Milovan Gavrilović

 

 Članci o Milovanu Gavriloviću

Milovan GavrolovićO pukovniku Milovanu Gavriloviću mirnom porodičnom čoveku a velikom vojskovođi i rodoljubu u ratu sa Turcima o vojniku koji je učesnik promene dinastije u Srbiji i građaninu koji je u Belanovici ostavio pečat intenzivnog razvoja može se mnogo pisati. Izabrao sam neke od tekstova :
    U svom dnevniku sa Jedrena major Milovan Gavrilović opisuje kako je Šukri-paša pao u njegove ruke. Reč je o zapisu koji i danas značajno nervira bugarske istoričare:
      „Moj puk, kaže major Gavrilović, dvadeseti, imao je da zauzme Kazan Tepe. Bio je snažno dočekan, naročito artiljerijskom vatrom. Puk je ipak, i u širokom talasu, išao snažno napred goneći pred sobom na bajonet i razbijajući tursku pešadiju. U definitivnu našu pobedu nije moglo biti više sumnje. I doista, brzo su se zalepršale bele zastavice i jedan izaslanik Šukri-paše priđe jednom oficiru 20. puka, tražeći izričito komandanta srpske armije Stepu Stepanovića da s njim pregovara o predaji. Oficir me provede kroz mračne kazamate i dovede do pred samu kancelariju Šukri-paše. Čim se vrata kancelarije otvoriše ja stupih unutra. Šukri-paša ustade sa celim svojim štabom. Priđem mu, pozdravim vojnički i u ovom momentu koji nikad neću zaboraviti, obratim se rečima: Ekselencijo! Majoru srpske vojske Milovanu Gavriloviću čast je obavestiti Vas, da ste u ovom trenutku pod zaštitom srpske vojske. Namerno sam hteo da izbegnem teže izraze kao što je „zarobljenik“. Odmah sam ga zamolio da sa svima svojim oficirima primi najiskrenije komplimente cele srpske vojske na herojskoj odbrani Jedrena. 
    „Ja sam, odgovori Šukri uzbuđenim glasom, i ranije znao da je srpski narod valjan i hrabar. U toku ovog rata o tome sam se lično uverio. 

   Srpska teška artiljerija kod Jedrena    Odmah me je predstavio ostalim generalima i celoj sviti i ponudio da sednem. Najsvečaniji čin osvajanja Jedrena bio je svršen. Vreme je odmicalo i ja sam morao da prekinem ovaj prijatan razgovor. Zamolim Njegovu ekselenciju da se udaljim i izađem napolje. Tek što sam izašao, stiže jedan bugarski oficir u utvrđenje i javi mi da dolazi s nalogom da odvede Šukri-pašu.
       – Po čijem nalogu? upitah.
       – Po nalogu generala Ivanova. – Imate li legitimacije? – Nemam! – Ja vas ne poznajem, rekao sam mu mirno. – Svi smo mi pod komandom generala Ivanova, odgovori on. Tako je. Svi oficiri su pod komandom generala Ivanova, ali ko mi garantuje da ste vi uopšte oficir? Meni su potrebne legitimacije i ovlašćenje da vam predam Šukri-pašu.
       Izađem opet pred Šukri-pašu: Ekselencijo, rekoh, ovde je jedan bugarski oficir koji kaže da je za vašu ekselenciju spremljen stan. Ako vaša ekselencija želi poći, može ići tamo odmah. Ako, pak, želi noćas ostati i dovesti stvari u red, može mirno prenoćiti ovde.
       Tako je učinjeno. Šukri je prenoćio u našem utvrđenju u kome je bio i zarobljen, zaključuje u svom dnevniku Major Gavrilović.

 
Kuća "Zmajevac"

 

Opsada Jedrena -  srpski revanš za Maričku bitku

Piše:  Dragoljub Gajević

Bugari bi da u potpunosti uklone tragove boravka i borbe srpske vojske pod Jedrenima. To se najbolje vidi u vojnim dokumentima Druge srpske armije koja se borila kod Jedrena, u kojima se kaže da su Bugari posle povlačenja Druge srpske armije sa Jedrena, čitavo srpsko groblje u okolini Jedrena pobugarili. Na krstovima poginulih ratnika nije bilo nijedno srpsko ime. U to su se uverile i porodice poginulih koje su svojevremeno posetile groblje palih Srba kod Jedrena. Ima dosta dokumenata iz vremena opsade Jedrena koji govore o velikoj mržnji Bugara prema Srbima.
Mržnja se, kažu, javila posle pada Jedrena i predaje turskog Šukri Paše Srbima, a ne Bugarima. I dan-danas bugarski mediji često ističu tezu kako se Šukri Paša predao generalu Ivanovu komandantu, Prve bugarske armije, a ne srpskom majoru Milovanu Gavriloviću.
Turski izvori kazuju da se Šukri Paša ipak predao Srbima.

Srpski topovi kod Jedrena

U Jedrenama je nakon pada ovog grada zarobljeno 12 paša, hiljade turskih oficira i oko 35 hiljadu vojnika, nađene su i znatne količine ratnog materijala, koji je druga armija prebacila u Srbiji. Kako u Jedrenima kažu Jedrene nikad ne bi palo da nije bilo srpske vojske i njenih topova.

 Izvještaj francuskog vojnog atašea u Sofiji   koji kaže da je utvrđenje Edrene zauzela bugarska vojska :
…..Odnosi između Bugara i Srba su danas krajnje zategnuti, a dokaz za to može se naći u mnogim prilikama. Jedna od tih prilika je okupacija Edrena. Bugarske jedinice na istočnom sektoru su u žestokoj borbi zauzele glavni položaj. I samo zahvaljujući tome
Turci su se predali i na drugim sektorima, napustili svoje položaje i predali utvrđenje pred neprijateljskim napadima. Pregled ovih položaja pokazuje da su u svim ostalim sektorima, osim istočnog, Turci imali vremena da unište materijal. Očigledno je da su imali dovoljno vremena da u drugim sektorima unište sve, dok je na istočnom sektoru materijal neoštećen, jer zbog žestokog bugarskog napada nije bilo vremena za to. Ipak, srpske novine tvrde da su njihove divizije same zauzele glavne položaje na njihovom sektoru. Tvrde i da se Šukri-paša predao 20. srpskom puku. Međutim, prema ličnoj izjavi pukovnika Marholeva, komandanta bugarskog puka, g. Neklijudovu, ruskom ambasadoru u Srbiji, zarobio ga je on 13. (26) tog mjeseca. 20. srpski puk je kasnije samo dobio zadatak da ga čuva…..

 Enciklopedija Wikipedija  objavljuje:

Nakon trodnevne kanonade i pada prvog i drugog odbrambenog obruča, odbrana Jedrena je pala. Šukri-pašu je sa štabom zarobio Milovan Gavrilović, major srpske vojske  13. marta 1913. u gradiću Hadarlaku . Da se turska vojska predala Srbima potvrđuju i drugi izvori . Zbog loših uslova, velike vlage, dosta je vojnika umrlo od bolesti, 608 samo u srpskoj armiji.
Dalje, o osvajanju Jedrena, Wikipedija detaljnije piše:
       Posle temeljnih dvomesečnih priprema, 24. marta 1913. godine, je počela trodevna bitka savezničkih armija za osvajanja Jedrena. Celog tog dana artiljerijska vatra saveznika ceo dan je bombardovala Jedrene sa svih strana osim sa istoka, kako bi obmanuli neprijatelja. Sutradan je počeo pešadijski napad u 3 časa ujutru sa severnog, južnog i zapadnog sektora. Timočka divizija je toga dana postigla najveći uspeh. Bez podrške artiljerije je zauzela ceo severni sektor neprijatelja za samo 45 minuta, čime je navukla najveći deo jedrenske tvrđavske artiljerije. S druge strane Turci su slomili napade savezničkih snaga na zapadnom i južnom sektoru. Bugarske trupe na istočnom sektoru su počele napad sat vremena kasnije i neprimetno se privukle turskim prednjim položajima. Tada je 228 artiljerijskih oruđa deset minuta pucalo na turske položaje, čime su ućutkali tursku artiljeriju i porušili sve kazamate. Turci nemoćni pred šrapnelskom vatrom su počeli da napuštaju položaje pre napada bugarske pešadije.
Na kraju dana odlučeno je da se sutra uveče, pod zaštitom mraka savladaju protivpešadijske prepreke i u ranu zoru preduzmu juriš za osvajanje forova. Bugari su, sa istočnog sektora, odmah započeli nastupanje odmah po izlasku meseca od 23,30 časova do 1,30 časova po izlasku meseca i izbila na foru Ajdžu-jolu. Turci su se našli u panici počeli da napuštaju svoje položaje. Na ostalim sektorima su vođene vrlo snažne borbe. Turci su na frontu Timočke divizije preuzimali napad kako bi povratili položaj, ali nisu imali nikakav uspeh.
U 5,30 časova, Stepanović je naredio srpskim trupama da krenu u odsudan napad u liniju fronta, kako bi olakšali dejstvovanje bugarskih trupa na istočnom sektoru, koji je pao oko 8 časova. Već u 8,30 časova dvojica turskih oficira došla su kod 20. puka radi pregovora o predaji po nalogu Šukri-paše.(Mehmed Šukri-paša -tur. Mehmed Şükrü Paşa- bio je oficir Otomanske sultanove vojske, vojskovođa, najpoznatiji po tome što je tursku vojsku predvodio u periodu opsade Jedrena (1912-1913. godine), jedne od najvažnijih bitaka Prvog balkanskog rata) Pošto nije dobio odgovor poslao je svog ađutanta u 20. puk s porukom da Šukri paša želi da o predaji pregovara sa generalom Stepanovićem. Stepanović je odgovorio kako on nije ovlašćen od strane komandanta da vodi pregovore i da za to treba da se obrati generalu Ivanovu. U međuvremenu Timočka divizija je zauzela liniju forova, a Dunavska divizija Papas-tepe. General Stepanović se je kretao iza prednjih dunavskih pukova, i u 11 časova bio na Bekčitepe, nedaleko od Maraša, koji je zauzeo 4. prekobrojni puk. u 11,30 časova bugarski oficiri su došli u štab Šukri-paše i on se predao generalu Ivanovu u 12,15 časova, ali se  vratio po svojoj želji u for Hadurluk, gde su ga zarobile sat kasnije srpske trupe,  pod komandom majora Milovana Gavrilovića 13. marta 1913.[7]
( 7 ) Laffan, R. G. D. (1. 4. 1991.). The Serbs. Guardians of the Gate. Dorset Press.

          Beogradska „Politika“ donosi veoma zanimljivo saopštenje na uvodnom mestu, kroz interviju sa majorom Milovanom Gavrilovićem :
       G. Milovan Gavrilović, pešadijski major, kome je kao komandantu 4. bataljona 20. puka pala u deo čast da zarobi Šukri-pašu, proslavljenog branioca Jedrena, ovako priča istorijski momenat i sve ono što mu je prethodilo:
       ... Iako je bila gusta noć, naši su vojnici pošli na juriš sa krajnom rešenošću i sa punim ubeđenjem, da će se jako utvrđena kosa, kojoj smo poleteli, moći samo na nož uzeti. Kad smo bili samo na nekoliko koraka od turskih opkopa, moji su se vojnici s nožem na pušci neustrašivo bacili na Turke. Nastalo je očajno gušanje, koje se moralo svršiti našom pobedom. U ovom strahovitom corps à corps-u izginuo je veliki broj Turaka. Ostali u paničnom strahu, dali su se u divlje bekstvo. Naši su poleteli za njima goneći ih smrtonosnom vatrom.
Ovako isto silno otpočeo je ovaj istorijski juriš na celom srpskom frontu. Napad je počeo u 3 č. ujutru, a već u 4. pali su prednji položaji u naše ruke. Tog je trenutka komandant Kondić izvestio generala Ivanova o našem uspehu. U tom momentu Bugari nisu imali nijedan položaj zauzet. I prema tome prvi položaji, koji su pali kod Jedrena, pali su u naše ruke u zoru 25. o. m. oko 4 časa. Tek dva-tri sata docnije Bugari su osvojili prednje položaje na svojim sektorima.
Savršeno je ubeđenje sviju nas oficira, da je ovaj prvi, brzi i energični bajonetski napad naših trupa uneo prvi strahovitu zabunu i jedinstvenu paniku među sve redove turske vojske. I kada mi kažete da šef štaba Šukri-paše u „Berliner tageblatu“ tvrdi da je najsnažniji napad bio na našoj strani, on ima potpuno pravo.
Kosa za kosom padala je u naše ruke i uvek je otimana na nož. U tim sam jurišima ja lično, od ljudi, koji su bili pod mojom komandom, izgubio dva vodnika i 15 vojnika; ranjeno mi je bilo četrdeset, ali su Turci sve snažnije bili potiskivani.
Kad se razdanilo, otpočela je sipati na nas paklena artiljerijska vatra turskih topova svih vrsta. Ova je strahovita vatra nadmašila sve što se daje zamisliti, jer su turci na toj strani, na zapadnom sektoru, imali i najvipe svojih topovskih oruđa. Nebo se prolamalo, zemlji je bilo teško od onog silnog gvožđa i čelika... I pod ovom ubistvenom vatrom naši su se okretni pešaci utvrđivali munjevitom brzinom.
Oko podne 25-og osvojili smo sve prednje položaje krajim naporima i nadčovečanskom snagom održali. Na tim nas je položajima i noć zatekla. O odmoru nije moglo biti ni reči, jer smo cele noći imali da izdržimo silne turske kontranapade. Svi su oni završeni turskim porazima.
Osećalo se, međutim, da turska artiljerija ogorčenom istrajnošću čini sve, što je u ljudskoj vlasti, da bi podigla moral kod svojih trupa i suzbila nas sa osvojenih položaja. Ali je za Turke sve već bilo izgubljeno. Niko nije više mogao zaustaviti silan talas, koji je zapljusnuo ove najjače jedrenske forove...
Te noći nam je sSrpski rezervistitigla zapovest generala Ivanova, da u zoru sve trupe na svima sektorima imaju da preduzmu odsudne napade na svima linijama forova i fiksirani su nam bili i ciljevi, koje smo svojim jedinicama imali da zauzmemo. Kao što se vidi, ovde o nekoj demonstraciji ne može biti ni reči. Ovo je bio pravi napad jurišem sa jasno određenim ciljevima.
Moj puk, dvadeseti, imao je da zauzme Kazan-tepe. Puk se prema ovome foru i krenuo u samu zoru. Bio je snažno dočekan, naročito artiljerijskom vatrom. Ponavljam vam, da je artiljerijska vatra na ovom sektoru bila najstrašnija, jer je na ovoj strani bilo i najviše topova. Puk je ipak u širokom talasu, išao snažno napred, goneći pred sobom na bajonet i razbijajući tursku pešadiju. U definitivnu našu pobedu nije moglo biti više sumnje. I doista na forovima se brzo zalepršaše bele zastavice i jedan parlamentar Šukri-paše priđe jednom oficiru 20. puka tražeći izrično komandanta srpske armije generala Stepu Stepanovića, da s njime pregovara o predaji.
Iako je na pojavu belih zastavica paljba bila prekinuta, nastupanje nije bilo obustavljeno. Pravac, kojim sam ja nastupao, vodio je na jedno od mnogobrojnih utvrđenja, po imenu Hadarlak.
Kad sam stigao do ovog utvrđenja, spazim na bedemu jednu grupu turskih oficira. Rasporedim bataljon oko utvrđenja, a sam se lično uputim oficirima na bedemu. Jedan od njih, kapetan, izdvoji se odmah i uputi meni. Ja ga oslovim francuski:
- Enfin, ça y est? (Najzad, svrši se!) Tant mieux pour vous et pour nous (U toliko bolje i za vas i za nas).
- Pour vous, oui; pour nous non! (Za vas, da; za nas, ne!) odgovori on.
U tom trenutku spazim u utvrđenju veliku grupu oficira.
- Koga imate tamo? - upitam.
- Tu je Šukri-paša sa celim svojim štabom! - odgovori kapetan.
Do tog trenutka ja nisam mogao ni slutiti, da sam zarobio tako visoku ličnost, glavnokomandujućeg Šukri-pašu i uza nj ceo njegov štab.
- Potrebno je - rekoh odmah kapetanu – da budem što pre predstavljen njegovoj ekselenciji. Molim Vas, vodite me tamo.
Oficir me provede kroz mračne kazamate i dovede do pred samu kancelariju Šukri-paše. Čim se vrata od kancelarije otvoriše i ja stupim unutra, Šukri-paša ustade sa celim svojim štabom. Priđem mu, pozdravim vojnički i u ovom momentu, koji nikad neću zaboraviti, obratim se rečima:
- Ekselencijo! Majoru srpske vojske Milanu Gavriloviću, čas je obavestiti Vas, da ste u ovom trenutku pod zaštitom srpske vojske.
Naročito sam hteo da izbegnem teže izraze, kao što je „zarobljenik“. Odmah sam ga zamolio, da sa svima svojim oficirima i vojnicima primi najiskrenije komplimente cele srpske vojske na herojskoj odbrani Jedrena.
- Ja sam – odgovori Šukri-paša uzbuđenim glasom – i ranije znao, da je srpski narod valjan i hrabar narod. U toku ovog rata o tom sam se lično uverio.
Odmah me je predstavio ostalim generalima i celoj sviti i ponudio da sednem. Najsvečaniji čin osvajanja Jedrena bio je svršen.
- Izvol’te duvana – ponudi me Šukri-paša, čim sam seo – i izvinite, što ništa drugo nemam da vam ponudim.
I odmah otpoče intimniji razgovor.
General Azis-paša reče, da je on komandovao divizijom, koja je bila prema našoj timočkoj. Azis-bej mi je pričao, da je imao čast biti predstavljen Kralju Petru i Njegovoj porodici. Lični je drug Kneza Arsena iz Rusije. On mi je naročito zablagodario, što sam odao poštu turskoj vojsci, dodavši, da meni kao vojniku ne želi sudbinu, koja je njih snašla.
Vreme je odmicalo i ja sam morao da prekinem ovaj prijatan ragovor. Zamolim Njegovu Ekselenciju, da se udaljim i izađem napolje.
Tek što sam izašao, stiže jedan bugarski oficir u utvrđenje, poručnik, i javi mi da dolazi s nalogom da odvede Šukri-pašu.
- Po čijem nalogu? – upitah.
- Po nalogu generala Ivanova.
- Imate li legitimacije?
- Nemam!
- Ja Vas ne poznajem! – rekoh mu mirno.
- Svi smo mi pod komandom generala Ivanova – odgovori on.
- Tako je. Svi su oficiri pod komandom generala Ivanova, ali ko mi garantuje, da ste vi uopšte oficir? Meni su potrebne legitimacije i ovlaštenja, da vam predam Šukri-ja.
I on ode.
U tom stiže komandant puka g. Ugrinović, koga sam izvestio, da je Šukri-paša zarobljen sa dve stotine i devet oficira. Zajedno s njime odem ponovo Šukri-ju u kancelariju, gde mu se g. Ugrinović predstavio i proveo s njime u razgovoru nekoliko trenutaka.
Kada smo izašli, naiđe jedan drugi bugarski oficir, kapetan. I on je tvrdio, da ima nalog da odvede Šukri-pašu. Skrenuo sam odmah pažnju, komandanta puka, da predavanje Šukri-paše ne može da se izvrši na ovaj način i da se on može predati samo tako, ako ovaj kapetan bude imao pismeno ovlaštenje generala Ivanova da odvede Šukri-ja.
- Iz ovoga se razvija jedan nezgodan postupak – reče bugarski oficir.
- Naprotiv – odgovorih – vrlo zgodan. Dajte ovlaštenje, koje tražimo i evo vam Šukri-paše.
- Za Šukri-ja je već spremljen i stan – dodade on malo posle.
- Lepo je to. Ali onda treba pitati Šukri-ja, da li on pristaje, da ide odmah u stan, koji ste mu vi spremili.
Izađem opet pred Šukri-pašu.
- Ekselencijo – rekoh – ovde je jedan bugarski oficir, koji kaže da je za Vašu Ekselenciju spremljen stan, ako Vaša Ekselencija želi poći, može ići tamo odmah. Ako, pak, Vaša Ekselencija želi noćas ostati ovde i dovesti svoje stvari u red, može mirno prenoćiti ovde.
Šukri se okrete Azis-paši, promeni s njime nekoliko reči na turskom i izjavi:
- Pretpostavljam, da ostanem ovde gde sam.
Salutiram i izađem.
Izvestio sam odmah bugarskog oficira i ovaj se vratio natrag. Sa komandantom Ugrinovićem preduzeo sam da sastavim spisak imena svih turskih oficira, koji su tu bili zarobljeni.
Šukri je prenoćio u našem utvrđenju u onom istom utvrđenju u kome je bio i zarobljen.
Sutradan ja sam imao, kao član određene komisije, da idem na severozapadni sektor i popisujem ratni plen. Kad sam pošao, obratim pažnju komandanta puka, da je potrebno da načinjeni spisak oficira sa Šukri-pašom, prilikom predaje, Bugari potpišu i da tako potpisani spisak ostane nama. Komandant Ugrinović se potpuno složio sa mnom. I kada sam došao iz komisije, žurno sam prišao komandantu i upitao ga, da li su spisak Bugari potpisali.
- Sve je u redu! – odgovorio mi je u smehu komandant.
Eto vam istorije zarobljavanja Šukri-paše, završi veselo g. Gavrilović, čije će ime od sada ostati zauvek vezano s imenom čuvenog branioca neosvojivog Jedrena.

Vuk Vuković, o Balkanskim ratovima u članku Opsada Jedrena1913 piše:

          Bitka za Jedrene bila je dugotrajna opsada Jedrena, nekada glavnog grada Turske Imperije i važnog administrativnog centra. Kao takav je bio dobro utvrđen od strane nemačkih inženjera, koji su već jedno vreme snabdevali i uvežbavali tursku vojsku. Opsadu Jedrena je znatno potpomogla srpska II armija Stepe Stepanovića, sa oko 50.000 vojnika, koji su bili poslani na molbu Bugarske. Razlog je bio i u tome što Bugari nisu imali teških opsadnih topova, već samo Krupove topove 75 mm. Srpska vojska je na opsadu donela Šnajderove haubice od 120 i 150 mm, nabavljene 1908. iz Francuske.
 Za uspomenu stricu sa Jedrena

       Nakon trodnevne kanonade i pada prvog i drugog odbrambenog obruča, odbrana Jedrena je pala. Šukri-pašu je sa štabom zarobio major srpske vojske Milovan Gavrilović 13. marta 1913. u gradiću Hadarlaku. Da se turska vojska predala Srbima potvrđuju i drugi izvori. Zbog loših uslova, velike vlage, dosta je vojnika umrlo od bolesti, 608 samo u srpskoj armiji.
         Prvi zameci Drugog balkanskog rata bili su prisutni i nakon osvajanja Jedrena. Nakon Londonskog sporazuma bile su organizovane posete grobova palih srpskih vojnika kod Jedrena, ta su bila u selu Kadikej. Očevi i majke su zaprepašćeno ustanovili da su Bugari promenili (pobugarili) sama prezimena, koja su bila upisana na krstove palih boraca.

U feljtonu o knezu Pavlu objavljenom u „Večernjim novostima“ piše:

 …….Tursku vojsku su obučavali i snabdevali Nemci, njihovi inženjeri su utvrdili Jedrene, pa Bugari nisu mogli da osvoje grad. Pozvani su Srbi u pomoć, Druga armija pod komandom Stepe Stepanovića. Srbi su počeli trodnevnu artiljerijsku pripremu napada uz pomoć svojih haubica. Odmah su pali odbrambeni šančevi a Turci se dali u bekstvo. Komandanta Jedrena, Turčina Šukri-pašu, sa celim štabom, uhvatio je u Hadarlaku major Milovan Gavrilović. Posle povlačenja srpske vojske, u znak zahvalnosti, Bugari su oskrnavili groblje srpskih ratnika. Na krstovima su srpska imena pobugarčena!….

 Tanasije Uzunović, istaknuti glumac, unuk Milovanovog brata Drage za jedan novinski intervju priča:

Tasa Uzunović..Po porodičnom predanju moj predak Stojan došao je iz Hercegovine upravo da bi pomogao ustanak i taj duh se generacijama protezao u mojoj porodici. Prababa po ženskoj liniji je unuka vojvode Arsenija Lome Kačerca. Zanimljivo je i da su njeni sinovi pošli istim putem.  Majka mi je iz Belanovice. Moj pradeda Savko Gavrilović imao je četiri ćerke i dva sina – mog dedu Dragomira i Milovana Gavrilovića, strica moje majke. Kao izuzetan oficir Milovan 1903. odlazi u Pariz na akademiju, tamo upoznaje Polu, ženi se i rađa šestoro dece. Pred početak prvog balkanskog rata 1912. vraća se i stavlja se na raspolaganje vrhovnoj komandi. I kad su osvojili Jedrene, Šukri-paša, komandant Jedrena, hoće da se preda i pita ko u armiji Vojvode Stepe zna francuski. Bio je to Milovan, pred kim je paša po protokolu trebalo da klekne i preda mu sablju. Kad je hteo to da učini, Milovan ga zadržava i kaže: „Ja nisam došao da ponizim protivnika. Bog i ratna sreća su hteli da moja vojska pobedi.“ I ostavi mu oružje, što je bila velika čast, a u znak zahvalnosti za njegovo viteško ponašanje Šukri-paša mu poklanja sablju, dvogled i revolver koji je doskoro bio u Vojnom muzeju.

          O učešću  u zaveri za atentat na kralja 1903. godine  mnogi su pisali a ovde se pominje i naš Milovan:
….Pripremajući zaveru, na skupu sedmorice oficira, usvojen je plan poručnika Dimitrijevića. Ubistvo kralja trebalo je da se izvrši u sali „Kolarac“ na balu povodom kraljičinog rođendana i to kamama i cijankalijem. Po tom detaljno razrađenom planu dvojica zaverenika zauzela su električnu centralu na Dunavu, a jedan centralu „Kolarac“. Teklo je sve po planu, bez ikakvih poteškoća. Trebalo je samo da se u 11 sati isključi struja, a dvojica izvršilaca u mraku znala su šta im je dalje činiti. Trojica oficira – Dragutin Dimitrijević, Antonije Antić i Radomir Aranđelović, nekako neočekivano, ali odlučno zatraže da se kraljevski par ukloni ubistvom! Saglasnost je pala, ali pisana zakletva oficira, kao visoki oblik obaveze, ovoga puta nije prošla, nego nešto docnije. U tekstu zakletve zapisano je da su se zaverenici zarekli da će kralja ubiti i na srpski presto dovesti Petra Karađorđevića, uslovno, ako ih političari sa kojima su u vezi, uvere „da neće usled samog događaja, nikakve opasnosti spolja nastupiti i našem

Dragiša Vasić piše:
….Mastilom ispisanu zakletvu parafirali su: kapetani Milan Petrović, Dragutin Dimitrijević, Radomir Aranđelović i Ilija Radivojević i poručnici Milovan Gavrilović, Antonije Antić, Dragutin Dulić, Milan Marinković i Nikodije Popović. „Prošlo je bilo pola noći“, piše Dragiša Vasić u „Devetsto trećoj“, „kad trojica oficira odnesoše zakletvu Genčiću koji se nalazio u svom stanu na Topčiderskom brdu.“
„Sigurno, kao uvek, ničeg stvarnog, ničeg opipljivog, reče im on i nastaviti: I tako će nas jednoga dana i pohvatati, pohapsiti, pa, možda i pobiti, a bar da šta učinismo. Ja počinjem, prijatelji moji, da sumnjam u dobar svršetak stvari.“
Potsećam da je Mašin bio generalstabni pukovnik u penziji i od strane zaverenika poslat da preuzme komandu nad beogradskim garnizonom….

U tektu „Beleške“ Antonija Antića stoji:

 …….Jednog dana, predveče, sastali smo se u stanu kapetana Ilije Radojevića, Njegoševa ulica br. 49. To je bila poslednja kućica sa te strane a dalje je bila Ćirićeva poljana, zgodna za tu svrhu. Ta kuća i danas postoji, a svojina je Mileve Cvejić, baba Mileve, gde sam stan docnije uzeo ja i u kome je najviše potpisa i dato. Nas je bilo 10-12, ali posle duže diskusije potpisasmo spisak samo nas pet ili šest, ostali nisu pristali da potpišu spisak, ali su ostali u zaveri i učestvovali noću 28. i 29. maja u izvršenju.
           Ta petorica bili su: kapetan Radomir Aranđelović, Milan F. Petrović, poručnik Dragutin Dimitrijević Apis, Milan Marinković zvani Piga, poručnik Milovan Gavrilović i Antonije Antić. Izađosmo iz Njegoševe ulice i kad smo došli u blizinu Slavije, upita neko, pa kod koga će ostati taj spisak da prenoći. Apis predloži da ga dadu meni kao najmanje slabom prema ženama. Nasta malo smeha, ali ja nemadoh kuda već primih spisak i odnesoh ga kući.
           Legao sam da spavam, a spisak sam metnuo na noćni sto pored kreveta i na njemu kutiju palidrvaca, spreman da ga zapalim ako bi ko naišao. Moram priznati da sam se budio skoro svakog sata, a možda i češće i uvek pipnem da se uverim je li tu spisak. Može se reći da nisam te noći ni spavao. Tačne sadržine ovog spiska ne sećam se, ali samo znam da smo se zakleli da ćemo ubiti Aleksandra i Dragu. Diktirao ga je, mislim Milovan Gavrilović. Docnije sam taj spisak nosio u džepu u notesu.
             Sutradan, predveče, dvojica, Milovan Gavrilović i Milan Marinković, su odneli spisak da pokažu Genčiću i da mu ga predadu. Kad je Genčić video da smo najzad (i u ovako malom broju) uspeli da potpišemo spisak, bio je oduševljen i prionuo je još energičnije na posao.
              Genčić je spisak primio i poverio ga na čuvanje njegovoj tašti Jeli. Ona ga je nosila obešenog o vrat kao amajliju, žena Ace Novakovića, poznatog beogradskog advokata, koji je kao što sam ranije naveo bio upoznat sa zaverom još kad je Genčić ušao i docnije znao sve što se radi, jer su se u njegovoj kući na Topčiderskom brdu održavali česti sastanci Genčića i mlađih oficira. Iako niko sem Genčića nije prisustvovao razgovorima, ipak su njegovi – žena, tašta i tast, znali sve i svim silama pomagali da se što pre svrši započeti posao……

……..Kako su kolovođe zavere ostale pri svome, upriličen je noćni sastanak dvadesetak oficira u stanu Antićevom, koji je, prema više puta isticanoj želji političara Đorđa Genčića, tražio da se zaverenici „na neki jači način obavežu“. Nastala je živa rasprava. Trojica su se odmah pobunila, upozoravajući da bi pisani dokaz mogao da padne u pogrešne ruke, da bi bio opasan dokaz protiv njih. Većina ostalih je potpisala tu prvu zakletvu, koju je uglavnom sastavio poručnik Milovan Gavrilović. U njoj je stajalo da će kralja ubiti i na srpski presto dovesti Petra Karađorđevića, ali pod uslovom da ih političari, sa kojima su u vezi, uvere „da neće, usled samog događaja, nikakve opasnosti spolja nastupiti i našem narodu položaj otežati……….