ИЗВОДИ ИЗ ШТАМПЕ…

Један записник из 1935. године са скупштине општине Драгољ:

Један од записника са седнице Одбора општине Драгољске из октобра 1935. године
Један од записника са седнице Одбора општине Драгољске из октобра 1935. године

Ваљевски „Аламанах” 1876. године забележио је да је „Петар Ј. Живановић из Живковаца, писар Општине калањевачке у Рудничком округу, поклонио држави коња вредног 20, а Милутин Мијаиловић из Калањеваца коња вредног 40 дуката. Калањевачки свештеник Димитрије Ђукнић уступио је држави („без интереса”) на годину дана 600 динара. Његова попадија Катарина још 120 динара, а Стана, супруга Милутина Михаиловића из Калањеваца, 240 динара.

Изводи из ваљевског листа “Напред”

02.1948. Драгољ

Напредно село подигло две школске зграде у првој години петогодишњег плана. Стара школска зграда озидана каменом 1871. године није била намењена за школу, већ је била бакалница, абаџијска радња, механа у којој се пијанчило и коцкало. Још у 18 веку извучен је камен за зидање који стоји данас у близини зграде али се Драгољчани нису могли договорити о месту зидања. Једни су хтели овде, други у Качеру, трећи на Драгољском Брду. Власт је рекла – нема зидања без договора – те је тако и остало.

Данас у Драгољу има две подигнуте школске зграде где је прва намењена за прогимназију. Зграде су зидали сами Драгољци а хранили су се од намирница које су прикупљене а чланице АФЖ-а су спремале. Укупно је било 3600 оброка.

Под заставом истакнутом на крову завршене зграде чланови Народног фронта прослављали су прву радну победу у остваривању Петогодишњег плана. На прослави је изнет број добровољних радних дана у 1947. години у износу од 1290.

Поред школе Драгољци су учествовали у изградњи пута Љиг-Белановица и пошумљавању голети. Због свега тога Средско руководство Народног фроната доделило је Драгољу 1947. године прелазну заставицу и похвалу. Школсака зграда број један носиће име Народног хероја Душана Дугалића.

21. фебруар 1948. Драгољ,

Напредно село Драгољ подигло две школске зграде у првој години петогодишњег плана. Стара школска зграда озидана каменом 1871. године није била намењена за школу, већ је била бакалница, абаџијска радња, механа у којој се пијанчило и коцкало. Још у 18 веку извучен је камен за зидање који стоји данас у близини зграде али се Драгољчани нису могли договорити о месту зидања. Једни су хтели овде, други у Качеру, трећи на Драгољском Брду. Власт је рекла – нема зидања без договора- те је тако и остало.

Данас у Драгољу има две подигнуте школске зграде где је прва намењена за прогимназију. Зграде су зидали сами Драгољци а хранили су се од намирница које су прикупљене а чланице АФЖ-а су спремале. Укупно је било 3600 оброка.

Под заставом истакнутом на крову завршене зграде чланови Народног фронта прослављали су прву радну победу у остваривању Петогодишњег плана. На прослави је изнет број добровољних радних дана у 1947. години у износу од 1290.

Поред школе Драгољци су учествовали у изградњи пута Љиг-Белановица и пошумљавању голети. Због свега тога Средско руководство Народног фроната доделило је Драгољу 1947. године прелазну заставицу и похвалу. Школсака зграда број један носиће име Народног хероја Душана Дугалића.

26.април 1953. Белановица

У Белановици је уведан самодопринос за изградњу основне школе у износу 500.000 динара одлуком НОО Белановица. Новац ће бити употребљен за школске објекте и у Шутцима и Калањевцима. Допринос обухвата 846 домаћинстава и биће наплаћен до 31.12. 1953. године.


21. октобар 1953. Белановица

Расписан је још један самодопринос за изградњу далековода Љиг – Белановица у износу 639.848 донара на укупно 783 домаћинства: Белановица 127.950 динара, Живковци 132.090, Калањевци 165.150, Шутци 214.650 динара.

11. фебруар 1955.  Драгољ

Недавно је у Драгољу одржан збор бирача у коме се дискутовало о стварању комуна и доношење одлуке о електрификацији села. У Драгољу постоји Народни одбор општине. Село има око 210 домова а његов бруто доходак износи  12 милиона динара а плате за особље у општини су око 500.000 динара тако да порезом не може се покрити трошак администрације. Бирачи су ово схватили и одлучили да је време спојити се са другим центром. Најближи центар је Белановица где је прва кућа драгољска удаљена 3 а последња 9 километара. Деца иду у осмогодишњу школу у Белановици а и своје производе мештани тамо продају, све лекарске услуге добијају тамо – једном речју Белановица је њихов економски, културни и здравствени центар.

И када се очекивало да ће бирачи на збору донети одлуку да се припоје Белновици, нашао се Спасоје Радојчић са својом групом људи који се нису слагали да Драгољ приђе Белановици већ да се прикључи Аранђеловцу који је удаљен 14 километара. Он свој став поткерпљује тиме да су у Аранђеловцу за време окупације  „нарези” били мањи газдама а сада је мањи порез. И већина се на збору, заступајући мишљење Радојчића изјснила да се припоје Аранђеловцу!

Иако је ситуација у селу другачија – већина их је за Белановицу али та већина није била на збору. Један број бирача остао је на збору неутралан јер нису хтели никоме да се замере док је један део отишао потоком крадом јер су видели да су донели накарадну одлуку.

Ово није први случај да Спасоје уноси забуну у селу. Кад се ових дана дискутовало о електрификцији села, Спасоје је говорио како он хоће светло, он може да плати, али то други не могу иако се огромна већина изјаснила да ће учествовати у електрификацији.

Изгледа да се Спасоје заборавио ако мисли да је свемогући, како је то некада био када је из драгољске кафане истеривао све напоље и тукао кога год је хтео. Он је и овог пута искористио све слабости Социјалистичког савеза и успео да протури нека реакционарна схватања о стварању комуна и савеза комуна, али ће он убрзо упознати снагу Социјалистичког савеза, права, поштена и логична стремљења мештана Драгоља и да са овим својим наопаким и скроз штетним ставом по саме грађане Драгоља неће моћи успети.

16. децембар 1955. ” Село Шутци у лазаревачком срезу добило светло”

Ове године за Дан републике сељаци овог села добили су електрично светло. У Задружном дому кога су Шучани изградили, а за коју су изградњу дали у радним часовима, материјалу и новцу око 6. милона динара, било је свечано. Дошли су и првоборци овог села Миша Марковић, Слободан Станишић, Каја Марковић и други. Присуствовао је и Петар Муњас секретар среског комитета СК Лазаревац, Миле Прокић посланик.

За изградњу трафостаница и 4 километра воде путем самодоприноса сакупљено је 1.528.000. динара, Народни одбор општине љишког среза дао је помоћ 714.000. динара а радну снагу су дали мештани у вредности 227.000 динара. За сада је осветљена школа и дом а предвиђа се да до Дана републике 1956 у Шутцима више од половине домаћинстава има струју.

На изборима 1957. године за одборнике Већа произвођача учествовали су из Белановице:

  • Благојевић Радомир,
  • Васиљевић Љубиша,
  • Догањић Будимир,
  • Ивановић Момчило,
  • Јосиповић Момир,
  • Јаћимовић Драгутин,
  • Јовановић Драгиша,
  • Јевтић Живорад,
  • Мирић Драгољуб,
  • Миловановић Светозар,
  • Ракић Бранислав,
  • Симић Милован,
  • Секулић Живорад,
  • Чолић Радомир и
  • Ћосић Драгослав.

Одборник за Групу индустрије:

  • Раковић Милош.


21. децембар 1958.  Драгољ

После ослобођења кажу да је постигнуто много а могло је и више да је било слоге међу грађанима. О том сведоче две подигнуте основне школе – на два краја села. У једној се скупљају малишани и уче а друга је потпуно празна. Чуло се да ће доћи посланички кандидат, многи су искористили прилику да га виде и да питају. Окупило се за час око 80 грађана. Мића Радојевић, посланик је добро познат у Драгољу јер је са многима радио на организовању народне власти и решавању крупних проблема.

Питања су разна:

  • Катастар треба исправити, јер су порези различити,
  • Треба поправити пут у забачене делове села,
  • Ред је да се и Драгољ електрифицира.

Мића је лепо рекао да не жели да даје никаква обећања. „Оно што ћу вам рећи то су само моја размишљања како да их заједнички решимо”. И народ му поверова, испричаше се и у добром расположењу се расташе.

31. децембар 1958. Шутци

Припреме за дочек Нове године врше се у свим општинама а најобимније су у Шутцима. Припрема се позоришни комад „Непожељни зет” и богата лутрија где се налази и награда – радио апарат. У сали је обезбеђено 300 седишта а присутне ће забављати џез музика из Горњег Милановца.

20. фебруар 1959. Белановица

Грађани ове општине дали су у 1958. години 16.530 радних дана а кроз месни самодопринос а у новцу је дато 60.000 динара за решавање комуналних проблема:

  • изградња и поправка путева кроз села,
  • израду пропуста и канала,
  • мостова,
  • дрвених ћуприја.

Становници а су подигли мост на реци Качер а вредност се цени на три милиона динара. Просечен је нов пут дужине 5 километара од Трудеља до Угриноваца. Оправљен је пут Белановица – Ваган и тим је отворена аутобуска линија за Београд. Поправљен је део пута ка Лазаревцу. У Трудељу је доведена вода у школу дужине 550 метара. Подигнута је дрвена ћуприја на реци Качер тако да су повезани Ивановци и Козељ.

20. септембар 1959. Калањевци

Пронађено налазиште барита. Подручје ове општине располаже великим резервама украсног камена, камена за коцку и ивичњаке. Прошле 1958. једна екипа Гегеолошког института открила је налазиште барита, врло ретке и скупоцене руде чистоће 90 % што је јединствено у Србији. Цена му се креће око 10-18. динара по килограму. У Трудељу је основано предузеће за експлоатацију украсног камена чија цена је око 35.000 динара по метру кубном. Предузеће ће запошљавати око сто радника.

15. мај 1959. Белановица

У част рођендана председника Тита – Дан младости, омладина белановачке општине је учествовала у низу локалних акција. Подижу се игралишта за одбојку, уређују школска дворишта, поправљају путеви. Организоваће се и ношење локалне штафете коју ће носити омладина и пионири. Све школе су расписале писмене темате о Дану младости и другу Титу. Награде ће доделити Народни одбор општине најбољим ученицима. На сам Дан младости у Белановици ће се организовати митинг на ком ће председник општине Радиша Балтић разговарати са омладинцима. Поподне ће се одржати фискултурни слет и одабрани спортски програм.

05. август 1960. Шутци

Одржана седница Месног одбора којој је присуствовао Света Ћосић председнок НОО Љиг. На седници је анализиран рад Месне заједнице и извршење  плана. Констатовано је да је план извршен 70% и да је активност била усмерена на извршење месног самодоприноса за копање бунара код задружног дома и оправка путева. Дискутовало се и о јесењој сетви и истакнута потреба за бољом сарадњом са земљорадничком задругом.

02. новембар 1962. Белановица

Делегати су очекивали отварање изборне конференције Социјалистичког савета Белановице, кад је председник обавестио да састанак нема довољно делегата, од 60 присутно је 37, али је одлучено да се скуп искористи за разговор са председником Среског  народног одбора Живомиром Станковићем о проблемима Белановице.

Белановчани кажу да им је школа најважнији проблем јер преко 800 ученика из Белановице и околних села учи у школи под ненормалним условима, чак и у подрумима зграда. Прошло је десет година од почетка изградње нове школе а тек су стигли са градњом до крова. Недостају средства за наставак радова. Изјављују да су принуђени да продају хотел, једини угоститељски објекат како би обезбедили 5. милиона динара за наставак радова. Проблем је и новац који би се добио за хотел, морао би бити утрошен у туризам који се почео развијати у Белановици.

Други проблем је прашина која се диже лошим путем из Љига и кроз насеље. Када прође једно возило, нарочито у летњим данима, дигне се у насељу огроман облак прашине што свима загорчава одмор. Пут је толико у лошем стању, да и ако неко пође њим у Белановицу, други пут сигурно неће доћи.

Подручје је јако неразвијено и једине привредне организације су Земљорадничка задруга, Воћни расадник и трговинско предузеће „Шумадија”.

02. април 1965. Калањевци

Мештанима села Калањеваца и поред неклолико састанака, конференција и зборова бирача, неке ствари ипак нису биле јасне. Нарочито оне око здравства. То их је натерало да у недељу одрже конференцију Социјалистичког савеза. На конференцији су поред активиста из општине и здравствених радника, позвали и посланичког кандидата Мићу Радојевића, иначе њиховог старог познаника.

Положај Калањеваца је мало специфичан па су специфични и њихови проблеми. Село се налази на тромеђи не само три општине (Љиг, Аранђеловац и Горњи Милановац) већ и три среза (Ваљевски, Крагујевачки и Краљевачки). А знамо да су неки прописи у једној општини овако а у другом онако. Неки уводе самодопринос, а неки не. Калањевчани су добро упућени у проблеме својих суседа у другим општинама и срезовима јер неке своје послове често обављају и тамо. Једни другима суседски преносе информације о начину рада. По некад се љуте они, по некад ови а кад им није право узвикују:

Како то, код нас допринос оволики а код њих мањи? Зар ово није иста држава?

Па ипак Калањевчани нису неупућени у све те ствари. Док смо путовали ка Калњевцима говорили су нам да ће на конференцији бити вруће. Можда би то и било да се на лицу места нису нашли активисти из општине  и посланички кандидат. Њих су позвали да им нешто кажу, да поставе питање, да се изјадају  на неке ствари, да се љуте и да од њих нешто чују. Наравно, нико није очекивао од посланика обећања, већ су га позвали да поразговарају, да га упуте у њихове проблеме.

Када је Милан Ђорђевић отворио састанак одмах је дао реч здравственом раднику из Љига. У начину прегледа и лечења грађана последњих дана нешто се изменило. Људима се учинило да се сада више плаћа, што их је заинтересовало и наљутило.
„Почели смо са применом наредбе по којој се лечење једне болести одмах плаћа до излечења. Раније је за сваку услугу морало да се плаћа посебно.. Сада је осигураник у ситуацији   да када дође у амбуланту плати 750 динара (из фонда осигурања се узима исто толика сума) а затим има право на даље услуге бесплатно. По овом систему у добитку су они који су стварно болесни” – објашњава здравствени радник.

Он је затим као прави економиста објашњавао четири варијанте осигурања пољопривредних произвођача. Помињао је цифре, проценте, стопе, врста болести, лекове и ко зна шта још. Око 120 људи пажљиво га је слушало трудећи се да уђу у ове компликоване математичке радње.

Како онај у Дудовици прегледа јефтиније? – пита неко

Тамо се није радило како треба – одговара здравствени радник

Лекар у Дудовици чинио је оно што не би смео да чини

Значи могло је уверење и за балон ракије?

Можда је било и тога

Цвеја Милић износи рецепт:

У Белановици нема ових лекова! – вели Милић

Шта да радим?

Ја мислим да их има. Само мора се имати у виду да неких лекова нема ни у Београду, а не само у нашој Белановици.

А зашто специјалиста за плућа неби долазио у Балановицу да не путујемо чак у Љиг? – пита један

Тих стручњака немамо довољно. Једва смо добили и овог. Он не може да стигне на све стране.

Ми смо толико просвећени да бисмо као доктор ове износе могли да схватимо – каже Живота Колаковић

Компликовано је… Чини ми се да мало више рачуна морамо водити о човеку… код нас су се сви средили изузев сељака.. Требало би да се осигурмо тотално, да не мислимо, али много кошта..

Ја то нећу дочекати – вели Милоје Ђукић

Када би могли да уплаћујемо, па да у старим годинама имамо мало пензије… А што се тиче осталог , ствар је у томе што су Калањевци доста одбачени од Љига, иначе све би било у реду.

Доходак је, кажу повећан за 100 одсто, а мени је повећан и преко тога. Како то? – Пита Милош Јовићевић

Наша задруга ради као нико у овој земљи… Сачекају да пшеница сазри, па је онда косе. Проспе се више него што се убере… Прошле су године тањирали, јер је почела да ниче… Брука једна. А ми се чудимо што морамо да увозимо пшеницу. Морамо кад наше жито пропада.

Катастар није добро процењвао квалитет земље – Јавља се за реч Милоје Максимовић

Требали би да изађе нова комисуја…. У аранђеловачкој комуни укинули су таксу за кола. Зашто је и ми не укинемо? Ако комуна нема средства нека се удружи са неком јачом.

–  Мени је мило што је друг Мића Радојевић овде – јавља се поново за реч Живота Колаковић

Мићо, познајем добро твог оца, исписници смо,  немој погрешно да ме разумеш, посланици би требало да нас чешће обилазе. Чујем да ових досадашњих није било на седници општине… Ови наши вајни одборници ништа нас ни о чему не обавештавају… Не тражимо да нам посланик чини појединачне услуге али за село би требало нешто да учине. Ми смо имали Лазу Матијевића који је много учинио за Белановицу, и ако није био посланик. Организовао је људе, борио се да се акције спроведу у дело… Ми можемо и хоћемо да радимо, али нам је потребна и помоћ..

Колаковић је говорио још скоро пун сат. Остали су упадали у реч, запиткивали, прекидали га, правили упадице и слично. На скупу су говорили секретар ОКСК Љига Живомир Обрадовић и посланички кандидат Мића Радојевић. Људи су слушали отворених уста. Хтели су да кажу што више али и да чују. Љутили се на ово и на оно али и признавали своје слабости. Са конференције су отишли пуни утисака о којима ће свако још дуго расправљати.

 28. јун 1968. Белановица

Ових дана почели су радови на поправци и проширењу пута Љиг-Белановица у дужини 16 километара. Да би се дошло до асфалта   потербно је обезбедити близу 500 милиона динара. Ове године поправиће се и асфалтирати око 6 км. За шта је потребно 140. милиона динара. Средства су из путног фонда општине, комуналног предузећа из Белановице, саобраћајног предузећа „Стрела” и конфекције „Беко” и предузећа за путеве из Београда. Да би се пут завршио потребно је да грађани путем самодоприноса обезбеде и то 5% на доходак из пољопривреде запослених на 5 година. Међутим одлука о самодоприносу није наишла на добар пријем у неким селима због отпора појединаца. Друштвено-политичке структуре у Љигу верују да ће грађани прихватити самодопринос.

 27. јун 1969. Белановица

Невреме које је задесило белановачки крај нанело је огромне штете пољопривреди. Невреме је погодило и Мишу Гавриловића, учитеља и пчелара коме је река Качер однела 15. кошница пуних меда. Укупна штета по оцени Комисије општине износи 6,8 милиона динара од чега у радним организацијама 373 хиљада, на комуналним објектима око 5. милиона динара (уништени и оштећени мостови, напонска мрежа и телефонске линије) 1,265. милиона динара, на стамбеним зградама 178 хиљада  и обрадивом земљишту индивидуалних произвођача 5 милиона динара.

Незапамћено висок ниво реке Качер изазвао је поплаву на 1.900 хектара најплодније пољопривредне земље, оштећено је 36 хектара пшенице, 1.000 хектара кукуруза, 300 хектара детелине. Поред ове штете посебно су страдали објекти у селима  од града што штету још увећавају.

 19. јун 1970. Белановица

Очекује се да пут Белановица –Љиг буде завршен до 7. јула – Дана устанка. До сада је поваљано и асфалтирано 13,5 киломатара.

30. октобар 1970. Белановица

На реци Качеру почела је изградња новог моста, ранији мост однеле су бујице, носивости 6. тона, чиме ће бити нормализован саобраћај према Руднику. Инвеститор је Предузеће за путеве Београд а радове изводи  комунално предузеће из Белановице. Очекује се да ће мост бити готов до 29. новембра.

03. септембар 1971. Калањевци

Уведен месни самодопринос од 12% катастарског дохотка за свако домаћинство и један дан рада годишње за свако за рад способно лице на рок од 2 године, за довођење струје и реконструкцију мреже.

 05. јануар 1973. Козељ

За изградњу пута становници Козеља  улажу доста труда и материјалних средстава за изградњу пута који повезује село са Белановицом и Љигом али због завршетка Дома здравља радови су заустављени. Али у помоћ су притекли Козељци који живе у другим местима. Они су својим прилозима дали подстрек мештанима да заведу додатни самодопринос по стопи 20 % од дохотка од пољопривреде. После тога стигла је помоћ од СО Љиг и задруге из Кадине Луке, МЗ Белановице и других. У овом подухвату највише је помогао Миодраг Јовановић дипл.инж. шумарства рођени Козељчанин, запослен у Зворнику. Јавило се 54 земљака који су послали помоћ укупно око 50.000 динара. Поклони су били од 1.000- 3.000 динара.

21. фебруар 1975. Козељ

Козељци ће дуго памтити 10. фебруар 1975. године кад је Козељ добио аутобуску везу са Љигом. Пут у дужини 6,5 км. Сада има добру камену подлогу и проширен је на 5 мртара и пресут шљаком. Више од пола пута је поваљано што ће деци много значити која иду у школу у Љиг. Аутобус ће сваког дана полазити из Љига за Козељ у 5, 20 и 15,15 а из Козеља у 6 и 16 часова. Свечаности су присуствовали представници друштвено-политичких организација и ауто предузећа „Стрела”. Заслужни су и Козељци: Грујица Павловић, бивши председник Месне заједнице и садашњи , Драгиша Пантовић. Посебне напоре уложили су Радиша Љ. Павловић, Радиша Илић, Радиша Д. Павловић, Рака Радовановић и Миливоје П. Павловић, они су за дан утоварили 64 кубика шљунка у реци за посипање пута. Од омладинаца истакао се Милан М. Миловановић. После отварања пута као што је обичај било је весело уз јело и пиће.

04. април 1975. Калањевци

Заводе самодопринос за изградњу путева у селу од 20%  на доходак  у наредних 5 година и 15 радних дана по сваком бирачу у изградњи. На збору је било 150 бирача који су донели одлуку. Путеви ће бити изграђени у наредних 5 година а централни ће бити асфалтиран до средине села. Укупно ће бити изграђено око 8 километара са тврдом подлогом, тако да ће село бити повезано са Белановицом. Мештани су још, својим средствима извршили комплетну реконструкцију електро мреже у селу, дом им је један од најуређенијих у овом крају, увели су воду у школу и да су најактивнији били млади људи.

29. јул 1977. Калањевци

Да би помогли изградњу пута кроз део села званог Гај до Шутаца, омладинска организација Калањеваца организовала је радну акцију „Калањевци 77“ па сада на путу има 30 девојака и младића у помоћи старијим. Омладинска бригада ради у режиму као све бригаде у Србији. Омладинци долазе на посао у 7 и одмах почињу радове на траси и раде до 15 часова. Свакодневно се чита днева заповест а најбољи омладинац тог дана диже заставу на јарбол испред задружног дома, пева и свира се химна. После рада се враћају својим кућама или остају  на предавањима у дому или игранкама увече.

На асфалтном путу од Гаја до Дома су лепо уређене банкине. О акцији се брине екипа друштвено-политичких организација села. Ту је свакодневно дежурни Слободан Ђукнић, председник Месне заједнице, Милинко Колаковић, секретар, Александар Арсенијевић и командант радне акције Радован Јоксимовић који каже:

У нашу бригаду свакодневно пристижу нове снаге. Поред девојака и младића из Калањеваца  долазе и из Ваљева, Аранђеловца, Белановице….За сада се посбно истичу: Негослав Колаковић, Милован Догањић, Верица Срећковић, Мира Колаковић, Зоран Десивојевић, Светлана Ђукнић, Гордана Догањић, Божидар Данојлић и други”.

Посебно истиче допринос ООУР „Транспорт и механизацију” из Ваљева који су превезли сав грађевински материјал, преко 1500 кубика камена. Није изостала помоћ и „Гранита” из Славковице који су дали ваљак.

(Данас 2019. године још није асфалтиран део пута од Дома до пута Белановица-Лазаревац а пут Белановица- Калањевци је тотално хаварисан)

Иначе већина домаћинстава има воде, телевизоре, аутомобиле и електричну енергију. По броју удружених пољопривредника налазе се међу најбољим у љишком срезу по производњи млека и меса а годишње се утови преко 3.000 грла стоке.

25. новембар 1977.  Калањевци

Путем из Ваљева стижемо после сат вожње у село Калањевце. Тамо је Драгослав Ђукнић , добитник Септембарске награде општине Љиг, кога сви познају.

Осамосталио се Драгослав пре двадесетак година и вратио својим земљацима у Калањевце, са женом, неколико година радног стажа, скупљеног по фабрикама Аранђеловца и Земуна, и 2,5 хектара посне земље. Почео је од нуле и са сваштарском производњом – рекоше ми у Месној заједници – а ето, данас га сврставају у ред најбољих пољопривредних произвођача љишке општине. Септембарску награду коју је ове године добио на предлог својих другова, суседа и Месне заједнице, то и потврђује.  Тешко је одгонетнути тајну његовог успеха који заједно са сином има само осам разреда школе.

Вредна је то породица
– каже Слободан Ђукнић, председник Месне заједнице и магационер у ООУР “Качер” у Калањевцима – По цео дан су на њиви или нешто петљају по кући. Ево сад Драгослав подиже стају за тов 150 телади и први је који ће искористити средства Зеленог плана у Калањевцима. Узео је 250.000 динара за изградњу тог објекта, каже исплатиће се а ми смо у то убеђени.

Драгослав још мање сумња. Истина, вели он, тешко је бити под теретом кредита али да није њега ко зна кад би дочекао да има шест „сименталки”, трактор, косачицу, вршалицу, апарат за мужу крава, ауто, телевизор, фрижидер… Има и 500 динара месечне отплате рате кредита. Јер само у овој години Драгослав је утовио 100 телади, свакодневно предаје Задрузи око 60 литара млека, а чардак и магаза крцати су пшеницом и кукурузом. Већ идуће године мењаће план производње. Волео би да се бави само сточарством. Зато планира да подигне неколико вештачких ливада. Сваштарењу ће рећи збогом, а у њговој новој штали наћиће се још десет нових крава племените расе. Чини се да је то специфично за Драгослава, па се нико овде у Калањевцима много не изненађује.

Његовим стопама пошло је до сада око четрдесетак произвођача. Сад је то читава војска удружених а до пре десетак година Драгослав је био сам. Сви удружени су равноправно учествовали у расподели дохотка ООУР “Качера”. Драгослав је међу онима који су добили највише јер и даје највише. И за самодопринос је увек први..

У Калањевцима се родо и са поносом прича о радној акцији “Калањевци 77” када је рађен пут кроз село. И Драгослав је доста уложио у тај пут уплативши цео износ самодоприноса у једној рати, мада асфалт није стигао до његове куће.

Јесен у Калањевцима доста личи на јесен у другим селима. За Драгослава и његове уклућане: жену Лепосаву, сина Михаила, снају Бранку и унучад Славицу и Драгана то је тренутак привидног затишја у послу. Истина нађе се још по који послић у штали и ништа више.

И док се тако уз шумадијски чај друштво забавља, Драгославу за тренутак одлута мисао међу вечита питања која га муче. Хоће ли се планови остварити? Хоће ли извући макар оно што је уложио? И хоће, он мора успети, јер друкчије не уме.

 17. март 1978. Белановица

На иницијативу ООСК у Белановици а у част 11. Конгреса СКЈ у Осоју се подиже смречева шума на површини од 6 хектара. Посадиће око 30.000 садница смреке које је обезбедио покрет горана из Љига. У акцији поред комуниста Белановице учествују и ученици и наставници белановачке школе.

 07. јул 1978. Белановица

Изградња прве фазе водовода у Белановици. Увиђајући недостатак у снабдевању водом Савет месне заједнице и друге друштвено-политичке организације покренули су код грађана питање изградње новог водовода. После вишеструких договора дошло се до закључка да се почне са припремама за изградњу новог водовода. Извори финансирања су самодопринос на личне дохотке од 2% на доходак занатлија 5% и на катастарски приход 15% за пет година. Други део је учешће радних организација а део је добијен од Скупштине општине. Пошто су средстава обезбеђена ових дана почели су радови прве фазе која ће бити завршена до октобра 1978. године.

 08. септембар 1978. Калањевци

Основана организција Савеза социјалистичке омладина Калањеваца, и убраја се најактивније организације у љишкој општини. Овог лета омладинци су преуредили и адаптирали салу Дома културе а затим позвали у госте познате естрадне уметнике. До сад су у Калањевцима гостовали браћа Бајић, Уснија Реџепова, Анђелка Говедаревић и ансамбл „Ђердан”. Оваквим начином рада калањевчани ће се брже прикључити граду.

 17. август 1979. Калањевци

Слогом и марљивим радом Калањевци се налазе у подбрђу планине Рудник на средокраћи три региона. Од већих центара Љига, Лазаревца и Аранђеловца удаљено је двадесетак километара.

Калањевци имају 210 домоваи око 1000 житеља, рече нам после поздрава Милинко Колаковић, предедник Савета Месне заједнице. Крај је брдско планински, готово пасиван, међутим по резултатима оствареним у сточарској производњи – Калањевчани имају чиме да се похвале.

 – Свака би задруга желела да има такве пољопривредне произвођаче, такве удружене земљораднике као што су Калањевчани – додаје Радош Јовановић, руководилац пољопривредне производње Задруге „Качер” у Белановици основане 1938. године.

– Ево и неких података: У Калањевцима се тренутно 28 домааћинстава бави товом телади до 220. килограма. Од 4000 товљеника годишње Калањевчани утове 2500 комада. Удружени земљорадник Драгослав Ђукнић сам утови 750 комада. Ми годишње од произвођача преузмемо готово милион литара млека, трећина је произведена у Калањевцима.

Код школе изграђене још 1932. године, били су и удружени земљорадници: Драгослав и Милета Ђукнић, Славиша Догањић…

Знаш како, вели Драгослав, ја са задругом сарађујем преко 20 година, од производње пилића и јаја, преко това свиња и телади, до производње млека. Јунад товим 10 година. Прошле године сам уз помић кредита из Зеланог плана подигао објекат за 250 товљеника у турнусу, За мој рад, од туре, остане ми чисто око седам милиона динара. Иначе, ово ми је трећи кредит. Да ли сам се покајао? Јок! Нисам се ни плашио кредита, сада градим шталу за 12 крава. Кад бих кућу правио онда ми се не би исплатило. Чим правим стају за стоку, ту је одмах продукција и имаш корист…

И ја товим јунад – каже Славиша Догањић

Од 1969 подгајио сам 1700 комада а угинућа није било. Нисам имао нарочитих услова за тов до сада. Подигао сам товилиште мањег капацитета, за 50 комада у турнусу, сам – син ради у Аранђеловцу , а и године су ту. Сад ми је лако па ћу мало да се окренем воћарству. У Љигу се гради фабрика кандираног воћа, треба сировину обезбедити.

Са 29 година колико ми је сада убрајам се у ред млађих удружених земљорадника који су остали верни пољопривреди- представља се Милета Ђукнић. Удружен сам, наравно. Да ли сам задовољан сарадњом? Јесам! Међутим ипак је то све ново, још сам на проби и ја и Задруга. Има као и у сваком послу ситних проблема. Поверење је ту, неспоразуме лако отклањамо.

Можда је вредноћу и радност Калањевчана најбоље окарактерисао, сада већ пензионер Божа Лукић, упадицом:

– У овом селу кафана никад није могла да се одржи, нема је ни данас.

Рецимо да су мештани Калањеваца струју у своје домове увели 1985. године, пут је прављен 1955 а асфалтиран 1977. године. Воде има готово на сваком кораку па је преко 70 домаћинстава увело воду у куће, ту су купатила, машине за прање рубља. Живи се безмало као у граду.

Месна заједница, партијаска организација, ООССО, Месна конференција ССРН – у Калањевцима су стварно организован фронт социјалистичких снага. Све акције се добро договарају, још боље спроводе.

Наша ООСК сада броји 27 чланова што је свакако мало за број становника у селу.- оцена је секретара Слободама Ђукнића.

– У Калањевцима постоји ООССО која броји 28 чланова – речи су секретара Милована Догањића.

Већи број омладинаца налази се на школовању у Београду, Ваљеву, Љигу, Аранђеловцу, где су и повезани у ООССО. Од акција је најважнија она из 1977. када смо, уз помоћ старијих другова, радном акцијом  асфалтирали 2,5 километара пута. У Дому културе велику салу користимо за игранке и приредбе, у малој сали лети ради диско клуб. Сваке године припремамо по неколико омладинаца за пријем  у СК, бавимо се питањима уређења животне средине, обележавања датума значајних за нашу историју.

Утисак је понет из Калањеваца да ће мештани овог села и даље марљивим радом и сложно као и до сада, градити боље сутра, себе ради и потомака својих.

21. март 1980. Калањевци

На заједничкој седници Савета месне заједнице и ђачких родитеља у Калањевцима је разматрана могућност адаптацеје школске зграде и уређење школског дворишта. Иницијативу је дао учитељ Љуба Срећковић а готово сви учесници седнице позитивно су се изјаснили да у границама својих могућности допринесу акцији како би школа лепо изгледала до 1982. године када пада 50. година школе. У финансирању треба да учествује Месна заједница, матична школа из Белановице и СИЗ за културу а очекује се и помоћ завичајаца и привреде Качера.

30. јануар 1981. Калањевци

Више пута је писано о изграђеним објектима у овом селу, као и њиховом опредељењу да у следећем петогодишњем плану заврше више објеката. То су потврдили и завођењем месног самодоприноса за генералну реконструкцију електричне мреже, асфалтирање свих главних саобраћајница кроз село и део средстава за поправку школе. Тако ће бити прикупљено 600. милиона динара. Да ће акција успети види се, јер су за дан прикупили средства за куповину камиона којим би се за пет година колико траје самодопринус уштедети на транспорту

 13. март 1981. Калањевци

У оквиру прославе 8. марта, Дана жена у Калањевцима је приређена веома успешна изложба предмета домаће радиности. Изложено је близу 150 разних предмета а највише везених и хекланих чаршава и миљеа. Такође је било и неколико дивно изграђених ћилима и торбица од домаће вуне. Изложбу је посетило више од 400 домаћица из Калањеваца и других оближњих села. Једнодушна је изјава да је изложба успела и да треба и даље неговати ову традицију и сваке године је организовати. Иницијатори за ову изложбу су учитељи Љуба и Лепосава Срећковић.

 

29. мај 1982. Калањевци

Шездесет жена из Калањеваца посетиле су меморијални комплекс на Кадињачи. Организатор овог излета била је Секција за друштвену активност жена из Калањеваца. Циљ је да се жене Калањеваца упознају са историјским споменицима и догађајима из ближе околине. Приликом тог излета посећен је и музеј револуције у Титовом Ужицу, а пријатно време проведено је и на Златибору, где су се жене посебно интересовале за изложене предмете домаће радиности.


21. август 1982. Белановица

Ових дана коначно је завршено асфалтирање регионалног пута Белановица-Драгољ. Овај пут повезује Белановицу са Аранђеловцем и Крагујевцом. Завршено је и асфалтирање главне улице у Белановици у дужини већој од 300 метара. Делом су урађени и тротоари, зашта су средства обезбедили грађани и радне организације а највећи део је добијен од СИЗ а за путну привреду.

11. септембар 1982 Калањевци

У оквиру уређења путева у Калањевцима, Месна заједница је набавила парни ваљак, каже председник Месне заједнице Милинко Колаковић. Према утврђеној динамици радова ове године ће поваљати један километар пута а до краја 1985. још 15 километара од чега ће половина бити пресвучена асфалтом. Сада се ради на реконструкцији и асфалтирању пута кроз засеок „Дебело брдо” у дужини 1.600 метара. Ваљак и раније камион, набављени су из средстава самодоприноса

 13. мај 1983. Белановица

У Месној заједници Белановице у току је више значајних акција: градња телефонске мреже кроз читаво насеље и регулација речице Белановице у дужини 500. метара. Средства су обезбеђена суфинансирањем грађана, СИЗ водопривреде и ПТТ Србије. Иначе у Белановици се врше припреме за градњу зелене пијаце и реконструкцију прилазних путева.

(Зелена пијаца, данас 2019. године је на мосту код поште а намирнице се продају са земље)

 27. мај 1983. Калањевци

Основна школа у Калањевцима прославила је 21. маја Дан школе и 50 година од почетка рада. Свечаност је била посвећена и јубилејима битака на Неретви и Сутјесци и Дану младости а ученици су извели богат културно-уметнички програм

24. јун 1983. Живковци

У Месној заједници Живковци одржана је проширена седница Савета месне заједнице где су учесници расправљали о комуналним активностима уз жељу да се одлучније крене у конкретне акције за интерес села а то се односи на изградњу путне мреже. Такође вођена је дебата о активности делегата и делегација. Закључено је да досадашње деловање није задовољавајуће  јер потребе села су далеко веће

 26. август 1983. Шутци

Мештани села Шутаца учинили су напор и уз помоћ СИЗ за путеве Општине, асфалтирали главни пут кроз село у дужини преко 2 километра. Овај пут повезује центар села са путем Љиг-Белановица. За реконструкцију овог пута уложено је више од 100 милиона динара углавно од месног самодоприноса грађана. Омладина је дала велики допринос у изградњи овог пута.

 13. април 1984. Белановица

Јаћимовић Живорад из Белановице, учесник НОБ-а, покретач је идеје да се крај пута Белановица – Аранђеловац на трећем километру изгради спомен чесма у знак сећања на пале борце овог краја у Првом и Другом  светском рату. Чесма је изграђена средствима 30 милиона динара а у акцији су се посебно истакли Драгутин и Мирослав Јаћимовић и Вељко Радовановић из Белановице. Сада се настоји да се уради паркинг стајалиште за возила и омогући путницима пријатан одмор.

27. јул 1984. Белановица

Пут Љиг – Белановица у дужини 17 километара спада у регионалне путеве и надлежност  је СУЗ за путеве. Овај пут је изграђен из средстава самодоприноса  грађана више месних заједница, па је затим, по неком критеријуму дат на управљање и одржавање СИЗ-у путне привреде региона, али је чињеница да нико о њему не води рачуна и да су улагања у њега симболична и недовољна. Отуда треба очекивати да ће и овај пут као и остали III реда доживети исту судбину да за неку годину буде непроходан.

17. август 1984. Калањевци

И мештани Калањеваца ове године учествују у акцији асфалтирања путева кроз село. Увођењем самодоприноса планирано је да у овој години буде асфалтиран пут од Белановице преко „Старажаре” до сеоске школе у дужини два километра, у који ће бити уложено 300 милиона динара а највећим делом из самодоприноса. Завршетком овог пута биће асфалтирани сви главни путеви и за засеоке у дужини од 13.километара. Зато је Месна заједница и набавила ваљак и камион како би се посао што пре привео крају.

 07. септембар 1984. Живковци

Попут својих суседа  из Калањеваца и грађани Живковаца су пуном паром прионули на комуналне акције па раде на три  фронта. Раде неколико заселачких путева, припремају реконструкцију школе и граде две трафостанице. Милан Лукић, председник Месне заједнице каже да ће за ове радове бити утрошено 5 милиона динара. Посебно се чине напори да се што лепше уреди школа на коју су сви поносни. У то ће бити уложени 100. милиона динара. Ово говори о једном добром јединству грађана да уреде своје село.

 28. септембар 1984. Калањевци

Прошлог петка, пут који повезује Калањевце са Белановицом градило је и 12 радника ООК ”Качер” из Белановице са директором Јованом Марковићем на челу јер је тај пут наопходан и за њихових 45 хектара земље у овом селу. Иначе су Калањевчани већ асфалтирали  седам километара до посладњих кућа у засеоцима Дебело брдо, Мурговац, Кремен а тренутно са преко Стражаре вежу се са Белановицом.

Има ово село око 220 домова и око 50-60 викендица. Уређена је школа, сија као нова. На Стражару је стигло и првих пет телефона и још ће ускоро три много више кад са суседима из Живковаца заврше телефонску централу. Трактора има 85, неколико комбајна и сило комбајна, много беле технике, купатила, кола. Земља није баш плодна па је сточарство главно привређивање: држе људи и по 10 крава а годишње произведу и до 40.000 литара млека.

Ове податке добијамо у дворишту Раденка Јоксимовића испред његове куће на спрат, где се спрема заједнички ручак за раднике доле на путу. Поред домаћина у разговору учествују Милинко Колаковић, председник Месне заједнице и њени највећи активисти Негослав М. Јоксимовић и Негослав Д. Јоксимовић, а ту је и старина Војислав Јовчић, рођен стоте године у јулу. А путеве граде месним смодоприносом до 1990. године. Кад се његов део у заселаку ради, плаћа унапред, одједном. Купљеним ваљком и камионом имају уштеде преко 100. милиона динара, које опет уграђују у нове путеве. А сви хоће да асфалтом повежу своје двориште са путем. Ваљак добијају бесплатно, плате само гориво. Тако је урадио и Светомир Колаковић 500 метара прикључног пута. Наравно и своје учешће даје СИЗ путне привреде Општине. Помаже и ООК „Качер”, лане су дали 20. милиона динара.

Милинко Колковић каже да на свим пословима село је сложно, а руководство Месне заједнице води рачуна да сви подједнако добију. Окупљени око Милинка у глас га хвале да како Милинка изабраше све лепо крете. Њега ће и на следећим изборима изабрати. Милинко се брани нудећи да млађи почну радити и узму у своје руке послове. Није се десило да се заказана седница Месне заједнице не одржи.

Са пута допире бука машина. Милијана Петровић и Драгана Гавриловић, раднице ООК ”Качер” са домаћицом завршавају ручак, а стиже и печено прасе од око 30 килограмчића- ручаће свих 40 који данас раде на путу.

Калањевчани хитају ка просторијама Месне заједнице где им долазе председници Скупштине општине, комитета СК, другови Власта и Лоле. Разговараће о завршетку путева и будућим акцијама у Калањевцима.

Децембар 1984. годинеДрагиш, а Божић, публициста “О једном учитељу” описује интересантан догађај:

 Драгослав Којић учитељ у Козељу један је од ретких кога сви у Качерском крају познају. „Мој отац и мајка имали су шесторо деце  и ја сам био намењен да учим за попа или учитеља а ја желео да учим за агронома, да узгајам пчеле и бостан. Очева је била најстарија. Као учитељ бићеш у сваком селу први човек, поготову ако село нама попа.. И заиста, у качерском Козељу где сам крајем новембра 1928. године дошао за учитеља, није било ни цркве ни попа али није било ни школе. Да им деца не би била „слепа код очију” Козељцу убеде мештанина Драгољуба Којића да у његовој кући од две собе направе учионицу. Драгољуб је са својим чељадима становао у подруму али је и примао плату као фамилија (школски послужитељ). Кад сам ја дошао, у школи је био само један астал и две столице. Деца су са собом, за себе, доносила од куће троношце.

Пошто се учитељ Којић није уклопио у почетак школске године (буџетске –април  а школске –септембар) то је прихватио предлог Средског начелства са Рудника и Дунавске бановине, да четири месеца ради на вересију. За тај период му исплатили месечно по 1.200 динара, уместо 900, колико је тада била учитељска плата. За тадашњу учитељску плату, могло се купити хиљаду кила пшенице или добру краву. – каже Којић.

У то време по Војводини су се градиле масовно школе те је Дунавска бановина била широке руке када је у питању био србијански крај. Захваљујући првенствено угледу учитеља Којића, Козељци су мобом изградили школу у којој деца  уче и данас. Учитељ је преко школе покренуо многе корисне акције: у селу је основана Кредитна задруга и Пољопривредна подружница. Сељацима су давани повољни кредити, по нижим ценама куповали су пољопривредна оруђа, алат, сортно семе…

Подигнут је школски воћњак, доведена вода у школу. За сеоске девојке почео је да ради кројачки течај који су држали мајстори фирме „Сингер”. Колико су тада шнајдерке биле на гласу најбоље се може видети по томе што су неке удаваче у сред низа дуката носиле и плочицу на којој је писало „Има шиваћу машину”. Занимљиво је и то да тадашња власт радикала није учитељу Којићу дозволила да организује аналфабетски течај, пошто је он био демократа, па су им та окупљања била трн у оку.

Учитељ Којић запамћен од Козељаца по добру, добио је премештај 1934. године у Штавицу где је остао равно 28. година до пензије.

15. новембар 1985. Живковци

На регионалном путу Љиг – Аранђеловац, на деоници Живковци преко Вагана, пре неколико дана, завршено је асфалтирање око 4,5 километара пута. Градњу је финансирао СИЗ за путеве. Житељи Живковаца морали су да чекају скоро пет година после урађене подлоге за овај пут.

 27. децембар 1985. Белановица

Житељи Белановице ће до краја године добити пословно стамбену зграду са 12 станова и пословним простором ТРО ”Рајац”. Средства од 7 милиона динара за финансирање градње удружили су ООК ”Качер”, РО „Белан”, Основна школа, РЈ “Србокоп” и СИЗ становања за три стана. Градитељ је ГРО “Стандард„ из Аранђеловца.

 10. октобар 1985. Белановица

У Месној заједници Белановице планирају да у наредном чеворогодишњем периоду поправе путеве, заврше водовод и канализацију, прошире амбуланта, трајно реше проблем зелене пијаце (Н.З. Ни до данас 2019. није ништа урађено). Месна заједница је обезбедила локацију за аутобуску станицу коју треба да гради „Југопревоз” из Чачка. (Ни један аутобус са ње није кренуо нити на њу стигао)

 23. децембар  1988. Белановица

Хотел “Качер” у Белановици од првог дана децембара је затворен за госте. Тако је одлучио Раднички савет БИП „Слобода” у Љигу у ком се налази и белановачки хотел. Разлог за затварање хотела је некономичност пословања. Дневни трошкови су износили 300.000 а реализација 100.000 динара. Због лошег пословања било је поремећених међуљудских односа а „Слобода” већ неколико година послује на ивици рентабилности. Сви радници хотела распоређени су у љишке организације „Слободе”.

Затварање хотела изазвало је незадовољство међу Белановчанима. По чаршији се прича да креатори општинске пореске политике нису имали много слуха за потребе хотела јер су приватницима у Белановици дозволили отварање 5-6 киоска и кафана. Порески аршин није применљиван једнако на све приватнике. Нису у питању само кафеџије.

 21. април 1989. Белановица

Трговинска организације „Рајац” ових дана је отворила модерну самопослугу у Белановици. Она је грађена из сопствених стредстава и савремено је опремљена. Продајни простор је 120 квадрата а обезбеђен је и пратећи магацински простор око 200 квадрата.Треба нагласити да је ово први друштвени објекат у овом месту у послератним годинама.

 18. август 1989. Белановица

Већ двадесетак дана надомак Белановице, од раних јутарњих сати до касно у ноћ зује машине над реком Качер. Ту се рађа будући бетонски мост. На оваквим мостовима од памтивека су стајали само балвани- греде које не би издржали  још годину – две. А сад , захваљујући изградњи пута од Лазаревца преко Брајковца и Белановице, ради спајања са Горњим Милановцем, са Ибарском магистралом, овај велелепни кост , који подиже „Мостоградња” из Београда средствима СИЗ за путеве , сваког дана расте и скреће пажњу мештана јер ће за који дан, стари дотрајали дрвени мост, заменити бетонски широк 6 а дугачак 10. метара.

 08. септембар 1989. Белановица

Већ неколико месеци грађани Белановице окупирани су проблемима  и бригама око снабдевања виталним животним потребама, пре свега водом за пиће, које нема довољно и поред изградње новог  поред постојећег старог водовода, затим хлебом- за којим се од раних јутарњих часова прави ред, и без обзира на скупоћу, често га нема после 7. сати. А излишно је говорити о снабдевању дневном штампом за коју се такође прави ред а није редак случај да она недељом не стигне. Затим ту је сијасет других проблема, улична расвета, закрчени тротоари амбалажом, а улица од бенизиске станице до новог моста пребукирана је брдима смећа, асфалтирање и просецање улица, одржавање живих ограда и друго.

Сви ти проблеми су се прошле недеље нашли на дневном реду Савета Месне заједнице и конференције СК. Дискусија је текла на изношењу проблема и тражењу решења за превазилажење истих. На моменте је било међусобног оптуживања и сумњичавости. Наводимо акценте из дискусије члана Савета Радоша Јовановића који каже:

Пре двадест година када сам се са породицом доселио у Белановицу да живим и радим ,Белановица је имала базен, развијен сеоски туризам, врло повољне аутобуске линије са Београдом, редовну снабдевеност дневном штампом, постојао је Дом културе, решена снабдевеност грађана свим намирницама, постојало је Комунално предузеће, било је воде, хлеба и много другог. А данас после две деценије, кад се очекивао бољи живот, од свега набројаног нема ништа

И заиста ситуација је врло тешка, а незадовољство грађана Белановице оправдано, али како рече први човек партије из Љига, Жика Милутиновић, председник ОКСКЈ који је заједно са Божидаром Павловићем, председником Скупштине општине и Павлом Петровићем секретаром Самоуправне интересне заједнице за привреду, присуствовао овом састанку, овај скуп не може решити нагомилане проблеме који угрожавају нормалан живот грађана, већ надлежни органи и комунисти који живе и раде у њима.

Посебно завређује и дискусија потпредседника Месне заједнице Слободана Радовановића који је говорио о врло оскудним срествима Месне заједнице, истичући да је за потребе ове Месне заједнице нужно изнаћи  средства за финансирања. Као пример навео је изграђено и неизграђено земљиште, које су запоселе радне организације „Србокоп”, „Белан”, Пољопривредна задруга, „ Електрон” и приватне занатлије, а комуналну таксу нико не плаћа.У питању је, како истиче, око 18 хектара земљишта, и сасвим пристојна средства која би се месечно или годишње убирала.

Председник конференције ООСК Михаило Даничић је након исцрпне дискусије предложио да се усвоје и закључци формулисани на предходној седници са представницима ДП заједнице и РО ”Комуналац” из Љига који гласе:

  • да Самоуправна интересна заједница за путеве и стамбено-комуналне послове општине Љиг започне и до половине октобра ове године заврши послове око просецања нових улица у насељу, те за потребе уличне расвете изврши замену прегорелих сијалица;

 

  • да комунална инспекција појача своју активност и предузме неопходне мере у циљу комуналне опремљености и хигијене у Белановици;

 

  • да РО ”Србокоп” сагледа праве потребе грађана за хлебом и обезбеди довољне количине, да се могу купити целог дана;

 

  • да РО ”Комуналац” из Љига одмах предузме даљу активност око докомплетирања водовода и најкасније до 10. септембра преузме водовод на коришћење и управљање. Такође се обавезује да постави хлоринатор на право место у циљу дистрибуције здраве воде за пиће. Такође ће ова радна организације извршити прикључење грађана са старог водовода на нови у улицу Стеве Сингера о чему ће се на врема обавестити грађани;

 

  • да се извршу заграђивање изворишта и изузимање земљишта до краја септембра на терет средстава ДПО заједнице;

 

  • у случају непоштовања ових закључака или одуговлачења рокова, надлежни органи Скупштине предложиће у интересу грађана Месне заједнице Белановица привремене мере за радне организације и органе који су дужни да нормализују насталу ситуацију око снабдевања грађана Беановице.

Такође је закључено да одговорност за насталу ситуацију у Белановици треба да понесу чланови СК и органи у радним организацијама, који су и најодговорнији да се стање нормализује.Истовремено закључак је да се преиспита одлука Скупштине општине о давању на коришћење грађевинског земљишта радним организацијама и малој привреди, у вези наплата комуналних такси.

10. мај 1979. Љиг

У уторак 29. априла, свечано је промовисан први број „Љишко – качерских новости”, оснивач је Скупштина општине Љиг и лист има информациони карактер. Излазиће један пут месечно у тиражу од 3.000 примерака. Лист ће бити бесплтан.

18. септембар 1979. Белановица

Поводом дана ослобођења Љига у Белановици је отворена нова аутобуска станица уз присуство Војислава Андрића, потпреседника Скупштине Србије и посланика Леве коалиције, Љубивоја Давидовића, посланика из Леве коалиције, Драгана Марковића, посланика СПС-а, Милана Обрадовића, директора РЕИК „Колубаре”. Говорио је Миодраг Старчевић, председник општине Љиг а станицу је отворио Бранислав Толћ, директор”Стреле” из Лазаревца. Вреданост станице је два милиона динара. Зграду нове станице освештали су свештеници белановачке цркве  и суседних парохија. КУД”Лука Спасојевић”из Љига  извео је пригодан програм.

(Станица никад није прорадила нити је до 2019. године дошао или отишао један аутобус. Касније је ту било Комунално предузећа из Белановице и затим је продата)

Изводи из “Љишко – качерских” новина

23. јуна 1997. године

У Белановици је представљен 23. јуна 1997. године ликовни израз Ненада Хубера, сликара пореклом из Новог сада, који последњих година живи и ради у засеоку Дрењина. Изложба под називом „ Даска ал не у глави..” је десето самостално представљање аутора који је имао 35 колективних изложби у земљи и иностранству.

На стогодишним даскама темперама и лаком приказане су иконе, пејзажи, мртва природа и животиње, а најчешће и најрађе коњи. Ову изложбу освештао је и белановачки парох. Приметно је било одушевљење посетилаца.Многи су долазили на изложбу у Белановицу по други пут (прва је била у Љигу) са жељом да понове утиске. Белановчани су стекли посебан утисак јер је ово прво културно дешавање за последње три године. Своје утиске је најбоље изразила Славица Миливојевић, управник градске библиотеке у Љигу речима да ће оваквих догађаја бити и у будуће.  (Р. Новаковић).

 28. септембар 1997. године  

Књига „Качер- предели и људи” професора Миодрага М. Јаћимовића говори о настајању 36 качерских насеља и три варошице: Љига, Рудника и Белановице, од момента када се први пут помињу и усторијским записима (најчешће турским).

Почетком овог века професор Милан Ракић, рођени Рудничанин, штампао је о качерској области антрополошку студију. То је била прва књига о овом крају, а на прагу новог века књига „Качер-предели и људи” на 220 страна детаљно обрађује порекло свих фамилија (око 1050), миграције становништва, географске карактеристике места и заселака качерског краја.
Рецензенти су проф. Душан Дукић, рођени Моравчанин и Милован Данојлић, књижевник.

 14. април 1997. године

Скупштина општине у сарадњи са Земљорадничком задругом „Качер” из Белановице, обезбедила је 10.000 бесплатних садница малине које ће делити заинтересованим грађанима, и они се могу обратити ЗЗ Качеру.

 05. септембар 1997. године под насловом  Козељци најактивнији пишу 

Грађани Месне заједнице Козељ од почетка године уложили су изузетне напоре и средства на изградњи локалних путева у селу. По речима Миодрага Ристивојевића одборника СО и председника МЗ, житељи Козеља, засеока Башкаловићи, финансирали су утовар око 400 м3 камена довезеног из каменолома Дрењина и 400 м3 шодера из реке Козељице. Утовар су платили 8.320 динара.

Општина је учествовала у финансирању обезбедивши 400 литара нафте. Мештани засеока Доброшевац довезли су 500 м3 камена и 250 м3 ризле за насипање локалног пута од Кућунове штале до Ковиљаче и утрошили 10.000. динара. Превоз материјала обезбедили су грађани Козеља и околних села а најактивнији су били Радован Јелић и Ненад Миловановић из Пољаница. Такође јављају, да су житељи Козеља, Калањеваца, Живковаца, Белановице и Пољаница извукли 1.300 м3 дробљеног камена на путеве у овим МЗ. Минирање у мајдану и утовар финансирала је општина Љиг а превоз материјала грађани наведених МЗ.

 05. април 1998. године „Љишко –качерске новине“ пишу о  Пољаницама:

У претходних 11 месеци власти у Пољаницама су вредно радили. Драган Радовановић, одборник и Рајко Ломић, председник месне заједнице, заједно са мештанима, у прошлој години, пресули су и проширили локалне путеве у дужини од 5. километара. Прокопани су и канали  поред насутих путева и постављене цеви за пропусте.

Амбиције и планови мештана Пољаница у 1998. години су још већи. Поред реконструкције дома и отварања Клуба за младе у плану је изградња фудбалског игралишта, што је и приоритетан задатак за ову годину. Треба очекивати и реконструкцију нисконапонске  мреже и постављање бетонских стубова, а одборник Драган Радовановић је наговестио и изградњу капеле на сеоском гробљу, уз напомену  да су мештани заједничком  акцијом искрчили и очистили гробље.

Рајко Ломић, председник месне заједнице, посебно истиче велике заслуге општине Љиг и изванредну сарадњу са функционерима, пре свега г- дином Миодрагом Старчевићем и г-дином Љубивојем Вујићем, верујући да ће и у овој години та сарадња бити успешна за добро свих Пољанчана.

Јун 1998. године „Љишко качерске новине „ износе   Програм развоја месне заједнице Белановице:

 Из грађе Међуопштинског историјског архива Чачак:

Часопис „Изворник“ бр.31/2015

ПОЛИЦИЈСКИ ИЗВЕШТАЈИ НАЧЕЛСТВА ОКРУГА РУДНИЧКОГ ЗА 1850. ГОДИНУ

По жељи кнеза Милоша, а „ради успомене војводе Милана“, кнежевог брата по мајци, Деспотовица је 1859. године променила име у Горњи Милановац.2 Ова варош је све до 1922. године, када су окрузи укинути а земља подељена на области, била центар Рудничког округа, у чијем се саставу налазио Качерски, Моравски (од 1885. Љубићки) и Црногорски (од 1884. Таковски) срез

Брусница, 30. јуна 1850.
Начелство Округа рудничког Попечитељству унутрашњих дела
Месечни извештај о раду за јун 1850.
Високославному Попечитељству внутрењи дела
Началничества Окружија рудничког месечно известије

Поводом добивени петнајестодневни известија од срезскиј началника, Началничество Окружија рудничког своје месечно известије, као што ниже изложено стои, високославном Попечитељству внутрењи дела у покорности подноси.

  1. Народ Окружија овог сада се понајвише са копањем свои кукуруза, а по гди кои и са косидбом ливада занима…..

……12. Погода је времена у првој половини овог м[есе]ца добро проведена, а у последњој је и то: А) По известију писара Среза качерског од 28. тек.[ућег] м.[есеца] No 577, 18. ис.[тог] м.[есеца] велики је ветар дувао тако, да је многу гору и шљиве људма поломио и пообаљивао; исто тако, овог дана пао је град у селу Смрдљиковцу, Живковцима, Калањевцима, Ивановцима, Бољковцима, Ручићима, Лалинцима, Давидовици, Мутњу, Церови, Накучанима, Кривој Реци, Заграђи и Руднику….

  1. јунија [1]850. год.[ине] и помоћника, началник Среза У Брусници качерског,

поручик, Мијаило В. Блазнавац

(Према Шематизму Кнежевине Србије 1839-1851, Блазнавац се на месту начелника Среза качерског налазио од 12. септембра до 21. децембра 1842. године, када га је заменио Мијаило Вукосављевић, који се на овом положају налазио и 1850. године)

 

Горњи Милановац 10. октобар 1881.

Сима Б. Мијаиловић, начелник Округа рудничког
Алимпију Богићу,
секретару Министарства унутрашњих дела,

Списак полицајних чиновника у Округу рудничком кои заслужују да буду унапређени:

  1. Милош Кузмановић, начелник Среза качерског, да му се даде класа.
  2. Паун Ружић, писар Начелства овог, за писара среског.
  3. Јован Б. Мијаиловић, практикант овог Начелства, за писара Начелства.
  4. Владимир Радуловић,практикант ово Начелства, за писара Начелства.

5.Иван Милосављевић, практикант ово Начелства, за писара Среза црногорског. 6. Ђорђе Терзић, практикант ово Начелства за писара Среза моравског.

Остали практиканти и начелства и срески заслужују да им се плата повиси. 10. октомбра 881. год[ине].

У Гор[њем] Милановцу.                                      Начелник Окр[уга] рудничког,

Сим[а] Б. Мијаиловић.

 

Калањевци 6. фебруар 1883.

Учитељ школе шутачке Витомир Ј. Николић,

Милутину Гарашанину, министру унутрашњих дела

Господину министру унутрашњих послова.

У интересу среће и напретка ове земље и као сину овог отачества, на срцу ми лежи само благо овог народа, зато најпонизније молим да ми г[осподин] министар дозволи што ћу следеће казати.

Наши чиновници са Рудника М. Кузмановић33 капетан, и г[осподин] Тома писар,34 као вршиоци закона, често су овама у овом нашем месту и увек нешто шурују са кметом преседником овд[ашњим], са попом Вићентијем и осталим њиним јединомишљеницима. Тако сам од скора сазнао да они говоре: „кои не исповеда либерална начела, не може кмет бити“. На основу њиног предњачења ова се начела овамо јако шире, па су по нас кои исповедамо напредна начела још и опасни.

Из уста једнога од ове господе са Рудника чуо сам да рече: „Данашња влада, министри Гарашанин, Пироћанац, Новаковић и остали заједно су са 33 Милош Кузмановић, начелник 3. класе Среза качерског. 34 Тома Васић, писар 2. класе Среза качерског. Радомир Ј. Поповић 71 пок[ојним] Јевремом Марковићем35 шуровали, па Јевремова жена пуца данас на краља,36 а они седе на министарским столицама. Њих би требало поапсити, пре него ону жену, јер су они сви из Чумића37 школе.“

Нека изволи г[осподин] министар видети како г[осподин] Кузмановић38 и његов писар г[осподин] Тома39 сеју раздор у народу и подстичу људе на незадовољство, а то је задатак и г[осподину] Вићентију Матијевићу овд[ашњем] свештенику и председнику овд[ашњем].

Не сматрам себе за тужиоца, нити тражим као да би ме г[осподин] министар за ово чим наградио, већ просто достављам. А ако би нужно сазнати било о мом карактеру, то би г[осподин] Вељко Јаковљевић посланик, казати могао.

С највећим поштовањем, Витомир Ј. Николић, учитељ школе шутачке, Окр[уг] руднички, Ср[ез] качерски.

  1. фебруара 1883. год[ине], у Калањевцима.

 

Брусница, 29. април 1849.

У следству добивени од надлежни срезскиј началника 7модневниј известија, Началничество окр[ужија] рудничког високославном Попечителству внутрениј дела настоећег содржанија 15тодневно известије у покорности подноси.

  1. У овом се окружију народ са сејањем пролећни усева, а понајвише кукуруза и јечмова, чрез ово време занимао.
  2. Изузимајући лоповлука, крађа се је у срезу качерском 9. ов[ог] м[есеца] догодила. Украдено је Сими Павловићу из Шутаца ноћу из вајата једне чакшире нове од плаветне чоје, један шал пиргаст на бело од црвеног памука, један гуњ кратки с рукавима крџалинским и с доста гајтана нашаран, два ћилима нова, једна торба шарена од вуне, једне канице и једна чаша, једна котарица са 47 кокошињи јаја, 3 оке сира и кајмака, и 1 убрадач женскиј, но овој се крађи до данас у траг ући није могло, сиреч: кои је такову произвео…..

Привр[емениј] началник окр[ужија]
У Брусници руднич[ког]
Милија Илић

 

Брусница, 30. септембар1849.

Получившиј Началничество ово од подчињени му полицајниј власти, седмодневна известија, за дужност себи почитује 15[дне]вно известије високославном Попечитељству внутрениј дела
учтиво поднети.

  1. Народ се је окр[ужија] овог чрез прошли 15 дана са брањем шљива и кукуруза занимао.
    2. Крађа се је по известију началника среза качерског от 28. и[стог] м[есеца] Nо 891 Николи Миловићу из Пољанице ноћу између 13. и 14. ис[тог] м[есеца] незнано киме из 100 гроша у разним монетама старинскиј пара, на коњги женској, бивши, једне тканице шарене, једно јелече од црвене чоје с гајтаном свиленим и једне рукавице у којој је 6 ком[ада] фишека са оловом било, догодила, и којој се крађи јошт у траг ушло није.
    3. Чрезвичајна смрт или убијство чрез наведено време догодила се није.
    4. Пожар се исто тако за наведено време није пригодио.
    …………
    Привр[емениј] началник окр[ужија]
    Проко А. Пауновић

“Изборник” бр 28

Горан Давидовић, историчар – виши архивист Међуопштинског историјског архива Чачак, пише:

  1. јула 1945. године
    Чaчak

СРЕЗ КАЧЕРСКИ

  1. јуна Драгослав Петрић из села Г. Бањана у напитом стању је псовао чланове Месног одбора у Д. Бањанима, а када је милиција истога опоменула да то не чини он је почео викати: „Живео краљ! Тако се мени хоће“ и томе слично. По овоме случају предузето је извиђање да се именовани казни.
  2. јуна т.г. у селу Калањевцима за време сахране погинулог друга Светолика Ђукнића из Калањеваца, који је погинуо у борби за слободу на фронту, рекао је Милорад Јовчић из села Калањеваца, да су за све ово криви Руси и да су они некултурни, а Драгослав Јоксимовић је на тој сахрани казао да је за ово крив Тито, јер он има намеру да уништи што већи број Срба; он је – каже – отерао ову децу да их кољу Хрвати. Том приликом Јоксимовић је рекао да је и он био војник и ратник и да никада није било горе него данас.
  3. јуна у селу Босути, у забрану Стевана Богдановића, нађен је један радио-апарат, америчке марке, који је вероватно бачен на земљу падобраном.
  4. ов.м. око подне отишао је од своје куће Живан Живановић из села Драгоља. Именовани је сутрадан нађен мртав у близини Белановице, а убијен је на путу између Белановице и Шатрње. Леш је нађен у кукурузу. Убијен је из три пушчана метка. Убијени Живановић је био члан сеоске милиције и члан Месног одбора у Драгољу.13
    (13 Будући да није убачен у списак жртава припадника НОБ-а и ЖФТ, претпоставља се да је убијен од нових власти, иако је био припадник милиције и члан МНО. Као доказ за то наводимо да је убачен у тзв. Упитнике о погинулим и умрлим непријатељима НОП-а које је радила борачка организација (МИАЧ, Упитник о погинулим и умрлим непријатељима НОП-а за село Драгољ, податке дали Раденко Јовановић и Момчило Јосиповић).

Ноћу између 18. и 19. јуна, око 22 часа, дошла су три наоружана бандита кући Жике Петрића, претседника Месног одбора у Јарменцу, те су од истога одузели једну стројницу, којом је Петрић био наоружан. Претходно су га питали је ли он претседник комунистички, на шта им је овај одговорио да је он претседник одбора у селу, а не комуниста, те му одметници нису ништа урадили, већ претили да ће му судити краљ Петар.

Ноћу између 23. и 24. јуна т.г. погинуо је Радиша Дмитровић из села Шилопаја од стране непознатих наоружаних лица.14

(14 За овај случај оновремена званична историографија је навела да је Дмитровић (Ивана) Радисав, рођен 1901. у Шилопају, сарадник НОП-а, заклан од непознатих лица у Шилопају 24. јуна 1945. (Чачански крај у НОБ. Пали борци и жртве, 281).

  1. јуна т.г. изјутра пронађени су у једном потоку села Калањеваца лешеви Сретена Дражића и Бранислава Војиновића, оба из истог села. Побијени су из пушака. Убице су до сада непознате. Истрага се води.

У истом времену Милован Ђукнић из села Калањевца одметнуо се у шуму.

 

  1. августа 1945. године

ОКРУЖНИ НАРОДНО-ОСЛОБОДИЛАЧКИ ОДБОР

ПРЕТСЕДНИШТВУ ОКРУЖНОГ НАРОДНОГ ОДБОРА Ч А Ч А К
По постојећем наређењу, Одељења унутрашњих послова О.Н.О. Чачак,
подноси свој месечни извештај о приликама у Округу за протекли месец јули

Одељење унутрашњих послова
Бр. 1428
5. августа 1945. године
Чачак

СРЕЗ КАЧЕРСКИ:

  1. – На дан 30. јуна т.г. одметнуо се од власти Милован Ђукнић из села Калањеваца стар 25 година. Био је војни обвезник и као такав пуштен на боловање. Бојећи се да не буде стрељан јер је за време окупације био у српској пограничној стражи. Милован је жењен, има двоје деце, није познато којој се сада непријатељској групи придружио. Има 13 хектара земље коју држи његов отац. Не зна се да ли је извршио какво кривично дело.
  2. – У току пр. м. дошао је из заробљеништва Милош Момчила Несторовић из села Штавице. Води се у списку одметника на редни број 787-810.
  3. – На дан 5. пр. м.[јул] дошли су својим кућама из четничког логора у Шапцу Живомир Момира Матића из села Трудеља који се води у списку одметника број 805-820; Добросав С. Богдановић из Босуте који се води у списку одметника на редни број 615-668; Добривоје Драгомира Прокоповића који се води у списку одметника бр. 790-800; Савко Андрије Томић из Шутаца, води се у списку одметника од броја 790-810; Милутин Алексе Даниловић из Заграђа води се у списку одметника бр. 705-715; Драган Драгутина Адамовића из Рожинаца води се у списку одметника од 700-720. У месецу јуну т.г. умро је у болници у Теслићу Милинко Р. Перкић из Босуте који се води у списку одметника бр. 645-660; дошао је кући и Будимир Стевана Плесконић из села Живковца који се води у списку од броја 690-710.
  4. – На дан 27. јуна т.г. одметнуо се од власти Милорад Ломић из Драгоља стар 38 година. Побегао је зато јер су код његове куће нађена нека сумњива лица.
  5. – На дан 10. пр. м.[јул] око 10 часова пре подне у селу Козељу били су 5 бандита.60 Народна милиција [из села Пољанаца] је известила органе ОЗН-е у Белановици. Овом приликом изишли су на лице места поред органа милиције и органи ОЗН-е. Када су органи ОЗН-е дошли на терен затекли су милиционаре, али не знајући да су то милиционари, органи ОЗН-е отворили су ватру на ове и том приликом ранили су три милиционара од којих је један милиционар подлегао ранама. Бандити су искористили ову почетну пометњу и побегли.
  6. – Ноћу између 20. и 21. јула у селу Јарменовцу појавило се 6 бандита који су били наоружани аутоматима и пушкама. Напали су патролу код цркве и после краће борбе, бандити су се повукли у правцу Рудничке шуме, жртава није било.
  7. – На дан 11. пр. м. [јул] у селу Манојловцу Милорад Ристић члан Среског УСАОС-а ранио је из револвера Јелицу Сретеновић која је после извршене операције умрла.61

(61 „Догађај се десио на тај начин, што је, именовани Милорад Ристић, загледао око револвера, који му је претходно био пао са столице на патос. Приликом тог загледања и чаркања, да се није што покварио, револвер је окинуо и тешко повредио Јелицу. Повређена је пренета у болницу у Тополу, односно Крагујевац, где је по извршеној операцији умрла.“ ( Бр. 1261 и Пов.бр. 10/45).

  1. – На дан 30. пр. м. [јул] милиција је ухватила у селу Живковцу два војна бегунца који су предати ОЗН-и.

Начелник Одељења
унутрашњих послова,
Мил. Достанић, с.р.

 

  1. септембар 1945. Године

ОКРУЖНИ НАРОДНО-ОСЛОБОДИЧАКИ ОДБОР
Одељење унутрашњих послова
Пов. Бр. 10
4-IX-1945. год.
ЧАЧАК
МИНИСТАРСТВУ УНУТРАШЊИХ ПОСЛОВА СРБИЈЕ
ОДЕЉЕЊЕ НАРОДНЕ ОДБРАНЕ -Б Е О Г Р А Д
Шаље се Министарству извештај о догађајима који су се одиграли на територији округа чачанског у месецу августу 1945. године

СРЕЗ КАЧЕРСКИ

  1. – Из четничког логора у Шапцу предати су ОЗНИ следећи четници: Милан Даничић, из Штавице – води се у списку на ред. бр. око 787; Милан Недељковић, поручник из с. Моравци води се у сп. бр. око 732; Малиша Буквић, из Заграђа, води се у списку на ред. бр. око 823; Милун Боровић из Чачка води се по списку одметника бр. око 156; Драгослав Ђоковић из Грабовице, који се води под ред. бр. око 466; Гојко и Милан Даничићи, из Штавице, који се воде у списку одметника на ред. бр. око 787 и 790; Милинко Радована Николића из Штавице, који се води на ред. бр. око 800; Јанко Шарбановић такође ухваћен је и одмах је предат ОЗНИ – не зна се одакле је а не води се у списку одметника. Именовани је одметник. У овом срезу у току прошлог месеца пријавило се власти 11 војних бегунаца.
  2. – Ноћу између 18. и 19. пр.м., два непозната наоружана лица дошла су кући Душана Башкаловића у с. Козељ, извршила су претрес куће Башкаловића, у циљу проналаска оружја и кад нису ништа у кући нашли повели су Душана од куће око 50 м., па су га пустили припретивши му, да о томе ником ништа не прича. Ова непозната лица била су наоружана пушкама, верује се да су били четници Д.М. групе коју предводи „Ћоса“.
  3. – Ноћу између 19. и 20. пр.м., дошао је непознат наоружан човек у кућу Станимира Радовановића и питао га за пут у Д. Бранетиће – рекао му је да је четник.
  4. – 22. пр.м., између 8 и 9 ч. увече убијен је у с. Моравцима Бранислав Радовановић члан месног НО истог села. Убиство је извршено на тај начин, што су бандити означене вечери чекали у заседи. На ту заседу су наишли Бранислав Радовановић са двојицом другова, тада су их бандити похватали, Радовановића тукли пушком по глави, па га после и убили. Осталој двојици бандити су као и Радовановићу отели пушке па их после тукли, један од ове двојице добио је повреде теже природе. Међу овим бандитима упознат је Спасоје Јеринић из Шутаца88 и Величко Поповић из Липља. О овоме поднет је извештај Министарству 28. пр.м. под бр. 1674.
  5. – Ноћу између 24. и 25. пр.м., у с. Трудељу, наишла је једна група бандита која је била наоружана већином аутоматским оружјем а мањи број пушака, па су дошли кући Живорада Симеуновића и истога са собом одвели до куће Радојка Видојевића у истоме селу. Радојку Видојевићу бандити су узели државну пушку па су одатле кренули у правцу Рудника. У путу их је приметила војска Народне одбране која се на терену бавила и извиђала, па је на бандите отворила ватру, од које су се бандити разбегли. Живорад Симеуновић је искористио ову забуну и побегао својој кући. Исте ноћи око 1 час после пола ноћи иста група бандита, 15 на броју, појавила се у селу Војковцу и дошли кући Драгослава Матића претс. месног одбора истога села. Лупали су му на врата, говорећи да су они војници народне одбране са Рудника. Матић им је отворио врата, тада су бандити упали у кућу, истукли претседника Матића и његову жену. Потом су извршили претрес куће, пронашли једну државну и једну ловачку пушку које су узели. Од Матића су тражили да им преда печате месног НО, он им је одговорио, да су печати код секретара. Бандити су са пушкама напустили кућу Матића и пред одлазак казали му, да противу њега постоји 7 тужби од грађана. Одатле су бандити отишли кући Сретена Мијаиловића омладинца из села Војковца; њега су бандити тукли, нанели му теже повреде тела и запретили му, да не сме радити са омладином. Одатле су бандити отишли кући Александра Гавриловића секретара месног НО у Војковцу. Њега нису нашли код куће, али су му претресли кућу и узели један радио апарат, један грамофон и запретили његовој мајци и исталим укућанима, да о овоме не смеју никог извештавати за три дана у противном да ће сви бити стрељани. О овим догађајима поднет је извештај Министарству 30. пр. м. под бр. 1753.
  6. – На дан 26. пр. м., био је сазват збор грађана у с. Д. Бањанима, ради жигосања оних лица, која не требају да се унесу у бирачки списак. На том збору Милић Павловић из истог села, рекао је за себе да нема право гласа, затим је рекао да немају право гласа ни чланови месног НО. Чланови месног НО, нашли су се тиме увређени и тражили објашњење, па су увидели да је овако Павловић рекао по наговору реакционарних лица, хтевши тиме, да буни народ на збору. На томе збору Павловић је рако да ће доћи крај и да њима не требају Швабе на управи, псујући им мајку; рекао је још да у Трсту има четника ко плеве и да ће они ускоро овамо доћи. Павловић је узет на одговор.

Начелник одељења
унутрашњих послова
Мил. Достанић, с.р.

 

  1. септембра 1945. године

МИНИСТАРСТВУ УНУТРАШЊИХ ПОСЛОВА СРБИЈЕ
Одељење народне милиције
– Б Е О Г Р А Д –
У вези расписа Министарства Пов. бр. 1664 од 7. септембра т.г. шаље се извештај за прву половину месеца октобра т.г.

а) ЧЕТНИЦИ И ДРУГИ РЕАКЦИОНАРНИ ЕЛЕМЕНТИ:

1/ убијени: Михаило Радојичић из Живковаца, Здравко Дољањић из Калањевца, Драгиша Стојановић из Шутаца (Сп.бр. 782), Лаза Ковачина из Лике.

2/ ухваћени: Мирослав Јовановић из Брђана,101 Тома Кићановић из Брђана,102 Момчило Јовановић из Брђана,103 Гојко Дамјановић ,……

…. д) РАСПОЛОЖЕЊЕ НАРОДА: 1/ Општа слика расположења: услед тешких економских прилика, расположење народа није на завидној висини. Напомиње се, да овако расположење није дошло, као утицај, реакције, или томе што слично, већ једино тешке економске прилике у којима се народ налази. 2/ поједини карактеристични случајеви: -…….

…ж) РАЗНО:

СРЕЗ КАЧЕРСКИ:

Ноћу између 3. и 4. о.м. бандити су упали у кућу Милоша Радојевића из Рудника. Њега су ухватили и повели да им покаже кућу Саве Милићевића. Пошто се Милош противио, један га је бандит ударао по глави машин-гевером, а Милош га је ухватио за врат и оборио на земљу, други бандити су на њега и потрчали, у томе је Милош успео да се од њих одвоји и побегне. Бандита је било свега двојица и отишли су у непознатом правцу.

Ноћу између 6. и 7. о.м. Радиша Марковић бандит, упао је у кућу Милића Марковића, у којој је било прело. Тада је Радиша викнуо „напоље, ко је вас овде звао“. Тражио је Животу Сретеновића, скретничара пруге из Д. Бањана. Сретеновић је успео да побегне а бандит је отишао у непознатом правцу

Ноћу између 19. и 20. о.м. дошли су четници у с. Штавице, од којих су двојица улазили у кућу Светозара Ђоковића.

Других података о овом случају немамо.

а. Качерски срез – гласало је 65%. Од 300 преставника један није гласао. Учешће бирача доста добро. Изабран је Станко Лазаревић, претседник Среског народног суда.

Шеф отсека – капетан
Остоја Ковачевић, с.р.

Остале вести из Месних заједница

 13. мај 1955. године –Белановица

На пленуму Среског одбора ССРН усвојен је предлог Комисије да се на територији среза формирају само две опшtине и то у Љигу и Белановици. Општина у Љигу би се састојала из досадашње Љишке, садашње Цветановачке, Дучићке, Ба, Кадина Лука, Славковица, Доњи Бањани, Моравци, Липље, Ивановци, Латковићи, Јајчић. Белановачка општина обухватила би досадашњу у Белановици, затим Трудељ, Драгољ, Јеловик, Босута, Пољанице и Козељ.

Општинске канцеларије у белановачкој опшини биле би у Драгољу, Пољаницама, Трудељу Козељу, Босути и Јеловику.
Пленум је донео одлуку да се 22. маја у свим селима одрже зборови бирача на којима би донели коначну одлуку за Комисију која би сачинила коначан предлог за Извршно веће Србије. Пленум се сложио да се будућа љишка општина прикључи Ваљевском срезу а белановачка аранђеловачком.

Драгиша Божић, хроничар из Мораваца пише октобра 1996 у ваљевској „Ревији Колубара”:

 –   Боље и Ваљево него Мионица и Лајковац.

 – Љиг не воли Ваљево као што њега не воли Белановица и као што ово троје не воле у Живковцима     

Када су старије житеље Љига и Качера упитали да ли би волели да Љиг као општина више не пипада Ваљеву, односно Колубарском округу, одмах би запитали:

Куку брате, зар опет ?

Али би им се одмах упитно озарило лице пуно наде да је све боље него Ваљево. И Горњи Милановац и Лазаревац, некима и Аранђеловац, поготово недосањани Бероград. Ваљеву за утеху: Љижани би једино горе поднели Мионицу и Лајковац. Док Ваљево сматрају за своју муку, ове две варошице би примили као увреду.

А зашто оно: „Зар опет ?”.Таман се грађани навикну и повију на једну страну а оно неко у Београду узме мапу и лењир  и за намножене паше почне кројити нове пашалуке. После области, региона, полурегиона и субрегиона дошли смо у „окружно стање”.

Да видимо сад зашто Љижани сад сматрају да им је припадништво Колубарском округу, тј. Ваљеву, пало као божија казна. Болна тачка је Ваљевска болница, како одавде зовемо Медицински центар Ваљево. Од 10 путника који неким од јутарњих аутобуса путују неки у Ваљево, најмање 9 иде у болницу (у куповину сврате ако се у опште врате живи) од тих 9 најмање 8, а начешће свих 9, кукају из гласа на болничку хигијену, пријем, прегледе, третман у опште. Ако неког задрже у болници код куће му већ капаришу попа. Уколико су, пак, укућани спремни да увек буду уз болесника, да га хране домаћом храном, пресвлаче, облаче, покривају, а малко и уз божију помоћ, деси се да не улете попу у кесу.

И ако сви знају да није баш све овако како се прича и како је овде написано, многи су из искуства спремни да ово не схвате као шалу већ као црни хумор. Пацијента ваљевске болнице, тврде љижани, може да „ воза” малтене ко год хоће, почев од оних у плавим мантилима. Залупе му, например, пред носом врата од „оне просторије” а у близини, као за инат, нигде врзине нити шумарка.

Шалтерка, например, врати пацијента – пензионера из Славковице, са уредним лекарским упутом, у Љиг да овери књижицу. Као да пензионер нема – само тај један  живиот – пензионерски и онај други небески. Медицинском центру у Ваљеву може за утеху да послужи то да ни другде није много боље.

Све остало припадништво Ваљеву Љижани не осећају нити им је то у опште важно. Колико им је само ово битно нека послужи гарантован тачан податак: Тамо сваки десети Љижанин и Качерац нема ама баш никакву везу и познанство у Ваљевској болници, а од 13.000 становника љишке општине, само њих 13 зна ко им је начелник округа.

А знају ли Љижани и Качерци куда би? Они болесни би најрадије у Београд, макар и у Горњи Милановац, за нужду и у Лазаревац. Они здравији би најрадије у Беч, Минхен, Штохолм, Цирих, Париз … Пошто то не могу, седну пред телевизор и то све имају на РТС-у.

Али, како год да Љиг не воли Ваљево, тако Белановица и села око ње не воле Љиг. Веле:

– Белановица је постала варошица читавих 20 година пре него ли Љиг.

– Кад је Белановица имала водовод, у Гукошу и Бабајићу (како се онда звао Љиг) орила се песма „Шкрипи ђерам”.

– Кад су се Белановчани купали у јавном купатилу, Љижани су квасили гаће у брани Радисављевића воденице

– Кад су дошли партизани и укинули општине, Љиг је био само МНО (Месни народни одбор) и припадао срезу Качерском са седиштем у Белановици. Како је испало да је сада Љиг општина а Белановица само Месна заједница?

Љижани веле да су на бољем положају (на Ибарској магистрали), а Белановчани одговарају да би магистрала прошла кроз Белановицу да њени партизани нису махом изгинули у рату, док су се љишки (а нарочито оближњи велишевачки) множили после рата.

Летос је на Белановчане бачена удица, штап је фирме „Нова демократија” који држи Дуле Михајловић, чекрк је марке „Покрет за Качер”, окреће га Јован Марковић, а мамац је„ Белановица као центар општине”. И ако се „у мутном риба лови”,  Белановчани се нису дали упецати. Цела ордија НД „пецароша” из Београда (скоро свих 30) дошло је у Белановицу на „пецање” али како рече један Качерац, „Сомова је било јако мало”.

На све ово ваљевско-љишко-белановачко „волење” мештани села Живковци (крајњег села љишке општине) поручују:

– Далеко вам лепа кућа! Носите се малко у Качер, низ Качер у Љиг, па у Колубару, а нас оставите да узводно отпливамо под Букуљу, у Аранђеловац. Пре се тамо стигне пешке но у Ваљево аутобусом!.

Знају ли кројачи пашалука за ову живковачку причу?

 

Драгиша Божић описује белановачког фотографа Милана Мирића који је у својој архиви био сведок свих важних догађаја у Белановици и околини. Штета што је та његова архива уништена: