Много бурних догађаја у Качеру десило се у XIX веку кад су се смењивале царске војске Угара и Турака. Народ их је запамтио највише по злу које су чинили. Пошто су Турци више владали то су и борбе са њима биле чешће. Личност која је обележила то време свакако је Арсеније Лома, војвода из времена Првог и Другог српског устанка.
Рођен је око 1770. године у Драгољу. Његов отац, Јоксим Кнежевић, по наговору Стевана Савића, деде чувеног српског државника Илије Савића Гарашанина, средином XVIII века дошао је из Гојне Горе и населио се у Гараше одакле се даље селио у Полом, на планини Букуљи, да би се на крају скрасио у драгољском крају Лисине.
У Гојној Гори је река Ловница, која се раније звала Ломница, као и потес око ње Лом, за који постоји претпоставка да је место где се налазила баштина Ломиних предака Кнежевића. Од овог топонима потиче презиме Лома а касније Ломић.
Када је Арсеније одрастао насељава се код извора Прсковача одакле се са омање заравни пружа леп поглед на Качерску долину и царски пут који је преко Босуте, венцем Дудинца и Широковца преко Главице, водио између Живковаца са једне и Јеловаика и Гараша са друге стране, преко Вагана за Колубару и даље за Београд.
Једна од легенди казује како је Лома дошао у Драгољ:
„У Драгољу је живео Павле Ћосић који је много путовао тражећи посао. Једног дана са својим друговима Војином и Перишом Ракићем наиђу у село Ломну Гору које је било врло кршевито и у брдима. Због тога се и звало тако. Ту заноће код домаћина Јована Бакаима који је имао три ћерке и сина Арсенија. Ту се некако заподене прича и Павле се загледа и касније ожени са једном од ћерки Јовановом.
Касније Павле предложи својој жени да доведу Арсенија из Ломне Горе како се не би мучио у том кршу код њих. Жена га прво одвраћаше јер је знала да је Арсеније склон кавги и да ће имати свађе са Турцима, но, на наваљивање Павлово пристане и доведе га из Ломне Горе и настани у близини куће Стојана Ломића у Драгољу. Ту Арсеније направи кућу. Драгољци га прозваше Ломо пошто је дошао из Ломне Горе.“
Лома је у свом Драгољу обављао све свакодневне послове на селу и развијао своје домаћинство. Поседовао је велики број пушака и пиштоља које је пажљиво чувао и одржавао. Тако је Периша, из породице Ракић са Рудника, често долазио да му поправља оружје и тамо упознао Ломину ћерку Миросаву те се оженио и остао код Арсенија. Миросава и Периша су имали синoве: Јована, Јакова и Танасија. Лома је себи направио кућу у засеоку Прсковача. Прво је подигао чардак одвојивши се од своје браће, Милисава и Танасија.
Према сећању старих Ракића чардак је био у основи 5 са 5 метара, доњи део зграде био је од камена а горњи део од чатме. Данас, на месту где је био чардак налази се печена опека недефинисаног облика са траговима плеве и камен нагорео ватром. Података о времену зидања чардака нема, већ се може само претпоставити да је зидан пред Први српки устанак.
Кућу је саградио када је удао своју кћерку Миросаву за Перишу Ракића у време пре Другог устанка.
Оженио се Јелом Чарапић, девојком из села Ракове код Чачка (Ови Чарапићи нису у сродству са Чарапићима из Белог Потока) По једној причи Ломина жена је била Божана што није потврђено.
Лома је имао две ћерке Перунику и Миросаву и сина који се звао Вук и који је као дете, настрадао несрећним случајем. Држала га је на прозуру куће старија сестра Миросава и дете се изненада искобељало из њених руку и пало испод прозора где је на месту преминуло.
Вук је сахрањен у Драгољском гробљу а пошто се у то време нису стављали камени белези, отесан је споменик од студеничког белог мермера у облику људског лика.( утврдио проф. Радојко Николић, етнограф из Чачка) Споменик је, за оно време био скуп и једино је Лома могао да га набави за свог сина. Божана је живела до 1860. године.
Лома је имао и четири сестре. Најстарија Пауна, удала се у Чарапиће из Белог Потока и родила је сина Васу, познатог Карађорђевог војводу (oво није потврђено, јер су Чарапићи досељени из Црне Горе из Куча и населили се по сеоби: једни остану у ужичком округу, други сиђу у Мачву у село Ноћај( од којих је Стојан Чупић), трећи се настане у Рекови у рудничком срезу и четврти дођу у Бели Поток под Авалу). Најмлађа се удала у Гараше, у фамилију Савић, за Милутина са којим је родила три сина Михајла, Луку и Илију, творца Начертанија и председника српске владе, и две ћерке. Ломин унук, артиљеријски мајор Сретен Ломић, био је командант окружне ћупријске војске у ратовима 1876/87. године. Милутин је био Ломин савременик и заједно су учествовали на скупу у Рудовцима за дизање Другог српског устанка а после рата Милош га је учинио кнезом.
По казивању старих Драгољчана, Илија Гарашанин је често долазио у Драгољ у посету Миловану Ломићу, Ломином синовцу и Илијином брату од ујака. По причању Арсенија Ломића, старог солунца из Белановице, а коме је причао његов деда Никола Ломић (умро 1930. године), Арсеније Лома је направио кућу величине 10 са 15 метара у једном делу Драгоља, Прсковачи. Кућа његовог оца Јоксима саграђена је у засеоку Лисине одакле потиче будућа фамилија Ломића.
Темељи Ломине куће зидани су плочастим каменом, пешчаром и заливани блатом. Дебљина темеља и зидова подрума била је 60 цм. Испод пола куће је простран подрум а изнад њега чатма која је обухватала пола куће док је друга половина била од храстових брвана дебљине 10 цм. Кров је био покривен шиндром коју је крајем XVIII века заменила ћерамида.
Кућу је Живота Ракић, потомак Ломин по ћерци Миросави срушио 1950. године и њеним остацима сазидао је нову кућу. У кућу се улазило на два места. Први део куће је имао огњиште а у другом од 40 м2 налазила се преграда за судове. Из ове просторије се улазило у две собе неједнаке величине, које су се загревале помоћу пећи са термичким лончићима.
Једини делимично очувани објекат из Ломиног живота је хлебна фуруна у коме се пече хлеб и месо. Она је зидана каменом и препокривена каменим плочама које су касније замењене ћерамидом. Дужина и ширина фуруне била је 180 цм а висина 1м. Она се налазила неколико метара од улазних врата.
Ове зграде чиниле су уже Ломино домаћинство које не би било потпуно без воденице поточаре на реци Качер коју је подигао Арсеније. Остаци Ломине куће били су видљиви до Другог светског рата. У дворишту је нађено топовско ђуле Имшир паше које се сада налази у музеју Другог српског устанка у Такову.
У младости се бавио земљорадњом, а међу хајдуке је побегао кад је убио кмета Теодора који је био присталица Турака. Хајдучке дане провео је у дружини Станоја Главаша, са којим се фебруара 1804. године упутио пут Орашца, јер се већ неко време у народу причало о великој побуни против Турака.
Лома је био буљубаша Качера,( буљубаша је официрски чин заповедника у турској османлијској војсци. Одговара чину капетана чете. Од XIX века у турској војсци замењен је називом јузбаша. Јуз на турском значи стотина) а 1811. године изабран је за качерског војводу. У то време српске старешине имале су задатак да управљају народом и да им суде у време мира, а у време рата да скупљају војску и да их воде у борбу.
Стање у Србији пре 1804. године било је тешко јер су је освајали и Турци и Аустро-Угари. Најгоре је било под турском влашћу те су многи Срби бежали пут Аустрије.
Када је Турска 1786. објавила Русији рат, савезница Русије, Аустрија ушла је у рат 1788. године. Као и у ранијим ратовима она је и сада рачунала много са сарадњом Срба који су кроз посебне добровољачке чете, „фрајкоре“ прошли војничку обуку.
Верује се да су Арсеније Лома и Васа Чарапић заједно учествовали у рату Аустрије против Турака као фрајкорци 1787-1788. године и да су тада са Карађорђем и Јованом Крстовићем из Буковика научили вештини ратовања оружјем.
По доласку на власт у Турској 1791. године, Султан Селим III се искрено трудио, да турску управу и цео систем ослободи трулежи и дигне државу на европски ниво. Међу првим мерама у султановим реформама, била је забрана јаничарима да живе у Србији, односно у Београдском пашалуку јер су се одметнули од султана и заводили своју тортуру у народу.
Турски султан Селим III објавио је ферман (указ) од 1792. године којим Србима враћа раније органе власти, тако да су поред везира и кадије, у селима управљали и кнезови, а у кнежинама оборкнезови. Затим, ферманом од априла 1796. године да на чело 12 нахија бирани су оборкнезови који су сами убирали порезе и предавали их властима, чак су делимично вршили и судску и управну власт у својим кнежинама. Такође Срби су добили право да могу несметано обнављати и подизати своје цркве.
Пре склапања Свиштевског мира појавила се идеја Срба да затраже и самоуправу.Порта одреди Абу Бећир-пашу да спроведе ферман по ком Срби добијају амнестију и право да сами прикупљају порез, слободно исповедају своју веру, оснивају школе и да се слободно баве трговином. Протерао је јаничаре који су доста зла донели Србима а били су и против султана
(Јаничари – називали су се „јени-черима“ а познавали су се по знаковима(тетоваже) које су на рукама испод лакта имали. Ишли су уз пашу за љубав пљачке и да ће у рат заслужити аганлук( род дворјанства) и постати спахијом. Они су један другог звали „дахи“ што значи вољени)
Бећир пашу је заменио 1793. године Мехмед – Пекмеџи паша за време којег су се у београдски пашалук вратили јаничари. Он је тражио од Срба помоћ да отера јаничаре али су то Срби одбили те су се јаничари поново вратили у београдски пашалук.
Осетвши опасност Селим је послао 1.793. године Мустафа пашу у Београд да се обрачунаа са јаничарима. те је он уз помоћ 6.000 добро обучених Срба ослободио пашалук. У Видинском пашалука појавио се Осман Позван Оглу( по Вуку Пасманџија) који је окупио јаничаре и све проблематичне Турка као и албанске крџалије . .
Лазар Арсенијевић Баталака – Историја српског народа пише:
…Мустафа паша , није само наставио и следовао начин управљања Бећир паше, него је он још и више старао се и радио да Срби раја церска у пашалуку београдском, потпуно благотворно,добродушног султана Селима III ужива. Он је све што се раје тиче предао народним кнезовима у руке и у управљање. Судови турски, па и сам паша били су тек једна овлашна контрола над управљањем кнезова, и то само по части финансиској.
И овај паша, као и Бећир, ништа у народу није педузимао чинити, док се најпре са кнезовима народним није договорио.Срби су сад и цркве могли подизати, могли су и школе отварати.
Ови човечни и благодетелни поступци са рајом, како Бећир пашини, тако и још већма Мустафини били су мрски и противни бити оним бадавџијама и крволоцима, јаничарима.
У другој години овак доброг и благог пашовања Мустај(како су га Срби звали и који је за њих био „Српска мајка“) паше појави се у Видину некакав самовољац и одметник Осман- Пазвант-Оглу. Како се он појавио одма су се сви јаничари њемо прикушљати почели; тако овај узурпатор, у кратко врема, које ови јаничари, које и други скитајући Турци и крџалије под воством Гушанац –Алијом, састави једну војску од 7-8 хиљада људи и учини се независним од порте, са жељом да се освети Мустај- паши и пашалуком завлада.
Вук Караџић пише да је у то време у Београду је био везир Хаџи Мустафа-паша, који је Србе тако пазио и чувао да су га Срби звали „српска мајка“.
За време Мустафа-паше Срби у београдском пашалуку имали доста миран и безбедан живот. Под окриљем аутономних повластица имали су доста личне и имовне сигурности, а економско стање било је јако побољшано.
Али нека врста самуправе изгледала је опасна многима у Цариграду, те је тамо надвладало мишљење да Србе треба разоружати, те 1978. године враћају јаничаре у Београд а уместо Мустафа-паше долази Осман- паша. Опет почиње освета јаничара и терор над Србима који се жале султану и он 1979. године враћа Мустафу. који уз помоћ Срба протера јаничаре и уз дозволу порте истера их.
Кад је, током 1779. године Осман Пазван Оглу (по Вуку Пасманџија) , старешина Видинског пашалука и један од главних противника реформи Селима III., устао против султана, његови јањичари и сва гамад из Босне и других крајева, као крџалије окупише се у Београду решени се дочепају власти па 1801. године заузеше београдски пашалук и уз помоћ дахија заробише и убише Мустафа пашу. Дахије дахије: Мула Јусуф, Аганлија, Кучук-Алија и Фочић Мехмед разделе власт на четири дела,
Главне вође дахија били су Кучук Алија, пашин убица, Аганлија; Мула Јусуф и Мехмед-ага Фочић. Убрзо су самовољно повукли све повластице које је ферманом Порта гарантовала Србима и поделе власт у београдском пашалуку. Уместо Мустафа-паше, Порта шаље старог агу Хасан-пашу који је пао под утицај дахија. Тада је почело велико зло, отимање, убијање, силовања. Од свих зликоваца највише се одликовао скотским понашањем и својом похотом, муселим руднички Сали Ага назван „рудничким биком“, брат дахије Кучук Алије, велики злотвор према становништву а нарочито према женама. Народу је било дозлогрдило његово понашање те су хајдуци преплавили Качер. Карађорђе је више пута намеравао да убије злотвора, најпре у Страгарима у јесен 1802.године а други пут на летњег Светог Арханђела 1803. код манастира Вољеваче али плашећи се за народ одмазде Кучук Алије, морао је да одустане.
Дахије су превратом 1801. године и зулумом који су спроводили бранећи своје личне интерес заоштриле односе у пашалуку али и са Портом што ће довести до устанка. Свуда по Србији дахије су поставили кабадахије а по селима субаше да народ глобе, бију и безчасте. Подигли су своје ханове са јаничарима које је издржавала раја. Карађорђе ступа у везу са угледним Србима из Шумадије и припема их за дизање устанка.
Вук Караџић врло живо и непосредно приказује тешко стање у земљи:
„Турци приграбише сва главна имања спахиска, па почеше брзо градити ханове и чардаке, да њихове субаше лакше надзиравају рад и кретање по селима. Повластице из 1793. укинуше својом вољом,свако осећање законитости замре. Чак се нису слушале ни кадије, а камоли народски кнезови. „Кад се огласи наоколо, да су баше Аџи Мустај пашу убиле, и да су против цара, онда навале из околни крајева, особито из Босне и из Арнаутске, све беспослице и крвници и бескућници у Бијоград, као орлови на стрвину; и даије ји све радо попримају“…
Многи су тада у Бијоград дошли голи и боси, пак се онђе одма оковали у сребро и у злато, и обукли у свилу и у кадифу, и узјали на атове с ратовима.“Јањичари су“ судили и пресуђивали по својој вољи, људе били и убијали, глобљавали, отимали (или узимали као своје) коње и оружје, и друго, што им се гођ допало, најпослије стану силовати жене и ђевојке…
Какогођ што су се под мудрим и праведним владањем Аџи-Мустај-пашиним слабо и гласили ајдуци у Србији, тако се сад од оваке силе и од зулума поајдучи десетина народа.“
О стању у Србији и зулуму који праве дахије,пишу 1802. године султану заједно Срби и Турци верни порти са захтевом да се стане на пут дахијама. Порти, до београдских силника, није ни мало стало, и желе да се очува престиж царске државе.Зато Порта враћа босанског везира Бећир-пашу са којим су Срби раније добро сарађивали, да заведе ред и повратити мир у Србији. У то време из Македоније долази Алил- ага Гушанац са ратоборним Турцима крџалијама који су радили све прљаве послове за новац и за Србе и за Турке.
Стање у Србији постало је несношно и почеле су припреме за дизање устанка. Стање у Србији је било несношно и почеле су припреме за дизање устанка. Војне припреме за устанак су у току 1803.године отпочеле широм Србије. У ове припреме се укључује Танаско Рајић и његови Страгарци. Тако Танаско и Јанићије Ђурић одлазе у Качер код Арсенија Ломе да му пренесу Карађорђеве поруке, а Јанићије Ђурић и други да обиђу кнезове и друге виђеније људе по дно Рудника.
Дахије су сазнале да се Срби спремају на устанак па се тајно договоре да све кнезове у пашалуку посеку те са тим да народ уплаше.
Прво су посекли Симу Марковића из села Борак, Станоја Михајловића из Зеока, те Алексу Ненадовића и Илију Бирчанина, Хаџи Ђеру игумана манастира у Моравцима.
Карђорђе видевши које зло долаз почне скупљати гласовите своје јунаке. Тако се скупи у Орашцу 31. јануара 1804. године око 300 одабраних, под оружјем устаника међу којима Васу Чарапића из Рипња, Милутина Савића из Гараша, Арсенија Лому из Драгоља, Кара Петра из Трешњевице и друге.
Према наводима Лазара Арсенијевића Баталаке који у у „Историја српског народа“ пише: “ Карађорђе је говорио ватрено и убедљиво.Указао је на зверстава јањичара и неминовност да се на њих крене са оружјем. Највећи утисак на слушаоце оставио је Карађорђев опис сахране кнеза без главе из Зеока. Ово је изазвало прекретницу и код оних који су се колебали и нису знали какве су Карађорђеве намере.“
Ту у Орашцу за предводника и старешину устанка изаберу Карађорђа а прота буковачки Атанасије уочи 1. фебруара 1804. године, очита молитву, освети водицу, сабор покропи и све поборнике, на частном крсту, закуне да ће свом предводитељу верни и послушни бити и закуне
Историчар Миленко М. Вукићевић установио је да су, поред Карађорђа, на Орашачком збору од главних људи били: прота Атанасије Антонијевић, Станоје Главаш, Хадук Вељко, Вуле Илић Коларац, Милосав Лаповац, Ђорђић из Вишевца, Јован Крстовић из Буковика, Алекса Дукић из Бање, Арсеније Ломо, Танаско Рајић, Јанићије Ђурић, кнез орашачки Марко Савић, трговац Теодосије Марићевић, Алекса Јаковљевић, кнез из Кораћице, Вићентије Петровић, кнез тополски Матија Јовичић, Михаило Баџак из Јагњила, Матија Каратошић из Копљара, Милутин Савић из Гараша, Марко Катић из Рогача и многи други. Он констатује да су на првом скупу у Орашцу 1803.била 22 учесника а на Сретење 1804 присутно је било око 600 људи.
Константин Н. Ненадовић у књизи „Којекуде Србијо“издате у Бечу 1883.године пише о почетку устанка:
“ … Ујутру, тад 2.фебруара на Сретење Господско 1804. године у Орашцу испод Јасеничког Обор – Кнеза Марка куће прима освећени барјак од Проте Буковачког који је пободен био, код стола који је од дрвени сошица у земљу ударени, и по вру исти, одозго од наметаног грања начињен био, на ком је, свето Еванђеље, часни крст, и ведрица освештане воде при Богомољству стајала; па га јавно за ослобођење народа Србског, од Турака развије и преда га у руке храбром и бесмртном Јанку Танасију Рајићу Страгарцу. “
Од збора у Орашцу устанак се врло брзо ширио по Србији, нарочито у Шумадији. Паљење турских ханова је започео Алекса Дукић из села Бање са својом дружином спаливши ханове у Тополи, Жабарима и Јагњилу. Устаници су одмах после Сретењског збора спалили хан у самом Орашцу. Касније су планули турски ханови широм устаничке Србије а потом су устаници почели да опседају и градове.
Постојање јаког турског гарнизона у Руднику негативно се одражавало на ширење устанка на простору јужно од Рудника. Карађорђе је наредио да се Милан Обреновић, Лазар Мутап, Арсеније Лома и Петар Кара упуте са својим одредима према Руднику и окруже га. Лично је кренуо према Руднику са Петром Јокићем и његовим одредом
Константин Н. Ненадовић у књизи „Којекуде Србијо“ описује заузимање Рудника:
„… По наређењу дахија, на Руднику се окупила јањичарска војска од око 1 300 људи. Из Карановца (данашње Краљево) стигло је 300 јаничара под командам муселима Пљакића, из Чачка 250, под командом Осман-паше, а из Ужица 400, под командом капетана Џавића. Сали-ага, „Руднички бик“,муселим турски имао је под командом око 350 људи. Међутим, устаничке снаге у долини Западне Мораве и Горњој Јасеници, оријентисане према Руднику, осујетиле су и овај план дахија.
Заузимање Рудника постало је приоритет за устанике те је Карађорђе позвао Милана Обреновића, Милића Дринчића и Лазара Мутапа да сачекају Турке на друмовима око Рудника и да буду спремни да са њим крену на Рудник. За то време Арсеније Лома је са 80 својих Качераца уз Карађорђа водио борбу са Турцима код Сибнице где је потучен турски одред који је предводио Кучук Алија.
Лома по заповести Карађорђа одлази у Драгољ да пази на кретање рудничких Турака. О окупљању Турака на Руднику Лома и Петар Кара обавештавају Карађорђа 18 фебруара и он већ 28 фебруара стиже под Рудник. У исто врема дође и Милан Обреновић из Бруснице, Риста стари харамбаша из Каменице те је устаничка воска опколила Рудник око 1. марта.
Карађорђе формира поредак за напад са кружне основице из четири правца: једну чету је он предводио из правца Јасенице, другу Арсеније Лома северно од Рудника, трећу Милић Дринчић из правца Катрена и четврту Лазар Мутап из правца Звезде. У опсади Рудника придружује се и Милан Обреновић из Бруснице, Петар Кара из Доње Трешњевиц , Јанићије Ђурић и Петр Јокић из Тополе, Јован Лазић и други виђенији Рудничани. Тако је Рудник био опкољен снага Срба 4.000 устаника.
Напад је почео 20.фебруара пред вече, у којем је 86 Турака и погинуло и више кућа запаљено. Бекством друмом за Чачак, злогласни Сали-ага Делевић, избегао је смрт а Пљакић и Џавић су убијени .Тиме је 6-ог марта ослобођен од Турака први град Србије, односно ово је била прва победа Срба над Турцима од Косовске битке до тог времена.
Баталака-у Историји Србије пише:
Карађорђе сапали турске ханове у Дучину Рогачу и Стојнику у који је дошао и Лома са 80 изабраних четника ( он је доцније био један од гласовитих војвода у рудничком крају).
…Карађорђе чује да ће 35 Турака поћи у Рудник а да ће доћи на ручак у Сибницу , одмах изда налог Ломи да у Сибницу приспети. Лома чим је дошао тамо он је без оклевања сибничким ханом овладао, и ханџије истребити дао; па је онда, с једне стране у исти хан наредио четнике, који ће оних 35 Турака кад дођу из Сремчице, пред хан стану, ватром из пушака прдусретати; а са друге наредио је Ломи, са његовом четом у заседу на друму београдском водећем, зато,ако би се који од Турака, неубијен пред ханом повратио, да се бекством спасе и у Београд умакне, таквог дочека и убије. Док је Карађорђе ове наредбе чинио, дотле већ и Турци стгну а нису знали и нису се надали да да се народ узбунио, да се ханови по селима пале и ханџије убијају, угледавши хан у целости, дођу прд хан. Но у који су мах стали и почели одјахивати, заседеа из ханаа опали из пушака и њих 16 мртвих на земљу обори, а осталих 19, кадс то угледају, обрате се натраг друмом београдсим да бегају. Али утећи нису могли; њих Ломина заседа дочека, и они видећи да немају куд, поврате се у село и предају се….
Карађорђе им све одузме, коње, оружје и одело па раздели својим четницима, којима је све добро дошло.
Баталака је описао ослобађање Рудника :
…Карђорђу стигне писмо од Милана Обреновића, Петра-Каре, Лазара Мутапа и Арсенија Ломе који су око Рудника заседу држали, да су којекуда до 500 Турака коњаника, Сали-аги, бику рудничком у помоћ дошли, и да могу русвај починити ако се и њима ускоро помоћ не пошаље. 18-тога фебруара пред мрак, већ је с војском својом, коњаницима, био под Рудником, у коме су Турци шарампов подигли били.Како је Карађорђе под Рудник дошао, одмах је поручио у варош, да му сутра три Турчина, староседелаца, на разговор и договор изиђу, које су Турци чинити морали, како су чули и уверили се, да их баш он главом позивље. Међу овом тројицом, који су на овај договор са Карађорђом , изаслани били, налазио се, као глава, Токатлић-ага, староседеоц, и иначе добар Турчин. Карађорђе је лепо ове Турке предустрео, и примио, па се онда са њима почео разговарати, и доказивати им, шта су урадили, и до какве су несреће и себе и народ довели. Он им је казао:ако се они (стараседеоци) договоре и сагласе, да између себе удаље Сали-агу, Алила Џавића Ужичанина и Пљакића Карановчанина са свима њиховим присталицама, којима ће он слободан пут к узласку и проласку њиховом, куд хоће, дати,да ће онда, и само у таквом случају, Рудник, не само од ватре и паљења поштеђен бити, него ће и они стараседеоци тако сачувани и на миру остављени бити, да ни једном ни длака из главе, ни на имања, фалити неће, и да ће их к томе оставити на миру, да и од сад у напредак слободно могу своје занате и трговину упражњавати, без да ће им ко од Срба и „црне су им очи у глави“ смет рећи.. Ова тројица све су признали што им је Карађорђе у у разговорупребацивао, па повративши се у Рудник, одмах су почели између себе већати, како ће се оне тројице, које им је Карађорђе именовао, куталисати, и тако по дугом већању умоле они Сали-агу, и ону другу двојицу, да из Рудника, са свим својима изиђу, и сваки, од куд је који и дошао, оду. но да би им и слободан пут био, од стране Карађореве учињен био, договоре се, да са ерлијама Турцима, и њих тројица, Карађорђу, поради тога на договор изиђу. О овом последњем кад ерлије известе Карађорђа, он једва дочека; јр је веома киван био особито на Сали-агу, па је одмах одредио и место где да му на састанак изиђу, и људе, који ће више у поменуту тројицу:Сали-агу,Алила Џавића и Пљаку, поубијати. Турци не одрже своју реч. Они се побоје преваре, па уместо све њих тројице само Алил Џавић са Токатлићем на договор и састанак са Карађорђу изиђе. Карађорђе је сад одустао од своје пређашње намере, кад је видео да му је само један од тројице дошао, и као што је Токатлићу пре, тако је и сад Џавићу изговорио,и казао му, да ће на његову душу грех пасти, ако они не хтедну из Рудника изићи, и он принуђен буде тим, на Рудник ударити. Џавић са Токатлићем, кад се сад у Рудник поврате, савршено договоре се да они одлазе, и још се тај дан спремати стану, да сутра 22-ога фебруара одлазе; али кад сутрашњи дан осване, а они од изласка свога сасвим одустану зато, што су преко ноћи доболи глас, да им Кучук-Алија из Београда, са војском, јаничарима, у помоћ долази.
Карађорђе како 22-ога фебруара изјутра дозна за овај одустанак од изласка оне тројице из Рудника, одмах налог војсци изда, да се за бој и нападење на Рудник спреми; и тако он нареди једно оделење своје војске уз Јасеницу, које је сам о прдводио; друго са стране Катрени; треће са стране Рудничке планине, низ Јасеницу; а четврто са стране Звезде.Овако разредивши војску своју Карђорђе, начне се Руднику примицати, а Турци видећи то, изиђу Србима на сусрет да се туку, и да сузбију Карађорђа ако могуће буде. Но улалуд им је мука била, они буду нагнани натраг у варош; њих 50 погине, и 10 им кућа у самој вароши Срби запале. И тако, које овим бројем поражени, а бојећи се да и горе што буде, које што им се и хране тако умалило, да већ за један дан више нису за своје коње, а то ли за себе саме имали, а које понајвише зато: што су увидели да Кучук-Алија не може њима продрети, принуђени буду наново молити за уговарање слободног изласка оне тројице, и других, ако који и из самих ерлија излазити хтедне. Карађорђе, како му ово последње предложеније Турци учине, одмах пристане, и у следству овога Сали-ага, Алил Џавић и Пљакић, са свима својим крволоцима, и са неким и од самих ерлија, спреме се и пођу; но по наредби Карађорђевој сви у Ужице да иду. Како је ово Карађорђе наредио, одмах је он на овај ужички пут, и једно три стотине најодабранијих својих војника послао, да где на згодном месту заседну, и ове Турке дочекају, и потуку. Но Турци изишавши из Рудника, и упутивши се опредељеним путем, опазе траг од многих коњски потковица, и умесно закључе, да су то морали Срби отићи да их где дочекају и потуку, поврате се и у Чачку пут предузму. Кад ово Карађорђе, који је на излазак Турака добро пазио, усмотри, а он онда, са својом војском, кју је при себи око Рудника имао, наклони се за њима, те их страшно потуче. Ту изгине до 200 Турака заједно са њиховим двема поглавицама Џавићем и Пљакићем; а остатак са Сали-агом, с великом муком и страхом, изакну, и у Чачак добегну. Овде су Срби опет задобили добрих коња, руха и оружја, а нарочито праха и олова, који им сад, поред осталих потреба, најбоље дошао био….
Карађорђе је затим уђе у Рудник: запали конак Сали-аге и сравни га са земљом те сазове Турке староседеоце, врати их својим кућама да живе без страха. За старешину над Рудником прогласи Милана Обреновића, трговца а нахијска управа пређе са Рудника у село Брусницу.
Турци су се на Руднику бранили седам дана. Борба је вођена од 3.до 6. марта а преговори 1 и 2 марта. Рудник је заузет шестог марта 1804. Том приликом убијено је око 300 Турака.. Чачак је ослобођен 24 марта 1804. . Следе победничке битке за Карановац (Краљево) 9.јула иУжице 12. августа 1805. године
Турски муселим Токатлић, није могао да се врати у порушени Рудник, већ је за ново седиште изабрао Брусницу и уселио се у кућу војводе Милоша Обреновића.
Баталака даље пише:
…Затим, Карађорђе, пошто је Сали-ага са 200 зликоваца умакао у Чачак изда налог Лазару Мутапу и Арсенију Ломи, да чачанску нахију ослободе а све што је тудско попале и заплене а Турке, били они ханџије,субаше и спахије растерују, бију и убијају.
Ова двојица испунила суналог Карађорђев, напали Турке и ослободили Чачак. Кад су Мутап и Лома са својим четама кроз нахију чачанску, на Чачак ишли, пристану к њима, бивши готови већ:прота Милутин, из села Гуче, и Новачић из села Горачића, оба имајући до 700 одабраних војника, а кад сви ови Чачку дошли и изнад села Љубића, према Чачлу, на левој страни обале моравске станили се и улогорили, онда им , и то пред сам нападај на њих, Турке, који су из Чачка већ преко Мораве прешли били, дође и Милић Дринчић, из села Теочина, са 300 коњаника, и овај охрабривши осталу војску, на коју тројином више Турака напало, судбу ове борбе реши. Турци чачански здраво пострадају које у боју, а које што су се бегајући, у Морави подавили; и тако они пострадавши у нападају своме на Србе, и не дочекају српски нападај на Чачак, већ га оставе, и други дан посла ове битке сви, у Карановац, Пожегу и у Ужице побегну. Сад дакле и Чачак у руке српске паде, и сва чачанске нахија уздигнута, на поље борбе за слободу појави се. Милан Обреновић, за све ово време находио се у Руднику, пазећи на обдржавање мира између Срба и Турака рудничких, како у самом Руднику, тако у својој нахији …
Новица Стевановић у “Ратним лукавствима Карађорђа“ пише о освајању Рудника и Ужица са Арсеније Ломом:
…Командујући српском устаничком војском, Карађорђе је наредио Арсенију Ломи и Петру Трешњевчанину да блокирају све путеве који из Рудника воде у остала шумадијска села. Уједно, обавестио их је да ће ускоро и он доћи у Рудник и да ће га ослободити од непријатеља.
Извршавајући наређења врховног команданта српске устаничке војске, Арсеније и Петар су, са пет стотина војника, опколили Рудник средином фебруара 1804.године. У међувремену, као појачање Сали-аги, у Рудник су стигли Али-ага Џавић, из Ужица, и Пљако, из Карановца са пет стотина јаничара.
По доласку у Рудник, 19. фебруара, Карађорђе је одмах позвао Турке рудничане на разговор. Намеравао је да покуша без борбе да створи јаз међу Турцима приврженим дахијама и Турцима староседиоцима у Руднику , који су били одани султану. Убрзо му је дошао турски староседелац Токатлић. Карађорђе је захтевао да му се предају Сали-ага и придошли муселими Џавић и Пљако, или да, са јаничарима, одмах оду из Рудника. Уколико тако поступе, обећао је да ће све Турке староседеоце оставити на миру. На растанку је рекао Токатлићу да очекује да се лично сретне са Сали-агом, Џавићем и Пљаком ради даљег договора. При том је планирао, ако заиста дођу, да их побије и тако лакше савлада остале Турке у граду и тврђави. Турски муселими се нису усудили да дођу, као да су прочитали Карађорђеве мисли. Дошао је поново само Токатлић са Џавићем и још четворицом Турака. Карађорђе се са њима договорио да све три јаничарске старешине напусте Рудник, уз уверавање да их Срби успут неће нападати.
Сутрадан, 20. фебруара 1804, Сали-ага је од Карађорђа затражио да му продужи рок за седам дана. Истовремено, лукави Турчин је организовао пресељење турских породица у тврђаву и затражио помоћ од брата Кучук-Алије, који је био у Београду.
Карађорђе је убрзо сазнао за Сали-агине намере од избеглог Србина из Рудника и одлучио да одмах нападне Турке у вароши и тврђави. Групишући борце, намеравао је да опколи Рудник са четири стране и да са две групе нападне истовремено из правца Јасенице са Катрена и Звезде.
Сали-ага је са закашњењем прозрео Карађорђеву намеру и одлучио да брзо дејствује испадом. Међутим, Срби су спремно дочекали Турке. У општем пушкарању погинуло је осамдесет шест Турака. Како у тврђави и у граду није било довољно хране, турске главешине су схватиле да неће моћи дуго да се одрже. Обавестили су Карађорђа да, најзад, прихватају његове услове и да желе мирно да оду у Ужице.
Претпостављајући да са севера, из правца Београда, Сали-аги ускоро може да стигне у помоћ Кучук-Алија, Карађорђе је јавио турским старешинама да могу кренути ка Ужицу, али је одмах смислио шта да предузме да непријатељ не оде некажњен. Наредио је да одред војника, сутрадан зором, постави заседу на путу ка Ужицу.
У свануће, следећег дана, Турци су напустили Рудник и журно се упутили ка Ужицу. Како се већ било разданило, приметили су многобројне свеже трагове на раскрсници путева за Ужице и Карановац који су нестајали у правцу Ужица. То је било сумњиво Сали-аги и Пљаки и закључили су да ће упасти право у заседу. Због тога су одлучили да скрену лево и наставе путем за Чачак, па касније да се врате на пут за Ужице.
Међутим, и Срби су били опрезни.Одмах су уочили да су Турци кренули једним и наставили другим путем. Како није било трећег пута којим би могли умаћи, брзо су реаговали. За тили час напустили су заседу на ужичком путу и похитали суседном – чачанском.Али, нису сви могли да стигну да поставе заседу код Јелениног гроба. У жестокој ватри коју су Срби отворили погинуле су две стотине Турака, међу њима Џавић и Пљако.“
У часопису „Војска“ новинар и пуковник војске Србије у књизи “Ратна лукавства српске војске 1804-1815“ такође описује освајање Рудника:
„… Доследно поступајући по Карађорђевој заповести, старешине (буљубаше) Арсеније Лома и Петар Кара известили су Карађорђа да је 500 Турака јањичара стигло Сали-аги, „бику рудничком“ у помоћ.
Спроводећи у дело своју одлуку о непосредном командовању за ослобађање градова, Карађорђе је из Паланке, преко Саранова и Чумића, стигао надомак Рудника. Било му је познато да је руднички бег Токатлић одан султану. Пошто се подробније обавестио о распореду српских снага, Карађорђе је позвао рудничке Турке на договор. Прихватајући позив дошао је Токатлић са још два Турчина. Рекавши им да се народ није дигао против царских Турака, већ одметника од султана, Карађорђе је захтевао предају Сали-аге и његових пријатеља, Џавића и Пљаке, или да у року од 24 сата напусте Рудник. Токатлића и његове царске приврженике ће на миру оставити. У противном, Карађорђе је запретио да ће „с војском на Рудник ударити, запалити га и све под нож ставити“.
По повратку Токатлић је дахијским главешинама пренео Карађорђеве захтеве.Међутим, они су одлучили да испадом провере спремност српских снага и уколико би било могуће да се бране до доласка Кучук Алије из Београда, коме су одмах упутили позив за помоћ. Вероватно је Сали-ага упутио и курире с порукама за хитна појачања из Чачка. Срби су у заседи сачекали једну групу из Чачка и разбили је. Али, долазак Кучук Алије Карађорђе није имао намеру да чека.
После краће процене ситуације и разговора са старешинама, Карађорђе је формирао поредак за напад са кружне основице из четири правца: једну чету је он предводио из правца Јасенице, другу Арсеније Лома северно од Рудника, трећу Милић Дринчић из правца Катрена и четврту Лазар Мутап из правца Звезде. Тако је Рудник био опкољен снагама можда и већим од 1000 бораца. Карађорђе је дао знак за почетак напада 28.фебруара пред вече, у којем је 86 Турака погинуло и више кућа запаљено.
Дахијске главешине су увиделе да се не могу одржати а да им је помоћ неизвесна. Поново су упутиле Токатлића да у њихово име обавести Карађорђа да прихватају претходно понуђене услове и дозволи им одлазак из Рудника. Знајући да ће из правца Београда ускоро стићи Сали-агин брат Кучук Алија, Карађорђе се сложио с тим да они могу напустити град, а остали да се не боје и да су безбедни.
Желећи да се освети Сали-аги за учињена зла и нанесену срамоту српским девојкама, Карађорђе је одредио ојачану чету (одред) бораца и исте ноћи упутио је да постави заседу на ужичком путу „повише неке старе Црквине, на Рудничиштима, одакле се пут за Чачак одваја“.
Сутрадан рано 29. фебруара Сали-ага са својом дружином напустио је град и пошао путем за Ужице. На путу је уочио многе трагове, што му је говорило да су Срби негде на путу и чекају у заседи, па је пошао путем преко Јелениног гроба. Али није имао у виду да га је Карађорђе пратио.
У исто време Арсеније Лома и Петар Кара, прозревши намеру непријатеља, отпочели су с пребацивањем снага за постављање заседе ка чачанском путу. Стигли су да из покрета отворе бочну ватру на Турке у галопу, којима је с леђа пристизао Карађорђе. У унакрсној ватри погинуло је више од 200 непријатељских војника, међу којима Џавић и Пљако. Сали-ага је имао срећу па је извукао живу главу.
Потом је Карађорђе ушао у Рудник. Успостављајући систем власти и командовања, за старешину Рудника и Рудничког округа поставио је Милана Обреновића. Строго му је заповедио да одржава ред у народу и да не дозволи узнемиравање Турака који су цару одани „јер ће за то главом платити.
После добро обављеног задатка Карађорђе је одлучио да одмори борце дозволивши старешинама Ломи, Дринчићу и Мутапу да их пусте кућама на три дана. За рејон прикупљања одредио им је Врбицу. ..“
Како је међу првим ослобођеним местима био Рудник, то Карађорђе нареди да се запале и разоре Сали-агини конаци и неке турске куће.За команданта Рудничке нахије постави Милана Обреновића са називом војвода, што је било прво војводско звање које је Вожд доделио.Милан је за своје буљубаше поставио Јована Лазића, Лазара Мутапа и Арсенија Лому. Нахијска управа пређе са Рудника у село Брусницу. Заостали Турци убрзо се иселише из Рудника за Ужице. Освајањем Рудника Карађорђе одлучује да ослободи Чачак.
Наставак у Другом делу