О писмености до XVIII века могу се исказати само претпоставке јер познато је да су цркве и манастири била места где се учило писати и читати. Ту је писменост била усмерена углавном на преписивачку делатност. Постојало је интересовање за читање и писање јер без тога не би се могло говорити о некој култури али су то појединачни примери из разлога личног образовања или жеље да се уђе у свештенички или трговачки ред. 

Мало података постоји да су у манастирима постојале школе. Повезаност цркве и школе је битна чињеница у трагању за најстаријим школама качерског краја. И први српски архиепископ Свети Сава је оставио аманет генерацијама да се школе и болнице подижу уз цркве и манастире.

Најскривенији у шумовитој Шумадији био је Рудник до кога није било добрих путева. До њега се до половине XIX века долазило пешице или коњем. Тако је било у већем делу Србије. Вук Караџић је записао да у таквој беспутној Србији не беше ни у сто села једна школа, те су они који су желели да буду попови, учили по манастирима код калуђера или по селима код попова.

Воденица у Драгољу где је била школа
Воденица у Драгољу где је била школа

Први документ о школи у Качеру чије је средиште у Белановици налазимо код историчара, политичара и државника Живана Живановића у његовом делу „Политичка историја Србије у другој половини XIX века“ где пише :

Отац  Маринко, син Живана Стојановића у оба устанка у Качеру знана човека, као дечак, у 1827. године, отпочео се учити првој писмености у једној воденици (капетана ПеришеРакића) на реци Качеру, код учитеља, како изгледа, отмена и врло просвећена, бегунца, Србина из Аустрије“.

У селу Драгољ радила је школа у воденици качерског војводе Арсенија Ломе, касније његовог зета Перише по којој је добила име “Перишина воденица”Учитељи из те школе били су из Срема о чему постоје писани записи њихових имена као и имена ученика.

Школа је због честих најезда Турака, радила повремено, а рад је прекинула  у време пропасти Првог српског устанка 1812/1913. године.

У току Другог српског устанка 1815. године обновљен је рад ове школе. Остаци школе били су видљиви до почетка ослободилачких ратова 1912-1918. године када се губи сваки траг.

Постоји документ да је у Првом српском устанку, или одмах по њему, отворена, макар привремено, школа где се може стећи најосновнија писменост. На ово наводи  “Свидетељство  ( петиција) ” из јануара 1846. године коју је потписао Марко Мирић из Калањеваца после Другог, Милошевог, устанка.

 Живописац белановачке цркве је записао “да су кроз векове у ропству и слободи, црква и школа биле две рођене сестре”  Ово свето правило важило је и за свештенике при цркви брвнари у Шутцима.

 Милан Т.Ракић у својо књизи “Качер“ помиње постојање школе у Шутцима још пре 1827 године и учитеља Јована Марковића. Касније је школа направљена код општине и у њој су били учитељи: Воја Милорадовић, Милија Петровић, Црнчевић, Милан Миљковић са једанаесторо деце, Светислав Дугалић и Велимир Адамовић.

Школу су похађали ђаци из три општине: драгољске, шутачке и калањевачке а овим општинама припадала су села: Драгољ, Трудељ, Босута, Шутци, Калањевци и Живковци. Ту су били и ђаци из Козеља и Пољаница.

После двадесет година рада, 1869. године, у старој шутачкој школи, шутачка општина је саградила нову у засеоку Белановица, удаљеној сат хода од центра Калањеваца, испод цркве, поред старог јасена под брдом Глоговица а у близини две механе и неколико кућа и дућана. Направљена је од дрвета и прућа облепљена блатом и са кровом од шиндре те се звала Школа  плетара „.

Место где је била "школа плетара"
Место где је била “школа плетара”

Радила је при шутачкој цркви брвнари која је постојала од 1789.године. Сазидана је испод цркве брвнаре, испреплетана од прућа и облепљена блатом са кровом од шиндре. Саграђена поред великог јасена и чесме на платоу. Не зна се тачно време њеног подизања али се претпоставља да је то било време одмах по завршетку Другог српског устанка за време вледавине  Милоша Обреновића. Нема записа и о времену њеног престанка са радом.

Из цркве брвнаре остале су књиге штампане у Русији  на старословенском језику ( Пентикостар из 1795. године ) и реликвији који се чувају у белановачкој цркви, а служили су за верске обреде али и за потребе описмењавања

  Према историчару др Марији Исаиловић, од 1815. године постоје писани документи  са именима учитеља и ђака из тог времена, па се та година може узети за почетак развоја прве школе на овом подручју. Први учитељи били су:

Петар Матић из Страгара 1818.године
Поп Марко из Пољаница  1818,
Поп Синиша из Берисаве,1818
Алекса Поповић из  Шутаца,1819
Димитрије Ђукнић из Калањеваца,

Подаци о учитељима –свештеницима постоје у рукописним свескама  који су о себи оставили записе. Као што су записи попа Марка из Пољаница од 1818. године. Неки од тадашњих ученика били су Миленко Ђерић из Живковаца, Тома Милићевић из Липља, Гаврило Јаћимовић из Драгоља.

Вук Караџић је писао како су се ђаци школовали. Онај ко је желео да буде писмен школу је учио по манастирима, црквама и приватним школама које су попови држали по селима код виђенијих људи и старешина. У тим школама ђаци су радили по манастирским имањима

” па који су мањи , они су лети чували стоку, садили и плевили лук, ишли уз плуг, купили сијено, шљиве итд, а већи су ишли са калуђерима по писанији; азими, пошто би сви ујутру донијели дрва и потом већ напојили калуђерске коње, а мањи очистили собе, сакупили би се у какву собу, те би им какав калуђер или ђакон показивао да уче читати или би свако учио код свог духовника.

Није било буквара па су ђаци учили читати из рукописа који су свештеници писали посебно за сваког ученика. Кад  ђак научи бекавицу ( срицање) онда узме словенски часловац те кад изучи и прочита неколико пута онда узима псалтир. По ишчитавању псалтира ђак се сматрао писменим те зависно од година старости могао је да буде калуђер или поп у цркви. Учитеља је било тешко наћи. Ко је умео читати и писати, могао је бити учитељ. Било их је тек писмених, полуобразованих, мало образованих. Школу је претстављао учитељ. Кад он оде – школа се гаси. Ученици су били различите старости; од осмогодишњака до стасалог за рат. Трошак у школама за плате учитеља и рада школе сносиле општине а за велике државне школе сам народ.

Свештеници нису били искључиво и учитељи у белановачкој, односно калањевачкој школи. Јован Марковић је био учитељ још 1827. године а није био свештеник. Од тога ниси могли да живе, па су се бавили другим пословима. Учитељи који су учили ђаке нису имали плату већ су живели од онога што им ученици једном седмично донесу. Углавном су то били поклони и дарови те су поред учитељског позива морали су да се баве још и другим пословима, терзијским занатом ( шивење ношње од финог материјала) јер су приходи од школе и цркве били недовољни за живот и издржавање породице.

Ковиљка Летић у ” Основне школе у Рудничком крају 1804-1914“, наводи да је у рудничком округу било и приватних школа. Тако је у Драгољу радило привремено училиште до Ускрса 1846. године када је сасвим престало са радом. Ово училиште похађало је десеторо дечице. Даље Летићка пише о отвореној школи у Шутцима у првој половини XIX века. Број ученика је био веома мали јер су се школовала деца имућнијих Качераца. Школа плетара, пошто је била у склопу цркве, радила је по потреби, односно у континуитету од неколико година са мањим прекидима.

Почела је са радом  1848/49. године у коју је уписано 25 ученика. Учтељ ове школе Јаков Милошевић наредне школске године учио је у првом течају 18 а у другом три ученика. Већ 1854. године учитељ Светозар Жарковић имао је 56,

Од 1851. године, шутачка школа  се спомиње у званичним документима као државна установа и бележе се сви учитељи и број ђака.

Један од записа из старе школе
Један од записа из старе школе

И ако је била мала она је оставила дубоки траг у душама њених ђака, који су са великим усхићењем у своје књиге уписали:

” псалтир-славна књига, проба перце те написа словце

Ову књигу је цркви даривао бивши ђак Тома Милићевић који је касније и сам био свештеник белановачке цркве.

О старој школи плетари, сведочанства су оставили и ђаци који су у својим уџбеницима- псалтирима уписивали:

Псалтир
из 1829. године штампан у Будиму. Власник написа: “овај псалтир мене ђака Томе Милићевића из Липља, нахије Рудничке, узет прво у име Бога, у овом ниже потписатом дану при учитељу Алији Првуловићу, 18 маја 1832 године у школи

Часловац
из 1852. године штампан у Београду. Власник записа: “ Ова књига ученика Гаврила Аћимовића 2. разреда. Учио код господина Димитрија Ђукнића учитеља шутачког писао Гаврило Аћимовић 31 марта 1858 године

Псалтир
из 1857. године штампан у Београду а власник записа:” ова књига МиленкаЂерића ученика 3. разреда.Учио код господина Димитрија Ђукнића учитеља шутачког из села Калањеваца. Писо Миленко Ђерић из села Живковаца. Славна књига псалтир”

Месецослов
из XVIII века вредан је спомена ради иконице Свете Богородице са Христом. Ова иконица утиснута је дрвеним клишеом који је вероватно направљен у тој школи..

Учитељи шутачке школе били су:

  • Јаков Милошевић 1848 – 1849
  • Јаков Милошевић 1852 – 1853
  • Светозар Жарковић 1854 – 1856
  • Димитрије Ђукнић, свештеник 1857 – 1864
  • Саватије Поповић 1865 – 1868
  • Михаило Петровић 1869 – 1870
  • Владимир Пантелић 1871
  • Јосиф Марковић 1872 – 1875
  • Јеврем Петровић 1876
  • Светозар Т. Ненадовић 1877 – 1879
  • Арсеније Радовановић 1879 – 1880
  • Алекса Радојевић 1881
  • Витомир Николић 1881 – 1885
  • Живко Радаковић 1884
  • Лазар Благојевић 1885 – 1886
  • Андрија Дрњаковић 1887 – 1888
  • Милева Ћирић 1887 – 1888
  • Милутин Стојановић 1889 – 1890
  • Никола Милосављевић 1895 – 1896
  • Владимир Вемић 1897
  • Ана Симић 1898
  • Радојко Илић 1899- 1905
  • Милица Недић 1901- 1905
  • Никола С. Сретеновић 1903 – 1905
  • Владимир С. Вемић 1903 – 1905


Ковиљка Летић
о Шутачкој школи, даље пише:

” После двадесетогодишњег рада у стариј школској згради шутачка општина је саградила нову у засеоку Белановици, удаљеној један сат од Калањеваца. Близу школе била је црква, две механе и неколико кућа и дућана.

Шутачку школу су похађали ђаци из три општине: драгољске, шутачке и калањевачке. Овим општонама припадала су села: Драгољ, Трудељ, Босута, Шутци, Калањевци и Живковци. Били су ту и ђаци из села Козељ и Пољанице. Највише их је долазило из Калањеваца 18, Шутаца 8, Босуте 7, Живковаца 4, Козеља 2 и Пољаница 1.

Учитељ ове школе Михаило Петровић, родом из Панчева( изучио шест разреда гимназије и две године филозофије на немачком у Панчеву ) био је склон пићу и у пијанству тукао ђаке, због чега неколико пута беше опомињан од министра просвете. Пошто опомена ништа није помогла, овај учитељ, и ако одличних способности, после годину и по дана, отпуштен је из учитељске службе.

Његов презимењак Јеврем из Трудеља ( завршио шест разреда гимназије уБеограду) учитељовао је само годину дана, потом отишао у српско – турски рат и погинуо код Алексинца( 1876 ). Укупно учитељовао 14 и по година. Његова жена остварила је пензију само 36 талира годишње и није имала никакве друге приходе.

Новопостављени учитељ Светозар Т. Ненадовић  затекао је школу (школске 1877/78) неокречену и запуштену. Походило је само осм ученика. Овоме беше крив старалац школе Милутин Михаиловић, дућанџија, који се у опште није бринуо о школи, него му је било стало само до његовог дућана. Уместо да овог стараоца школе смене и доведу заузимљијег за школу, председник општине и кметови подржаваху га, а учитеља Ненадовића опањкаше код изасланика министрства просвете, те му је овај на годишњем испиту дао слабу оцену, због чега је убрзо премештен из Шутаца.

Пошто се осамдесетих година у шутачкој школи повећао број ђака, новопостављени учитељ Витомир Николић није могао сам да учи преко 80 ђака. Због тога ће председник драгољске општине предложити министру просвете да се за другог учитеља поврати пређашњи Светомир Т. Ненадовић. Према њему је било личне омразе од стране кметова, који су лагали код изасланика, да је учитељ добио лошу оцену. Ненадовића министар није вратио него је из Враћевшнице довео Арсенија Радовановића, богослова. Доласком још једног учитеља ( 1880 ) у шутачкој школи су отворена сва четири разреда и број ђака се повећао ”

Шутачки учитељ Павле Димитријевић замерио је предеднику шутачке општине што са њим и осталим општинским људима није докончио и пијанчио у кафани, што он сиротник не могаше јер осим учитељске плате других прихода није имао.

Кад су двојица обесних момака дућанџија напали учитеља, он је у одбрани једног од њих ударио, што је био повод тим поквареним људима из општинске власти да га свежу и спроведу у начелство рудничког округа у Горњем Милановцу. Сазнавши о овом министар просвете није дозволио и то понижење да учитељ буде саслушаван него га премести у једну од школа београдског округа.

Новопостављени учитељ Витомир Николић учио је сва четири разреда у једној учионици. Наредне године постављен је још један учитељ – Светозар Савић који је учио прваке и другаке. Овај учитељ је боловао од инфилтрата левог плућног крила због чега је молио министра просвете за премештај у родну Рамаћу, где би му родитељска нега значила. Али у Рамаћи није било слободног места па је, савладан болешћу, дао оставку на учитељство ( почетак школске 1882/83). Поново је Витомир Николић остао сам да учи сва четири разреда. Међутим, учитеља је више мучило што општинска и среска власт нису бринуле, да школи обезбеде огрев, да се окрече и да 40 новоуписаних ученика подстакну  да редовно долазе у школу. Редовно је долазило само 60 учаника. Ни старатељ школе, ни поп Вићентије, нису га подржавали. Поп је скупљени новац за куповину књига и учила стављао у свој џеп.

Нека села која су улазила у састав шутачке општине нису хтела да скупљају прирез јер су намеравала да се издвоје из шутачке школске заједнице, и у свом месту отворе школу. Кметови села Босуте тражили су одобрење од министра просвете да за себе отворе школу, пошто им је шутачка удаљена више од два пешачка сата, деца им прелазе реку Качер, преко које залеђене, онако нејака, не могу. Обећаваху министру да ће сваке године уписати најмање 25 ђака. Школу желе да подигну на атару званом ” код записа “.

Као Босута, и село Живковци такође су намисли да се издвоји из шутачке (калањевачке) школске заједнице и за себе подигну школу.

Међутим, шутачка и калањевачка опшина беху против да се ова два села издвоје из њихове школске општине јер је шутачка школа повелика и није било могуће да ове две општине саме обезбеде потребан новац за њено издржавање и оправку. Осим тога, ова два сиромашна села нису могла да саграде школу по плану нити да је издржавају. Уверивши се да Босута и Живковци нису кадри да подигну школу, нити да упишу потребан број ученика, министар им није одобрио издвајање из шутачке школске општине.

Највећа невоља шутачке школе и њених учитеља беше што је председник школског одбора (председник општине) био механџија и дућанџија и марвени трговац и црквени тутор и поротник, па је слабо стизао да се бави школом, која га, и без тога, није много занимала.Учитеље није много уважавао нити штитио од понижења. Клонили су се шутачки учитељи ( В. Николић и Л. Благојевић) зађевица са општинским челницима, али су их на путу до школе пресрели некакви зликовци, засули их каменицама и погодили учитеља Благојевића у главу. Николић и Благојевић су успели да утрча у школу, закључају врата и спасу се од ових зликоваца који су могли да их убију.

Озлојеђени, писали су министру ” Овим рђавим људима не требају ни школа ни црква, пошто децу нерадо дају у школу а у цркву не иду“. Потом је министар написао начелнику рудничког округа ” да ово није први пут да калањевчани злостављају своје учитеље због чега ћу оба учитеља, чим се сврши полугодишњи испит, преместити а шутачку школу оставити без учитеља.”  Тек су се тога сетили представници општинске власти, да шутачку школу похађа преко 100 ђака и замолили министра да не премешта учитеље уз обећање (писмено и лично) да ће кривце пронаћи и казнити.

Школа у Шутцима данас
Школа у Шутцима данас

Kада је Мијаило Милошевић (учитељ више основне школе у Краљеву) као надзорник основних школа у рудничком округу за школску 1884/85. обишао шуташку школу и одржао годишњи испит, известио је министра просвете ” да су шутачки учитељи Николић и Благојевић одлични, али су људи у овом подручју покварени и због тога не заслужују ове вредне наставнике и поштене људе”

После вишегодишњег учитељства у Шутцима Витомир Николић је премештен у крагујевачки округ а Лазар Благојевић је убрзо отишао као војник првог позива у српско – турски рат и по завршетку рата, умро је у Чачку.

Годину дана шутачка школа није радила зато што шутачка општина отезаше са оправком крова. Новопостављеним учитељима Милеви и Андрији Дрњаковић председник шутачке општине, који беше и председник школског одбора, изговараше се да нема новца за оправку. Међутим школским прирезом , који је од народа покупљен, неки кметови трговаху, неки га потрошише на пиће и кафану, док се 130 ђака гушило у једном собичку од 5 м2 . У том собичку су ђаци и ручавали. Ту је 28 ђака ноћивало.

Наредне школске године уписало се преко 200 ученика. Тако велики број ученика није могао стати у две тескобне учионице, па су многи отпуштени, пре свега сиромашни и они из далеких села – ноћеваоци. Ноћеваоци су се хранили устајалом кукурузницом и луком. Председник школског одбора причаше да ова деца нису ни научена на боље.

Учитељ и управитељ уве школе Андрија Дрњаковић писао је министру просвете како је предузео код председника школског одбора да се ова школа прошири и побољша. Покушао је, каже,  “да се помоћу добровољних прилога школи и ђацима помогне” . Скупљено је о Светом Сави 15.750 динара и готово исто толико у натури ( храна .. ). Из скупљеног прибављене су најнужније школске потребе; мањи део дат је сиротним ђацима. Да прикупљени прирез није расипан, шутачка школа могла се сасвим поправити и снабдети и осталим што јој је надостајало ( звонце, часовник, креда, сунђер).

Нова школа зидана је 1864. на атару Калањеваца.

После разгруписавања општина 1886. године у качерском срезу школа у Смрдљиковцу( Брајковцу) припала је београдском школслом округу, а Шутци су припали калањевачкој општини и школа се од тада званично зове “калањевачка”, кад престаје назив „шутачка“. Остаци школе плетаре, која је била испод цркве, били су видљиви до почетка Првог светског рата када јој се затим губи сваки траг.

О школи у Драгољу Ковиљка Летић пише:

” Када је на крају школске 1889/90, школски надзорник Ал.Стојановић прегледао школе у рудничком округу, видео је у близини драгољске суднице једну зграду коју драгољска општина намерава да преправи у школу. Осим Драгоља ( са 400 пореских глава) школу су требала да издржавају још два села: Босута и Трудељ, који су, као Драгољ, улазили у састав шутачке школске општине и чија су деца похађала шутачку школу.

Школа у Драгољу данас
Школа у Драгољу данас

Пошто је зграда код  драгољске суднице преправљена, прегледали су је окружни инжењер и лекар и закључили да одговара за школу јер је од тврдог материјала, покривена ћерамидом, са једном учионицом у коју се могло сместити 35 до 40 ђака. Потом је министар просвете  и црквених послова одобрио отварање драгољске школе на привремено (до три године) док се нова школска зграда не подигне.

Босута је учествовала у преправци зграде за школу, а Трудељ није, јер су ђаци из овог села  и надаље одлазили у калањевачку школу у чијим трошковима оправке су Трудељчани у пуној мери учествовали. Трудељчани  су објаснили министру просвете да је њиховој деци лакше пешачити до калањевачке школе колским путем који даље води до Венчана за Београд, него да до Драгоља пешаче високим планинским венцем. Министар  је уважио њихово објашњење.

За учитеља ноноотворене драгољске школе постављен је Танасије Константиновић, дипломирани учитељ, родом из Винче( Драгачево).”

У качерском срезу радиле су школе у: Бољковцима, Моравцима, Шутцима и Блазнави. Ове школе биле су у жалосном стању и биле су све неусловне. Законом о основним школама из 1882. године поред увођења обавезног школовања, уређен је начин извођења наставе и устројена су правила о градњи школа. Школе су финансиране из окружних, или у већим местма општинских буџета. Учитељи су били незадовљни, јер нису редовно примали мале плате због сиромашних општина. Учитељицама је била мања плата од учитеља, и оне су могле да се удају само за учитеља.

Школске зграде су биле у лошем стању. У Качерском срезу најгоре су биле у Драгољу и Заграђу. Зграде су старе, ниске, мрачне и шкодиле су здрављу ученика па је требало ђаке размештити у друге школе. Због тога су били чести једногодишњи прекиди рада док се нове не саграде. Тако у Шутцима је требало о феријама оправити школу , или проширити је према броју ђака и “отворити четврти разред”.

Новим законом о основним школама од 1898. године одређени су надзорници школских округа те је за руднички округ Сретен Пашић прегледавши све основне школе на крају школске 1898/99 године написао да је Драгољска школска општина добила је од окружне општине из Горњег Милановца позајмицу од 2.000. динара за изградњу нове школе. Међутим,  Драгољ и Босута се нису могли договорити где ће се школа градити. Драгољ је предлагао да се нова школа сагради на месту где је била стара, а Босута предложи масто које је од оба села удаљено око пола сата, ниско и подводно. Међутим, стручна комисија није прихватила предлог Драгоља јер је то место било близу механе.

Драгољ и Босута беху припремили сав материал за градњу: 50 до 60 кола камена, 20 до 30 кола песка и 1500 динара које ставише у горњомилановачку штедионицу. Код суда благајне драгољске налазило се 2000 динара прикупљених 1903. године а у 1904. години требало је прикупити још 1000 динара. Међутим од градње се одустало јер је Босута спремала да сама за себе сагради нову школу док Драгољ науми да дућан који се налазио у близини старе школе преправи у школу.

Када је 1909/1910. школске године школски надзорник  Илија Ђукановић, посетио драгољску школу, запитао се: ” Зар оваква школа доликује потомцима качерског војводе Арсенија Ломе?

За време Аустро-Угарске окупације, основна школа у Драгољу престала са радом а прорадила је 1. фебруара 1918. године, учитељица је била Даринка Терзић. Треба рећи да село Драгољ има школу од 1872.године. са 87 ђака  а учитељ је био Петар Црнчевић, која носи име војводе Арсенија Ломе и у њој су учили ђаци Драгоља, делом Босуте и Трудеља све до краја Другог светског рата. Школа и данас ради, али са много мање деца. После Другог светског рата учитељи су бији Велимир Д. Адамовић, Милош М. Јанићијевић,

Учитељи школе у Драгољу били су:

  • Танасије Констснтиновић 1890 – 1891
  • Петар Црнчевић 1892
  • Сава Стевановић 1893
  • Војислав Милорадовић 1894
  • Танасије Константиновић 1895 – 1896
  • Недељко Савић 1897
  • Милија Петровић 1898 – 1901
  • место празно 1902
  • Милан Миљковић 1903 – 1904
  • Трајко С. Стевановић 1905 – 1906
  • Светислав М. Дугалић 1907 – 1909
  • Михаило Ђурић 1911
  • Миленко Ђурић 1912

 

Школа у Белановици

 Најбројнија са ђацима била је белановачка школа. Школске 1904/05. ову школу похађало је 228 ученика од којих је 21 девојчица. Овде су  учитовали: Радојко Илић (дипломирани учитељ, стални) , учиоје четвртаке и половину трећака и био управитељ школе, Владимир Вемић ( дипломирани учитељ, стални) учио је половину трећака, Наталија Михаиловић( завршила вишу женску школу, стална), учила је половину првака и половину другака, и Никола Сретеновић (дипломирани учитељ,стални) , учио је другу половину другака. Све четворо добијаху годишњу плату 1050 динара.

У време када је министар просвете био Љуба Давидовић донет је нов закон о народним школама. Учитељи су боље плаћени поготово они који раде по селима.Посебну награду добијају учитељи који бар десет одраслих неписмених науче да читају и пишу. Такође законом је одређено да библиотеке са читаоницом буду у саставу школе а књижничар је наставник из школе.

Обишавши основне школе у рудничком округу 1904/05 Јован М. Поповић је запазио да народ нерадо чита, да слободно време проводи у кафани. Устанољене су и продужне школе али родитељи су једва чекали да им се деца што пре врате на пољопривредне послове. Једино су се ове школе одржале и радиле преко зиме у Горљем Милановцу, Белановици и Брезни. У њима су учитељи предавали: српски језик и писање, рачун и пољопривредне поуке. Било је и удаљених школа од села те деца нису могла да их похађају. Козељ је био удаљен 15 км. Пољанице 10 км. те је школа за те ђаке имала стан за њихово коначиште. У белановачку школу су долазила деца из Калањеваца удаљеног један километар, Живковаца 4, Шутаца 3 и Трудеља 5 км.

Крајем школске 1909/10. године Илија Ђукановић, професр Прве београдске гимназије, одређен је за школског надзорника и походио је основне школе у качерском срезу и одржао годишљи испит. Известио је министра просвете да су лепе и у здравственом погледу одговарајуће школе у Белановици, Заграђу и Јарменовцима. Најбројнија ђацима била је белановачка школа. Уписало се 206 ученика и 17 ученица, а редовно је похађало 161 ученик и свих 17 ученица. У Драгољу од 73 уписаних редовно је похађало школу 58 ученика.

Многи наставници рудничког округа били су чланови Црвеног крста и Кола српских сестара. Издавали су педагошко-књижевни лист” Школски радник” . Власник  листа био је Витомир Нинић а уредник Владимир Вемић. Учитељ Нинић предложио је да се при свакој школи у рудничком  округу  установи  ђачка стрељачка дружина како би се код ученика развио војнички дух. Окружни школски одбор је прихватио предлог и у сваку школу унео 100 динара у буџет школе за набавку две салонске пушке са 2000 метака.

Калањевачка школа из 1864. године сазидана у Белановици
Калањевачка школа из 1864. године сазидана у Белановици

Друга, нова школа у Калањевцима (Белановици), саграђена је 1864. године за време владавине кнеза Михаила Обреновића, када је грађена и белановачка црква и била је једна од најлепших и најмодернијих у то време у Србији. Локација, поред главног пута за Аранђеловац, одавала је утисак сеоске механе због узаних полукружних прозора. На средини се налазила оџаклија – прочевље, у којем се кувала храна за ученике из удаљених села. Храна је кувана од намирница коју су доносили ученици. Иначе ученици су суботом одлазили кући на преобуку а ноћивали су у просторији школе.

Школа у Белановици данас
Школа у Белановици данас

Прво су школу похађала само мушка деца, а крајем XVIII века почела су је похађати и женска. Мада, нарочито у селу, женски подмладак се најређе школовао. Сматрало се да за улогу супруге, мајке и домаћице, која увек мора да слуша мужа, није потребна школа. Женска деца су морала да чувају стоку, учествују у обављању пољопривредних послова и припремају спрему за удају. Школу су похађале, најчешће, девојчице из имућнијих породица. У школу су долазила деца из Драгоља, Трудеља, Босуте, Шутаца, Живковаца, Козеља, Пољаница и Калањеваца.

Грађена је  на плацу величине 20 ари који је поклонио Стеван Радосављевић Сретеновић из Калањеваца. На плацу је била грмова шума од које је и данас остало неколико храстова и липа чија се старост процењује на око 300 година. Грађевинари су били из Далмације а зидали су је од камена и цигле са масивном четвороводном кровном конструкцијом покривеном  ћерамидом. Школа је била димензија 30 x 13 метара са великом лепом верандом од храстовог дрвета, окренута према друму. Прозори су били нешто ужи са луковима на врху.

Имала је и трем који је био дрвени и репрезентативан по свом изгледу. Састојао се од осам дрвених стубова, богато профилисаних, који су међусобно спојени карактеристично обрађеним косницима. Нажалост трем је зазидан 1944. године у једној од ранијих реконструкција. Школа је имала три простране учионице, канцеларије, спаваоницу – просторију за боравак ученика и велики ходник. У прочевљу је била оџаклија у којој се у земљаним лонцима припремала храна за ученике.У другом, засебном делу зграде, налазио се стан за учитеља а састојао се од три веће просторије, ходника и излаза на веранду. Кров је четвороводан са бибер ћерамидом као покривачем.

Храна је кувана од намирница које су доносили ученици. Иначе, ученици су суботом одлазили кући на преобуку, а ноћивали су у просторијама школе. У школу се ишло пре и после подне. У близини школе била је црква, две механе и неколико кућа и дућана. Школске књиге и документација уништена је током Ослободилачких ратова а тек по завршетку Првог светског рата постоје уредно вођени сви подаци..

После проглашења Белановице за варошицу, први учитељи белановачке школе 1907. године помињу се:

  • Радојко Илић 1906 – 1914. године,
  • Никола Сретеновић 1906 – 1914. године,
  • Марица Кишпатић 1906. године,
  • Владимир Вемић1906 – 1912. године,
  • Будимир Благојевић 1907. године,
  • Живојин Савић 1908. године,
  • Милева Окановић 1909. године,
  • Драгомир Ивковић 1910 – 1911. године,
  • Јован П. Јевтић – свештеник 1912 – 1914. године,
  • Персида Димитријевић 1912. године,
  • Јован Јевтић 1913 – 1914
  • Севастијан Ковачић 1913 – 1914. године.

За време окупације у Првом светском рату од 1915. до 1918. године у Белановици су били учитељи Иван Вагнер из Хрватске који се касније повукао са Аустро-Угарском војском, а остала је Даринка Јакић из Београда. Школске 1907/08 када се први пут појављује Белановица, са учитељима Рајко Илић, Никола Сретеновић, Живојин Савић и Владимир Вемић.

За време Аустро угарске окупације школе су често морале да прекидају рад како би у своје просторије примиле војску у покрету, а ђаци су упућивани на пољске радове. Затварање школа, а са тим и престанак њиховог рада, извршено је септембра 1918. године, а 2. октобра објављено је запремање школских зграда за потребе војске и болница. Учитељи из монархије врћени су у своја места, а домаћи наставници су стављени под контролу, што је било у складу са одредбом бр. 9 Наредбе о основним школама од 24. јула 1916. да постављење наставника „бива само за време трајања рата”.

У срезу Качер – било је 12 школа а у Зборнику радова музеја Рудничко – таковског краја М. Пурић доноси “Извештај о стању школа у Рудничком округу“ из 1918. године и Извештај о стању основне школе у Белановици где стоји:

Суд општине Белановачке Бр 52 22 Новембра 1918 год. Белановица Начелнику среза Качерског Према наређењу вашем Бр 179 суд вас учтиво извештава да се школа у Белановици налази у приличном стању. Од школске имовине има и то: 18 комада клупа за ђаке, 3 табли, 2 астала, 2 ормана. Остала имовина као књижница и архива упропашћена је. У исто време суд вас извештава да је школа Белановачка радила 2 год. у истој били су наставници г. Иван Вагнер хрват и г-ђа Даница Јакићка из Београда. Именована Јакићка и сада се налази у Белановици.заступа Деловођа Председник суда СМ

Ђукнић [потпис]

Новица Петровић [потпис]

Укупна ратна штета ове школе износила је 7.138 динара по вредности робе пре рата, односно 13.453,50 динара по вредности робе из 1919. године; 

 Округ Руднички, Окружни школски одбор 1918–1922. године, 

Октобарска револуција, стање у земљи и избори одржани 1920. године омогућили су појаву комунистичке партије чији су чланови били активни у сваком погледу те користећи школску и задружну омладину кроз разне активности доприносили су да КП после избора буде трећа по јачини странка у скупштини.

Напредне идеје су се могле чути на учитељским зборовима а идеје су ширене кроз културни и спортски рад по селима. Сава Керковић учитељ у Љигу био је и секретар партијске организације и говорник на митингу 27. марта 1941. године после капитулације замље. У Белановици није забележена нарочита активност учитеља у том периоду.

Др Момчило Исић наводи да је писменост у качерском срезу 1940. године била је 69 % опште писмености што је у односу на друге срезове задовољавајуће (таковски 62, ариљски 54, ужички 62.%) .

Прва адаптација школске зграде извршена је 1939. године а новац су једним делом обезбедили мештани а 20.000 динара је добијено од кредита фонда “Дунавске банке”. Друга поправка уследила је одмах после ослобађања Белановице 17. септембра 1944. године проширивањем учионичког простора, рушењем веранде и заменом прозора, тако да је зграда добила сасвим други изглед и који је нарушио лепоту првобитне школске зграде. Ваљевски лист „Напред“ 26. јуна 1948. године пише:

Чланови Народног фронта , да би употпунили уређење свог места, предузели су акцију да у школском дворишту изграде фискултурно игралиште које ће по плану имати равну површину од 600м2, а да је пре почетка земљаних радова терен био под нагибом 45 степени. У осталом нагибу терена урезаће се неколико тераса у виду стадиона. Према средини игралишта изградиће се летња позорница за позоришне и биоскопске претставе. Ту ће се такође одржавати и разна предавања. Кад све буде по плану завршено, стадион ће моћи да прими 3000 гледалаца, тако да сваком буде обезбеђено седиште

Нажалост, ништа од тога није остварено.

У Пољаницама је постојала школа у кући Добривоја Стефановића од 1924-1927. године када је пресељена у нову  изграђену школу. Учитељи су били Милорад А. Гавриловић са супругом Ружицом, такође у Живковцима, Козељу и Шутцима прво се учило у приватним кућама  до изградње нове школе.

Школа у Живковцима
Школа у Живковцима

Изградњу  школе у Живковцима 1926. године, по записима писара живковачке општине Новака Николића, много су помогли својим везама тадашњи министар Живан Живановић, његова супруга Јелена и син Милан да се добију потребна  финансијска средства из државне благајне. Школа је свечано пуштена у рад 18. октобра 1931. године. После рата учитељица је била Антинија М. Гачић.

Школа у Калањевцима
Школа у Калањевцима

У Калањевцима подигнута је школа 1933. године а у одбору за подизање школе били су Владимир Мирић, као члан који је дао поред материјала и 100 динара у готову. Поред њега , члан одбора  био је Драгомир Мирић. Школа је освећена 19. новембра 1933. године у 11 часова уз присуство пуковника Ђорђа Павловића, команданта крагујевачког војног округа. Међу присутнима били су и Владимир и Драгомир Мирић. Владимир, је у то време, био већник Дунавске бановине и председник одбора за пољопривреду и шумарство ове бановине. После рата учитељица је била Софија П. Павловић.

Прослава 50 година рада ове школе обављена је 1983. године уз присуство многобројних генерација  ђака који су стицали прва знања у у овој школи. Калањевчани, иначе најбоља Месна заједница у белановачком округу, уложила је 100 милиона динара од којиј је доведена и уведена вода у школски објекат, уређени су прилазни путеви и уређена зграда и простор око ње.

Откривена је и спомен плоча посвећенаа члановима одбора за градњу школе из 1923. године. Ученици су извели богат културно-уметнички програм уз велику помоћ учитељице Анђелије Рачић. Признање су добили и једни од првих учитеља ове школе Миодраг и Злата Илић.

Школа у Козељу
Школа у Козељу

У Козељу је група напредних грађана предвођена Илијом Матић Чичом, Божом Јовановићем и Матијом Башкаловић, покренула иницијативу за за оснивање школе а 29. новембра 1928. године Министарство просвете донело решење за почетак рада школе и она је почела да ради у новој згради 1933. године. После рата учитељица је била Видосава Д. Нешић.

Белановачка школа  после Другог светског рата 1946. године почиње са радом као про гимназија (нижа гимназија са три разреда) а одлуку о њеном раду донели су просветни органи Одбора качерскогсреза, чије је седиште било у Белановици.

У први разред је тада уписано 38 ученика а први наставници који су били учитељи, брачни пар Злата и Миодраг Илић и Сузана Јовановић. Илићи су се доселили из ужичког краја и остали су у сећању многим белановчанима као добри и достојанствени учитељи. Крајем 1944. године у белановачкој школи радили су поред њих Милан Б. Гачић, Станица Ж. Ђукнић, Станоје Даниловић, Живорад М. Ђукнић, Мирко Вељовић. У околним школама – Драгољ: Велимир Д. Даниловић и Милош А. Јанићијевић; Козељ – Видосава Д. Нешић и Даринка Љ. Матић; Живковци – Антонија М. Гачић; Трудељ – Антонија М. Гачић; Пољанице – Ружица М. Гавриловић и Милорад А. Гавриловић; Шутци – Миладин Р. Петровић и Станко М. Балтић

Прва генерација ученика завршила је гимназију (малу матуру) школске 1948/49. године а међу њима Андрић Р. Драгиша из Пољаница, Дамњановић Косара из Трудеља, Десивојевић Оливера из Белановице, Догањић Живота из Калањеваца, Ивановић Светолик из Шутаца, Јовановић Миропслав из Живковаца, Кићановић Надежда из Белановице, Марковић Даница из Дрењине, Матић Илија и Златица из Трудеља, Мирић Роса из Калањеваца, Ненадовић Боса из Белановице…

Због великог прилива ученика, школа је постала тесна те је 1950. године било 12 оделења виших разреда па се настава одржавала и по општинским просторијама, кафани (Јулина кафана), пекари (Срећка пекара ) и Дому за сиромашну децу. Стара школа није само била малог капацитета већ није била безбедна за рад јер за њено одржавање није било срестава. Управник Јован Ненадовић је више пута упозоравао НО Белановицу о угрожавању безбедности ученика и учитеља.

Због тога је 1953. године покренута акција на изградњи нове школске зграде, обезбеђен је плац а добровољним радом исечена је и испечена цигла. Пошто је те године укинут качерски срез, градња је мало застала да би тек 1960. године учешћем општине, самодоприносом грађана и добровољним радом изградња школе настављена. Продајом нацонализованогДечијег дома београдској конфекцији “Беко” за 7 милиона динара обезбеђена су средства за почетак градње.

Народни одбор у Белановици водио је рачуна о:

  • Осмогодишњој школи у Белановици,
  • шестогодишњој у Живковцима и Драгоњу,
  • основној у Калањевцима, Шутцима, Пољаницама, Козељу и Трудељу
  • школи Пољопривредних произођача у Белановици.

Ове школе се финансирају из буџета. Друштво за просвећење жена у Белановици основало је 1955. године кројачко – домаћички курс за женску сеоску омладину која се финансирала из сопственог почетног улога учесница.

Белановачка школа је касније била недовољног капацитета да прими све ученике, што се види из извештаја Педагошког завода у Ваљеву  из 1961. године “

свугде се ради у две смене а најтеже стање је у Белановици где је школа смештена у старој школској згради која је грађена пре 100 година. Како нема довољно простора, 5 оделења ради у приватним и задружним зградама. Предузете су мере да се заврши започета школска зграда и тако ће се добити 7 учионица.

Од 1957. године укида се про гимназија и школа постаје само основна.

Учитељи школе су важили за напредне и образоване људе који су својим иницијативама доприносили развоју варошице. Тако је на предлог просветних радника Белановице основан је Народни универзитет који је кроз научно популарна предавања износио теме и мишљења која интересује грађане. Теме су биране оне које су народ интересовале нарочито из области пољопривреде, сточарства и религије. Универзитет је почео са радом 1954. године и одржано је  прво предавање о беснилу где је ветеринар Пера Живковић привукао велики број слушалаца.

Учанице школе за домаћице
Учанице школе за домаћице

На конференцији 1955. године на којој је учествовао велики број жена основано је и Друштво за просвећивање женагде су жене кроз дискусију показале да желе да раде па је ово била добра формула за њихово окупљање. Друштво је имало задатак да научи жене како савремено да гаје своју децу, да уреде домаћинство и створе себи могућност да учествују у јавном животу.

Ученице течаја за кројење и шивење
Ученице течаја за кројење и шивење
Позадина школе у Белановици
Позадина школе у Белановици

Тако је Друштво организовало 1958. године течај кројења и шивења за жене и омладинке у Живковцима који је био добро посећен. Друштво је те године бројало 80 чланица и уз помоћ Гине Ивановић која је била на челу Друштва први пут је успело да на следећим изборима за Народни одбор имају три своја кандидата.

Током 1972. године школа је по трећи пут  адаптирана, па је замењен стари цреп који је прокишњавао, једно крило зграде је адаптирано за потребе градске библиотеке. У школи су радила оделења нижих разреда. Током зиме 1984. године под великим снегом кров је оштећен и од тада се због безбедности деце настава изводи у новој школи. Стара школа после 120 година рада коначно престаје да прима ученике.

Конзервирана школа чека решење о намени
Конзервирана школа чека решење о намени

Данас је стара школа одлуком општине под заштитом Министарства за заштиту споменика. Месна заједница је покушала да стару школу поново реновира, вративши јој стари спољни изглед  али је посао прекинут а радови су изведени око 50%. У Белановици не постоји снага која ће да покрене даљи рад на завршетку школске зграде. Љишка општина, по обичају, нема слуха за потребе Белановице као и Министарство, те је данас, стара школа постала ругло у самом центру Белановице.

Ваљевски „Напред“  07.01.1955. године, пише:

Недавно је у Белановици, културном и привредном центру Горњег Качера, отворена школа за образовање пољопривредника. У школу се уписало тридесет младића од којих већина ради у пољопривреди. При оснивању школе појавиле су се тешкоће које су се односиле на погодне просторије за рад школе. Једину погодну просторију имала је земљорадничка задруга. Општински одбор је упутио захтев задрузи да се просторија уступи школи, али су се том захтеву супроставили претседник и књиговођа задруге. Ово говори о неправилном схватању задружних функционера који би иначе морали да предњаче у оваквим подухватима.

После извесног натезања школа је некако добила одговарајућу просторију. Народни одбор среза је дао око 150.000 за набавку инвентара, намештај и  уређење. Савет за просвету и културу НРС снабдео је школу стручном библиотеком и средствима за извођење наставе. Предавање у школи одржава искусни пољопривредни техничар а предмете општег образовања наставници Осмогодишње школе.

Ученици су озбиљно показали љубав да науче те ће за три године, колико траје школовање, стећи потребна теоретска знања која захтева модерна пољопривреда.

Реформа школства 1958. године упућује школе на коришћење својих капацитета у циљу организовања школских вртова, ђачких задруга, уређењу школских дворишта и других ваншколским активностима.

На иницијативу Центра за економику домаћинства из Ваљева у школској 1958. години у већем броју школа постављено је известан број младих учитељица  за предмет домаћинство. Најбољи пример ваљевци истичу учитељиву Милојку Николић из осмогодишње школе у Белановици.

Она је направила револуцију у смислу ангажовања у овој областу те је прво склонила све санитарно-хигијенске уређаје из школе: чесмице, лаворе, пешкире који су у употреби јер је у то време владала епидемија дечије парализе. Након проласка епидемије све је очишћено, дезинфиковано и доведено у ред. Сређена је и ђачка кухиња а са ђацима који су донели по 1.000 динара почела је да припрема зимницу. Куварицама је држала предавање о рационалној потрошњи намирница.

Врло брзо су и мештани били упознати са квалитетном и рационалном храном  за домаћу употребу. Милојка је постала први зачетник савременог пословања у домаћинсту које ће касније бити веома актуелно.

Шнајдерски курс из 1928. године који је организовао "Сингер"
Шнајдерски курс из 1928. године који је организовао “Сингер”

Повезивање школе са локалном средином постизан је учешћем ученика у разним манифестацијама. Учешће ученика било је у спровођењу избора тако што би уређивали изборна места, лепили плакате за зборове и обавештења о изборним местима. Обележавани су сви важнији датуми у историји државе са богатим програмима. Посебно су вршене припреме за Дан младости када су се спремали програми за локалне штафете где су учествовале све школе по селима.

Фолклор у старој школи
Фолклор у старој школи

Културно забавни живот у школама огледао се кроз приредбе са озбиљним и шаљивим програмима. Школске емисије „Микрофон је ваш“, “Све или ништа”, разни квизови, хорске песме и фолклорне манифестације и друго, биле су пажљиво гледане.

Припреме за Дан младости
Припреме за Дан младости

Спортске активности су спровођене кроз Друштво за физичку културу са секцијама по оделењима. Најбројнија је била фудбалска секција затим рукометна где се посебно истицала женска екипа.

Градња нове треће школе у Белановици
Градња нове треће школе у Белановици

Трећа школска зграда је изграђена на улазу у варошицу. Димензије школе су 30 x 28. метара са приземљем, спратом и подрумом. Она изгледа гломазна али је нефункционална јер има само 5 учионица, радионицу и помоћне просторије. Започета је са изградњом 1953.године, уз учешће и великог броја мештана и старијих ученика школе, а завршена је тек 1961.године.

Нова белановачка школа почела са радом 1964. године
Нова белановачка школа почела са радом 1964. године

Рад у новој школи почео је 24. фебруара 1964. године на стогодишњицу изградње друге школе у Белановици.

Школско двориште је велико и никад није посвећена пажња да оно изгледа лепо. Пројекат дворишта никад није урађен а 1999. године школи је у оквиру озелењавања и уређење простора Србије, Министарство заштите животне средина поклонило је школи 125 садница чемпреса, смрче и другог украсног шибља које је  засађено без икаквог реда испред школе. Данас, после 20. године то дрвеће је огромно и нефукционално а школско двориште не постоји.

Школа од 1961. године носи назив по сестрама Павловић а на предлог тадашње комунистичке власти. Иначе поменуте сестре, осим што су проглашене за народне хероје, нису оставили ни један траг по ком би их требало памтити у Белановици. Познато је да им је отац 1938. године био послужитељ у Београду у министарству пошта а мајка је кувала кафе. Са њима је била и једна од сестара – Дринка. Пре министарства отац им је радио као поштар у белановачкој пошти када су му деца рођена.

Да ли је то биографија за почаст да белановачка школа носи њихово име?

Белановица има много заслужних личности  у области  школства који нису могли да буду носиоци имена школе. Треба поменути  какву биографију има Живан Живановић, Радисав Веселиновић, Арсеније Лома чија је школа већ радила 1815. године, и многи други заслужни Беланобчани.

Од одласка комуниста са власти и доласка демократске нико није поднео захтев за промену имена школе, како би та неправда била исправљена. Да ли је неко од наставног особља покушао да иницијативом исправи ту грешку?  И то ником не смета, нарочито просветним радницима белановачке школе.

Школа је и данас у функцији, а похађају је деца из качерских села Живковци, Калањевци, Пољанице, Козељ и Шутци кроз  њена издвојена оделења.

У периоду између два светска рата школа је одиграла значајну улогу у ширењу писмености и културе у Качеру. Учитељи белановачке школе у то ратно време успевали су да у редовној настави обучавају више ђака кроз разне течајеве. Школа је радила без прекида током Другог светског рата.

Један колектив: Милић Јовчић Јаре, Сава Ђорђевић, Душан Николић, Злата и Миодраг Илић, Ружа и Миша Гавриловић, Бисенија Матић, Нада , Милисав Оташевић, Душанка и Момчило Радовановић
Један колектив: Милић Јовчић Јаре, Сава Ђорђевић, Душан Николић, Злата и Миодраг Илић, Ружа и Миша Гавриловић, Бисенија Матић, Нада , Милисав Оташевић, Душанка и Момчило Радовановић
Управник Момчило Радовановић
Управник Момчило Радовановић

Од 1980. године, када је управник био Момчило Радовановић, школа је поседовала савремену ђачку кухињу, капацитета 300 оброка дневно. Саграђена је из средстава СИЗ Дечије заштите Србије и Општине из Љига. Кухиња је опслуживала и истурена оделења белановачке школе тако да је дневно прављено око 280 оброка. Данас је она део љишке предшколске установе „ Каја Марковић Сингер“ отворене 1980. године, и која окупља мешовиту децу од 3-7 година предшколског узраста.

Стоје: Вера Васиљевић, СлободанкаДаничић, __ , МихаилоДаничић, Славка Срећковић, Љубиша Станковић, Олгица____ , Ранко Рачић, Драгана Младеновић, Јовица Младеновић, Винка Павловић, Десанка Максимовић, Милан Милановић Седе: Милица Ђукнић, Светозар Даниловић, Гара Ненадовић, Рајна Марковић, Лубивоје Срећковић, Зоран Милосављевић
Стоје: Вера Васиљевић, СлободанкаДаничић, __ , МихаилоДаничић, Славка Срећковић, Љубиша Станковић, Олгица____ , Ранко Рачић, Драгана Младеновић, Јовица Младеновић, Винка Павловић, Десанка Максимовић, Милан Милановић Седе: Милица Ђукнић, Светозар Даниловић, Гара Ненадовић, Рајна Марковић, Лубивоје Срећковић, Зоран Милосављевић

Маја 1997. године школа је прослављала 180. година од развоја школства у Качерском крају. Опслужује околна села: Живковце, Калањевце, Пољанице, Шутце и Козељ. Белановачку школу 1960. године похађало је 730 ученика а већ 1970. године било је 230 ученика мање. Од тадашњег директора  школе сазнајемо да школа има 267 ученика у 16 оделења од којих су пет оделења у околним селима. Такође на крају године најбољи ученици су награђивани из фондова професора Владимира Мирића из Калањеваца и Лазара Матијевића из Белановице. У знак сећања на првоборца Божу Максимовића из Калањеваца његови синови и кћери основали су новчани фонд из којег сваке године школа награђује најбоље ученике из Калањеваца.

Ликовна школа "Артино"
Ликовна школа “Артино”

У школи се од 2007. године одржава Ликовна колонија  а организатор и оснивач ове манифестације је ликовни атеље  “Артино” из Београда којим руководи академски сликар Светлана Весић Ралевић. ”Артино” је основан 1996. године и има за циљ развој и афирмацију дечјег ликовног стваралаштва.

Деца у сликарској школи
Деца у сликарској школи

Ликовна колонија је сада већ традиционална манифестација која окупља младе таленте из целе Србије а од наредне године ће добити и међународни карактер. У потпуно природном окружењу, далеко од уобичајених урбаних садржаја, учесницима колоније се пружа могућност да открију нове мотиве и начине за исказивање и развој сопствених талената. На првом месту је то пејзаж, као одговор на новооткривени блиски контакт са природом и као начин да се на отвореном простору примене сва знања стечена у раду на мртвој природи у затвореном простору атељеа. Поред пејзажа, за старије узрасте обавезан је мотив и црква у Белановици у чијој порти се у току трајања школе организује изложба насталих радова уз издавање пратећег каталога са свим остварењима на  колонији.

Један ученички рад
Један ученички рад

Старији учесници имају могућност да се искажу у организацији изложбе, опреми, поставци, као и у реализацији идејног решења за плакат и каталог изложбе. Учесници колоније су организовани по узрастним групама, од 8 до 11 година, од 11 до 14 година и од 14 до 19 година. Од 2012. године је организована група за омладину и одрасле полазнике преко 25 година. Колонија траје по 7 дана уз богат програм ваннаставних активности.

Поред основне, Белановица је имала и Женску радничку школу давне 1935. године у којој су се жене и девојке училе шивењу и другим кућним пословима. Школу је водила попадија Даница, супруга попа Лазара Радосављевића. Школа се налазила у кући попадије Милене, мајке Сретена Ђукнића Крке поред црквеног плаца. Школовање је две годинеа похађало 38 омладинки које су стицале знања из кројења и шивења као и хигијене. На крају курса приређивала се изложба радова сваке од полазнице.

По истраживању професора Јаћимовића, учитељи у школама овог краја били су:

  • 1827 – У Ломиној воденици – србин из Аустрије
  • 1839 – Шутци – Јован Марковић из Срема (по Ракићу “Качер“)
  • 1851 – Шутци – Јаков Милошевић
  • 1854 – Шутци – Светозар Жарковић са 56 ђака
  • 1856 – Шутци – Димитрије Ђукнић
  • 1857 – Шутци – Димитрије Ђукнић који је био учитељ до 1863. годинеб в а у исто време је био и свештеник Шутачке цркве.
  • 1864 – Шутци – Саватије Поповић. Рудник тек ове године добија школу. Саватије остаје до 1868. године
  • 1868 – Шутци – Михаило Петровић
  • 1869 – Калањевци – Михаило Петровић (први пут се јављају Калањевци)
  • 1870 – Шутци – Владимир Пантелић
  • 1871 – Шутци – Јосиф Марковић
  • 1875 – Шутци – Јефрем Петровић
  • 1876 – Шутци немају учитеља
  • 1877 – Шутци – Светозар Ненадовић
  • 1880 – Шутци – Алекса Радојевић и Витомир Николић
  • 1881 – Шутци – Светозар Савић
  • 1882 – Шутци – Витомир Николић
  • 1883 – Шутци – Витомир Николић и Живко Радаковић
  • 1884 – Шутци – Витомир Николић и Лазар Благојевић
  • 1886 – Шутци – Андрија Дрињаковић и Милева Ћирић
  • 1887 – Калањевци – Андрија и Милева Дрињаковић (Милева се удала за Андрију)
  • 1888 – Калањевци – Брачни пар Милутин и Драга Стојановић
  • 1891 – Калањевци – Илија Кнежевић
  • 1892 – Калањевци – Богосав Тодоровић и Живка Трифуновић
  • 1893 – Калањевци – Богосав Тодоровић и Даница Стојанић
  • 1894 – Калањевци – Никола Милосављевић и Даница Стојанић и имају 85 ђака
  • 1896 – Калањевци – Владимир Вемић и Ана Симић
  • 1897 – Калањевци – Петар Ристић и Ана Симић
  • 1898 – Калањевци – Радојко Илић и Ана Симић
  • 1900 – Калањевци – Радојко Илић и Милица Недић
  • 1901 – Калањевци – Радојко Илић и Милица Недић и Милија Петровић
  • 1902 – Калањевци – Радојко Илић, Никола С. Сретеновић, Милица Недић и Владимир С. Вемић. Никола Сретеновић је активно учествовао у друштвено-политичком раду Белановице и околине. Био је један од оснивача Друштва за унапређење Белановице и управник школе.
  • 1903 – Калањевци – Радојко Илић, Никола С. Сретеновић, Милица Недић и Владимир С. Вемић
  • 1904 – Белан. Радојко Илић, Никола С. Сретеновић, Владимир Вемић и Наталија Михаиловић. Беланивица постаје варошица и даље је школа белановачка.
  • 1905 – Белановица – Радојко Илић, Никола С. Сретеновић, Владимир Вемић и Марица Кишнатић
  • 1906 – Белановица – Радојко Илић, Никола С. Сретеновић, Владимир Вемић и Будимир Благојевић
  • 1907 – Белановица – Радојко Илић, Никола С. Сретеновић, Владимир Вемић и Живојин Савић
  • 1908 – Белановица – Радојко Илић, Никола С. Сретеновић, Владимир Вемић и Милева Оканић
  • 1909 – Белановица – Радојко Илић, Никола С. Сретеновић, Владимир Вемић и Драгомир Ивковић
  • 1911 – Белановица – Радојко Илић, Никола С. Сретеновић, Владимир Вемић, Јован П. Јевтић. свештеник и Персида Димитријевић
  • 1913 – Белановица – Радојко Илић, Никола С. Сретеновић, Владимир Вемић, Јован П. Јевтић -свештеник, Тихомир Ашкановић, школски надзорник и Севастјан Ковачић
  • 1915 – Белановица – Иван Вагнер и Даница Јакић( Иван се по ослобођењу повукао са Аусртро-Угарима)
  • 1918 – Белановица – Даница Јакић