Рођен је 19. aвгуста 1895. године у Шутцима. Отац Милан, мајка из другог брака Милојка ( рођена Алимпијевић из Бранчића која је у првом браку имала два сина Јована и Радована, а који су погинули у борби за Једрене) родила је Милована, Стевана, Василија и ћерку Миљку. Стевини родитељи су били су средње имућни пољопривредници са 30 хектара земље.
Основну школу завршио је у Белановици код учитеља Радојка Илића и Николе Сретеновића(један од оснивача Друштва за развој Белановице). Абаџијски занат учио је код Драгише Мирића и Милинка Живојиновића Миленкића, абаџије. Стева није могао поднети сурово понашање оба мајстора па га отац шаље у Лазаревац код мајстора Косте Марковића Мераклије. Вредног Стеву, Коста је заволео и понудио му да га усвоји и преда му радњу на управљање, што је Стеван одбио јер је идеолошки припадо борцима против газди и угњетавању шегрта.
Почиње са упознавањем социјал-демократске идеологије и учествије у штрајковима радника, те је у Лазаревцу и хапшен за време штрајка абаџијских радника 1912. године. Као малолетник брзо је пуштен и одлази у Ваљево где 1913. године постаје члан синдикалног покрета.
Стеванов брат Милован испричао је додађај када га је отац послао у Лазаревац да однесе Стеви нешто хране и одеће:
“ Када сам тамо стигао имао сам шта да видим. Улицама ове тихе шумадијско- колубарске паланке ишла је огромна поворка људи са заставама и неким транспарентима. Певали су у глас и узвикивали неке пароле. Долазак њихове колоне привукао је велики број становника Лазаревца и околних места. Ја до тада нисам имао прилике да се сретнем са оваквом колоном, па сам стао да видим ко су ти људи и шта то раде. Можете замислити како сам изненађење доживео када сам на челу те штрајкачке колоне видео свог Стеву са заставом у рукама. У истом тренутку постао сам горд и поносан на њега, али сам и страховао за његову даљу судбину.“
Стеван није заборавио своју Белановицу помажући рад Месне организације Социјалдемократске партије основане, уместо Повереништва, још децембра 1911. године.
У ослободишњим ратовима од 1912 до 1918. године Србија је била нападнута од Аустро – Угарске царевине, а у Белановици је било мобилисано 30 бораца. У борби је погинуло осам, заробљено је три и отерано у логор, а на Солунском фронту борило се 19 бораца.
Био је познат и по црвеној кравати коју је носио све до позива као регрут у Први светски рат. .
Стеван Марковић је као регрут пошао у Први светски рат 1915. године у Дунавску дивизију Другог позива. Повлачењем због јаког продора непријатеља, нашао се у Црној Гори где се срео са тројицом своје браће. Они су га наговорили да се, услед слабијег здравља, врати кући у Шутце и стара о старим родитељима.
У Шутцима га је власт оптужила као бунтовника који трује омладину идејама, а на иницијативу сеоског кмета бива ухапшен и спроведен у један аустриски логор. Срећа га је послужила да га један аустријски официр препозна из Белановице и уз његову помоћ буде пуштен кући.
Октобарска револуција у Русији била је тема која је окупирала Стевино определење за револуционарни покрет у Србији и тада се посветио проучавању литературе и пропагирању вредности социјализма.
Пошто није служио војску позван је у Крагујевац да заврши војни рок. Његов немирни дух ни у војсци није напуштао и бранећи другове од самовоље старешина често је био пребијан. Васа Ломић његов друг из војске причао је да је гледео како Стеву туку официриа он и даље виче „Живела Комунистичка партија“ која је у то време била у илегали.
Са ослужења војног рока вратио се 1920. године и одмах се укључио у политички рад у Белановици и околини, агитовајући на изборима за Комунистичку партију која на тим изборима постиже добре резултате у целој земљи. На изборима 28. новембра 1920. године за Уставотворну скупштину он је кандидован за заменика кандидата комуниста али изборе у Качерском срезу добија демократски кандидат Павле Анђелић из Луњевице. Стева је у Шутцима добио 18, Драгољу 12, Трудељу 11, Калањевцима 11, Руднику 27 гласова.
Да би политички успешније деловао Стеван 1924. године напушта абаџијски занат и уз помоћ својих партијских другова добија заступиштво произодне немачке фирме SINGER за Качерски срез, опленачки, таковски и колубарски, по којој је добио надимак. Користећи заступништво, организоао је курсеве кројења и шивења за женску омладину и тамо пропагирао политички програм своје партије.
Једно време је радио на организовању и јачању Независне радничке партије али се та партија одржала кратко време, до 1924. године. Његова опозициона активност довела га је на изборе 1923. године до агитовања за кандидата, у то време јаке Републиканске странке, Витомра Ћосића из Драгоља. Његова жеља је била уједињавање свих опозиционих партија у Опозациони блок против режима. Ипак, преокрет у његовом определењу била је политика Димитрија Туцовића о којој је било речи на десетогодишњици његове смрти 1924. године на збору у Лазаревцу.
На изборима 1929. године које су комунисти бојкотовали и Стеван је то поштовао. За изборе 1935. године у Белановици је Демокртска странка била активна и на збору су говорили др Иван Рибар, адвокат Живановић и Стева Марковић, нападајући владу Милана Стијадиновића. У време влада Милана Стојадиновића прихватила је Споразум са Ватиканом за спрођење њихових интереса у правне и економске привилегије и са увођењем вере у наше школе у земљи, а Ватикан ће за узврат пружити подршку нашој држави. Притисак народа је уродио плодом и Конкордат није прихваћен
.Стеван је добијао увек задатке да окупља омладину у што већем броју и пропагира идеје комунизма. Због тога је увек био под будним оком режима, а жендармерија га је често хапсила. Био је јако активан у Белановици у области културно- просветног, комуналног и спортског живота. Био је члан управе Друштва за унапређење Белановице које је основано 1910. године. У то време изграђен је водовод и Здравствена задруга која је одиграла значајну улогу у просвећивању и побољшању здравствено-хигијенских прилика месног становништва.
Омладину су највише интересовале спортске манифестације у којима је Стеван учествовао оснивањем Спортског друштва „Качер“ у Белановици. Иницира стварње Соколске чете и Стрељачког друштва. Окупио је 1936. године групу радничке омладине и посебно основао фудбалски клуб „Хајдук“ и био његов председник, Клуб се због, материјалних прилика, није много одржао. После завршеног Другог светског рата фудбалски клуб „Качер“ носио је кратко време име „Стеван Сингер“
Био је велики љубитељ књиге и читао је све што му је било доступно: „Борбу“, „Сељачки буквар“, „Срп и чекић“, „Радничке новине“. Стеван је био један од оснивача књижнице у Белановици 1937. године која је више пута била затварана. У њој су се често налазиле и забрањене, од власи, књиге.
Све ове Стеванове активности пратила је месна жандармерија која га је од појединаца подржавала тако да су их често мењали другим жандарима. Новопосављени начелник жандармерије 1935. године био је Антон Фабијан, доведен из Глине у Хрватској који је слушао да у Белановици неки Сингер пропагира против власти. Зато је Фабијан почео да се распитује код народа о Стевану и његовим активностима, тако је имао прилику да чује све најбоље о Стевану. То му се свидело и један пут му је рекао:
“ Ја знам да си ти комуниста, али ти саветујем да пазиш на себе. Мени је наређено да пратим твоје понашање и оно што говориш народу. Док сам ја овде, знај да ти се ништа неће рђаво догодити. Но ипак ти саветујем да водиш рачуна о својим поступцима јер те полиција и данашња власт стално држе на нишану“
Познато је да се Фабијан касније прикључио партизанском одреду, да је добио „Споменицу 1941“ и да је после рата био официр ЈНА.
На општинским изборима 1936. године Сингер агитује за Удружену опозицију и подржава кандидата у Шутцима Милутина Симића припадника Земљорадничке странке који и побеђује. На посланичким изборима 1938. године такође агитује за Удружену опозицију али побеђује листа Југословенске радикалне заједнице – ЈРЗ.
АКТИВНОСТ У РАДНИЧКОМ ПОКРЕТУ
Сингер је био велики активиста од раније, још из времена када је Белановица била седиште државних органа за Качерски срез. Тада је код приватника радило двадесетак радника чији је положај био јако тежак јер се радило по 16 сати за скромну најамнину. Послодавци им нису гарантовали никакву сигурност. Због тога је подружница синдиката опанчарских радника 8. септембра 1936. године организован штрајк. Председник је био Милош Сарић Лића, секретар Богољуб Симеуновић а благајник Добривоје Ђукнић. Од командира жандармеријске станице Антона Фабијана сазнали су да имају право да траже скраћење радног времена и повећање надница са чиме су изашли пред послодавце који су то одбили. Најактивнији је био Стеван Марковић Сингер који их је помагао у новцу и који је то касније користио за комунистичку пропаганду
Штрајк је трајао месец дана а за то време штрајкачима су помагали организовани мештани сакупљајући разне прилоге и старајући се о њиховим породицама. „Радничке новине“ су пренеле вест да је штрајк завршен 5. октобра склапањем Колективног уговора о скраћењу рада са 16 и 18 на 11 сати а радничке наднице су повећане за 20%.
У ДРУГОМ СВЕТСКОМ РАТУ
На подручју Белановице у селу Шутци постојала је пре 1939. године партијска ћелија у којој су поред Стеве Сингера били: Милинко Ломић, секретар- земљорадник, завршио 4 разреда гимназије. Касније се деморалисао и пасивизирао. Дражини четници су га ухватили 1943. и стрељали. у Белановици.
Поред ове ћелије постојао је у Белановици партијски актив од 8 чланова којим је руководио Сингер.У основано среско повереништво за срез Качерски ушли су чланови : Слободан Станишић, Миша Марковић из Шутаца, Милинко Ломић, Душан Радовановић, Љубиша Ђорђавић, сви из Белановице, Бранислав Гавриловић, и Љубиша Петровић из Живковаца, РадојкоЂукановић из Драгоља и Миленко Миловановић изу Пољаница.
По окупацији 1941. године као илегалац окупља народ и ствара партизанске десетине у качерском крају и ради на прикупљању и склањању оружја, муниције и друге војне опреме. Врши агитацију на свим местима где се окупља већи број грађана. У његову кућу у Шутцима често долазе политичари из врха Партије: Петар Стамболић, Филип Кљајић Фића, Спасенија Бабовић, Милош Минић и други инструктори Покрајинског комитета КПЈ.
Заједно са Милинком Ломићем, земљорадником из Шутаца који је био члан КПЈ и борац Колубарског батаљона ваљевског партизанског одреда и Милорадом Марковићем Мишом исто из Шутаца, учесника НОП од 1941. и борца Прве пролетерске бригаде, носилац споменице 1941. године. Сваке среде група се састајала у одређено време на црквеном плацу у Белановици ради договора и даљих активности.
Сингер је своју активност проширио на шире подручје качерског и рудничког краја.Одржавао је конференције како са омладином тако и са старијим, на којима је било присутно и 50 људи.Тако су 30. априла на збору у Белановици, Филип Кљајић и Петар Стамболић одржали широки састанак са сељацима и говорили о нужности борбе против окупатора и о прикупљању оружја. Проглас ЦК КПЈ од 22. јуна 1941. године је разматран на свим састанцима ћелија и упућиван народу са садржајем :
„Ви који стењете под окупаторском чизмом а који љубите слободу и нећете фашистичко ропство, знајте да је куцнуо час вашег ослобођења од фашистичког освајача. Зато допринесите и ви ваш део у борби за слободу вашу под вођством Комунистичке партије Југославије“.
Комунистичка партија је искористила демонстрације поводом потписивања тројног пакта 27. марта 1941. године и организовала зборове како би привукла симпатизере. Тако је у Белановици на збору говорио Стеван Марковић Сингер а школско звоно је непрестано звонило. Колона демонстраната кретала се главном улицом са музиком прослављајући војни пуч. Бранислав Марковић је тога дана терао Божидара Ђиласовића да виче ’’ Живео краљ Петар’’. Ђиласовић није хтео те је избила туча.
Држи говоре на организованим зборовима у Пољаницама на њиви Луковиште пред око 20 грађана, код Ћосића чардака у Драгољу, код штале Милоја Раковића у Јасиковцу у Шутцима. У Драгољу на збору 10. јуна 1941. године који је сазвао Радојко Ђукановић, учитељ из Драгоља било је 30 присутних између којих и: Саво Јаћимовић, Радован Војиновић, Ивко Гавриловић, Радован Плескоњић, Неделко Војиновић, Љубисав Стојановић и Радован Јаћимовић, сви из Драгоља, Миша Радосављевић, из Белановице и други.
Колубарска партизанска чета формирана је 28. јуна 1941. године кадајој се прикључује 6. јула,у селу Ђурђевац,Стеван Сингер са 32 борца.
Због његових политичких активnости Немци уз помоћ жандарма 28. јула 1941. године запалили су му кућу.
Колубарска партизанска чета формирана је 28. јуна 1941. године када јој се прикључује 6. јула,у селу Ђурђевац, Стеван Сингер са 32 борца, а 12. августа постављен је за комесара Колубарске чете, Ваљевског партизанског одреда. Нешто касније 14. септембра у Робајама је формиран Колубарски батаљон и Стеван је постављен за комесара.
Под руководством Стеве Сингера, 7. августа 1941, између Љига и Белановице формирана група од 18 бораца под називом „Качерска народна десетина“ а један од задатака је био спаљивање општинских архива у селима: Живковци, Калањевци, Брајковац и Дудовица. Ова десетина са 26 бораца припојена је 19. августа Колубарској чети ваљевског НОП одреда где је Политички комесар Колубарске чете Драгојло Дудић одређен за заменика команданта ваљевског НОП одреда, а дужност комесара у Колубарској чети примио Стеван Сингер.
Миодраг Јаћимовић, хроничар качерског краја, описује један догађај који се догодио 14. августа 1941. године у Белановици:
„Стева Сингер са учесницима Сретеном Ђукнићем, Предрагом Николићем и Живорадом Симићем студентом равногорцем убаченим у ову групу од равногораца одлуче, из политичких разлога, да ликвидирају народног посланика Ђорђа Јефтића, Душана Ђукнића студента и Божидара Ђиласовића земљорадника из Шутца. Ђорђе коме је Симић јавио да бежи и Душан први омладинац са ових простора који је у мају 1941. отишао на Равну Гору побегну.
На дан народног и сточног вашара 15. августа, на Стевандан, у Белановици, око 9 сати, у сред варошице партизани су почели да пале општинску архиву у кући Драже Јовчића пред много народа. Архиву је палио сам Бранислав Марковић који је пре рата био осуђен због убиства на дугогодишњу робију, а после рата проглашен за народног хероја. Присутни паљењу архиве били су Стеван Марковић Сингер, Раденко Ђорђевић земљорадник из Калањеваца, Милинко Колаковић звани Бурњак из Калањеваца иначе добошар у Белановици, затим Драгиша Недић земљорадник из Живковаца, Периша Маринковић из Шутаца, Жика Веселиновић из Живковаца.
Архиву су палили сат времена а народ се мувао збуњен тамо – овамо а Стева Марковић , да би заплашио народ, опали метак из пиштоља у вис. После паљења архиве ова група партизана отишла је код Фиће, управника поште који је тад имао око 40 година, те су га тукли а он им је после побегао из Белановице. Истог дана Стева Сингер, Бранислав Марковић и Милинко Колаковић дошли су наоружани у радњу Чеде Гавриловића и претили му убиством јер је за време партије шаха са комшијом Перишом Ракићем, причао да ће Немци изгледа стићи до Москве. И Чеда је одмах после тога отпутовао код рођака у Београд.
У ноћи после вашара, у сумрак око 20 часова, Бранислав Марковић и Милинко Колаковић ухвате Ђиласовића у кафани Душана Ђукнића Сургије одведу га у ливаду Ћире Ђукнића и убију, смо што се са њим споречкао 27. марта и што је обавештавао агента специјалне полиције из Београда, Светислава Јанићијевића о кретању Стеве Сингра. Касније је Јанићијевић уваћен и стрељан у селу Клашнић. Тог дана Божидар је на вашару продао крмачу од 150 кила. У његовим џеповима укућни су нашли само три банке а осталог новца није било. Божидар је тад имао 39. година. Исте ноћи ухватили су и Драгослава Гордића са намером да га убију јер се определио за четнике али им је он некако побегао.
После овог убиства партизани су исте ноћи отишли у Љиг да убију, плашећи се његове освете, Божидаревог брата Живомира који је био поштар и живео у Љигу. Али Живомир је скочио кроз прозор са спрата и побегао. Дуго после ових догађаја група партизана које је предводио Сингер није се враћала и Белановицу.“
ПАРТИЗАНСКЕ АКТИВНОСТИ
Ваљевски „Напред“ 29. јуна 1984. године у тексту Милорада Радојчића под називом „Стева Сингер – Народни трибун“ пише:
“ Историја револуционарног покрета и народноослободилачке борбе у качерском крају још није написана. Kад то буде урађено, значајно поглавље припашће Стевану Марковићу, познатом по надимку „Стева Сигер“. Тај племенит човек и неуморни борац оставио је дубок траг у средини у којој је живео и радио, па га се људи и данас добро сећају и о њему радо говоре. Уз војводу Лому и Бранислава Брану Марковића, то је најпознатија личност у дугој и богатој прошлости Kачера.
Цео његов живот и револуционарни рад везати су за мало качерско село Шутце, где је рођен 1895. године у средње имућној, али врло бројној сеоској породици. Основну школу завршио је као најбољи ученик у разреду, па је одмах пошао на изучавање абаџијског занат. Пошто су тада послодавци строго поступали са својим шегртима, Стева је долазио у сукоб са њима. Устајао је у одбрану својих другова, па је због тога морао да напусти једног, затим и другог мајстора.
После два неуспешна покушаја да се у Белановици оквалификује, Стева се обрео у Лазаревцу код искусног мајстора Kосте. Одушевљен његовим радом, понашањем и поштењем, нови мајстор му је понудио да га усвоји и да му преда своју радњу. Међутим он енергично одбија тај предлог, јер му није било довољно да себе материјално обезбеди , пошто је даниноћно маштао и о бољем животу својих другова- радника. Зато је одлучио да остане уз њих и да се са њима бори за промену постојећих друштвених односа.
Прво запослење добио је у Ваљеву. Ту је упознао многе напредне људеи упознао се са социјалистичким идејама. Са младалачким жаром прихватио је те идеје, па је 1913. године примљен у чланство Српске социјалдемократске партије.
Са својим Kачерцима Стева је 1915. године био добровољац у саставу Дунавске дивизије 2. позива, која се преко Горњег Милановца из Kраљева кретала према Црној Гори. На том путу захватила их је епидемија пегавца која је односила велике жртве, па је међу војницима завладала мучна атмосвера. Зато је Стева непрестано говорио о снази српске војске, њеним славним ослободилачким традицијама и на тај начин покушавао да борцима поврати пољуљани морал. У Црној Гори Стева је имао немио сусрет са тројицом своје старије браће и једним синовцем, који су били стари борци у српској војсци и приморали га да се врати кући.
Мада тешко оболео у Шутцима је доживео ново разочарење, тадашње власти оптужиле су га Аустријанцима да је као бунтовник још пре рата тровао омладину, па је ухапшен и упућен у заробљеништво.
По завршетку Првог светског рата позван је на одслужење војног рока у Kрагујевац. Тамо редовно учествује на неким радничким скуповима, али устаје у одбрану војника, због чега се једном приликом физички обрачунавао са претпостављеним старешинама. После тога био је ухапшен и страшно пребијен да је морао бити пренет у болницу на лечење и опоравак.
Након ослужења војног рока вратио се у Шутце и наставио да политички делује. Та његова активност није остала незапажена. На скупштинским изборима 1920. године одређен је за заменика посланичког кандидата на комунистичкој листи, мада је тад имао нешто мање од 25 година. Тим поводом међу мештанима Шутаца и околних села владало је право празничко расположење, јер су на изборима добили правог кандидата, али нажалост њихови гласови нису били довољни за Стевину победу.
Kада је крајем године објављена чувена Обзнана Стева се није уплашио , али су се многи под притиском владајућих кругова и полиције одрекли комунистичких идеја. Услед тога изгледа да је Стева остао без партијске базе и чвршћих веза са партијским руководством, па ће се уочи Другог светског рата озбиљно поставити питање његовог партиског статуса и стажа. Недовољно обавештен о начину организовања, рада и понашања у новонасталим условима, он се неуморно ангажује у раду многих опозиционих странака. Тако је био активан у оснивању Независне радничке партије Југославије а на изборима 1923. године агитовао је за кандидата Републиканске странке.
Ангажујући се у раду тих странака настојао је да оживи рад револуционарног радничког покрета и обједини активност свих прогресивних снага у борби против владајућег режима. Ништа мање није значајна његова колтурно – просветна, спортска и друга активност. Још 1924. године у Белановици је основао Kњижницу и читаоницу. Био је иницијатор многих курсева и оснивач спортског клуба „Хајдук“(треба „Kачер“). У току 1928. године у Белановици је основао Одељак задругарске омладине, а наредних година и у многим другим селима. Уз све то несебично је био ангажован у штрајку опанчарских радника у Белановици.
Kао даровит говорник и агитатор Стева Марковић је вешто користио сваку непопуларну меру да би раскринкао тадашње власти. Пошто је у томе имао успеха, то су се његови политички пријатељи побринули да 1924. године добије радно место у заступништву Сингерове фирме. Kао заступник ове фирме за качерски, опленачки, таковски и колубарски срез, свкодневно је обилазио многа насеља и контактирао своје политичке пријатеље – Милана Илића Чичу, Драгомира Дражевића, Драгојла Дудића, Чеду Плећевића и друге.
Ни данас се на зна када је и како Стева постао члан KПЈ. Појединци тврде да је он комуниста постао тек након ступања у партизански одред, мада има доста индиција да је он у партију примљен одмах по њеном оснивању. О томе има и више писаних трагова. Почетком априла 1941. године, када су из партиских организација стизале поруке да за оружје сви способни комунисти и скојевци пожуре у војне јединице, Стева се међу првима јавио у војни одсек. И не само да се он пријавио, већ је са собом довео и већу групу својих другова и пријатеља.
Нажалост, после вишедневних узалудних трагања за својим јединицама, они су били приморани да се врате својим кућама, јер су у међувремено чули да је војска капитулирала и да је земља окупирана.
По повратку у завичај Стева Сингер наставља живу политичку активност. Иницијатор је и организатор многих скупова напредних људи, од којих су многи одржавани у његовој кућиу. На једном броју тих скуова разговрало се о припремама за оружани устанак у овом крају, а у њиховом раду учествовали су Петар Станболић, Милош Минић, Филип Kљајић Фића и други. Након ових састанака Стева је обилазио околна села и обашњавао узоке брзе капитулације бивше југословенске војске, најављивао орожани устанак и саветовао прикупљање оружја, муниције и друге војне опреме. У том циљу организовао је бројне састанке у Белановици, Шутцима, Пољаницама, Драгољу, Живковцима и другим насељима, а омладину Белановице обочавао је кроз рад Стрељачке дружине у руковању наоружањем.
Kада је плануо оружани устанак Сингер се са својих 18 другова придружио првој оружаној групи Kолубарске чете ваљевског партизанског одреда. Убрзо је враћен у свој родни крај са задатком да формира народне десетине, чији би припадници преко дана обављали своје редовне послове а ноћу нападали немачке постаје, жандармеријске патроле, општинске управе и изводили партизанске акције. Ове десетине брзо су постале страх и трепет за окупатора и његове помагаче.
Средином септембра 1941. године Сингер је са групом од преко тридесет својих бораца, на позив штаба Ваљевског партизанскок одреда, ступио у Kолубарску чету. Пошто је досадашњи политички комесар чете Драгојло Дудић изабран за заменика команданта Одреда, то је Стеван Марковић два – три дана касније именован за политичког комесара ове чете. Kада је чета прерасла у батаљон постао је комесар батаљона, док је дужност комамданта преузео легендарни Жикица Јовановић Шпанац. Са својом четом учествовао је у многим борбама и свим значајним акцијама.
Увек весео и насмеја, врло храбар и пожртвован уживао је велико поверење својих ратних другова. Поред свакодневног политичког рада међу борцима, доста је радио са месним становништвом. Нарочито је била запажена његова активност на избегавању братоубилачког рата, оснивању органа народне власти и организовању помоћи незбринутим становништву.
Приликом повлачењу партизанских снага из Србије, у Првој непријатељској офанзиви, Стева Сингер је одступао према Ужицу, Санџаку и Црној Гори. На том путу учествовао је у одбрани Ужица и другим борбама, све до преласка Лима. По одласку из западне Србије Сингер је променио више партизанских јединица. Kраћа време био је политички радник у интендатури Прве пролетерске бригаде.
Средином фебруара 1942. по одлуци Врховног штаба НОВ и ПО Југославије именован је за политичког комесара Фочанског народноослободилачког и добровољачког одреда, који је у то време имао четири батаљона са око 1.500 бораца. Чим је преузео ову одговорну дужност Стева је предузео многе мере и организовао живу политичку активност. Посебну пажњу поклањао је раду са омладином која је чинила већину бораца овог одреда. У тај рад уносио је целог себе, па је значајно допринео спутавању даљег масовног осипања ове јединице у којој је било бивших четника.
Пошто то није одговарало непријатељски расположеним појединцима, они су ширили разне дезинформације, тврдећи да ће партизани са стварањем ударних чета одвести мештане са њиховог терена и тако њихова огњишта остати на милост и немилост другима. Након тога дошло је до подмукле и изненадне завере. Око поноћи између 17 и 18. маја 1942. године у селу Грандићи на врата куће у којој су заноћили неки чланови штаба Одреда закуцали су пучисти и у глас повикали да хоће главе присутних чланова штаба. Стева је изашао пред њих и покушао да их уразуми. Међутим, и не чекајући шта ће им рећи један од завереничке банде је пуцао на њега и смртно га ранио.“
Вељко Станковић у тексту „Kада је и где погинуо стари револуционар Стева Марковић Сингер“ пише:
„Пошто сам био борац у коме је Стеван Марковић почетком 1942. године био политички комесар, осећам се дужним да изнесем податке о његовом револуционарном раду и када и где је погинуо.
Стева Марковић Сингер, по занимању кројач (абаџија) рођен је у селу Шутци 1896. године, а између два рата живео је у варошици Белановици, бивши качерски срез. У том је граду, да би помогао женској омладини постао заступник „Сингерових“ шиваћих машина, па је по томе добио надимак Сингер.
На пут радничког покрета ступио је у раној младости, још за време изучавања кројачког заната. Члан Kомунистичке партије Југославије постао је између два светска рата.
По окупацији земље 1941. прелази у илегалност. А на позив KПЈ на устанак, ствара прве војне десетине у селима око Белановице.
О његовом револуционарном раду у Србији до краја 1941. зна се доста. Био је један од организатора устанка на територији Белановице, комесар Прве колубарске партизанске чете и комесар Kолубарског партизанског батаљона чији је командант био историји познат Жикица Јовановић Шпанац. Али после одласка из Србије крајем 1941. године и погибије, у његовом родном крају круже разне приче. Да је убијен приликом одступања из Србије и да су му четници одсекли главу и предали Недићевој влади у Београд, да је одведен из Фоче и негде убијен, да су га убили партизани и сл. У његовом досијеу који се води код општинског СУБНОР-а из Љига, стоји да је убијен 1943. године.
У књизи „Сведочанства о ваљевском крају“, од аутора Александра Јевтића на страницама 248 269 стоји: „после преласка у Санџак погинуо у Босни почетком 1942. године“. Kњигу је издао Општински одбор СУБНОР Ваљево.
Револуционарни рад Стевана Марковића Сингера није престао са напуштањем Србије. Он је свој револуционарни рад наставио у Босни. Пошто сам био борац Одреда у коме је Стеван Марковић за време погибије био комесар, осећам се дужним да о његовог погибији изнесем истину.
Стевана Марковића Сингера, по напуштању Србије и преласка у Босну, Врховни штаб НОВ и партизанских одреда Југославије, поставио је средином фебруара 1942. године за политичког комесара Фочанског народноослободилачког и добровољачког одреда, који је у то време имао 4 батаљона са око 1500 бораца. Седиште штаба Одреда било је у у граду Фочи где се налазило и седиште Врховног штаба НОВ и ПОЈ.
Одред је био под непосредном командом Врховног штаба, а Сингер је био његов блиски сарадник. Он је по доласку у одред развио масовни политички рад и у њега међу омладину, која је у већини сачињавала Одред, унео читавог себе. Због тога су га борци заволели па је Одред под његовом командом извршио низ важних војничких задатака.
Средином априла 1942. године, на територији Одреда отпочела је Трећа непријатељска офанзива и борбе су се водиле све до све до краја маја исте године. Батаљони Фочанског одреда за то време водили су жестоке борбе са италијанским и немачким трупама око Невесиња у Херцеговини, на планини Рогоју испод Сарајева, око Горажда, Фоче и у селима око Kоњица и Мостара. На свим овим фронтовима могао се често видети и Стеван Марковић Сингер.
Са италијанском војском која је наступала из правца Невесиња ишли су и херцеговачки четници Петра Самарџића и Добросава Јевђевића. Они су са италијанским авионима бацали у партизанску позадину летке и са њима позивали сељаке који су се налазили у партизанским јединицама да поубијају комесаре и да се предају четницима а да им они гарантују живот. Та четничка пропаганда довела је до осипања у партизански редовима.
Штаб одреда, да би спријечио осипање бораца, покушао је да у добровољачким одредима, од добровољаца и младих људи у сваком батаљону формира по једну ударну партизанску чету, која би се војнички чвршће и организованије лакше супростављала окупаторској навали и четничкој пропаганди.
Средином маја у Закмурском батаљону, који се тог дана нашао на територији са које је био формиран, вршена је по четама батаљона агитација и одржавани су састанци на којима су се борци добровољно изјашњавали о ступању у ударну партизанску чету.
У недељу 17.маја 1942. године, пошто се појавило доста бораца у батаљону, извршене су организационе припреме за формирање Прве партизанске ударне чете. Те вечери у село Грандиће, где је сутрадан требало да се прочита наредба о формирању ударне чете, стигли су Kочовић Страхиња Страјо командант фочанског одреда и Стеван Марковић Сингер комесар одреда. У селу их је дочекао скоро цео Закмурски батаљон на челу са комесаром Будом Поповићем, једним од најватренијих присталица и агитатора за формирање ударних чета. Заједно са Будом Поповићем заноћили су у засеоку Попи, недалеко од реке Сутјеске, у малој сеоској кућици сиромашног сељака Тома Милановића, да би сутрадан присуствовали формирању ударне чете.
У суседном селу Врбници, са групом бораца заноћио је командант Закмурског батаљона Светозар Гаговић и заменик команданта Фочанског одреда Момчило Kочовић Момо, дипломирани правник из Фоче. Обојица су такође намеравали да присуствују свечаности.
Те ноћи ова акција око формирања ударне чете у Закмурском батаљону, изазвала је код неких малодушних, већином старијих сељака страх а ће их партизани кроз стварање ударних чета одвести са њиховог терена да се боре и у другим местима, а њима се није напуштало огњиште. Због тога је дошло до подмукле и изненадне завере, коју нико у штабу Одреда није предвиђао. Око пола ноћи између 17 и 18 маја 1942. године почела је лупа и вика на вратима штаба Одреда.
Kомандант и комесар помислили су да из неког правца појавио непријатељ и одмах су поскакали и појурили према излазним вратима собе у којој су спавали. Али кад су отворили врата (на која се једино могло изаћи), било им је све јасно. Издаја. Пред вратима су стајала група бораца Закмурског батаљона са упереним пушкама у врата. Издајници су у глас викали: Хоћемо Страјову, Сингерову и Будову главу.
Стеван Марковић Сингер, када је видео о чему се ради, остао је присебан, стао је на отворена врата испред уперених пушака, и покушао да безумнике уразуми. Јаким и узбудљивим гласом, старог, провереног револуционара проговорио је:
„ Браћо, зар смо ми то од вас заслужили, ми који живот дајемо у борби против окупатора и његових слугу “
Али, неко из завереничке групе, из поноћног мрака, није успео саслушати шта ће Сингер даље рећи, пуцао је право у његове испрсене и пред изгајничке цеви унешене груди. И он се сруши на прагу те мале, под планином забите, сеоске куће. Страхиња Kочовић Страјо и Будо Поповић успијевају да побегну. Стеван Марковић Сингер није ни помишљао да бежи и да спасава смо своју главу. Покушао је да снагом речи прекаљеног револуционара спасе част револуције и да одврати заведене од погрешног пута на на који их је очигледно гурнула окупаторска политика.
Пао је јуначком смрћу великог револуционара у борби против подмуклих народних изрода, бранећи идеје комунистичке партије Југославије и част и понос њених чланова.
После убиства Стевана Марковића Сингера завереници су кренули у село Врбницу и убили Момчика Kочовића Мома, замјеника команданта Фочанског одреда. А затим се вратили у село Грандиће са групом повезаних фочанских партијских активиста, које су на превару похватали у селу Врбници.
Kада су у врховном штабу НОВ и ПОЈ, који се налазио на Шћепан Пољу сазнали о атентату на Сингера и Kочовића, упућен је у село Грандиће вод пролетера Kрагујевачког батаљона. Тада су се завереници нашли у недоумици шта да раде. Очигледно да су били не организовани, слаби и не сложни, па су неки одмах почели да беже. У њиховим се редовима створила велика гужва и паника. Чули су се и гласови, „па видите да смо се затрчали“. Нико се од њих није усуђивао да пође у борбу против вода пролетера. Међу најужом групом завереника дошло је до свађе и препирке. После тог учесници у извршењу злочина, видевши да ће остати усамљени, побегли су преко ријеке Дрине и предали се италијанским трупама.
После спроведене истраге о убиству Стеве Марковића Сингера и Момчила Kочовића Мома, у извештају упућеном Врховном штабу, стајало је:
„Од бандита који су организовали пуч, познати су: Василије Бодирога, командир Прве чете, Петар Милетић командир Треће чете, Неђо Паприца, Милан Грубачић сви из села Kута, Мирко Елчић ( из села Градца код Фоче), Душан Миликић, жандармеријски наредник из Гацка, Душан Остојић подофицир, Илија Марчета из Варде и Ђорђо Марковић са Стубица, који није присуствовао али је умешан“ ( Зборник НОР том 2, књига 4. страна 170-180)
После бекства завереника, борци Трећег крагујевачког батаљона Прве пролетерске бигаде пронашли су закопана тела Стевана Марковића Сингера и Момчила Kочовића Мома и по наређењу Врховног штаба пренели их на слободну територију у село Kрушево (код Шћепан Поља) и сахранили обојицу на достојанствен начин из све народне и војничке почасти, покрај гроба Слободана Принципа Сеља команданта сарајевске области и члана Главног партизанског штаба за Босну и Херцеговину, који је умро средином марта 1942. године од пегавог тифуса.
Сахрани је поред бораца НОВ присуствовало и доста сељака из овог краја. На сахрану је Врховни штаб НОВ и партијских одреда Југославије послао делегацију , коју су сачињавали Димитрије Бајалица и Војо Димитријевић, познати сарајевски сликар. Они су у име Врховног штаба на одар Мома и Сингера положили два венца и одржали говоре. И ако је било ратно стање и изузетно тешка ситуација због непријатељске офанзиве, на сахрану су позвани Момови родитељи и Kатарина Марковић Kаја, супруга Сингера. Момови родитељи, на сахрану су дошли чак са Рудина из Црне Горе, где су се склонили почетком офанзиве.
Стеван Марковић Сингер био је велики човек, добар, искрен и једноставан друг и близак пријатељ и саговорник сваког поштеног човека. Није се либио да разговара и да дискутује сатима са најобичнијим људима, и када је заузимао високи положај. Увек је био спреман да помогне немоћним и оним који су се без своје кривице нашли у тешкој ситуацији. У разговору са борцима и свима са којима је долазио у додир уносио је целог себе, ништа није радио иза кулиса.
Многе непроспаване ноћи и своје дугогодишње револуционарно искуство, и за то кратко време боравка на челу Одреда, утко је у душу својих бораца, које је све подједнако волео и ценио. Био је у разговору отворен и коректан. У раду упоран и енергичан, да истраје и на најтежим задацима. Давао је све од себе што жив човек може да даде. Ни поодмакле године му нису сметале. Kад би се у неком батаљону Одреда сазнало да долази Сингер, борци су се радовали. Знали су да ће од њега чути нешто ново, паметно и корисно.
Сингер је код савременика остао легенда. Они у срцима о њему носе лепу успомену и увек га се радо сјећају. Али, на жалост његови другови који су имали срећу да преживе те ратне страхоте, то нису у довољној мери пренијели на млађе генерације. Због тога прети опасност да се временским удаљавањем од времена народноослободилачког рата учинила неправда а њему посебно. Он за то кратко време дао је што се може дати.
Поред умних и физичких способности, дао је и редак примјер, како се гине за слободу своје нове домовине.“
Ваљевски лист „Напред“ преноси разговор са Kајом Марковић, супругом Стеве Марковића где она прича о свом супругу:
“Био је он комуниста још од 1919. године и сав се посветио радничком покрету а за Партију и живот је дао. Kод њега су, између два рата, долазили људи које многе нисам познавала. Сећам се да су по окупацији земље навраћали и Петар Станболић, Фића Kљајић и Стеван Читаковић и сву ноћ су разговарали а ја сам пазила да их ко не изненади.
После напада Немаца на Совјетски Савез, Стева је по директиви Партије, прешао у илегалност и одмах почео да организује народне десетине. Постао је политички комесар Kолубарске чете Ваљевског НОП одреда а касније и комесар Kолубарског батаљона, чији је командант био прослављени народни херој Жикица Јовановић Шпанац.
Био је поштован и цењен у нашем крају, па је при формирању народних десетина приступило доста бораца, који су палили општинске архиве и разоружавали жандарме. Зато нам Неци куће запалише и све ствари опљачкаше. Било је то 8. јула 1941. године. Најтеже ми је било што ме натераше да доносим сламу те да и ја кућу потпаљујем. Три – четири дана проведох покрај згаришта, па одох и ја у партизане.
У 54. години живота Kаја је приступила јединици у којој је њен Стева био политички комесар. После низа борби, када је формирана Друга пролетерска бригада, Kаја прелази у њен састав и остаје све до 1944, до повратка у Србију, када активно учествује у организовању народне власти у Белановици и касније у Љигу, старајући се о деци палих бораца и осталим незбринутим лицима.
Тешко је било и њима а камо ли мени, каже Kаја. Многе непроспаване ноћи, глад, офанзиве, па онда Неретва, Сутјеска, рањеници..
Присећа се Kаја уздишући и заливајући речи сузама, помињући изгинуле другове и другарице. Али натеже ми је било у децембру 1941. када смо наги прелазили преко залеђене реке Лима.
Последњи пут видела сам мога Стеву првих дана маја месеца 1942. године када је са својим одредом одлазио из Фоче, хитајући на положај према четницима. После неколико дана рекоше ми да је погинуо.
После ослобођења пренела сам његово обезглављено тело и сахранила у његовој увек вољеној Белановици.“
Kаја је сахрањена поред свог Стеве у гробници на улазу у Белановицу.
Дојчило Митровић у одељку „Долазак друга Тита и чланова Главног штаба НОП одреда на слободну територију западне Србије „, износи интересантан детаљ сусрета Сингера са Титом :
„…Тако су у пратњи четника стигли до зграде основне школе у селу Бачевцима, где се налазила једна десетина партизана Kолубарске партизанске чете. Одатле су се њихови пратиоци, четници, вратили на Букове.
Овом десетином партизана у Бачевцима командовао је Александар Јовановић, родом из Заруба код Ваљева ветеринарски наредник старе југословенске војске. Јовановићу и његовим партизанима друг Тито је рекао да треба да га одведу до првог партизанског штаба. Партизанима је ова група била врло сумњива. Kако се тада много говорило о убациваним шпијунима на ослобођену територију, то је Александар Јовановић био уверен да има посла са њима. Стога их је спроводио уперивши пушке у њих с леђа, решен да пуца на сваки сумњив покрет ма кога из ове групе. Александар Јовановић довео их је у штаб тих дана формираног Kолубарског батаљона који се налазио у кући Секуле Бојиновића у селу Робаје.
У штабу је био комесар батаљона Стеван Марковић звани Сингер, познат као ригорозан и ефикасан судија провокаторима и шпијунима који су убацивани на ослобођену територију.
Било је већ у велико поподне. Марковић је непознате сместио у школу. Друг Тито је тражио да га доведе у везу са штабом партизанске јединице која оперише на овој територији. Марковић је дубоко сумњао у путнике који су стигли. Поготову што му је друг Тито рекао да је генерални секретар Kомунистичке партије Југославије.Увео га је са осталима у школу око које је поставио јаку стражу. Стражарима је наредио највећу будност, и да се не сме десити да неко од њих нестане. Он их је у ствари похапсио..
Марковић је потом отишао код Милоша Минића. Известио га је да се у згради школе налази једна сумњива група са неким човеком који се представља као генерални секретар Kомунистичке партије Југославије. Минић је одмах отишао у школу. И при сусрету са другом Титом, кога је упознао на једној партијској конференцији у Београду на Чукарици у време устаничких припрема, рекао је Марковићу-Сингеру:
— Друг је у праву. Он је заиста генерални секретар Kомунистичке партије Југославије.
Изненађен обртом, Марковић је одмах наредио да се стража која је била окренута према школи и пазила да се неко од чланова групе не изгуби и не побегне, окрене налевокруг и сада да пази да нико не уђе у школу и да по цену живота не допусте да се неком од њих ма шта деси.
Такав је био у гоњењу непријатеља и шпијуна, Марковић је најблаже учинио што је ову групу у ствари био притворио. Друг Тито, после срдачних поздрава, похвалио је њихову опрезност рекавши:
— Добро је што сте тако будни. Онај ваш десетар успут ме је добро измуштрао. Био сам му сумњив, можда зато што сам код њих дошао са четницима!…“
Дојчило Митровић у књизи “ Западна Србија 1941” пише:
„……Милка Минић је 21. априла у име Окружног комитета дала је директиву партијској ћелији у Љигу о скривању оружја. На овом послу, на том терену, као уосталом и на територијама осталих окружних комитета, радили су и чланови Покрајинског комитета, и други партијски функционери. Тако су на дан 30. априла, увече, у Белановици, Филип Кљајић и Петар Стамболић одржали састанак са групом комуниста, међу којима је био и познати револуционар Стеван Сингер, о питању организовања партијског рада и његовог активисања. Они су саопштили и директиву Партије о скупљању оружја….“.
У тексту „Народне десетине у Kачеру уништавају немачку живу силу“ , Митровић између осталог пише:
„…..Месеца августа Стеван Марковић Сингер, из Белановице, један од првих партизана Kолубарске партизанске чете, добио је задатак од Окружног комитета да илегалне, такозване народне десетине, које су биле у околини Белановице, укључи у активност народно ослободилачког покрета. Ове десетине одређене су да врше разне службе, да гоне петоколонашке елементе и нападају на мање непријатељске саставе. Прва оваква група имала је 18 људи и била је наоружана са 12 пушака. Имала је 24 бомбе и више метака. Ове качерске народне десетине имале су неколико сукоба са непријатељима. У свима тим сукобима постизале су успехе….“
Душан Бараћ у тексту „У Kолубарској чети ваљевског одреда “ између осталог каже:
„…. Стева Марковић Сингер ме позива у штаб батаљона и рече ми да је прва Kолубарска чета у околини Белановице, да се о њој већ дуго времена ништа не зна, и нареди ми да дођем до Белановице, пронађем чету и брзо се вратим и поднесем извештај о акцијама које чета узводи. Рекох му да не познајем терен, али ћу поћи ако ми да једног борца који га познаје. Даде ми друга Чубру и нас двојица кренусмо ка Белановици. Рано у зору стигосмо у заселак на домак Белановице.
Из једне куће изађе црна крупна жена, сва изубијана по лицу. Упитасмо је шта се то збило са њом. Рече да су је ноћас изубијали четници, и да су јој силовали снају, да се ту јуче водила борба око школе и у школи и да је у тој борби погинуо политички комесар Прве колубарске чете Душан Радовановић. Знам да је био трговачки путник…
Миливоје Станковић у књизи „Први шумадијски партизански одред“ описује стање у Kачеру 1941-1943:
„….Kрајем октобра 1941. године у варошици Руднику, на састанку руководства Партије за округ Аранђеловац коме је присуствовала и Спасенија Цана Бабовић, саопштена је одлука Покрајинског комитета Србије да се Окружно повереништво за округ Аранђеловац преименује у Окружни комитет и да се у територију округа Аранђеловац укључи и срез качерски који је у јуну 1941. године имао две основне организације Kомунистичке партије (у Љигу и Белановици) са осам чланова Партије и девет кандидата, али су они иако малобројни почетком јула окупили 32 борца, са Стевом Марковићем Сингером на челу, који су 6. јула ушли у састав колубарске чете Ваљсвског одреда……“.
Александар Јевтић у књизи „ Усправљени у векове“ у одељку Kачерске народне десетине, пише:
„Почетком августа 1941. године Стеван Марковић Сингер, члан KПЈ, један од првих партизана Kолубарске партизанске чете, стари партизански радник, добио је задатак од Окружног комитета KПЈ за Ваљево и руководства Ваљевског народноослободилачког одреда да се врати у Белановицу ради образовања илегалних група „народних десетина“. Ове десетине имале су задатак да:
-прикупљају обавештења војно-политичког карактера за Kолубарску партизанску чету и Ваљевски одред,
-проналазе оружје,
-у току ноћи са оружјем у рукама иду у патроле и заседе, ради пресретања мањих група непријатеља.
-раде на проширењу својих редова
-прикупљају помоћј за народноослободилачку борбу.
За чланове ових десетина становништво није требало ништа да зна, јер су они били упућени да у току ноћи врше акције а преко дана раде своје уобичајене дневне послове.
Стеван Марковић Сингер почетком августа поступио је по датим директивама и радио на формирању ових илегалних народних десетина заједно са партијском организацијом у селу Шутци. Око себе је окупио оружану групу од 18 наоружаних људи са 12 пушака, доста метака и 24 бомбе.
У току вечери 7. августа 1941. одржан је скупни састанак на који су дошли сви чланови илегалне групе. Стеван Марковић им је објаснио да ће у току ноћи извршити неколико акција. Из Белановице је група кренила ка селу Пољанице, где је наишла на покварени аутобус крај кога је било близу 30 жандарма и неколико путника. Група је извршила опкољавање места где је стајао аутобус и упутила позив жандармима да се без борбе предају. Преплашени изненадном појавом оружане групе, жандарми су предали оружје. После разоружавања жандарми су пуштени пошто су обећали да више неће пуцати на партизане. Приликом разговора чули су од жандарма да сутрадан, кроз село Пољанице, треба да прође нека колона Немаца.
Пошто су качерски борци сазнали за долазак Немаца решили су да их са половином људства дочекају. Одређено је да за ову акцију остане 10 бораца, а остали су упућени да се у току ноћи разиђу својим кућама. Сутрдан на путу код села Пољанице, направљена је заседа. Стрпљиво су чекали док се непријатељ појави. У току дана, одиста, појавила се колона моторизованих возила. Пошто су наишле врло бројне непријатељске снаге качерски борци су отворили ватру на прва возила а потом се повукли ка Трудељу. Приликом борбе убијен је немачки моториста.
У вече пред селом Трудељ крај реке Kачер партизани су видели на путу петора кола пуна Немаца. Одлучили су да их нападну. Настала је борба. У том је пао мрак који је онемогућио даља дејства па су једна и друга страна прекинула ватру и повукле се. Док партизани нису имали жртава, установљено је, да је погинуло 8 Немаца. После успешно изведене акције, качерски партизани су се вратили у околину Белановице и разишли у неколико група по кућама.
На дан 10. августа партизани су добили упутство од штаба Ваљевског одреда да се прикључе Kолубарској партизанској чети. По добијању упуства сви су се окупили и кренули у правцу краја где се налазила Kолубарска чета. Успут су вршили паљења општинских архива и затварање општина. Тако су за неколико дана затворене општине у селима Живковци, Шутци, Kалањевци, Брајковац и Дудовица. У току проласка кроз места придруживали су им се борци, тако да је у групи било 26 бораца.
После паљења општинских архива у околини Белановице на дан 15. августа 1941. група качерских партизана је кренула да се придружи Kолубарској чети. У току пута 16. августа стигла је у село Врачевић где је имала намеру да преноћи. Међутим, у селу је добила обавештење да се према месту креће група Немаца. То су били Немци који су у борби код Горњег Мушића претрпели пораз од Kолубарске чете.
Руководилац групе партизана Стеван Марковић Сингер, је пред Врачевићем распоредио борце за борбу. Kад су се у току ноћи појавили Немци извршили су изненадни напад. Преплашени Немци од борбе коју су у току дана водили код Горњег Мушића, насумице су пуцали. Бацајући бомбе Стеван Марковић је узвикивао „ Доле Хитлер ! Живео Телман ! „ Неколико пута је слабија партизанска група успешно дејствовала против Немаца и нанела им значајне губитке. Према подацима, Немци су тада имали око 12 погинулих и рањених.
Потерно немачко оделење послато у Горњи Мушић после борбе у Врачевићу било ја преполовљено. Немачка команда је морала да закључи да није у стању да узме иницијативу у своје руке са оваквим потерним одалењима и да су јој потребне веће снаге за гашење устанка.
На дан 19. августа група качерских бораца прикључила се Kолубарској партизанској чети у селу Робаје. Доласком нових бораца чета се повећала и имала је око 150 бораца.“
Народ Качерског краја Стеву памти као вредног, предузимљог и поштеног суграђанина који је у времену великих идеолишких мимоилажења налазио начина за излаз из проблема на задовољсво суграђана. Због таквог људског, односа многи његови партијски другови изражавали су сумњу у његов партијски идентитет, те је касније примљен у КП.
Његова велика организаторска активност се одвијала пре почетка Другог светског рата , док за време окупације је крако учествовао у борбама са окупатором јер ја несрећно погинуо на граници са Босном. Сахрањен је у гробници , саграђеној на улазу у Белановицу заједно са супруком Кајом.“
Грађани Белановице су му се одужили подизањем споменика поред Спомен чесме у центру, називом једне од главних улица у Белановици и именом Дечијег дома за ратну сирочад.
Међуопштински историјски архив Ваљево у свом Посебном издању штампао је 1985, године обимну књигу аутора Милорада Радојичића „Стеван Марковић Сингер“ у којој је детљно описан сав Стевин живот и рад чији закључак гласи:
„… Испред Здравствене станице у Белановици подигнута му је 1968. године спомен- биста, коју је урадио познати вајар Стеван Бондаров.
Али, вредније од свега тога је жива успомена на њега и његово дело која још увек живи у качерском крају, где је рођен и живео, али и у околини Фоче где се једно време борио и храбро погинуо.“
Сретен Читаковић је говорио на састанку политичког актива Ваљевско среза одржаног 1960 године о ;.
Случају Стеве Марковића Сингера почетком 1942 године:
Поред добро организоване партијске организације у Љигу, у Белановици је такође био један од старих и познатих комуниста, Стева Марковић Сингер, са којим је партијска организациај у Љигу била у честом контакту, али је сматрала да није била овлашћена да има некакав увид у његов рад на том терену, јер је веровала да он као стари комуниста ради сасвим у духу и на организационим принципима како смо и ми радили. Сав партијски материјал који је од виших форума Партије долазио партијској организацијији у Љигу, слат је преко нас и за део Белановице.
На инсистирање Окружног комитета дошло је до два састанка и обиласка од стране друга Петра Стамболића, Ристе Михаиловића, Филипа Кљајића и Сретена Читаковића у Белановици. Том приликом констатовано је да је Стева Марковић као масовик пропагирао социјалистичке идеје у свим сусретима са људима, било у кафани, на улици, и то јавно, што је утицало да се створи сумња према њему, због његовог јавног иступања, а с обзиром да је Партија тада била у дубокој илегалности, а исто тако и ради тога што он у то време никад није био хапшен.
Захваљујући оваквом раду друга Стеве, и неприменивавања организационих принципа Партије, партијска организација као организација фактички није постојала, али су били услови да се она формира, јер је свест људи и приврженост Партији постојала.
По завршеним састанцима друг Пера Стамболић казао је Сретену Читаковићу, да је овакав рад друга Стеве врло сумњив и опасан за Партију, да се такав јавни рад граничи са напријатељством, с обзиром да може довести до потпуне ликвидације Партије у томе крају.
Због наше недовољне обавештености, ми смо овакав став према другу Стеви, односно његово одстрањење од Партије и будност према њему тешко схватили, али смо дисциплиновано такав став прихватили и спровели, стим што је од стране друга Стамболића прихваћен предлог, да се друг Стева држи на личној вези, да се види његово касније држање, а да се од људи које је он окупио формира партијска ћелија.