Drugi su napisali

 Drugi su  napisali  

               Društveno–politički život Belanovice u prošlosti bio je prilično buran i raznovrstan. Od  proglašenja Belanovice za varošicu januara 1904. godine počeli su se javljati pojedinci koji su sledeći ideje nekih viđenih ljudi iz Srbije tog vremena njih propagirali i u  Belanovici. Tako je bilo pristalica dinastija Obrenovića i Karađorđevića. Bilo je učesnika Apisove organizacije „Crna ruka“ koji su učestvovali  u  atentatu na kralja Aleksandra Obrenovića . Ipak svi ratovi koji su vođeni bili su obojeni nacionalnim idejama; da se ratuje za kralja i otadžbinu, i nije bilo podela sve do Drugog svetskog rata kada su podele na partizane i četnike koštale mnoge porodice.
               Belanovački kraj je imao svoje čelnike, oberknezove, starešine naselja,  vojvode, kmetove, predsednike koji su, neko više neko manje ali svi u okviru svog vremena i mogućnosti, doprinosili razvoju svog kraja vodeći uvek računa da  Belanovica bude mirno mesto.
                Vreme u toku i  posle Drugog svetskog rata ima dosta sačuvanih dokumenata iz kojih se moglo sagledati šta se događalo na ovom prostoru. Iz mnogo objavljenih tekstova u knjigama i raznim medijima o dejstvima  svih učesnika pokušao  sam da izdvojim tekstove u delu koji se odnosi   na belanovački kraj bez ličnog komentara i mišljenja. Sami čitaoci će, možda i uz pomoć ovih tekstova obnoviti svoja sećanja i formirati svoje mišljenje o proteklim događajima.
                Pored pripadnika komunističkom pokretu i pokretu pukovnika Draže Mihajlovića u Belanovici su prisutne  bile i vojne jedinice kvislinške vlade Srbije  : Srpska državna straža (SDS), Srpski dobrovoljački korpus (SDK) i četnici Koste Milovanovića Pećanca. Vojno odeljenje vlade bilo je potčinjeno predsedniku vlade, Milanu Nediću, a delilo se na SDS, SDK i četnički Glavni štab.
                 Ima više autora koji su opisivali događaje  u kačerskom kraju za vreme  Drugog svetskog rata,  koje sam izdvojio a koji su vezani za Belanovicu sa selima u bližoj okolini. Za sve odlomke sam koristio elektronske pretraživače ili napisane knjige i novinske članke. Mnogi su jedan događaj opisivali kroz svoja viđenja ili učešća.
             Krećem od početka rata: 

              Aleksandar Jevtić u tekstu  Borbe valjevskog NO partizanskog odreda za stvaranje slobodne teritorije  u „Borba u Ljigu“ govori o zboru koji su partizani  održali 7. septembra 1941. u Belanovici :
           ….Sutradan veći deo čete se prebacio u Belanovicu, dok je ostatak bio upućen u sela u bližoj okolini Ljiga. U Belnovici partizani su organizovali održavanje zbora stanovništva. Na zboru je bilo više stotina ljudi koji u sa velikom zainteresovanošću pratili izlaganje partizana, a kad su govori završeni za odlazak u partizane prijavilo se blizu 100 ljudi, od kojih je većina bila naoružana. Posle podne partizani su se sa pesmom uputili u Ljig gde se zakonačilo i proveo čitav sutrašnji dan.
            Iznenada ujutru partizane su  u Ljigu napali Nemci. Oni su svoje preko obaveštajne mreže saznali za kretanje i i boravljenje partizana u Ljigu, pa je još u toku noći oko 300 nemačkih vojnika iz Valjeva transportovano sa blizu 20 kamiona prema Ljigu…
         ……Deo čete koji se povukao iz Ljiga kao zaštita dobrovoljcima, na put Ljig-Belanovica zaustavio je putnički automobil u kome su bili žandarmerijski major Mirko Olujević, zamenik komandanta okružne žandarmerije i poručnik jugoslovenske vojske Slavko Pipan, pripadnik pokreta Draže Mihajlovića. Oni su krenuli na Ravnu Goru gde je Pipan vodio majora Olujevića da zaključi sporazum sa Dražom Mihajlovićem o saradnji   Milana Nedića i četnika. Prolikom pretresa  Olujevića u cipeli je pronađen dokument u kome nedićevci i Srpska dobrovoljačka straža, sačinili plan dejstva nedićevaca i četnika protiv partizana. U njemu je između ostalog stajalo: „Kad 3. odred (odnosi se na nedićevce) izbije na liniju Zvornik-Krupanj-Valjevo-Mionica, sastaće se sa četničkim odredima koji se nalaze pod komandom Đ.štab pukovnikoka Draže Mihajlovića na toj liniji i sačekaće dalja naređenja za produženje dejstava..“ Ovaj dokument sastavljen je u Beogradu prilikom pregovora koji su vršeni u zajedničkoj saradnji nedićevaca i čćetnika protiv partizana, pa je ponet na Ravnu Goru Draži radi upoznavaanja  i sačinjavanja plana dalje realizacije. Pošto je partizanima koji su uhvatili Olujevića i Pipana bilo jasno šta se dokumentom želi da postigne, lišili su slobode obojicu u nameri da ih predaju vojno-političkom rukovodstvu čete na saslušanje čim bude završena borba u Ljigu.
      Od bombi nemačke avijacije veoma teško je bio ranjen major Olujević pa je ubijen da mu se prekrate muke. Trenutnu zbunjenost partizanske straže iskoristio je oficir Ernest Pian pa je pobegao u pravcu Ravne Gore, u štab četnika.
   …..Noću između 21. i 22. septembra Rudnička četa je napala odred Srpske državne straže kojim je komandovao major Stanković. Ovaj odred, oko sto ljudi, bio je upućen kamionima iz Kragujevca u srez kačerski da ga „očisti od komunista“. Zanoćio je u selu Šucima, odakle je major Stanković nameravao da otpočne akciju čišćenja. U toku noći Rudnička četa je okružila školu u kojoj su se nalazili nedićevci. Za vreme približavanja školi ubijen je stražar i to je alarmiralo ostale. Tako je došlo do borbe koja je trajala više od jednog časa. Partizani su se povukli pred zoru sa jednim teško ranjenim drugom. Nedićevci su imali veći broj mrtvih i ranjenih, pa su se sutradan brzo vratili odakle su i došli……………

  Milovan RADOJEVIĆ  u tekstu " Borba kolubarske čete za Ljig"  između ostalog pominje događaj u Belanovici:
……..Jedna, Kolubarska- četa Valjevskog partizanskog odreda došla je na insistiranje partijske organizacije i po treći put na teren Ljiga, gde je pored akcija trebalo da doprinese daljoj mobilizaciji ljudi za odred i suzbijanju uticaja četnika Draže Mihailovića. Najpre je 9. septembra održala zbor u Belanovici, na kome su  govorili rukovodioci čete i Milka Minić, član OK Valjeva. Ljudi su sa zbora masovno stupali u četu, a neki su dovodili i konje, računajući da je konjica elitniji rod vojske od pešadije, pa se i samo rukovodstvo čete ponelo mišlju da formira manju konjičku jedinicu.
           Zbor u Belanovici je još trajao kad je iz pravca Aranđelovca naišla limuzina sa izaslanicima Milana Nedića, upućenih Draži Mihailoviću s porukom i planom operacija protiv partizanskih odreda. Na čelu Nedićevih izaslanika bio je potpukovnik Olujić i neki Pipan. Koliko se sećam (jer sam tada bio član OK), Nedić je u svojoj poruci zahtevao da Draža izda naređenje majoru Dangiću da se iz Bosne prebaci na ogranke Zlatibora, a da se četničke snage pod rukovodstvom kapetana Račića počnu koncentrisati istočno od Drine. U pismenoj poruci ostajalo je još i to da će Košta Pećanac zatvoriti obruč od Bukulje, a Nedićevi i Ljotićevi odredi uz pomoć okupatora krenuće iz Beograda i "na taj način uništiti leglo komunističke kuge". Tada je već postojao sporazum sa Dražom, postignut baš preko Miloša Minića, pa je on pročitavši Nedićevo pismo uložio protest kod Draže, a Draža ga uveravao da bez obzira na Nedićev predlog on neće pogaziti sporazum s partizanima.
         Posle zarobljavanja Nedićevih emisara Kolubarska četa i novopridošli borci (pod rukovodstvom Radivoja Jovanovića, Steve Markovića Singera i Milana Drakulića), krenula je za Ljig, gde je zakazan veliki zbor za 10. septembar, a u čijem organizovanju je partijskoj organizaciji pomogla i Milka Minić. Noću 9/10. septembra padala je kiša, pa je četa sa oko 200 boraca tek pred zoru stigla u Ljig. Veći deo čete je odmah krenuo u okolna sela radi pridobijanja novih ljudi i prikupljanja oružja, dok je u Ljigu ostalo oko 60 boraca. Ujutro, dok se još nije ni razdanilo, otišao sam u zgradu bivše žandarmerijske stanice gde sam našao drugove Bradonju i Stevu. Zahtevali su da im stavim na raspolaganje nekoliko članova NOO i kurira, koji bi po selima raznosili pozive za zbor i mobilizaciju. Pozvao sam Petra Simića, inače kandidata za člana KPJ iz Ljiga, koji je za kratko vreme obezbedio tražene ljude, a i sam bio spreman da krene“ na izvršenje zadatka…….
      Borba koja je vođena u Belanovici 20. oktobra 1941. godine opisana je od više učesnika          Isidor Đuković u knjizi „Druga šumadijska 21. srpska udarna brigada“ opisuje "borbu  na reci Kačer u Belanovici" :

 ………..Oko 13 časova 3. februara obezbeđenje je izvestilo da se prema Brajkovcu kreću kolone četnika i SDS sa svih strana, osim iz pravca Živkovaca. Komandant brigade je odmah naredio pokret. Brigada se uputila ka Živkovcima. Na tom pravcu nisu do tada primećene neprijateljeve snage.  Četnici su sa pristojne udaljenosti, kako su to znali i ranije da čine, pratili brigadu. Izgledalo je da se ona uspešno odvojila od neprijatelja. Ali kada je posle jednočasovnog marša 1. bataljon, koji je išao na čelu, izbio na Mramor  situacija je izgledala sasvim drukčije. Iz Belanovice je, preko Kalanjevaca, prema Velikom ceru  , u susret brigadi išao sreski odred SDS; pravcem Dudovica— Liplje—Poljanice kretala se Kačerska, a za njom Lazarevačka četnička brigada. Komandant Privremene brigade, koji je išao sa 1. bataljonom, naredio je tada da 1. bataljon 1. četom (komandir Sveta Andrić) posedne Veliki cer i zaustavi napad sreskog odreda SDS iz Belanovice, a 2. četu (komandir Milorad Prokić) uputi na desnu obalu reke Kačer, u rejon Ambarišta sa zadatkom da Kačerskoj četničkoj brigadi onemogući udar u desni bok brigade i obezbedi prebacivanje preko reke Kačer.
          Drugom bataljonu je naredio da ubrza pokret, skrene na jug, kroz Poljanice izbije na Kačer, pređe ga i produži na Vrlaju u selu Kozelju. Sa 1. četom 1. bataljona na položaj su izašli komandant i politički komesar bataljona. U 15 časova četu je napao sreski odred SDS iz Belanovice, dva puta brojniji od nje i daleko bolje naoružan. Četa se uporno branila. I u rejonu Ambarišta 2. četa je zaustavila napad Kačerske četničke brigade. Između ta dva položaja 2. bataljon je žurio ka reci Kačeru, ali je ispred ceste Belanovica—Ljig, umesto da produži pravo na reku, skrenuo u levo, ka Belanovici. Za njim je odmah upućen kurir, koji ga je vratio na mesto prelaza preko reke Kačera, ali je u tome izgubljeno dosta dragocenog vremena. Nastojeći da razbiju brigadu, četnici i SDS su uporno napadali. U trenutku kad se 2. bataljon primakao mestu prelaza preko reke Kačera, 2. četa 1. bataljona je iznenada napustila Ambarište i prešla preko reke. Njen položaj je posela četnička Kačerska brigada i još jače ugrozila desni bok Privremene brigade, kojoj je levi bok istovremeno ugrožavao sreski odred SDS iz Belanovice. Brigada je potpala pod snažnu unakrsnu vatru neprijatelja između ceste Belanovica—Ljig i reke Kačer. Zapretila je opasnost da neprijatelj preseče kolonu brigade na samoj obali reke. Dok je 2. bataljon raspoređivao čete da zaustave ove opasne prodore neprijatelja, teško je ranjen komandant Privremene brigade Ilija Jovanović Lala. Bio je to vrlo kritičan trenutak i težak udarac za brigadu.
           Komandu je preuzeo delegat Pokrajinskog komiteta Dušan Petrović Šane, koji se našao u blizini. Naredio je sanitetskom referentu brigade da previje komandanta, a zameniku političkog komesara da ga iznese. Četama je naredio da po svaku cenu brane položaje. One su uspele da zaustave napad neprijatelja i da potom organizovano pređu reku.  Oko 16 časova brigada se prebacila preko reke i nastavila marš kroz šumu, uz severne padine Vrlaje. Jednom neopreznom borcu 2. bataljona eksplodirala je ručna bomba i teško ga ranila. Drugovi su ga izneli na Vrlaju, gde je umro i sahranjen. U koloni brigade tada nije bilo 1. čete 1. bataljona. Ona je do 18 časova pružala otpor sreskom odredu SDS u Kalanjevcima, ali nije uspela da se odlepi od njega i povuče za brigadom. Posle prebacivanja brigade preko reke Kačera njena odbrana više nije imala svrhe. U sumrak četa se povukla, noću se probila u Dragolj i vratila u brigadu. Jedno njeno odeljenje, koje je otsečeno u toku borbe, uspelo je da se preko Živkovaca i Garaša prebaci u Darosavu, gde se sutradan vratilo u četu.
              U ovoj borbi je poginula Slobodanka Lazarević Branka, a teško su ranjeni komandant i politički komesar 1. bataljona, Dušan Vranješ Uča i Aca Železničar (U izveštajima SDS nazivaju ga Bugarinom. Zna se da je bio prekaljeni radnički borac iz Beograda. Stražari SDS nastojali su da ga uhvate živa. Mada teško ranjen, borio se dok je imao municije. Stražari SDS provezli su ga kroz Belanovicu u kolicima za đubre. Hrabro se držao do smrti u zatvoru ). Obojica su zarobljeni.  Sutradan je odred SDS uhvatio jednog borca u Živkovcima. Neprijatelj je zaplenio oružje poginulih i zarobljenih i nešto propagandnog materijala. Prema izvorima SDS poginuo je jedan stražar.
              Borba na reci Kačeru bila je poslednja, i najkritičnija, borba Privremene šumadijske brigade, u kojoj su utrošene poslednje zalihe municije. Posle prelaza reke Kačer brigada se odvojila od neprijatelja, zatim po mraku nastavila pokret i preko Trudelja, Dragolja i Jelovika oko pola noći stigla u Garaše, u zaselak Radisavljeviće.
      Đuković  o akcijama izvedenim u okolini Belanovice piše:
     …..Ujutru 1. maja cestom Aranđelovac—Lazarevac prošlo je 6 kamiona  nemačkih  vojnika. Zaseda ih je propustila jer joj je bilo naređeno da vatru otvori samo ako bude napadnuta. Oko 8 časova na Medvednjaku su primećeni četnici. Oko 9 časova 1. šumadijski odred i Kosmajski bataljon izašli su iz Progoreovaca na Vagan.  Put Darosava—Belanovica zatvorio je bataljon 1. šumadijskog odreda a levo na Kruševičkom visu, položaje je držao Kosmajski bataljon. Između njih je bio ostali deo 1. šumadijskog odreda i politički radnici
      ………Komandant  Bradonja   je predložio komandiru SDS u Aranđelovcu da blokiraju celu Bukulju napadnu četnike i unište ih. Samo dvadesetak minuta kasnije, u 15,20 časova, on drugim pismom javlja istom komandantu da 2. brigada korpusa KGG kreće u pravcu Bukulje i traži da Kačerska brigada i odred SDS iz Belanovice zanoće u Jeloviku i zatvore pravce kojima bi se partizani sa Bukulje mogli povući ka Bosuti. Kačerska četnička brigada je 3 i 4. maja pretresala Garaše, Jelovik i deo Bukulje i osvanula je na Orlovici i Šutici; a 2. brigada korpusa KGG učestvovala je u borbi sa „komunistima na Vaganu. Prema njenom izveštaju, „komunisti su se prebacili u Darosavu i probili preko Dragolja, gde je trebalo da ih sačeka odred SDS iz Belanovice, ali on to nije učinio“.  Po danu, 4. maja 2. brigada korpusa KGG pretresla je Darosavu, Progoreoce i Kamenicu, a Lazarevačka brigada je posela zapadnu stranu Rudovaca i Prkosave. Tih dana su se Šumadijski i Kosmajski bataljon kretali u selima oko Bukulje i svakodnevno vodili borbe sa četnicima i sreskim odredima iz Aranđelovca, Lazarevca i Belanovice…….
     ……Partijski komitet kačerskog sreza izvestio je 20. juna Okružni komitet Kragujevca da neprijatelj najveći pritisak vrši na sela Šutce, Kalanjevce, Bosutu i Poljanice. Četnici su u Šutcima zaklali Olgu Todorović, saradnika NOP-a, koju su provokacijom otkrili porušili joj kuću, a muža i dete izbacili na ulicu. U srezu je Kačerska četnička brigada sa oko 150—170 četnika i oko 120 stražara SDS sreskog odreda u Belanovici. Ostale četničke snage upućene su na Drinu. Četnici batinaju i terorišu seljake, a teraju ih i u seoske straže. Narod četnike ne voli ali ih iz straha sluša….
     …… Četnici se nisu pomirili sa polovičnim uspehom u borbi na Vaganu. Komandant 2. brigade korpusa KGG izradio je plan zajedničkog napada svih neprijateljevih snaga sa tog područja radi uništenja partizana na Bukulji. On 3. maja piše komandantu Kačerske brigade da se „oko 120—150 komunista nalazi na vrhu Bukulje. Sa njima je Bradonja“  i predložio je komandiru SDS u Aranđelovcu da blokiraju celu Bukulju napadnu ih i unište. Samo dvadesetak minuta kasnije, u 15,20 časova, on drugim pismom javlja istom komandantu da 2. brigada korpusa KGG kreće u pravcu Bukulje i traži da Kačerska brigada i odred SDS iz Belanovice zanoće u Jeloviku i zatvore pravce kojima bi se partizani sa Bukulje mogli povući ka Bosuti. Kačerska četnička brigada je 3 i 4. maja pretresala Garaše, Jelovik i deo Bukulje i osvanula je na Orlovici i Šutici; a 2. brigada korpusa KGG učestvovala je u borbi sa „komunistima na Vaganu“. Prema njenom izveštaju, „komunisti su se prebacili u Darosavu i probili preko Dragolja, gde je trebalo da ih sačeka odred SDS iz Belanovice, ali on to nije učinio“.  Po danu, 4. maja 2. brigada korpusa KGG pretresla je Darosavu, Progoreoce i Kamenicu, a Lazarevačka brigada je posela zapadnu stranu Rudovaca i Prkosave….
     U odeljku  Privremena Šumadijska brigada  piše:
     Novembar 1943 . Borbe brigade:

…..U toku 24/25 .decembra brigada se prebacila u rejon Garaša i Trbušnice, a ujutru,  26. decembra,  osvanula je u selu Dragolj. Oko podne je obezbeđenje otkrilo da se jedan odred SDS preko Kalanjevaca i  Živkovaca vraća u Belanovicu posle završene potere   za političkim  radnicima Kačerskog sreza a u Bosuti se nalazio 5. bataljon Kačerske četničke brigade . Štab Privremene brigade je odlučio da napadne odred SDS  i četnike. Pod  zaštitom magle, 2 .bataljon je postavio zasedu odredu SDS u Živkovačkom gaju. Kada je odred SDS ušao  u zasedu, zasut je iznenadnom vatrom. Ubijen je žandarmerijski potporučnik Lazar Tintor i 5 stražara SDS, više ih je ranjeno i  1. zarobljen. Četnici su krenuli u pomoć odredu  SDS , ali ih je dočekao i odbacio 1.bataljon. Ubijen je 1.četnik . Iz bataljona su ranjena 2 .borca. Borba je trajala od 14 do 15 časova  , kada se odred SDS povukao u Belanovicu…..

……Komandant 5. bataljona četničke Kačerske brigade izvestio je 28/29 . decembra svoga komandanta brigade da su se partizani pojavili u Bosuti, sa namerom da preko Živkovaca pređu u kolubarski srez. Zato su 4.  i 5. bataljon Kačerske brigade sa sreskim  odredom SDS iz Belanovice, 29. decembra ujutru poseli Živkovce, a deo jedinica Korpusa KGG bio je planiran da napadne i samu brigadu….

 ……..Vršilac dužnosti komandanta četničkog Rudničkog korpusa kapetan Milijan Jovanović, primetivši da se„ komunisti često kreću severnom periferijom kačerskog sreza“ naredio je 30. decembra da se Kačerska brigada rasporedi na tom prostoru podeljena u trigrupe. Prvo je grupi (1. i 2 .bataljon) naredio  da stalno kontrolišu opštinu Jarmenovci i sela Bosutu i Dragolj, do ceste Belanovica—Jelovik, drugoj (4 .i 5. bataljon ) da stalno kontroliše sela Kalanjevce i Širokovac,, trećoj (3 .bataljon) da održava veze sa Takovskom četničkom brigadom , na suprotnom kraju sreza, i kontroliše ostala sela. Prvoj i drugoj grupi je takođe naređeno da budu u stalnoj vezi sa jedinicama korpusa KGG u orašačkom i oplenačkom srezu. Četnički komandant je smatrao da su tako grupisane snage sposobne da„ vode borbu sa partizanskom grupom koja se  pojavljuje u tom rejonu“ . Brigada je 31. decembra stigla u Bosutu i u njoj ostala dva dana. Prvu borbu u 1944. godini vodila je 2. januara u 11 časova u Kruševici, gde je napala 1 .i 4 . bataljon Lazarevačke četničke brigade. Borba je vođena do 15 časova, ubijen je 1,a ranjen 1 četnik. Četnici su se u neredu povukli, a brigada se prebacila u Kalanjevce. Iz Kalanjevaca se brigada 3. januara uveče prebacila u Baroševac gde je demolirala železničku stanicu……

 …….Ujutru, 5. januara, brigada je kod Živkovaca  i Kalanjevaca razbila 5 . bataljon Kačerske četničke brigade, a zatim se preko Vagana, Kruševice, Malih Crljena i Rudovaca prebacila u Venčane……

…….U 3 časa ujutru, 17. januara, brigada je ušla u Jelovik, postavila obezbeđenja i razmestila se za odmor. U centru sela bio je 2. bataljon, a  zaseocima Pavlovići  i Lekići 1.bataljon. Neprijatelj, obavešten gde se brigada nalazi,  reagovao je veoma brzo. Iz Aranđelovca su krenuli Bugari pravcem Garaši—Jelovik (minobacače su postavili u Garašima), a sreski odred SDS i četa jurišnog bataljona SDS pravcem planina Bukulja—Jelovik. To su bile najjače snage i glavni pravac napada. Iz sela Vukosavcina pa dalaje 2(orašačka) brigada korpusa KGG, a iz Belanovice, preko Širokovca, odred SDS. U selima Kalanjevcima, Živkovcima i Širokovcu nalazili su se 4.  i5. bataljon Kačerske četničke brigade Rudničkog korpusa ……. .

………Brigada je bila stalno u pokretu, ali je i izvodila manje akcije. U Živkovcima se 20. januara u 6 časova sukobila sa Kačerskom četničkom brigadom.Prošla je bez gubitaka……..
      ………Dvadeset drugog februara ceo odred je napao nedićevski garnizon u Belanovici, gde je tada bilo sedište kačerskog sreza. Nedićevci nisu bili iznenađeni. Oko 23 časa, kada je usledio napad, oni su na pustili varošicu i poseli brdo severno od nje. Tako su izbegli okruženje. Čete odreda ušle su u Belanovicu, demolirale zgradu Sreskog načelstva, uništile arhivu svih sreskih nadleštva, a takođe demolirale i poštu. Zamenik sreskog načelnika i još tri činovnika, poznati kolaboracionisti, streljani su. Napad na glavne snage žandarma usledio je kasnije. Njihov položaj napadnut je frontalno. Razvila se noćna borba koja je trajala puna četiri časa. Nedićevci su imali šest ranjenih, partizani nisu imali gubitaka. Pred zoru u Živkovce je stigao mešoviti nemačko-bugarski odred jačine 300 ljudi. Čete Pr- vog šumadijskog odreda povukle su se iz ove borbe bez gubitaka…

 Đuković, u tekstu : Odvojena dejstva bataljona – dejstva 1 (šumadijskog) bataljona     piše:
 Februar  1944

 …..Nemci su uputili svoje snage i u kačerski srez. Na železničku stanicu Babajić—Ljig iskrcalo se 19. februara popodne oko 500 nemačkih vojnika, sa 50 kamiona, 3 tenka, 4 topa, i 25  mitraljeza i uveče se prebacila u Belanovicu. Odatle su narednih dana upadali i pljačkali okolna sela: Šutce , Kalanjevce, Živkovce, Dragolj, Kozelj, Trudelj, Bosutu, Manojlovce, Jarmenovce, Vojkovce,  Guriševce i varošicu Rudnik…..

 ……..Sekretar partijskog rukovodstva kačerskog sreza Milan Đurović Crni  i zvestio je 12 marta Okružni komitet Kragujevca da Kačerska četnička brigada ima 200—250 četnika i da je raspoređena ovako: 4 bataljon, sa 50 četnika, u Živkovcima; 2. bataljon, sa oko 80 četnika, u Trudelju i Zagrađu; 1. bataljon, sa oko 80 četnika, u Rudniku i Jarmenovcima; 3 . i 5. bataljon su  uostalom delu sreza. Četnici su se spremali da što svečanije proslave Uskrs. On upozorava da je u Belanovici 120 žandarma, sa 3-4 puškomitraljeza,  a  i na to da su   četnici u Bosuti   hapsili i batinali seljake  .

  ….  „Bataljon sada, ne bi mogao da se održi u Kačeru, pošto se četnici nalaze svuda u blizini i brzo koncentrišu. Sad, kad su bili u Bosuti, do 4 sata po podne izvršili su koncentraciju i zajedno sa žandarmima krenuli u napad. Držali su položaje noći   na Bosutskom brdu, a odatle su sišli u Manojlovce i Šatornju…“

  ………Bataljon se ipak prebacio u kačerski srez. U15.30 časova 13. marta uputio se preko Živkovaca u Dragolj, zaselak Širokovac, i tu prenoćio. Oko 10 časova 14. marta obavešten je da se iz Belanovice ka Širokovcu kreće 120 pripadnika SDS i da se u kafani u Dragolju nalazi oko 30 četnika. Bataljon je krenuo da napadne četnike, ali su oni otkrili to i bez borbe pobegli iz sela. U kafani je zatečeno tridesetak seljaka sa kojima je održana konferencija. Tog dana je sreski odred SDS iz Aranđelovca napao političke radnike iz odreda i sreskih rukovodstava  KPJ i SKOJ- a iz kragujevačkog okruga koji su bili na kursu u Bukoviku. U teškoj tročasovnoj borbi poginulo je 5 političkih radnika a 8 je teže i lakše ranjeno. Jedan od teže ranjenih je zarobljen. …..

……..O stanju u kačerskom srezu u izveštaju piše: „Dalje naše kretanje  po tome terenu bilo je onemogućeno usled četničke organizacije koja funkcioniše besprekorno. Ni jednog dana nismo mogli ostati na miru a da nismo bili uznemiravani. Pošto smo manje njihove bande razjurili oni su se odmah skoncentrisali i stalno su nas uznemiravali …Tamo je još dosta snaga neprijatelja tako da su pokreti otežani. Narod nas je dobro dočekivao, ali je kod naroda veliki strah od četničkih bandi i njihovih organizacija. Te bande su se kretale u manjim grupama, koje mobilišu i pljačkaju po selima, a našom pojavom one su se sastajale u veće grupe…U Belanovici su žandarmi i 60 Nemaca. U Gornjem Milanovcu ima dosta Nemaca… Moral i disciplina ubataljonu su vrlo dobri.Nedostaju obuća, odeća i municija…“  

  "O stanju u Šumadiji u prvoj polovini 1943.godine" Đuković kaže:

……….Za vremeneprijateljske ofanzive 1. šumadijski odred je dejstvovao podeljeno, po četama. Rudnička četa je napala železničku stanicu Kopljare i vodila više borbi na Žutom oglavku, u rejonima Belanovice i sela Darosave, Trudelja, Ivanovaca, Kalanjevaca, Živkovaca, Ljubičeva i Vojkovaca

……..U 1. šumadijekom odredu ostale su dve čete, sa 76 boraca: Rudnička i Kačerska, koja je tada i formirana. Odred je dejstvovao u rejonu Rudnika, reke Kačer centralne Šumadije. Štab odreda je koordinirao i dejstvao ostalih odreda na području Šumadije. Sada su na području Šumadije dejstvovali sledeći odredi: 1. šumadijski (u rejonu planine Rudnik, u slivu reke Kačer i u centralnoj Šumadiji); Kosmajski (u rejonu planine Kosmaj, Smedereva, Mladenovca, Podunavlja, Posavine i na prilazima Beogradu);

 …….Od 2.maja 1943. štab odreda su sačinjavali: komandant Luka Spasojević Dragan , politički komesar Rodoljub Stanić Tramvajac, načelnik štaba Ilija Jovanović Lala; komandir Rudničke čete Mihailo Ivković Beli, a komandant Kačerske čete Živorad Simić Vivac……..

 …..Valjevsk i odred i Kačerska četa su 26. i 27 maja, u Velikom Šenju i Crnućima , razbili jaču grupu SDS i 2. gružansku četničku brigadu. Prvi šumadijski odred razbio je 6. juna četnike u Brajkovcu. U borbi je teško ranjen komandant odreda Luka Spasojević, pa je ubrzo podlegao ranama…….. 

U odeljku "Neprijateljske snage u Šumadiji"  Đuković piše:

 …….U Šumadiji je bilo oko 32.000 neprijateljskih vojnika od kojih oko 7.000 nemačkih . Četničke jedinice Koste Milovanovića Pećanca rasformirane su u drugoj polovini 1942. godine .Deo tih jedinica ušao je u sastav SDS, a deo se priključio Draži Mihailoviću.  Pored operativnih vojnih jedinica, na području Šumadije postojale su i teritorijalne četničke organizacije, uključene u borbu protiv NOP: ravnogorski, četničko-omladinska organizacija, u nekim mestima i četnička policija ; zatim, razni vojno-teritorijalni organi: komandanti sela,  komandiri seoskih straža, komandanti sreza i drugi. Sve te organizacije bile su formirane hijerarhijski, od mesnih do centralnih.Sreski odredi SDS bili su u sreskim mestima Šumadije: Sopotu, Grockoj,   Barajevu,  Lazarevcu, Aranđelovcu,Mladenovcu, Smederevu, Velikom Orašju, Smederevskoj Palanci, Topoli, Belanovici, Gornjem Milanovcu, Kniću, Natalincima, Rekovcu i Jagodini

        Četnici su obrazovali ravnogorske narodne odbore u selima, opštinama, srezovima i „pokrajini Srbiji“. U selima postavljeni su komandanti sela i četovođe, organizovane seoske straže; u srezovima su takođe postavljeni komandanti srezova.   Četnici su žestoko pojačavali  svoju propagandu. U štabovima korpusa ustanovljeni su referenti za obaveštajno-propagandni rad…

U knjizi  Druga šumadijska brigadaĐuković navodi :

…..U izveštaju Odeljenja za državnu zaštitu Nedićevog Ministarstva unutrašnjih poslova, od 17. maja 1944, o situaciji u Srbiji pored ostalog piše:
       „ 16 .o. m. odred SDS iz Belanovice vodio je borbu sa jednom bandom od 400 komunista, većinom Italijana i Rusa, na prostoru Vagan – Kruševica – Darosava. Odredu SDS pritekao je u pomoć jedan odred četnika. Borba je vođena od 6 do 12 časova. Na strani SDS nije bilo gubitaka. Na mestu borbe nađen je 21 komunistički leš. Komunisti koji su zarobljeni   streljani su od strane četnika. Ostali komunisti pošto su razbijeni povukli su se. Komandant Kačerske četničke brigade izvestio je svog komandanta korpusa 16. maja 1944. da je njegova brigada ubila 17 komunista, a 6 zarobila (istog dana u naredbi o pohvali onih koji  su se istakli u borbi kaže se da je ubijen 21 komunista) i zaplenila 13 pušaka. Komandant 3. brigade korpusa KGG izveštava 18 .maja 1944. da je noću 16/17. maja u Darosavi i Progoreocima ubijeno 50  partizana i 21 zarobljen, a 17. maja su ubijena 2 partizana1 ženska se sama ubila, a 9 je uhvaćeno, od kojih 2 Rusa, 1 Italijan i 1 iz sela Kovačevca“ …

        Prema sećanju učesnika u ovim događajima, u nedelju , 25. juna 1944. godine, prilikom reorganizacije 2. šumadijske brigade, saopšteno im je da su zbog razbijanja 2. šumadijske brigade 16 .maja 1944 . u Darosavi kažnjeni partijskim ukorom i smenjeni sa dužnosti komandant, politički komesar i zamenik komandanta brigade

….. Razbijanje tek formirane 2. šumadijske brigade 1. maja 1944. godine u Darosavi, najveći je četnički uspeh u borbi protiv NOP-a u Šumadiji. Taj poraz brigade nepovoljno je, ali ne za dugo, uticao na razvoj borbe u Šumadiji, no ipak ga nije zaustavio. Razdvojene jedinice brigade rasule su se po čitavoj Šumadiji, ali su nastavile da se bore. Uglavnom odvojeno, delovale su više od mesec dana, od 16. maja do 25 .juna 1944. godine…….

……..Partijski komitet kačerskog sreza izvestio je 20. juna Okružni komitet Kragujevca da neprijatelj najveći pritisak vrši na sela Šutce, Kalanjevce, Bosutu i Poljanice.

………Četnici su u Šutcima zaklali Olgu Todorović, saradnika NOP-a, koju su provokacijom otkrili porušili joj kuću, a muža i dete izbacili na ulicu. U srezu je Kačerska četnička brigada sa oko 150 – 170 četnika i oko 120 stražara SDS sreskog odreda u Belanovici. Ostale četničke snage upućene su na Drinu. Četnici batinaju i terorišu seljake, a teraju ih i u seoske straže. Narod četnike ne voli ali ih iz straha sluša.

     …. U oktobru 1943 brigada je vodila borbe u rudničkom kraju a Rudnička četa 1. šumadijskog odreda kretala se i gonila četnike ka Dragolju .

U knjizi Prva šumadijska brigada,  Đuković opisuje jedan sukob sa četnicima:

…..Bataljoni su ujutro nastavili da gone četnike u pravcu r.Kačer i sela Dragolj. Jedna patrola je zarobila 4 četnika. Trojicu seljaka, mobilisanih „na vežbu“, razoružali su i pustili kućama, četvrti je bio aktivan četnik, i njega su doveli u štab. Oko 12 časova brigada je stigla u Dragolj, gde je ručala. Posle ručka harmonikaš Slavko Lukić zabavljao je borce. Igralo se na putu. Tada su četnici otvorili vatru na obezbeđenje iznad puta. Borci su se iz kola razvili u strelce. Četnici su sa položaja na jednoj kosi otvarali vatru. Oko dva časa trajala je borba. Jedna četa 1.bataljona izbila je četnicima na bok, otvorila vatru i prisilila ih da se povuku. Uskoro je pao mrak pa je borba prekinuta. Prema izjavama učesnika, ubijeno je 10 – 12 četnika; 3 aktivna četnika su zarobljena, saslušana i streljana. Iz 1.bataljona ranjena je Jelisaveta Starčević.
       O ovoj borbi štab Rudničkog četničkog korpusa ovako je izvestio Vrhovnu komandu  Draže Mihailovića: „ Ova komunistička grupa 1.10.1943. godine izjutra prešla je na teren s. Dragolja iz sela Jelovika, gde je iznenadila jednu manju Kalabićevu grupu i nanela joj vrlo teške gubitke.“…
 
 Milivoje Stanković u knjizi  „Prvi šumadijski partizanski odred“ takođe opisuje "Borbu u Belanovici" :          

             Bivši žandarmerijski kapetan Milan Kalabić, pred rat po zlu poznat čuvar interesa dinastije, koji se krvavo obračunavao sa protivnicima režima, dobio je krajem septembra važan zadatak. Postao je komandant svih kvislinških snaga koje su bile predviđene za dejstvo na pravcu  Aranđelovac—Belanovica - Rudnik. Tako su se pod njegovom komandom našli odredi nedićevaca, ljotićevaca i Pećančevih četnika. Kalabić je u redovima jugoslovenske žandarmerije važio kao hrabar, okrutan i lukav, a iznad svega bio je poznat kao veliki antikomunista. Komandant  Nedićeve žandarmerije general Radovanović toplo je preporučio Kalabića Nediću. Ovaj ga je reaktivirao,  i unapredio u čin majora i postavio za komandanta odreda svoje vojske. Pažnja koju je ukazao visoki, nekada nedostupni, general tom revnosnom čuvaru dinastije, učinila ga je privrženim izdajničkom režimu Nedića. Zbog svoje preterane revnosti u izvršavanju obaveza  prema režimu (čak je organizovao ubistvo nekog Mijuškovića, inače  istaknutog protivnika dinastije), Kalabić je u svoje vreme izazvao gnev javnog mnjenja, pa je zbog toga bio degradiran i osuđen, a kasnije  pomilovan i penzionisan. Preranim penzionisanjem dinastija se zamerila svom vernom sluzi. To ga je, valjda,i navelo da stupi u službu Nedića.Kalabiću je ratovanje bilo poznato.
Već uprvim borbama oko Kosmaja istakao se  i postao čuven među nedićevcima. Nedić je počeo da mu poverava najteže zadatke. Ljotićevce, Kalabić nije trpeo. Mešanje politike sa vojskom protivilo se njegovim načelima. Naročito nije podnosio ljotićevskeo oficire, bivše političke protuve čije je zborove on kontrolisao i „koji u vojsci nisu bili ni kaplari“, kako je on govorio.
           Po dolasku u Aranđelovac gde se nalazilo njegovo komandno mesto, Kalabić je obišao sve  komandante odreda i četničke vojvode  koji su mu bili potčinjeni, upozorio ih da im je on starešina i da se priprema za predstojeće akcije. Kalabić nije mogao da miruje. Nekakvo patološko osećanje odgovornosti prema predpostavljenima i svom pozivu nagonilo ga je na akciju. Polovinom oktobra on je naredio kačerskom vojvodi Pećančevih četnika,  kapetanu Ljubisavu Milovanoviću da razvije širu aktivnost u srezu Kačerskom i učvrsti vlast. Belanovici i okolini poklanjao je posebnu pažnju nameravajući da je pretvori u operacijsku  osnovicu za nastupanje na Rudnik. Aktivnost Milovanovićevih četnika ispoljavala se prevenstveno terorom. Hapsili su i batinali svakoga ko im se na bilo koji način suprotstavljao. Štab Prvog šumadijskog partizanskog odreda sa komandantom Blagojevićem koji se tih dana nalazio u varošici Rudniku, bio je obavešten o  divljanju  kačerskih četnika. Kako u neposrednoj blizini nije imao ni jednu svoju jedinicu, Blagojević je zamolio štab Valjevskog odreda da se obračuna sa kačerskim četnicima. Valjevci su odgovorili da će u rejon Belanovice 18. oktobra stići njihova 1.četa kolubarska na čelu sa komandirom  Hranislavom Milivojevićem i političkim komesarom Milanom Milićevićem. Blagojević je procenio da jedna četa neće moći da se obračuna sa kačerskim četničkim odredom, pa je poslao zahtev komandantu Rudničkog odreda ravnogorskih četnika da se i on angažuje u predstojećoj akciji, a poslao je naređenje komandantu 1.bataljona Dugaliću da krene sa bataljonom u pravcu Belanovice.
           Prva valjevska četa stigla je u neposrednu blizinu Belanovice 18. oktobra oko podne. Nešto kasnije Rudnički odred ravnogorskih četnika pod komandom kapetana 2.klase Milijana Jovanovića  stigao je u selo Dragolj. Komandir 1.valjevske čete uputio je kurira u Rudnički četnički odred sa porukom da zajednički napadnu Pećančeve četnike u Belanovici u zoru 19.oktobra. Ali, pri povratku, kurira su Pećančevi četnici zarobili. Tako je izgubljena veza između 1.valjevske čete i rudničkog četničkog odreda.
Obe jedinice su lutale celu noć oko Belanovice, ali nisu uspostavile vezu. Nije usledio napad u predviđeno vreme. Tek sutradan je uspostavljena veza i usaglašen napad za 20. oktobar, takođe u zoru. Devetnaestog oktobra komandant Pećančevih četnika kapetan Milovanović krenuo je sa glavninom odreda u Dragolj sa namerom da napadne ravnogorske četnike. Namera mu je bila da prvo rastera ravnogorce čiju borbenost nije mnogo cenio, pa tek onda da napadne 1. valjevsku četu. U Belanovici, u dečjem domu, ostao je deo Milovanovićevog odreda, kojim je komandovao zamenik komandanta odreda Dragoslav Gordić.
 Kapetan Milovanović je napao u Dragolju jedno odeljenje ravnogorskih četnika koje se nalazilo  u školi. Glavnina Rudničkog četničkog odreda nije se nalazila u selu. Ravnogorci su pružali slab otpor i odstupali, a Pećančevi četnici su zaposeli školu. Komandant  ravnogorskih četnika kapetan Jovanović povukao je glavninu svog odreda od Belanovice i blokirao školu u Dragolju u kojoj se nalazio Kačerski odred Pećančevih četnika. Sa 1. kolubarskom partizanskom četom ostao je samo jedan njegov vod. Noć između 19. i 20. oktobra protekla je u puškaranju između dva četnička odreda.
                Tako je Pećančeve četnike u Belanovici napala samo 1. četa valjevskog odreda i jedan vod rudničkih četnika. Komandir 1. valjevske čete Hranislav Milivojević, nezapaženo je uveo jedinicu u Belanovicu i blokirao dečji dom. Koristeći noć i brojnu nadmoćnost, Milivojević je pokušao da prodre u zgradu. Međutim, Gordić je uspeo da organizuje svoje ljude za borbu, pa je prvi pokušaj partizana da prodru u zgradu propao. Četnici su raspolagali sa dosta municije i ručnih bombi i trošili ih ne štedeći. Dečji dom je sagrađen od tvrdog materijala, pa su četnici bili bezbedni iza njegovih zidova. Valjevci su raspolagali sa malo ručnih bombi, a posle prvog neuspeha uslovi za njihovo ubacivanje u zgradu su se pogoršali. U jednom krilu zgrade nalazila se grupa dece, što je takođe otežavalo napad. Došlo je i jutro. Borba se nastavila. Usledilo je još nekoliko juriša, ali i oni su se završili neuspehom. U poslednjem jurišu poginuo je politički delegat voda iz 1. valjevske čete Dušan Radovanović radnik iz Šutaca, a jedan borac je ranjen. Komandir čete je obustavio juriše i produžio dalju blokadu. Nastavljeno je prepucavanje s jedne i druge strane sve do pada mraka. Četnički starešina Gordić tražio je nekoliko puta pregovore i predlagao da mu se dozvoli nesmetan izlaz iz zgrade i odlazak u Aranđelovac. Komandir 1. valjevske čete se nije složio. Nastupila je i sledeća noć.
               Major Kalabić bio je obavešten o događaima u Dragolju i Belanovici. Odlučio je da uputi u Belanovicu jače snage. Komandantu odreda Ljotićevaca koji se nalazio u Aranđelovcu poručniku Martinu Bardaku naredio je da ukrca 50 ljudi i terenska vozila (mini autobusi sa 25 sedišta) i krene komunikacijom preko Trešnjevice za Dragolj u pomoć vojvodi kačerskom kapetanu Milovanoviću. Istovremeno je krenula peške jedna četa Pećančevih četnika iz odreda kolubarskog vojvode Dragoljuba Kamenice.( Kamenica i Bardak bili su rezervni oficiri jugoslovenske vojske. Bardak je bio advokatski pripravnik. a Kamenica administrativni činovnik.)  sa odredom nedićevaca jačine oko 250 ljudi, Kalabić je planirao da krene u jutro 21. Oktobra i to komunikacijom preko Darosave. Za prebacivanje odreda angažovao je civilne autobuse.Odred ljotićevaca krenuo je oko 15 čaeova. Ispred Gornje Trešnjevice naišao je na raskopan put. Ljotićevci nisu raspolagali sredstvima za savlađivanje prepreke, pa su izgubili mnogo vremena i prenoćili na putu.
                Četnici se nisu zadržavali, pa su pred veče stigli u Dragolj i iz pokreta napali ravnogorske četnike koji su držali u okruženju odred vojvode kačerskog kaletana Milovanovića. Ravnogorski četnici su bili iznenađeni, pa su napustili blokadu. Dva odreda Koste Pećanca su se spojila u Dragolju. Zajedno su prenoćili u školi. Komandant Rudničkog četničkog odreda kapetan Milijan Jovanović, prikupio je svoj odred i sutradan 21. oktobra ponovo napao Pećančeve četnike u Dragolju. Borba između ove dve četničke grupacije vođena je veoma niskim intenzitetom, pa se produžila sve do podne. Za to vreme poručnik Bardak je stigao sa svojim odredom na raskrsnicu puteva Belanovica—Rudnik kod Dragolja, a major Kalabić je sa svojom grupacijom napao 1. kolubarsku četu s leđa i razbio blokadu četnika u dečjem domu. u Belanovici.
                U prvim popodnevnim časovima, pred Dragolj – svoje rodno mesto -stigao je Dušan Dugalić sa svojim bataljonom i iz pokreta napao istovremeno ljotićevce i Pećančeve četnike. Bardakovi ljotićevci bili su iznenađeni, pa nisu pružili organizovan otpor. U prvom naletu Dugalićevog bataljona poginulo je šest ljotićevaca, a osam ih je zarobljeno. Zaplenjena su i dva ispravna terenska autobusa (autokara). Glavnina Bardakovog odreda odstupila je prema Belanovici. Jedna četa Dugalićevog bataljona napala je četnike u školi u Dragolju. Napad je bio tako jak da su četnici bili potpuno zbunjeni. Četa je imala 3 puškomitraljeza i veću količinu ručnih bombi, pa je zasula četnike mitraljeskom vatrom, a istovremeno je usledio i napad ručnim bombama. Četnici su napustili školsku zgradu i u neredu pobegli prema Belanovici. Dugalić je uputio jedan vod da zaobiđe četnike i da im preseče odstupnicu. Vod je stigao na komunikaciju Belanovica – Dragolj sa zakašnjenjem, ali je ipak napao četnike s boka i naneo im osetne gubitke. Ubijeno je 10 četnika a više ih je ranjeno. Tom prilikom je ranjen i vojvoda kačerski kapetan Ljubisav Milovanović.
                 Dugalić je nastavio sa svojim bataljonom energično gonjenje četnika i ljotićevaca prema Belanovici. Pridružili su mu se 1. kolubarska četa i Rudnički četnički odred. Ispred same Belanovice ljotićevci su pružili slabiji otpor i brzo se povukli. Dugalić je procenio da je neprijatelj razbijen, na je odlučio da napadne Belanovicu ne čekajući noć. Svoju Treću četu i 1. četu Valjevskog odreda uputio je preko Kačera sa zadatkom da napadaju sa severa, a ostalim snagama napao je s jugozapada i jugoistoka, s namerom da okruži neprijatelja u Belanovici. Dugalić, zapravo, nije imao realnu predstavu o jačini Kalabićeve grupacije. Od zarobljenih ljotićevaca doznao je da je stiglo svega oko 50 ljudi iz njihovog odreda, a da se ukupna jačina četnika kreće nešto više od 100 ljudi. Kod takvog odnosa snaga Dugalić je računao na siguran uspeh.
                Jedinice pod Dugalićevom komandom ušle su u Belanovicu 21. oktobra uveče i to bez otpora. Samo nekoliko patrola ljotićevaca povlačeći se na sever, povremeno je otvaralo kratkotrajnu vatru. Jednu patrolu od tri ljotićevca zarobila je 3. četa. Vođa patrole je izjavio da su se ljotićevci i četnici povukli prema Aranđelovcu. Varošica je bila potpuno pusta bez ijednog stanovnika. Čak je i jedan mrtvac ležao usamljen na odru. Oko njega su dogorevale sveće. Dugalić je odlučio da sa bataljonom zanoći u Belanovici, da odmori i nahrani borce koji su ceo dan marševali i vodili borbu i to sa jednim, oskudnim, obrokom hrane. U samoj Belanovici Dugalić je ostavio svoju 1.četu i četu Valjevskog odreda. Ostale jedinice je rasporedio po kućama na levoj obali reke Kačera.  Komandiru 1.čete  Dragoslavu Martinoviću Miši, postavio je zadatak da organizuje obezbeđenje na brdu  Boboška, odnosno na groblju koje se nalazi na južnim padinama brda.
               Ali, Kalabić je pribegao lukavstvu koje Dugalić nije uspeo da prozre. On je u toku 21.oktobra evakuisao celokupno stanovništvo varošice i prognao ga u sela Kalanjevce i Garaše. U podrumima kuća u Belanovici rasporedio je jednu četu nedićevaca i dobro je maskirao. Njen zadatak je bio da u momentu, kada otpočne napad glavnih snaga, iziđe iz podruma i napadne partizane sleđa. Kalabić je glavne snage rasporedio tako da se brzim prodorom sa severozapada i severoistoka spoje sa četom u Belanovici i tako dovede partizanske jedinice u okruženje i onda da ih uništi. Reku Kačer koja je bila nadošla, želeo je da iskoristi jer je razdvajala partizanske jedinice. Plan ovog moralno razloženog, inače vojnički obdarenog oficira, bio je dobro smišljen,  Prva četa i 1.četa Valjevskog odreda su onako postupile kako je neprijatelj očekivao. Ušle su u varošicu i rasporedile se na spavanje. Komesari četa su zabranili borcima da pretresaju kuće kako ne bi oštetili imovinu građana. Niko se nije nadao da im je neprijatelj pripremio zamku. Nedićevci su celu noć proveli u podrumima, a partizani su mirno prespavali noć.
              Po jedna desetina iz  1. čete smenjivale se na položaju na groblju. Noć je prolazila mirno. U zoru kiša je prestala da pada, ali je bilo prilično hladno i maglovito . Od obilne kiše Kačer je bio nadošao. U svanuće, po naređenju komandanta bataljona, komandir 1.čete krenuo je sa celom četom na brdo Boboška i poseo položaj na severnoj ivici groblja. Najveću pažnju je obratio na komunikaciju koja vodi od Darosave preko Kalanjevaca u Belanovicu. Svuda je vladala tišina. Samo se čulo hučanje nabujalog Kačera. Borci su skakutali oko spomenika pokušavajući da se zagreju.  Celu okolinu je pritiskala magla, a vidljivost je bila vrlo slaba.  Ali tišina nije dugo trajala. Tek što se razdanilo a u Belanovici, za leđima boraca 1.čete, odjeknule su eksplozije bombi, a zatim mitraljeski rafali. Skriveni nedićevci izašli su iz  podruma i napali 1.valjevsku četu koja je još spavala. Kalabićev plan počeo je da se ostvaruje. Komandir 1.čete i komandiri vodova bili su iznenađeni. Nisu mogli da shvate šta se to u varošici događa. Napad sjuga bio je nemoguć, jer je tamo bila glavnina bataljona, a sa severa  i drugih strana u varošicu se nije moglo doći, a da se ne ovlada prvo grobljem koje je dominiralo dolinom Kačera. Računali su, verovatno, da se provuku  dolinom Kačera. Neka grupa četnika   napala  je četu Valjevaca na spavanju. Komandir Prve čete uputio je jednu patrolu u Belanovicu a drugu uz komunikaciju na sever.Patrola upućena na sever upala je u zasedu koju su joj priredili ljotićevci. Vođa patrole  i puškomitraljezac su pobegli, ali su ljotićevci zarobili pomoćnika puškomitraljezca Dragišu Jankovića iz Trnave zvanog   Motorizacija  koji je nosio sanduk sa municijom. Izvadili su mu zatvarač iz puške i naterali ga da se sa puškom na ramenu i sandukom municije kreće ispred njih prema položaju 1.čete.  Borci Prve čete su osmatrali iz svojih zaklona prostor ispred sebe i ugledali  „ Motorizaciju“ samoga koji im je čudno delovao. Ali tajna je brzo odgonetnuta. Zaštektalo je iz magle preko dvadeset automatskih oružja. Borci 1.čete koji su bili pripremljeni za borbu i u zaklonima, dočekali su neprijatelja organizovanom vatrom. Rasplamsala se žestoka borba. Protiv dva puškomitraljeza 1.čete dejstvovalo je deset puta više puškomitraljeza neprijatelja. Magla je polako počela da se diže kao da se uplašila od silne mitraljeske vatre, a ispred partizana se ukazao zapanjujući prizor. Nekoliko stotina nedićevaca, ljotićevaca i četnika, razvijenih u tri streljačka stroja, nastupali su prema groblju.  Prvi streljački stroj bio je udaljen samo pedeset metara od položaja 1.voda. Vatra partizanskih puškomitraljeza postala je efikasnija. Vodnik Prvog voda Milovan Živanović dograbio je mitraljez i kratkim rafalima kosio streljački stroj neprijatelja. Prvi streljački stroj sastavljen od ljotićevaca i Pećančevih četnika partizanski mitraljezi su znatno proredili i naterali ga da zalegne. Neki su hteli i nazad, ali ih je drugi streljački  stroj nedićevaca sustigao. Gazeći preko svojh mrtvih, nedićevci i ljotićevci, svesni svoje brojne i tehničke nadmoćnosti slepo su jurišali ne prezajući od gubitaka. Komandir 1 . čete Miša Martinović i politički komesar Živko Tomić očekivali su da će im ostale dve čete bataljona priteći u pomoć pa su odlučili da položaj na groblju brane uporno. Ali, umesto pomoći, nad grobljem se zlurado kezila smrt, spremajući se da borce 1.čete primi u svoj zagrljaj.
             Zaneti borbom sa glavnim neprijateljskim snagama koje su nastupale sa severa, borci 1.čete nisu ni primetili kako su im se  iza leđa neprimetno došunjali nedićevci. Četa nedićevaca, razvijena u streljački stroj, ušla je u groblje sjuga, prišla partizanskom rasporedu na oko pedeset metara i otvorila vatru iz pet puškomitraljeza. Vatra 1.čete je odmah prestala. Borci su bili iznenađeni ovakvim razvojem situacije. Skakali su iz svojih zaklona i instiktivno se okretali nazad, osećajući da od Blanovice dolazi još veća opasnost.  Neprijatelj je tukao mitraljeskom vatrom sa svih strana. Mitraljeska zrna su se odbijala od nadgrobnih spomenika i stravično zviždala. Povremeno su eksplodirale i ručne bombe. Na groblju je krkljalo kao u kotlu. Živi su se pridruživali mrtvima. Komandir 1.čete shvatio je svu težinu situacije. Naredio je proboj na jugoistok gde se nalazila glavnina bataljona. Sa oko trideset boraca jurnuo je iz groblja uz povike ura, preko jedne čistine u pravcu šumice kroz koju je proticala rečica Belanovica. Ali, u šumici su već bili nedićevci. Kada je 1.četa izbila na čistinu, nedićevci su je dočekali mitraljeskom vatrom. Za nekoliko sekundi  poginulo je petnaest boraca 1.čete. Na ivici šume došlo je do borbe prsa u prsa. Daleko brojniji, nedićevci su savladali komandira 1.čete Mišu Martinovića i komandira 2.voda Radoja-Rašu Đakovića i još desetak boraca.
               U groblju je ostala zaštitnica u kojoj su bili politički komesar 1.čete Živko Žika Tomić, komandir 1.voda Milovan Živanović Mikan sa puškomitraljezom, politički delegat 1.voda Isak Levi; borci Dragić Gavrilović Gaša, student tehnike iz Donje Šatornje; i Cajlas, kelner iz Kragujevca. Ova petorica izvrsnih boraca sprečila je neprijatelja da odmah napadne 1.četu kada je pošla u proboj. Ali, njihova situacija postala je još teža. Komesar Tomić je naredio proboj na jug, nešto zapadnije od pravca kojim je pokušala da se probije glavnina čete. Ali, i Tomićeva grupa je morala da pređe preko čistine. Napred su išli komandiri politički delegat 1.voda , komandir voda Mikan Živanović kome je jedna čizma bila puna krvi, kosio je neprijatelja kratkim rafalima  i trčao prema mostu na reci Kačeru. Vodni delegat Isak Levi pratio ga je u stopu. Za njima je išao Živko Tomić. On je bacio dve  ručne bombe i to je pomoglo da se Živanović i Levi probiju. Ispred same šume, Tomića je zasuo mitraljeski rafal. Posrnuo je a zatim pao. Bio je ranjen u obe noge.  Gaša  i Cajlas kretali su se levo od Žike Tomića. Ljotićevci su izašli iz šume i zarobili Tomića. Uzeli su mu oružje, torbu sa knjigama i drugim raznim materijalima, skinuli su mu sat. Dva ljotićevca su odvukla Tomića do jedne kuće i ostali kraj njega da ga čuvaju. Kada su Gaša i Cajlas utrčali u šumu videli su na njenoj južnoj ivici veliki broj nedićevaca i ljotićevaca. Bilo je očigledno da je proboj kroz šumu nemoguć. Gaša i Cajlas su se razdvojili. Cajlas je otišao niz rečicu Belanoviu, a Gaša je ostao u jednom zaklonu. Pokrio se granjem i osmatrao okolinu . Zaključio je da na groblju više nema neprijateljskih vojnika pa je odlučio da se ponovo vrati na groblje. Išao je oprezno prema ivici  šume sa otkočenom puškom i metkom u cevi. Ali, samo što je izbio na severnu ivicu šume, pred njim su se pojavila tri ljotićevca. Gaša nije oklevao. Opalio je prvom ljotićevcu u grudi koji je bio udaljen svega desetak metara i on se srušio bez reči. Skoro istovremeno, drugi Ljotićevac je opalio i pogodio Gašu u levu ruku, ispod samog ramena. Zbog blizine, Gaša je osetio strahoviti udarac, kao da mu je na levo rame pao veliki kamen. Odbačen je nazad. Pao je u jedan duboki jarak na početku šume, pokrio se lišćem i pritajio. Uskoro je čuo u blizini korake i razgovor ljotićevaca.  Pitali su se gde je mogao tako brzo da se izgubi ranjeni partizan.
                  Mikan Živanović i Isak Levi su se zaustavili tek na levoj obali Kačera, pošto su prešli most. Tada su i videli da su sami. Živanović je osmatrao u pravcu groblja i video komesara Tomića kako leži na travi i kraj njega dva ljotićevca. Uskoro se čula  žestoka mitraljeska vatra istočno od Belanovice. Živanović je čuo glas Dugalića. Komandovao je 2. i 3. četi da krenu u protiv napad. Živanović je odlučio da se sa Levijem vrati preko Kačera: oslobode komesara čete Žiku Tomića. Delilo ih je odstojanje od oko četiri stotine metara. Mikan Živanović je otvorio vatru iz svog puškomitraljeza u pravcu ljotićevaca koji su čuvali Tomića. Oni su pobegli ne pokušavajući da pruže otpor. Živanović i Levi pritrčali su komesaru Tomiću, uhvatili ga ispod ruku i preneli preko mosta, na levu obalu Kačera. Tomić je jako krvario.Butna kost na jednoj nozi bila je prebijena, ali i pored toga se smeškao. Optimizam koji je njemu bio svojstven, ni u ovim teškim trenucima nije ga napuštao. Zahvaljivao se svojim drugovima na požrtvovanom i hrabrom poduhvatu.
                 Kada su odjeknule prve bombe i mitraljezi u varošici, 2. i 3. četa, sa kojima se nalazio i komandant 1. bataljona Dugalić, još su spavale. Dežurni su dali uzbunu. Čete su se brzo skupile. Dugalić nije znao šta se zbiva u Belanovici. Nije se usudio da sa obe čete krene preko nabujalog Kačera. U međuvremenu je planula borba i na groblju. Po njenoj žestini Dugalić je procenio da neprijatelj napada glavnim snagama sa severa. Pretpostavio je da su 1. četa i četa Valjevskog odreda iznenađene i da bi ulazak u varošicu značio upad u klopku. Zato je sa bataljonom krenuo prema istoku i poseo brdo Krnjevac u nameri da napadne levi bok neprijatelja. Borci 1. valjevske čete, koji su uspeli da se izvuku iz varošice pridružili su se bataljonu i obavestili Dugalića da su nedićevci u Belanovici. Dok je bataljon stigao na Krnjevac i razvio se za borbu, magla se bila digla, ali su dotle oba voda 1. Čete bila zbrisana sa groblja. Nedićevci, ljotićevci i četnidi su u gomilama silazili sa groblja u varošicu defilujući tako ispred Dugalićevih mitraljeza na udaljenosti od oko tri stotine metara. Oko deset mitraljeza zaparalo je gusto četničko-nedićevsku i ljotićevsku masu. Potokom je potekla krv izdajnika, a gomile šarolikih leševa prekrile su južne padine groblja. Kalabić je slavio pobedu ne pomišljajući da i njegove ljude smrt vreba. Dugalić je sa 3. četom izvršio juriš i uneo pometnju u redove neprijatelja. Kalabić je ipak uspeo da stabilizuje situaciju. On je jednu četu držao u rezervi i nju je uputio na Krnjevac. Napao je desni bok Dugalićevog bataljona. To je prisililo Dugalića da obustavi dalji napad sa 3. četom.
             Kada je Dugalić krenuo u protivnapad, Dragić Gavrilović Gaša još se nalazio u jarku. Rana mu je krvarila, u glavi mu se mutilo. Iznad njega sa severa i juga su zviždali kuršumi. Razmišljao je o ratu, o ljudskim sudbinama, o životu i smrti. Ubio je pre nekoliko minuta ljotićevca — neprijatelja. Bio je to mladić kao što je i on, možda je i ljotićevac bio student. Znao je takve sa Beogradskog univerziteta. Bili su bučni i netolerantni. Nije ih trpeo. Gaša nije bio sentimentalan prema neprijatelju. Razmišljao je samo zašto su ti mladi ljudi postali izdajnici sopstvenog naroda. Ranjena Gaišna ruka bila je nepokretna. Kost je bila slomljena. Osećao je jak bol u ramenu. Vlažna zemlja i natrulo lišće podsećali su ga na tek iskopanu raku. A on je još bio živ . „Šta će s dušom biti?“ – mislio je „da li će u raj ili pakao?“ Kako u raj a čoveka je ubio – nametala mu se misao. „Ubio neprijatelja, u ratu. To se mora“ – branio se od takvih misli. Onda je čuo uzvike:
           -Napred partizani! Juriš!- Odjekivao je dolinom Kačera zvonki Dugalićev glas: 
           - Zalamaj desno! — nekome je naređeno.  
           - Nema raja! Nema Boga! – rekao je Gaša sebi i skočio. Okačio je pušku o vrat i pridržavajući ranjenu ruku zdravom, krenuo na jug – u susret svom bataljonu. Zbog izgubljene krvi, hodao je teško, ali je odmicao. Zaustavio se pred jednom kućom – krvav i umazan blatom. Zakucao je na vrata. Starija žena je odškrinula, uzviknula je, pljunula ga i zalupila mu vrata pred nosom.
             — Veštice! — dobacio joj je i pošao dalje. U glavi mu je bio pravi košmar: Golgota, Hristos, Krst, Srpski vojnik u vrletima Albanije. Stigao je pred drugu kuću. Udario je
nogom u vrata i ušao. Pred njim je stajala mlada žena.
             -Jadniče!—rekla je,  - Moram da te sakrijem. Nedićevci su blizu. Skupljaju po selu kola da voze svoje mrtve i ranjene.
          Oprala mu je ranu i posula kafom. Bolelo je. Gaša je ćutao. Molio je ženu da pronađe partizanskog komandanta Dugalića i da ga obavesti gde se nalazi. Žena je poslala muža. Nije prošlo mnogo vremena a pred kućom se zaustavila čeza kojom je upravljao komesar 2.čete Miladin Jovičić, student iz Žabara. Povezao je Gašu. Uz put su naišli i na Živka Tomića. Dva teška ranjenika studenti , iz Donje Šatornje, komšije i bliski  drugovi, jedan bogat drugi siromašan, jedan komunista a drugi samo patriota, bili su ponovo zajedno.       
         - Idem!—prošaputao je Živko. 
        - Pratim!—odgovorio je Gaša. Sećali su se partija sansa koje su u junu često igrali u kukuruzu a sa Pulom Prokićem.
          Borba u Belanovici vođena je visokim intenzitetom a trajala je kratko. Obe strane su se povukle. Dugalić je povukao bataljon u Dragolj –  svoje rodno mesto. Kod škole u Dragolju on je prebrojao bataljon. Tridesetpet boraca nije bilo u stroju. Dugalić je verovao da su svi mrtvi. Znao je da njegovi borci ne beže iz jedinica.  Suze su mu kvasile lice. Ćutao je. Neka nevidljiva ruka stezala mu je grlo. Nije mogao da progovori ni jednu reč. Prva četa praktično više nije postojala.  Svi preživeli njegovi borci bili su ranjeni.
        Prva  valjevska četa bila je prepolovljena. Pored mrtvih, ranjenih i zarobljenih. Jedan broj boraca Valjevske čete je nestao. Više se nisu vratili u četu.
       Kalabići njegova Kolubarska grupa odreda su u ovoj borbi takođe slabo prošla. Oni su imali preko stotinu izbačenih iz stroja i veliki broj lakše ranjenih. Veliki gubici uzdrmali su moral ove plaćeničke družine. Iz Belanovice je dezertirao već broj nedićevaca. Odredu je pretila opasnost da se raspadne. Kalabić je brzo povukao u Aranđelovac sve svoje jedinice da bi učvrstio poljuljani moral ljudi i izvršio popunu.
          U izveštaju komandanta žandarmerije   generala Stevana Radovanovića. ministra-unutrašnjih poslova Nedićeve vlade (dok.br.52/21.kut.51,ArhivJNA) borba u Belanovici je dovoljno opisana. General Radovanović navodi da je borba otpočela u veče 21.oktobra a da se završila tek sutradan u jutro pobedom nedićevaca. Navedeni partizanski gubici u ovoj borbi su proizvoljni. U dokumentu stoji da supartizani imali 52 mrtva i 18 zarobljenih i da je među mrtvima identifikovan leš Dušana Dugalića..komunističkog komandanta bataljona, Žike Tomića komunističkog komesara“.
Ustvari Dugalić nije bio čak ni ranjen. Dok je Tomić bio teško ranjen, ali su ga drugovi izneli iz borbe.
          Dvadesettrećeg oktobra u Gornjoj Trešnjevici zasedao je štab 1. Šumadijskog odreda u punom sastavu. Na dnevnom redu bila je samo jedna tačka – uzroci poraza 1.bataljona u Belanovici. Članovi štaba su bili jedinstveni u oceni – Prvi bataljon je pretrpeo težak poraz. Komandant Dušan Dugalić pozvan je na odgovornost. Oštro je kritikovan. Predloženo je i njegovo smenjivanje sa položaja komandanta bataljona . Duboko potišten pogibijom velikog broja drugova, Dugalić se nije pravdao. Ćutao je. Komandant odreda Milan Blagojević ponovo je ukazao do čega dovodi nebudnost. Blagojević se spremao na odlazak u Užice na sastanak sa Vrhovnim komandantom, pa je predložio da Dugalić ostane i dalje komandant bataljona, a da se ceo slučaj još jedan put analizira posle njegovog povratka iz Užica.
Predlog je prihvaćen.

 Milivoje  Stanković u knjizi „Prvi šumadijski partizanski odred"  takođe opisuje stanje u Kačeru:                      
          …….Krajem oktobra 1941. godine u varošici Rudniku, na sastanku rukovodstva Partije za okrug Aranđelovac kome je prisustvovala i Spasenija Cana Babović, saopštena je odluka Pokrajinskog komiteta Srbije da se Okružno povereništvo za okrug Aranđelovac preimenuje u Okružni komitet i da se u teritoriju okruga  Aranđelovac uključi i srez kačerski koji je u junu 1941. godine imao dve osnovne organizacije Komunističke partije (u Ljigu i Belanovici) sa osam članova Partije i devet kandidata, ali su oni iako malobrojni početkom jula okupili 32
borca, sa Stevom Markovićem Singerom na čelu, koji su 6. jula ušli u sastav kolubarske čete Valjsvskog odreda…….

        ……Noću između 21. i 22. septembra Rudnička četa je napala odred Srpske državne straže kojim je komandovao major Stanković. Ovaj odred, oko sto ljudi, bio je upućen kamionima iz Kragujevca u srez kačerski da ga „očisti od komunista". Zanoćio je u selu Šucima, odakle je major Stanković nameravao da otpočne akciju čišćenja. U toku noći Rudnička četa je okružila školu u kojoj su se nalazili nedićevci. Za vreme približavanja školi ubijen je stražar i to je alarmiralo ostale. Tako je došlo do borbe koja je trajala više od jednog časa. Partizani su se povukli pred zoru sa jednim teško ranjenim drugom. Nedićevci su imali veći broj mrtvih i ranjenih, pa su se sutradan brzo vratili odakle su i došli……

      …… Dvadeset drugog februara ceo odred je napao nedićevski garnizon u Belanovici, gde je tada bilo sedište kačerskog sreza. Nedićevci nisu bili iznenađeni. Oko 23 časa, kada je usledio napad, oni su napustili varošicu i poseli brdo severno od nje. Tako su izbegli okruženje. Čete odreda ušle su u Belanovicu, demolirale zgradu Sreskog načelstva, uništile arhivu svih sreskih nadleštva, a takođe demolirale i poštu. Zamenik sreskog načelnika i još tri činovnika, poznati kolaboracionisti, streljani su. Napad na glavne snage žandarma usledio je kasnije. Njihov položaj napadnut je frontalno. Razvila se noćna borba koja je trajala puna četiri časa. Nedićevci su imali šest ranjenih, partizani nisu imali gubitaka. Pred zoru u Živkovce je stigao mešoviti nemačko-bugarski odred jačine 300 ljudi. Čete Prvog šumadijskog odreda povukle su se iz ove borbe bez gubitaka……

          ….Prvih dana juna 1943. Prvi šumadijski odred dejetvovao je u kačersko.m srezu. Sa štabom odreda bili su komandant i politički komesar Glavnog štaba NOPO Srbije. Petog juna obe čete odreda osvanule su u selu Živkovcima, gde su i predanile. U toku dana štab odreda bio je obavešten da se nedaleko od Živkovaca, u selu Brajkovcu, nalazi Kačerska ravnogorska četnička brigada jačine oko 200 ljudi. Neprijatelj je brojno bio gotovo četlri puta jači. Bradonja je odlučio da napadne četnike računajući na efekat iznenađenja. U ponoć između 5. i 6. juna Rudnička i Kačerska četa ušle su nezapaženo u Brajkovac i okružile kuće u kojima su se nalazili četnici. Četnički stražari su kasno otkrili prisustvo partizana i otvorili vatru. Sanjivi četnici iskakali su kroz prozore, ali su dočekani mitraljeskim rafalima i bombama. Među četnicima je nastalo opšte rasulo. Tražili su spas u bekstvu, pružajući slab otpor. Zarobljeno ih je šest, a oko 15 je ubijeno. Ostali su se razbežali na sve strane, pa je komandantu ove četničke brigade bilo potrebno više od deset dana da ponovo prikupi ljudstvo…
              U oktobru 1942. godine formirana je Rudnička brigada od 5 bataljona kojom je komandovao kapetan Dragiša Ninković. Samo mesec dana kasnije formiran je Rudnički četnički korpus. Kapetan Ninković je avanzovao u komandanta korpusa. Korpus je imao dve brigade: Kačersku (komandant kapetan Miljan Jovanović) i Kolubarsku (komandant Milovan Vasiljević). Kolubarska brigada je dosta dugo postojala samo na papiru. Konačno se formirala tek u junu 1943. godine.
               Oplenačka četnička brigada formirana je oktobra 1942. godine (komandant potporučnik Milivoje Milovana Eić), a zatim se formira i Šumadijski korpus od devet brigada. Njegov komandant je bio kapetan Dušan Smiljanić. Krajem 1942. i početkom 1943. godine Draža Mihailović je formirao još pet korpusa: Prvi ravnogorski (komandant poručnik Zvonimir Vučković); Drugi ravnogorski (komandant poručnik Predrag Raković); Kosmajski (komandant major Antonović); Avalski (komandant major Sveta Trifunović); Smederevski (komandant kapetan I klase Živan Lazović). Tako je krajem 1942. godine ravnogorsko četništvo počelo da buja dok se Pećančevo četništvo raspadalo………

              U istoj knjizi Stanković piše i o desetaru Branislavu Markoviću borcu Druge šumadijske partizanske čete  koji se borio i u Bosni:
                …..   Planom Glavnog štaba za Bosnu i Hercegovinu bilo je predviđeno da pravac Vlasenica -Han Pijesak brani Devetački četnički bataljon. Međutim, kada su čuli za pokret nemačkih kolona, četnici su se negde izgubili i napustili Han Pijesak gde im je bila komanda. U takvoj situaciji štab Prve proleterske brigade bio je prinuđen da pregrupiše svoje snage i da na ovaj pravac uputi Šumadijski bataljon, a zatim i samostalnu Posavsku četu koja je tih dana stigla u Rogaticu, sa Kočom Popovićem. Šumadinci su poseli položaj Ploče ujutro 15. januara i to na taj način što su se na položajima smenjivale desetine  iz svake čete, a ostalo ljudstvo bilo je razmešteno po kućama. Nemci su od 16. do 19. januara pokušali nekoliko puta da izvrše prodor komunikacijom Vlasenica – Han Pijesak koristeći motorizaciju i oklopnu tehniku. Ali, uzanu komunikaciju sa mnogim serpentinama i velikim usponima bilo je lako zaprečavati i braniti. Uporedo sa napadima u zahvatu komunikacije, Nemci su vršili intenzivno izviđanje. U ovome su im veliku pomoć pružali četnici.Oni su se detaljno upoznali sa rasporedom Šumadijskog bataljona i Posavske čete.
                 U zoru 19. januara Nemci su primenili nov vid manevra koji ranije nisu praktikovali. Pre nego što su krenuli u napad glavnim snagama u zahvatu komunikacije, uputili su dve kolone skijaša opremljenih maskirnim ogrtačima koje su obuhvatile Ploče sa istoka i zapada. Skijaši su iznenadili 2. četu Šumadijskog bataljona i Posavsku četu. Druga šumadijska četa imala je na položaju desetinu kojom je komandovao Brana Marković. U ovoj desetini nalazio se čuveni puškomitraljezac iz Šumadije Bogosav Lazarević Koreja i njegov pomoćnik Milan Vidojević Korčagin iz sela Trudelja, takođe poznati borac i skojevac iz Prvog šumadijskog odreda. Kuće u kojima je bila raspoređena 2. četa nalazile su se na jednom uzvišenju teško pristupačnom i skijašima, na je nemačka kolona prošla između kuća i Markovićeve desetine koja se našla odsečena od glavnine čete. Tako se ova desetina našla u bezizlaznom položaju. Ispred  su bile litice, a pozadi Nemci. Svud okolo dubok sneg. Ali uprkos svemu, ovih deset boraca Šumadije herojski su se borili nekoliko časova. Očekivali su pomoć svoje čete, ali niko nije bio u stanju da im je pruži. Napadati kolonu skijaša višestruko brojniju i opremljeniju i to po dubokom snegu, bilo je nemoguće, pogotovo što je odmah usledio i napad nemačkih glavnih snaga s fronta. Desetini je uskoro nestalo municije. Sa poslednjih nekoliko metaka i bombama krenuli su Nemcima u susret sa namerom da se probiju. Koreja je poslednji rafal sručio na Nemce stojeći, a onda pao, pokošen mitraljezom. Njegov pomoćnik jednovremeno je bacio na nemački streljački stroj dve bombe, ali je sneg znatno umanjio njihov efekat. Uspeo je da učini nekoliko koraka i pao. Ostao je zauvek na obroncima Romanije, daleko od svoje Bukulje. Desetar Marković i tri njegova druga bacili su na Nemce poslednje bombe, a onda su se otisnuli niz litice prema Vlasenici  u susret nemačkim glavnim snagama.
           Ovaj poduhvat je pružao male šanse da se izbegne smrt. Preživeo je samo desetar Branislav Brana Marković, ali nije se vratio u svoj bataljon. Priključio se partizanima istočne Bosne.  
          …… Za svega desetak minuta na snegu oko železkičke stanice u Pjenovcu pokošena je gotovo cela 2. četa Šumadijskog bataljona i glavnina Romanijskog odreda. Prva četa so izvlačila prugom, trčeći. Njeni mitraljesci Raca Terzić i Mladenovčanin Mića Radosavljević Tuzla, uspeli su da se organizovano suprotstave. da pruže Nemcima žestok otpor i onemoguće ih da unište glavninu kolone. Trka kanjonom Pištavice, odnosno prugom Pjenovac — Olovo, trajala je sve do sela Nevačke —čitavih pet kilometara. Puškomitraljesci su u početku uspešno štitili odstupnicu. Ali, Raca Terzić je bio teško ranjen. Bolničarka 1. čete Julka Juca Ćatić, sedamnaeetogodišnja gimnazijalka iz Stragara, pokušala je da ga izvuče i poginuli su zajedno.  
         U ovoj borbi su poginuli iz 1. i 2. čete 5. šumadijskog bataljona i Slovenačkog voda: Milan Ilić Čiča, rođen 1889. u Gornjoj Trešnjevici; Dragoslav Pavlović Šilja. rođen 1908. u Beogradu; Raca Terzić, rođen 1914. u Cvetovcima kod Lazarevca; Dobrivoje Jeftić, rođen 1919. u Zagrađu kod Rudnika, maturant; Ranko Jovanović. rođen 1920. u Belanovici: Miodrag Lukić,rođen 1920. u Trudelju; Vukašin Marković. rođen 1923. u Kosjeriću; Dragić
Pantović, rođen 1921. u Stragarima
          Dušan Dugalić je kao kažnjenik proveo u Radoini oko petnaest dana. Zadatke je izvršavao revnosno i bez roptanja. Srpsko-sandžački štab je ponovo razmotrio njegov slučaj i rehabilitovao ga. Postavljen je za komandanta Šumadijskog bataljona čije ljude, sem manjeg broja, nije poznavao. Ali, borci su o njemu mnogo slušali i od srca su ga prihvatili……

      Milovan Milosavljević u knjizi Pregledu istorije NOB u Šumadiji   navodi  da su  borbu u Belanovici vodile  jedinice Prvog šumadijskog i Valjevskog partizanskog odreda a prema sećanjima Slobodana Stanišića Mite piše:

    .........„ Pošto više nisu mogli da podnose četnička divljanja, politički radnici i članovi KPJ koji su radili na terenu oko Belanovice, obratili su se Štabu Valjevskog partizanskog odreda zahtevajući da jedna veća grupa ili jedna dobro naoružana četa dođu u okolinu Belanovice i rastera četnike Koste Pećanca, kako bi se omogućilo dalji rad političkim radnicima i uopšte omogućio razvoj NOB-e u ovom delu kačerskog sreza. Štab Valjevsko patrizanskog odreda je prihvatio ovaj zahtev i 18.X 1941. godine poslao 1. četu VNPO na čelu sa komandirom Hranoslavom Milivojevićem i političkim komesarom Milošem Milićevićem. Po dolasku na granicu sela Šutaca i Brajkovca, na brdo  Kik  pozvali su me radi davanja podataka o broju četnika, njihovom smeštaju, naoružanju, kao i dogovora o uspostavljanju veze sa četnočkim odredom D. Mihailovića kojim je komandovao kapetan I klase BJV Milijan Jovanović Ćurović. Datum napada na četnike Koste Pećanca u Belanovici je određen za 19.X 1941. godine rano u zoru. Određen sam da uhvatim vezu sa četničkim odredom Draže Mihailovića koji se trenutno nalazio negde u selu Dragolju. Kada sam pošao da uhvatim vezu, zarobili su me četnici Koste Pećanca. U Belanovici u četničkom zarobljeništvu zadržan sam i na dan 19. X pa je verovatno zbog toga, dogovoren napad na Belanovicu i odložen. Napad je izvršen sutradan, 20. oktobra  rano u zoru. Borba je trajala ceo dan. Četnici su se nalazili u utvrđenoj zgradi dečijaeg doma i davali žilav otpor. Zgrada se na juriš nije mogla zauzeti zbog toga što je bila od tvrdog materijala (kamen, cigla, beton) a i zbog dece kojih je bilo dvadesetak u domu. U sumrak istog dana, pomoću parlametaraca dr Valerijana Križanovskog, lekara, predloženo je četnicima da se povuku, ali da ostave svo naoružanje u domu. Četnici ovo nisu prihvatili. Tražili su da se povuku sa oružjem. Na kraju im je to dozvoljeno. Sa sobom su poveli i mene kao zarobljenika sa namerom da me predaju Nemcima u Lazarevcu. U blizini Lazarevca, u selu Lukavici, uspeo sam da pobegnem, iskoristivši trenutnu nebudnost sprovodnika.
           U ovoj borbi poginuo je jedan četnički narednik, a ranjen je teže vojvoda kačerski Ljubisav Milovanović, kapetan BRV, rodom iz Trbušnice kod Lazarevca. Na strani partizana poginuo je Dušan Radovanović, član KPJ, ugostiteljski radnik, rodom iz Šutaca, a jedan borac je lakše ranjen „

    Milovan Milosavljević dalje navodi neprijateljske izveštaje u kojima stoji:

       „ 20. oktobra o.g. oko 15 č. Izvešten je g. Kalabić ( Milan) u Aranđelovcu, da je jedan četnički odred ( bio je to deo odreda Koste Pećanca čiji je komandant bio Ljubisav Milovanović, kapetan I klase iz Trbušnice. Delom ovog odreda, koji je opkoljen u Belanovici, komandovao je zamenik komandanta Dragoslav Ivanović –Gordić) opkoljen u Belanovici od Dražinih četnika ( četnike su opkolili partizani Valjevskog odreda, a ne četnici Draže Mihailovića. Bila je to jedna partizanska četa pod komandom Hranislava – Koste  Milivojevića. Četnici su bili opkoljeni u domu. Zgrada je bila izgrađena od čvrstog materijala i nije se mogla zauzeti bez eksploziva ili artiljerijskih oruđa )  i da isti odred traži pomoć. Odmah je uputio u 15,30 č. 40 četnika peške i 46 dobrovoljaca u dva autokara pod komandom g. Bardaka (   Bardak Martin  je bio poručnik i komandant odreda ljotićavaca u Aranđelovcu. Bio je advokatski pripravnik rodom negde iz Bosne ) . Na 6 km. ispred Belanovice ovaj odred dobrovoljaca dočekan je i iznenađen puščanom vatrom od Dražinih četnika.( Bila je to četa Prvog šumadijskog odreda , a ne četnici Draže Mihailovića) . Dobrovoljci su prihvatili borbu i razvili se u manje grupe, te se još danas vraćaju u varoš u grupama, koristeći fijakere i pojedina kola. Na licu mesta ostala su oba autobusa. Četnici se do sada nisu vratili.
             Prema telefonskom izveštaju g. Bardaka, poslatom 21. oktobra o.g.iz Aranđelivca, napadača je bilo 250-300 ljudi, naoružanih teškim mitraljezima i dva topa. U borbi napadači su imali veći broj ranjenih, a dobrovoljački odred izgubio je dava autokara i pri povlačenju nije se vratilo 14 dobrovoljaca. Major g. Kalabić depešom poslatom iz Aranđelovca 21. oktobra o.g. u 11 č.  javlja:
             „ Ovog momenta dobio sam preko nemačke komande depešu, da se naši četnici, koje sam juče uputio, još bore sa četnicima Dražinim u Belanovici. ( Četnici Koste Pećanca koje je uputio Kalabić bili su tada opkoljeni u školi u selu Dragolju od strane patrizana Prvog šumadijskog odreda ). Odmah sam uputio dva moja voda sa oficirima, jedan vod ovdašnjih dobrovoljaca i odred četnika koji je sa mnom došao radi pojačanja, a jedan sam vod zadržao ovde kod štaba „.
                Četnici Koste Pećanca, koje je uputio Kalabić iz Aranđelovca za Belanovicu, zanoćili su 20/21 oktobra u školi u selu Dragolju. Ujutro su ih opkolili i napali partizani jedne čete Prvog šumadijskog odreda. Borba je duže trajala, pošto partizani nisu uspeli da brzo likvidiraju opkoljene četnike. Četnici se nisu usudili da izvrše proboj partizanskog obruča. Za obe strane, angažovane u ovoj borbi, dolazila je pomoć. Kalabićevi žandarmi krenuli su ka Dragolju sa tri kamiona (90-120 žandarma). Štab Prvog šumadijskog odreda uputio je iz Trešnjevice svoj Prvi bataljon pod komandom Dušana Dugalića, sa zadatkom da pomogne ovoj četi da likvidiraju četnike opkoljene u školi.
                Ni jedna strana nije stigla da učestvuje u borbi kod škole u Dragolju. Još u putu sreli su se Kalabićevi autobusi i Dugalićeva predhodnica. Otpočela je borba i žandarmisu napustili autobuse i razvili se u streljački stroj. Posle žestoke borbe žandarmi su bili prisiljeni na povlačenje ka Belanovici. Partizani su ih gonili sve do varošice i onda se zadržali na pogodnim položajima oko Belanovice. Opkoljeni četnici u školi, kada se videlo da je dolazeća pomoć odbijena i da ubrzo dolazi noć, izvršili su proboj obruča i povukli se takođe u Belanivicu. Četa ih je gonila i sastala se sa Dugalićevim bataljonom, na položajima oko Belanovice. U toku proboja, i u toku borbi pre i posle proboja, poginulo je 10 četnika a više njih je ranjeno.

      Takođe Milosavljević navodi i sećanje Dragoslava Martinovića- Miše, komandira 1. čete Prvog bataljona koji o borbi u Belanovici kaže:
            „ 21. oktobra uveče, Prvi bataljon Prvog šumadijskog i dve čete Valjevskog odreda, u streljačkom stroju pognuto i puzeći približavali su se varošici Belanovici sa namerom da iznenade neprijatelja i oslobode je. Približavajući se varošici borci su sa napetom pažnjom svakog momenta očekivali neprijateljsku vatru, ali očekivane vatre u opšte nije bilo. Neprijatelj je osetio da naše snage opkoljavaju varošicu pa se iz nje blagovremeno povukao. Tako su naš bataljon i dve čete valjevskog odreda, oko 11 časova noću bez i jednog ispaljenog metka zauzeli varošicu. Borci su bili umorni od pokreta i borbi pre toga, pa su ulazeći u varošicu smešteni po kućama brzo pospali. Po onome šta se sutra ujutro dogodilo izgleda da varošica i prilazi ka njoj  uopšte nisu bili obezbeđeni. Neprijatelj koji se to veče povukao iz varošice, izgleda da od nje nije daleko otišao, sa novodobijenim snagama iskoristio je našu nebudnost i te noći opkolio varošicu i naše snage u njoj.
            Izjutra 22. oktobra kad se već razdanilo, došao je komandant bataljona Dugalić u Prvu četu, izašao na ulicu i sa ispruženom rukom pokazao mi kosu koju sa četom odmah treba da posednem, rekavši :
        „ Onu ćeš kosu odmah posesti sa svojom četom. Ako neprijatelj naiđe, položaj ćeš držati po svaku cenu, a mi ćemo ti priteći u pomoć ’’.
          Postrojio sam četu i poveo na određeni položaj. Četa je imala 33 borca, većinom mladića, od kojih su neki tek došli i bili bez vojničkog iskustva. Kad se četa približila vrhu kose na 250-300 metara, na kosi se pojaviše bezbroj glava ljotićevaca i nedićevaca koji su u toku noći bili poseli ovaj položaj. Videvši da je neprijatelj gusto poseo vrh kose, okrenuo sam četu i brzim pokretom smo zauzeli najbliži položaj na belanovačkom groblju. Zauzevši položaj na groblju, borci su znali zadatak da se položaj mora braniti i oni su ga branili i ginuli. Očekivao sam svakog momenta da će doći pomoć ostalih jedinica našeg bataljona ili poziv za povlačenje, ali nije ni jedno ni drugo dolazilo. Komndant bataljona je video da neprijatelj sa ogromnim snagama opkoljava varošicu, naredio je povlačenje boraca. Sa izvlačenjem bataljona iz varošice, neprijateljske snage koje su je opkoljavale bile su oslobođene borbe sa glavninom naših snaga pa su i one okrenule svoju vatru protiv Prve čete i pomogle da se obruč oko nas još više stegne. U obračunu na kratkom rastojanju četa se borila na smrt i život protiv mnogo puta nadmoćnijeg neprijatelja. Borci su jedan za drugim ginuli. U ovoj neravnoj borbi herojski je poginulo i bilo ranjeno više od pola čete, dok se druga polovina borila u obruču do poslednjeg metka i kad je ostala  i bez i jednog metka i nije imala čime više da se bori, pali su u ruke neprijatelju.’’

   Dragoljub Rosić-Janko, puškomitraljezac koji je učestvovao u belanovačkoj borbi   o ovoj borbi kaže:
       „ Pre borbe u Belanovici vodili smo borbu sa nedićevcima (SDS) u selu Dragolju. Koliko se sećam, neprijatelji su dovoženi autobusima, odnosno kamionima. Prilikom pokreta rečeno nam je da je Belanovica oslobođena i mi smo u nju ušli kao u slobodnu varošicu. Verovatno zbog toga naša budnost je bila slaba. Uveče jadan broj boraca poslat je u zasede oko varošice, a ostali su raspoređeni po kućama da večeraju.
Borba je počela pred zoru. Neprijateljske snage bile su velike i mi smo zbog toga i naše nebudnosti pretrpeli poraz. Miša Martinović nije u pravu kad kaže da je očekivao pomoć, ali je nije dobio. Borba se vodila na svim stranama, pa pomoć nije mogla da dođe iako je tu pomoć neko očekivao.
Pored poginulih, bilo je boraca koji su jednostavno napustili svoje jedinice ’’ 

Takođe Milosavljević   opisuje kadrovsko stanje:

………..Krećući se po svojim srezovima, članovi sreskih komiteta od članova partije i SKOJ-a, članova NOO i drugih dobijali su podatke o neprijkateljskim snagama, naoružanju, pokretu itd., te podatke sređivali i dostavljali ih OK. Izveštaji su slati po kuririma koji su održali vezu sa OK. Tako je 5. novembra 1943. godine sekretar Sreskog komiteta za srez kačerski poslao detaljniji izveštaj o neprijateljskim snagama, posebno četnicima:
         „1. U ovom srezu je stalno jedna brigada Dražnnih četnika iz Ninkovićevog korpusa. Sastav korpusa je ovakav: Komandant korpusa je bio Ninković, akt. kap. Jug. vojske iz sela Dića. Smenjen je pošto nije „počistio komuniste po Kačeru“. Zamenio ga je Milijan Jovanović, akt. kap* II kl. iz Poljanica. Korpus ima dve brigade, a) — Kolubarska i b) — Kačerska. Kačerska ima 5 bataljona. Komandant brigade Milovan Nedeljković. Kom. I bat. Milisav Popović — 40 ljudi 2 automata. Kom. II bat. Vlaja Vukajlović 40 ljudi 2 automata. Kom. III bat. Milovan Nedeljković 45 ljudi, ovaj je komand. brigade. Kom. IV. bat. Slobodan Đokić 40 ljudi. Kom. V bat. Kuzmanović. Ovo je u isto vreme štab brigade. On ima pratnju od 30 ljudi sa 4 automata. Ova se brigada, kao što rekoh, uglavnom kreće po Kačeru, ali je vrlo retko sama. Dražinovci znaju, a uostalom i vide, da ovde nema skoro nikakvih naših snaga pa se slobodno šepure. Dakle, oni nam uglavnom smetaju da se učvrstimo u ovim selima. Nikada ne možemo da budemo dva dana u jednom selu da oni ne naiđu, i tada-beži."

    Milosavljević dalje o borbama i akcijama Druge šumadijske privremene brigade piše:
 ………Brigada je sačekala putnički voz u Baroševcu. Uništeni su putnički vagoni i lokomotiva izbačena iz šina, demolirani telefonski uređaji u stanici. Uništeni su i TT uređaji u pošti. Dva vagona suvih šljiva, koji su bili u kompoziciji, razdeljena su narodu. Brigada je 26. decembra 1943. godine predanila u selu Živkovcima, srez Kačerski. Stražari Brigade primetili su jednu neprijateljsku kolonu. Štab Brigade je naredio da se zaposednu povoljni položaji, a zatim su borci prešli u napad. U kratkoj borbi ubijeno je 6 žandarma, među kojima i jedan žandarmerijski potporučnik i jedan četnik. Bilo je i ranjenih, ali su uspeli da se izvuku zahvaljujući magli. Na strani partizana nije bilo mrtvih ni ranjenih.
         O teroru koji su vršili četnici nad stanovništvom piše da su četnički komandanti izmišljali  razne gadosti da bi maltretirali narod te u izveštaju sekretara Sreskog partijskog rukovolstva za srez kačerski OK Kragujevac, između ostalog, stajalo je:
 „…Skoro je ovuda (u srezu Kačerskom) išao p. pukovnik Palošević i držao zborove. On govori da je ovde partizana malo, da su četničke snage u Crnoj Gori jake, da će nas „šaku komunista, za čas istrebiti“, a kad je u Trudelju čuo da su naši u blizini, pitao je kuda može najbrže da dođe u Ugrinovce i prekinuo zbor. Govori kako će poklati sve koji nas čuvaju i hrane. Narod ne sme da pije. Ko se prvi put opije kažnjava se sa 50 kila žita ili 15.000 dinara, drugi put — ovca i batine, treći put — klanje. Četnici su naredili da niko ne sme da igra, da svira, da peva, da se nosi lepo, da nosi crveno. Devojke ne smeju da nose cic, već samo težinu i to neobojenu. Samo vuna i težina ima da se nosi, pa čak i težinjave marame“…

       O formiranju Narodne vlasti  napisano je:
 …Odmah po čišćenju naših sela i gradova od nemačkog okupatora i njihovih slugu od strane NOV Jugoslavije partijski radnici, uz pomoć naših jedinica, stvarali su NOO po selima i SNO po sreskim mestima. Posle oslobođenja Ljiga, Belanovice, Aranđelovca, Topole, Lazarevca formirani su sreski narodnooslobodilački odbori…..

   Milutin Morača u svom Ratnom dnevniku, pod naslovom  „  Prodor operativne grupe divizija u Šumadiju“, pored ostalog  zapisao:
    ……17. septembra Izvršili smo pokret na sektor Belanovica – selo Dragolj. Prva brigada je stigla u G. Branetiće. Usput smo porušili 2 mosta i nekoliko propusta na pruzn Gornji Milanovac – Ljig, zaplijenili 1 lokomotivu i 3 vagona. Ovu prugu ranije su porušile mještanske jedinice. Južno od Belanovice sukobili smo se sa Rudničkim četničkim korpusom, jačine oko 500 četnika. Poginulo je 48, a zarobljeno 25 četnika; zaplijenili smo jedan avionski mitraljez 20 mm sa 200 metaka, 37pušaka sa 2000 metaka I 70 granata 37 mm. Mi nismo imali gubitaka.
         18. septembar Vršili smo pripreme za dalje operacije i prikupljanje podataka o Aranđelovcu i o Topoli. U toku dana razrušili smo 5 mostova na cesti D. Šatornja – Ljig i na nekoliko mjesta zarušili cestu Belanovica-Rudnik. Istovremeno smo nastavili sa razbijanjem četničkog korpusa, te je u toku dana poginulo 47, a zarobljeno 130 četnika. Od toga je Prva brigada u selu Kozelju zarobila 104 četnika. Zaplijenili smo 3 mitraljeza, 1 puškomitraljez, 58 pušaka, 4 pištolja, 3000 metaka i 6 konja. Mi smo imali 3 lakše ranjena. Prva brigada je stigla u selo Jelovik. Po podne držan zbor u Belanovici, koja je sjedište sreza. Narod nas je osrednje primio.  Ovdje, u srezu kačerskom, četnici su imali jak uticaj, naime imali su svoju organizovanu vlast. Ali veliki broj ljudi raduje se našem dolasku. Dobili smo podatke o jačini neprijatelja u Aranđelovcu: oko 1200 četnika i nedićevaca drže Bukulju.….
       21. septembar . … Formirali smo komande mjesta u Aranđelovcu, Belanovici i Darosavi… 26. Septembar :… Raspored divizije za 26. septembra je sledeći: Prva brigada – u širem rejonu sela Vukosavci, sa zadatkom da protjera Nijemce sa Venčana i iz sela Banje; Četvrta brigada u širem rejonu sela Misača, sa zadatkom dejstva na komunikacije Topola-Beograd; 21. srpska brigada je na prostoriji Darosava-Bukulja, radi na popuni i sređivanju svojih pozadinskih jedinica; Deseta birgada u rejonu Belanovica-selo Dragolj – u rezervi divizije. Naš štab je u Belanovici. …

 A  Morača u svojoj knjizi „Peta krajiška divizija“ u odeljku „Prodor u Šumadiju“  opisuje borbe za oslobađanjeraznih mesta kao i u napadu na Aranđelovac i pominje :
           ….U Branetićima se našim jedinicama dobrovoljno priključilo 20 omladinaca, a 4. krajiška brigada dala je odredu tri puškomitraljeza sa dosta municije. Toga dana 1. krajiška brigada stigla je u Dobrinju. U zoru 17. septembra divizija je nastavila marš prema varošici Belanovici, koju je trebalo da zauzme 4. krajiška brigada. Pred Belanovicom brigada se sukobila sa četničkim Rudničkim korpusom, jačine 500 četnika. Oni su u početku pružili jak otpor, ali bočnim dejstvom dvaju bataljona bili su primorani da se u neredu povuku. Poginulo je 48 četnika, predalo se 15 prisilno mobilisanih mladića, koji su ostali u brigadi. Zaplijenjeni su: protivavionski mitraljez sa 200 metaka, 70 granata za top 37 mm, 37 pušaka, 2.000 metaka i druga ratna oprema. Brigada nije imala gubitaka. Uveče se smjestila u Belanovicu.
            Na maršu za s. Dragolj 10. krajiška brigada srušila je dva mosta na željezničkoj pruzi Gornji Milanovac—Lajkovac, zaplijenila kompoziciju voza sa lokomotivom i tri vagona i zarobila 10 četnika. Na pravcu prema Ljigu uspostavila je vezu sa jedinicom 1. proleterske divizije. Prva krajiška brigada stigla je toga dana u Gornje Branetiće.
           Osamnaestog septembra 4. krajiška brigada ostala je u Belanovici, 10. krajiška brigada u Dragolju, 1. krajiška brigada stigla je u s. Jelovik.  U toku dana jedinice su nastavile čišćenje terena od četnika Rudničkog korpusa. Ubijeno je 47, a zarobljeno 130 četnika, zaplijenjena su 3 teška mitraljeza, 1 puškomitraljez, 58 pušaka, 3.000 metaka, 6 konja i druge opreme. Mi smo imali 3 lakše ranjena.  Po podne toga dana održali smo zbor u Belanovici. Gradić je dugo bio pod četničkom kontrolom i veliki broj ljudi obradovao se našem dolasku. Osamnaestog septembra, poslije petodnevne teške borbe, 1. i 6. proleterska divizija zauzele su Valjevo, 21 divizija ušla je bez borbe u varošicu Rudnik, a dan ranije 17 divizija zauzela je Gornji Milanovac.
Dolaskom na prostor Belanovice 5 divizija stigla je u neposrednu blizinu jakog žarišta narodnooslobodilačkog pokreta u Sumadiji — do područja Aranđelovca, Darosave (sada Partizani) i Kosmaja, na kojem se od 1941 godine nije prekidala oružana borba protiv okupatora i domaćih izdajnika. Stalno aktivnoj i brojnoj partijskoj organizaciji pomagale suorganizacije SKOJ-a i Narodnog fronta, a u selima su radili narodnooslobodilački odbori. Oružane akcije izvodili su 2 šumadijska brigada i Kosmajski partizanski odred…..

         U odeljku  "Dejstva na prostoru Aranđelovac-Topola-Kosmaj"  Morača piše:
………..U toku 21. i 22 septembra 14 brdski puk u napadu od čačka ovladao je komunikacijom Čačak—Gornji Milanovac—Rudnik i izbio u Donju Šatornju. Ne upuštajući se u teže frontalne borbe, jedinice 21 divizije vodile su manevarsku odbranu. U tom vremenu (21. septembra) dva bataljona 4  krajiške brigade uz sadejstvo dijelova 1 krajiške brigade, kod sela Misače  (sjeverno od Aranđelovca), razbili su 2 ravnogorski četnički korpus, jačine oko 500 ljudi. Poginulo je 30, a zarobljeno 60 četnika, zaplijenjena su 4 puškomitraljeza, laki bacač, 35 pušaka i druga oprema. Kod nas je jedan borac lakše ranjen. Zbog nastupanja Nijemaca cestom Gornji Milanovac—Šatornja, a da bi im spriječila prodor preko Belanovice ka Ljigu i Lazarevcu, 5 divizija je noću 22/23 septembra izvršila novi raspored jedinica: 1. krajiška brigada u Jelovik i Dragolj, da zatvori pravac prema Belanovici; 10 krajiška brigada u rejon Venčac—s. Vukosavci, za dejstvo na komunikaciju Donja Satornja—Belanovica; 2 šumadijska brigada u rejon Bukulja—s. Bukovik, a sa manjim snagama da kontroliše Preseku i Aranđelovac; 4. krajiška brigada u rejon s. Zivkovci (sjeverno od Belanovice), kao opšta rezerva.  Prvi jači napad Nijemci su izveli 24 septembra kada su zauzeli Venčac i selo Banju. Slijedećeg dana bili su neaktivni. Ocijenivši da Nijemci nemaju snaga za ozbiljniji prodor prema Ljigu i Darosavi, Stab 5 divizije je 25 septembra izvršio novi raspored brigada koji je omogućavao izvođenje akcija lakim jedinicama na komunikacije Topola—Kosmaj i Topola—Donja Šatornja, i angažovanje štabova i komandi na širem prostoru u radu na mobilizaciji ljudstva. 

    A  Dušan Perduh u članku  "Zaseda na asvaltnom drumu " svedoči između ostalog   u istoj knjizi piše:
     ….Na putu za Šumadiju, navečer 17. septembra 1944. godine, naša brigada je stigla u varošicu Belanovicu. Posle kraće borbe sa četnicima, koje smo brzo razbili, tu smo prenoćili i sutradan rano krenuli u pravcu Bukulje i Aranđelovca. Odlučeno je da se toga dana izvrši napad na Aranđelovac. Za napad na grad određena je 1. krajiška brigada i 3. i 4. bataljon 4. brigade. Deseta krajiška brigada napala je Venčac, a kao glavni zadatak je imala da spreči intervenciju neprijatelja od Topole ka Aranđelovcu….
     Takođe  Košta Jeličić u članku " Sa narodom slobodarske Šumadije" takođe opisuje oslobađanje Belanovice:     
               ….Žurili smo ka sjeveroistoku i 16. septembra stigli u Branetiće. Mještani su nas bratski dočekali. U selu smo zatekli i Ćačanski partizanski odred, jedinicu brojčano ne veliku, ali sastavljenu od dobrih boraca koji su se neizmjerno ponosili svojom prošlošću i uspjesima, jer Ćačanski odred je 1941. godine oslobodio Čačak, organizovao narodnu vlast, vojsku i miliciju. Mjesecima je držao ovaj dio Srbije u svojim rukama, zajedno sa užičkim i kraljevačkim ustaničkim jedinicama. Tu je blizu Ravna gora, tuda su tutnjale okupatorske i kvislinške divizije, divljale »crne trojke« i sijevale njihov kame, ali oslobodilački pokret nikada nije posustao pred terorom i nasiljem. Sve se to čitalo sa lica ovog naroda koji nas je sa oduševljenjem dočekao i otvorio pred nama srce. Uveče je mještanima i nama, na mitingu, govorio Miloš Minić, ratni sekretar Okružnog komiteta Partije. On je s narodom ovog dijela Srbije ostao kada je bilo najteže, organizujući ilegalni rad i djeleći u svemu sudbinu naroda.
                 Ujutro smo krenuli na zadatak — da oslobodimo varošicu Belanovicu. Brani je, čujemo, Rudnički četnički korpus. Naziv jedinice je tako zvučan da bi čovjeka mogao i da zabrine, ali mi iz iskustva, stečenog u borbama na Kopaoniku i u Župi, znamo da to može biti nekoliko stotina četnika, djelom i nasilno mobilisanih za »odbranu Srbadije«, kojima često nije ni do Draže ni do borbe. Podilazimo prilazima varošice. Idemo u kolonama, ali kad je na naš stroj otvorena vatra iz nekog topčića i mitraljeza posve neobična »glasa« — razvismo se u strijelce. Silazimo u neki potok pa onda krećemo uz čuku sa koje tuku po nama, a neki djelovi naših jedinica našle su se iza leđa četnicima, pa udarismo sa svih strana. Naprijed odmiče komandant Ilibaša i jedva ga sustižemo. On misli da je ono gore topčić »pito« i mitraljez »flak«, po čemu sudi da tamo mogu biti i Nijemci, jer su dosad, bar na našem ratnom putu, jedino oni imali to oružje. Ko je gore — niko nije znao, ali sam i ja, po pucnjavama, brzini dejstva d fijuku zrna, osjećao da je ispred nas »flak«, jer smo ga češće slušali i dobro upamtili u borbama od Krajine dovde. Okružujemo one na brdu. Oni se brane. Ali, brzo shvataju da im je s druge strane nišana jača jedinica partizanske vojske, pa se u panici povlače pred nama. U toj bježaniji uspjevaju da odvuku i top »pito« kalibra 37 mm, ali ne stižu da to učine i sa municijom za njega. Posada »flaka« se, pak, zaglavila oko skidanja sa postolja, pa smo ih sve zarobili. U stvari, to je bio mitraljez većeg kalibra skinut sa nekog od oborenih savezničkih aviona, pa kako nije imao postolje to su četnici nešto improvizovali.
                Naše čete su prosto pregazile te položaje i produžile za četnicima koji su bježali ka Belanovici, vukući za sobom kare sa topom. U tom opštem metežu komandant Ilibaša naredi Draganu Vekiću i meni da se pobrinemo za zarobljenu posadu i da mitraljez predamo našim jedinicama koje su pristizale. Nakon toga sustižemo naše jedinice u varošici Belanovici. Dan je sunčan i topao, neke radnje su otvorene, po zidovima tragovi četničkih parola i crteža mrtvačkih glava, tek poneko od mještana proviri da pozdravi nas. Ubrzo su nam izašli u susret mnogi građani, ali sa dubokim tragovima preživjelog straha, četnička propaganda je činila svoje i ostavila tragove. Stanovništvo je brzo shvatilo da je stigla prava, organizovana, disciplinovana oslobodilačka, Titova vojska, a čuli su da su blizu i trupe Crvene armije, pa time i nazirali slobodu koju ćemo zajedno izvojevati.
             U Belanovici dobismo predah, uoči napada na jak neprijateljski garnizon u Aranđelovcu. Ubrzo shvatamo da je broj onih koji nam se raduju sve veći i veći. Tu smo čuli da je naša 5. krajiška divizija ušla u sastav 1. proleterskog korpusa sastavljenog od pet divizija NOVJ. Našoj radosti nije bilo kraja. U okviru napada 5. udarne divizije na Aranđelovac, naša brigada je dobila zadatak da sa dva bataljona napada na grad sa sjeverne i zapadne strane, a sa dva druga bataljona da zatvara pravac prema Mladenovcu i Beogradu, poruši put i postavi nagazne mine. Naš 1. bataljon je bio u toj drugoj grupi, što nam nije bilo najmilije, jer smo cijenili da je napad na grad pod Bukuljom važniji i časniji zadatak…

Stevo Rauš, komandant brigade u knjizi "Prva krajiška" dvanaesti deo,   piše :
      ……. U sastavu Pete divizije, brigada se, u jutarnjim časovima 18 septembra 1944. godine, našla na široj prostoriji sela Belanovica, u središtu kačerskog sreza, u kome su četnici imali dosta jak uticaj, sem ostalog, i zbog toga što su tu imali svoju organizovanu vlast. Ponajprije iz tih razloga i narod nas je osrednje primio. Dolaskom na tu prostoriju brigada je nastavila borbu na razbijanju rudničkog četnićkog korpusa. Na kosi Kozelj razbila je njegovu jaču grupaciju, ubivši 30 i zarobivši 104 četnika. Ovom prilikom zaplijenjene su veće količine oružja, municije i drugog materijala. Po naređenju štaba divizije, brigada je u toku noći između 18 i 19 septembra stigla u selo Jelovik, u kome je provela nekoliko časova odmora, što nam je dobrodošlo, jer su veoma velika marševska naprezanja i tako reći danonoćna borbena dejstva ponekad dovodila do iscrpljivanja i posljednjeg atoma snage. U jutarnjim časovima 19 septembra primili smo zapovijest štaba divizije kojom je izvršen slijedeći raspored brigada za napad na Aranđelovac, Bukulju i Venčac…..

  O dejstvu Prve proleterske brigade,  Rauš  kaže:
          ….. U zoru 17 septembra divizija je nastavila marš prema varošici Belanovici, koju je trebalo da zauzme 4 krajiška brigada. Pred Belanovicom brigada se sukobila sa četničkim Rudničkim korpusom, jačine 500 četnika. Oni su u početku pružili jak otpor, ali bočnim dejstvom dvaju bataljona bili su primorani da se u neredu povuku. Poginulo je 48 četnika, predalo se 15 prisilno mobilisanih mladića, koji su ostali u brigadi. Zaplijenjeni su: protivavionski mitraljez sa 200 metaka, 70 granata za top 37 mm, 37 pušaka, 2.000 metaka i druga ratna oprema. Brigada nije imala gubitaka. Uveče se smjestila u Belanovicu. Na maršu za s. Dragolj 10. krajiška brigada srušila je dva mosta na željezničkoj pruzi Gornji Milanovac—Lajkovac, zaplijenila kompoziciju voza sa lokomotivom i tri vagona i zarobila 10 četnika. Na pravcu prema Ljigu uspostavila je vezu sa jedinicom 1. proleterske divizije. Prva krajiška brigada stigla je toga dana u Gornje Branetiće. Osamnaestog septembra 4. krajiška brigada ostala je u Belanovici, 10. krajiška brigada u Dragolju, 1. krajiška brigada stigla je u s. Jelovik. U toku dana jedinice su nastavile čišćenje terena od četnika Rudničkog korpusa. Ubijeno je 47, a zarobljeno 130 četnika, zaplijenjena su 3 teška mitraljeza, 1 puškomitraljez, 58 pušaka, 3.000 metaka, 6 konja i druge opreme. Mi smo imali 3 lakše ranjena. Po podne toga dana održali smo zbor u Belanovici. Gradić je dugo bio pod četničkom kontrolom i veliki broj ljudi obradovao se našem dolasku. Osamnaestog septembra, poslije petodnevne teške borbe, 1. i 6. proleterska divizija zauzele su Valjevo, 21. divizija ušla je bez borbe u varošicu Rudnik, a dan ranije 17. divizija zauzela je Gornji Milanovac. Dolaskom na prostor Belanovice 5. divizija stigla je u neposrednu blizinu jakog žarišta narodnooslobodilačkog pokreta u Sumadiji — do područja Aranđelovca, Darosave (sada Partizani) i Kosmaja, na kojem se od 1941. godine nije prekidala oružana borba protiv okupatora i domaćih izdajnika. Stalno aktivnoj i brojnoj partijskoj organizaciji pomagale su organizacije SKOJ-a i Narodnog fronta, a u selima su radili narodnooslobodilački odbori. Oružane akcije izvodili su 2. šumadijska brigada i Kosmajski partizanski odred.

Petar Višnjić u knjiziBitka za Srbiju” opisuje oslobođenja Aranđelovca:

     …….Peta divizija, na krajnjem levom krilu Operativne grupe divizija, izvršila je najduži pokret; iz rejona Užica u rejon Aranđelovca. Ona je u toku marša razorila železničku prugu Beograd—Čačak kod stanica u Banjanima, Štavici i Ugrinovcima, a zatim nastavila prodor ka Belanovici, u čijoj je blizini naišla na četnički Rudnički korpus. Pošto je ranije osetio nameru 5. divizije da izbije u dolinu Kačera i zauzme Belanovicu, neprijatelj je poseo dominirajuće visove i na njima uredio položaje za odbranu, s ciljem da spreči prodor snaga 5. divizije, ali su, osetivši se ugroženim dejstvom jedinica ove brigade na njihova krila i bokove, bili prinuđeni da se povlače na sever, u pravcu Lazarevca. Četvrta krajiška brigada je zatim produžila ka Belanovici i oslobodila je. U toj borbi zarobljeno je 15 četnika, mladića, tek mobilisanih, koji su se odmah javili u Narodnooslobodilačku vojsku. Na položajima je nađeno 48 poginulih. Sem ostalog, zaplenjen je jedan avionski mitraljez i 37 pušaka. Krajišnici u ovoj borbi nisu imali gubitaka.

           U dolini Ljiga 5. divizija je uspostavila vezu sa desnim krilom 1. proleterske divizije 1. proleterskog korpusa. Time je Operativna grupa završila posedanje širokog fronta na liniji od Brđanske klisure na jugu, preko sela Vraćevšnice i Rudnika, do Belanovice i doline Ljiga na severu, izbila u Šumadiju i stvorila uslove za proširenje postignutih uspeha…

   Miloslav Samardžić objavio je članak u listu “Sloboda” koji izlazi u Americi, pod naslovom Oslobođenje Kadine Luke i Lazarevca u kome iznosi:
          ……Najpotpuniji dokument o borbama u Šumadiji početkom septembra 1944. godine je izveštaj američkog poručnika Majkla Rajačića, člana obaveštajne misije “Renyer“, podnet šefu misije pukovniku Robertu Mekdauelu 22. novembra 1944. godine. Takođe, Rajačić je o borbama u Šumadiji između ostalog pisao:
           …Tokom večere u kući prote Čedomira Popovića, koju je priredio politički predstavnik i savetnik Rudničkog korpusa advokat Vojin Vojinović, radio Bi-Bi-Si je javio da su Kadinu Luku i Lazarevac od Nemaca zauzeli partizani. Rajačić nastavlja: “Jedna energična mlada lekarka, dr Vasiljević, starala se o ranjenicima. Posetio sam bolnice u Lazarevcu i Belanovici, koje su veoma oskudno snabdevene lekovima i hirurškim instrumentima, i video ranjene nacionaliste i Nemce…
    potpukovnik Palošević i kapetan Milijan Jovanović    …….Obišao sam školu u Belanovici koja je služila kao logor i razgovarao s nekima od 250 nemačkih vojnika koji su bili zarobljeni u nedavnim borbama. Među njima bio je i jedan mladić koji je rođen u Nemačkoj ali i proveo niz godina u Detroitu. Služio mi je kao tumač. Preko njega sam doznao da je većina zarobljenika još uvek verovala u Hitlerova ‘čuda’ pomoću kojih će dobiti rat. Jedina im je žalba bila da su im nacionalisti poskidali dobre uniforme i cokule i zamenili ih za pocepane. Inače, hranjeni su onoliko koliko su okolnosti dozvoljavale. Bilo im je dozvoljeno da rade na drumu ili na drugim radovima radi poboljšavanja opštih potreba…….. 
        …….Odmah posle zarobljavanja ili proterivanja Nemaca iz gradova, nacionalisti su formirali civilnu vlast, sud sa sudijama i privrednu komoru. Prisustvovao sam nekim njihovim sednicama na koje su me pozvali. Uverio sam se da se o svemu raspravljalo na demokratski način...
Ukratko, nacionalna vojska je verna kralju, sledi Dražu Mihailovića i poštuje demokratske principe ratovanja ustanovljene Ženevskom konvencijom. Moral vojske je na dobrom nivou. Za sada su čvrsto rešeni da se do kraja bore protiv Nemaca i partizana……
      M  Samardžić u knjizi „Major Palošević“ -Osnivanje valjevskog korpusa -navodi:
           U radiogramu od 22. aprila 1942, uz obaveštenje o odlaganju puta za Bosnu, major Palošević dobija naređenje Vrhovne komande da krene u Kačerski srez i Valjevski okrug, da bi „održao našu organizaciju“      U ovim oblastima većina ljudstva je bila legalizovana u jedinicama Milana Nedića i Koste  Pećanca, i to uglavnom u Istočnoj Srbiji. Ubacivanje četnika u Nedićeve i Pećenčeve odrede u vreme nemačke kontraofanzive krajem 1941. godine, nazvano legalizacijom, bilo je recept za spas. U  pogodnom momentu, tokom proleća i leta 1942. godine, većina njih trebali je da se vrate u šumu, i to sa naoružanjem i opremom.
        Međutim, kako je pisao Palošević u izveštaju Draži 5. novembra 1942, legalizovani su se teško odricali pogodnosti života u gradovima, a neki su čak ometali proces obnavljanja organizacije. Na primer, postojala je Kačerska brigada, ali je njen komandant, kapetan Dragiša Ninković, bio legalizovan u Požarevcu. On nije prihvatao Paloševićevo naređenje da brigadu preuzme ilegalni kapetan Milijan Jovanović, izgovarajući se formalnostima. Naime, Palošević tada još  nije imao pismeno ovlašćenje da je delegat Vrhovne komande.
         U prvo vreme , pod istim izgovorom, Ninković nije pristajao ni da Paloševiću pošalje potporučnika Milovana Nedeljkovića, s kojim se on najbolje slagao iz vremena kada je osnivao Kačerski odred, iz koga je  kasnije nastala Kačerska brigada. Ipak na kraju je popustio  i Palošević i Nedeljković će ponovo postati nerazdvojni, tako da će kasnije zajedno otići u Crnu Goru.
           S druge strane, načelnik Kačerskog sreza, sa sedištem u Belanovici, Lazar Urošević, pristao je na stranu sa Paloševićem bez ikakve rezerve. On ga je odmah postavio za komandanta Kačerskog sreza u pozadinskim formacijama Dražine organizacije, prema Uputu br. 5. „ Komandant sreza Kačerskog  svuda je u opštinama na moje traženje postavio ljude  za predsednike i opštinske časnike, te je rad toliko bio olakšan“ , pisao je Palošević.
          Posle ovoga, Palošević je postavio komandante za svih pet bataljona Kačerske brigade i otišao u valjevsi i lazarevački kraj.

          U članku „Izaslanik Vrhovne komande i načelnik štaba inspekcije trupa komande Srbije“ , Samardžić piše:
           ....Za vođenje operacija protiv komunista,   u oblasti Rudnika, Draža je odredio pukovnika Simića i potpukovnika Paloševića. Zapovest za uništenje 1. šumadijske brigade i Čačanskog partizanskog odreda „Dragiša Mišović“ oni izdaju 10. oktobra 1943, angažujući znatno nadmoćnije snage: 2. takovsku brigadu 1.ravnogorskog korpusa, 1. i 2. gružansku brigadu 1. šumadijskog korpusa i delove Gorske kraljeve garde. Na kraju zapovesti Simić i Palošević napominju:
           Na slučaj nailaska slabih snaga nemačkih, bugarskih i ljotićevskih, primiti borbu, a u slučaju nailaska jačih snaga uvući ih na Rudnik i prema situaciji primiti borbu ili se izvući.
         
 U operacije je uključen i Rudnički korpus i komunisti su razbijeni, tako da se do proleća nisu pojavljivali u formacijama te brojnosti.
            Prema izveštaju komandanta Rudničkog korpusa, kapetana Dragiše Ninkovića, 21. oktobra je „ naređen doček potpukovnika Paloševića u selu Rudniku“ . Dočekali su ga Ninković, njegov pomoćnik kapetan Milijan Jovanovići i komandant Kačerske brigade potporučnik Milovan Nedeljković. „ Potpukovnik Palošević održao je nekoliko zborova na rejonu Kačerskog i Kolubarskog sreza u vremenu od 20 – 30. otobra ove godine“ , pisao je Ninković Draži 27. novembra 1943.
             Palošević je 21. oktobra doneo naređenje pukovnika Simića kojim se Ninković razrešava dužnosti „ i stavlja na raspoloženje „ , dok je za komandanta korpusa privremeno određen  kapetan Milijan Jovanović.

   Rade Zorić u knjizi "Četvrta krajiška NOU brigada" u tekstu-"Oslobođenje Aranđelovca"  -  navodi između ostalog događaje vezane za Belanovicu:

        ….Uveče, na velikom zboru, na kome je govorio Miloš Minić, sekretar Okružnog komiteta Partije, bilo je oko 300 meštana.  Četvrta brigada je dobila zadatak da zauzme varošicu Belanovicu,   u kojoj se nalazio Rudnički četnički korpus, jačine 500—600 četnika. Pored lakog naoružanja, četnici su raspolagali i sa jednim topom „pito“ 37 mm i jednim protiv avionskim mitraljezom 20 mm. Zaposeli su dominantne položaje jugozapadno
i zapadno od varošice, na liniji: Vis-  Kotrlja - Lisine -Ambarište—Streino brdo  . Iskopali su rovove i utvrdili se.  Brigada je krenula na zadatak 17. septembra u 6 časova, u dve napadne kolone. Desna, jačine tri bataljona, pravcem Gornji Brenetići—železnička stanica Štavica—Kotrlja. Čim su je četnici osmotrili, otvorili su vatru iz topa i protiv avionskog mitraljeza. Štab Brigade je angažovao jedan bataljon da vezuje četnike s fronta, a jedan bataljon je poslao bočno, da se probije premaBorci Kollubarske čete Obloj glavi, te iz pozadine pomogne zauzimanje četničkih položaja. Istovremeno je 3. bataljon, kao leva kolona, preko sela Brenetića  izbio na železničku stanicu Dići, prekinuo prugu i produžio nastupanje preko sela Ivanovaca prema selu Šutci. da spreči izvlačenje četnika prema severu. Četnici su s fronta pružali jak otpor, ali kad je 2. bataljon prodro prema Obloj glavi, nastala je među njima zabuna, te su se počeli povlačiti prema severu. Brigada ih je u jurišu razbila, ali se glavnina ipak izvukla i povukla prema Jazavcu.
           Poginulo je 48 četnika, a zarobljeno 15. Oni su ostali u našim jedinicama. Zaplenjen
je protivavionski mitraljez sa 200 metaka,70 granata za top „pito“ , 37 pušaka, 2.000 metaka i druga ratna oprema . Mi nismo imali gubitaka.   Posle razbijanja četnika, 4. krajiška brigada se razmestila u Belanovici, 10.krajiška u rejonu sela Dragolja, a 1. krajiška se smestila u Brenetiće. U Belanovici i okolini osećali su se tragovi četničke vladavine. Narod je bio preplašen, ali je ipak bilo mnogo ljudi koji su se radovali što smo došli.
           Prodorom jedinica Narodno-oslobodilačke vojske u Šumadiju, počela je bitka za konačan obračun sa okupatorom i domaćim izdajnicima u Srbiji…
     A u odeljku „Oslobođenje Belanovice“ piše:
       …Borci 4. krajiške brigade, prilikom marša od Uži­ca ka Šumadiji, u selu Branetići su se susreli sa borcima  čačanskog partizanskog odreda od 35 boraca. To je bila velika radost i za nas i za njih. Naročito su bili  zadovoljni borci iz odreda kad su nas videli kao pravu organizovanu narodnu vojsku. Pevalo se i igralo. Od  drugova smo dobili dragocene podatke o neprijatelju na ovom regionu. Uveče je održan veliki narodni zbor, na kome je govorio, koliko se sećam, Miloš Minić. Mi smo održali priredbu koju je narod sa oduševljenjem primio. Narod ovoga kraja, i pored velikog terora, nije prekidao sa borbom protiv okupatora i njegovih slu­gu. Topao prijem je neverovatno pozitivno delovao na borce, na njihov moral i borbeni duh. Mnogi borci su govorili da vredi ginuti za slobodu ovakvog naroda i da treba kazniti izdajnike koji pomažu okupatoru da ugnjetava narod Šumadije. Te reči su borci i sproveli u delo kroz borbe na području Belanovice i Aranđe­lovca, gde su svetili žrtve naroda ovog područja, koji nije pokleknuo pred neprijateljem i u najtežim tre­nucima.
            Četvrta brigada je dobila zadatak da zauzme varo­šicu Belanovicu, u kojoj se nalazio Rudnički četnički korpus, jačine 500—600 četnika. Sedamnaestog septem­bra 1944. godine u 06,00 časova brigada je krenula na zadatak. Pokret je izvršen u dve kolone. Desna kolona bila je sastavljena od 1, 2. i 4. bataljona, a levu kolo­nu činio je 3. bataljon. Čim se desna kolona približila, četnici su na nju otvorili vatru iz topa i protivavionskog mitraljeza. Raz­vila se oštra borba. Četnici su se grčevito branili. U desnoj koloni, zapravo na desnom krilu, napadao je i 4. bataljon. Bataljon je imao žešću borbu na Visu, a manju na Gornjem brdu i ušao u varošicu preko Konjevca   zajedno sa borcima 1. i 2. bataljona 17. septembra 1944. godine oko 9 časova. Narod ovog područja bio je dugo pod četničkom vlašću. Zbog četničke propagande ljudi su bili zaplašeni našim dolaskom, neko vreme su izbegavali susrete sa našim borcima, jer su se plašili četničke odmazde. Pošto smo se razmestili po kućama u Belanovici, imali smo priliku da vodimo duge razgovore sa meštanima kojima smo objašnjavali ciljeve naše borbe i četničku izdaju. Taj isti narod brzo nas je prihvatio. Pri odlas­ku iz varošice, 18. septembra 1944. godine, narod nas je ispratio sa: „Srećan vam put i dođite nam što pre“. Brigada se dobro odmorila i nahranila u ovoj va­rošici, a zatim izvršila pokret prema Aranđelovcu. Organizovano je detaljno izviđanje terena prema Aranđelovcu i prikupljanje podataka o neprijatelju. Ovde nije bilo teško prikupiti željene podatke, jer je narod Darosave (sada Partizani), Bukovika i drugih se­la u okolini bio za našu borbu. Naročito želimo da istaknemo topao doček koji su nam priredili stanov­nici sela Darosave. Četnici su je prozvali „Mala Moskva“ili „Crvena Darosava“. Skoro svi sposobni muškarci su otišli u partizanske odrede i brigade. Taj narod je imao dobro organizovanu narodnu vlast. Naše borce su zaustavljali na putu, nudili im hranu i pitali kad će do­ći 1. i 2. proleterska brigada u kojima su imali svoje najbliže. Pričali su nam da oni znaju kako je narod Bosanske krajine primio proletere iz Srbije. Čudili smo se kako je taj narod informisan o situaciji u našim krajevima i u celoj Jugoslaviji. ….
      …U  Belanovici i Darosavi smo formirali komande mesta. Sve brigade su u svojim rejonima pomagale uspostavljanje nove, narodne vlasti, a tamo gde je već postojala saradnja, sarađivale su sa njom, naročito u vezi sa mobilizacijom ljudstva i formiranjem partizanskih straža pri komandama mesta…..

Dojčilo Mitrović u knjizi “Zapadna Srbija 1941” u tekstu Narodne desetine u Kačeru uništavaju nemačku živu silu između ostalog piše:
       …..Meseca avgusta Stevan Marković—Singer, iz Belanovice, jedan od prvih partizana Kolubarske partizanske čete, dobio je zadatak od Okružnog komiteta da ilegalne, takozvane narodne desetine, koje su bile u okolini Belanovice, uključi u aktivnost narodno oslobodilačkog pokreta. Ove desetine određene su da vrše razne službe, da gone petokolonaške elemente i napadaju na manje neprijateljske sastave. Prva ovakva grupa imala je 18 ljudi i bila je naoružana sa 12 pušaka. Imala je 24 bombe i više metaka. Ove kačerske narodne desetine imale su nekoliko sukoba sa neprijateljima. U svima tim sukobima postizale su uspehe.
            Borci valjevskog partizanskog odreda 1941. Već 7. avgusta uveče, na putu za selo Poljanice, jedna grupa narodne desetine naišla je na autobus na drumu u kome je bilo 30 žandarma i nekoliko putnika. Grupa je primorala žandarme na predaju. Posle razoružanja svi su žandarmi pušteni, pošto su izjavili da neće napadati partizane i da sami vide izdajničku ulogu žandarmerije. Obavestili su partizane da će sutra dan ovim putem naići kolona Nemaca. Partizani su odlučili da ovu kolonu sačekaju. Napravili su zasedu i, zaista, dva kamiona, puna Nemaca, dva manja putnička automobila i jedan motocikl, naišli su. Partizani su ih napali, ubili motociklistu i u toku sukoba ranili nekoliko Nemaca. Istog dana uveče naišli su na jednu jaču grupu Nemaca kraj reke Kačera u selu Trudelj i na njih otvorili vatru. Nemci su koristili mrak i povukli se. Prilikom ovoga napada ubijeno je osam Nemaca. Partizani nisu imali gubitaka.
        Na dan 10. avgusta narodne desetine pozvane su da se priključe Kolubarskoj partizanskoj četi. Kačerski partizani palili su tih dana opštinske arhive i ukidali rad starih opštinskih uprava. Tako su zatvorene opštine u selima Živkovcu, Šutcima, Kalanjevcima, Brajkovcu i Dudovici. Usput su okupili nove borce, pa je njihov broj stalno rastao. Noću između 17. i 18. avgusta kačerski partizani zanoćili su u selu Vračeviću kada su dobili obaveštenje da se približava grupa Nemaca. Partizani su napravili borbeni raspored i utoku noći napali nemačku kolonu i ubili 12 neprijateljskih vojnika. Ova grupa Nemaca povlačila se iz Gornjeg Mušića, gde su je razbili partizani Kolubarske čete posle napada na Lajkovac. Kačerski partizani potom su ušli u sastav Kolubarske partizanske čete, koja se već povećala na preko 150 boraca.
           Po odluci Glavnog štaba Srbije, izvršene su i promene u štabu Valjevskog partizanskog odreda. Za zamenika komandanta odreda naimenovan je Dragojlo Dudić, dotle politički komesar Kolubarske partizanske čete, dok je dotadašnji zamenik komandanta, Rajko Mihailović, naimenovan za zamenika komandira Tamnavske partizanske čete. Za političkog komesara Kolubarske čete određen je Stevan Marković — Singer. Nadimak „Singer" dobio je jsš pre rata zato što je trgovao šivaćim mašinama marke „Singer".
Kolubarski partizani su obustavili rad skoro svih starih oštinskih uprava, održavali zborove u narodu i bili stalno u zasedama na drumovima Valjevo — Užice i Valjevo — Beograd, gde su presretali neprijatelja i gotovo onemogućili njegov saobraćaj. Kod sela Divaca, na putu Valjevo — Beograd, uništena je sva nemačka posada jednog transportnog kamiona i kamion zapaljen na drumu. Razoružavane su i žandarmerijske patrole koje su upućivane iz Valjeva, i na taj način dolazilo se do dosta pušaka i municije....
          
         Dojčilo Mitrović iznosi interesantan detalj susreta Singera sa Titom :

    ...Tako su u pratnji četnika stigli do zgrade osnovne škole u selu Bačevcima, gde se nalazila jedna desetina partizana Kolubarske partizanske čete. Odatle su se njihovi pratioci, četnici, vratili na Bukove. Ovom desetinom partizana u Bačevcima komandovao je Aleksandar Jovanović, rodom iz Zaruba kod Valjeva veterinarski narednik stare jugoslovenske vojske. Jovanoviću i njegovim partizanima drug Tito je rekao da treba da ga odvedu do prvog partizanskog štaba. Partizanima je ova grupa bila vrlo sumnjiva. Kako se tada mnogo govorilo o ubacivanim špijunima na oslobođenu teritoriju, to je Aleksandar Jovanović bio uveren da ima posla sa njima. Stoga ih je sprovodio uperivši puške u njih s leđa, rešen da puca na svaki sumnjiv pokret ma koga iz ove grupe. Aleksandar Jovanović doveo ih je u štab tih dana formiranog Kolubarskog bataljona koji se nalazio u kući Sekule Bojinovića u selu Robaje.
        U štabu je bio komesar bataljona Stevan Marković zvani Singer, poznat kao rigorozan i efikasan sudija provokatorima i špijunima koji su ubacivani na oslobođenu teritoriju.
Bilo je već u veliko popodne. Marković je nepoznate smestio u školu. Drug Tito je tražio da ga dovede u vezu sa štabom partizanske jedinice koja operiše na ovoj teritoriji. Marković je duboko sumnjao u putnike koji su stigli. Pogotovu što mu je drug Tito rekao da je generalni sekretar Komunističke partije Jugoslavije. Uveo ga je sa ostalima u školu oko koje je postavio jaku stražu. Stražarima je naredio najveću budnost, i da se ne sme desiti da neko od njih nestane. On ih je u stvari pohapsio..
        Marković je potom otišao kod Miloša Minića. Izvestio ga je da se u zgradi škole nalazi jedna sumnjiva grupa sa nekim čovekom koji se predstavlja kao generalni sekretar Komunističke partije Jugoslavije. Minić je odmah otišao u školu. I pri susretu sa drugom Titom, koga je upoznao na jednoj partijskoj konferenciji u Beogradu na Čukarici u vreme ustaničkih priprema, rekao je Markoviću-Singeru:
        — Drug je u pravu. On je zaista generalni sekretar Komunističke partije Jugoslavije.
Iznenađen obrtom, Marković je odmah naredio da se straža koja je bila okrenuta prema školi i pazila da se neko od članova grupe ne izgubi i ne pobegne, okrene nalevokrug i sada da pazi da niko ne uđe u školu i da po cenu života ne dopuste da se nekom od njih ma šta desi.
            Kakav je bio u gonjenju neprijatelja i špijuna, Marković je najblaže učinio što je ovu grupu u stvari bio pritvorio. Drug Tito, posle srdačnih pozdrava, pohvalio je njihovu opreznost rekavši:
     — Dobro je što ste tako budni. Onaj vaš desetar usput me je dobro izmuštrao. Bio sam mu sumnjiv, možda zato što sam kod njih došao sa četnicima!...
          Ilija Jovanović Lala„Dejstva Kosmajskog odreda u sastavu privremene brigade 1943-1944“ navodi:
          ...  Posle formiranja, Privremena brigada se u toku noći prebacila u susedno selo Prkosavu, udaljeno oko 5 km. od Malih Crljena, gde je predanila 23. decembra. Naredne noći
brigada je izvršila nov pokret prema susednom selu Darosavi. Već 25. decembra brigada se prebacila na zapadne padine planine Bukulje u selo Garaše, gde je predanila. U toku noći
brigada je izvršila pokret prema selu Dragolju i smestila se u njegovom severnom delu, u zaseoku Širokovac. Ovaj zaseok se nalazi na tromeći sela Dragolja, Jelovika i Živkovca.
Oko podne 26. decembra začula se pucnjava od sela Živkovaca. Jedan seljak je obavestio štab brigade da su četnici Draže Mihailovića otkrili grupu političkih radnika i da ih od sela Kalanjevca gone ka selu Živkovcu. Komandant brigade je odmah naredio pokret ka selu Živkovcu. Usiljenim maršem, skoro trčeći, odredi su stigli u centar sela Živkovca i zauzeli položaj prema Živkovačkom Gaju, odnosno Belanovici. Prvo su naišli četnici, koje je Prvi šumadijski odred naterao u povlačenje. Jedan četnik je ubijen a više njih ranjeno. Ubrzo su naišli žandarmi od Belanovice, njih oko 40. U predelu Živkovačkog gaja došlo je do borbe sa
njima, ali su i oni bili prinuđeni da se povuku. Nekoliko žandarma je ubijeno i ranjeno, a Kosmajski odred, koji je s njima vodio borbu, nije imao gubitaka.
O tome u izveštaju Odeljenja za državnu zaštitu MUP srpske kvislinške Nedićeve vlade od 30. XII 1943, izmeću ostalog, piše:
26. decembra iz sela Garaša, sreza orašačkog, prebacila se je jedna grupa od oko 300 komunista u srez kačerski, i između sela Živkovca i Kalanjevaca, na mestu zv. „Živkovački gaj", sukobila se sa odeljenjem od 34 stražara Srpske državne straže, pod komandom potporučnika Lazara Tintora, i 17 četnika. Borba je trajala od 14 do 15 časova. Na strani SDS poginuo je potporučnik Lazar Tintor, teško ranjen stražar Radiša Jovanović, koga su komunisti zarobili i odveli, a nestao stražar Lazar Marković. Na strani četnika poginuo je Dragutin Mirić a teško ranjen Živorad Veselinović. Na strani komunista ima više mrtvih i ranjenih, ali se usled magle i njihove nadmoćnosti nije mogao ustanoviti tačan broj njihovih gubitaka. Među ranjenim komunistima nalazi se Boka Petrović, inženjer, i Stanija Dugalić, učiteljica. Ova komunistička grupa posekla je 10 telefonskih stubova kod sela Živkovaca, sreza kačerskog, na liniji Belanovica —Aranđelovac." (Zbornik T1, K21, D84)
Iz Živkovca Kosmajski odred se prebacio u selo Jelovik, zatim u selo Bosutu, a odatle u selo
Vukosavce pod Bukuljom...
     O  Borbi u Jeloviku , Jovanović piše:.
          ....Na dan 17. januara, oko 3 sata, brigada je stigla u Jelovik. U selu nije bilo neprijateljskih snaga, a prema prvim obaveštenjima ni u okolini, pa su štabovi odreda nastojali da se kratak predah iskoristi za odmor i higijenu ljudstva i čišćenje oružja. Dok su se partizani šišali, brijali, parili odelo i čistili oružje, neprijatelj je saznao za njihov dolazak u selo i pokrenuo svoje snage da ih napadne. Iz Belanovice je krenuo sreski odred Srpske državne straže, jačine oko 60 žandarma, a iz Aranđelovca sreski odred SDS i jedna četa 1. jurišnog bataljona SDS iz Beograda, jačine oko 200 žandarma, i jedna bugarska vojna jedinica. Njima su nešto kasnije pristigle u pomoć i neke četničke jedinice. Prvi su brigadu napali žandarmi koji su došli iz Aranđelovca iz pravca severa i istoka, a zatim su žandarmi iz Belanovice udarili partizane u bok i leđa. Bio je to jedan bataljon 70. puka 25. pešadijske divizije Bugarske okupacione armije. 
           Prva četa Kosmajskog odreda bila je u obezbećenju i prihvatila je borbu, dok se brigada pripremala i povlačila ka selu Bosuti. Što je više vreme odmicalo, borba se sve nepovoljnije odvijala po 1. četu koja je na sebe primila glavni udar neprijatelja od pravca Aranđelovca, a kasnije i od Belanovice. Dok se pod pritiskom nadmoćnih neprijateljskih snaga brigada povlačila na jug prema brdu Čađevac i selu Bosuti, došlo je do zaostajanja 1. čete. Ona je pružala otpor žandarmima iz Aranđelovca, ali su je ubrzo s leđa napali i žandarmi koji su došli iz Belanovice. Boreći se na dve strane, 1. četa je bila prinuđena da se neorganizovano povuče, pretrpevši gubitke u ljudstvu. Poginuli su borci Grozdana Josić i politički komesar čete Danilo Zelenović, a 2 partizana su ranjena...
       O razbijanju četničke jurnšne brigade u Darosavi Jovanović piše:
        .... Pošto je noću 27/28. januara demolirala železničku stanicu Rudovci, u subotu, 29. januara, Privremena brigada je vodila borbu sa četnicima na putu Belanovica—Rudnik kod sela Trudelj, koja je završena bez gubitaka na obe strane. Povodom ove borbe, zamennk političkog komesara Kosmajskog odreda pisao je Okružnom komitetu KPJ za okrug mladenovački (beogradski) da bi partizani čuda stvarali kada bi mogli da reše problem municije. Preko Bosute, Jelovika, Garaša i Progoreoca odredi su uveče 30. januara došli u Darosavu i razmestili se u zaseoku Staro selo, nedaleko od Rudovačkog zabrana, sa namerom da u ovom partizanskom selu ostanu dan-dva radi odmora i sređivanja stanja u jedinicama....
         Jovanović u  odeljku „ Reorganizacija brigade i borba protiv četnika i žandarma u Poljanicama“ kaže:
         .... Sutradan, 4. februara, štab brigade je odlučio da se izvrši reorganizacija brigade u vezi sa odlukom donetom 2. februara u Darosavi, a i zbog gubitaka pretrpljenih u dotadašnjim borbama. Oko podne brigada se okupila na zborno mesto u jednom voćnjaku. Tom prilikom za komandanta 1. šumadijskog odreda (bataljona) postavljen je Dušan Vraneš, učitelj, rodom iz Korduna, ranije sa službom u Darosavi. 
          Upravo dok je vršena reorganizacija, stražari na obezbeđenju su javili da od sela Trbušnice sa severa ide kolona četnika Draže Mihailovića, a malo kasnije da se i sa zapadne strane sela Dudovice približava Brajkovcu velika četnička kolona. Štab brigade je odlučio da se ne prihvata borba sa nadmoćnijim četničkim snagama koje su istovremeno dolazile sa dve strane. Partizani su bili bez municije. Komandant brigade je poslao jednu patrolu na istok da izvidi teren prema susednom selu Kalanjevci. Ubrzo je izviđanjem utvrđeno da su na prilazima sela žandarmi zauzeli položaje. Samo sa južne strane, od sela Poljanice, nisu se primećivale nikakve neprijateljske snage, pa je štab brigade odlučio da krene u tom pravcu.
Pored žandarma iz Belanovice, tu je bila i grupacija od oko 300 žandarma pod komandom pukovnika Tkalčevića i potpukovnika Mojsilovića.
            Da bi se zavarao neprijatelj, brigada je krenula prema istoku, ka selu Kalanjevci. Izašavši iz Brajkovca i vidokruga neprijatelja, brigada je promenila pravac kretanja i uputila se na jug prema selu Poljanicama sa ciljem da pređe drum Belanovica—Ljig i reku Kačer i prebaci se u prostor sela Kozelja. Inače, kretanje brigade u obliku slova „G" vršeno je više puta da bi se neprijatelj doveo u zabunu. Za vreme spuštanja u dolinu reke Kačer, na brigadu su s desne strane otvorili vatru četnici Draže Mihailovića koji su bili na jednom brdu desno iznad druma Belanovica—Ljig. Na čelu brigadne kolone nalazio se Šumadijski odred (1. bataljon). Komandant brigade je naredio da jedna četa šumadijskog odreda odbaci četnike koji su pretili da jakom vatrom sa dominantnog visa onemoguće prelaz brigade preko druma i reke Kačer, odnosno da joj nanesu velike gubitke. Četa Šumadinaca, kojom je komandovao Mile Prokić, u silovitom naletu potisla je četnike i zauzela njihov položaj. Četa je trebalo da se zadrži na tom položaju i štiti desni bok brigade dok ona ne pređe drum i reku Kačer, a zatim da se za njom povuče. U međuvremenu, kurir je zabunom javio četi da se povuče, baš u trenutku kada se čelo brigadne kolone približavalo drumu. Četnici su to iskoristili i ubrzo se vratili na isti položaj. Da bi obezbedio levi bok brigade prilikom prelaska druma, komandant je krenuo sa Omladinskom četom da kod jedne okuke na drumu zauzme položaj, kako bi sprečio eventualni napad neprijateljskih snaga iz pravca Belanovice. Za to vreme četnici, koji su se posle povlačenja Prokićeve čete vratili na izgubljeni položaj, osuli su vatru s leđa na Omladinsku četu. Kako je pristizala brigadna kolona, četnici su bočnom vatrom sa brda tukli i celu brigadu. Da se četnici ponovo napadnu i odbace sa dominantnog položaja, nije bilo vremena, i zbog mogućnog dolaska novih neprijateljskih snaga drumom od Belanovice ili Ljga. U međuvremenu su preko sela Šutci stigli i žandarmi od Kalanjevca, koji su brigadu počeli tući s leđa. Tako je brigada, pod jakom neprijateljskom vatrom s boka i s leđa, morala,
trpeći gubitke, da prelazi drum i reku Kačer kod jedne vodenice-potočare. Tek po prelasku reke Kačer i izlaskom na šumovite padine kose Vrlaje na severnoj strani Kozelja, brigada se odlepila od neirijatelja. Jedna četa Kosmajskog odreda, koja je bila u zaštitnici, zbog jakog neprijateljskog pritiska nije mogla da stigne brigadu, pa se prebacila žandarmima iza leđa i uputila na severoistok prema selu Šutci, s daljim pravcem kretanja prema selu Živkovci.
Prema kazivanju Ilije Jovanovića Lale, tada komandanta Privremene brigade, autoru ovih redova, to je bila Omladinska četa 1. šumadijskog odreda (1. bataljona). U toku borbe poginuli su politički komesar Šumadijskog odreda i jedna partizanka, a komandant brigade je teže ranjen...
           
Dr. Milan Borković u knjizi  "Kvinsliška uprava u Srbiji 1941 – 1944" navodi:

         …O tim borbama pisao je i Vrhovni štab tih dana,a u specijalnom saopštenju od 26.novembra 1941.napominje da su okršaji sa neprijateljem bili najveći oko Rudnika i da su kvislinške jedinice bile naročito aktivne :
            „20.o.m. izdajničke nedićevske bande su, uz pomoć avijacije, izvršile napad na naše položaje na Rudniku. Ovaj napad slomio se pred snažnim otporom partizana. Privukavši nove snage, nedićevci su izvršili nov napad iz Belanovice prema Rudniku 23. I 24. o.m. Naše snage bile su prinuđene da se trenutno povuku pred brojno nadmoćnijim neprijateljem. 25. o.m. partizanske snage su sa svojih novih položaja prešle u opšti protivnapad. Posle žestoke bitke u toku ovog, kao i sledećeg dana našio dredi su potukli nedićevske bande, potpuno ih razbili i odbacili sa Rudnika prema Belanovici. U ovoj borbi nedićevski izdajnici imali su znatne gubitke u mrtvima, ranjenima, zarobljenicima i ratnom materijalu. Među poginulima, koje su ostavili na bojištu, nalaze se i dva petokolonaška oficira, jedan kapetan a jedan poručnik. Zaplenjena je veća količina municije i životnih namirnica, koje su ovi banditi u  svome paničnom bekstvu ostavili za sobom. Među zarobljenicima, koji su privedeni, nalaze se , osim nedićevaca, i 11 četnika organizacije Draže Mihailovića, koji su izjavili da su po naređenju svojih starešina već duže vremena sarađivali sa nedićevcima na tom sektoru”.
             Tako je  pisao Vrhovni štab o borbi sa neprijateljem krajem novembra 1941. godine. Radi sadejstva sa Nemcima, Nedićeve i četničke snage ( 2, 3, 5, 9. i 10. Nedićev odred, Kolubarska nedićevsko-četnička grupa i četnički odred kapetana Mojsilovića) , krenule su 26 novembra opštim pravcima: Belanovica—Rudnik—Čačak—Požega—Užice. Dok su Nemci napadali uglavnom duž komunikacija, dotle su Nedićevci i četnički odredi štitili njihovo nastupanje od bočnih dejstava partizana. Zbog velike nadmoćnosti u ljudstvu i tehnici, neprijatelj je relativno brzo uspeo da slomi otpor partizanskih odreda i da komunikacijom prodre duboko na oslobođenu teritoriju.

 List “Pogledi” u tekstu Ljotićevci i bitka za Srbiju  navodi:

      …Major Vladimir Komarčević, komandant Posavsko-kolubarske grupe korpusa, povodom Dražinog naređenja da se spreči najnoviji ljotićevski pokušaj mobilizacije, detaljan izveštaj poslao je 10. marta:
       … „ Pre Vašeg naređenja izdao sam blagovremeno zapovest svima da niko ne sme otići u ljotićevce. Kad sam dobio Vaše naređenje i njega sam svima sproveo. Srezovi Obrenovac, Lazarevac i Belanovica nisu dali ni jednog mladića, čak ni spiskove“…

 Milomir Sajić, četnički poručnik,u listu  Press,  25. maj  2011. seća se i opisuje svoje stradanje: 
      ….12. avgusta 1946. sam se predao OZNI, i proživeo neviđene muke u Belanovici. Tukli su me na smenu, vezanog i sa dva kamena okačena o mošnice. Ni reč nisam kazao, niti su ikada saznali da sam bio Čičin kurir. Deset godina potom živeo sam kao životinja, lišen svih prava i šikaniran od ljudi. Međutim, ja sam preživeo, život se vremenom vratio u normalu, i ostalo mi je još da pričom odužim dug onim herojima bez groba i belega o kojima se pisalo i pričalo svašta. Ostalo mi je da pričam o najčasnijem čoveku i najboljem oficiru kojeg je Srbija dala – đeneralu Draži Mihailoviću, našem Čiči, čoveku iz naroda, koji je za svoj narod i postradao…      

 U "Izveštaju Odeljenja za državnu zaštitu MUP srpske kvislinške Nedićeve vlade od 30. XII 1943 ", izmeću ostalog, piše:

….. „26. decembra iz sela Garaša, sreza orašačkog, prebacila se je jedna grupa od oko 300 komunista u srez kačerski, i između sela Živkovca i Kalanjevaca, na mestu zv. „Živkovački gaj“, sukobila se sa odeljenjem od 34 stražara Srpske državne straže, pod komandom potporučnika Lazara Tintora, i 17 četnika. Borba je trajala od 14 do 15 časova. Na strani SDS poginuo je potporučnik Lazar Tintor, teško ranjen stražar Radiša Jovanović, koga su komunisti  zarobili i odveli, a nestao stražar Lazar Marković. Na strani četnika poginuo je Dragutin Mirić a teško ranjen Živorad Veselinović. Na strani komunista ima više mrtvih i ranjenih, ali se usled magle i njihove nadmoćnosti nije mogao ustanoviti tačan broj njihovih gubitaka. Među ranjenim komunistima nalazi se Boka Petrović, inženjer, i Stanija Dugalić, učiteljica. Ova komunistička grupa posekla je 10 telefonskih stubova kod sela Živkovca, sreza kačerskog, na liniji Belanovica —Aranđelovac.“ ……


U Zborniku dokumenata vojnoistoriskog instituta tom XIV knjiga 3 dat je „Izveštaj komandanta rudničkog korpusa od 26. jula 1944. Draži Mihailoviću o borbama protiv 2. šumadijske NO brigade „

     …. Dosadašnjeg referenta saniteta u korpusu dr Bujana smenio sam sa ove dužnosti, te je ostao samo upravnik korpusne stalne bolnice. Ovo sam učinio sa razloga što je sklon pijančenju i ličnom uživanju, pa prema tome se pokazao nesposoban za ovu dužnost. Ovo mi je mesto upražnjeno, pa Vas molim da ako imate na raspoloženju mlađeg, a sposobnog lekara da mi ga za ovu dužnost uputite. Upotreba postojećih već lekara bila bi mi poteža zbog surevnivosti koja bi se stvorila, te je potreban stranac. Njegovu ženu koja je bila poverenik Ž.R.O.S-a u srezu Kačerskom uklonio sam iz organizacije jer je komunistkinja. Ovo je učinjeno na zahtev članica Ž. R. O. S. a izabrana je nova, vrlo aktivna, koja je ustvari i obavljala i do sada sve poslove G-đa Vukosava Jakšić iz Belanovice. — XV Hirurška bolnica smešta se u Cibutkovicu srez Lazarevački. Do sada su od nagoveštenih 8 lekara došla 2. Njihova imena t.j. o njihovom dolasku sam Vas izvestio.

Vaseljenska televizija objavila je u avgustu 2015, godine tekst Nedićevci i komunisti (III) iz knjige Hronologija narodnooslobodilačkog rata 1941-1945u kom su nabrojane radnje koje su partizani obavljali:
    
b. Teroristička delatnost
      
.......9. oktobra,  delovi 1. šumadijskog odreda minirali mostove od Aranđelovca prema Topoli.
         – U noći između 13. i 14. oktobra, delovi 1. šumadijskog odreda upali u Aranđelovac i uništili arhivu Sreskog načelstva.
           U Hronologiju, naravno, nije moglo biti upisano sve što se na terenu dešavalo, i u rudničkom kraju, naravno, pa će ovde biti uvr­šteni i primeri sadržani u tekstu “Partizanski odredi Zapadne Sr­bi­je u ofanzivi” 
           – Početkom avgusta paljene su arhive u Živkovcu, Šutcima, Kalanjevcima, Brajkovcu i Dudovici;
          – 7. avgusta, na putu za Poljanice jedna “narodna desetina” iz Belanovice presrela je autobus kojim se prevozilo nekoliko civi­la (“običnih” putnika) i trideset žandara; prema zapisu, žan­dari su “primorani na predaju”.
           – 8. avgusta, Kolubarska partizanska četa napala je žandarmerijsku stanicu u Ljigu, zarobila četrnaest žandara i zaple­ni­la petnaest pušaka.
            – “Kolubarska partizanska četa (u Kačeru, u Belanovici, a Stevan Marković, zvani Singer, jedan od prvih partizana u njoj – IP) na svojoj teritoriji likvidirala je žandarmerijske stanice, pokidala neprijateljske veze (tim vezama služio se i srpski narod, što znači da je i on smatran neprijateljem – IP), dovela u pitanje saobraćaj i izvršila niz napada na… žandarme”.
              S razlogom su sve ove stavke uvrštene u terorizam, budući da ta pojava, po definiciji, nije ništa drugo do “smišljena upotreba nezakonitog nasilja ili pri­jetnje nezakonitim nasiljem ra­di usađivanja straha, sa namjerom prisiljavanja ili zastraši­vanja vlasti ili društva kako bi se postigli ciljevi koji su općenito politički, vjerski ili ideo­loški”. Paljenje opštin­skih, sudskih i pores­kih arhiva smatralo se prvim korakom ka os­tvarenju komunističkog obećanja da će po­sle rata svi biti jed­na­ki, da posle rata neće više biti poreza, da porodica više neće biti potrebna…
              Kako to piše Michal Szaszkienjicz u tekstu Zloči­na­čko ubistvo đenerala Draže Mihailovića, 24. 2. 2005,  – Bal­kan­forum – Geschichte und Kultur, “ustanak u Srbiji je bio običan pljačkaški pohod na srpskog domaćina. Paljene su opštinske knjige samo zato da se ne zna ko je vlasnik koje imovine… Crkvene knjige su paljene da se ne zna ko su roditelji a ko su im deca… Bio je (to jedini način) da se uništi prošlost, da sve počne od da­nas”. Baš kao što to čini svaka revolucija.

  1. Vojna delatnost
    Tokom aprila, maja, juna i jula – ništa.
    Tokom avgusta:
    – 7. avgusta, “aktivisti” spalili nemački senjak.
    – 8. avgusta, na Divljaci, između Gornjeg Milanovca i Nevadi, Takovska četa Čačanskog odreda napala nemačku patrolu, ubi­la dvojicu vojnika i zarobila jednog podoficira.
         – 16. avgusta, kod Gornjeg Milanovca, delovi Čačanskog odreda napali nemačku patrolu i zarobili jednog vojnika, koga su kasnije razmenili za šestoricu zarobljenih partizana.
          – 20. avgusta, na putu između Topole i Natalinaca, delovi 1. šumadijskog odreda uništili nemački automobil i zarobili dvojicu nemačkih vojnika.
           – 27. avgusta, delovi 1. šumadijskog odreda kod Kopljara vodili borbu protiv Nemaca i žandara i “naneli im gubitke”. Za odmazdu, Nemci su spalili tri sela, ali nije rečeno koja.
    U tekstu koji se bavi partizanskom ofanzivom u Zapadnoj Srbiji nalaze se i ovi primeri:
             – 8. avgusta, na putu za Poljanice, “narodna desetina” napravila zasedu i otvorila paljbu na kamion pun Nemaca; u napadu ubijen motociklista iz pratnje i ranjeno nekoliko Nemaca.
             – 8. avgusta, uveče, u Trudelju, pored rečice Kačer, upravo po­m­enuta desetina naišla je na grupu Nemaca. “Nemci su koristi­li mrak i povukli su se. Prilikom ovoga napada ubijeno je osam Nemaca. Partizani nisu imali gubitaka”.
               – U noći između 17. i 18. avgusta, kačerski partizani zanoćili su u selu Vračeviću i, kada su dobili obaveštenje da se pribl­i­žava grupa Nemaca, “napravili su borbeni raspored… napali nemačku kolonu i ubili dvanaest neprijateljskih vojnika”.
              Tokom septembra:
              – 8. septembra, u Belanovici, deo 1. šumadijskog odreda pod komandom Stevana Markovića–Singera zarobio je žandarmerijskog potpukovnika Marka Olujevića, koji je na Ravnu goru no­si­o Nedićev plan za zajedničku borbu protiv komunista. Sprove­den u Ljig, tamo je po kratkom postupku streljan (ubijen), a poručnik Slavko Pipan, Dražin emisar u Beogradu (koji mu je bio u prat­nji), i šofer koji ih je vozio, uspeli su da pobegnu. (U tekstu o ofanzivi kačerskih partizana uopšte se ne pominje ovaj slučaj, iako on nije beznačajan).
             – 10. septembra, Kolubarska četa Valjevskog odreda napala nemačku posadu u Ljigu, razbila je i primorala na povlačenje prema Mionici. Nemci su imali trideset  mrtvih i šezdeset ranje­nih, a partizani sedam mrtvih i trinaest ranjenih.
                – 11. septembra, u Ljigu nastavljena borba protiv stotinak Nemaca kojima je kao pojačanje stiglo trista vojnika. Nemci su imali šezdeset trojicu poginulih i desetoricu ranjenih, dok su partizani imali devet mrtvih i jedanaest ranjenih.

            - U   Belanovici  21. 2. 1943 delovi 1. šumadijskog NOP odreda napali žandarmerijsku posadu, ali nisu uspeli da je razoružaju. Demolirali su zgrade Sreskog suda, Poreske uprave i Opštine i spalili arhive, a ubili su 1 žandarmerijskog kapetana i 4 petokolonaša. 

             - Između . Belanovice i   Bosute   5. 5. 1943. Rudnička četa 1. šumadijskog NOP odreda iz zasede je ubila 8 vojnika SDS. (Za odmazdu, nemački su vojnici u Kragujevcu 17. maja streljali 10. talaca.) 

              -  U   Živkovcima  26. 12. 1943. delovi Privremene šumadijske NO brigade napali delove SDS i četnike, ubili 6, ranili 2 i zarobili 2 neprijateljska vojnika, dok su se ostali, iskoristivši maglu, izvukli ka   Belanovici. 

   Dušan Barać u tekstu „U Kolubarskoj četi valjevskog odreda“ između ostalog kaže:

          …. Steva Marković Singer me poziva u Štab bataljona i reče mi da je prva Kolubarska četa u okolini Belanovice, da se o njoj već dugo vremena ništa ne zna , i naredi mi da dođem do Belanovice, pronađem četu i brzo se vratim i podnesem izveštaj o akcijama koje četa uzvodi. Rekoh mu da ne poznajem teren , ali ću poći ako mi da jednog borca koji ga poznaje. Dade mi druga Čubru i nas dvojica krenusmo ka Belanovici. Rano u zoru stigosmo u zaselak na domak Belanovice. Iz jedne kuće izađe crna krupna žena, sva izubijana po licu. Upitasmo je šta se to zbilo sa njom. Reče da su je noćas izubijali četnici , i da su joj silovali snaju, da se tu juče vodila borba oko škole i u školi i da je u toj borbi poginuo politički komesar Prve kolubarske čete Dušan Radovanović. Znam da je bio trgovački putnik.

 Sreten Čitaković u tekstu „Ljig i okolina pred ustanak“ piše:
        …Partijska ćelija Ljiga imala je velikog udela u formiranju radničkog sportskog kluba „Spartak“, koji je osnovan 1936. godine i isti je radio sve do rata 1941.  „Spartak“ je nastojao da upiše što više drugova-ca za članove kluba kako u samom Ljigu, tako i u okolnim selima….
…. Partijska ćelija u Belanovici koja je postojala od 1939. godine usmerila je takođe soj rad rad naročito u zadružnim odeljcima zadrugarske omladine koji su postojali pored Belanovice u selima Živkovci, Šutci, Kalanjevci, Poljanice i dr. Okupljanje omladinki i starijih žena u Ljigu nije predstavljalo neku veću teškoću, dok je po selima bio veći problem…
       O organizovanju demonstracija zbog Trojnog pakta Čitaković piše:
        …. U varošici Belanovici partijska ćelija organizovala je  demonstracije 27. marta1941 godine povodom obaranja Trojnog pakta. Školsko zvono je neprestano zvonilo, a kada se narogd iskupio povorka je sa zastavom krenula kroz Belanovicu. Na čelu povorke bio je Stevo Singer i okupljenoj masi  govorio o značaju obaranja pakta…..
         …. Na području Belanovice u selu Šutcima postojala je partijska ćelija u kojoj su bili Milenko Lomić sekretar,  članovi: Slobodan Stanišić, Dušan Radovanović, Miša Marković i Ljubiša Đorđević i kandidat Slavko Tomić.
          Pored ove ćelije bio je partijski aktiv od 8 drugova kojim je rukovodio Stevan Marković Singer, komunista iz Belanovice. Održavaju se konferencije  kako sa omladinom tako i sa starijim, na kojima prisustvuje i po 50 ljudi. Ta politička aktivnost bila je ista i u Belanovici i njenoj okolini, koja je partijski bila povezana za Reonskio partijsko rukovodstva u Ljigu. Steva Marković – Singer iz Belanovice još više je razvio svoju partijsku aktivnost na širem području kačerskog i rudničkog područja.
           I ako su komunisti bili brojčano mali kao u Ljigu, Belanovici, Mionici – njhov odlazak u partizane , obzirom na njihove vrline, ugled, čestitost, rad i poštenje – produbilo je još veće interesovanje u narodu za opredelenje za još veću pomoć partizanima u borbi protiv okupatora za olobođenje zemlje.
           Veljko Stanković u tekstu „Kada je i gde poginuo stari revolucionar Steva Marković Singer“ piše:
          Steva Marković Singer, po zanimanju krojač( abadžija) rođen je u selu Šutci 1896. godine, a između dva rata živeo je u varošici Belanovici, bivši kačerski srez. U tom je gradu, da bi pomogao ženskoj omladini postao zastupnik „Singerovih“ šivaćih mašina, pa je po tome dobio nadimak Singer.
           Na put radničkog pokreta stupio je u ranoj mladosti, još za vreme izučavanja krojačkog zanata. Član Komunističke partije Jugoslavije postao je između dva svetska rata.
           Po okupaciji zemlje 1941. prelazi u ilegalnost. A na poziv KPJ na ustanak, stvara prve vojne desetine u selima oko Belanovice.
            O njegovom revolucionarnom radu u Srbiji do kraja 1941 zna se dosta. Bio je jedan od organizatora ustanka na teritoriji Belanovice, komesar Prve kolubarske partizanske čete i komesar Kolubarskog partizanskog bataljona čiji je komandant bio istoriji poznat Žikica Jovanović Španac. Ali posle odlaska iz Srbije krajem 1941. godine i pogibije, u njegovom rodnom kraju kruže razne priče. Da je ubijen prilikom odstupanja iz Srbije i da su mu četnici odsekli glavu i predali Nedićevoj vladi u Beograd, da je odveden iz Foče i negde ubijen, da su ga ubili partizani i sl. U njegovom dosijeu koji se vodi kod opštinskog SUBNOR Ljig stoji da je ubijen 1943. godine. U knjizi Svedočanstva o valjevskom kraju,  od autora Aleksandra Jevtića na stranicama 248  269 stoji: „ posle prelaska u Sandžak poginuo u Bosni početkom 1942. godine“. Knjigu je izdao Opštinski odbor SUBNOR Valjevo.
           Revolucionarni rad Stevana Markovića Singera nije prestao sa napuštanjem Srbije. On je svoj revolucionarni rad nastavio u Bosni. Pošto sam bio borac Odreda u kome je Stevan Marković za vreme pogibije bio komesar, osećam se dužnim da o njegovog pogibiji iznesem istinu.
            Stevana Markovića Singera, po napuštanju Srbije i prelaska u Bosnu, Vrhovni štab NOV i partizanskih odreda Jugoslavije, postavio je sredinom februara 1942. godine za političkog komesara Fočanskog narodnooslobodilačkog i dobrovoljačkog odreda, koji je u to vreme imao 4 bataljona sa oko 1500 boraca. Sedište štaba Odreda bilo je u u gradu Foči gde se nalazilo i sedište Vrhovnog štaba NOV i POJ. Odred je bio pod neposrednom komandom Vrhovnog štaba, a Singer je bio njegov bliski saradnik.  On je po dolasku u odred razvio  masovni politički rad i u  njega među omladinu, koja je u većini sačinjavala Odred, uneo čitavog sebe. Zbog toga su ga borci zavoleli pa je Odred pod njegovom komandom izvršio niz važnih vojničkih zadataka.
            Sredinom aprila 1942. godine, na teritoriji Odreda otpočela je treća neprijateljska ofanziva i borbe su se vodile sve do  sve do kraja maja iste godine. Bataljoni Fočanskog odreda za to vreme  vodili su žestoke borbe sa italijanskim i nemačkim trupama oko Nevesinja u Hercegovini, na planini Rogoju ispod Sarajeva, oko Goražda, Foče i u selima oko Konjica i Mostara.  Na svim ovim frontovima mogao se često videti i Stevan Marković Singer. 
            Sa italijanskom vojskom koja je nastupala iz pravca Nevesinja išli su i hercegovački četnici Petra Samardžića i Dobrosava Jevđevića. Oni su sa italijanskim avionima bacali u partizansku pozadinu letke i sa njima pozivali seljake koji su se nalazili u partizanskim jedinicama da poubijaju komesare i da se predaju četnicima a da im oni garantuju život. Ta četnička propaganda dovela je do osipanja  u partizanski redovima.
            Štab odreda da bi spriječio osipanje boraca, pokušao je da u dobrovoljačkim odredima, od dobrovoljaca i mladih ljudi u svakom bataljonu formira po jednu udarnu partizansku četu, koja bi se vojnički čvršće i organizovanije lakše suprostavljala okupatorskoj navali i četničkoj propagandi.
            Sredinom maja u Zakmurskom bataljonu, koji se tog dana naša na teritoriji  sa koje je bio formiran, vršena je po četama bataljona  agitacija i održavani su sastanci na kojima su se borci dobrovoljno izjašnjavali o stupanju u udarnu partizansku četu.
              U nedelju 17.maja 1942. godine, pošto se pojavilo dosta boraca u bataljonu, izvršene su organizacione pripreme za formiranje Prve partizanske udarne čete. Te večeri u selo Grandiće, gde je sutradan trebalo da se pročita naredba o formiranju udarne čete, stigli su Kočović Strahinja Strajo komandant fočanskog Odreda i Stevan Marković Singer komesar Odreda. U selu ih je dočekao skoro ceo Zakmurski bataljon na čelu sa komesarom Budom Popovićem, jednim od najvatrenijih pristalica  i agitatora za formiranje udarnih četa Zajedno sa Budom Popovićem zanoćili su u zaseoku Popi, nedaleko od reke Sutjeske, u maloj seoskoj kućici siromašnog seljaka  Toma Milanovića, da bi sutradan prisustvovali formiranju udarne čete. U susednom selu  Vrbnici, sa grupom boraca zanoćio je komandant Zakmurskog bataljona Svetozar Gagović i zamenik komandanta Fočanskog odreda Momčilo Kočović Momo, diplomirani pravnik iz Foče. Obojica su takođe nameravali da prisustvuju svečanosti.
          Te noći ova akcija oko formiranja udarne čete u Zakmurskom bataljonu, izazvala je kod nekih malodušnih, većinom starijih seljaka strah a će ih partizani kroz stvaranje udarnih četa odvesti sa njihovog terena da se bore i u drugim mestima, a njima se nije napuštalo ognjište. Zbog toga je došlo do podmukle i iznenadne zavere, koju niko u štabu Odreda nije predviđao. Oko pola noći  između 17 i 18 maja 1942. godine počela je lupa i vika na vratima štaba Odreda. Komandant i komesar pomislili su  da iz nekog pravca pojavio neprijatelj i odmah su poskakali i pojurili  prema izlaznim vratima sobe u kojoj su spavali. Ali kad su otvorili vrata ) na koja se jedino moglo izaći). Bilo im je sve jasno. Izdaja. Pred vratima su stajala grupa boraca  Zakmurskog bataljona sa uperenim puškama u vrata. Izdajnici su u glas vikali : Hoćemo Strajovu, Singerovu i Budovu glavu.
           Stevan Marković Singer, kada je video o čemu se radi, ostao je priseban, stao je na otvorena vrata ispred uperenih pušaka, i pokušao da bezumnike urazumi. Jakim i uzbudljivim glasom, starog, proverenog revolucionara progovorio je: „ Braćo, zar smo mi to od vas zaslužili, mi koji život dajemo u borbi protiv okupatora i njegovih slugu …“ Ali, neko iz zavereničke grupe, iz ponoćnog mraka, nije uspeo saslušati šta će Singer dalje reći, pucao je pravo u njegove ispršene i pred izgajničke cevi unešene grudi. I on se sruši  na pragu te male, pod planinom zabite, seoske kuće. Strahinja Kočović Strajo i Budo Popović uspijevaju da pobegnu. Stevan Marković Dinger nije ni pomišljao da beži i da spasava smo svoju glavu. Pokušao je da snagom reči prekaljenog revolucionara spase čast revolucije i da odvrati zavedene od pogrešnog puta na na koji ih je očigledno gurnula okupatorska politika. Pao je junačkom smrću velikog revolucionara u borbi protiv podmuklih narodnih izroda, braneći ideje komunističke partije Jugoslavije i čast i ponos njenih članova.
            Posle ubistva Stevana Markovića Singera zaverenici su krenuli u selo Vrbnicu i ubili Momčika Kočovića Moma, zamjenika komandanta Fočanskog odreda. A zatim se vratili u selo Grandiće sa grupom povezanih fočanskih  partijskih aktivista, koje su na prevaru pohvatali u selu Vrbnici.
             Kada su u vrhovnom štabu NOV i POJ, koji se nalazio na Šćepan Polju saznali o atentatu na Singera i Kočovića, upućen je u selo Grandiće vod proletera Kragujevačkog bataljona. Tada su se zaverenici našli u nedoumici šta da rade. Očigledno da su bili neorganizovani, slabi i nesložni, pa su neki odmah počeli da beže. U njihovim se redovima stvorila velika gužva i panika. Čuli su se i glasovi, pa vidite da smo se zatrčali. Niko se od njih nije usuđivao da pođe u borbu protiv voda proletera. Među najužom grupom zaverenika došlo je do svađe i prepirke. Posle tog učesnici u izvršenju zločina, videvši da će ostati usamljeni, pobegli su preko rijeke Drine i predali se italijanskim trupama.
            Posle sprovedene istrage o ubistvu Steve Markovića Singera i Momčila Kočovića Moma, u izveštaju upućenom Vrhovnom štabu, stajalo je: „Od bandita koji su organizovali puč- poznati su : Vasilije Bodiroga, komandir Prve čete, Petar Miletić komandir Treće čete, Neđo Paprica, Milan Grubačić svi iz sela Kuta, Mirko Elčić ( iz sela Gradca kod Foče), Dušan Milikić, žandarmerijski narednik iz Gacka, Dušan Ostojić podoficir, Ilija Marčeta iz Varde i Đorđo Marković sa Stubica, koji nije prisustvovao ali je umešan“ ( Zbornik NOR tom II knjiga 4. strana 170-180)
            Posle bekstva zaverenika, borci Trećeg kragujevačkog bataljona Prve proleterske bigade pronašli su zakopana tela Stevana Markovića Singera i Momčila Kočovića Moma i po naređenju Vrhovnog štaba preneli ih na slobodnu teritoriju u selo Kruševo (kod Šćepan Polja) i sahranili obojicu na dostojanstven način iz sve narodne i vojničke počasti, pokraj groba Slobodana Principa Selja komandanta sarajevske oblasti i člana Glavnog partizanskog štaba za Bosnu i Hercegovinu, koji je umro sredinom marta 1942. godine od pegavog tifusa.
            Sahrani je pored boraca NOV prisustvovalo i dosta seljaka iz ovog kraja. Na sahranu je Vrhovništab NOV i partijskih odreda Jugoslavije poslao delegaciju , koju su sačinjavali Dimitrije Bajalica i Vojo Dimitrijević, poznati sarajevski slikar. Oni su u ime Vrhovnog štaba na odar Moma i Singera položili dva venca i održali govore. I ako je bilo ratno stanje i izuzetno teška situacija zbog neprijateljske ofanzive, na sahranu su pozvani Momovi roditelji i Katarina Marković Kaja, supruga Singera. Momovi roditelji, na sahranu su došli čak sa Rudina iz Crne Gore, gde su se sklonili početkom ofanzive.
              Stevan Marković Singer bio je veliki čovek, dobar, iskren i jednostavan drug i blizak prijatelj i sagovornik svakog poštenog čoveka. Nije se libio da razgovara i da diskutuje satima sa najobičnijim ljudima, i kada je zauzimao visoki položaj. Uvek je bio spreman da pomogne nemoćnim i onim koji su se bez svoje krivice  našli u teškoj situaciji. U razgovoru sa borcima i svima sa kojima je dolazio u dodir unosio je celog sebe, ništa nije radio iza kulisa. Mnoge neprospavane noći i svoje dugogodišnje revolucionarno iskustvo, i za to kratko vreme boravka na čelu Odreda, utko je u dušu svojih boraca, koje je sve podjednako voleo i cenio. Bio je u razgovoru otvoren i korektan. U radu uporan i energičan, da istraje i na najtežim zadacima. Davao je sve od sebe što živ čovek može da dade. Ni poodmakle godine mu nisu smetale. Kad bi se u nekom bataljonu Odreda saznalo da dolazi Singer, borci su se radovali. Znali su da će od njega čuti nešto novo, pametno i korisno.
             Singer je kod savremenika ostao legenda. Oni u srcima o njemu nose lepu uspomenu i uvek ga se rado sjećaju.  Ali, na žalost njegovi drugovi koji su imali sreću da prežive te ratne strahote, to nisu u dovoljnoj meri prenijeli na mlađe generacije. Zbog toga preti opasnost da se vremenskim udaljavanjem od vremena narodnooslobodilačkog rata učinila nepravda a njemu posebno. On za to kratko vreme dao je što se može dati. Pored umnih i fizičkih sposobnosti, dao je i redak primjer, kako se gine za slobodu svoje nove domovine.
      Valjevski list „Napred“ prenosi razgovor sa Kajom Marković, suprugom Steve Markovića gde ona priča o svom suprugu:
      ....Bio je on komunista još od 1919. godine i sav se posvetio radničkom pokretu a za Partiju i život je dao. Kod njega su, između dva rata, dolazili ljudi koje mnoge nisam poznavala. Sećam se da su po okupaciji zemlje navraćali i Petar Stanbolić, Fića Kljajić i Stevan Čitaković i svu noć su razgovarali a ja sm pazila da ih ko ne iznenadi.

         Posle napada Nemaca na Sovjetski Savez, Steva je po direktivi Partije, prešao u ilegalnost i odmah počeo da organizuje narodne desetine. Postao je politički komesar Kolubarske čete Valjevskog NOP odreda a kasnije i komesar Kolubarskog bataljona, čiji je komandant bio proslavljeni narodni heroj Žikica Jovanović Španac.  
         Bio je poštovan i cenjen u našem kraju, pa je pri formiranju narodnih desetina pristupilo dosta boraca, koji su palili opštinske arhive i razoružavali žandarme. Zato nam Neci kuće zapališe i sve stvari opljačkaše. Bilo je to 8.jula 1941. godine. Najteže mi je bilo što me nateraše da donosim slamu te da i ja kuću potpaljujem. Tri –četiri dana provedoh pokraj zgarišta, pa odoh i ja u partizane.
          U 54. godini života Kaja je pristupila jedinici u kojoj je njen Steva  bio politički komesar. Posle niza borbi, kada je formirana Druga proleterska brigada, Kaja prelazi u njen sastav i ostaje sve do 1944, do povratka u Srbiju, kada aktivno učestvuje u organizovanju narodne vlasti u Belanovici i  kasnije u Ljigu, starajući se o deci palih boraca i ostalim nezbrinutim licima.
          Teško je bilo i njima a kamo li meni, kaže Kaja. Mnoge neprospavane noći, glad, ofanzive, pa onda Neretva, Sutjeska, ranjenici.. Priseća se Kaja uzdišući i zalivajući reči suzama, pominjući izginule drugove i drugarice. Ali nateže mi je bilo u decembru 1941. kada smo nagi prelazili preko zaleđene reke Lima.
            Poslednji put videla sam moga Stevu prvih dana maja meseca 1942. godine kada je sa svojim odredom odlazio iz Foče , hitajući na položaj prema četnicima. Posle nekoliko dana rekoše mi da je poginuo.
             Posle oslobođenja prenela sam njegovo obezglavljeno telo  i sahranila u njegovoj uvek voljenoj Belanovici.
            Kaja je sahranjena pored svog Steve u  grobnici na ulazu u Belanovicu.

            Valjevski „ Napred“ 29. juna 1984. godine u tekstu Milorada Radojčića pod nazivom „Steva Singer – Narodni tribun“ piše:
            Istorija revolucionarnog pokreta i narodnooslobodilačke borbe u kačerskom kraju još nije napisana. Kad to bude urađeno, značajno poglavlje pripašće Stevanu Markoviću, poznatom po nadimku „Steva Siger“. Taj plemenit čovek i neumorni borac ostavio je dubok trag u sredini u kojoj je živeo i radio, pa ga se ljudi i danas dobro sećaju i o njemu rado govore. Uz vojvodu Lomu i Branislava Branu Markovića, to je najpoznatija ličnost u dugoj i bogatoj prošlosti Kačera.
           Ceo njegov život i revolucionarni rad vezati su za malo kačersko selo Šutce, gde je rođen 1895. godine u srednje imućnoj, ali vrlo brojnoj seoskoj porodici. Osnovnu školu završio je kao najbolji učenik u razredu, pa je odmah pošao na izučavanje abadžijskog zanat. Pošto su tada poslodavci strogo postupali sa svojim šegrtima, Steva je dolazio u sukob sa njimaa. Ustajao je u odbranu svojih drugova, pa je zbog toga morao da napusti jednog, zatim i drugog majstora.
            Posle dva neuspešna pokušaja da se u Belanovici okvalifikuje, Steva se obreo u Lazarevcu kod iskusnog majstora Koste. Oduševljen njegovim radom, ponašanjem i poštenjem, novi majstor mu je ponudio  da ga usvoji  i da mu preda svoju radnju. Međutim on energično odbija taj predlog, jer mu nije bilo dovoljno da sebe materijalno obezbedi , pošto je daninoćno maštao  i o boljem životu svojih drugova- radnika. Zato je odlučio da ostane uz njih i da se sa njima bori za promenu postojećih društvenih odnosa.
           Prvo zaposlenje dobio je u  Valjevu. Tu je upoznao mnoge napredne ljudei upoznao se sa socijalističkim idejama. Sa mladalačkim žarom prihvatio je te ideje, pa je 1913. godine primljen u članstvo Srpske socijaldemokratske partije.
           Sa svojim Kačercima Steva je 1915. godine bio dobrovoljac u sastavu Dunavske divizije II poziva, koja se preko Gornjeg Milanovca iu Kraljeva kretala prema Crnoj Gori. Na tom putu zahvatila ih je epidemija pegavca koja je odnosila velike žrtve, pa je među vojnicima zavladala mučna atmosvera. Zato je Steva neprestano govorio o snazi srpske vojske, njenim slavnim oslobodilačkim tradicijama i na taj način pokušavao da borcima povrati poljuljani moral. U Crnoj Gori Stevaje imao nemio susret sa trojicom svoje starije braće i jednim sinovcem, koji su bili stari borci u srpskoj vojsci i primorali ga da se vrati kući. Mada teško oboleo u Šutcima je doživeo novo razočarenje, tadašnje vlasti optužile su ga Austrijancima da je kao buntovnik još pre rata trovao omladinu, pa je uhapšen i upućen u zarobljeništvo.
           Po završetku Prvog svetskog rata pozvan je na odsluženje vojnog roka u Kragujevac. Tamo redovno učestvuje na nekim radničkim skupovima, ali ustaje u odbranu vojnika, zbog čega se jednom prilikom fizički obračunavao sa predpostavljenim starešinama. Posle toga bio je uhapšen i strašno prebijen da je morao biti prenet u bolnicu na lečenje i oporavak.
         Nakon osluženja vojnog roka vratio se u Šutce i nastavio da politički deluje. Ta njegova aktivnost nije ostala nezapažena. Na skupštinskim izborima 1920. godine određen je za zamenika poslaničkog kandidata na komunističkoj listi, mada je tad imao nešto manje od 25 godina. Tim povodom među meštanima Šutaca i okolnih sela vladalo je pravo prazničko raspoloženje, jer su na izborima dobili pravog kandidata, ali nažalost njihovi glasovi nisu bili dovoljni za Stevinu pobedu.
            Kada je krajem godine objavljena čuvena Obznana Steva se nije uplašio , ali su se mnogi pod pritiskom vladajućih krugova i policije odrekli komunističkih ideja. Usled toga izgleda da je Steva ostao bez partijske baze i čvršćih veza sa partijskim rukovodstvom, pa će se uoči Drugog svetskog rata ozbiljno postaviti pitanje njegovog partiskog statusa i staža. Nedovoljno obavešten o načinu organizovanja, rada i ponašanja u novonastalim uslovima, on se neumorno angažuje u radu mnogih opozicionih stranaka. Tako je bio aktivan u osnivanju Nezavisne radničke partije Jugoslavije a na izborima 1923. godine agitovao je za kandidata Republikanske stranke.
              Angažujući se u radu tih stranaka nastojao je da oživi rad revolucionarnog radničkog pokreta i objedini aktivnost svih progresivnih snaga u borbi protiv vladajućeg režima. Ništa manje nije značajna njegova kolturno-prosvetna, sportska i druga aktivnost. Još 1924. godine u Belanovici je osnovao Knjižnicu i čitaonicu. Bio je inicijator mnogih kurseva i osnivač sportskog kluba „Hajduk“( treba „Kačer“). U toku 1928. godine u Belanovici je osnovao Odeljak zadrugarske omladina, a narednih godina i u mnogim drugim selima. Uz sve to nesebično je bio angažovan u štrajku opančarskih radnika u Belanovici.
             Kao darovit govornik i agitator Steva Marković je vešto koristio svaku nepopularnu meru da bi raskrinkao tadašnje vlasti. Pošto je u tome imao uspeha, to su se njegovi politički prijatelji pobrinuli da 1924. godine dobije radno mesto u zastupništvu Singerove firme. Kao zastupnik ove firme za kačerski , oplenački, takovski i kolubarski srez, svkodnevno je obilazio mnoga naselja i kontaktirao svoje političke prijatelje- Milana Ilića Čiču, Dragomira Draževića, Dragojla Dudića, Čedu Plećevića i druge.
            Ni danas se na zna kada je i kako je Steva postao član KPJ. Pojedinci tvrde da je on komunista postao tek nako stupanja u partizanski odred, mada ima dosta indicija da je on u partiju primljen odmah po njenom osnivanju. O tome ima i više pisanih tragova. Početkom aprila 1941. godine, kada su iz partiskih organizacija stizale poruke da za oružje svi sposobni komunisti i skojevci požure u vojne jedinice, Steva se među prvima javio u vojni odsek. I ne samo da se on prijavio, već je sa sobom doveo i veću grupu svojih drugova i prijatelja. Nažalost, posle višednevnih uzaludnih traganja za svojim jedinicama, oni su bili primorani da se vrate svojim kućama, jer su u međuvremeno čuli da je vojska kapitulirala i da je zemlja  okupirana.
            Po povratku u zavičaj Steva Singer nastavlja živu političku aktivnost. Inicijator je i organizator mnogih   skupova naprednih ljudi, od kojih su mnogi održavani u njegovoj kućiu. Na jednob broju tih skuova razgovralo se o pripremama za oružani ustanak  u ovom kraju, a u njihovom radu učestvovali su Petar Stanbolić, miloš Minić, Filip Kljajić Fića i drugi. Nakon ovih sastanaka Steva je obilazio okolna sela i obašnjavao uzoke brze kapitulacije bivše jugoslovenske vojske, najavljivao orožani ustanak i savetovao prikupljanje oružja, municije i druge vojne opreme. U tom cilju organizovao je brojne sastanke u Belanovici, Šutcima, Poljanicama, Dragolju, Živkovcima i drugim naseljima, a omladinu Belanovice obočavao je kroz rad Streljačke družine u rukovanju naoružanjem.
            Kada je planuo oružani ustanak Singer se sa svojih 18 drugova pridružio prvoj oružanoj grupi Kolubarske čete valjevskog partizanskog odreda. Ubrzo je vraćen u svoj rodni kraj sa zadatkom da formira narodne desetine, čiji bi pripadnici preko dana obavljali svoje redovne poslove a noću napadali nemačke postaje, žandarmerijske patrole, opštinske uprave i izvodili partizanske akcije.Ove desetine brzo su postale strah i trepet za okupatora i njegove pomagače.
             Sredinom septembra 1941. godine Singer je sa grupom od preko trideset svojih boraca, na poziv štaba Valjevskog partizanskok odreda, stupio u Kolubarsku četu. Pošto je dosadašnji politički komesar čete Dragojlo Dudić izabran za zamenika komandanta Odreda, to je Stevan Marković dva –tri dana kasnije imenovan za političkog komesara ove čete. Kada je četa prerasla u bataljon  postao je komesar bataljona, dok je dužnost komamdanta preuzeo legendarni Žikica Jovanović Španac. Sa svojom četom učestvovao je u mnogim borbama i svim značajnim akcijama.
             Uvek veseo i nasmeja, vrlo hrabar i požrtvovan uživao je veliko poverenje  svojih ratnih drugova. Pored svakodnevnog političkog rada  među borcima, dosta je radio sa mesnim stanovništvom. Naročito je bila zapažena njegova aktivnost  na izbegavanju bratoubilačkog rata, osnivanju organa narodne vlasti  i organizovanju pomoći nezbrinutim stanovništvu.
             Prilikom povlačenju partizanskih snaga iz Srbije, u Prvoj neprijateljskoj ofanzivi, Steva Singer je odstupao prema Užicu, Sandžaku i Crnoj Gori. Na tom putu učestvovao je u odbrani Užica i drugim borbama, sve do prelaska Lima. Po odlasku iz zapadne Srbije Singer je promenio više partizanskih jedinica. Kraća vreme bio je politički radnik u intendaturi Prve proleterske brigade.
           Sredinom februara 1942. po odluci Vrhovnog štaba NOV i PO Jugoslavije imenovan je za političkog komesara Fočanskog narodnooslobodilačkog i dobrovoljačkog odreda, koji je u to vreme imao  četiri bataljona sa oko 1.500 boraca. Čim je preuzeo ovu odgovornu dužnost
 Steva je preduzeo mnoge mere i organizovao živu političku aktivnost. Posebnu pažnju poklanjao je radu sa omladinom koja je činila većinu boraca ovog odreda. U taj rad unosio je celog sebe, pa je značajno doprineo sputavanju daljeg masovnog  osipanja ove jedinice u kojoj  je bilo bivših četnika.
             Pošto to nije odgovaralo neprijateljski raspoloženim pojedincima, oni su širili razne dezinformacije, tvrdeći da će partizani  sa stvaranjem udarnih četa odvesti meštane  sa njihovog terena i tako njihova ognjišta  ostati naa milost i nemilost  drugima. Nakon toga došlo je do podmukloe i iznenadne zavere. Oko ponoći između 17 i 18. maja 1942. godine u selu Grandići na vrata kuće  u kojoj su zanoćili neki  članovi štaba Odreda zakucali su pučisti i u glas povikali da hoće glave  prisutnih članova štaba. Steva je izašao pred njih  i pokušao da ih urazumi. Međutim, i ne čekajući šta će im reći jedan od zavereničke  bande je pucao na njega i smrtno ga ranio.

     Milorad Radojčić piše u feltonu u listu „Nared“ marta 1988. godine o Trećem valjevskom partizanskom odredu:
  
       Valjevski NOP odred formiran je , tokom NOR-a četiri puta: 1941-1944. godine u Bosuti. Najmanje je poznata istotija odreda formiranog 8. marta 1943. godine.
    ...... Posle završetka obnavljanja Odreda održana je prigodna partizanska priredba. U večernjim časovima odred je krenuo na svoj teren u valjevski kraj. Pre polaska, u tehnici Okružnog komiteta KPJ iz Aranđelovca, umnožen je u 1086 primeraka zajednički letak OK KPJ za Valjevo i valjevskog NOP odreda. Letak je pripreman za rasturanje po terenu kuda partizani budu prolazili, ali i za deljenje preko partijskih organizacija na području valjevskog i dela podrinjskog okruga, kojim je partijski rukovodio OKKPJ za Valjevo.
        Na putu u valjevski kraj borci Odreda spalili su opšinske arhive u Dragolju, Kalanjevcima, Živkovcima, Šutcima i Ivanovcima. Pored toga zapaljene su i delimično oštećene  i opštinske zgrade u Šutcima i Ivanovcima. Dana 10. marta 1943. godine valjevski partizani predanili su u šutcima po seoskim kućama. Bratu tadašnjeg ministra Veselinovića, rodom iz ovih krajeva, zapretili su da će ga sačekati ako još koji put dođe na konferenciju u Belanovicu i da će im za sve platiti. Kod svih opštinskih zgrada izdavali su naredbe o zabrani daljeg rada i ostavljali letke: Na Hitlerovu totalnu mobilizaciju odgovaramo mobilizacijom svojih snsga protiv Hitlerovog varvarstva i za slobodu i  za srećnu budućnost našeg naroda.   K oružju – u boj protiv neprijatelja ! Živelo borbeno jedinstvo srpskog naroda ! Smrt fašizmu – sloboda narodu. Štab Valjevskog partizanskog NO odreda   i Komunistička partija Jugoslavije Okružni komitet Valjevo
       
Kao drugi propagandni materijal i ovaj letak je rasturen na terenu kuda je Odred prolazio. ....
        ... Da bi ojačao rad na terenu pokrajinski komitet organizovao je 27. marta 1943.  u Poljanicama, selu između Ljiga i Belanovice, savetovanje sa članovima Okružnog komiteta  KPJ Valjevo kome je prisustvovao  i Moma Marković Vuk, Milica Pavlović Dara, sekretar Okružnog komiteta KPJ za Valjevo, podnela je  iscrpan izveštaj o radu, zatim je vođena živa rasprava i usvojeni zaključci za dali rad. Posebno je naglašeno da treba  prestati sa sektaštvom i pristupiti masovnom političkom  radu, širokoj kakdidaciji proverenih ljudi i smelo ih primiti u partiju, osposobljavati i teorijski ih uzdizati članove KPJ, posebno rukovodeće kadrove; pojačati aktivnost na mobilizaciji  simpatizera NOP-a radi formiranja novog partizanskog odreda; povećati konspiraciju , budnost i čuvanje kadrova. Najvažniji zadaci  okružnog partijskog rukovodstva utvrđeni su: obezbeđenje skloništa i stanova za članove OK kako ne bi upali u ruke neprijatelju., osposobljavanje partijske tehnike i osnivanje kurirske veze sa Pokrajinskim komitetom....
         ..... posle borbe u Lazarevcu Valjevski NOP odred se uputio prema Bukulji. U selu Šutci 15. maja sukobio se sa neprijateljima i izgubio je jednog borca dok su gubici protivnika nepoznati.  ...
         ..... Vraćajući se iz Kragujevca Odred sa Rudnika prebacio se na Bukulju. Kišovito vreme vezalo je valjevske partizane za ovu šumadijsku planinu. Štab odreda vršio je opsežne pripreme  da , prema naredno Glavnog štaba NOPO za Srbiju, ponovo prodre u valjevski kraj i u njemu ostane što je moguće duže. Pre novog pohoda borci Valjevskog i Šumadijskog  odreda pripremili su 3. juna 1943. na Bukulji zajedniočku partizansku priredbu.
        Sutradan su borci Valjevskog odreda i Kačerske čete stigli u Garaše, gde su predanili. Uveče su produžili i posekli  veći broj bandera  i žica na putu Belanovica – Darosava. Sutradan su u Pogorevcima predanili u seoskim kućama. Pored odmora ovaj da je iskorišćen za politički rad sa mesnim stanovništvom.
         U noći 5. i 6. juna oko 22 časa u selu Živkovci kod Belanovice hapse učitelja Miloja Stojkovića, koga su nakon saslušanja pustili. Uz put su posekli još tri bandere. Kada su saznali da se u varošici Brajkovac  nalazi veća grupa četnika, odlučili su da ih razbiju. Povlačeći se 6. juna, kroz šumarke i voćnjake partizani su opkolili varošicu u kojoj su se nalazili četnici poručnika Kuzmanovića. U toku borbe jedna grupa četnika uspela je da pobegne koristeći dolinu rečice, ostali su bili potpuno razbijeni. Zaplenjeno je 9 pušaka, 200 metaka, 6 ptri obuće i 1.600 dinara. Komandant Prvog šumadijskog  partizanskog odreda Luka Spasojević bio je ranjen i dok su čekali da dođe lekar po koga su poslali, rana je bila teška, on je izdahnuo.

        U knjizi   „ Zarobljavanje valjevskih, posavskih i kosmajskih partizana“  iznose se sećanja učesnika kroz stenografske beleške gde piše:
         Sećanje Ratka Uskokovića:
.... Već u prvom naletu četnika u Mionici i oko Mionice su pohvatani:  Komesar za ishranu Kolubarskog partizanskog bataljona Ratko Petrović i članovi Narodno-oslobodilačkog odbora u Gornjoj Toplici: Milivoje Uskoković, Gvozden Đorđević, Velisav Petrović, Vukosav Radojičić, Luka Papić i Života Janković. Ovde su četnici doterali i dva druga iz Dragolja  . Ubrzo je toj grupi pridružen još jedan partizan koji je imao nadimak Vivac, rodom iz Belanovice, pa zatim još jedan partizan iz Kalanjevca, čovek srednjih godina sa zlatnim zubima i crvenim ožiljkom na obrazu. Ova dvojica poslednjih su nekako uspeli da pobegnu iz grupe i ponovo su došli u partizaneku četu u Belanovicu.   Po sećanju Milovana Radojevića, partizan iz Kalanjevca je Miljko Vojnnović. A partizan sa nadimkom„Vivac“ poginuo je u borbi protiv četnika u selu Ivanovcima 1943. godine

       Zoran Joksimović u hronologiji događaja od 1941-1945 između ostalog navodi:

      30. april 1941 : U Belanovici kod Ljiga, Filip Kljajić i Petar Stanbolić održali su širi sastanak sa seljacima i govorili o nužnosti borbe protiv okupatora i o prikupljanju oružja. Sastanak je organizovao Stevan Marković Singer.
       8. avgust 1941 : Delovi valjevskog NOP odreda napali i zauzeli Ljig, razoružali 9 žandarma i spalili opštinsku arhivu. Održali zbor sa tri do četiri stotine ljudi.
           Kačerske partizanske „ narodne desetine“ kod sela Trudelj uveče vodile borbu sa Nemcima. Ubijeno 8 neprijateljskih vojnika.
        10-16. avgust. 1941 : Kačerske narodne desetine u sastavu valjevskog NOP odreda, spalile opštinske arhive u selima: Živkovcima, Šutcima, Kalanjevcima, Brajkovcu i Dudovici.
         19. avgust 1941: 26 boraca Kačerskih narodnih desetina  pripojeni Kolubarskoj četi valjevskog NOP odreda
          13. novembar : Nedićevci i četnici podržani nemačkim tenkovima, artiljerijom i avijacijom, posle oštrih borbi na komunikaciji Lazarevac – Belanovica uspeli da odbace 1. šumadijski i kosmajski NOP odred i 2. bataljon posavskog NOP odreda i zauzmu Belanovicu
          18. februar 1942 : Na izlasku iz sela Živkovci Kosmajski i Posavski NOP odred u kratkoj borbi oko 3 – 400 četnika zarobili 20 četnika, zaplenili 5 puškomitraljeza. Poginuo komandant Kosmajskog NOP odreda Dušan Ugrenović. 

 Iz knjige „KPJ u ratu i revoluciji“- Na crvenom hlebu  u izdanju „Iskre“ izdvajam doživljaj Živorada Veličkovića, rudarskog radnika koji je proveo osam dana u zarobljeništvu kod partizana. Kao vođa patrole Sedmog srpskog dobrovoljačkog odreda, zarobljen je u selu Trudelju kod Belanovice. Zahvaljujući tome što je bio „proleter“ i što se predstavio kao rodom iz Nikšića, ostao je u životu i zgodnom prilikom umakao.
      Štab kombinovanog partizanskog odreda činili su Ištvan Borota, Josip Majer, Sveta Popović, Dragoslav Simić i Leposava, učiteljica iz Lajkovca.
      Veličkovića je ispitivao Mile Vasović, politički komesar ostatka Kosmajskog odreda koji ga je kao „zemljaka“ želeo da prevaspita. Tu se skupio ceo štab, ispitivali su o dobrovoljcima, a posebno o Mijatu Bardaku i Dimitriju Matakoviću – Štuki. Tada je u razgovor ljutito upao Borota: „ Tu dvojicu ćemo žive uhvatiti i ispeći na ražnju kao jarčeve, pošto su nam mnogo jada zadali“. Kod ove komunističke elite, takve reči nisu bile samo pretnja.
         Prenoćili su u Trudelju, a sledećeg jutra krenuli u pravcu sela Bosute. Veličković dalje priča:
         „ Na putu su nas u stopu pratili jedan vod dobrovoljaca pod komandom potporučnika Matakovića – Štuke i Kačerski četnici pod komandom četovođe Gordića. U toj usputnoj borbi ranjen je Simić, koji nije mogao ići, pa je uzeo konja iz avlije jednog seljaka u selu Trešnjevici. Tu su nas sačekali u zasedi dobrovoljci Sedmog srpskog dobrovoljačkog odreda, pod komandom Ace Lazarevića, a malo podalje druga četa istog odreda pod komandom poručnika Mijata Bardaka koja nas je prisilila da promenimo pravac i da krenemo za selo Vukosavce. Ovde su komunisti imali gubitaka ali su uspeli da zarobe našu patrolu izvidnicu sa vođom patrole Milošem Babovićem i Vitomirom Kovačevićem, koje su poveli sa sobom.
            U Vukosavcima smo prenoćili. Za vreme noći Borota sa štabom je razgledao jednu ogromnu mapu, na kojoj su u svakom selu označene kuće njihovih jataka i petokolonaša. Kuće jataka označene su plavim kružićima a kuće petokolonaša crvenim. Tu su u Vukasovcima opljačkali kuće petokolonaša- kako oni nazivaju sve nacionaliste. Iz Vukosavaca smo krenuli za selo Garaše, gde su na putu Borota i Majer zaklali dobrovoljačkog narednika Babovića, dobrovoljca Dušana Mitrovića i dva četnika, a nas poveli dalje. Svaki čas očekivali smo udarac kame za vrat.
           Oko 10 sati stigli smo u Garaše gde su komunisti ručali. Za vreme ručka doneo je jedan seljak pismo Boroti od Dobrovoljačkog potporučnika Štuke- Matakovića i četovođe Gordića u kome im saopšatavaju, da su opkoljeni sa svih strana i zahtevaju da polože oružje i da zarobljene dobrovoljce puste. Tada su se Borota i čitav štab promenili u licu i doneli su rešenje da se sa dobrovoljaca i četnika , koje su ranije zarobili, skine odelo i cokule i da se puste, a mene su zadržali sa sobom kao Crnogorca. Treba imati na umu da je bila ciča zima, dubok sneg i vejavica, i da je stoga akcija gonilaca bila otežana. Međutim gonjenje patrizana nije prestajalo. Preko noći partuzani su se uputili u selo Mirosaljce.
             Tu su komunisti trubom sazvali zbor, na kojem su govorili Borota, Simić i Sveta Popović. Tom prilikom Borota je, između ostalog, rekao i ovo:“ Mi moramo voditi borbu protiv fašizma pa makar i poslednji čovek u Srbiji poginuo, jer naroda na kugli zemaljskoj ima dovoljno, sama Kina ima preko 400 miliona ljudi, a Indija oko 500 milona. Glavno je da pobedi naša ideja, a naše proleterske ruke sagradiće sela i gradove, koje fašisti poruše.“ Te iste večeri Borota je bio raspoložen  i sa uživanjem je pričao kako je po Španiji mučio i klao nacionaliste, i prošle godine petokolonaše po Srbiji. Naročito se smejao kad je pričao  kako je jaukao od strašnih bolova jedan  predsednik opštine kada ga je testerisao preko grudi. „
              Oko tri sata u jutro smo krenuli u selo Arapovac, gde su komunisti uhvatili jednog podnarednika iz Venčačkog četničkog odreda koga su sekli nožem i posle ga ubili.
              Sutradan ujutro krenuli smo u pravcu sela Beljine. Kada smo bili na polovini puta, istrčao je pred nas , sav zadihan, jedan Ciganin srednjih godina i saopštio Boroti da se u selu nalaze četnici kosmajskog vojvode Nikole Nikčevića. Partizani su ovoga istoga Ciganina poslali nazad da javi Nikčeviću da mu dolaze u pomoć čatnici i dobrovoljci, a petokrake zvezde na kapama zamenili su četničkim i dobrovoljačkim amblemima, kako bi obmanuli vojvodu i njegove četnike. Komunisti su bili tačno obavešteni o snazi i rasporedu  Nikčevićeva odreda i borba je počela najpra bombama. U ovoj ogorčenoj borbi, koja je trajala oko dva sata, poginuo je vojvoda Nikčević, a na strani komunista poginulo je 10. Tu u Beljini komunisti su zarobili dva narednika, jednog podnarednika i jednog četnika. Oni su stavljeni na strašne muke i polumrtve su zaklali.
             Odatle smo krenuli ponovo u selo Arapovac. Tu su dobrovoljci i odrednici upotrebili laku artiljeriju, a komunisti su izgubili oko 40 partizana, zatim smo krenuli u pravcu sela Trbušniuce, gde smo prenoćili a ujutro krenuli za selo Kalanjevce. Tu su nas dočekali u zasedi dobrovoljci pod komandom Mataković – Štuke i kačerski četnici pod komandom četovođe Gordića. Ova borba trajala je oko 4 sata. Tu je poginulo 8 partizana, a 18 ih je teže ranjeno, kao i jedna partzizanka koja je vršila sanitetsku službu a ujedno i pušku. Ovu borbu u Kalanjevcima komunisti u početku nisu ozbiljno shvatili, pa su naručili da se skuva kačamak za ručak. Pošto je navala dobrovoljaca i četnika bila jača, komunisti su morali da napuste selo ostavivši spremljen ručak.“