Turizam

 

TURIZAM

          Smeštena   u kotlini, na obroncima planina Rudnika i Bukulje, na nadmorskoj visini oko 250 metara, išarana gustim šumama, pašnjacima i livadama , čistog vazduh,   i prirodne hranenalazi se Belanovica.  Po svom položaju i prirodnim uslovima Belanovica ima dobru predispoziciju da se razvije u privlačno turističko mesto.   Čim se krene u brda koja je natkriljuju, oseti se strujanje prijatnog planinskog vazduha. Ona je tipična šumadijska varošica u kojoj živi oko 500 stanovnika. Na oko ovde je sve blizu, na dohvat ruke, ali da bi se sa brda na brdo došlo treba se dobro oznojiti.
         Pogodnost za dolazak gostiju u Belanovicu sa okolinom od ranije je poznata mnogim posetiocima. Uvek ih je bilo, nekada više nekada manje, što je  zavisilo od ekonomske moći građana  i od utisaka koje su ranije poneli iz ove okoline.

         Početkom prošlog veka, 1904. godine, Belanovica je proglašena za varošicu, dosta pre od  mnogih današnjig gradova u Srbiji. Nešto kasnije, 1910. godine osnovano je  Društvo za unapređenje Belanovice koje su činili  tadašnji učitelji i drugi učeni Belanovčani. Okupljalo je građane u zajedničkoj akciji za izgradnju infrastrukturnih objekata vodovoda i javnog kupatila . Oni su time postavili temelje za početak turizma i kulturni napredak. Nosilac aktivnosti, predsednik društva, bio je meštanin pukovnik  Lazar Matijević.        
        Prvi Svetski rat je prekinuo rad  te je tek 1924. godine ono obnovljeno.  Društvo je  osnovalo   Narodnu biblioteku i brinulo se o čistoći naselja. Narodno parno kupatilo sa 6 tuševa i 2 kade  izgrađeno je i osveštano 1937. godine. U kupatilu je radio Milan Mirić , poznati belanovački fotograf  sve do 1947. godine.
        U to vreme stanovnici  su  proslavljali sve crkvene praznike uz muziku i druženja. Tako je proslavljan Uranak za Đurđevdan kada se porodično izlazilo,  pre svanuća, u prirodu ( obično na brdo Glogovicu)  sa spremljenim jelom , pićem i muzikom a vraćalo se kući sa nabranim Đurđevskim cvećem od koga se pleo venac i stavljao na ulazne kapije u domovima za sreću i napredak domaćinstva.  Kasnije su ovaj praznik komunisti prekrstili u obeležje Prvog maja.
 Uranak na Glogovici   Uranak

 

Kada se stanje posle Drugog svetskog rata poboljšalo, 1954. godine osnovano je Turističko društvo Zmajevac,sa predsednikom Dragišom Ćosićem, predsednikom upravnog odbora Veljkom Radovanovićem i sekretarom Mićom Vojinovićem, da bi već sledeće, Belanovicu proglasili turističkim mestom. Brzo je  počeo   prihvat  gostiju u privatnom smeštaju te se dešavalo da je broj gostiju daleko premašivao broj meštana.  Bilo je     i do 500 gostiju dnevno, a sezona je trajala   tri meseca. Jedan od aktera razvoja turizma u to vreme bio je Dragan Nikolić, pravnik iz Beograda i veliki entuzijasta .  On je uspevao da animira Belanovčane da sređivanjem svojih objekata dočekaju turiste iz raznih gradova a najviše iz Beograda i Vojvodine . Svake godine bilo je sve više gostiju iz raznih krajeva: Tuzle, Osjeka, Skoplja,   Loznice, Zrenjanina ...
  

      Turističko društvo „Zmajevac“ posedovalo je oko 200 kreveta u domaćinstvima koja su bila kategorizovana i brinulo se o prihvatanju i smeštaju gostiju. Cena prenoćišta u sobama prve kategorije bila je 32, druge 29 a treće 26. dinara po ležaju. BEKO je imao kapacitet od 100 ležaja a cena pansiona bila je 45 dinara . Cena samo ishrane u njihovom restoranu bila je 35 dinara.  Jedan od problema bio je taj što odmaralište „Beko“ nije imalo kapaciteta u kuhinji da hrani goste koji nisu bili njihovi radnici . Dok je radila ugostiteljska kafana u sastavu Komunalnog preduzeća (kafana Dušana Đuknića i kafana Vlaje Kolakovića) sve je bilo u redu a kada su one zatvorene zbog izgradnje novog hotela, broj gostiju počeo je da se smanjuje. Zbog nedostatka ležajnih kapaciteta tada Belanovica gubi veliki broj gostiju.  Tako su 1970. godine košarkaši beogradskog Partizana trebali da  sprovedu svoje pripreme ali su odustali jer nisu imali smeštaj.

Izgradnja bazena  Bazen danas
         

Istovremeno, sa prihvatanjem gostiju uz pomoć Higijenskog instituta NR Srbije, Narodnog odbora opštine i dobrovoljnim radom građana1957.godine,  počela je izgradnja bazena skromnih dimenzija 12 x 18 metara po projektu „Interprojekta“ iz Novog Beograda na parceli vlasnika Dejana Kolakovića koju je kupila Zemljoradnička zadruga „Kačer“. Prve kupače bazen je primio 1960. godine Bazen je renoviran 2006.godine i stvoren je kutak za osveženje u letnjim mesecima, jer obližnja šuma daje prijatnu hladovinu. Bazen je građen u okviru sportskog kompleksa čiji su drugi objekti u neposrednoj blizini. Danas bazenom gazduje Javno komunalno preduzeće "Šumadija".
        Skupština opštine Ljig je oporezovala domaćinstva koja izdaju ležaje za goste te se broj kreveta za raspolaganje gostima drastično smanjio. Tako je Belanovačka turistička ponuda od 500 gotiju svedena na višegodišnji prosek od 50-60 gostiju.  Zbog takvih neaktivnosti samih belanovčana i ljiške opštine gosti su prestali da dolaze u većem broju tako da 1984 nije bilo ni turističke organizacije ni gosta.
        U Belanovici je pred Drugi svetski rat radila doktorka Wajs i sa svojim roditeljima i bratom sa njegovom porodicom stanovala u kući Dragića Gavrilovića. Kada je rat počeo preselila se sa mužem u Crnu Goru a kasnije se preselila u Beograd. U Beogradu je rukovodila zdravstvenom zaštitom beogradskih opština  i svojim poznanstvom omogućila da dve grupe bolešljive i slabo razvijene  beogradske dece 1934. godine  borave u Belanovici kako bi se oporavili. Deca su bila smeštena u tadašnjoj školi a hranu su im spremali u kući Vase i njegove supruge Vide Lomić . Vasin brat, Arsenije Lomić je imao salaš pored reke Kačer u kome su se deca hranila.

Dom za ratnu siročad

                  „Beogradske novine“ 1935. godine u tekstu Beogradska opština poslala je ovog leta 1200 siromašne dece na lečenje i   oporavak :
     ...... Osećajući težak i bezizlazan položaj svojih siromašnih građana, kao i potrebu za fizičko i zdravstveno podizanje naraštaja, Gradsko poglavarstvo grada Beograda u granicama mogućnosti, svake godine obezbeđuje letovanje i dobru ishranu ovim mališanima....
 

.... Peta grupa od 100 dečaka i devojčica sa jednim lekarom i šest socijalnih sestara upućena je 4 jula na letovanje u romantičnu varošicu Belanovicu, u srezu Kačerskom. To je čisto i lepo klimatsko mesto, na ograncima Rudničkih planina, sa svežim planinskim vazduhom, bistrom rečicom Kačerom, zaklonjeno od vetrova sa svih strana šumovitim bregovima. Ova deca su pod stalnim nadzorom lekara g-ce dr. Janković i soc. sestara.

          Ishrana sve dece poslate na oporavak i letovanje je obilna i  kvalitativno odlična. Sastoji se od 5 obroka dnevno.
          kada je istekao 30- dnevni boravak pojedinim grupama, polaze nove grupe mališana i to : u Košutnjak, Belanovicu, u Selce na moru a 30 škrofulozne i reumatične  dece upućeno je u banju Badanju pod Cerom...
          Ovi događaji mogli bi se smatrati početkom organizovanog turizma u Belanovici.
          Pred sam Drugi svetski rat 1936. godine  kraljica Marija, inače ćerka rumunskog kralja Ferdinanda i kraljice Marije i supruga kralja Aleksandra Karađorđevića,  podiže svoju zadužbinu,kroz objekat na površini od 1.056 kvadratnih metara zemljišta, koji  ima 46 ležaja u osnovnoj zgradi. Tu su trebala da se oporavljaju bolešljiva siromašna   deca Beograda ali je rat omeo ovu njenu veliku humanitarnu aktivnost.
               Posle rata nova  Narodna vlast konfiskovala je ovaj prelepi objekat  i u njega   smešta ratnu   siročad čiji su roditelji  nastradali tokom Drugog svetskog rata. U Domu je boravilo blizu 700 ratnih siročića iz svih krajeva Jugoslavije. To su uglavnom bila deca žrtve fašističkog terora bez jednog ili oba roditelja. Ovde su započeli nova detinjstva, sticali drugove i prijatelje, a osoblje doma im je zamenjivalo roditelje.. Njih 246 započelo je i završilo u Belanovici osnovno obrazovanje, dok su drugi posle izvesnog vremena odlazili u druge domove ili usvajana od novih roditelja.
          Drugi podaci kazuju  da je taj dečji dom, nazvan„Stevan Marković Singer“,  po partizanskom aktivisti iz ovog kraja, osnovan   1946. godine, kada je 80-oro dece palih boraca i žrtava fašizma iz Kragujevca dobilo u njemu smeštaj.  U početku, sastav dece u domu bio je mešovit, da bi kasnije, u domu bila smeštena samo muška deca.
          Zgradu Doma ( kako je posle komunističke revolucije pisano) podigla je opština grada Beograda 1940. godine i bila je namenjena za letovanje beogradske dece. Rat je omeo te planove i od 1946. godine Dom je socijalna ustanova. Za prve godine postojanja, nema podataka o načinu finansiranja, a od 1948. godine Dom finansira Sreski narodni odbor Ljig. Materijalnu pomoć pružala su i nadležna ministarstva. U proleće 1948. godine u Domu je boravilo 200 dece iz Grčke . Bili su  tu izvesno vreme, te su ih premestili , pričalo se , u Čehoslovačku. 
          Od 31. maja 1955. godine, rešenjem Narodnog odbora ljiškog sreza   Dom dobija svojstvo pravnog lica i samostalno se finansira.  Zadatak doma, kao socijalno vaspitne ustanove, bio je da pruža smeštaj, ishranu i odevanje; obezbeđuje školovanje i zadovoljava kulturne i vaspitne potrebe štićenika do 15 godina starosti. To se prvenstveno odnosilo na štićenike bez roditelja i one kojima je bila potrebna pomoć iz ekonomskih, socijalno-zdravstvenih ili vaspitnih razloga. Dom je mogao da primi 60 štićenika.
   Deca iz Doma        Posle ukidanja  ljiškog Sreza, Dom je 1956. godine, prešao u nadležnost Narodnog odbora sreza Lazarevac. Novom teritorijalnom promenom, ukidanjem sreza Lazarevac, Dom je preuzeo, 30. avgusta 1957. godine Narodni odbor sreza Valjevo .  Isti srez, maja 1959. godine, predao je Dom sa svom pokretnom i nepokretnom imovinom, Narodnom odboru koji je doneo   rešenje, 28. decembra 1960. godine, o prestanku rada Dečjeg doma „Stevan Marković Singer“ u Belanovici sa 31. decembrom 1960. godine , a kao razlog navedena je nerentabilnost Doma, jer je radio sa polovinom kapaciteta. Mesečne gubitke koje je Dom beležio, osnivač, opština Ljig, nije mogao da pokrije. To je bila lepa prevara.
       Dragiša Božić, hroničar iz Moravaca opisuje u valjevskoj „Reviji Kolubara", 
  oktobara 1996 pod nazivom  Jedna kuća a dve priče susret domaca i meštana:  
          Poslednjeg dana avgusta u Belanovici je bio po malo neobičan skup. Povod je bio prisećanje na 50 godina od osnivanja Dečijeg doma u ovoj kačerskoj varošici. Na okupu su se našli bivši domci- štićenici koji su tu proveli detinjstvo i sada žive po po raznim mestima širom Jugoslavije. Bili su dirljivi susreti odraslih ljudi , koji su kao deca i učenici osnovne škole zajedno provodili dane, noći i raspuste a sada su godinama i kilometrima veoma udaljeni.
         Dečiji dom je radio petnaest godina od 1946 do 1961. a u njemu su se najčešće nalazila ratna siročad, a zatim siromašna deca  bez roditelja i ona čiji su roditelji  jedino bili bogati u broju dece. Recimo Vidan Janković iz Palica kod Bajine Bašte bio je jedno od devetoro dece siromašnih roditelja. Svoj radni vek završio je u Belanovici i Ljigu gde sada sa porodicom živi u svojoj kući. Zanimljiv je i slučaj Petra Peperka, danas porodičnog čoveka, penzionera u Ljigu, koji uopšte nije siguran da li je Slovenac, Rus ili nešto treće što mu veli, baš i ne smeta. Po podacima rođen je 1938. godine. Ubeđen je  da je još kao dete, dokle mu sežu najranija sećanja bio u nekom domu u Švajcarskoj. Bilo je, kaže, lepo. Uvek mu se vraća slika zemlje sa bezboj različitih zastavica. Prema podacima prosvetnog radnika iz Belanovice Momčila Radovanovića, kroz dom je prošlo 246 dece. Dom je imao svoje vaspitače a u osnovnu školu su išli tu, u varošici, sa ostalom decom iz mesta i okolnih sela. Zato  je na skupu i bilo skoro više te okolne dece, strih drugara i drugarica. Iz Aranđelovca je došao Momir Ivanović, čika Miša, koji je u Dečijem domu bio ekonom punih 10 godina. „Kad je trebalo, recimo, nabavljati obuću-seća se Momir- ja sam uzimao štapiće i merio deci stopala. Jedne godine skoro 150 dece imalo je ukupno 7 veličina nogu. 300 nogu a 7 štapića i svi dobiju pasent patike ili cipele. Kad je 1961. godine Dom rasformiran i trebalo zatečenu decu predati srezovima odakle su došla, bilo je tužno i teško. Ostavim šestoro u Valjevu, troje u Šapcu, dvoje u Loznici... Plaču kad se rastaju, plačem i ja sa njima. Na posletku ostane mi samo mali Ilija, njega odvedem u njegov Zvornik. Prenoćimo zajedno u nekom hotelu, a sutradan treba da ostane sam dok u srezu ne znaju šta će sa njim. Hotel pun vaški pa su nogare od kreveta postavljali u konzerve napunjene vodom da se insekti ne penju sa patosa. Jedva smo se sutradan rastali. Ja sam plačući ušao u autobus, a Iliju su držali jer je sve naglas kukajući pokušavao da im se otme i krene zamnom. I dan danas kad se toga setim prođe mi neka tuga kroz srce i dušu. Šta li je sa Ilijom ? „ 
    Jedan od susreta sa domcima   Elem, dovde bi otprilike bila ta prva priča, ustvari – samo delić stotine sudbina, tuga, radosti, drugarstva, silidarnisti, ljudskog sećanja, poštovanja...
     Priča druga je, u neku ruku, naličje prve. Uoči zajedničkog ručka održano je nekoliko toplih govora, podeljeno poviše plaketa i zahvalnica Saveznog, Repulbličkog Crvenog krsta Opštinskom odboru, SUBNOR- a Ljig, Opštini Ljig, Fudbalskom klubu Kačer... Kraljica Marija Karađorđević je pomenuta u jednij rečenici, valjda je toliko zaslužila što je još daleke 1936. godine podigla u Belanovici Dom za siromašnu decu Beograda, a koji je sve vreme posle rata nosio ime kačerskog partizanskog prvoborca Steve Markovića Singera. Na posletku je 1961 predmetni Dom, za koji je kraljica Marija dala pare a partizan Singer ime , prodat ( ili predat kao osnovno sredstvo) konfekciji BEKO iz Beograda. 
       Danas na toj zgradi nigde nena imena kraljice Marije. Valjda zato da ne remeti sklad o kome svedoči spomen-ploča sa petokrakom i natpisom: U ovoj zgradi valjevski i šumasijski partizanski odred više puta je opkoljavao i tukao domaće izdajnike, koje su samo ovi čvrsti zidovi mogli spasti od zaslužene kazne narodnih boraca. Smrt fašizmu – sloboda narodu ! 14. oktobar 1951. godine. Savez boraca sreza ljiškog !.
       Da Marija Karađorđević nije napravila Dom od čvrstog materujala već, recimo, od ćerpiča, domaći izdajnici ne bi izvukli živu glavu a Kraljica bi , možda, dobila neku plaketu – posmrtno. 
        No, vratimo se turizmu.
        Kasnije je taj objekat sporazumno prodat preduzeću  “Beogradska konfekcija“ te   je posle adaptacije sluzilo za odmor svojih radnika .  Za adaptaciju odmarališta BEKO je uložio 15 miliona dinara a izgrađeno je depadantsko apartmansko naselje sa 12 kamp kućica sa 36 ležaja, sportskim terenima za male sportove i tenisko igralište. Kompleks sadrži svu potrebnu infrastrukturu ( kuhinju, kotlarnicu sa centralnim grejanjem, trafo-stanicu i izrađenu kanalizaciju). . Odmaralište je 30. juna 1963. godine, otvorio  pred oko 1.000 članova svog kolektiva, gostiju i meštana, generalni direktor „Beka“ Petar Bijelić. Svečanost su dopunili i  članovi KUD“ Vukica Mitrović“ izvođenjem bogatog programa.  
        Beko je u opremanje objekta uložio dosta finansijskih sredstava a učestvovao je sa pola   potrebnih sredstava za rekonstrukciju mesne vodovodne mreže u Belanovici. Isred zgrade je veliki plato koji se nalazi  u hladovini stogodišnjig hrastova koji leti pružaju prijatan odmor. Na tom platou su održavane  razne kulturne manifestacije a na jednoj od njih gost je bio akademik Matija Bećković. BEKO je vodio računa o zabavi svojih gostiju te je dovodio iz Beograda razne goste iz kulture i  umetnosti 
         Međutim Beko je prestao sa radom i odlaskom  u stečaj ovi prelepi objekti polako   propadaju. Na više licitacija za prodaju niko se nije javio te se sada   čeka da taj predivan objekat neko kupi, adaptira i nastavi sa radom na zadovoljstvo svih meštana  .

Katalpe       Jedan od  ukrasa ovog mesta predstavlja drvored katalpe , neobično i kod nas vrlo retkog drveta koga su 1936. godine zasadili meštani Vojko Đuknić i Laza Matijević. Iako je okružena lepotama Rudnika i Bukulje, Belanovica se sve više stapa sa senkama velikih srcolikih listova katalpe, kojima je priroda odlikovala njihove grane. Danas je Belanovica lepo urbano naselje sa izgrađenom infrastrukturom   povezano   saobraćajnicama sa okolnim mestima.
        Pošumljenost okoline listopadnim i četinarskim stablima, pogodna klima tokom čitave godine daje Belanovici dobre uslove za razvoj turizma.  . Nadmorska visina oko 250. metara odgovaraju osobama u svakom životnom dobu naročito je pogodna za rekonvalescente plućnih i kardiovaskularnih oboljenja. Okolina Belanovice je bogata svim potrebama za život a naročito kvalitetnim mlečnim i povrtarskim proizvodima po relativno niskim cenama. Ekološki čista hrana sa tradicijom Šumadije od proizvođača iz okolnih sela je pogodnost koju pružaju vredni domaćini. Nije  čudo što su mnogi današnji gosti koji prvi put dođu u Belanovicu, prošetaju do Zmajevca, obiđu crkvu, bivši dom kraljice Marije, pogledaju uređen sportski centar, popiju kafu u jednom od belanovačkih kafića , požele da joj se vrate. Mnogi od njih se raspituju za kupovinu placeva za izgradnju vikend kuće ili traže mogućnost za neki biznis kao što je gajenje maline,  kupine, lešnika...
            Razvoj Belanovice je primer za varošice koje nastaju spontano a od posebnog interesa je i Generalni regulacioni plan urađen davne 1912.godine . Belanovica tada postaje mirno i tiho mesto okruženo rajskom prirodom: šumama, livadama, proplancima, voćnjacima, bistrim potocima i rekom Kačerom.Belanovica je i najvažnija drumska  raskrsnica u koju se sutiču svi loši i dobri putevi te je zato i najvažniji centar u ovom delu Kačera.  I naravno, planinom Rudnik kao prekrasnom krunom iznad varošice. Zbog svega ovoga Belanovica je oduvek bila i ostala prava vazdušna banja, istina, zvanično nepriznata.
        Dalje pravce izgradnje i razvija Belanovice opredelio je  ažuriran  1992. godine    Generalni urbanistički plan  čiji su autori belanobačke arhitekte iz Kraljeva Mića Lomić i Milena Nenadović. Po njemu je   predviđeno da industrija, proizvodno zanatstvo i turizam budu osnovni nosioci budućeg razvoja i da se prostornom organizacijom prema tim namenama, omogući njihova realizacija. Izgradnjom naselja po ovom planu dobili smo današnji izgled mesta.
        Dok nije bilo bazena kupači su u velikom broju posećivali Mirića branu na reci Kačer gde se  kupalo ispod brane na stenama i ispod njih u velikom i dubokom viru. Inače brana se sastoji od 5-6 uklještenih balvana na obe obale i služila je da vodu iz Kačera sprovede kanalom- jazom do Mirića vodenice udaljene oko 300. metara.. Brana je  udaljena oko  700 metara od centra Belanovice i do nje se može doći  i pešice pored  reke Kačer u kojoj ima dosta malih virova za ljubitelje  ribolova.
        Nedaleko od Belanovice na 4 kilometru  u  zaseoku Dragolja   na Ćosića imanju   pored reke Kačer, vlasnik Zoran Popović iskoristio je tri izvora pitke vode za punjenje bazena za kupanje,   koji je  izgradio 1994.godine  u predivnom ambijentu   ispod šume.. Prijatan ambijent upotpunjava bife u senci hrastovog hlada sa  domaćim specijalitetima .Objekat poseduje i dva bungalova za smeštaj turista
Bazen u Dragolju   Kupači na Mirića braniVila Milica

      Na   4 kilometara od Belanovice u selu Trudelj nalazi se prijatan turistički objekat ’’Vila Milica’’ u vlasništvu Milutina Matića koja raspolaže sa 9 dvokrevetnih savremeno uređenih soba sa grejanjem, internetom i satelitskim TV. Tu je i stara kuća sa 2 dvokrevetne sobe. U okviru objekta je i restoran sa  domaćom hranom.  U dvorištu se nalaze:  bazen za kupanje  dimenzija 12 x 6 metara, dubina 1,5 do 1,75 m . i travnati sportski teren pogodan za mali fudbal , odbojku .U objektu postoji oprema za  stoni tenis i bilijar. 

         Kada su   u Srbiji život i primanja građana poboljšana, počela je izgradnja vikend kuća.  Tako je i davne 1978. godine počelo doseljavanje vikendaša u Belanovicu. Na sve strane od centra , bilo kojim putem da se krene mogle su se videti izgrađene kuće za odmor. Najviše je vlasnika iz Beograda jer je udaljenost oko 75 kilometara, optimalna da se vikend provede na čistom vazduhu. U begu iz gradske gužve ovde se okupljaju nove komšije oko lepo uređenih dvorišta, punih cveća i malih baštica. Uz roštilj i čašicu domaće rakije i specijaliteta iz sušare prijatno se provede vikend.


         Taj mir, lepota varošice i prirode kao magnet  počeli su da privlače  porodice  iz Beograda, Novog Sada i okolnih gradova da ovde grade skromne ali lepe kuće za odmor. Danas ih u Belanovici i okolini ima oko sto, tako da tokom leta vikendaša ovde ima znatno više nego meštana. Kuće za odmor poseduju mnogi lekari, inženjeri, profesori, ekonomisti, slikari, generali, političari, sportisti, umetnici i drugi.  
         Treba zaboraviti sitne nedostatke koji se uvek mogu naći u malim mestima da nema autobuskih redovnih linija, da lekar i apotekar rade samo pre podne radnim danima. Da je najveći problem nedostatak vode iz vodovoda u letnjim mesecima jer je vodovod stari i dotrajao te su kvarovi česti. Najavljivane rekonstrukcije vodovoda od davne 1960. godine do danas nisu realizovane a opštinska vlast  u Ljigu uz glasače iz Belanovice nema ni sredstava ni nameru da reši pitanje vodosnabdevanja.

Moderan sportski centar
         Sportski centar izgrađen je 1991. godine sredstvima tadašnje Zemljoradničke zadruge ,   građana Belanovice , prilozima Belanovčana koji žive van Belanovice, belanovačke privrede, skromnim sredstvima opštinskog SIZ za fizičku kulturu i lovačkog društva ’’Sloga’’ iz Belanovice u nekadašnjim ’’Lazinim kalemima’’ pored rečice Belanovice. Sadrži kvalitetan glavni fudbalski i  započet pomoćni teren, betonsku tribinu sa plastičnim sedištima, svlačionice sa kupatilima za domaće , gostujuće ekipe i sudije, odelenje  za lovačko društvo, tenisko igralište sa reflektorima. Sve to je na usluzi sportistima i rekreativcima koji mogu boraveći u Belanovici podići svoju kondiciju za takmičenja bez velikih teškoća. Karantinski boravak sportista je naročito preporučljiv usled blizine velikih sportskih centara kao što su Beograd, Lazarevac, Kragujevac, Valjevo i drugi.   
      Sportistima iz inostranstva ponuda Belanovice je jako interesantna i zbog uslova koje sada pruža i zbog cena koje će sigurno biti konkurentne. Za vreme rada hotela u njemu su boravili sportisti iz raznih gradova i iz Ujedinjenih Arapskih Emirata . Takođe su svoje pripreme sprovodili fudbaleri „Bora“,“ Kolubare“, pioniri „Partizana“ " OFK Beograda" i mnogi drugi.
       Kulturni život u Belanovici nije imao neki izraženi sadržaj ranije. Okupljanja stanovnika svodila su se na priredbe koje su povremeno organizovane od učenika belanovačke škole. Mesto okupljanja su bile kafane a Kolakovića kafana , zbog svoje veličine i položaja u centru Belanovice, bila je mesto u kojoj su prikazivani filmovi. U prvo vreme, polovinom XX veka, iz Ljiga je dolazio putujući bioskop kojim je rukovao hromi Srba iz Ljiga. Priča se da su "prvo su prikazivani nemi filmovi koji su bili atrakcija jer su se građani prvi put sreli sa pokretnim slikama među kojima si bili filmivi: voza koji je juri ukoso iz platna, beli konji koji se propinju  da nas izgaze dok se sedi na klupama u sali. Bilo je tu i cirkuskih princeza na trapezima i balansirajući pomoću suncobrana na žici".  Kasnije , kada je Ljig koji je posedovao pravu bioskopsku salu, kupio moderniju filmsku aparaturu, posredstvom Socijalističkog saveza, stara je poslata  u Belanovicu. Filmove je prikazivao Dragutin Lomioć Albus ( koga je kasnije zamenio Brana iz Trudelja) u adaptiranoj kafani. Napravljena je i posebna kućica za bioskopdžiju  u kojoj je bilo zvonce sa kojim je on pozivao građane da uđu u salu jer počinje projekcija. Kabinu je spolja oslikao jednom prelepom filmskom zvezdom štićenik Doma -Burča. Obično je projekcija prekidana posle prikazivanja žurnala u kom su se mogli pratiti važni događaji u to vreme iz zemlje i inostranstva. Naručeni filmovi su dolazili poštom među kojima su najgledaniji bili: „Dečak Mita“, „Ne okreći se sine“ i „Kozara „koja je pikazana osam puta.  Projekcija je imala i jednu pauzu koja je služila da se film premota i zameni kotur za prikazivanje, a za to vreme  gledaoci su mogli popiti i po neko piće. Kasnije je bioskopska aparatura data belanovačkoj školi koji su je upropastili.
       Začetnik celokupnog kulturnog događanja u Belanovici je crkva. Ne samo svojom teološkom delatnošću već je to jedino mesto u kom se okupljaju građani koje vole da čuju nešto novo u umetnosti, književnosti ili istoriji. U objektima crkce, porti ili crkvenoj kući održavale su se i održavaju   programi i svečanosti u vidu izložbi slika, fotografija, promocija knjiga .  Kulturni život je intenzivan tokom leta   kada deca i vikendaši masovno dođu u Belanovicu na odmor.   Sveštenici crkve Ratko Radojičić i Blagoje Vidaković sa suprugom Ljiljanom i uz pomoć meštana spremni su da pomognu sve aktivnosti koje su se održavile i koje se održavaju danas u trpezaru crkve u želji da obogate i ulepšaju ovdašnji kulturno- zabavni život.  
      Tako su u Belanovici 2001. godine , uz veliku pomoć   bračnog para Huber    organizovali    manifestaciju Umetnički sabor „Kačera’’ svojevrsnu slikarsku koloniju koja se održavale svake godine do 2005, te je trebalo da postane   tradicionalna  ali zbog raznih okolnosti ona je za sada izostala. Gostovalo mnogo slikara, među kojima Milivoje Kanjoš Novaković, Milutin Dedić, Stanka Todorović, Mira Denkov, Milenko Mihajlović, Milivoje Bogojević, Živorad Lazić, Dijana Kožović, Veselin Drašković, Vlatko Bjelica, Ana Borovec, Miloš Vučelić, dr Stojan Džalajlija, Boža Vlajić, Brana Puletić, Tatjana Sorokina i Nadežda Severina iz Moskve i drugi.  

Jedna od promocija knjige       Slikari su tada celu varošicu i okolinu pretvorili u svoj otvoreni atelje. Pozvali su  meštane i goste koji to žele da im se pridruže i zajedno sa njima slikaju. Bio je to  najveći javni čas crtanja u istoriji Belanovice koja je i sama svojevrsna slika. Meštani su svakodnevno, a pogotovu ovom prilikom, slikare i goste za uzvrat dobro ugostili. Pored slikara gostovali su i razni glumci, plesne grupe, pisci i pesnici i mnogi drugi kulturni učesnici koji rečju, kičicom, pokretom, glasom ili na drugi način prezentiraju moć stvaralačkog čina i život čine smislenijim i lepšim. Među umetnicima bili su   dečiji pesnik i pevač Bajone,   društvo „Hilandar“ i crkveni hor iz eparhije valjevske.  
        Članovi redakcije „Glasa crkve“ iz Valjeva i priredili izložbu svojih izdanja o kojima je govorio glavni urednik ove izdavačke kuće Ljuba Ranković.  Svoje stihove su govorili pesnikinja Vida Obradović i Ana Borovec ,slikarka  iz Beograda. Dr Ljubivoje Stojanović, profesor Bogoslovskog fakulteta iz Beograda  održao je predavanje o crkvenom govorništvu.  Poznati  glumac Tanasije Uzunović čija je majka Belanovčanka iz familije Gavrilovića   govorio je  „Žitije Svetog Simeona”  . Na svečanosti ,  akademik i pesnik Matija Bećković  govorio je svoje   stihove :Nisi ti više mali, Pismo, Ćeraćemo se još.  . Počasni gost bio je Vojislav Koštunica, tadašnji predsednik SRJ i premijer Srbije koji ovde ima vikend kuću.  
        U međuvremenu, novi vlasniii, kuće pukovnika Milovana Gavrilovića na Zmajevcu koja je bila vremenom urušena,  za potrebe snimanja filma Uslovna sloboda izvršili su rekonstrukciju i adaptaciju objekta,   obnovili objekte oko vile i zamak Zmajevac je dobio novi sjaj  zahvaljujući projektantu i izvođaču radova Radošu Milosavljeviću iz Lazarevca  ,  ali samo spolja dok enterijer nije završen. U međuvremenu novi vlasnici su ponudili  da je poklone Srpskoj crkvi , Sada zamak čeka bolje dane i nove vlasnike da dobije zaslužen oblik  i da služi kao turističko istorijski objekt za razna gostovanja.

Izgled starog "Zmajevca"
        Do zamka je urađen nov asfaltni put , urađena rasveta a u neposrednoj blizini kuće izrađena je letnja pozornica od drveća u šumi pored kuće u samoj šumi na kojoj su se održavale razne kulturne manifestacije. IIzvedena je prva pozorišna predstava ’’San letnje noći’’ u izvođenju ’’Puls teatra’’ iz Lazarevca i režiji Zorana Lozančića  

Gosti na proslavi Proslava "100 godina Belanovice"
       

Osnovano je i „Društvo za unapređenje i negovanje tradicije“ u Belanovici koje je trebalo poput ranijeg da pomaže u svim vidovima razvoja. Najviše se bavilo organizovanjem kulturnih manifestacija.Tako 2004. godine  iskorišćena  proslava Sto godina od proglašenja Belanovice za varošicu, kada  je 6. januara 1904. godine ukazom kralja Petra Prvog dobila status varošice, da se organozuje veličanstveno okupljanje naroda pod nazivom „Dani Kačera“ . Bila je to manifestacija koja je svake godine okupljala veliki broj gostiju uz učešće mnogih poznatih javnih ličnosti. Matija Bećković je ponovo posetio Belanovicu i u prepunoj crkvenoj porti crkve govorio stihove iz poeme Kad dođeš u bilo koji grad i knjige „Poslušanija“. O Bećkoviću je nadahnuto govorila Slavica Milivojević, direktorka ljiške biblioteke, koja je između ostalog rekla: „On je besednik bez premca, čovek kako misli tako govori a kako govori tako i živi, mladić sede kose i velikog imena, najveći bogataš među svima onima koji jezik koriste u pesničke svrhe i koji svijim prisustvom na javnoj sceni brani dostojanstvo i gospodstvo poezije“

Koncert Bore i "Čorbe" Koncert Bore Dugića
         

Knjigu “Onomastika Kačera” promovisali su dr Radoslv Petrović, poznati lingvista koji ima svoju vikend kuću u Živkovcima, i književnik, naš sugrađanin, Miodrag Jaćimović Jaćim. Književnik Milovan Danojlić , rodom iz Ivanovaca kod Ljiga koji je inače stanovnik Pariza, govorio je svoje stihove. Svečanost je uveličao svojim prisustvom i proslavljeni reditelj Emir Kusturica.

Jedna od proslava "Dani Kačera"
        Manifestaciju Dani Kačera  svojim prisustvom i programom uveličavali su mnogi a programe je, pred mnoštvom gostiju iz svih krajeva Srbije, vodio Tihomir Arsić.
       Uživalo se uz etno muziku Bore Dugića i  Bilje Krstić i pesme Milana Babića, Cuneta Gojkovića,   Dejana Cukića, pojca izvornih pesama Svetlane Stević i guslara Furtule.  Bili su tu i  Miloš Žutić,   Sonja Knežević,pisac Antonije Đurić, Dramski umetnici Tihomir Stanić, Milenko Zablaćanski i Lepomir Ivković su svojim monolozima uveličavali lepotu manifestacije . Uveče na pozornici prikazivane su filmske projekcije popularnih filmova.
       Bora Đorđević je sa svojom grupom „Riblja čorba“  svake godine priređivao  koncert na prepunoj letnjoj pozornici na Zmajevcu .
       Manifestacija Dani Kačera   trajala je sve do  2008. godine kada je zbog neaktivnosti članova   prekinuta a  Društvo za unapređenje i negovanje tradicije   prestalo da postoji.

       U Belanovici postJedan od eksponataoji  grupa entuzijasta žena i devojaka od 2.008. godine kad je osnovalo udruženje “Kačerski biseri” sa ciljem da okuplja i edukuje žene  u čuvanju tradicije ovog kraja. Oni su organizovali par izložbi rukotvorina i raznovrsnih kulinarskih specijaliteta. Društvo organizuje i izlete po značajnim mestima  Srbije i po neki izlet u evropske metropole ( Beč, Budimpeštu i Prag) jer žene iz ovog patrijarhalnog kraja nemaju mogućnosti bilo kakvog druženja osim izlaska na  lokalne vašare. Šteta što takve aktivnosti belanovački privrednici  i trgovci ne pomažu već troškove Društva snose sami članovi, pokrivajući troškove i onih koji su slabog materijalnog stanja.