовод и канализацију, прошире амбуланта, трајно реше проблем зелене пијаце (Н.З. Ни до данас 2019. није ништа урађено). Месна заједница је обезбедила локацију за аутобуску станицу коју треба да гради „Југопревоз” из Чачка. (Ни један аутобус са ње није кренуо нити на њу стигао)

 23. децембар  1988. Белановица

Хотел “Качер” у Белановици од првог дана децембара је затворен за госте. Тако је одлучио Раднички савет БИП „Слобода” у Љигу у ком се налази и белановачки хотел. Разлог за затварање хотела је некономичност пословања. Дневни трошкови су износили 300.000 а реализација 100.000 динара. Због лошег пословања било је поремећених међуљудских односа а „Слобода” већ неколико година послује на ивици рентабилности. Сви радници хотела распоређени су у љишке организације „Слободе”.

Затварање хотела изазвало је незадовољство међу Белановчанима. По чаршији се прича да креатори општинске пореске политике нису имали много слуха за потребе хотела јер су приватницима у Белановици дозволили отварање 5-6 киоска и кафана. Порески аршин није применљиван једнако на све приватнике. Нису у питању само кафеџије.

 21. април 1989. Белановица

Трговинска организације „Рајац” ових дана је отворила модерну самопослугу у Белановици. Она је грађена из сопствених стредстава и савремено је опремљена. Продајни простор је 120 квадрата а обезбеђен је и пратећи магацински простор око 200 квадрата.Треба нагласити да је ово први друштвени објекат у овом месту у послератним годинама.

 18. август 1989. Белановица

Већ двадесетак дана надомак Белановице, од раних јутарњих сати до касно у ноћ зује машине над реком Качер. Ту се рађа будући бетонски мост. На оваквим мостовима од памтивека су стајали само балвани- греде које не би издржали  још годину – две. А сад , захваљујући изградњи пута од Лазаревца преко Брајковца и Белановице, ради спајања са Горњим Милановцем, са Ибарском магистралом, овај велелепни кост , који подиже „Мостоградња” из Београда средствима СИЗ за путеве , сваког дана расте и скреће пажњу мештана јер ће за који дан, стари дотрајали дрвени мост, заменити бетонски широк 6 а дугачак 10. метара.

 08. септембар 1989. Белановица

Већ неколико месеци грађани Белановице окупирани су проблемима  и бригама око снабдевања виталним животним потребама, пре свега водом за пиће, које нема довољно и поред изградње новог  поред постојећег старог водовода, затим хлебом- за којим се од раних јутарњих часова прави ред, и без обзира на скупоћу, често га нема после 7. сати. А излишно је говорити о снабдевању дневном штампом за коју се такође прави ред а није редак случај да она недељом не стигне. Затим ту је сијасет других проблема, улична расвета, закрчени тротоари амбалажом, а улица од бенизиске станице до новог моста пребукирана је брдима смећа, асфалтирање и просецање улица, одржавање живих ограда и друго.

Сви ти проблеми су се прошле недеље нашли на дневном реду Савета Месне заједнице и конференције СК. Дискусија је текла на изношењу проблема и тражењу решења за превазилажење истих. На моменте је било међусобног оптуживања и сумњичавости. Наводимо акценте из дискусије члана Савета Радоша Јовановића који каже:

Пре двадест година када сам се са породицом доселио у Белановицу да живим и радим ,Белановица је имала базен, развијен сеоски туризам, врло повољне аутобуске линије са Београдом, редовну снабдевеност дневном штампом, постојао је Дом културе, решена снабдевеност грађана свим намирницама, постојало је Комунално предузеће, било је воде, хлеба и много другог. А данас после две деценије, кад се очекивао бољи живот, од свега набројаног нема ништа

И заиста ситуација је врло тешка, а незадовољство грађана Белановице оправдано, али како рече први човек партије из Љига, Жика Милутиновић, председник ОКСКЈ који је заједно са Божидаром Павловићем, председником Скупштине општине и Павлом Петровићем секретаром Самоуправне интересне заједнице за привреду, присуствовао овом састанку, овај скуп не може решити нагомилане проблеме који угрожавају нормалан живот грађана, већ надлежни органи и комунисти који живе и раде у њима.

Посебно завређује и дискусија потпредседника Месне заједнице Слободана Радовановића који је говорио о врло оскудним срествима Месне заједнице, истичући да је за потребе ове Месне заједнице нужно изнаћи  средства за финансирања. Као пример навео је изграђено и неизграђено земљиште, које су запоселе радне организације „Србокоп”, „Белан”, Пољопривредна задруга, „ Електрон” и приватне занатлије, а комуналну таксу нико не плаћа.У питању је, како истиче, око 18 хектара земљишта, и сасвим пристојна средства која би се месечно или годишње убирала.

Председник конференције ООСК Михаило Даничић је након исцрпне дискусије предложио да се усвоје и закључци формулисани на предходној седници са представницима ДП заједнице и РО ”Комуналац” из Љига који гласе:

  • да Самоуправна интересна заједница за путеве и стамбено-комуналне послове општине Љиг започне и до половине октобра ове године заврши послове око просецања нових улица у насељу, те за потребе уличне расвете изврши замену прегорелих сијалица;

 

  • да комунална инспекција појача своју активност и предузме неопходне мере у циљу комуналне опремљености и хигијене у Белановици;

 

  • да РО ”Србокоп” сагледа праве потребе грађана за хлебом и обезбеди довољне количине, да се могу купити целог дана;

 

  • да РО ”Комуналац” из Љига одмах предузме даљу активност око докомплетирања водовода и најкасније до 10. септембра преузме водовод на коришћење и управљање. Такође се обавезује да постави хлоринатор на право место у циљу дистрибуције здраве воде за пиће. Такође ће ова радна организације извршити прикључење грађана са старог водовода на нови у улицу Стеве Сингера о чему ће се на врема обавестити грађани;

 

  • да се извршу заграђивање изворишта и изузимање земљишта до краја септембра на терет средстава ДПО заједнице;

 

  • у случају непоштовања ових закључака или одуговлачења рокова, надлежни органи Скупштине предложиће у интересу грађана Месне заједнице Белановица привремене мере за радне организације и органе који су дужни да нормализују насталу ситуацију око снабдевања грађана Беановице.

Такође је закључено да одговорност за насталу ситуацију у Белановици треба да понесу чланови СК и органи у радним организацијама, који су и најодговорнији да се стање нормализује.Истовремено закључак је да се преиспита одлука Скупштине општине о давању на коришћење грађевинског земљишта радним организацијама и малој привреди, у вези наплата комуналних такси.

10. мај 1979. Љиг

У уторак 29. априла, свечано је промовисан први број „Љишко – качерских новости”, оснивач је Скупштина општине Љиг и лист има информациони карактер. Излазиће један пут месечно у тиражу од 3.000 примерака. Лист ће бити бесплтан.

18. септембар 1979. Белановица

Поводом дана ослобођења Љига у Белановици је отворена нова аутобуска станица уз присуство Војислава Андрића, потпреседника Скупштине Србије и посланика Леве коалиције, Љубивоја Давидовића, посланика из Леве коалиције, Драгана Марковића, посланика СПС-а, Милана Обрадовића, директора РЕИК „Колубаре”. Говорио је Миодраг Старчевић, председник општине Љиг а станицу је отворио Бранислав Толћ, директор”Стреле” из Лазаревца. Вреданост станице је два милиона динара. Зграду нове станице освештали су свештеници белановачке цркве  и суседних парохија. КУД”Лука Спасојевић”из Љига  извео је пригодан програм.

 

(Станица никад није прорадила нити је до 2019. године дошао или отишао један аутобус. Касније је ту било Комунално предузећа из Белановице и затим је продата)

Драгиша Божић, хроничар из Мораваца пише октобра 1996 у ваљевској „Ревији Колубара”:

   Боље и Ваљево него Мионица и Лајковац.

 – Љиг не воли Ваљево као што њега не воли Белановица и као што ово троје не воле у Живковцима     

Када су старије житеље Љига и Качера упитали да ли би волели да Љиг као општина више не пипада Ваљеву, односно Колубарском округу, одмах би запитали:

Куку брате, зар опет ?

Али би им се одмах упитно озарило лице пуно наде да је све боље него Ваљево. И Горњи Милановац и Лазаревац, некима и Аранђеловац, поготово недосањани Бероград. Ваљеву за утеху: Љижани би једино горе поднели Мионицу и Лајковац. Док Ваљево сматрају за своју муку, ове две варошице би примили као увреду.

А зашто оно: „Зар опет ?”.Таман се грађани навикну и повију на једну страну а оно неко у Београду узме мапу и лењир  и за намножене паше почне кројити нове пашалуке. После области, региона, полурегиона и субрегиона дошли смо у „окружно стање”.

Да видимо сад зашто Љижани сад сматрају да им је припадништво Колубарском округу, тј. Ваљеву, пало као божија казна. Болна тачка је Ваљевска болница, како одавде зовемо Медицински центар Ваљево. Од 10 путника који неким од јутарњих аутобуса путују неки у Ваљево, најмање 9 иде у болницу (у куповину сврате ако се у опште врате живи) од тих 9 најмање 8, а начешће свих 9, кукају из гласа на болничку хигијену, пријем, прегледе, третман у опште. Ако неког задрже у болници код куће му већ капаришу попа. Уколико су, пак, укућани спремни да увек буду уз болесника, да га хране домаћом храном, пресвлаче, облаче, покривају, а малко и уз божију помоћ, деси се да не улете попу у кесу.

И ако сви знају да није баш све овако како се прича и како је овде написано, многи су из искуства спремни да ово не схвате као шалу већ као црни хумор. Пацијента ваљевске болнице, тврде љижани, може да „ воза” малтене ко год хоће, почев од оних у плавим мантилима. Залупе му, например, пред носом врата од „оне просторије” а у близини, као за инат, нигде врзине нити шумарка.

Шалтерка, например, врати пацијента – пензионера из Славковице, са уредним лекарским упутом, у Љиг да овери књижицу. Као да пензионер нема – само тај један  живиот – пензионерски и онај други небески. Медицинском центру у Ваљеву може за утеху да послужи то да ни другде није много боље.

Све остало припадништво Ваљеву Љижани не осећају нити им је то у опште важно. Колико им је само ово битно нека послужи гарантован тачан податак: Тамо сваки десети Љижанин и Качерац нема ама баш никакву везу и познанство у Ваљевској болници, а од 13.000 становника љишке општине, само њих 13 зна ко им је начелник округа.

А знају ли Љижани и Качерци куда би? Они болесни би најрадије у Београд, макар и у Горњи Милановац, за нужду и у Лазаревац. Они здравији би најрадије у Беч, Минхен, Штохолм, Цирих, Париз … Пошто то не могу, седну пред телевизор и то све имају на РТС-у.

Али, како год да Љиг не воли Ваљево, тако Белановица и села око ње не воле Љиг. Веле:

– Белановица је постала варошица читавих 20 година пре него ли Љиг.

– Кад је Белановица имала водовод, у Гукошу и Бабајићу (како се онда звао Љиг) орила се песма „Шкрипи ђерам”.

– Кад су се Белановчани купали у јавном купатилу, Љижани су квасили гаће у брани Радисављевића воденице

– Кад су дошли партизани и укинули општине, Љиг је био само МНО (Месни народни одбор) и припадао срезу Качерском са седиштем у Белановици. Како је испало да је сада Љиг општина а Белановица само Месна заједница?

Љижани веле да су на бољем положају (на Ибарској магистрали), а Белановчани одговарају да би магистрала прошла кроз Белановицу да њени партизани нису махом изгинули у рату, док су се љишки (а нарочито оближњи велишевачки) множили после рата.

Летос је на Белановчане бачена удица, штап је фирме „Нова демократија” који држи Дуле Михајловић, чекрк је марке „Покрет за Качер”, окреће га Јован Марковић, а мамац је„ Белановица као центар општине”. И ако се „у мутном риба лови”,  Белановчани се нису дали упецати. Цела ордија НД „пецароша” из Београда (скоро свих 30) дошло је у Белановицу на „пецање” али како рече један Качерац, „Сомова је било јако мало”.

На све ово ваљевско-љишко-белановачко „волење” мештани села Живковци (крајњег села љишке општине) поручују:

– Далеко вам лепа кућа! Носите се малко у Качер, низ Качер у Љиг, па у Колубару, а нас оставите да узводно отпливамо под Букуљу, у Аранђеловац. Пре се тамо стигне пешке но у Ваљево аутобусом!.

Знају ли кројачи пашалука за ову живковачку причу?

 

  1. октобар 2019 Белановица

Одборници Скупштине општине одлуком већине након трећег ребаланса буџета изгласали су да највише новца овим изменама, по пет милиона динара, намењено је за пројекат канализационе мреже у Белановици.

Изводи из “Љишко – качерских” новина

23. јуна 1997. године

У Белановици је представљен 23. јуна 1997. године ликовни израз Ненада Хубера, сликара пореклом из Новог сада, који последњих година живи и ради у засеоку Дрењина. Изложба под називом „ Даска ал не у глави..” је десето самостално представљање аутора који је имао 35 колективних изложби у земљи и иностранству.

На стогодишним даскама темперама и лаком приказане су иконе, пејзажи, мртва природа и животиње, а најчешће и најрађе коњи. Ову изложбу освештао је и белановачки парох. Приметно је било одушевљење посетилаца.Многи су долазили на изложбу у Белановицу по други пут (прва је била у Љигу) са жељом да понове утиске. Белановчани су стекли посебан утисак јер је ово прво културно дешавање за последње три године. Своје утиске је најбоље изразила Славица Миливојевић, управник градске библиотеке у Љигу речима да ће оваквих догађаја бити и у будуће.  (Р. Новаковић).

 28. септембар 1997. године  

Књига „Качер- предели и људи” професора Миодрага М. Јаћимовића говори о настајању 36 качерских насеља и три варошице: Љига, Рудника и Белановице, од момента када се први пут помињу и усторијским записима (најчешће турским).

Почетком овог века професор Милан Ракић, рођени Рудничанин, штампао је о качерској области антрополошку студију. То је била прва књига о овом крају, а на прагу новог века књига „Качер-предели и људи” на 220 страна детаљно обрађује порекло свих фамилија (око 1050), миграције становништва, географске карактеристике места и заселака качерског краја.
Рецензенти су проф. Душан Дукић, рођени Моравчанин и Милован Данојлић, књижевник.

 14. април 1997. године

Скупштина општине у сарадњи са Земљорадничком задругом „Качер” из Белановице, обезбедила је 10.000 бесплатних садница малине које ће делити заинтересованим грађанима, и они се могу обратити ЗЗ Качеру.

 05. септембар 1997. године под насловом  Козељци најактивнији пишу 

Грађани Месне заједнице Козељ од почетка године уложили су изузетне напоре и средства на изградњи локалних путева у селу. По речима Миодрага Ристивојевића одборника СО и председника МЗ, житељи Козеља, засеока Башкаловићи, финансирали су утовар око 400 м3 камена довезеног из каменолома Дрењина и 400 м3 шодера из реке Козељице. Утовар су платили 8.320 динара.

Општина је учествовала у финансирању обезбедивши 400 литара нафте. Мештани засеока Доброшевац довезли су 500 м3 камена и 250 м3 ризле за насипање локалног пута од Кућунове штале до Ковиљаче и утрошили 10.000. динара. Превоз материјала обезбедили су грађани Козеља и околних села а најактивнији су били Радован Јелић и Ненад Миловановић из Пољаница. Такође јављају, да су житељи Козеља, Калањеваца, Живковаца, Белановице и Пољаница извукли 1.300 м3 дробљеног камена на путеве у овим МЗ. Минирање у мајдану и утовар финансирала је општина Љиг а превоз материјала грађани наведених МЗ.

Октобар 1997.- Традиционална изложба крава у Белановици- „Сименталке за понос

Упркос лошем времену за изложбу крава због кише, и кризе сточарства, која није заобишла качерски крај, у Белановици, сеоски домаћини не само са су изложили изузетна грла сименталске расе, већ су још једном потврдили да је сточарство главна пољопривредна грана у овом делу наше општине.

У Качеру данас има око 2.000 квалитетних крава од којих је 500 у матичном запату. Земљорадничка задруга „Качер“ у Белановици годишње најчешће, у сарадњи са београдским „Имлеком“ откупи више од два милиона литара млека.

А да су краве у овом крају добро млечне могли су да се увере сви посетиоци изложбе. Крава Рајице Томића, изван конкуренције, била је најбоља на изложби, а крава Бранка Аџића, такође из Белановице, проглашена је за шампионку.

Организатор изложбе крава и јуница сименталске расе је ЗЗ „Качер“. а покровитељ: Републичко министарство за пољопривреду, Скупштина општине Љиг, „Качер-кооп“- Белановица и ПКБ „Имлек“-Београд.

Сточарство и даље остаје главна делатност белановачких сељака и поред тога што ЗЗ „Качер“ ових дана у производњу свиња улаже милион динара сопствених средстава.

Сточарство је овде традиција, а крава је увек била сигуран извор прихода.

 05. април 1998. године  пишу о  Пољаницама:

У претходних 11 месеци власти у Пољаницама су вредно радили. Драган Радовановић, одборник и Рајко Ломић, председник месне заједнице, заједно са мештанима, у прошлој години, пресули су и проширили локалне путеве у дужини од 5. километара. Прокопани су и канали  поред насутих путева и постављене цеви за пропусте.

Амбиције и планови мештана Пољаница у 1998. години су још већи. Поред реконструкције дома и отварања Клуба за младе у плану је изградња фудбалског игралишта, што је и приоритетан задатак за ову годину. Треба очекивати и реконструкцију нисконапонске  мреже и постављање бетонских стубова, а одборник Драган Радовановић је наговестио и изградњу капеле на сеоском гробљу, уз напомену  да су мештани заједничком  акцијом искрчили и очистили гробље.

Рајко Ломић, председник месне заједнице, посебно истиче велике заслуге општине Љиг и изванредну сарадњу са функционерима, пре свега г- дином Миодрагом Старчевићем и г-дином Љубивојем Вујићем, верујући да ће и у овој години та сарадња бити успешна за добро свих Пољанчана.

Јун 1998. године „Љишко качерске новине „ износе   Програм развоја месне заједнице Белановице:

Белановица поред градског дела има и три засеока чије становништво се бави пољоприведом, такође десетак околних села гравитирају ка Белановици. Зато је Савет МЗ на састанку донео четворогодишњи програм активности:

Оспособљавање и одржавање путних праваца:

Љиг- Белановица- Аранђеловац, преко Живковаца и уз Качер
Белановица – Горњи Милановац, преко Трудеља
Белановица – Лазаревац, преко Шутаца

Реконструкција електричне мреже у градском насељу и засеоцима
Комунални проблеми у насељу:

Водовод и канализација
одржавање чистоће
сређивање гробља (прилаз, проширење, одржавање)
одржавање и коришћење летњег базена

Школство

Текући проблеми и сређивање старе школе као историјског споменика,
преуређење и обнављање како би се могли организовати културни садржаји и књижевне вечари, драмски програми, ликовне изложбе

Здравство

Омогућивање грађанима коришћење медицинских и здравствених услуга

Спорт

Обезбеђивање материјалних и других услова зафункионисање фудбалсог клуба „Качер“

Радио и ТВ

Побољшавање сигнала проширењем реетитора

Ловство

Обезбеђивање просторија за потребе Ловачког друштва

Пензионери

Обезбеђивање просторије за отварање пензонерског клуба.

  16.11.2018-Драгољ-Асфалтирање некатегорисаног пута у селу Драгољ, деонице од засеока Широковац ка засеоку Дудинац почело је 9 октобра.
Дужина пута која се ради је 1.180 метара, вредност радова је 5 милиона и 486 хиљада динара, од чега је општина Горњи Милановац определила око 4, а мештани финансирали са милион И петстотина хиљада динара.

Асфалтирање овог путног правца од великог је значаја за мештане Драгоља јер се на овај начин, осим са Горњим Милановцем село повезује са Аранђеловцем и Белановицом.

Радови на путној мрежи у Драгољу настављени су данас асфалтирањем пута ка домаћинству Ћосића у дужини од 155 метара за шта су општина и грађани определили 713 хиљада динара у односу три према један.

Општина Горњи Милановац велика средства улаже у развој инфраструктуре. Само овде године, издвојено је преко 400 милиона динара за асфалтирање локалних и некатегорисаних путева, а тај тренд ће се наставити и у будућности, с тенденцијом перманентног повећања улагања.

ИЗВОР: Глас западне Србије

 

Из грађе Међуопштинског историјског архива Чачак:

Часопис „Изворник“ бр.31/2015

ПОЛИЦИЈСКИ ИЗВЕШТАЈИ НАЧЕЛСТВА ОКРУГА РУДНИЧКОГ ЗА 1850. ГОДИНУ

По жељи кнеза Милоша, а „ради успомене војводе Милана“, кнежевог брата по мајци, Деспотовица је 1859. године променила име у Горњи Милановац.2 Ова варош је све до 1922. године, када су окрузи укинути а земља подељена на области, била центар Рудничког округа, у чијем се саставу налазио Качерски, Моравски (од 1885. Љубићки) и Црногорски (од 1884. Таковски) срез

Брусница, 30. јуна 1850.
Начелство Округа рудничког Попечитељству унутрашњих дела
Месечни извештај о раду за јун 1850.
Високославному Попечитељству внутрењи дела
Началничества Окружија рудничког месечно известије

Поводом добивени петнајестодневни известија од срезскиј началника, Началничество Окружија рудничког своје месечно известије, као што ниже изложено стои, високославном Попечитељству внутрењи дела у покорности подноси.

  1. Народ Окружија овог сада се понајвише са копањем свои кукуруза, а по гди кои и са косидбом ливада занима…..

……12. Погода је времена у првој половини овог м[есе]ца добро проведена, а у последњој је и то: А) По известију писара Среза качерског од 28. тек.[ућег] м.[есеца] No 577, 18. ис.[тог] м.[есеца] велики је ветар дувао тако, да је многу гору и шљиве људма поломио и пообаљивао; исто тако, овог дана пао је град у селу Смрдљиковцу, Живковцима, Калањевцима, Ивановцима, Бољковцима, Ручићима, Лалинцима, Давидовици, Мутњу, Церови, Накучанима, Кривој Реци, Заграђи и Руднику….

  1. јунија [1]850. год.[ине] и помоћника, началник Среза У Брусници качерског,

поручик, Мијаило В. Блазнавац

(Према Шематизму Кнежевине Србије 1839-1851, Блазнавац се на месту начелника Среза качерског налазио од 12. септембра до 21. децембра 1842. године, када га је заменио Мијаило Вукосављевић, који се на овом положају налазио и 1850. године)

 

Горњи Милановац 10. октобар 1881.

Сима Б. Мијаиловић, начелник Округа рудничког
Алимпију Богићу,
секретару Министарства унутрашњих дела,

Списак полицајних чиновника у Округу рудничком кои заслужују да буду унапређени:

  1. Милош Кузмановић, начелник Среза качерског, да му се даде класа.
  2. Паун Ружић, писар Начелства овог, за писара среског.
  3. Јован Б. Мијаиловић, практикант овог Начелства, за писара Начелства.
  4. Владимир Радуловић,практикант ово Начелства, за писара Начелства.

5.Иван Милосављевић, практикант ово Начелства, за писара Среза црногорског. 6. Ђорђе Терзић, практикант ово Начелства за писара Среза моравског.

Остали практиканти и начелства и срески заслужују да им се плата повиси. 10. октомбра 881. год[ине].

У Гор[њем] Милановцу.                                      Начелник Окр[уга] рудничког,

Сим[а] Б. Мијаиловић.

 

Калањевци 6. фебруар 1883.

Учитељ школе шутачке Витомир Ј. Николић,

Милутину Гарашанину, министру унутрашњих дела

Господину министру унутрашњих послова.

У интересу среће и напретка ове земље и као сину овог отачества, на срцу ми лежи само благо овог народа, зато најпонизније молим да ми г[осподин] министар дозволи што ћу следеће казати.

Наши чиновници са Рудника М. Кузмановић33 капетан, и г[осподин] Тома писар,34 као вршиоци закона, често су овама у овом нашем месту и увек нешто шурују са кметом преседником овд[ашњим], са попом Вићентијем и осталим њиним јединомишљеницима. Тако сам од скора сазнао да они говоре: „кои не исповеда либерална начела, не може кмет бити“. На основу њиног предњачења ова се начела овамо јако шире, па су по нас кои исповедамо напредна начела још и опасни.

Из уста једнога од ове господе са Рудника чуо сам да рече: „Данашња влада, министри Гарашанин, Пироћанац, Новаковић и остали заједно су са 33 Милош Кузмановић, начелник 3. класе Среза качерског. 34 Тома Васић, писар 2. класе Среза качерског. Радомир Ј. Поповић 71 пок[ојним] Јевремом Марковићем35 шуровали, па Јевремова жена пуца данас на краља,36 а они седе на министарским столицама. Њих би требало поапсити, пре него ону жену, јер су они сви из Чумића37 школе.“

Нека изволи г[осподин] министар видети како г[осподин] Кузмановић38 и његов писар г[осподин] Тома39 сеју раздор у народу и подстичу људе на незадовољство, а то је задатак и г[осподину] Вићентију Матијевићу овд[ашњем] свештенику и председнику овд[ашњем].

Не сматрам себе за тужиоца, нити тражим као да би ме г[осподин] министар за ово чим наградио, већ просто достављам. А ако би нужно сазнати било о мом карактеру, то би г[осподин] Вељко Јаковљевић посланик, казати могао.

С највећим поштовањем, Витомир Ј. Николић, учитељ школе шутачке, Окр[уг] руднички, Ср[ез] качерски.

  1. фебруара 1883. год[ине], у Калањевцима.

 

Брусница, 29. април 1849.

У следству добивени од надлежни срезскиј началника 7модневниј известија, Началничество окр[ужија] рудничког високославном Попечителству внутрениј дела настоећег содржанија 15тодневно известије у покорности подноси.

  1. У овом се окружију народ са сејањем пролећни усева, а понајвише кукуруза и јечмова, чрез ово време занимао.
  2. Изузимајући лоповлука, крађа се је у срезу качерском 9. ов[ог] м[есеца] догодила. Украдено је Сими Павловићу из Шутаца ноћу из вајата једне чакшире нове од плаветне чоје, један шал пиргаст на бело од црвеног памука, један гуњ кратки с рукавима крџалинским и с доста гајтана нашаран, два ћилима нова, једна торба шарена од вуне, једне канице и једна чаша, једна котарица са 47 кокошињи јаја, 3 оке сира и кајмака, и 1 убрадач женскиј, но овој се крађи до данас у траг ући није могло, сиреч: кои је такову произвео…..

Привр[емениј] началник окр[ужија]
У Брусници руднич[ког]
Милија Илић

 

Брусница, 30. септембар1849.

Получившиј Началничество ово од подчињени му полицајниј власти, седмодневна известија, за дужност себи почитује 15[дне]вно известије високославном Попечитељству внутрениј дела
учтиво поднети.

  1. Народ се је окр[ужија] овог чрез прошли 15 дана са брањем шљива и кукуруза занимао.
    2. Крађа се је по известију началника среза качерског от 28. и[стог] м[есеца] Nо 891 Николи Миловићу из Пољанице ноћу између 13. и 14. ис[тог] м[есеца] незнано киме из 100 гроша у разним монетама старинскиј пара, на коњги женској, бивши, једне тканице шарене, једно јелече од црвене чоје с гајтаном свиленим и једне рукавице у којој је 6 ком[ада] фишека са оловом било, догодила, и којој се крађи јошт у траг ушло није.
    3. Чрезвичајна смрт или убијство чрез наведено време догодила се није.
    4. Пожар се исто тако за наведено време није пригодио.
    …………
    Привр[емениј] началник окр[ужија]
    Проко А. Пауновић

“Изборник” бр 28

Горан Давидовић, историчар – виши архивист Међуопштинског историјског архива Чачак, пише:

  1. јула 1945. године
    Чaчak

СРЕЗ КАЧЕРСКИ

  1. јуна Драгослав Петрић из села Г. Бањана у напитом стању је псовао чланове Месног одбора у Д. Бањанима, а када је милиција истога опоменула да то не чини он је почео викати: „Живео краљ! Тако се мени хоће“ и томе слично. По овоме случају предузето је извиђање да се именовани казни.
  2. јуна т.г. у селу Калањевцима за време сахране погинулог друга Светолика Ђукнића из Калањеваца, који је погинуо у борби за слободу на фронту, рекао је Милорад Јовчић из села Калањеваца, да су за све ово криви Руси и да су они некултурни, а Драгослав Јоксимовић је на тој сахрани казао да је за ово крив Тито, јер он има намеру да уништи што већи број Срба; он је – каже – отерао ову децу да их кољу Хрвати. Том приликом Јоксимовић је рекао да је и он био војник и ратник и да никада није било горе него данас.
  3. јуна у селу Босути, у забрану Стевана Богдановића, нађен је један радио-апарат, америчке марке, који је вероватно бачен на земљу падобраном.
  4. ов.м. око подне отишао је од своје куће Живан Живановић из села Драгоља. Именовани је сутрадан нађен мртав у близини Белановице, а убијен је на путу између Белановице и Шатрње. Леш је нађен у кукурузу. Убијен је из три пушчана метка. Убијени Живановић је био члан сеоске милиције и члан Месног одбора у Драгољу.13
    (13 Будући да није убачен у списак жртава припадника НОБ-а и ЖФТ, претпоставља се да је убијен од нових власти, иако је био припадник милиције и члан МНО. Као доказ за то наводимо да је убачен у тзв. Упитнике о погинулим и умрлим непријатељима НОП-а које је радила борачка организација (МИАЧ, Упитник о погинулим и умрлим непријатељима НОП-а за село Драгољ, податке дали Раденко Јовановић и Момчило Јосиповић).

Ноћу између 18. и 19. јуна, око 22 часа, дошла су три наоружана бандита кући Жике Петрића, претседника Месног одбора у Јарменцу, те су од истога одузели једну стројницу, којом је Петрић био наоружан. Претходно су га питали је ли он претседник комунистички, на шта им је овај одговорио да је он претседник одбора у селу, а не комуниста, те му одметници нису ништа урадили, већ претили да ће му судити краљ Петар.

Ноћу између 23. и 24. јуна т.г. погинуо је Радиша Дмитровић из села Шилопаја од стране непознатих наоружаних лица.14

(14 За овај случај оновремена званична историографија је навела да је Дмитровић (Ивана) Радисав, рођен 1901. у Шилопају, сарадник НОП-а, заклан од непознатих лица у Шилопају 24. јуна 1945. (Чачански крај у НОБ. Пали борци и жртве, 281).

  1. јуна т.г. изјутра пронађени су у једном потоку села Калањеваца лешеви Сретена Дражића и Бранислава Војиновића, оба из истог села. Побијени су из пушака. Убице су до сада непознате. Истрага се води.

У истом времену Милован Ђукнић из села Калањевца одметнуо се у шуму.

 

  1. августа 1945. године

ОКРУЖНИ НАРОДНО-ОСЛОБОДИЛАЧКИ ОДБОР

ПРЕТСЕДНИШТВУ ОКРУЖНОГ НАРОДНОГ ОДБОРА Ч А Ч А К
По постојећем наређењу, Одељења унутрашњих послова О.Н.О. Чачак,
подноси свој месечни извештај о приликама у Округу за протекли месец јули

Одељење унутрашњих послова
Бр. 1428
5. августа 1945. године
Чачак

СРЕЗ КАЧЕРСКИ:

  1. – На дан 30. јуна т.г. одметнуо се од власти Милован Ђукнић из села Калањеваца стар 25 година. Био је војни обвезник и као такав пуштен на боловање. Бојећи се да не буде стрељан јер је за време окупације био у српској пограничној стражи. Милован је жењен, има двоје деце, није познато којој се сада непријатељској групи придружио. Има 13 хектара земље коју држи његов отац. Не зна се да ли је извршио какво кривично дело.
  2. – У току пр. м. дошао је из заробљеништва Милош Момчила Несторовић из села Штавице. Води се у списку одметника на редни број 787-810.
  3. – На дан 5. пр. м.[јул] дошли су својим кућама из четничког логора у Шапцу Живомир Момира Матића из села Трудеља који се води у списку одметника број 805-820; Добросав С. Богдановић из Босуте који се води у списку одметника на редни број 615-668; Добривоје Драгомира Прокоповића који се води у списку одметника бр. 790-800; Савко Андрије Томић из Шутаца, води се у списку одметника од броја 790-810; Милутин Алексе Даниловић из Заграђа води се у списку одметника бр. 705-715; Драган Драгутина Адамовића из Рожинаца води се у списку одметника од 700-720. У месецу јуну т.г. умро је у болници у Теслићу Милинко Р. Перкић из Босуте који се води у списку одметника бр. 645-660; дошао је кући и Будимир Стевана Плесконић из села Живковца који се води у списку од броја 690-710.
  4. – На дан 27. јуна т.г. одметнуо се од власти Милорад Ломић из Драгоља стар 38 година. Побегао је зато јер су код његове куће нађена нека сумњива лица.
  5. – На дан 10. пр. м.[јул] око 10 часова пре подне у селу Козељу били су 5 бандита.60 Народна милиција [из села Пољанаца] је известила органе ОЗН-е у Белановици. Овом приликом изишли су на лице места поред органа милиције и органи ОЗН-е. Када су органи ОЗН-е дошли на терен затекли су милиционаре, али не знајући да су то милиционари, органи ОЗН-е отворили су ватру на ове и том приликом ранили су три милиционара од којих је један милиционар подлегао ранама. Бандити су искористили ову почетну пометњу и побегли.
  6. – Ноћу између 20. и 21. јула у селу Јарменовцу појавило се 6 бандита који су били наоружани аутоматима и пушкама. Напали су патролу код цркве и после краће борбе, бандити су се повукли у правцу Рудничке шуме, жртава није било.
  7. – На дан 11. пр. м. [јул] у селу Манојловцу Милорад Ристић члан Среског УСАОС-а ранио је из револвера Јелицу Сретеновић која је после извршене операције умрла.61

(61 „Догађај се десио на тај начин, што је, именовани Милорад Ристић, загледао око револвера, који му је претходно био пао са столице на патос. Приликом тог загледања и чаркања, да се није што покварио, револвер је окинуо и тешко повредио Јелицу. Повређена је пренета у болницу у Тополу, односно Крагујевац, где је по извршеној операцији умрла.“ ( Бр. 1261 и Пов.бр. 10/45).

  1. – На дан 30. пр. м. [јул] милиција је ухватила у селу Живковцу два војна бегунца који су предати ОЗН-и.

Начелник Одељења
унутрашњих послова,
Мил. Достанић, с.р.

 

  1. септембар 1945. Године

ОКРУЖНИ НАРОДНО-ОСЛОБОДИЧАКИ ОДБОР
Одељење унутрашњих послова
Пов. Бр. 10
4-IX-1945. год.
ЧАЧАК
МИНИСТАРСТВУ УНУТРАШЊИХ ПОСЛОВА СРБИЈЕ
ОДЕЉЕЊЕ НАРОДНЕ ОДБРАНЕ -Б Е О Г Р А Д
Шаље се Министарству извештај о догађајима који су се одиграли на територији округа чачанског у месецу августу 1945. године

СРЕЗ КАЧЕРСКИ

  1. – Из четничког логора у Шапцу предати су ОЗНИ следећи четници: Милан Даничић, из Штавице – води се у списку на ред. бр. око 787; Милан Недељковић, поручник из с. Моравци води се у сп. бр. око 732; Малиша Буквић, из Заграђа, води се у списку на ред. бр. око 823; Милун Боровић из Чачка води се по списку одметника бр. око 156; Драгослав Ђоковић из Грабовице, који се води под ред. бр. око 466; Гојко и Милан Даничићи, из Штавице, који се воде у списку одметника на ред. бр. око 787 и 790; Милинко Радована Николића из Штавице, који се води на ред. бр. око 800; Јанко Шарбановић такође ухваћен је и одмах је предат ОЗНИ – не зна се одакле је а не води се у списку одметника. Именовани је одметник. У овом срезу у току прошлог месеца пријавило се власти 11 војних бегунаца.
  2. – Ноћу између 18. и 19. пр.м., два непозната наоружана лица дошла су кући Душана Башкаловића у с. Козељ, извршила су претрес куће Башкаловића, у циљу проналаска оружја и кад нису ништа у кући нашли повели су Душана од куће око 50 м., па су га пустили припретивши му, да о томе ником ништа не прича. Ова непозната лица била су наоружана пушкама, верује се да су били четници Д.М. групе коју предводи „Ћоса“.
  3. – Ноћу између 19. и 20. пр.м., дошао је непознат наоружан човек у кућу Станимира Радовановића и питао га за пут у Д. Бранетиће – рекао му је да је четник.
  4. – 22. пр.м., између 8 и 9 ч. увече убијен је у с. Моравцима Бранислав Радовановић члан месног НО истог села. Убиство је извршено на тај начин, што су бандити означене вечери чекали у заседи. На ту заседу су наишли Бранислав Радовановић са двојицом другова, тада су их бандити похватали, Радовановића тукли пушком по глави, па га после и убили. Осталој двојици бандити су као и Радовановићу отели пушке па их после тукли, један од ове двојице добио је повреде теже природе. Међу овим бандитима упознат је Спасоје Јеринић из Шутаца88 и Величко Поповић из Липља. О овоме поднет је извештај Министарству 28. пр.м. под бр. 1674.
  5. – Ноћу између 24. и 25. пр.м., у с. Трудељу, наишла је једна група бандита која је била наоружана већином аутоматским оружјем а мањи број пушака, па су дошли кући Живорада Симеуновића и истога са собом одвели до куће Радојка Видојевића у истоме селу. Радојку Видојевићу бандити су узели државну пушку па су одатле кренули у правцу Рудника. У путу их је приметила војска Народне одбране која се на терену бавила и извиђала, па је на бандите отворила ватру, од које су се бандити разбегли. Живорад Симеуновић је искористио ову забуну и побегао својој кући. Исте ноћи око 1 час после пола ноћи иста група бандита, 15 на броју, појавила се у селу Војковцу и дошли кући Драгослава Матића претс. месног одбора истога села. Лупали су му на врата, говорећи да су они војници народне одбране са Рудника. Матић им је отворио врата, тада су бандити упали у кућу, истукли претседника Матића и његову жену. Потом су извршили претрес куће, пронашли једну државну и једну ловачку пушку које су узели. Од Матића су тражили да им преда печате месног НО, он им је одговорио, да су печати код секретара. Бандити су са пушкама напустили кућу Матића и пред одлазак казали му, да противу њега постоји 7 тужби од грађана. Одатле су бандити отишли кући Сретена Мијаиловића омладинца из села Војковца; њега су бандити тукли, нанели му теже повреде тела и запретили му, да не сме радити са омладином. Одатле су бандити отишли кући Александра Гавриловића секретара месног НО у Војковцу. Њега нису нашли код куће, али су му претресли кућу и узели један радио апарат, један грамофон и запретили његовој мајци и исталим укућанима, да о овоме не смеју никог извештавати за три дана у противном да ће сви бити стрељани. О овим догађајима поднет је извештај Министарству 30. пр. м. под бр. 1753.
  6. – На дан 26. пр. м., био је сазват збор грађана у с. Д. Бањанима, ради жигосања оних лица, која не требају да се унесу у бирачки списак. На том збору Милић Павловић из истог села, рекао је за себе да нема право гласа, затим је рекао да немају право гласа ни чланови месног НО. Чланови месног НО, нашли су се тиме увређени и тражили објашњење, па су увидели да је овако Павловић рекао по наговору реакционарних лица, хтевши тиме, да буни народ на збору. На томе збору Павловић је рако да ће доћи крај и да њима не требају Швабе на управи, псујући им мајку; рекао је још да у Трсту има четника ко плеве и да ће они ускоро овамо доћи. Павловић је узет на одговор.

Начелник одељења
унутрашњих послова
Мил. Достанић, с.р.

 

  1. септембра 1945. године

МИНИСТАРСТВУ УНУТРАШЊИХ ПОСЛОВА СРБИЈЕ
Одељење народне милиције
– Б Е О Г Р А Д –
У вези расписа Министарства Пов. бр. 1664 од 7. септембра т.г. шаље се извештај за прву половину месеца октобра т.г.

а) ЧЕТНИЦИ И ДРУГИ РЕАКЦИОНАРНИ ЕЛЕМЕНТИ:

1/ убијени: Михаило Радојичић из Живковаца, Здравко Дољањић из Калањевца, Драгиша Стојановић из Шутаца (Сп.бр. 782), Лаза Ковачина из Лике.

2/ ухваћени: Мирослав Јовановић из Брђана,101 Тома Кићановић из Брђана,102 Момчило Јовановић из Брђана,103 Гојко Дамјановић ,……

…. д) РАСПОЛОЖЕЊЕ НАРОДА: 1/ Општа слика расположења: услед тешких економских прилика, расположење народа није на завидној висини. Напомиње се, да овако расположење није дошло, као утицај, реакције, или томе што слично, већ једино тешке економске прилике у којима се народ налази. 2/ поједини карактеристични случајеви: -…….

…ж) РАЗНО:

СРЕЗ КАЧЕРСКИ:

Ноћу између 3. и 4. о.м. бандити су упали у кућу Милоша Радојевића из Рудника. Њега су ухватили и повели да им покаже кућу Саве Милићевића. Пошто се Милош противио, један га је бандит ударао по глави машин-гевером, а Милош га је ухватио за врат и оборио на земљу, други бандити су на њега и потрчали, у томе је Милош успео да се од њих одвоји и побегне. Бандита је било свега двојица и отишли су у непознатом правцу.

Ноћу између 6. и 7. о.м. Радиша Марковић бандит, упао је у кућу Милића Марковића, у којој је било прело. Тада је Радиша викнуо „напоље, ко је вас овде звао“. Тражио је Животу Сретеновића, скретничара пруге из Д. Бањана. Сретеновић је успео да побегне а бандит је отишао у непознатом правцу

Ноћу између 19. и 20. о.м. дошли су четници у с. Штавице, од којих су двојица улазили у кућу Светозара Ђоковића.

Других података о овом случају немамо.

а. Качерски срез – гласало је 65%. Од 300 преставника један није гласао. Учешће бирача доста добро. Изабран је Станко Лазаревић, претседник Среског народног суда.

Шеф отсека – капетан
Остоја Ковачевић, с.р.

Остале вести из Месних заједница

Драгиша Божић описује белановачког фотографа Милана Мирића који је у својој архиви био сведок свих важних догађаја у Белановици и околини. Штета што је та његова архива уништена:

 

ПИСАЛИ СУ И ПРИЧАЛИ

Радмила Ћирић, књижевница у “Записима из родног краја” описује свој доживљај из Белановице:

Миодраг Јаћимовић у књизи Ракетирано пролеће наводи низ разговора вођених пред „Јулином кафаном“ у доколици чекајући аутобус да нам донесе возач новине:

Петар долази редовно из села, подалека, да би купио новине, прочита их, попије кафу, прошврља по варошици  и трактором или пешице се врати, зависно какав је дан. Зна одлично прилике у Шутцима и Калањевцима. А зна и оне догађаје од пр пола векачији је сведок био. Прича о четовођи Јеринићу  и његовој погибији после рата. Дуго је вијао и није се дао, док га нису савладали из заседе. Вели да га је јурио и скојевац Мића, а Јеринић му је чак и викао да се окане. Мића није хтео и Јеринић га је  само у ноге гађао да се окане.“

„Милан, када је са нама, чудно ослушкује нове слободне гласове. Имао је и има званчну политику и од ње никад није хтео да одступи. Као да се ништа не мења. Њему одговара статускво. Никако му није јасно да се власт може оговарати, па чак и нападати. А помен ђенералу Дражи сваке године 17 јула у цркви у варошицисматра страшним злочином. Љут је, пре свега, на Крушку и Башкала што то приређују. Мени не каже, као исписнику, ништа. Али му је лакше што само десетак лјуди из варошице и окојлине дође на парастос, а остали су, њих је већина, туристи и викендаши.“

„ Некад се задржимо, по лепом времену, и до подне.  Зависно ко остане. Па настану приче о другим варошанима. Често пролази поред Јулине кафане Јовча. А за сваког има прича. О њему приповеда Душан, о једном истинитом догађају, давном. Кад је био момак. А био се замерио Ђорђу, свом комшији. А кад је тражио девојку за женидбу, оде у село Прогоревце. Тамо се видео са будућом младом. И доиста се договорили пошто су се јено другом свидели. Али једног дана дође у варошицу младин отац и случајно налети на Ђорђа. Да би се осветио Јовчи, почне да прича о њему. Те добар је, радан, нема му замерке. Тачан је. Има своју реч. Цене га људи, Што види може да направи. Има и лепу кућу. Али..
– Шта али…? рећи ће будући таст.
– Ма има једну ману, али то није ништа важно.
Будући таст упоран:
– Коју ману ! Шта је то?
– Није важно. Свало од нас има по неку ману, – рећи ће Ђорђе.
– Па кажи коју ману, побогу Ђорђе.
– Ма има обичај да се једно недељно свуче го и прошета кроз најдужу улицу у варошици. Па се врати кући и обуче се. Као да се ништа није догодило. А ми смо, иначе, на то навикли и никад не обраћамо пађњу на голог Јовчу. Није то ништа, пријатељу.
Несуђен таст се зграну и раскиде веридбу.
Сви се, по ко зна који пут, смеју. Још једном, као да осећа да се о њему прича, Јовча прође поред кафане и окреће се према гостима.“

„Не тако често стигне аутобус у 10 сати и возач не донесе никакве новине. Сви се поређамо око аутобуса, а оно ништа. Некад возач и осионо вели да нема никаквих новина. Сви се смраче, псују, и враћају се пред Јулину кафану да се посаветују како да дођу до ма каквих новина. Они старији понављају причу да су новине редовно долазиле до пр неку годину. И пр Другог светског рата догонио их је свако пре подне из Љига кочијаш Љубивоје С. Благојевић. Знало се коме доноси: Милићу Пићари, учитељу Илићу, Јовану ћерамиџији, Арсенију Ломићу, Влаји Колаковићу, Васи Ломићу, трговцу Плесконјићу, Миши учитељу, Светолику трговцу. И још некима. Некима „Политику“, другима „Време“ или „Правду“, како је ко био плитички обојен. Љубивоје је зна тачно коме шта коме доноси. Није хтео ни част да узме. Говорио је да има државну плату од 1100 динара, да је он државни чиновник који вози државна кола за плату. А стизао је тачно у минут. Била киша или сунце. У десет сату, као и сада. И за врема немачке окупације доносио је неколико бројева „Новог времена“. Редовно и сигурно. Више сигурности нема. један дан има новина, другог их нема, па кад не дођу преко возача аутобуса, телефонирамо неком ко треба да дође у варошицу да понесе неколико бројева. Љубивоја одавно нема, нема ни гаранције за штампу. Ако се претплатите, па преко поште добијате новине, може вам се десити да не добијете истог дана, а суботом и недељом никад штампа не долази“

Драгиша Божић бележи и један разговор са Драгованом Богдановићем обављен 2005. године где Драгомир прича:

“Примљен сам у партију, без кандидатског стажа, 20.2.1945. године. После три дана зове ме Јелић у ОЗНУ. Куцам на врата, тишина, опет куцам, опет тишина. Решим да уђам. Јелић седи , не погледа ме као да нисам ушао. Отвори фијоку, гледа тако пет – шест минута. Онда извади неки папир и каже

„Потпиши“ – и даде ми и оловку. Узмем папир. Видим ја шта пише а он дрско:

„ Шта читаш, потпиши !“

Видим ја све против Ђорђа Јефтића. Уствари, као моје писмо, боље рећи оптужница, да је Ђорђе народни непријатељ, да је био против комуниста и све тако… Био сам изненађен и уплашен, окупао сам се у зноју; нисам знао да човек може да се просто окупа у зноју. Скупим храброст и кажем да то не могу да потпишем. Хтедох још нешто да кажем  а он ће

„ Јебо те онај ко те примио у партију …и још нешто; Ако неком кажеш за ово награбусио си, знај сигурно !

И никада, до сада, то нисам смео да причам.

Октобар 2001 –Драгиша Божић пише у ваљевској „Ревији Колубара“:  

Стока, између демократа и радикала
 

Како су 1933. године у Качеру три странке (Демократска, Радикална и Земљорадничка) основале Сточарску задругу, казује нам Драгутин Којић, рођен 1908, пензионисани учитељ из Штавице. Казивање забележено 18. августа 2001.

Између два светска рата -1933. године, после првих избора који су одржани 1931, иза Шестојануарске диктатуре 1929, решимо да у Качерском срезу, у Белановици, оснујемо Сточарску земљорадничку задругу. Иза тога је била и политика, тј. политичке странке. Наиме, на тим прошлим изборима, када су на власти били Радикали, ми из опозиције- Демократска и Земљорадничка странка и радикалски дисиденти успемо да у нашем срезу освојимо посланичко место. Умасто радикала Владимира Мирића, земљорадника из Калањеваца добије демократа Раденко Сарчевић, земљорадник из Шилопаја.

Закажемо збор у Белановици, у Колаковића кафани. Дођу људи из Калањеваца, Шутаца, Живковаца, Пољаница, Козеља, Драгоља и још неких села. Дође и посланик Сарачевић. Е, сад дође и Јефтић из Шутаца, вођа Земљорадничке странке и уместо са вама удружи се са радикалом-земљаком Владимиром Мирићем, да нам ту иницијативу преотму.

Ми изабрали да нам збору председава неки Николић из Живковаца, не могу сада да се сетим његовог имена, ја, ваљда као писменији, водио записник, изаберемо и два оверача записника. На нашој страни био је и поп Лаза из Белановице. Почео збор рад, иде све глатко, треба само још мало па да се донесу кључне одлуке, да се упишемо у записник. Виде радикали да ћемо успети па изазваше гужву, укрстише се над главама штапови и столице, један сељак подигао астал- штити главу. Видим ја белаја па оставим пола странице бело, а доле упишем своје име и имена оних двојице записничара и то на брзину потпишемо.

Настаде лом, нема ништа више од збора- од оснивачке скупштине. Навалише људи на врата, поче и искакање кроз прозоре. Једни искачу, други их напољу дочекују са штаповима. Ја см био у сељачком оделу: опанци, везене чарапе, лаковани каишеви, фермен и копоран. Умешам се међу оне сељаке слично обучене, гурнем онај записник под копоран и прилепин се уз оног што држи астал над главом, не знам у оној гужви ко је на којој страни. Не смем кроз прозор, хоће да ми укрсте штапове на леђима па се некако без убоја извучем кроз врата.

Радикали мислили да су успели али ја после допишем све потребне одлуке- попуним онај записник, све до наших потписа доле, и мирна Бачка. Тако смо могли да се код државе званично региструјемо, али нам локална радикалска власт Општине Белановица, највише Владимир Мирић, не дадне да седиште буде ту, него смо морали прећи у село Пољанице“.

Интересантни су документи о неделима које су власти после Другог светског рата чинили према становништвуна такорећи преким судовима који су вођени без правог судског процеса.

РАЗНО

Kозељ, 7. април 1823.

Јован Старчевић књазу Милошу – подноси извештај о броју венчаних у Kозељу:

Ваше високородије, милостиви покровитељу,

Ваше високопочитајемо писмо јесмо примили и вашу почитајућу заповест разумели, које нама строго заповедате од прошастога Воскресенија 1822. године до Бели поклада, венчане главе пописати. Милостиви Господару, ми смо кметове питали и мотрили колико у ком селу. Носмо воше могли у нашој кнежевини изнаћи него сума 46 главаоженити до 1823. године. Мочимо целујући вашу десницу унапредак поучите нас вашом заповести како ћемо се владати.

Јесам Јован Старчевић

целујући вашу десницу